Naslovna fotografija: Skadarsko jezero 1997: brojanje vodenih ptica.
Dva puta sam se u životu dao brijati kod berberina. Oba puta vrlo davno, kao mladić.
Za moje šišanje u ranom detinjstvu bio je nadležan Deda-Voja, koji me je vodio kod svog berberina Kekeza na Topličinom vencu. Deda se sam brijao, ali usluge šišanja pružali su berberi, koji se nikad nisu zvali šišači odnosno šišarke. Kad se kaže frizer, nekad se prvo mislilo na frizera za dame. Dok sam kao dečko čekao na mrsko šišanje, posmatrao sam kako u retkim prilikama majstor Kekez brije starije mušterije. Bilo mi je zanimljivo oštrenje brijača o kožni kajiš. Sve ostalo mi je delovalo užasavajuće.
Kad sam počeo da se brijem, otac mi je poklonio svoj stari električni brijač AEG čije je sito bilo oštećeno tako da je rotor sečivima odmah odsecao delić kože koju bi to oštećenje uštinulo. Morao sam da pazim. Električne brijače pravi muškarci su prezirali. Govorili su da njima moraju dvaput dnevno da se briju.
Otac me nije naučio da se brijem žiletom. To me je tek kasnije, na terenu, naučio moj ornitološki mentor Sergije Matvejev. Ne sećam se više zašto sam u Beogradu jednom rešio da se obrijem kod berberina. Zapamtio sam da sam otišao ne kod svog, nego kod nepoznatog majstora u Uzun-Mirkovoj. Nije bilo strašno, nije me „zaklao“. Namazao me je posle nekim losionima i pomadama.
Drugo brijanje sam zapamtio zauvek. Na Vranjini me je 1966. zateklo uobičajeno nevreme. Grom je udario u gromobran Biološke stanice i spalio instalacije. Zgrada je na neodređeno vreme ostala bez struje. Kako sam imao samo beskorisni električni brijač, posle tri dana sam shvatio da moram nešto da preduzmem. Trebalo je da odem do Virpazara u nedavno otvoreni hotel „13. jul“, odakle sam sa recepcije redovno telefoniravao u Beograd. Hotel je bio u „nacionalnom“ (danas bi se reklo etno-) stilu, a na recepciji su radile kršne đevojke u narodnim nošnjama. U ono doba, šezdesetih godina 20. veka, neobrijan čovek slao je poruku da je odustao od higijene i od uljudnosti, dakle od sebe. Taj sam utisak želeo da izbegnem. Morao sam da se pre telefoniranja u hotelu obrijem kod lokalnog berberina.
Hotel je bio dobio ime po Danu ustanka naroda Socijalističke Republike Crne Gore, koji je (ustanak) podignut 1941. baš u Virpazaru. Tamo je i spomenik tom događaju, podignut na jednoj vertikalnoj steni s malom turskom kulom. Hotel je bio jednostavna jednospratna zgrada bez ukrasa čiji je spoljašnji zid silazio u samo Skadarsko jezero. Skromnog komfora, ali sa zaglušujućim horom jezerskih žaba za letnjih noći. Hotel „13. jul“ nepopravljivo je oštećen zemljotresom 1979, pa je srušen. Posle je izgrađen drugi, na novom mestu. Zove se „Vir“. Zimi obično nije radio.
I pre nego što sam 1966. prvi put ušao u Virpazar, taj gradić na ostrvcetu već sam znao sa jedne izvanredne fotografije iz porodične zaostavštine, snimljene 1925. iz ptičije perspektive sa brdašca s još jednom turskom kulom, zvanog Besac. Naime, onaj isti moj deda koji me je vodio na šišanje, a o kome je na ovom blogu već više puta bilo reči, brigadni general Vojislav Vuković, pridavao je veliku važnost fotografiji. Kao komandant Haubičkog diviziona Šumadijskog artiljerijskog puka u Velikom ratu (haubice su oruđa koja dejstvuju pod velikim uglom elevacije), znao je značaj fotografisanja reljefa i ostavio je više stotina ratnih snimaka položaja koje je uglavnom pravio svojim džepno-sklopivim Kodakom.
Ali, nasledio sam i mnogo drugih fotografija. Među njima je i jedan album snimaka sa putovanja Kralja Aleksandra po Crnoj Gori 1925. Tu je bila i pomenuta fotografija Virpazara. Iako je i Deda napravio nekoliko snimaka sa tog putovanja (bio je u Kraljevoj pratnji), po svoj prilici je snimke za album pravio neki profesionalni fotograf. Više bih voleo da je onaj Virpazar snimio baš Deda-Voja. Svejedno, prvo što sam 1966. uradio bilo je da se popnem na Besac i sa istog mesta fotografišem Virpazar, 41 godinu kasnije. Propustio sam da napravim još jedan snimak 2007. i da tako zatvorim još jedan trouglasti krug u mestu.
Na oba snimka vidi se zgrada hotela „13. jul“, zapravo na starijoj fotografiji to je velika svetla zgrada, najveća, možda zgrada koju je za svoje potrebe podigla Kompanja di Antivari ili carinarnica, kraj mosta s tri luka. Na fotografiji iz 1966. to je već hotel, okrečen u crveno (tamno na crno-beloj slici), osim belih kamenih okvira prozora. Bio sam zadivljen neočekivanom živopisnošču gradića jednostavne arhitekture, ali sa finom dozom patine, sigurnog znaka trajanja i uhodanosti sopstvenog načina života. Virpazar mi se odmah dopao, izgledao je kao scena nekog pozorišnog komada. Ali, tražio sam berberina. Pravog, ne pozorišnog.
Na vratima jedine virpazarske berbernice zastao sam i procenio prostoriju i njeno stanje opremljenosti i higijene. Svi glasovi u meni složno su bili za to da se okrenem na peti i odustanem od ideje brijanja. Ali, ja se nikad nisam povinovljavao stavu većine. Udahnuo sam i zakoračio unutra. Mršavo monče, mlađe nego ja, stajalo je ukočeno nasred radnje. I pogled mu je bio ukočen, nekako usmeren malo desno od mene. „Je li tu majstor?“ – upitah nešto slabijim glasom nego što sam želeo. „Ja radim – reče on odlučno – Sedi!“ Oni moji unutrašnji glasovi uznemireno zažagoriše, ali se ja i drugiput ogluših.
Prvo me je nasapunjao, do očiju. Svakiput kad bi prelazio s jedne na drugu stranu mog lica, između bi mu se isprečio moj nos u svoj svojoj veličini. Mladi berberski kalfa nikako nije uspevao da zapamti gde se nalazi moj nos i svaki put bi ga ošamario četkom za brijanje. A penom me je pokrivao dugo i pedantno. Stisnuo sam usta i nisam disao, što je on valjda primetio. Prvo je kažiprstom grubo prešao preko mojih usta da skine penu, a zatim mi malim prstom pročačkao obe nozdrve! Prodisao sam ali zabezeknut: nikad u životu niko nije gurao svoje prste u moj nos!
Čekalo me je još iznenađenja. Mladi berberin je dugo birao brijač koji će upotrebiti. Nije mogao da se odluči – nijednim nije bio zadovoljan. Gledao sam se u flekavom ogledalu. Donja polovina moje glave i vrat bili su obloženi snežnobelom penom na kojoj su se svojom ružičastošću izdvajale nozdrve i usta. Ali najupečatljivije su bile moje oči. Pokazivale su užasnutost pred početak raspleta. Izabravši konačno sečivo, berberin poče svoj rad, a ja zatvorih oči.
U jednom trenutku, začuh njegov naredbodavni glas „Otvori usta!“ Mahinalno ih otvorih, a on mi gurnu u usta kažiprst i sa unutrašnje strane pritisnu moj obraz, da bi ga bolje spolja obrijao! Šokiran, umesto da mu odmah odgrizem prst, nastavih da držim zubarski razjapljena usta. Kasnije sam, na putovanjima po Istoku, viđao neobične stilove brijanja kod uličnih i pijačnih berbera, ali na tako invazivnu tehniku nege lica nikad nisam nailazio.
Nastavio sam da dolazim u Virpazar, ali uvek predostorožno obezbeđen u pogledu liceukrasiteljskih potreba. Mnogo godina kasnije, upoznao sam Tomana Zeca, zvanog Toško, vlasnika poznatog virpazarskog pansiona / hotela „Pelikan“. Kroz razgovor shvatih da je njegova porodica držala onu berbernicu. Gazda Toško je taman po godinama odgovarao, pa mi pade na pamet da bi on mogao biti onaj-koji-me-je-onomad-obrijao-jednom-i-nikad-više. Toman je međutim odbio tu mogućnost. Što mi je žao jer bi time ova priča samo dobila.
Toman Zec je naime jedna od virpazarskih znamenitosti, a već smo rekli da to mesto ne oskudeva u neuobičajenim likovima. Kad sam počeo da na Skadarsko jezero dolazim ređe i sa specifičnijim naučnim i manje naučnim zadacima, Virpazar se pokazao kao najbolje mesto za bazu, a u Virpazaru je pansion / hotel „Pelikan“ imao prednost nad ostalim mogućnostima. Jedno vreme je bio jedino mesto u Virpazaru gde se moglo konačiti u januaru i februaru. A zašto su ti meseci važni, viđeće se. Prvi put sam, zajedno sa manjom ekipom beogradskog Prirodnjačkog muzeja, došao 1996. u „Pelikan“. Bili smo primljeni u odžakliji.
Odžaklija je velika prostorija na spratu, neomalterisanih kamenih zidova i sa nekom vrstom kamina i zidanog odžaka. Tu je Toman Zec napravio etno-ambijent i napunio ga predmetima koji se u širem smislu mogu smatrati etnografskom zbirkom, ali je sigurnije to nazvati folklornom dekoracijom. Voleo je da novim gostima ponudi zagonetni predmet na pogađanje. Za nas je odabrao željezo za žigosanje. Prošli smo na testu.
Možda je ipak glavna draž odžaklije čuvanje onog što se sad zove nematerijalnom baštinom, odnosno neopipljivim nasleđem oličenim u starinskim, tradicionalnim uslugama i opštem duhu okrenutom ka trajanju vrednosti, a takav smo zatekli kod „Pelikana“. Ne čudi zato što „Pelikan“ i Toško Zec lično imaju internacionalnu reputaciju. Osim ugostiteljskih usluga, Toško je vodio goste i na krstarenje po Jezeru. Leti, stavljao je na glavu jedan iz svoje ogromne i slavne zbirke šešira za sunce, po kojoj je takođe postao poznat na više kontinenata. Po pričanju, zbirka je nastala od slučajno ili namerno zaboravljenih šešira, naročito ženskih, ali ne isključivo, ostalih posle nezaboravnih vožnji po Jezeru u kojima je Toško bio vodič. A zatim je zbirka nastavila da raste dokle god je porodica Zec držala „Pelikan“. Kako čujem, i posle.
Toško Zec je i majstor dimljenja krapova. Krap iz Skadarskog jezera je endemska podvrsta šarana koja se od svih ostalih šarana i riba uopšte razlikuje i na oko i na ukus. Priznajem da, kad jedem skadarskojezerskog krapa, naročito dimljenog, ponekad kažem da je to za mene najukusnija riba na svetu. Znam ja da o ukusima ne treba raspravljati, ali sam sasvim siguran da o najboljim ukusima riba ne smeju da govore oni koji još nisu probali dimljenog krapa.
Ne znam u čemu je tajna, odnosno čuo sam mnoge verzije tajni tog čarobnog krapa. Po Tošku, dim mora da bude hladan i po redu treba da bude sedam dimova od različitog ogreva, a poslednji od kadulje. Toško je, kad je lepo vreme zimi, iznosio krapove na sunce i na vazduh. Toškova žena Zorka, suvlasnica „Pelikana“, kriva je za savršenstvo tradicionalne kujne. Ja garantujem za vrhunski ukus rižota od dimljenih jegulja. Crmnička vina su na glasu (Virpazar je glavno mesto Crmničke nahije), ali je Vranac teško vino i obično se nudi kao mlado, što od osetljivijih uvek traži oprez.
Jedno od najslavnijih lokalnih jela koje je gospa-Zorka Zec priređivala gostima jeste raštan s kaštradinom. Raštan je mediteranski kupus koji ne pravi glavice, a kaštradina je dimljena bravetina – meso kastriranog ovna. To je jelo koje u svakom urbanizovanom i odseljenom južnjaku-gorštaku pokreće najdublja nostalgična osećanja. Jeo sam na mnogim i raznim mestima raštan s kaštradinom, naravno i kod Zorke Zec u Virpazaru. Znam da ovom izjavom mnogo rizikujem, ali priznajem da nikad nisam osetio tu neodoljivost kombinacije ukusa, na koju se računa kad se hvali raštan s kaštradinom. A ne može mi se staviti primedba da nisam otvoren za različite i neočekivane ukuse sa svih meridijana. Ovaj blog, ako ni o čemu drugom, o tome svedoči (recept star 1000 godina, kabulski pilav, hačapuri, kiparski halumi, fiš-end-čips, kršeno grne i dr).
Zadesili smo se u januaru 1997. kod „Pelikana“ kad se Zorka Zec spremala da ugosti svog ujaka, naročitog, porodično zaslužnog i dragog gosta, jednu važnu ličnost iz Beograda. Na programu je bio naravno tradicionalni ručak, baš onakav kakvog gost naročito ceni. Moja supruga Olja se, po običaju, ponudila da se nađe pri ruci prijateljici Zorki u tom velikom i odgovornom poslu. A to nikad nije sasvim bezazleno. Olja je imala snažne sugestije u pogledu poboljšanja nekih tradicionalnih načina pripremanja hrane. Zorka je nesmotreno najavila tradicionalni crnogorski kolač, za deser. „A šta je to – odmah je upitala znatiželjna Olja?“
„Pa to je običan patišpanj, posut kristal-šećerom“ – presudila je kad je od Zorke čula kako se priprema TCK! „Bolje je da dodamo malo više vode i prašak za pecivo – nastavila je Olja pokušavajući da preuzme odgovornost – biće rahliji, šupljikaviji, penastiji i ukusniji! A osim toga, …“ – Zorka je međutim pružila čvrst otpor – „Ne, Ujak voli ovako il’ nikako.“ Nije želela ništa da stavlja na kocku. Ali nije dovoljno poznavala Oljinu upornost. Pošto je vreme odmicalo, napravljen je kompromis: dodata je voda i prašak za pecivo, a Olja je odustala od zamenjivanja kristal-šećera prelivom od čokolade i višanja. Poslastica koja je iznesena pred Ujaka-arbitra bila je naraslija nego što je to bilo uobičajeno. Povrh svega, umesto u šerpi, ispečena je u modli za kuglof pa je bila i rebrasta a ne ravna.
Zorka je sa zebnjom motrila na Ujakovu prvu reakciju. Dobro je, nije se namrštio odmah čim je video! A kad je zagrizao i progutao prvi zalogaj, na licu mu se razlila plemenitost, videlo se odmah koliko je to veliki čovek, kakvom tolerancijom raspolaže i koliko je spreman da oprosti što mu je poturena neispravna poslastica.
Kako je Hotel dobio ime „Pelikan“? To pitanje nije lišeno smisla iz dva razloga. Prvo, firma „Pelikan“ postavljena je možda tek oko 2003. na pansion porodice Zec. Dotle su oni držali restoran-kafanu na uglu, sa nekoliko soba, a zaboravio sam kako se zvala. Drugo, pelikan se na Skadarskom jezeru ne kaže pelikan, nego panac. Mesto gde se oni najčešče grupno gnezde zove se Pančova (ili Pančeva) oka. Već vekovima. Pelikan je dakle turističko ime za panca. Pelikan ili nesit koji živi na Skadarskom jezeru pripada vrsti kudravih nesita, najvećoj po rasponu krila i težini, i jednoj od najkrupnijih ptica koje lete (dakle, bez nojeva i njima sličnih). Ujedno, to je ređa, malobrojnija i ugroženija od dve vrste evropskih pelikana i ponos zaštite ptica Crne Gore. Kao za pakost, na doplatnoj marki „Zaštita pelikana / Skadarsko jezero“ od 0.05 EUR iz 2002, Radomir Bojanić je za Pošte Crne Gore nacrtao pogrešnog, ružičastog nesita.
Reč pelikan postala je zaštitni znak virpazarskog turizma u devetoj deceniji 20. veka, kad su pojedinih godina nesiti počeli da dolaze da se gnezde na obližnjem ostrvcetu Grmožur i tako ušli u domet virskih čamdžija koji vozaju turiste po jezeru. Dotad su se nesiti držali samo suprotnog kraja jezera. Za turiste je obećanje da će videti pelikane bilo neodoljivo. I ja ih potpuno razumem. Nažalost, nesmotrenost u izboru mesta za gnežđenje nesiti su brzo platili. Oko Grmožura je sve vrvelo od turista, a pelikani su poplašeni odletali sa gnezda i ostavljali jaja i mladunce bez zaštite i odbrane od pljačkaša kakve su vrane, svrake i čavke. Pelikani su na kraju odustali od gnežđenja na ostrvu Grmožur, ali je priča o njima ostala i nastavila da mami radoznalost posetilaca.
Grmožur je čuvena lokalna turistička atrakcija. Majušno nisko kamenito ostrvo dugačko pedesetak metara sa ruševinama skromnog utvrđenja nosi pretenciozni nadimak Crnogorski Alkatraz, po tome što je navodno služio kao kazamat za neposlušne podanike Knjaza pa Kralja Nikole, a sa koga je uspeo da pobegne samo jedan osuđenik pomoću izvaljenih zatvorskih vrata kao splava. Ako bi to bilo tačno, značilo bi da su svi sužnji morali biti neplivači, pošto se Grmožur nalazi samo nekoliko stotina metara od obale, kao i da zatvorski čuvari na ostrvu nisu imali nijedan čamac. Da i ne računamo što je pored njega oduvek prolazio glavni plovidbeni put između Virpazara i krajinskih sela, a i redovna linija javne putničke plovidbe.
Grmožur je međutim ponekad zmijsko ostrvo slično ostrvu Golem grad na Prespanskom jezeru i mnogim drugim ostrvcima na Skadarskom jezeru. Kada je produkcija ribe vrlo velika, a populacija grabljivih riba i ptica manja, onda se uključuju zmije, prvenstveno ribarice i belouške, pa je leti česta pojava da i nasred jezera čunu put presecaju zmije koje preplivavaju desetak kilometara široko Jezero. Naročito se grupišu oko ostrvaca koja zmijama služe da se na njima odmore i ugreju. Slično kao što ratna mornarica i avijacija imaju baze na okeanskim ostrvima.
Tamo su česti i smukovi, naročito takozvani četvoroprugasti smuk. Taj je vrlo krupan i u obilju hrane dostiže rekordne dimenzije. Lično sam ih viđao debele kao ruka. Dobro, kao neka tanka ruka. Ali ipak ruka. Osim ribom i žabama, hrane se i jajima i mladuncima ptica koje se okupljaju radi gnežđenja na tim istim ostrvcima. Na Skadarskom jezeru ih se ljudi bezrazložno plaše, a omiljene su im izmišljene priče o džinovskim bl[av]orima i smrtonosnim čudovištima. Pišući o etnologu Simi Trojanoviću kao prirodnjaku, našao sam pismo vranjinskog učitelja Blaža Vukičevića iz 1931. o skadarskojezerskim četvoroprugastim smukovima.
“Pre više od 50 god. živela je u Skadarskom jezeru jedna velika zmija — zv. ‘blor’. Stalno je bila na ostrvcu Kameniku koje se nalazi 1½ Km daleko od ostrva Vranjine.
Pored Kamenika niko nije smeo proći. Zviždanje blora čulo se na daljini od 2–3 Km. Toga blora ubio je Mićo Lakičić iz Donjeg Ljubotinja. On je pošao sam u svome čamcu za Kamenik, gde je blor bio, s namerom da blora ubije ili da pogine. Kada se primakao Kameniku blor mu se primicao zviždeći. Lakičić je izvadio veslo u čamac, videći da blor ide k njemu, i uzeo je u ruke ošća [ostve]. Videći mu na vratu ispod glave neki beli beleg — bez krljušti — veći nešto od dvodinarke, gađao ga je na beleg i srednjim zubcem koji je bio najveći pogodio je blora koji se odmah savio, smrtno ranjen, oko drške ošći. S najvećim mukama se trzao i od jakog trzanja isčupao dršku iz ruku Lakičiću koju je po vodi vukao dok najzad nije lipsao. Kada se drška prestala kretati po vodi Lakičiću je jasno bilo da je blor mrtav. Pošao je da ga ubaci u svoj čamac i odvede da bi uverio seljake o ubijstvu. Dva tri meseca je Lakičić bolovao posle toga — sigurno zbog toga, što mu je blorova krv ubacivanjem u čamac dotakla telo, pa je bio otekao.
U to vreme ovo je smatrano retko junaštvo i požrtvovanje.
Blor je bio težak 12 oka (tada se računalo okama) — 18 Kg. Oči su mu bili koliko mački. Na telu je imao velike mrke tvrde krljušti. Govori se, da je bio dug 3–4 metra a debeo 30–40 cm.
Kada je počivši Kralj Nikola pozvao Ljubotinjane (pleme crnogorsko) posle rata s Turcima 1877/78 god., da odlikuje ruskim medaljama junaštvom istaknute vojnike u tom ratu, pošao je i Lakičić u Rijeku Crnojevića — gde je bio zakazan skup. Da bi skrenuo pažnju Kralju na sebe Lakičić je vezao glavu čalmom. Kad je Kralj naišao na njega upitao je njegovog komandira kakav je? Lakičićev komandir Boško Vujanović, oficir rekao je Kralju: ‘Gospodaru, Lakičić je posjekao jednu tursku glavu, jednog Turčina zarobio, ali najveće je junaštvo učinio što je ubio onog opasnog blora u Kameniku’ (Kralju je bio poznat blor).
Kralj je pored ruske medalje dao Lakičiću još i medalju za hrabrost.
Pored ovog blora ima i još drugih samo manjih. Pre pet godina ubiven je jedan u baruština na Skadar. jezeru koji je bio težak 17 Kg. Poslednjih godina ribari su gledali više puta blorova, duž. 1,50–2 m, da nasrne na čamac, ali su ih svakad ubijali veslima. Ozgo su mrke boje, a ozdo naizmenično žuti i beli — pasasti. I ako nemaju debelih krlja na telu ipak im je koža deblja, i kažu, s dosta muka ih ubijaju. Glava im je više pljosnata.
Česti su slučaji da se koji u kući uvati. Naročito traži jaja, koja proguta, bez da ih lomi. / Bilo je slučajeva, da u spavanju na otvorenom polju obmota čoveka (većinom čobane), probije mu kožu sprema srca i siše krv. Ovi blorovi, kažu, većinom napadaju ljude koji jedu jaja ili piju mleko.”
Vodena čudovišta se i dalje viđaju po Skadarskom jezeru. Čak je i Politika 4.6.2007. pisala o „Čudu neviđenom na Skadarskom jezeru“, kad su braća Milan i Marko Markovići u blizini one iste Starčeve gorice videli neman na kilometar od svog čamca. Obojica su ugledali „rogljasto čudovište koje je munjevito zaranjalo i izranjalo iz vode, visoko oko tri i dugačko možda i 40 metara“. Alarmirana je policija, koja je gliserom iz Virpazara stigla na lice mesta. Nisu ništa našli ali je među ribarima zavladao strah, a vest se proširila munjevito. Dosolio je Vizi svojim humorom i izjavom „da veličina nemani zavisi od vrste i količine vina koje pijemo“. I time se zamerio svakom ko pošteno drži do jezerskih nemani.
U Virpazar i kod porodice Zec počeo sam redovno da odsedam zimi, radi brojanja pataka. Jeste, onog iz naslova. Kad u ozbiljnim godinama dođete negde i kažete da ste čak iz Beograda potegli da biste brojali patke, prva reakcija je oprezna neverica: Šališ se? Ili, sumnjičavo neprijateljski: Ti to mene zavitlavaš? Onda, posle pokušaja objašnjavanja stručnih razloga, nastaje čuđenje i prezir. Na kraju, ali ne obavezno, dolazi sažaljenje s dozom tešenja: šta ćeš, mora i to neko da radi…
Na Skadarskom jezeru brojao sam zimske vodene ptice (među kojima i patke) od 1991. do 2006. Pre toga sam to isto radio nekoliko godina na tri velika severnomakedonska jezera koja su na krajnjem jugu te Severne Makedonije. Zamisao da se u jednom istom danu usred zime, kad su vodene ptice završile jesenje premeštanje, a još nisu započele prolećnu selidbu, da se dakle istovremeno na raznim vodenim okupljalištima ptica prebroje „u glavu“ sve jedinke (ili da se bar što preciznije proceni njihov broj po vrstama), i da se to radi uzastopno iz godine u godinu, predstavljala je prvi veliki međunarodni monitoring stanja predela ekološki zavisnih prvenstveno od vode.
Skadarsko jezero 2004: brojanje pataka
Naravno da me je ta ideja odmah ponela. Pogotovo što sam još od studentskih dana bio okrenut vodenim pticama. Kasnije sam, uključivši se u internacionalne programe zaštite vlažnih predela i njihovih ptica, upoznao švedskog zoologa Kaja Kuri-Lindala koji se jako zalagao za ono što će se kasnije zvati Međunarodni zimski popis vodenih ptica (IWC) i koji me je, posetivši me jednom u Beogradu, potpuno pridobio za taj program. Tražila se požrtvovanost i preciznost, a nije se nudilo ništa. Svaka zemlja je snosila svoje troškove, pa kako se ko snađe.
Uvek je na Skadarskom jezeru sa mnom i sa obaveznim Vizijem bio i neko ko je početnik. Ne toliko da uči samu tehniku brojanja odnosno popisivanja ptica, koliko da vežba timski duh, trenira smirenost (na sve strane lete velika jata ptica, ne znate kuda pre da gledate), da se čeliči na vetru, suncu i kiši i da mu pri tom sve bude zanimljivo i zabavno. Sve petoro mladih ornitologa beogradskog Prirodnjačkog muzeja prošlo je tu obuku, ali su test prošli i moj sin Filip i ćerka Milica. U popisivanju vodenih ptica učestvovali su povremeno i podgorički mlađi prirodnjaci. Brojanje pataka je divan osećaj da radiš nešto što nema mnogo smisla osim kao deo jednog trajnog svetskog sistema. I što ne donosi neposrednu ličnu korist. A opet se radi s najvećom predanošću. Kao kaligrafija: pišeš na najlepši i najsavršeniji način i kad ono što pišeš nema nikakvu trenutnu važnost. Ali ponekad ima trajnu.
Naše brojanje pataka privlačilo je pažnju javnosti i uvek smo davali izjave medijima o rezultatima popisa. Međutim, ni izveštači ni javnost nisu želeli da čuju naše tumačenje do kraja. A tu se kaže da značenje broja popisanih ptica na jednom jezeru može da se razume tek kad se uporedi s brojem ptica u širem regionu i kad se sagleda u dužem nizu godina. Jer zavisi od raznih faktora. Pa su tako visoke cifre pojedinih godina služile kao dokaz dobrog upravljanja Nacionalnim parkom Skadarsko jezero, a niski brojevi su tumačeni kao kritika, pa i napad na to javno preduzeće. Stvar je dobijala povremeno političku napetost. O tome su brujali crnogorski mediji, ali su izveštavali i pojedini beogradski.
Izjava za medije o popisu ptica Skadarskog jezera 2005.
Po pisanju medija (Danas, 20.2.2006) „Vasić i Vizi su optuženi 2000. godine da lažiraju podatke o broju ptica na Skadarskom jezeru. Te sezone izbrojali su 150.000 ptica manje nego prethodne godine.“ Po istom izvoru, Upravni odbor i Naučni savjet Javnog preduzeća „Nacionalni parkovi Crne Gore“ posumnjali su u Vasićeve i Vizijeve brojke i angažovali, prvi put, drugu ekipu ornitologa, otkrivaju podgoričke Vijesti. Brojanje 2006. povjereno je srpskim ornitolozima Nikoli Stojniću i Goranu Sekuliću i ornitologu Nacionalnog parka Neli Vešović, koja je ptice brojala i ranijih godina, ali sa Vasićem i Vizijem.
Skadarsko jezero: jato izbrojanih ptica
Ipak, Vasić i Vizi su „za svoj groš“ brojali ptice i te zime 2006, a rezultati su se u potpunosti podudarili sa ciframa iz popisa Stojnić–Sekulić. I, kao za inat NaciParku, godina je bila izuzetno slaba – ptica je bilo sasvim malo. Uprava Nacionalnog parka je većala iza zatvorenih vrata i u panici uporno odlagala zvanično saopštenje o rezultatima, koji su međutim već bili procureli u javnost. Ima li ovo iđe nasvijet? – umela je da retorski pita gospođa Zorka Zec iz „Pelikana“. Bilo mi je jasno da je upravo došao trenutak kad treba zatvoriti knjigu brojanja pataka. I naravno, početi neke nove. Nikad se više nisam navezao na Skadarsko jezero, posle 2006.
U poslednjoj dekadi 20. veka u Virpazar sam dolazio i leti. Ponekad sam svraćao s prijateljima kojima je bilo dosadilo da samo slušaju moje oduševljene priče o Jezeru i o kulinarskim majstorijama gazdarice „Pelikana“ Zorke Zec, pa su hteli da to i provere svojim čulima. Virpazar je i odlična baza za otkrivanje skrivenih zanimljivosti Krajine, Jezeru okrenutog dela kopna koje ga odvaja od Mora.
U tom delu još ima najstarijih tragova srpskih država i vladara. Među kamenjem rastu i jedva nešto mlađa stabla pitomog kestena. Sa prevoja se opet šire basnoslovni vidici na Zetu i Albaniju, uključujući i Skadar.
Koliko je to područje intrigantno u svim aspektima svedoči i zanimanje Filipa Vasića koji je diplomirao na osnovi istraživanja koje je u tri navrata vršio tokom 1998. u Šestanima, kraju nastanjenom Crnogorcima, Srbima, Albancima muslimanima i Albancima-Crnogorcima katolicima (Šestani: etnička i nacionalna identifikacija – diplomski rad. Beograd: Filozofski fakultet 2003).
A dolazio sam leti i da još ponešto stručno proverim. Nećete verovati, ali jednom sam, na svoje Skadarsko jezero, došao kao pratilac, šofer i barkajol botaničarke Olje Vasić koja je 1997. naumila da prouči promene u mediteranskoj flori tamošnjih ostrvaca, poznatih i nepoznatih gorica.
Jednog dana, bila je vrućina, pa smo se s uživanjem kupali iz čuna nasred jezera. Sunce je toliko bilo jako da su se ribe sklanjale u hlad ispod čamca na otvorenoj vodi, a one sitnije su zaklon nalazile u senci ispod naših tela koja su se brčkala na površini. U jednom trenutku, oko nas i naših glava sjatile su se čigre, nežne, bestežinske ptice slične maleckim galebovima. Nikad dotad ih nisam gledao sa manje od metar udaljenosti. Svaki čas su se bacale u vodu, kao da se pridružuju našem veselom brčkanju. Ali su svaki put izranjale s ribicom u kljunu.
Tako rashlađeni, polako smo predveče u miru krenuli nazad ka Virpazaru. Čun je samo sekao uljanomirnu površinu glatkog Jezera. U to vreme ništa nije moglo da nas uznemiri. Ja sam bio dovoljno konzervativan da ne pohrlim u nabavci mobilnog telefona. „Imam svoj mir i privatnost“ – upravo sam govorio Olji. „Ko želi da me nađe, po ceo dan sam u Muzeju, gde imam i faksimil. A ako baš negde gori, uveče mogu da me nađu na kućnom telefonu. Gori Tanki rt.“
„Šta gori?“ – trže se Olja. Pokazah joj rukom kako se na oko četiri kilometra daleko diže gusti beli dim s Tankog rta, baš tamo gde su železnička pruga i magistralni put preprečili i preskočili Jezero gde je najtanje. Graditelji puta i pruge su unaokolo gusto zasadili samozapaljive borove i čemprese. Izbačeni pikavac iz auta bio je po ovoj vrućinštini dovoljan. Gledali smo prizor u daljini i nismo videli nepropisno postavljenu ribarsku mrežu ispred samog pramca. Penta je zaurlala i ugasila se. Bili smo upecani.
Kad sam podigao propeler, odsekao namotane najlonske niti mreže, video sam da nije pukao bakarni štift-osigurač. Prethodni korisnik je originalni štift od mekog metala zamenio gvozdenim ekserom koji nije popustio, ali je zato popustio neki unutrašnji deo prenosa. Kvar je prevazilazio moje mehaničarske sposobnosti. Eh, da je sad Vizi tu! Penta je bila skoro neupotrebljiva. Zapravo, kad sam je ponovo upalio, mogla je vrlo slabo da okreće elisu, tako da se čun kretao brzinom kojom bih mogao da veslam, možda 2 čvora. Bili smo u visini Grmožura. Procenio sam da će nam biti potrebno najmanje dva sata do Virpazara. Smrkavalo se. Na Tankom rtu su povremeno bili vidljivi plamenovi. Pomislio sam: da imam mobilni telefon, sad bih nekog pozvao da dođe da nas odtegli do luke.
Stigli smo pred Virpazar oko deset uveče. Pravo pred nama, na oko kilometar udaljenosti blještala su svetla novog hotela „Vir“ i javna rasveta na trgu virpazarskom. Desno je i dalje plamteo sad ne samo Tanki rt, već i šibljaci zelenike i divljeg nara južno od njega, na koje se požar proširio. Srećom po nas, vetar je nosio dim u suprotnom smeru. Nivo jezera je i dalje opadao i bio je jedan od najnižih zabeleženih u novije doba. Zato nisam mogao da presečem dijagonalno preko poplavljenih livada, nego sam morao da uđem u obeleženi plovni put rekom Viršticom. Ali ja po mraku nisam više video ulaz. Ispred mene se crneo neprohodni paravan trske i site, još crnji naspram blještave neonsko-vatrene pozadine.
Reka Virštica nastaje uvirom dveju reka, Crmnice s juga i Orahovštice sa zapada u samom Viru. Njen oko kilometar dug tok završava se deltastim ušćem naspram Tankog rta. One dve sastavnice, kao da se pre spajanja međusobno pojure oko jednog zaravnjenog kamenitog ostrvca od pukih stotinak metara u prečniku, a pridruži im se još i jedan rukavac kojim se drenira Orahovsko polje. Na tom ostrvcetu je odvajkada, svakako od ranog Srednjeg veka, radila pijaca, trg, pazar za celu Crmnicu, Krajinu, Ljubotinj, svakako i deo Ceklina i Zete.
To se ostrvce zvalo Vir, jer vir je mesto oko koga kruži voda. Oko pijace, oko trga je nikao krug zbijenih kuća. Nastao je gradić, Vir-Pazar. Voda je bila ključni prevozni element za dovoženje robe za prodaju i odvoženje one kupljene. Ubrzo su do Vir-Pazara stigli nasuti putevi sa svih kopnenih strana, sa severa, zapada i juga, spojeni s tri kamena mosta sa ostrvcetom. Bez obzira na vodostaj, Virpazar je uvek bio opkoljen vodom i sasvim s pravom nosi nadimak Crnogorska Venecija. Za razliku od Rijeke Crnojevića.
Virpazar 1997: most preko Orahovštice
Kad je talijanska kompanija Compagna di Antivari 1908. izgradila prvu železničku prugu na državnoj teritoriji suverene Crne Gore, ona je počinjala od Bara, a završavala se u Virpazaru. To je donelo nagli razvoj varoši. Talijani su izgradili pristaništa za sve nivoe jezera od preko pet metara razlike.
Virpazar 1966: pristanište: polazak broda na redovnoj obalskoj liniji (desno na steni bronzani spomenik trinaestojulskom ustanku)
Došli su odmah i pošta, carina, trošarina, vojska, policija i lađari koji su preuzimali robu i putnike. Jer nikom i ničemu krajnje odredište nije bio Virpazar. Virpazar je vazda bio prolazna stanica.
Skadarsko jezero 1966: jedna od poslednjih lađa na vesla za prevoz robe i ljudi
Proširena je Virštica i plovni put obeležen drvenim direcima kao u venecijanskoj laguni. Na direcima su bile postavljene „glave“ – oznake s leve strane u vidu limene kupe (obrnutog levka) a s desne u obliku plehanog cilindra. To je omogućavalo navigaciju u uslovima smanjene vidljivosti, kao što su magla ili sumrak.
Virpazar 2005: Virštica s plovidbenim oznakama na stubovima (u pozadini: Vranjina)
Te „bandere“ sam tražio zureći u mrak one noći kad smo se Olja i ja pokušavali da vratimo u Virpazar. Uzalud, video sam kao na dlanu kilometar udaljeni ogromni požar na jednoj obali i blistavi neon na drugoj, ali mi se skriveno ušće Virštice nije pokazivalo. Provezao sam čun s jedva čujnom pentom nekoliko puta ivicom trščaka i močvarnih livada – tamo gde sam očekivao da se ušće nalazi, ali bez uspeha. Olja nije pokazivala znake nervoze i srećom da je bilo toliko toplo da joj nije na vodi još bilo hladno, ali je cela situacija bila neopisivo čudna, da ne kažem glupa. Nismo se izgubili, nismo zalutali, znali smo gde je sever, bili smo na domak svom odredištu, gledali smo ga neprestano, a nismo mogli do njega.
Da sam samo imao mobilni… Zaplet je dostizao kulminaciju i ostalo nam je samo da se pojavi Ἀπὸ μηχανῆς θεός odnosno Neočekivana-Sila-Koja-Se-Iznenada-Pojavljuje-i-Rešava-Stvar.
I pojavila se, tačno u ponoć! Iz Virpazara je krenuo, uz potmulu tutnjavu turbina moćnih motora, patrolni brod pogranične policije. Išao je polako vijugavim kanalom Virštice i jakim reflektorima šarao po vodi i trsci. Izgledao je sablasno, taman naspram presvetljene pozadine, visok i kratak, s veličanstvenim pramcem. Polazio je na svoj tajanstveni noćni zadatak, možda da presretne mračne kontrabandiste. U snopovima reflektora, video sam sve: i bandere sa oznakama i ušće. Bilo je mnogo severnije nego što sam bio zapamtio, gotovo prislonjeno uz levu obalu, sasvim blizu požaru od koga sam se možda nesvesno odmicao. Kao da je i hendikepirana penta izvukla poslednje atome snage, taj poslednji kilometar prešli smo brže nego što smo očekivali. Tanki rt je sad dogorevao u vidu crvenih sazvežđa. Neon je i dalje blještao u usnulom i sablasno pustom Virpazaru. Sasvim u daljini čuo se lavež i to je bio jedini zvuk osim naših koraka.
Kao što već rekoh, kad sam 1966. prvi put ušao u Virpazar prizor me je očarao svojom živahnom sceničnošću. Kao da je pripremljen za snimanje nekog filma. Ili još bolje, za izvođenje romantične opere s mestom dešavanja u Mediteranu. Scenografija je svojom slikovitošću, izražajnošću i bogatsvom prostora bila idealna i za izvođenje spektakularnih horskih i baletskih scena. Pazite, mediteranski trg, okružen nizom zbijenih primorskih kuća, kameni okviri prozora na kojima se pojavljuju izvođači, poneki balkon za serenade, mnoštvo statista (žene sa zavežljajima na glavi, poneki natovareni magarac, dovikivanje, žamor pijace…)!
Nasred trga je bila javna kamena česma, tačno na mestu gde bi je svaki student scenografije postavio u svom diplomskom radu. Decenijama sam mogao da zamišljam virpazarski teatarski repertoar. Ipak, osećao sam kao da mi nešto fali da bi ta varoš izgledala stvarnije, a da ipak ne izgubi od slikovitosti i ekspresivnosti. Pitao sam se, šta nedostaje u tom prizoru i prostoru? Postao sam svesan odgonetke tek kad je Virpazar počeo da gubi od svog prvobitnog šarma teatarske iluzije kojim me je na početku opčinio. I kad je počeo da biva sve manje pazar, a sve više turistički bazar.
Nema crkve u Virpazaru! Nikad valjda i nije bila podignuta na tom ostrvcetu. Nisam religiozan, ali znam društveno-istorijsku, simboličnu, a ne dekorativnu, važnost crkve u kontinuitetima varoškog jezgra. Najbliža crkva je ona na groblju, kilometar i po od Virpazara, suhim putem dole ka Suhom dolu. Dugo sam verovao da Virpazar ni groblje nema. Pomišljao sam da Virpazarci možda sasvim retko umiru, pa im groblje i ne treba baš toliko.
Putovanja, sasvim lično 
4 mišljenja na “Virpazarski berberin i brojanje pataka”