Tri sestrice pred Vratima Balkana

Naslovna fotografija: jutro iz Rehabilitacionog centra

Ima jedna čuvena trostruka kuća na obali u gradiću Prčanju. Zovu je palata Tri sestrice ili mletački Tre sorelle. Na latinskom Villa trium sororum kako piše u nekom dokumentu, navodno iz 14, 15, a po trećima iz 16. veka. Po istoričarki umetnosti dr Anastaziji Miranović, u kanonskim vizitacijama kotorskih biskupa pominje se kao Domus trium sororum[1].

Legenda govori o tri neudate sestre iz bogate patricijske familije Buća iz Kotora, čiji grb i danas postoji na toj trodelnoj kući. Toliko je ta vila dograđivana, preziđivana i zazidavana da je teško reći kakva je zaista bila zamisao prvog graditelja. Tog marta 2001, kad sam prvi put zastao ispred njih, „Tri sestre“ su delovale napušteno, jako dugo napušteno, i tužno. Nisam ja bio tužan, tuga je već bila unutra, zatvorena.

Tre Sorelle

Prolazio sam otad desetak ili više puta pored Tri sorele, kako tamo kažu, svaki put kad sam od Rehabilitacionog centra išao na jug, put Kotora. Sa raznih strana sam čuo najmanje dve verzije legende, čak su bila i različita imena sestara Buća. One su uvek visokog roda, časne i bogate naslednice, ali su, zaljubivši se sve tri u istog pomorca iz Herceg Novog, ostale same i redom poumirale svaka u po jednom delu te kuće. Novljanin je o’šo namore i nije se vratio.

Neko je na tom trojednom palacu povremeno zaziđivao prozore (a zatim i odziđivao), što je davalo povoda da se legenda dopuni mračnim detaljima. Navodno, kad je prva umrla, ostale dve sestre su dale zazidati prozor sa kog je njihova pokojna sestra, dok je bila živa, svakodnevno stajala i izgledala dolazak brodova. Sve u nadi da će na jednom ugledati svog odbeglog dragog. Kao što su uostalom to činile i one, svaka na svojoj punjestri. Kad je i druga umrla, i njen je prozor zazidan.

Dva krajnja od tri prozora imaju ukrašen kameni okvir u stilu venecijanske cvetne gotike, sa mavarski ušiljenim arkadama i detelinastim lukovima (jedan samo u naznakama, verovatno naknadno okljaštren). Da li su ti prozori bili od početka tamo, teško je reći. Svejedno, prema onome što je 1937. zapisao lokalni hroničar Don Niko Luković[2] a 2004. potvrdio kasniji letopisac Tomislav Grgurević[3], to je najstarija zgrada na Prčanju, iz 15. veka. Kažu i da je to izvan Kotora grada jedina gotska palata, valjda zbog onih kamenih prozorskih okvira. Svejedno, trokuća je danas sasvim skromna, takoreći neugledna građevina. Neubedljiva.

Nešto mi je smetalo kod Tre sorelle, i to sam osećao svaki put kad sam prolazeći zastajao pred njima, i odmah nastavljao, da se što pre udaljim. Inače vrlo volim romantične legende o starim kućama, ali ovde mi nešto nije prijalo. Prvo mi je palo na pamet da je kriv nesklad između vrlo jake, dramatične priče i ubogog izgleda same građevine. Posle sam pomislio da mi smeta što je legenda neoriginalna i neuverljiva. Bilo je jasno da je to jedna mistifikacija, prilagođena lošem guštu. A kad posumnjam u priču o istoriji neke kuće, to ponekad doživim lično, pristrasno, kao povredu sopstvenog pristupa kućama, odnosno domovima.

Naime, imam ozbiljan odnos prema jednoj kući u beogradskoj Fruškogorskoj ulici. U njoj sam se rodio i u njoj su se odigrale sve rane drame mog života, koje su ga dobrim delom i oblikovale u kasnijim fazama. Slično osećam i za kuću u Francuskoj ulici, danas Klemansoovoj, u kojoj se, u mom detinjstvu i dečaštvu, nedeljom kod babâ (tri sestre, sic!) okupljala šira porodica.

Iako sam zaista odavno otišao iz Fruškogorske, pamtim sve u toj kući. Znam na kom mestu škripi parket, iako tog parketa nema već decenijama. I pamtim prašnjavi miris ćilima ispod trpezarijskog stola pod kojim sam se igrao. I šare na tom ćilimu se sećam. Zamislite sad kako bi mi bilo da čujem neku loše izmišljenu priču o toj mojoj rodnoj kući i o njenim stanarima! Ne sme to tek tako da se radi!

Palata Tri sestre prčanjske u stvari je bila letnjikovac Kotorana iz familije Buća. Iz te porodice bio je i gospodar Nikola Buća, protovestijar Cara Dušana. Uvek je ta palata bila samo povremeno nastanjena. Izvorno nije ni imala tri dela iste visine, nego dva spoljna, a srednji je u neko kasnije vreme dozidan. To objašnjava tri uporedna odvojena krova na dve vode. Ali ni to raskrinkavanje nije bilo ono što mi je tada stvarno kvarilo doživljaj.

Tek kad sam desetak godina kasnije, 4. avgusta 2012. u Pragu stao pred raskošno omalanom palatom U tří bílých růží (Triju belih ruža), sa sličnom legendom o tri prelepe orfane sestre miraždžike, postao sam svestan šta je to što mi je toliko smetalo na Prčanju. I nije bilo ništa lično.

Radilo se o onom poznatom opštem mestu mnogih mitova, bajki, pripovedaka i romana u kojima junaci i junakinje bivaju kažnjeni zbog svoje lepote, mladosti, vrlina i bogatstva. Mora im se oduzeti bar sreća. Mislim da takve legende iz puke zavisti izmišljaju ružni, matori i siromašni. Oni uvek govore da je lepota prolazna, a da novac ne donosi sreću. Što je tačno, ali oni to govore ne zbog prosvećivanja slušalaca, nego iz čiste pakosti. Pakost ionako najteže prihvatam. Video sam da je sasvim sporna moralnost pobuda za mnoge pouke. Na neki način to je potvrdio i Ceo La, kad su ga učenici pitali kako da postanu mudri kao on: „Gledajte u sebe i tad ne gledajte druge. I obrnuto.“ On ponekad priča besmislice, ali ovog puta je u pravu.

Ta napuštena i poluzazidana kuća na Prčanju, zvana Tre sorelle, predstavljala je moje opipljivo, materijalizovano iskustvo s jednom pakosnom legendom. Pa sam zato odbijao da ga (to iskustvo) prihvatim kao svoje. Zgrada je bila kao ukleta večnom zavišću. Usred je niza kuća na samoj obali, a odbačena kao kužna samo zbog te ružne izmišljotine, proglašene vrhunskom romantikom.

Red kuća uz samo more sasvim je blizu obale (u tom najzabačenijem i najužem delu Kotorskog zaliva nema opasnsti od udara talasa) pa je ulični automobilski put jedva protnut, a u nekim delovima je građen nasipanjem obale na uštrb mora. Provlači se uz kuće, a nema trotoara, tako da je tog marta 2001, dakle van turističke sezone, bio opasan za osamljene pešake poput mene. Reč osamljen je vrlo dobra jer sam usput zaista retko sretao žive duše. Čak ni na pižunima nisam video starce kako sede i greju se na jutarnjem suncu. U većini kuća zimi niko ne stanuje, a mnogi meštani su prodali svoje kuće na Donjem Prčanju i otišli. Podatak da Prčanj ima preko hiljadu stanovnika nije mi bio ubedljiv.

Iznad se nalazi Gornji Prčanj. Krenuo sam tamo jednom, s namerom da prođem stazom sotomonte do Gornjeg Stoliva, pa da se opet spustim na obalu i tako zatvorim krug. Pošao sam nasumice nekim basamacima uzbrdo. Ubrzo sam naišao na potpuno napuštene ruševine kuća obrasle u povijuše, a i stepenice su bile oburvane i pobeđene kupinom i dračom. Probao sam na drugom mestu, ali tamo je neko nešto zidao i zagradio prolaz. Tako sam odustao, dok ne nađem nekog poznavaoca staza i bogaza. Nisam nikad.

Već sam bivao u takvim gradićima koji kao da su prazni od domorodaca. Sećam se Rovinja 1951. Tamo sam letovao kao dete i gradić je izgledao kao da su ga svi Rovinježi napustili. Pričalo se da su se Italijani listom odselili kad je Istra pripojena pobedničkoj Jugoslaviji. Ulice su preko dana bile puste, kao u italijanskim kaubojskim filmovima. Bilo je tako tiho da se izdaleka čulo kad neko nailazi. Jedne večeri međutim, kroz prozor naše sobe u starom hotelu Adriatic na glavnom trgu Maršala Tita, odjednom sam čuo neobičan glasan šum, kao neko šuštanje. Pogledao sam kroz prozor. Dole, sa svih strana su žurno i ćutke koračale desetine i desetine ljudi, i to su se čuli njihovi  koraci po kamenom popločanoj pjaci. Pitao sam se otkud su izmileli svi ti ljudi? Gde se danju kriju? Kolone su se slivale u kafanicu preko puta, desno od ružičaste Sahat-kule. U njoj se te večeri održavala tombola!

Rovinj: Trg Maršala Tita. Hotel „Adriatic“ je levo. U prizemlju žute kuće desno igrala se tombola 1951. (Google)

Na Prčanju nije nigde bilo tombole, pa sam se, ne bih li upoznao Prčanjote, opredelio za drugu varijantu – nedeljnu misu. U Crkvu Porođenja Blažene Djevice Marije, ili Male Gospe. To je ogromna crkva na za nju specijalno podzidanoj terasi sa monumentalnim stepeništem sa balustradama, tako da izgleda još veća. Dešava se da su u Primorju crkve predimenzionirane, nesrazmerne veličini gradića. Grandioznost Bogorodičine crkve na Prčanju najbolje se vidi od prekoputa, iz Dobrote. Kotorski zaliv je tu sasvim uzan, širok manje od jedne milje.

tomaszd: Prčanj 2016: Bogorodičina crkva (cc)

Pre nego što sam u nedelju pre podne otišao na misu u parohijsku Bogorodičinu crkvu, dolazio sam do nje više puta, penjući se uz valjda sedamdeset basamaka kojima sam savlađivao visinu te velike terase u vidu džinovskog postamenta za crkvu podignutu na strmini. Pompezne stepenice izgradio je češki inženjer Jozef Večernik, pod rukovodstvom inžinjera Milana Karlovca tek 1913, nekoliko godina pošto je crkva otvorena[4]. Godine 2001, s obeju strana skalinade uzdizale su se gorostasne palme za koje sam ovih dana čuo da ih je u međuvremenu obezglavila „palmina smrt“ – larve crvenog palminog surlaša (Rhynchophorus ferrugineus), bube nehotično uvezene iz tropske Azije.

Nikad nikog nisam sreo, a crkvena vrata su uvek bila zamandaljena. Obilazeći oko velike puste barokne crkve, otkrio sam na severnom i južnom zidu nešto što nisam video nikad ranije ni na jednoj crkvi. Bili su to vešto izvedeni stari arhitektonski nacrti delova crkve. Čemu li su mogli služiti? Da li su mogli biti namenjeni klesarima odnosno kamenorescima u vreme građenja? Zar nije bilo hartije? Bili su plitko urezani, uklesani u kamen bočnih fasada u razmeri 1:1!

Bilo mi je to čudno i uzalud sam se na licu mesta raspitivao za tumačenje. Tek sam nedavno otkrio u jednom članku Milana Zlokovića iz 1953.[5] da je upravo reč o arhitektonskim crtežima za meštre kamenare sa Korčule koji su izveli sve radove i to od kamena koji je donesen iz kamenoloma sa njihovog otoka. Pretpostavljam da je projektom prvobitno bilo zamišljeno da se bočni zidovi na kraju spolja omalterišu i tako prekriju ti nacrti.

Iz istog izvora sam saznao i zašto je jedna od najvećih primorskih crkava s ove strane Jadrana podignuta na tako glomaznom veštačkom postolju. Crkva je početa da se gradi revolucionarne 1789. po projektu koji je naručen u Mlecima od Bernardina Makarucija. Današnjim jezikom govoreći, kupljen je samo idejni projekat od nekoliko crteža spoljnog izgleda i uzdužnog preseka trobrodne crkve sa transeptom i kupolom. Makaruci nikad nije došao na Prčanj, ni pre početka zidanja crkve ni u toku njega, kada su graditelji nailazili na brojne probleme. Projekt jednostavno nije bio usklađen ni sa jednim, pa ni sa prčanjskim stvarnim terenom ni podlogom. Zato se za tako impozantan hram morao sagraditi odgovarajući prostor.

Namera da se podigne nova velelepna župna crkva razvila se u vreme najveće snage prčanjske mornarice i blagostanja tamošnjih kapetana i ostalih pomoraca. Ali baš u vreme građenja njihovo bogatstvo je počelo da se osipa, a uskoro je i ukinuta Mletačka republika pa je cela Boka Kotorska pripala Austrijskoj Carevini u okviru sporazuma s Napoleonom. Radovi su više puta usporavani ili prekidani. Jednom je zastoj trajao čak čitavih šezdeset godina. Presušili su prilozi mesnih dobrotvora, pa je kupola podignuta 1875. donacijom Habzburške Carske krune. Crkva je tužno stajala nedovršena 124 godine, sve do 1909, kad je u njoj održana prva misa.

Bio sam čuo da u crkvi postoji pinakoteka koju je sakupio prčanjski paroh don Niko Luković između dva rata, a nešto i kasnije. Imao sam ideju da bacim pogled na te slike, među kojima je trebalo da bude i delâ bokeljskog majstora Tripa Kokolje, a ne samo mletačkih madonara. A nadao sam se i kolekciji uobičajenih naivnih i nenaivnih zavetnih slika zahvalnosti Bogorodici za spas od brodoloma. Uvek volim da razgledam takve slike na kojima su brodovi urađeni s puno tehničkih i identifikacionih detalja.

Tako se jednog nedeljnog prepodneva uputih Bogorodičinoj crkvi. Kao da sam upao u neki drugi film! Neću da kažem da je ličilo na ono žurno slivanje ka tomboli. Ne, bilo je mirnije, bez groznice i manje masovno, ali bilo je živo. Ušao sam kroz prvi put otvorena vrata crkve. Volim crkve i hramove uopšte. Dobro se u njima osećam, bez nelagodnosti. Odmah sam seo u klupe (uvek tako postupam) da bih razgledao celinu unutrašnjosti crkve, pre nego što se posvetim pojedinostima. Tako radim i u šumi. I u muzejskim galerijama.

Klupe su se brzo popunjavale ljudima koji su se međusobno poznavali i imali svoje uobičajeno mesto. Ja sam nekom seo na njegovo redovno mesto i on je onda morao da nađe neko drugo, koje mu manje odgovara, ako ni zbog čega drugog, ono zbog narušavanja navike. Ili da i on poremeti uhodanost sedenja drugih. Oklevajući s odlukom da li da ustanem i sačekam da svi ostali posedaju, propustio sam pravi trenutak. Misa je počela.

Vrlo mladi sveštenik koji je služio, posle mi je rekao da je tek došao i preuzeo parohiju. Tokom mise, ustajao sam kad se ustajalo, klečao kad su svi klečali i dao spremljen novac, kad je crkvenjak ka meni pružio na štapu kesu za priloge. Kao i ostali. Posle mise prišao sam mladom župniku, predstavio se i rekao mu šta me zanima. Priznao je da još ne zna mnogo o slikama i prvo mi pokazao oltarske slike koje je radio Milo Milunović. Bilo je to jedno veliko Krštenje na Jordanu, zatim Sveti Sebastijan i Sveti Tripun, Blažena Ozana i oltar Svete Obitelji. Vrlo prozračne slike u ružičastom tonu podsetile su me na Milunovićevu alegoriju „Umetnost“ na zidu iznad jednih vrata u Svečanoj Sali SANU.

U mladosti sam upoznao Mila Milunovića i svakodnevno gledao na zidu dve njegove sasvim drukčije slike, jednu primorsku mrtvu prirodu s ribama i jednu ateljejsku sa štafelajem i gipsanim modelom ženskog torza koji se pojavljuju i na „Umetnosti“. Nisam znao da je slikao i religijske teme.

Prvi put sam čuo i za Blaženu Ozanu Kotorsku, jedinu valjda Srpkinju rodom, koja se u katoličkom svetu slavi kao svetica, tačnije kao blaženica. Rođena je krajem 15. veka kao Katarina Kosić u seocetu Releza (danas samo nekoliko kuća i toliko stanovnika) na putu od Bigora za Štitare između Cetinja i Podgorice. Kao dete je čuvala ovce, a sa četrnaest godina je bila poslata u mletački Kotor da služi kod znamenite porodice Buća. Jeste, one iste koja je podigla Tre sorelle!

Kad je kao iskušenica pristupila sestrama dominikankama trećeretkinjama postala je jedna od zazidanih devica – živela je zatvorena u tesnom prostoru bez vrata, samo sa malim otvorom za vazduh. Skoro kao mlada Gojkovica kad su braća Mrnjavčevići Skadar zidali. Zavetovala se tako Kata iz Releze Svetom Dominiku i dobila je novo kršteno ime Ozana.

Nepobedivi turski admiral i gusar Hajrudin Barbarosa doplovio je 1539. pred Kotor sa 70 galija i 30 hiljada vojnika. Grad se branio ali je već bio spreman da popusti, kad je Ozana, poput Pizanke Kincike, počela da bodri Kotorane da se brane i da se mole. Petog dana je Hajrudin Barbarosa odustao od opsade i povukao se, a slava i zahvalnost su pripali Ozani i njenoj pobožnosti. Kotor je bio jedini mletački grad na Balkanskom poluostrvu kog Turci nisu osvojili.

Prepodobna Ozana je postala i zaštitnica ekumenizma, a Milo Milunović je jedan od malobrojnih koji je naslikao njen lik. I kolekcija bista koja se, opet zahvaljujući Don Niku Lukoviću, nalazi ispred Bogorodičine crkve na Prčanju, odiše ekumenskim duhom, pa se tamo nalazi i jedan pravoslavni vladika, Meštrovićev Petar Drugi Petrović Njegoš. Za Boku to nije ni novo ni neobično. Ispred prčanjske župne crkve je i bista Peraštanina Andrije Zmajevića na kojoj u kamenu piše da je bio nadbiskup barski i primas srpski.

Andrija1234567: Bista Andrije Zmajeviča (GFDL)

Mladi prčanjski župnik me je zatim, bez snebivanja, odveo uskim stepenicama negde ispod kupole gde su stajali nabacani neupotrebljavani prašnjavi delovi crkvenog mobilijara i opreme, zastave i ripide. Među tim stvarima su zabrinjavajuće nezaštićeno i neuređeno ležale ili bile prislonjene uz zid slike iz zbirke koje je skupljao Don Niko Luković. Sveštenik mi je, bez namere da bilo koga okrivi, rekao da je sve tako zatekao i da namerava vrlo brzo da se pozabavi tim vrednostima. Nisam hteo da se zadržavam niti da preturam po slikama. Ubedio sam sebe da treba da mu verujem i da će sve uskoro da bude u savršenom redu.

Nedaleko je i jedna mala porodična grobna crkva iz 17. veka slavne pomoračke porodice Luković posvećena Gospi od Karmena (sic!), kao i ona u Orebiću. Porodični grb još stoji iznad zaključanih vrata, ali je crkva napuštena. I ja sam samo u prolazu i kažem sebi da iz takve prolaznosti ne treba izvlačiti nikakve zaključke.

Sledeće nedelje otišao sam u obližnji Muo, ili kako se tamo kaže na Mulo. Muo takođe ima jednu upadljivu crkvu na uzvišenju, crkvu Blažene Deve Marije Pomoćnice Hrišćana. Međutim, tu crkvu Muljani zovu Sveti Gracija. Pa sam bio malo u nedoumici dok sam išao tamo. Crkva je na zidanoj zaravni iznad mora i puta, a podignuta je u 19. veku kao masivna jednobrodna crkva sa transeptom i velikom oktogonalnom kupolom. Sagrađena je da bi primila mošti to jest neraspadnuto telo blaženog Gracije Kotorskog, umrlog u Veneciji početkom 16. veka, a rodom iz Mula. Blaženog Graciju u staklenom kovčegu poput Snežaninog, slave i katolici i pravoslavni, što nije retkost u ekumenskoj Boki. Muljanin je po rođenju i Andrija Maurović, ali on je bio daleko od sveca.

Već je samo ime Svetog Gracije euharistično pa time i zaštitno. I bez onomastičkih istraživanja frekventnosti, na groblju sam video da se najčešće ponavlja ime Graci(j)a. U svom neznanju, prvo sam pomislio da je to žensko ime, a onda shvatio da su porodice muškoj deci davale to apotropijsko ime. Blaženi Gracija bio je kaluđer avgustinskog reda i isposnik, veruje se da je pomiritelj ljudi, a ciljna zaštitnička grupa su mu ribari, pomorci, neženje (!), baštovani, radnici, sluge i pokornici, svi dakle oni koji se često nađu u situaciji da samo čudo može da im pomogne.

Zato je tako razvijen običaj zahvaljivanja Blaženom Graciji i po sistemu prepaid i kao postpaid. S obzirom da se on slavi u Crkvi Bogorodice Pomagačice na Mulu, Majke Božije koja pomaže zahvalnim i spasava pobožne, efekat blagodarenja za čuda je dvostruk. Materijalizacija žrtve zahvalnosti vidljivo je istaknuta u oltarskim delovima crkve. Zavetni darovi od plemenitih metala, najčešće srebra, izloženi su u vitrinama na zidovima. Većinom su to pločice različitih oblika sa natpisima zahvalnosti.

A ima i neobičnih zavetnih predmeta. Meni, kao prigušenom ihtiologu, naročito se dopao srebrni palombić (palamida) izveden savršeno verno u prirodnoj veličini (naslovna fotografija). Na njemu piše: „Na uspomenu nečuvenog lova od preko 6000 palombića, ulovljenih trećega dana trodnevnog slavlja poblaženja blaženoga Gracije, dne 18. svibnja 1890. godine, harna obitelj Simović P.“ Nikad pre i nikad posle ribari nisu u Kotorskom zalivu uhvatili toliko palamida. Naravno da je to bilo čudo. Zahvalnosti za spasavanja od brodoloma, iskazane su brojnim zavetnim slikama u toj crkvi punoj opipljive euharistije.

Muo je nazvan po nekom značajnom ili upadljivom mulu uz koji su pristajali brodovi. Sećanja na Boku su bila česta u mojoj porodici u vreme kad sam bio dete. Naročito sam uživao kad se moja mama i moja tetka prisećaju kako su se vozile malim parobrodima obalske linije koji su pristajali u svako mesto u Boci (tako su govorile) Kotorskoj. U to vreme nije bilo puta, odnosno „magistrale“. Plovidba je trajala ceo letnji dan. Ne sećam se da su pominjale Muo, ali sam siguran da su takvi brodići pristajali i u Mulu.

Boka je u mom detinjstvu stalno postojala kao zemlja nostalgičnih sećanja na vreme koje je bilo bolje, srećnije i veselije od tadašnjeg, na epohu antebellum. Tek sam docnije čuo za „Lude dvadesete“ godine kada se pojavio džez koji se u mojoj kući dugo izgovarao kao džaz. Naime, moj deda Vojislav Vuković je odmah posle Prvog svetskog rata proizveden u pukovnika i postavljen za komandanta obalskog artiljerijskog puka u Boki Kotorskoj.

Baošić 1921: pukovnik Vojislav Vuković (u sredini) na torpiljarki.

Tako su moja majka i tetka deo detinjstva provele u Baošiću gde su i krenule u školu. Cela porodica je zavolela Boku (kakvo čudo!) i kad je deda prekomandovan na druge dužnosti, nastavila da godinama letuje u Herceg Novom. Najčešće u hotelu „Plaža“ porodice Trani, kojeg je moja baka uvek zvala isključivo Hotel na plaži. Ne sećam se da je deda pominjao išta iz Boke.

Letovanje u Herceg Novom 1932. Moja majka Jelisaveta Vuković (na stolici levo) sa drugaricama.

Kad sam međutim bio na letovanju kod sestre i zeta stažiste u Tivtu 1960, već nije bilo tih parobrodčića u lokalnom saobraćaju. Neka vrsta zamene bile su ratno-mornaričke barkase motorne sa oznakama BM ispred broja. To su bili različiti prilično brzi drveni brodići (dvadesetak metara dugački) koji su opsluživali vojne pošte rasute unutar Boke. Zavlačili su se i u budžake tog fjordovitog zaliva čiji me je oblik uvek potsećao na templarski krst preko koga je prešao kamion. Pun. Sa prikolicom.

Ono što je mene tada zanimalo bila je veza Tivat–Meljine. Naime, vojni lekari i stažiste u Tivtu slali su vojnike-pacijente na specijalističke preglede u vojnu bolnicu u Meljinama. Vojnici su odlazili tamo ujutro, a vraćali se posle podne. Posada je primala i civilne putnike, koliko pamtim, besplatno. Dobro se sećam još nečeg. Nosio sam nasleđene dedine kratke lanene pantalone iz letnjeg kompleta predratne radne mornatičke uniforme. Ne znam da li pantalone imaju memoriju i da li su išta prepoznale od ponovo viđenog. Tako sam tog leta pre bezmalo šezdeset godina putovao od Tivta do Meljina barkasom i onda peške štrekom tri kilolmetra do Novoga. Kad bih zadocnio na lađicu za povratak, prespavao bih tamo i sačekao da  barkasa sutra opet dođe.

Ta rehabilitacija u Prčnju mi je pružila iznenađujuće mnogo različitih iskustava za moj novi period života. Da bi se oslonila na prethodni period, možda su mi tada bila najvažnija trostepena iskustva sa sećanjima na prethodna iskustva uspomenâ iz Boke, i to ne samo mojih, već i moje majke i majke moje majke. Opet trostrukih, trigeneracijskih. Mislim da ove dve poslednje rečenice moraju da se bar dva puta pročitaju da bi se shvatilo šta je pisac hteo da kaže. A pokušavao je da objasni da opisuje sećanja na sećanja. I svoja i osoba od kojih su samo njihova sećanja i ostala da žive.

Hodajući svojim uobičajenim promenadama Kotorskog zaliva, morao sam da uvek budem vrlo pažljiv, s jedne strane da ne upadnem u more, s druge da ne naletim na pižune ispred kuća i druge prepreke, a po sredini da me ne oduva neki vozač koji palcem kucka poruku jureći da stigne gde je pošao. Na retkim bezbednim mestima mogao sam da podignem pogled i da vidim stenoviti zid klisure po kojoj se, poput fjorda, razlio Zaliv. Na mletačkim kartama zove se i Canale di Cattaro.

Naročito mi je privlačila pogled lovćenska strana, kojom je vekovima prolazila granica između sila koje su držale Boku i balkanskog dela Otomanske carevine, odnosno nepokorene, pa i nezavisne Crne Gore zvane Montenegro. Golim se okom vide nove i stare serpentine kojima se putnici i tovari moraju popeti do Njeguša ako će dalje za Cetinje. Ponekad se magla i niski oblaci spuste pa zaklone gornji deo tog strmovitog pravca, koji i inače više liči na lestve za u nebo nego na jedna od vrata Balkana.

Vozio sam i hodao tim serpentinama. A zahvaljujući dedinom albumu znao sam kako je izgledao pre 75 godina.  Gledajući u taj put, zamišljao sam ga i kao uzanu konjsku stazu, eventualno kolski drum koji je izgradila Austrija u 19. veku, mnogo pre no što je pravljena ova modernija magistralna trasa. Setio sam se i jedne neobične knjige, zbirke iskustava putovanja prirodnjaka po Crnoj Gori[6]. Iz nje sam shvatio kako je tadašnja Evropa, iznenada i s ogromnim zadocnjenjem i patetičnim oduševljenjem otkrila Crnu Planinu, kao zemlju legendi i tajni, kako reče jedan od opisivača. Kao kad maštovito i romantično dete pronađe put do tavana (a za tavan u Crnu Goru kažu petar), prepunog tajanstvenih predmeta iz prošlosti svoje porodice.

Montenegro je u drugoj polovini 19. veka bio u modi. Kolonijalna Evropa, već pomalo zasićena prekomorskih egzotičnosti, pronalazila je – ne negde iza sedam mora, nego tu, na svom tavanu, jednu gorsku, netaknutu, neopisanu i neopisivu zemlju i čitav jedan narod, neiskvaren, mitski, iskonski, hrabar u borbi za svoju slavu i slobodu. Otkrivala ga je i kao politički faktor u nerazmrsivom Istočnom pitanju. Pohrlila je Europa u Kotor, pa kretala da se propinje serpentinama iznad Škaljara. Bila je to jedna od najprometnijih saobraćajnica onog vremena.

Gostoprimstvo sa najvišeg mesta, na Cetinju, dobijali su i uživali u njemu, najčudnovatiji putnici iz Kotora, profesori i studenti, diplomate i varalice, kraljevi i prosjaci, prirodnjaci sa smislom za obaveštajne poslove i obaveštajci zaljubljeni u prirodu. Na dvoru Vladičinom, a zatim i Knjaževom, funkcionisao je u ta doba jedan intelektualno-prirodnjačko-politički salon, daleko od evropskih kulturnih centara, a tako blizu nebesima.

Stao je vetar i sasvim su se spustili oblaci, a onda je udarila i jaka kiša. Više se ništa nije videlo, čak je i Dobrota preko puta nestala. Stojeći nezaštićen, zadubljen u misli i sećanja, začas sam bio mokar. Predostorožno odlučih da se žurno vratim kući u Perzagno. Nisam ni primetio kad sam prošao pored Triju sestara.

---

[1] Starine Crne Gore, knjiga VII. Godišnjak Uprave za zaštitu kulturnih dobara 2016. str. 91–94.

[2] Prčanj (reprint). Kotor 2010: Pomorski muzej Crne Gore.

[3] Odjeci slavnih vremena. Kotor2004:

[[4]] Brguljan, Ž: Crkva Rođenja Blažene Djevice Marije u Prčanju. Prčanj – Zagreb 2008: Župni ured Prčanj: Hrvatska Bratovština Bokeljska mornarica 809.

[5] Zloković, M: Građanska arhitektura u Boki Kotorskoj u doba mletačke vlasti. Zbornik izveštaja o istraživanjima Boke Kotorske. Beograd 1953: SANU: Spomenik CIII n. s. 5 str. 131–146.

[6] Vasić, V: Crna Gora – vrata Balkana. Putopisi i zapisi evropskih botaničara, priredili V. Pulević i D. Vincek. Obod, Cetinje, 1991. Beograd 1992: Glasnik Prirodnjačkog muzeja 47, str. 293–295.