Nebeski jahači i jedan beli Fića

U potrazi za „personalizovanim“ dugmetima za košulju, a koja bih pozajmio sinu za jednu važnu internacionalnu priliku sa obavezom formalnog odevanja, zavirio sam sinoć u kutiju koju ne otvaram često. Najzlatniji predmet u njoj bio je četvrtasti satić sa verižnom narukvicom moje pokojne tetke Ljubice. Na poleđini je bio ugraviran zapis o povodu javnog dodeljivanja tog sata: Prva nagrada na konjičkoj utakmici 2. septembra 1927. Kad je imala 17 godina.

Rodio sam se, kad je reč o jahanju i konjima, u pogrešno vreme. Što se tiče drugih kriterijuma za procenjivanje prikladnosti vremena za moje odrastanje, analize su još u toku. Ali, svi muški članovi prethodnih generacija u mojoj porodici bili su jahači, samom činjenicom što su bili oficiri, aktivni ili rezervni pa aktivirani za najmanje jedan od ratova. Ne samo da među porodičnim fotografijama nemam nijednog muškarca bez fotografija na konju, nego mi je čak i tetka bila jahačica i slikala se.

Jahači u prethodnim generacijama moje porodice.

U kući, kad bi se povela reč o jahanju i konjima, svi su bili eksperti. Osim mene. Moj otac mi nikad nije pričao ni o jednom događaju ni sećanju iz ratovanja, osim o svom zelenku. I dan-danas s posebnim uvažavanjem gledam njegove fotografije s tim konjem. Objašnjavao mi je kako je dovoljno promeniti težište sedeći u sedlu, pa da plemenita životinja odmah shvati da se od nje očekuje promena koraka ili ponašanja. Govorio mi je da se dizginama ne upravlja konjem, nego se samo šalju poruke. Kao i nogama u uzengijama.

Upijao sam svaku očevu reč i s očajanjem uočavao da se smanjuju izgledi da lično primenim to znanje. Ostajalo mi je samo da sanjarim o svojim kavalkadama po dalekim i uzbudljivim krajevima. Konje sam viđao na hipodromu i na ranim prvomajskim paradama, a i sa njih su ubrzo nestali. Na jednoj svadbi u „našem“ selu Kalenić (u koje se moja porodica bila sklonila od bombardovanja Beograda i tada uspostavila neraskidivo prijateljstvo s porodicom koja ju je primila) priređena je tradicionalna svadbena konjička trka za muštuluk, od crkve do mladoženjine kuće, po raskaljanim seoskim putevima. U jednom trenutku su me, dečaka od dvanaesetak godina, posadili na najboljeg, zadružnog konja, lepog ali priplodnog alata, možda čak i nejahanog, u svakom slučaju potpuno nevičnog da sarađuje s neiskusnim gradskim klincem. Na prvoj okuci zadružni konj se okliznuo i pao u najveće blato zajedno s nezadružnim mladim konjanikom. Selo se konsenzusom odmah izjasnilo da je to bilo zato što je zec istrčao pred konja i uplašio ga. Naravno, nikakvog zeca nisam video, već je to bio plemeniti gest kolektivne laži da bi se spasla moja i porodična čast. A možda i alatova cena.

Ostalo mi je da celo dečaštvo provedem u čitanju omladinske avanturističke literature o husarima i ostalim konjanicima i u gledanju kaubojskih filmova. Moj otac je imao noge kaubojski blago krive u „O“. Smislio sam da, kad me neko o tome pita, odgovorim da je to od silnog jahanja u mladosti. Ali me niko nikad nije pitao, pa je ta moja dosetka ostala neiskorišćena. U ono vreme tihih gradskih ulica, imali smo identifikacione dozivne zvižduke umesto mobilnih telefona. Moj najbolji drug Bane Ševa i ja koristili smo početak „Nebeskih jahača“ Stena Džonsa, odnosno pesme iz istoimenog filma, jednog od prvih posleratnih kaubojskih filmova koji su se davali u Beogradu.

I da, do besvesti sam u detinjstvu i mladosti crtao konje (besne i ne-besne), kao što su to činila i moja braća od strica. Uostalom, isto kao i naši očevi. Ilustrujući 1973. jednu francusku knjižicu za decu sa jugoslovenskim narodnim pričama i pesmama, nisam štedeo ni konje ni jahače, ukupno 23 puta! Ali tada sam već imao i sopstvena konjanička iskustva.

Konji i konjanici na ilustracijama za decu.

Kada sam ja stasao do rezervnog oficira, jahači konji su već bili skoro potpuno ukinuti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Kao pitomac, imao sam doduše i taktičke vežbe partizanskog ratovanja uz upotrebu brdskih tovarnih konja, među kojima je bio i poneki sa sedlom M29/46, ali obuku jahanja nisam imao. Ipak, povremeno bih koristio priliku da se popnem na jednog belca koga sam uspevao da nagovorim i na lagani galop. Nije bilo blata i nisam pao.

Tek sam 1972, u Avganistanu dobio priliku da ozbiljno stavim na probu svoje samouke jahačke veštine u toku dve nedelje provedene u sedlu prilikom pretraživanja središnjeg venca. Te planine nisu bile carrossable čak ni za džip Toyota Land Cruiser iznajmljen kod Hertz-car-a u Kabulu. Ni za unajmljenog vozača-mehaničara-tumača Matina. Tako sam na konju obišao planinčine zapadno od Hindukuša, Babu (Koh-i-Baba) i Crnu goru (Siah-Koh).

Uz Matinovu pomoć, kupio sam konja u Čakčaranu. Nije bio baš neki izbor. Konji neveliki, tankonogi ali, kako će se ispostaviti, brzi i izdržljivi. Čim bih izašao na neki ravan deo, sam konj bi krenuo u trk. Kako bih drukčije savladao za dana onolike distance? Neki iskonski osećaji, uz teoretska uputstva, pomogli su mi da se gotovo prirodno prilagođavam pokretima konja i krećem u sedlu u njegovom ritmu. Osvedočavao sam se o svemu o čemu mi je otac govorio. Najprirodnije sam englezirao kad je konj kasao i pratio sam skladno njegove skokove u galopu.

S konjem nisam imao nikakve probleme, ali sam imao sa sedlom i pronalaženjem potkivača i hrane za konja. Sedlo je bilo vrlo staro i imalo jedno nevešto popravljeno oštećenje, pa je preko toga bilo vezano neko kinesko sintetičko jastuče. Koje sam ja odmah skinuo jer mi je smetalo. A onda sam opasno nažuljio odgovarajući deo tela. Pa sam vratio jastuče. I opet skinuo… I pored tih nevolja, višednevno jahanje u neposrednom prisustvu neba, na prosečnim visinama od oko 3000 metara, bilo je osvetljavajuće poučno, okrepljujuće i razonođujuće. Konja sam, s velikom tugom (i gubitkom u ceni) prodao na severu u Kala-i-Nauu, gde me je, s druge strane planinske barijere, sačekao u džipu verni Matin. Moram da priznam da nisam bio siguran u taj randevu.

Baktanje s konjima po planinama spadalo mi je na neki način u rutinu na terenskim prirodnjačkim ekskurzijama i pre i posle Afganistana. Kad nas pođe više i planiramo duži terenski rad, u zavisnosti od kvaliteta puta i uspona, iznajmljivali smo lokalna rabadžijska kola (drvena jednostavna kola s volovskom zapregom) ili ćešće kiridžijske konje (tovarni brdski konjići sa samarima) da nam ponesu opremu. Jahao je ponekad samo dr Boris Petrov, hromi šef Odeljenja Za taksonomiju i biogeografiju Instituta za biološka istraživanja u kome sam radio 15 godina.

Jednom smo se spuštali niz severnu stranu planine Tare i klisurom rečice Dervente sišli na Drinu. Moj kolega herpetolog (stručnjak za gmizavce i vodozemce) i ja, plus kljuse na koje smo natovarili ne samo sav naš prtljag, nego i dragoceni materijal sakupljen tokom desetak dana u planini. Bili smo na domak Peručcu gde smo ostavili auto o kome će uskoro biti više reči. Konja je vodilo jedno devojče iz Jagoštice, koje je trebalo da konja posle vrati.

Međutim, oštrom oku herpetologa nije promakla glava jednog povelikog smuka, koja je virila iz kamenja pored puta. Herpetolog je bio isprednjačio nekih tridesetak metara od našeg malog karavana i odmah se zdao da uhvati tu zmiju. Mučio se s njom i razbesneo ju je. U tom smo pristigli i mi ostali. Ja sam drugu priskočio u pomoć, a devojče je zakukalo, ali je ipak s konjem prišlo da gleda laokontsku borbu. Konj je bio nezainteresovan. Odjednom je herpetolog uspeo da izvuče zmiju i uhvatio ju je za rep držeći je što dalje od sebe, dok se ona besno bacakala i pokušavala da ga ujede. Tek tada je konj primetio šta se dešava i, sledeći svoje nagone, poskočio, otrgao se iznenađenoj devojci i poleteo u panični galop. Tovar je bio dobro uvezan, ali samar nije, pa se preturio na jednu stranu i tako srećom zaustavio konja stotinak metara dalje, pre nego što je pao i polomio se. I pre nego što se naš dragoceni tovar rasuo po kamenjaru i porazbijao.

A moje prvo vozilo za teren bio je fića, hipokoristik od Fiat, u stvari “Zastava 750“, proizvođena u Kragujevcu po Fiatovoj licenci. Taj auto je već pomenuto Odeljenje za taksonomiju i biogeografiju Biološkog instituta kupilo 1969. Čuli ste za fiće, jedan broj vas ih je i video (bar na slici), a našlo bi se možda i onih koji se sećaju da su se njime vozili. Ali ćete se svako složiti da, sa svojih dvadesetak konjskih snaga, to nije bio terenski auto, ako je uopšte i bio auto. Svejedno, nas trojica, ornitolog, mamaliolog i herpetolog Odeljenja rešili smo da ga koristimo kao auto za terenska istraživanja. U to doba jedino sam ja u Odeljenju imao vozačku dozvolu, pa sam bio i prvi vozač tog terenca. Kao svaki mladić koji kao dete nije imao bicikl, vozio sam ga prilično… hm, agresivno.

Bila je to revolucionarna promena u dotadašnjem radu koja je omogućavala neslućenu pokretljivost i priliku da se u toku jedne terenske kampanje obiđe više međusobno udaljenih lokaliteta. Ostala odeljenja su nam zavidela. Prvo veliko putešestvije izvedeno tim belim fićom bila je legendarna operacija “Španac ‘69”. Ime je dobila po španskom vrapcu Passer hispaniolensis koji je tada pokazivao znake širenja granica rasprostranjenja. Trajala je 29 dana krajem proleća i početkom leta 1969. Donela je dotad nezabeleženu količinu ornitoloških i herpetoloških informacija sa rekordnog broja lokaliteta iz jugoistočnih delova tadašnje Jugoslavije. A ostavila mnogo dragocenih iskustava i divnih sećanja.

U planinskim turističkim centrima danas se konji jašu u povorci. Jedan sat – 1500 dinara.

---

Manji delovi ovog teksta objavljeni su u članku “Jedan beli Fića i terenske prilike u prošlom veku” u Magazinu za ljubitelje divljih ptica “Detlić” br. 13, str. 38–39, Novi Sad 2017.