Mesec: avgust 2022

Prag je umeo da stane na onu tačku na kojoj postoji samo jedna strana sveta. Video sam ga 2012. u zamahu 21. veka i sa istovremenom restauracijom ne samo nacionalnog romantizma 19. nego i slavom i ponosom nekoliko prethodnih vekova. Doduše, ja sam uspevao da vidim samo ono što je pokazano spolja. Pa sam to i zagledao. Naročito pojedinosti. Na primer ptice.

Od gotike do jugendštila, pa i kasnije, Prag je ukrašavao fasade svojih zdanja alegoričnim i nealegoričnim skulpturama, reljefima, medaljonima, svakojakim trodimenzionalnim ukrasima i znacima, slikama, slikanim dekoracijama, slikama reljefa (trompe l’oeil), vitražima, natpisima, firmama, ukrasima od kovanog gvožđa i zlata, kupolama, tornjevima i šiljastim tornjićima, atikama i svakojakim drugim dodacima. Do prenatrpanosti. Kao u strahu od praznog prostora. Neki od tih dodataka su trijumfalni, poučno-pobožni, patriotsko-pobuđujući, nacionalno-romantistički, spomenički, čas ozbiljne čas trivijalne simbolike ili naracije.

Česte su i šaljive dosetke, ne baš uvek visokih kriterijuma humora, u maniru duha nemačko-srednjeevropskih slobodnih univerzitetskih gradova. Upućena je sva ta silna dekoracija ulici, privlači pogled, doziva, zaustavlja prolaznika, trudi se da ga zadivii ili obavesti. Ili bar da razonodi. Danas bi se reklo da traži komunikaciju.

Pre 17. veka kuće u praškim ulicma nisu bile numerisane pa su ih vlasnici obeležavali znacima i slikama, reljefima ili figurama, odnosno pamtljivim piktografskim adresama. Na ovom blogu sam već pominjao Kuću triju ruža. Često je znak u vezi sa gazdinim prezimenom ili zanimanjem, pa je ujedno bio i poslovna firma, logotip. Pogotovo kad je reč o gostioničarima. Nije to naravno praški ekskluzivitet. Imaju to i drugi gradovi, pa i Beograd. Doskora, kad hoćete da nekoga uputite na neku adresu kažete na primer – to ti je između Zelenog venca i Zlatnog burenceta.

Ne znam je li ko već popisao sve prikaze ptica po praškim zgradama. Ja sam ih primećivao na svakom koraku. Bilo je i iznenađenja. Ko bi na primer očekivao da na prozoru svog stana u Starom Gradu zatekne dva gladna lešinara – beloglava supa koji s neskrivenom nadom zaviruju unutra?

Najzagonetniji mi je ipak bio par vodomara u medaljonima okruženim peškirima vezanim dole u čvor na veličanstvenoj gotskoj Starogradskoj kuli Karlovog mosta iz 14. veka! Vodomar je malecka šarena ptica dugog kljuna, koja se baca u vodu i hvata sitnu ribu pljuckavicu. Vezani peškir je bio znak berberskog esnafa, što me je dodatno zbunilo. Na kraju sam našao da je sve zajedno sa vodomarom bilo simbol Vaclava Četvrtog, sina-prestolonaslednika cara Karla Četvrtog koji je naručio most od tadašnjeg slavnog nemačkog arhitekte i skulptora Petera od Geminda alijas Petra Parlera. Vodomar navodno štiti od nepogoda i utiče na umnožavanje skrivenog blaga.

Čaplje su takođe popularne na praškim palatama, iako su orlovi prvaci omiljenosti. Po živopisnosti odskače međutim par roda živopisan na fasadnom zidu neorenesansne kuće na Starogradskom trgu, s velikim zidnim slikama u jugenštilu i svakojakim natpisima na fasadi. Po narudžbi knjžara i izdavača Štorha (Storch) 1897. tu kuću su projektovali B. Ohman i R. Krieghammer.

Slika roda je panoramska i prikazuje jednu u niskom letu iznad obale jezera obrasle rogozom, pred sletanje kraj druge koja mirno stoji. U pozadini je predeo kojim dominira kula s nazubljenim kruništem na bregu.

Visoko je taj moleraj u obliku trake ispod prozora mansarde. Može da promakne pažnji prolaznika koju usisava niže postavljena ali monumentalna i ljupka, preko tri metra visoka slika oklopljenog Svetog Vaclava kao Vojvode Čeških zemalja. Dolazi na debelom belom konju, sa kopljem i krstaš-barjakom. Ima na toj fasadi i poučnih domoljubivih poruka i deviza, poput jedne na zapetljanoj dugačkoj pantljici na erkeru, a koja, neobičnom antitezom, kaže da je ovde, kod kuće, lepši okrajak hleba nego u tuđini cela krava. Ali zašto su i rode na toj kući? Pa zato što se vlasnik preziva Rodić, jer se na nemačkom roda kaže der Storch!

Ali kad sam iznad ulaznih vrata u Kremencovoj 15 u Novom gradu (a ta je podela na Stari i Novi grad u Pragu iz 14. veka) video znak sa tri kosa po kojem je kuća i poznata kao kuća U tří kosů, znao sam da sam našao svog favorita. Svaki od trojice mužjaka kosova je u drukčijem položaju. Stoje na dvema recimo lipovim granama, ali simboliku tog živahnog znaka nisam nikad otkrio.

Posebno su mi bila zanimljiva „Tri noja“ na jednoj renesansnoj kući na Dražičaninovom trgu u Malom gradu. Na zidu samog levog ćoška prvo sam primetio ukrasno uramljeni prostor koji je bio oslikan, ali je izbledeo i uflekan tako da su se razaznavala samo sivkasta nojeva pera. Ispod je pisalo, neosveženim rimskim slovima sa serifama (ali ne goticom!) FEDERSCHMVCKE. To znači perjanice, ukrasi od perja. Na nemačkom.

I to je bila jedina kuća koju sam tad video u Pragu a na kojoj je sačuvan natpis na nemačkom! Ostali nemački natpisi gotovo da su nestali, a moralo ih je biti na sve strane jer je Češka pod Habzburzima bila germanizovana, toliko da su knjige na češkom bile povremeno masovno spaljivane. Ne samo da je u Pragu krajem 19. i početkom 20. veka većina dnevnih novina izlazila na nemačkom već su i nemačkigovoreći Jevreji imali više svojih listova. I Franc Kafka, jedan od najvećih čeških literata, u kući je govorio nemački, završio nemačke škole i pisao svoja dela na nemačkom. Nemci su 1946. prognani iz Praga (kao i iz cele Češke, blizu tri miliona njih) a oni koji su ostali asimilovani su i prestali da govore nemački. Nisam se dalje raspitivao o razlozima ili pobudama tog nojevskog izuzetka ili nemara u jezičkoj higijeni natpisa na praškim kućama. Zahvaljujući kojem je opstala firma Federschmucke.

Naknadno, 3. januara 2023. sin Filip mi je poslao fotografiju s vešću da je otkrio još jedan neizbrisan ili neprefarban nemački, tačnije bilingvalan nemačko-češki natpis sa jedne kuće u Malom gradu: tablu s nazivom Petocrkvanske (danas Skupštinske) ulice. Sad znamo da su u Pragu očuvana bar dva takva natpisa.

A u sredini one perjarske fasade je izbledela freska koja prikazuje tri noja ružičastih vratova i nogu, u živom pokretu, svaki u drukčijem. A na desnom kraju je natpis PERZYSSMVKYRZ, koji na češkom znači isto što i onaj nemački. Napisan je naravno nemačkom transkripcijom koju su Česi koristili sve do 19. veka. Zdanje je poznato kao „Kuća kod tri noja“ (U tří pštrosů) a sagradio ju je, i freske naručio Jan Fuhs (Fuchs), carski liferant nojevog perja s kraja 16. veka[1].

Varate se ako ste pomislili da ovoliko pišem o pticama zato što sam se celog života samo pticama bavio. Ne, opisujem ono što sam video da je Pražanima zanimljivo ili važno da drugima pokažu. Uostalom nisam samo tice gledao. Primećivao sam i ribe. Na primer Plavu štuku (U modré Štiky) u Karlovoj ulici u Starom gradu. Kafana pod tim imenom je među najstarijim u Pragu. Posle one kod Tri noja, za koju kažu da je prva u kojoj se služila kafa. A neke su kafane i gostionice u Pragu zanimljivih imena i firmi, a ponekad i hrane i atmosfere.

U mom detinjstvu Beograd je bio nezvanično podeljen na krajeve. Nismo pitali – iz koje si opštine ili iz koje si četvrti (kvarta)? Nego iz kog si kraja? Krajevi nisu imali svoje oficijelne nazive, osim Vračara i Palilule po kojima su imenovane današnje opštine mnogo većih površina. Mnogi od tih krajeva zvali su se po kafanama. Kod Slavije, kod Mostara, kod Londona, kod Banije. U vreme kad sam u nju išao, Klasična gimnazija se nalazila kod Kikevca. Tako se i kraj oko jedne zvezdaste šestokrake raskrsnice zvao Kod Sedam Švaba. Jedan takoreći mali Etoal na dunavskoj padini. Od ulica glavna se zvala Vidinska (danas Džordža Vašingtona) jer se njome kroz Vidin-kapiju iz grada izlazilo na put za Vidin. Vidin-kapija se nalazila preko 700 metara severozapadnije od raskrsnice Kod Sedam Švaba. Na tom mestu je 2004. Karić-fondacija postavila spomen-ploču na zgradu Prve beogradske gimnazije u Dušanovoj.

Do pred Drugi svetski rat, u prizemnoj kući iz 19. veka, koju je posedovao književnik Jovan Ilić (stanovao je u svojoj boljoj kući preko puta) na uglu današnjih ulica Hilendarske (došljaci kažu ispravno: Hilandarska) i Džordža Vašingtona, bila je kafana Kod Sedam Švaba. Ceo kraj se, tipično za Beograd, zvao po njoj. I u svojoj porodici sam slušao da je neko stanovao, ako se ide Dvojkom, odmah kad se prođe Sedam Švaba, iako te kafane tamo odavno više nije bilo. Posleratni novinari koji su pisali o starim beogradskim kafanama oslanjajući se na kafanske priče kažu da je imenu kumovao Đura Jakšić i da je nazvana po sedmorici švapskih majstora koji su radili na gradilištu obližnje Vojne bolnice i bili česti gosti te kafane. A još netačniju priču objavio je jedan predratni novinar, o nekakvoj sedmorici švapskih lađara koji su sa Dunava neuređenom blatnjavom Jalijom dolazili peške kilometar i po. Što se tiče Đure Jakšića, moguće je da je namalao sliku iznad ulaza u kafanu. „Na firmi je bilo naslikano sedam Švaba kako hrabro napadaju jednog zeca.“[2] Kad je prizemljuša srušena, posle rata je izgrađena socijalističko-modernistička višespratnica sa lokalom za državnu kafanu u prizemlju. Umesto starog imena, nazvana je Vidin-kapija jer je neko pogrešno mislio da je to mesto nekadašnjeg ulaza u beogradsku varoš u šancu. Sad je tamo nešto treće.

Slika kako sedam prestravljenih Švaba jednim dugačkim kopljem, kojeg drže sva sedmorica, napadaju strašno čudovište, a ispostavlja se da je obični zec, poznata je ilustracija bajke braće Grim. Koja je opet obrada nemačke srednjevekovne šaljive narodne priče. Nikako da me nasmeje takva vrsta štiva. U toj skaski su se prvi put pojavile grabulje skrivene u travi koje tresnu po nosu onog ko nagazi na njene zupce. Kulminacija grubog humora je na samom kraju kad se sva sedmorica glupih Švaba udavi u blatnjavoj reci. Rugalačka priča iz nemačkih gradova u kojoj se Švabe pojavljuju kao hvalisavi glupaci. Lažno se junače, govore nerazumljivim dijalektom, pogrešno čuju ono što im se kaže i ne poznaju uhodana pravila ponašanja. Podsetila me je na Držićevu Novelu od Stanca iz slične epohe. Švaba i u nemačkom može da ima pogrdno značenje, kao i kod nas.

Ipak, ili baš zato, priča o Sedam Švaba je postala popularna širom nemačkih i srednjeevropskih zemalja, a zahvaljujući braći Grim, i širom sveta. Osim među beogradskim novinarima koji za nju nisu čuli. Nema valjda većeg grada u Nemačkoj i Austriji u kojem se bar jedan Gasthaus ne zove Zu den sieben Schwaben. A još uvek postoji krčma U sedmi Švábů i u Pragu. Silazeći 2012. sa Hradčana niz Nerudovu u Malom gradu, spazio sam je na ćošku s Janskim Vrškom. U stvari, prvo mi je pažnju privukao kartonski bradati krčmar u oklopu, u prirodnoj veličini, koji u ruci drži tablu na kojoj piše da tu pivo košta 29 kruna. Postavljen je na stepenice koje vode ka donjem delu Janskog Vrška. Tek posle video sam da mu iznad glave visi kratak crveni barjak sa prepunom kriglom i češkom imenom krčme ispisanim goticom. Krčma je navodno na tom mestu od 15. veka.

Zadovoljan otkrićem, produžio sam dalje. Bila je to gostionica za turiste sa večernjim programom koji dočarava srednjevekovnu krčmu. Setio sam se i derviša koji se vrte u verskom transu u okviru tačke programa u carigradskim restoranima. Turisti žvaću, srču i gledaju. Nemam tu zamerke. Krčmari žive od pružanja raznovrsnih i zanimljivih usluga gostima.

O nekim od egzotičnih praških restorana već sam pisao. Od jela u klasičnim restoranima pomenuću zanimljive varijacije industrijskih sireva tipa kamamber čiji se ukus i miris obogaćuju začinima, dodacima, pečenjem ili prženjem i serviraju s prelivima. To je gotovo obavezno svuda na meniju. A prvi put sam probao onomad u Bratislavi.

Otkriće za mene je međutim bila torta medovník sa puno tankih kora od oraha s medom. Između kora su naizmenično dve vrste fila. Torta je suvkasta i donekle hrskava. Ima prepoznatljiv i ukus i miris i konzistenciju. Pražani medovnik ne prave kod kuće, to je tipična kupovna torta. Iako se reklamira kao staročeški kolač, postao je popularan pre 20-30 godina tako da se otad masovno proizvodi. Dodatni zaplet daje činjenica da je vrlo slična torta nastala u 19. veku na ruskom dvoru pod imenom медовик. I tamo je omiljena i slavna. Svejedno, medovnik koji sam jeo u jednoj bašti na Hradčanima, bio je izvrstan.

Hteo sam svom kumu Reci, pivopiji, da iz Praga donesem na poklon burence češkog piva. Pa sam sina Filipa, kao lokalnog konoasera pitao koje je najbolje? Kratko je odgovorio – sva su dobra. I zaista razlike među češkim pivima nisu u kvalitetu. Promene međutim postoje u načinu pijenja češkog piva. To mi je takođe objasnio Filip, moj glavni savetnik i recenzent ovog teksta. I sam sam, već odavno u Beogradu, sa užasom primetio da sve više ljudi koje poznajem traži pivo bez pene i da mi kelneri, ne pitajući me, sipaju pivo polako, uz zid čaše, da se slučajno ne napravi mehurić. Ima i onih mojih poznanika koji traže nehlađeno pivo (lager). Kao, imaju osetljivo grlo. U osetljivo grlo ide mlak čaj, a ne mlako pivo! Pilznerska piva moraju da budu jako hladna, 3–5°C. Inače izgube sve od ukusa i mirisa. Zato se ispijaju brzo, pre nego što počnu da se greju od spoljašnje temperature. Ne mogu da se satima pijuckaju. Krigle (staklene, keramičke ili kalajne) imaju debele zidove i dršku radi temperaturne izolacije. Ponegde se krigle rashlađuju pre serviranja. Kod Glarakijevih iz Glika Nera bio sam poslužen pivom iz krigle koja je imala duple zidove, a između je bila ona tečnost koja se ne mrzne i zadržava dugo hladnoću. O pivu iz gajbe, koje se pije iz flaše, mislim sve najgore. Kao i o onom iz limenke izvađene iz džepa.

I u Pragu su se promenili način i mesto pijenja piva. Tradicionalne pivnice nestaju, pretvaraju se u nešto drugo, modernije i udobnije individualizovanom gostu. A pogotovo milionima stranih turista. Turisti nerado (ili nikad) ulaze u prave pivnice u kojima moraju da sede na klupama za dugačkim stolovima zajedno sa bučno razveseljenim nepoznatim osobama, da jedu jaku, masnu hranu sirovih mirisa (čuvene svinjske kolenice s kiselim kupusom), sede u zagušljivoj prostoriji i da bez prestanka piju pivo iz velikih krigli. Kelneri neverovatnom brzinom donose nove krigle i odnose nedopijene, jer smatraju da se ono što niste popili već zagrejalo i izvetrelo i da više nije za ljudsku upotrebu. Ili pijte pivo brzo i mnogo ili nemojte ići u pivnicu.

Jedna od poslednjih klasičnih praških pivnica je ona čuvena, ili najčuvenija, Kod Crnog vola (U Černého vola). U leto 2012. samo smo je posetili, u okviru hodočašća. Bilo je rano i bila je još prazna. Nalazi se na Hradčanima, na Loretanskom trgu i otvorena je 1965. Tamo se sad toči pivo Kozel (na srpskom jarac). Osobenost ove pivnice je u tome što deo prihoda od svakog popijenog piva ide za obližnju Muzičku školu Jaroslava Ježka za slepu i slabovidu decu. U tom lokalu je međutim prva gostionica registrovana još 1726. i otad je bila otvarana i zatvarana u više navrata. U 19. veku zvala se Kod Zlatnog vola. Kroz istoriju, u tom lokalu je bilo mnogo javnih i tajnih sastanaka za češku istoriju značajnih ličnosti.

Loretanski trg nazvan je po Loretu, gradiću u Italiji. Tamo se čuva Bogorodičina kuća iz Nazareta, koja je čudom božjim doplovila u Jadransko more i preneta je u Loreto gde je postala čuveno u katoličkom svetu mesto hodočašća. Današnji Česi su procentualno najateističkija nacija u Evropi. Valjda su, posle toliko verskih i versko-građanskih ratova kroz istoriju, izgustirali svaku varijantu vere. Međutim, u prvoj polovini 17. veka katolička carska kruna je, nadajući se da će i time moći da učvrsti rimsku katoličku religiju i da je lakše propagira, naručila repliku loretanske Bogorodičine kuće visoko gore na brdu i tvrđavi Hradčani. Oko nje su nicali manastiri, barokne crkve, kapele i prihvatilišta za hodočasnike. Ceo kompleks svetilišta i ceo taj deo Hradčana zove se Loreta.

Centar Lorete je Bogorodičina kuća, neobična nevelika sandučasta kapela u dvorištu klostera. Spolja je optočena bogatim kitnjastim belim reljefima u štukaturi (original u Italiji je u mermeru). U potpunom kontrastu, unutra je od golih cigala, malter je samo tamo gde su preostali fragmenti fresaka. Koliko je u Carevini bila važna Loreta govore i predmeti u loretanskoj Riznici.

Već sam na ovom blogu izjavljivao da se, iako prirodnjak i ateista, dobro osećam i na antičkim svetilištima, i u crkvama, i u džamijama, pa čak i kraj nekog drveta-zapisa, na svim svetim mestima. Nekoliko reči sam upotrebio govoreći o tome povodom jednog svetog bora. Ovde ću pokušati da opišem svoje iskustvo sa svetilištima i čudotvornim mestima. Svakako da ne odobravam nijednu prevaru, mađioničarski trik, lažna proročanstva ni kreativne istorijske istine. I znam da se čudotvorni izvori, fontane želja, isceljiteljske ikone i bogorodice koje plaču zloupotrebljavaju koristoljubljem ili političkim namerama. Ali.

Kad izaberem tačku gledanja s koje se sve to ružno i podmuklo ne vidi, preda mnom se pokažu stotine hiljada ili milioni prošlih i budućih hodočasnika. Mogu da ih zamislim kako prolaze ovuda kuda ja sad koračam ili gde stojim. Ima ih i naivnih i lakovernih (ne mnogo više nego među nehodočasnicima), ima svakakvih. Ali sve ih je dovela potreba za novom nadom, za utehom, za podrškom za podnošenje tegoba života. Za spasom. Iako je sve samo u mojim mislima, učini mi se da to osećam u vazduhu, pod tabanima, kao na peronima železničkih stanica. Hodočasnici su ljudi koji iako bespomoćni, polaze na put do svetilišta, ne prihvataju da se ne može više ništa učiniti. Ne sede i ne očajavaju. Preduzimaju akciju.

„Čuda pomažu nevoljnicima koji u njih veruju.“ Poslednji put sam to čuo pre nekoliko godina iz usta svoje školske drugarice, lekarke. Verovanje u čuda ne otklanja uzroke nevolja, ali ohrabruje nadanje i olakšava podnošenje muke. Pogledajte i obične turiste na mestima kao što je praška Loreta. Osećaju i oni taj respekt, smireno se kreću, ne tumaraju tamo-amo kao inače, govore tiho i zamišljeni su. Loreta dakle deluje.

Pored Lorete, valjda sam se na Hradčanima najviše bavio crkvom Svetog Vida, čiju sam fotografiju unutrašnjih lukova gotskih svodova upotrebio kad sam svojevremeno pisao o Kalatravi. Pazio sam i na šarene i svetlucave vitraže. Ali nisam mogao da ne obratim pažnju i na Gradsku stražu.

U tvrđavi na Hradčanima je sedište Predsednika Češke Republike. Visoko na koplju vije se Predsednička štandarta, pretpostavljam onda kad je on tu. Deviza štandarte je „Pravda vítězí“ (Istina pobeđuje) na traci okačenoj o lipove grane ispod štita s grbovima Boemije, Moravske i Šleske. Predsednikova garda je Hradní stráž odnosno Gradska garda u smislu tvrđavske straže (grad kao naselje se na češkom kaže město).

Gradska straža je leti u uniformama golubijeplave boje. Podseća na boju poslednje uniforme Austro-ugarske. Ne mogu da kažem da mi se kroj uniforme dopada. I nisam jedini s takvim mišljenjem. Kao da nijednom gardisti ta uniforma nije taman pa da mu lepo stoji. Nezadovoljstvo sam podelio sa porodičnim znalcem uniformi i rešavačem mojih čestih dilema u toj oblasti, bratom Čedom Vasićem. Stvari stoje ovako. Ružnu uniformu je 1990. kreirao proslavljeni filmski kostimograf Teodor Pištek, dobitnik Oskara za kostimografiju u Formanovom Amadeusu. I raznih drugih nagrada. I koji je još i slikar, filmski scenograf i bivši vozač trkačkih automobila. Dakle, zna se odgovorno lice.

Uniforma Gradske straže se naročito nije dopala češkim veteranima iz Drugog svetskog rata i oni su svoju kritiku izneli javno, tako da se razmatra mogućnost promene i boje i kroja. Svejedno, gardisti u lihtplavom bili su 2012. vidljivi svuda po Hradčanima, smene straže su, na radost turista, stalno nekud marširale sa ceremonijalnim verzijama (hromirani čelik i tamni bajc) stare poluatomatske puške Vz. 52 na desnom ramenu i nožem na pušci.

Već sam na ovom blogu pisao o svom iznenađenju kad sam u hradčanskoj Galeriji slika (Obrazárna Pražského hradu) naleteo na meni nepoznatu a time i neočekivanu verziju Smrti Marka Bocarisa. Ali, kad je o slikama reč, trebalo mi je da siđem s Hradčana i da odem na sajmište, u Veletržní Palác, pa da vidim jednu veliku izložbu na koju nisam bio dovoljno pripremljen iako sam se prethodno obavestio o njoj.

Kad sam boravio u Pragu one 1997. naišao sam na radnju u kojoj su se prodavali luksuzni predmeti i nakit po Muhinom dizajnu. Nisu antikviteti ali se navodno drže originala. Svejedno, ne zbog Muhe nego zato što su mi se dopale, kupio sam Olji minđuše u vidu stilizovanih listova ginka (Ginkgo biloba). U stvari, tu i nije bilo šta da se stilizuje. Jedinstvenom drvetu priroda je dala jedinstveni oblik listova, i na tom mestu je evolucija odmah stala. Nije išla dalje tim pravcem. Kad se postigne savršenstvo, ono ne može da se dalje razrađuje a da se ne pokvari. Muha je samo to prepoznao i blago provukao kroz ar-nuvo.

Alfonsa Muhu i Saru Bernar pominjao sam već opisujući jedan događaj u Boki Kotorskoj. U Pragu imate osećaj da vam Muha stalno zuji unaokolo kudgod da krenete. Čak i u Katedrali Svetog Vida na Hradčanima zabljesnuće vas Muhin vitraž.

Ima ga svuda, i po unutrašnjim zidovima pompezne palate nove praške Opštine (Obecní dům) na Trgu Republike, koja je valjda kulminacija praškog ar-nuvoa. Ali sve to nije još ništa. Muha me je lukavo čekao u NGP-u.

Kad smo bili 2012. u Pragu, u Sajamskoj palati (Veletržní Palác) malo izvan samog centra Praga, otvorena je izložba Slovenske epopeje Alfonsa Muhe u galeriji u prizemlju Narodne galerije u Pragu (Národní galerie v Praze). Približili smo se ogromnoj funkcionalističkoj zgradi koja me je odmah podsetila na nešto malo mlađi Brašovanov BIGZ u rodnom gradu. Budući priviknut na kitnjastost praških zgrada, prvo sam dobio želju da proverim adresu. Muha, ovde? Nemoguće! Ali sam se brzo vratio na staru ideju da je funkcionalizam upravo idealan za potpuni razlaz forme i funkcije.

Ušli smo unutra i zastali. Da se priviknemo na drukčije osvetljenje i drukčiju stvarnost.

Nikad ranije, nikad u životu nisam se našao u prisustvu tolikog broja toliko velikih slika. Stajao sam i dalje. Nisam se osetio malim pred njima, nisu to takve slike. Nije Muha to hteo. Pa sam zakoračio unutra i seo na najbližu klupu. Osim nas u sali je bio samo još jedan nevidljivi posetilac. Ili ih je bilo dvoje? Možda i nekoliko, otkud znam. Sve drugo je bilo vidljivo.

Slovanská epopej ima dvadeset slika u dva formata (landscape/portrait) i u tri varijante veličina. Sedam od njih ima dimenzije 8,10 x 6,10 m, što znači da je svaka slika površine dvosobnog stana u Beogradu iz kog vam sad ovo pišem. Ne žalim se na mali stan, nego pokušavam da poređenjem pokažem kolika su Muhina platna. One male su 4,80 x 4,05 m i takvih je devet. Srednje su 6,20 x 4,05. Ustao sam s klupe i polako razgledao slike, kompozicije sa neuhvatljivim brojem ljudskih figura u akciji ili levitaciji (i to je neka akcija), pred akciju ili odmah posle nije. Figura koje su žive, mrtve, besmrtne ili izmišljene, sve prema slovanskim, slovenskim, slavenskim ili slavjanskim epovima, mitovima i istorijskim događajima.

Neke figure su obasjane svetlošću s lica, druge kao da su ušle u senku, dok je sve iza njih okupano suncem. Jedne su u kontra-svetlu a neke opet reflektorski osvetljene zrakom koji prolazi kroz uski prozor manastirske crkve. Ima i slika na kojima je pala noć sa svim svojim užasima i dalekim ravnodušnim zvezdama.

Sa svake slike vam se neko obraća, pogledom, gestom, pokretom ili glasom. Poziva vas da zaigrate s njim, zapevate, da proslavite svetkovinu, makar da zapljeskate. Ili moli, traži pomoć, zaštitu ili zajedničku molitvu. Ako ni to, onda bar razumevanje i poštovanje za Slovene. Sa svake slike pravo u vas gledaju neke oči. Morao sam opet da sednem.

Ne znam šta je Muha mislio kad je počeo da zamišlja ovaj epopejski ciklus monumentalnih slika. Bila je to svakako neka velika ideja koja se dobro smestila u njegovoj glavi. Glavi koja je dotad videla ceo svet, jer se iz Pariza ceo svet i vidi. Prvu sliku iz serije dovršio je 1912, a poslednju 1926. Radio je dakle Epopeju najmanje četrnaest godina.

To nije bilo četrnaest bilo kojih godina. Tokom njih je počeo i završio se Prvi svetski rat u kojem su se Sloveni međusobno ubijali, propala su evropska carstva i nastajale su nove slovenske nacionalne države, među kojima i Čehoslovačka. Muha na početku rada nije mogao predvideti događaje, ali je neke ubacivao u svoju epopeju kako su pristizali. Morala se menjati i njegova ideja o Epopeji i program delova ciklusa. Možda je i sveslovenstvo osećao različito na početku i na kraju. O tome sam razmišljao sedeći na klupi.

U govoru na prvom otvaranju izložbe kompletnog ciklusa u Pragu 1928, a u takvim prilikama krupne reči još više krupnjaju, Muha je rekao da je misija Epopeje da objavi stranim prijateljima i neprijateljima ko su Sloveni bili, ko su sad i čemu se nadaju. Da bi snaga slovenskog duha izazvala poštovanje, jer se iz poštovanja rađa ljubav.

Uvek se pitam šta se posle dešava s tako krupnim ideologijama i veličanstvenim idejama, poput panslavizma, idejama koje pokreću narode, za koje se vode ratovi i koje inspirišu stvaraoce na ovako velika dela. Šta bude kad ideja propadne, pokaže slabosti svojih temelja, bude napuštena ili, još gore, nastavi da u vidu grotesknih usamljenih vitezova lutalica jaše na sve nemoćnijim rosinantama. Kad i sama ideja postane mit, pomalo neprijatan, zbog pogašenih nadanja. Zadivljen i tužan ustao sam i sa Oljom izašao na ulicu. Veletržnu.

Nisu sve zgrade praških ulica sagradjene da mirno stoje. Pražani svojim gostima pokazuju jednu kuću na obali Vltave koju zovu Kuća koja pleše (Tančící dům) ili Fred i Džindžer, kao plesački par. To je ona vrsta novije arhitekture za koju, kad vam je pokažu, strepite da će odmah da vas pitaju kako vam se dopada. Meni se dopala, jer onaj nešto niži partner, zdepast, krut i koji nije suknjast u donjem delu (da li je to Džindžer?) ima na vrhu naopako postavljeno ptičje gnezdo iz koga strše kao neke grančice. Može čak i da se oseti i taj plesni okret. U svakom trenutku kuća bi mogla da otpleše iz ovog grada, iz ovog vremena ili iz ove stvarnosti. To je dobar kontrast prema stamenim, nepomičnim starim zdanjima u obližnjim delovima Praga.

Pardon, ispravka! Ima jedna stara kuća u Starom gradu, na ćošku Karlove i Seminarske, koja je u poluokretu nadesno. Kao da joj se više ne dopada ono što je ispred nje, pa se predomislila i sad bi da se okrene i šmugne natrag. Kuća koja ima svoju volju. Zove se Kod Zlatnog bunarčeta (Dům U Zlaté studně), navodno je iz 14. veka a današnji je izgled dobila u 17. veku. Kažu da je ime dobila po zlatu skrivenom u zidu bunara koji se nalazio u podrumu.

Nema dakle kontrasta. Različito je isto, kad se bolje pogleda. I obrnuto. Ceo La je nešto mudro rekao na tu temu, ali nisam zapamtio.

---

[1] Pavel Vlček et al. (eds): Umělecké památky Prahy 3: 207. Praha 1999: Academia.

[2] Branislav Nušić: Stari Beograd. Beograd 1984: Prosveta: Baština. Divna Djuric-Zamolo: Hoteli i kafane XIX veka u Beogradu. Beograd 1988: Muzej grada Beograda.

Prvi put sam u Pragu bio 1978. U stvari, gotovo da sam tad samo projurio kroz njega na putu za Berlin. Ništa od znamenitosti nisam ciljano otišao da razgledam i posetim, osim Starog jevrejskog groblja. Više se i ne sećam svog tadašnjeg motiva za takav izbor. Hradčane sam gledao izdaleka, sa suprotne strane Vltave. Preko Vaclavovog trga sam se provozao autom, u krug (doduše četvrtast), bez zaustavljanja. Zastao sam kod Karlovog mosta ali nisam prešao preko njega, pogledao sam koliko je sati na Orloju, ali nisam sačekao da vidim kako se pojavljuju i pokreću figure na njemu (ako je to tada uopšte funkcionisalo). Mislim da smo moj prijatelj i kolega Josip Šoti i ja ručali nešto s nogu (kuvane kobasice) kod železničke stanice jer u malobrojnim državnim restauracijama nismo mogli da dobijemo slobodan sto. Ali, hteo sam da vidim čuveno Staro jevrejsko groblje.

Moguće je da je u meni bila proradila kap jevrejske krvi, što mi se ponekad, mada retko, dešava. Jelena Vuković, moja baba po majci, bila je Srpkinja polu-jevrejka po ocu, nemačkom diplomati Hermanu Jozefoviču koji se prizetio u beogradsku cincarsku porodicu Vlahović, poreklom iz Soluna. U svakom slučaju, otišao sam 1978. da posetim to praško srednjevekovno jevrejsko groblje uklješteno na malom izlomljenom prostoru između zgrada najužeg centra Praga, u Starom Gradu. Sahranjivanje je prestalo još u 17. veku, ali je groblje sačuvano. Očuvala ga je praška jevrejska zajednica. Ni za vreme nacističke okupacije Praga nije uništeno, iako je na žive Jevreje bio primenjen die Endlösung der Judenfrage. Što za praške Jevreje i nije bilo prviput.

Kad sam tog poslepodneva ušao na groblje, bila je potpuna tišina. Bio sam sam. Ne mogu da kažem da nisu dopirali žamor i brujanje susednih ulica jer te 1978. na ulicama Praga nije bilo ni brujanja ni žamorenja. Vladala je desetogodišnja nepodnošljiva lakoća postojanja, osećalo se i dalje (ili sam bar tako uobražavao) razočarenje neuspehom Praškog proleća i mirenje sa sudbinom posle sovjetske invazije bez otpora. A možda je još trajalo i sećanje na izdaju čehoslovačkih saveznika Minhenskim sporazumom, komadanje zemlje i nemačku okupaciju. Na ulicama i trgovima Praga nije se videlo ni mnogo pešaka ni vozila, a o turistima i da ne govorim. Prag nije bio razaran ali mi je delovao sivo i prazno. Porušen iznutra. Uzastopnim ponižavanjem.

Već tada sam osećao izvesnu nelagodnost dok sam razmišljao o tom gradu i njegovoj slavnoj istoriji. Ili o istoriji tog slavnog grada. Nešto mi je smetalo. Činjenice, u čiju tačnost nisam sumnjao, bile su u neskladu s mojim osećajem za red. Možda u kognitivnoj psihologiji već postoji opisan taj sindrom, ne znam. Kad se činjenice ne slažu s mojim mišljenjem, tim gore po mene. Još kao malom otac me je naučio šta su četiri strane sveta. Sve je bilo dobro dok nije na kraju sve pokvario. Kao dodatak, ispričao mi je da to sa stranama sveta važi na bilo kojoj tački Zemljine kugle, osim na dvema: na polovima. Kazao je, ako stojiš na Južnom polu, kamo god da se okreneš, svuda je sever. Nema ni istoka, ni zapada, a pogotovo ne juga. Zabezeknuo sam se. Onda mi je objasnio. Ja sam bio relativno razumno dete i shvatio sam princip, ali mi je ostao neprijatan osećaj. Prihvatio sam da je sve to istina, ali taj paradoks mi nije sasvim bio kako treba. Pomisao da sve za šta znaš da je sasvim različito može da postane isto ako odabereš pravu tačku osvrtanja – malo me je uznemiravala.

Slično sam 1978. nekako mislio i o Pragu, tada glavnom gradu Čehoslovačke. Republike formirane šezdest godina ranije raspadanjem države koja se u trenutku poraza u Velikom ratu i sopstvenog sloma zvala Carevina i kraljevina Austro-Ugarska. Dakle nije bila Austro-Čehoslovačko-Ugarska. Pre uspostavljanja Čehoslovačke, Prag nije bio prestonica suverene države nego nesuverenog Češkog kraljevstva bez kralja u okviru komplikovane asimetrične uprave neuravnotežene Habzburške Monarhije.

Mnogo ranije, češki Prag je bio centar sveta, Caput Mundi, blistavozlatna prestonica Svetog Rimskog Carstva. Ali to ni tad nije bilo češko nego nemačko sveto carstvo, Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae. S crnim dvoglavim orlom na zlatnom štitu. Pa je i Prag bio nemačko-češka stolica nemačkog cara i češkog kralja oličenog u caru Karlu Četvrtom Luksemburškom koji je istovremeno bio i kralj Karlo Prvi (Pšemislović, po materi). Ima i drugih evropskih gradova sa pragovima postavljenim tako da sapletu svakog ko pokuša površno da zaviri u njihovu istoriju, ali mislim da je Prag jedan od šampiona u toj disciplini.

U samom centru Praga preprečio se jedan prag u koritu Vltave. Kao basamak. Lađe mogu da ga savladaju samo pomoću prevodnice. Na češkom se prag kaže práh. U davna vremena, pre nego što su izgrađeni mostovi, a pri niskom vodostaju, tu je Vltava mogla da se pregazi. A gaz, plitko mesto za prelaženje reke, na češkom se zove isto – práh. Kao u srpskim toponimima Brod, u značenju mesta gde se reka može prebroditi, pregaziti ili preći skelom (splavom), čamcem ili mostom.

Bio sam prilično začuđen izgledom Starog jevrejskog groblja. Bezbrojne ploče sličnog oblika i veličine, od istog sivog kamena, bile su gusto načičkane jedna do druge. Između njih uopšte nije bilo prostora za grobnu humku. Izgledalo je kao neki veliki ali potpuno zapušten lapidarijum obrastao drvećem, šibljem i korovom. Pomislio sam da to i nije pravo groblje nego da su tu donete ploče sakupljene s nekog deset puta većeg groblja. Zbunjen, nisam se dugo zadržao. Tek posle sam saznao da su zbog nemogućnosti da dobiju drugi i veći prostor ni proširenje postojećeg, Jevreji tu vekovima sahranjivani u slojevima. Preko već postojećeg groba nasipao se sloj dovezene zemlje i u nju polagao pokojnik. Izvađena prethodna ploča postavljala se na vrhu, pored nove. I tako nekoliko puta. Kažu da na nekim mestima ima i do 12 slojeva! Zemlja se slegala, ali je njena površina ipak rasla u visinu.

Ponovo sam iz Beograda krenuo za Prag 1997. Sa mnom su putovali mladi ali ključni članovi beogradskog Centra za markiranje životinja Milica Ivović i Milan Paunović. Vozili smo se udobno novom Opel Astrom Prirodnjačkog muzeja, putevi su bili odlični a mi svi dobro raspoloženi i ponosni. S jakim razlogom. Iako je Savezna Republika Jugoslavija (Srbija + Crna Gora) i dalje bila pod međunarodnim sankcijama, na Generalnoj skupštini članica u Pragu trebalo je da nas prime u Evropsku uniju za prstenovanje ptica – EURING. To smo računali kao neku vrstu brze pravedne pobede i velikog priznanja.

Raspadom SFR Jugoslavije dotadašnji Zavod za ornitologiju u Zagrebu je 1992. postao od jugoslovenske samo hrvatska institucija za prstenovanje ptica. Time je u Srbiji ta važna naučna tehnika izgubila mogućnost da se primenjuje. Zaustavljena je, prekinuta. Relativno brzo, s obzirom na uslove (međunarodni embargo, ekonomska kriza i kriminalni monetarni haos), beogradski Prirodnjački muzej je već 1993. kao svoju organizacionu jedinicu osnovao Centar za markiranje životinja (CMŽ). U nemogućim uslovima, usprkos očiglednosti uspevali smo da nabavljamo prstenove iz Mađarske i Švedske. Sećam se da sam 1994. u zaključanoj hotelskoj sobi u Budimpešti preuzeo i isplatio na ruke jedan kontingent prstenova za markiranje ptica. Mladi ljudi iz Muzeja dali su sve od sebe da uspostave mrežu dobrovoljnih saradnika na terenu, da ih obuče i zakažu prve ispite osposobljenosti za dobijanje dozvole za prstenovanje ptica.

Rezultati su se vrlo brzo pokazali i bili su celom svetu vidljivi u izveštajima koje smo tokom četiri godine slali Evropskoj uniji za prstenovanje ptica. I eto nas, kako jurimo za Prag u kojem će nas naše kolege primiti za punopravnog člana EURING-a. Ko se ne bi veselio? I ponosio.

Stigli smo po mraku u neku vilu-pansion (gazda je bio iz Srbije) na jezeru okruženom šumom, dvadesetak kilometara istočno od Praga. Prihvatio sam taj predlog izbora smeštaja (umesto hotela u samom Pragu) zbog cene koja je odgovarala našem više nego ograničenom budžetu. Ispostaviće se da to ipak nije bila dobra ideja. Ujutru smo se uputili za Prag. Čim smo mu se približili, upali smo u saobraćajni krkljanac hiljada Škoda raznih modela koje su sve milele vozeći svoje putnike na posao. Sa užasom shvatismo da ćemo zadocniti na za nas istorijski nastup. Bio je to tek početak nevolja.

Generalna skupština EURING–a održavala se u kongresnoj sali Češkog saveza naučno-tehničkih društava (Český svaz vědeckotechnických společností) u zgradi kraj Vltave u srcu istorijskog dela Praga. Zadocnili smo ali smo ipak stigli na odredište. Za mene se priča da sam u neka davna vremena spasao jednog parkingškog patuljka. U znak večne zahvalnosti patuljak se otad stara da ja uvek nađem mesto za parkiranje i kad je to nemoguće. Ako je sve popunjeno, u trenutku kad ja nailazim upravo se neko isparkirava i ostavlja mi prazno mesto. Nema grada na svetu u čijem centru se nisam parkirao. Sve do tog dolaska u Prag. Patuljak je potpuno zatajio, možda je bio na pauzi, i patuljci imaju dušu. Uzaludno smo kružili oko odredišta dok je vreme surovo i sve glasnije otkucavalo, a nervoza rasla ka panici. Najzad reših da parkiram auto na praznom mestu na kome je pisalo nešto kao „samo s takvom-i-takvom karticom.“ Rekao sam da idemo brzo da se prijavimo na Generalnu skupštinu, a ja ću odmah posle strčati da nađem gde se nabavlja ta vražija kartica ili ću pokušati da preparkiram auto na neko drugo mesto. Neće valjda za to malo da mi pišu kaznu.

Hoće. I više od toga.

Ali nismo o tome suviše brinuli. Utrčali smo u zgradu gde se održavala Skupština, pa bojažljivo ušavši u salu predstavili se predsedništvu i izvinili zbog zakašnjenja. Predsedavajući je odmah ustao i objavio da je pristigla delegacija Beogradskog Centra za markiranje životinja na šta se salom razlegao aplauz, a nama je odmah laknulo. Moram da kažem da tih godina nije uvek bilo jednostavno biti iz Srbije na međunarodnim skupovima. Često mi se dešavalo da se prema meni neki delegati iz najcivilizovanijih zemalja ponašaju kao da sam kužan. U Milanu 1992. otvoreno su me pitali kako se ja osećam kao Srbin zbog srpskih zločina u Bosni, a bilo je to tri godine pre masakra u Srebrenici. Jedan kolega me je u Budimpešti 1994. molio da potvrdim da su izmišljene priče o našoj hiperinflaciji, jer je nemoguće da pad vrednosti neke valute bude na desetine biliona posto, a da država preživi. Razočarao sam ga i dodao da je u istoj Mađarskoj 1946. bila još mnogo veća inflacija. Kolega i prijatelj koji nije uspeo da izbegne moju pruženu ruku pri susretu u Veneciji 1996, pošto se pribrao, prišao mi je i izjavio da smo se tad rukovali i nikad više. Sutradan po našem prijemu u EURING ljubazni gospodin kome engleski nije maternji izjavio je da smo nas troje „nice persons“ iako smo Srbi. Ne znam je li gore ako je hteo da nam napravi kompliment ili ako je opravdavao samog sebe što nije neuljudan prema nama.

Ovo praško iskustvo me je podsetilo na lakoću upadanja u klišee i predrasude kad razmišljamo o drugima i drukčijima i kad procenjujemo čitave narode. Evo na primer – Čehe. Ko su i kakvi su Česi? Moj otac je pre Drugog svetskog rata bio na studijama u Pragu. Naučio je i češki i celog života povremeno ubacivao poneku češku reč, ali od njega nikad nisam čuo nikakvu generalizovanu ocenu Pražana ni Čeha. Doduše, on nije pričao viceve ni o Bosancima, Crnogorcima, Lalama, Piroćancima, kao ni o Erama, Ličaniima, Dalmošima, Ciganima, Škotima, Ircima i ostalim popularnim vicopričačkim stereotipovima. Ne pokušavam ovde da govorim o njegovoj, svojoj ili bilo čijoj političkoj ili građanskoj korektnosti. Objašnjavam samo svoja iskustva iz Praga.

Ali sam od svoje babe polujevrejke Jelene (a posle i od drugih) čuo da se za Čehe kaže da su Jevreji među Slovenima. A Jevreji „Polaze od zamisli da se blagodet mora ostvariti u ovom, a ne u zagrobnom životu,“ kako reče deda antisemite Simonea Simoninija, glavnog junaka Praškog groblja Umberta Eka. To bi značilo da su uporni u koriščenju načina da dođu do materijalne koristi odnosno da izbegnu štetu, dakle dovitljivi su i štedljivi. Inače, Pražani su, među kojima je svakako bilo i Čeha, izvršili pogrom svojih sugrađana Jevreja na Pashu 1389. pobivši nekoliko hiljada.

I još mi je baba Jelena Vuković, a unuci su je zvali Maka, pričala o turistima iz Praga koji su između dva rata masovno dolazili da letuju na jugoslovenskoj obali Jadranskog mora. I da su s ushićenjem govorili: Vaše moře – naše moře, naše Praha – zlatá Praha. Što bi kao trebalo da govori o njihovom mentalitetu. Upoznao sam u raznim prilikama priličan broj Čeha. Svaki je bio sasvim drukčiji od ostalih.

S malom grupom prijatelja 1967. studentski sam šatorovao na jednom pustom delu Lastova, gotovo idealnom za podvodni ribolov zbog velikih dubina uz samu okomitu obalu. Pred kraj našeg boravka, na oko 100 metara od nas postavila je logor jedna porodica iz Praga. Otac, majka i dva sina – starija tinejdžera. I svi su ronili. Imali su jedan komplet sa bocama, ali su većinom ronili na dah. Nisu bili druželjubivi, pa smo se, za tih nekoliko dana, samo pozdravljali u retkim prilikama u prolazu prilikom odlaska po pijaću vodu u Ubli. U susretima pod morskom vodom mahnuli bismo jedan drugom i, po pravilima fer-ponašanja podvodnih ribolovaca, nastavljali na suprotne strane da ne plašimo jedan drugom ribu. Poslednjeg dana pred svoj odlazak s Lastova otišao sam do Čeha da ih upozorim da na određenom mestu, na zaravnima („policama“), inače skoro vertikalne obale na dubinama između 10 i 15 metara, ima gomila prosutih neeksplodiranih topovskih zrna kalibra bar 15 cm (nisam ih merio).

Te granate nisu izgledale opasno ako ih se ne dira, talasi ih na toj dubini nisu pomerali. Bile su prekrivene plišanom sivozelenkastom skramom morskog obraštaja. Nisu korodirale, ali su ipak imale neodvrnute vršne kupe u kojima sam pretpostavljao da su upaljači. Bile su bez čaura. Zamislio sam da je to s neke barke ispao ili je zbog nevremena izbačen sanduk municije za brodsku ili obalsku artiljeriju, pa se drveni sanduk raspao i daske isplivale, a granate ostale da leže na dnu, to jest kamenitoj podlozi. Čeh-otac (nikad se nismo imenima predstavili jedan drugom) odmah se zainteresovao, uzeo masku i peraja i pošao sa mnom da mu pokažem mesto. Usput sam ga pitao kako je zadovoljan ulovom ribe, a on mi je ispričao da u stvari skuplja morske životinje za praški Narodni muzej (koji je najvećim delom prirodnjački) i da tako pokriva troškove letovanja. Dovitljivo, pomislio sam tada. I bio sam u pravu, ali u tom trenutku nisam još bio pronikao do kraja smisla informacije.

Ušli smo u vodu i ja sam mu pokazao tačno mesto. Ubrzo se ponovo pojavio sa starijim sinom i nekim smešnim maleckim gumenim čamcem, dok je mlađi sve pratio s obale. Kao i ja. Zaranjali su mnogo puta, a ja sam u čudu gledao šta rade. Onda su na površinu pomoću užeta izvukli jednu granatu. Nisu je uneli u dečiji gumenjak nego je privezali za njega sa strane, tako da se sve odmah prevrnulo ali ostalo na površini. Doviknuo sam mu nešto kao „jesi li poludeo?“ Odgovorio mi je da nije i da je on to već radio posle rata. Onda su zloćudni plen plivajući odgurali prema svojim šatorima. Bio sam zadovoljan što sutra zorom odlazimo i zarekao se da, ako ikad budem imao sinove, nikad s njima neću vaditi granate iz mora. U novinama ni na radiju nije sledećih dana bilo vesti ni o kakvoj eksploziji na Lastovu.

Na Generalnoj skupštini EURING-a odslušao sam s ponosom elokventni govor naše Milice Ivović na besprekornom engleskom (završila englesku osnovnu školu u Keniji), pa se iskrao da rešim problem parkiranja auta. Već izdaleka sam užasnut video odvratnu veliku upozoravajuće-žutu katančinu – „lisicu“ na prednjem točku Astre. Još gori je bio ogromni beli plakat s prekrupnim crnim bold slovima, nalepljen preko celih prednjih vrata uključujući i prozor. Na njemu je pisalo koga treba da zovem i koliko papreno će sve to da me košta. Mislim da je moglo da se pročita i s druge strane Vltave. Prolaznici su zastajali, kikotali se zlurado i pitali se koja se budala ovde parkirala bez odgovarajuće kartice. Nagađali su i šta bi moglo da znači ono BG na tablicama. Moj domalopređašnji nacionalni ponos dobio je težak udarac u pleksus.

Zvao sam policiju i uspeo da izmolim neki mali popust, ali su rekli da ne mogu odmah da dođu da odblokiraju auto, imaju puno posla. Progutao sam i tu dodatnu vaspitnu meru. Zaslužio sam je. Kad je na Skupštini napravljena pauza organizator nas je poveo na zajednički ručak u blizini, peške. Svi evropski delegati su prošli pored Opel Astre s ornamentima i čudili se, a mi smo se pravili da nemamo pojma čiji je to auto. Ručak mi nije prijao.

Reč Praha nema nikakve veze s praštanjem u saobraćajnim prekršajima u Pragu. I prilikom sledeće posete Pragu petnaest godina kasnije platio sam neumoljivoj policajki kaznu za vožnju po tramvajskim šinama, previdevši znak da je to samo na tom mestu zabranjeno iako je na drugim dozvoljeno, pa čak i obavezno u ulici u kojoj smo gostovali kod mog sina.

Program Skupštine EURING–a 1997. bio je prepunjen, sadržavao je i jednu ekskurziju, tako da ni tada nismo imali dovoljno vremena za razgledanje celog Praga. Ali sam ponovo otišao na Staro jevrejsko groblje, solo i ovog puta s boljim razumevanjem onog što gledam. Opet sam bio jedini posetilac ali više nije bilo onakve tišine. Nisu okolne ulice postale toliko šumne, Prag ni tada nije bio grad kojeg je buka pobedila. Ulice i trgovi jesu bili puni prolaznika, studentarije, turista i saobraćaja, ali vozači nisu besomučno trubili, teški kamioni i građevinske mašine nisu tuda tutnjale, niko se nije drao i niodakle nije treštala muzika. Ali Jevrejski grad mrtvih nije više bio okružen mrtvim gradom živih.

A drveće između naherenih ploča još je malo poraslo za proteklih 19 godina.

Iskreno sam bio zadivljen Pragom 1997, samo osam godina posle Plišane revolucije. Po ne-znam-koji put Prag se odlučno otresao svih ružnih vremena i ostavio ih iza svojih istorijskih pragova.

A onda smo Milica, Milan i ja ušli u Narodni muzej koji je prvenstveno prirodnjački. Odnosno, prvobitno je bio prirodnjački, a istorijsko-umetnička odeljenja su mu tokom istorije postepeno dodavana. Već one 1978, kada sam prvi put video praški Narodni muzej samo spolja, ne ulazeći unutra, nisam mogao da izbegnem poređenja sa zgradama beogradskog Prirodnjačkog muzeja. Jesam ja jednom rekao da o onome šta je u muzejima ne treba suditi po spoljašnjosti zgrade. Tvrdim to i dalje. Ali se po zgradama muzeja spolja odmah vidi ono drugo: odnos nacije prema sopstvenoj kulturi, obrazovanju i nauci. Nepogrešivo. I gle, eto nečeg što se ipak može nazvati zajedničkom crtom češke naravi, mada ne samo njihove. Odmah sam se setio i onih ludih lastovskih Čeha kojima je plaćano da rone do granica izdržljivosti svojih pluća da bi sakupljali primerke za zbirke praškog Narodnog muzeja. A danas tome dodajem i sarajevskog Čeha Svatoslava Obratila iz pogođenog Zemaljskog muzeja, koji je tokom opsade i granatiranja svakog dana rizikujući život odlazio da čuva poverene mu muzejske zbirke, i koji ih je sačuvao.

Ako izuzemo kompleks Hradčana na brdu, nisam u Pragu video nijednu javnu zgradu koja ima bolji, dominantniji, značajniji urbanistički položaj od neorenesansne palate Narodnog muzeja s kraja 19. veka. Nadnosi se nad nizbrdo pružen dugački Vaclavov trg, ona mu je svečano pročelje, njegov prirodni gornji kraj, tačnije početak. Kad je tridesetak godina posle Muzeja podignut novi spomenik Svetom Vaclavu oklopniku, najčuveniji u celom Pragu, konjanik je ostao u senci muzejske zgradurine. Kao da je Vaclav okrenuo konja u nameri da otkasa što dalje od nje.

Svi veliki javni događaji i sva prelaženja istorijskih pragova Praga u 20. veku odigravala su se ispred Muzeja. Proslavljala su se oslobođenja i proglašenja nezavisnosti, defilovali su okupatori i oslobodioci, mahalo se i ovim i onim i svakojakim zastavama, protestovalo se i bunilo, dizale se revolucije i kretalo u rat s pokličem „Na Beograd!“. Tugovalo se i veselilo na trgu na koji gledaju prozori Narodnog muzeja. Pevalo se i jaukalo, prosipalo se i pivo i krv, praštali su mitraljezi, bljeskali pobednički vatrometi i dimio se Jan Palah.

Nas troje prirodnjaka iz beogradskog muzeja ušli smo te 1997. u Narodni muzej u Pragu nezvanično, kao obični posetioci. Verovatno je da je bio red da kao muzealci najavimo svoje razgledanje direktoru i kolegama, ali smo procenili da bi sve to onda potrajalo, a mi smo bili kratki s vremenom. Samo smo se razleteli po brojnim salama stalne izložbene postavke rađene u najboljim tradicijama klasičnog izlaganja u maniru početka 20. veka. Priznajem da sam sa radoznalošću zagledao vitrine s morskim živim svetom, ali ni na jednom primerku nisam na etiketi uspeo da nađem da piše „Lastovo 1967“. Ni kod koga nisam želeo da se raspitujem, da se ne pomisli da nešto istražujem. Ali sam se iznenadio kada sam u vitrini sa meteoritima video dva komadića Sokobanjskog meteorita iz 1877, čiji se eksponat od 15 kg čuva u beogradskom Prirodnjačkom muzeju, i još dva sitna komada Jeličkog meteorita koji je pao 1889. a čiji se primerak od 7 kg takođe čuva u našem muzeju.

Hteo sam i 2012. da posetim Narodni muzej, imao sam dovoljno vremena, ali je muzej bio zatvoren zbog rekonstrukcije glavne zgrade i adaptacije susedne „viseće“ zgrade, arhitektonske suprotnosti starom zdanju, a u kojoj je poslednji stanar bila „Radio Slobodna Evropa“. Te godine sam u Prag došao u goste sinu Filipu koji tamo živi i radi. Nisam imao nikakav drugi cilj osim porodičnog okupljanja. Sve ostalo je moglo, ali ništa nije moralo. Nisam otišao čak ni treći put na Staro jevrejsko groblje.

Prag je, posle prijema u Evropsku Uniju 2004, još više poskočio preko novog istorijskog praga. Bio je sve sjajniji, zlatniji i lepši. Te godine 2012. izgledao je kao da dvadesetog veka u njemu nikad nije ni bilo. Kao da ga je Prag bajpasovao. Tek poneko, umereno naglašeno ili naglašeno umereno spomen-obeležje kvarilo je taj privid. Uz jedan izuzetak koji para nebo: praški Metronom, podignut 1991. na upražnjenom mamutskom postolju ogromnog (valjda najvećeg uopšte) granitnog spomenika Staljinu oslobodiocu na čelu kolone. Kolos je uništen 1962. u vreme destaljinizacije. Tad je i bilo preporučivano ili naređivano da se obaraju Staljinovi kipovi širom Istočnog Bloka. Metronom sa crvenom iglom dugačkom dvadesetak metara gledao sam sa pristojnih udaljenosti, najčešće preko 1000 metara. Klati se u taktu od 10 sekundi što izdaleka izgleda kao 10 minuta. Suviše spor tempo. Pripisivane su Metronomu razne simbolike odbrojavanja vremena, u skladu sa serijom truckavih pragova praške istorije. On valjda opominje da vreme možda teče sporo ali da sve prolazi, nestaje i briše se, ponekad brzo. Naglo.

---