09-Oct-2017 02:05
Napolju je Tbilisi (ili Tiflis) hučao i ključao, a ja sam ga video uglavnom kroz prozore poslovnih zgrada, Palate Vlade i automobila kojim sam prevožen tamo i amo. Samo sam jednog poslepodneva bukvalno odbio poslušnost i pobegao da prošvrljam gradom. I samo još jednom smo se pola sata grupno prošetali pešačkom ulicom Joane Šavteli i isto tako pešačkim Mostom Mira posle korporativnog ručka (takvi su bili svi ručkovi i večere, pa nisam ni lokale mogao da biram). Sve fotografije sam pravio iPadom jer nisam, pored kao đule teškog laptopa o ramenu, nosio još i svoj glomazni fotoaparat. Kao za pakost, stalno je bilo tmurno i kišovito.
Ipak, pomislio sam da bi svoje skromne preliminarne utiske vredelo da podelim sa svima koji nisu dosad bili u Gruziji, a i sa onim drugim.
Milionski Tbilisi je uzavreli grad u haotičnoj tajkunsko-tranzicionoj izgradnji suprotstavljenih arhitektonskih pravaca, kojoj je glavna odlika potpuno razdvajanje forme i funkcije i apsolutna sloboda pompeznih oblika. Ako vidite monumentalnu palatu u obliku jata letećih tanjira u sletanju, ili još bolje, u vidu onih tanjira koje žongleri vrte na štapovima, kako da pogodite da je to zgrada Vlade Gruzije? Još više ćete se iznenaditi njenom totalno fantastičnom unutrašnjošću.
Palata Vlade Gruzije
Ili, ono što spolja izgleda kao džinovska odbačena račva sulundara, krije u sebi koncertnu dvoranu i izložbene sale. Kad naiđete na šarenu džamiju koja kao da je iz Samarkanda, znajte da to nije džamija, niti je to ikad bila, nego kupatilo.
Istovremeno se grade nove verzije tradicionalne arhitekture – zgrade na sprat ili dva, pa i više, zidane od cigle s naknadno dodatim drvenim verandama i svakojakim dodacima. Autentične zgrade tog tipa, obrasle trno-ružičnim puzavicama, tužno su skrivene u zapuštenim sokacima iza kulisa bučne i šljašteće tbiliške skadarlije u rejonu Dzveli, namenjene turistima. Sve je to pomešano s glomaznim i strogim javnim i stambenim zgradama iz carskih i sovjetskih vremena.
A propos, i u Gruziji se odvija živa revizija nacionalne istorije. U izvanrednom Narodnom muzeju, u koji sam samo uspeo da utrčim i istrčim, video sam da postoji velika izložba “Ruska okupacija”, ali nisam imao ni volje ni vremena da je pogledam. Čuo sam da su Đurđijanci na mukama šta da rade s Muzejem Josifa Džugašvilija u rodnom mu Goriju, i da su zasad ostavili sovjetsku postavku.
Crkve u Tbilisiju se jedine ne menjaju. I najnovije se grade u tradicionalnom stilu, sa osnovom grčkog krsta i povisokim kupolama. Ušao sam samo u jednu, Kašveti, posvećenu Sv. Đorđu. Bila je puna, sve žene su bile zabrađene, za vreme službe su mnogi (naročito muškarci) iznenada padali na kolena, krstili se i odmah ustajali. Ostao mi je zapamćen taj zvuk udara kolena o kameni pod crkve. Po ćoškovima sam video da ima vernika koji su neprekidno klečali s čelom na podu. Gruzijci su hrišćanstvo primili već u 5. veku.
Saobračaj u Tbilisiju je nešto najluđe što sam video. U velikim avenijama sa uredno iscrtanih osam traka, vozači voze u bar deset kolona, ne obaziručći se na crtice na asfaltu. I kad nije gužva, najradije voze tako da im te linije prolaze između levih i desnih točkova. Pri tom stalno menjaju trake uz minimalnu upotrebu migavaca. U taksijima nema taksimetra. Rasprava o visini cene obavezan je završni deo vožnje.
O hrani i gruziskim vinima (i konjaku) jednom drugom prilikom.
A švrljajući onog jedinog slobodnog popodneva Abanotubanijem, najstarijim delom Tbilisija oko termalnih izvora i kupatila, naleteh na neveliku fontanu sa bronzanom skulpturom u obliku kugle na kojoj leži mrtav fazan, a na njegovim prsima trijumfalno stoji soko. Obradovao sam se tom kolhidskom ornitološkom znamenju. Fontana je zapravo obeležje mesta na kome je po predanju osnovan grad Tbilisi u 5. veku. Kažu da je Iberijski (ona kavkaska Iberija) kralj Vahtang Gorgasali, poželeo fazana za ručak. Pustio je svog sokola da ga ulovi, ali je ovaj zajedno s plenom pao u vrelu vodu termalnog izvora, tako da se fazan odmah ošurio i skuvao. Po jednoj verziji, soko se nije skuvao i doneo je već zgotovljenu divljač gospodaru. Ovaj se toliko oduševio da je osnovao svoju prestonicu na tom mestu. Uostalom, na starođurđijanskom t’pili znači toplice. U raznim varijantama legende, stradao je i kraljev soko, a postoji i verzija s jastrebom obučenim za lov.
Tek što sam bio seo da popijem zeleni gruzijski čaj s pogledom na sokolsko-fazanski istorijski šedrvan i okolna kupatila, naišla su dva devojčurka i jedno momče koje je na ruci držalo mladog jastreba, sputanog na sokolarski način. Jedna od devojaka primeti na stolu cigarete moje saputnice, pa zatraži da se ogrebe. A ja za uzvrat dobih dozvolu da fotografišem zasužnjenog jastreba.
Fazan kod nas nije domorodac već nevoljni naseljenik iz Azije ili barem iz Kolhide. Zato je i naučni naziv fazana Phasianus colchicus. A otkud mu ime fazan? Pa, po jednoj reci, iako fazan nije ni rečna ni barska tica. Rioni se danas zove ta reka (gruzijski რიონი, nije greška – u gruzijskom pismu nema velikih početnih slova).
Već na sledećem, ovog puta terenskom, putovanju u Gruziju, otišao sam na tu reku. Naslonivši ruke na od kiše mokru ogradu mosta, uzalud sam pogledom i dvogledom tražio nešto što bi moglo da liči na fazana. Istovremeno sam osluškivao ne bih li čuo makar udaljeni „ga-gak“, zov fazanskog petla, sličan zvuku klaksona starih automobila. Ništa. Samo sam na podlakticama osetio neprijatnu vlagu koja mi je kvasila rukave.
Rioni
Ispod mene je tiho proticala ta najveća, celom svojom dužinom gruzijska, reka. Izvire na skoro 3000 m visine pod najvišom krestom Kavkaza, probija se kroz klisure i klance njegove južne strane mahom u pravcu zapad-jugozapad i, posle 327 kilometara, završava se u Crnom moru, razlivajući se po njegovim niskim obalama. Pričalo se da su te nekad malarične močvare bile glavni razlog što bogata antička Kolhida (u zapadnom delu današnje Gruzije) nije svojevremeno izrasla u moćnu kraljevinu.
Tu reku prvi pominje još Hesiod u svojoj “Teogoniji” iz osmog veka pre naše ere, pod imenom Fasis (Φάσις, genitiv Φᾱ́σῐος). Po Platonu (u delu “Fedon”), Sokrat je izjavio da se poznati svet prostirao od Herkulovih stubova (Gibraltara) na zapadu, do Fasisa na istoku, a Anaksimandar i Herodot su Fasis smatrali granicom između Evrope i Azije. O tome sam razmišljao na onom mostu i činilo mi se zaista da s one strane reke počinje nešto drugo…
Po toj kolhidskoj reci fazan je dobio starogrčko ime φασιανὸς ὂρνις (fasijanska tica), u latinskoj verziji phasianus, jer su ga Grci, a zatim i Rimljani, tamo u svojim kolhidskim kolonijama prvi put videli. U novolatinskom čitanju se phasianus obično izgovara kao “fazianus” (s između dva samoglasnika čita se z). S malim modifikacijama, to helensko-romansko ime postepeno je ulazilo u sve jezike, kako se azijska vrsta fazan veštačkim naseljavanjem od antičkih vremena širila po Evropi i drugim kontinentima. Bio je idealna lovna pernata divljač. Unošen je i iz drugih delova Azije, ali je prvobitno ime ostalo zauvek.
U tom me prenuše dozivi mojih kompanjona. Pokazivali su rukama prema nebu. Visoko, naspram tamnih poznooktobarskih oblaka, jedan ravnodušni jastreb tromo je preletao iz Azije u Evropu, s jedne na drugu stranu doline reke Rioni.
Deo ovog teksta o fazanu objavljen je u Detliću br. 14, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2017), pod naslovom „Kako je fazan dobio ime“.
Putovanja, sasvim lično 