Mesec: avgust 2018

29.06.2008 13:26

Baveći se Galičicom i pticama Prespanskog i Ohridskog jezera, u Resen i iz njega putovao sam putem koji je najklasičniji – Εγνατία Οδός (Via Egnatia). U dolasku sam iz Ohrida (Lychnidos) prešao u Prespansku kotlinu preko brda i sela Kosela, a u povratku preko Đavolovog prevoja (Gjavato) u Pelagonijsku kotlinu pored Bitolja (Heraclea Lyncestis). Ne znam da li znate da je u selu Kosel čuvena solfatara Duvalo, koja na tri para odušaka iz utrobe zemlje duva sumporvodonik i ugljendioksid, tako da životinje koje upadnu u krater uginu u momentu ili za najviše nekoliko minuta. Ako je gde ventilacioni otvor Pakla, onda je to tamo. Ceo kraj neizdržljivo smrdi. O Duvalu je 1925. pisao još Sima Trojanović, a u vreme Jugoslavije ono je nazivano jedinim našim živim vulkanom!

Međutim, glavna prespanska đavolska atrakcija je Golem grad. Nalazi se skoro na samoj tromeđi Makedonije sa Albanijom i Grčkom. To je visoko izdignuto kamenito ostrvo dugo manje od pola milje, površine 18 hektara, prirodna tvrđava usred nemirnog jezera, sa vertikalnim stenovitim obalama visine 20tak i više metara.  Izdaleka liči na znamenito ostrvo Helgoland na Severnom moru. Do pre desetinu godina, samo na jednom mestu je moglo relativno bezbedno da se pristane (Dolnik ne duva samo ako je Jugo, a posle njega obično dune Sever, ili ponekad Zgornik sa Galičice). Otkako je nivo jezera opao za nekoliko metara, pojavilo se belo šljunkovito žalo svuda oko ostrva. Tamo sam se uputio jednog ranog jutra u 6 sati gvozdenim čunom kapetana Aleksandra iz Stenja, po jakom Dolniku, koji je srećom prestao pre nego što smo bili sasvim mokri. A kako izgleda kad duva Jugo pogledajte na naslovnoj slici.

Izgleda da je na ostrvu naselje trajalo od neolita sve do recimo 7. veka, a kasnije su, u Srednjem veku po svoj prilici tamo bile samo povremene monaške zajednice. Već vekovima tamo niko stalno ne živi, osim ptica i zmija, a ostrvo je osvojila jedna zaista čudna i divlja šuma, pretvorivši Golem grad u fascinantno mesto tajni i mešavinu riznice istorijskog i prirodnjačkog blaga.

Drugi ili zvanični naziv ostrva je Sveti Petar, po restauriranoj crkvici (sa freskama) iz vremena Mrnjavčevića. Pod krovom je i crkvica Sv. Dimitrija (valjda slične starosti), a od baziličice iz 6. veka restaurisani su samo temeljni delovi zidova. Građevina prilepljena kao lastino gnezdo na južnom delu ostrva smatra se rimskom cisternom (na osnovi pronađenih odvodno-dovodnih slivnika), a u Srednjem veku je bila pocrkvljena. Ne želim da se pravim pametnim, ali ostajem začuđen idejom građenja cisterne za kišnicu na ostrvcetu okruženom milijardama tona pijaće vode. Možda je neko bio proneo vest da će jezero iznenada da presuši?!

Uopšte, Golem grad raspaljuje maštu, pa se može čuti i čitati svakojakih priča i slobodnih tumačenja. Mnogi veruju da se tu krunisao Car Samuilo. A u jednoj potkapini postoji ugreban dvostruki (tzv. patrijaršijski ili lorenski) krst, navodno iz 9. veka. Zovu ga pogrešno „Florenskim“ krstom i pripisuju mu naročita značenja.

Tako tajanstveno ostrvo je na meti divljih kopača Blaga Cara Radovana. S one strane granice dolaze i ronioci da muljaju pored obala Golemog grada, koji je formalno zaštićen, ali bez nadzora. Kao i svako skriveno blago, čuva ga zmaj, oličen u hiljadama zmija. Zaista, Golem grad spada u zmijska ostrva (kao npr Grmožur na Skadarskom jezeru), a verovatno da je rekorder u svojoj kategoriji. Dok se iskrcavate, imate utisak da hodate po podu frizernice u kojoj je nekoliko crnomanjastih Meduza upravo ošišano do glave. Skoro sve te silne zmije pripadaju neotrovnoj vrsti ribarica (varijabilnih su boja, a među odraslim jedinkama, na ostrvu preovlađuju zlokobno tamne, skoro crne). Ima i nekoliko stotina poskoka, ali u moru ribarica oni se retko viđaju. Razlog za postojanje tolikog broja zmija je ekološki – isti kao i za pelikane i kormorane: jezero je prebogato ribom, a nema štuka, smuđeva, pastrmki i drugih efikasnih ribljih grabljivaca, pa njihovu predatorsku ulogu igraju ptice i zmije. Godine 1967. izvesni Kiril Jonovski preneo je par indijskih mungosa sa Mljeta, ali oni na Golem-gradu nisu opstali, tako da ga i dalje čuvaju zmije. To nažalost predstavlja adrenalinsku atrakciju za turiste, koji leti navaljuju na ostrvo. Zmije zaista nisu efikasan repelent jer se, u prisustvu čoveka, učtivo ali brzo povlače i nestaju među kamenjem.

Od ostalih gluposti, treba pomenuti i kuniće, koje je pre neznamkoliko godina neko iskrcao pa su sada preplavili ostrvo. Sudeći po raznovrsnosti boje krzna i veličini, rekao bih da su pušteni kunići domaćeg soja. Ljudi iz Stenja ne znaju da to nisu autohtoni, divlji zajci, a čini mi se da ni Nacionalni park (kome ostrvo pripada), nije svestan opasnosti po lokalnu zaštićenu i endemičnu floru. A ona je zaista zanimljiva i čak uzbudljiva.

Prespansko jezero: Golem grad: foja – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Prespansko jezero: Golem grad – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Prespansko jezero: Golem grad: foja – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Golem grad: prašuma foje

Naime, otkako je pre nekoliko vekova ostrvo opustelo, tamo se razvijala neobična i jedinstvena prašuma, najviše od foje, jedne vrste vrlo atraktivne tujolike kleke, rasprostranjene u istočnom Sredozemlju. Na Golem-gradu ima na svakom koraku prastarih primeraka i oni stvaraju utisak začarane šume. Foja je zakonom zaštićena i postala je kultno drvo savremenih ekologijomana i mitomana, pa možete pročitati da je poreklom sa Tibeta ili čak da ne raste nigde više na Svetu sem u Makedoniji. I lokalna ekološka nevladina organizacija zove se „Foja“.

Za ptičare je međutim jedinstvena veza foja i vranaca (kormorana) koji se na njima gnezde u golemgradskoj koloniji od oko 2500 parova! Da bi se znalo da li je to mnogo ili malo, dovoljno je reći da na tom ostrvcetu ima više kormorana nego u celoj Srbiji. Za bilo kog punokrvnog ornitologa malo šta može da bude toliko uzbudljivo kao boravak u velikoj ptičjoj koloniji, naročito ako se do nje stiže iz daleka i uz puno napora. Oni koji nikad nisu bili na takvom mestu, treba da zamisle uživanje koje može da obuzme čoveka kada se nađe usred zaglušujuće dreke i lepeta, ošamućen mešavinom mirisa svežeg i sasušenog ribožderskog ptičjeg izmeta i zadaha ispuštene ribe u raznim stadijumima truljenja, dok mu poveliki mladunci iz gnezda, u znak preziranja uljeza, obilno povraćaju na glavu sveže i polusvarene zalogaje ribe…

Veanci u gnezdu

Kormorane tradicionalno mrze ribari, jer jedu mnogo ribe, a i broj im raste. U prošlosti je ta mržnja bila još veća, a kormorana je bilo manje. Stvar je vrlo prosta: ribarstvo je je skoro zamrlo na Prespanskom jezeru, jer se ne isplati (poznata riba njivička je u stvari sitna riba pljuckavica i ne može da postigne komercijalno isplativu cenu). Otuda je nastao višak ribe, kojeg prati povećanje broja ptica (kormorana, pelikana, ronaca i gnjuraca). Preostali ribari tvrde da je danas ribe manje nego pre, ali to tvrđenje demantuju istraživanja a i sam rast broja kormorana i pelikana. Pravi razlog omraze je đavolski crna boja kormoranovog perja. Za belog pelikana koji, uzgred budi rečeno, ždere više ribe od kormorana, ribari nemaju ružnih reči. Naprotiv, kažu da on sam i ne hvata ribu, već za njega lovi kormoran. Tu ima istine. Jedna od dveju pelikanskih vrsta, kudravi pelikan, voli da lovi zajedno sa kormoranom, pri čemu crnac roni i isteruje ribu na površinu, gde je čeka belac otvorenog kljuna. Nije sasvim jasno zašto crnac crnči za belca?

Mržnja na đavolje tice ide i dalje. Iako je jasno da je za bujanje džungle na sterilnom kamenitom ostrvu zaslužno i vekovno fosfatno đubrenje ptičijim guanom, zbunjuje činjenica da krečnobeli ljuti izmet kormorana ubija zelene iglice foje efikasno poput američkog agensa Orange u Vijetnamu. A foja je zakonom zaštićena vrsta drveta. Kao što je i kormoran zaštićena tica. Hamletovska dilema. Upravo se vode rasprave sa onima koji bi hteli da pobiju jedan broj kormorana radi spasa drveća. Mene teši činjenica da se vekovima kormorani tamo gnezde, a ne vidi se da na ostrvu ima golih, ćelavih površina. Kada se drvo na kome se gnezde osuši, oni pređu na zdravo, pa tako prepuštaju taj prostor obnavljanju vegetacije. Znam samo da tako spektakularnu koloniju tica u životu nisam video (a nagledao sam se vala svakakvih čuvenih kolonija).

U povratku sa ostrva Golem grad aka Sveti Petar ka Stenju, na steni litice oštro oko uočilo je zaboravljeni granični kamen zaboravljene SFRJ.

Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.

October 26, 2001, 7:49:10 PM

Trebalo je da prošle godine u ovo doba idem na jednu proslavu u Sloveniju.

To bi mi bio prvi put posle 12 godina – od odvajanja od Jugoslavije.

Imao sam već i slovenačku vizu izvađenu u našoj budimpeštanskoj ambasadi, ali sam morao da naglo zamenim destinaciju – za Kejptaun, dok je moja stolica na proslavi ostala prazna. Padalo mi je na pamet da možda više nikad neću okusiti one fantastične krem-pite na Bledu. E, pa sada vas izveštavam da sam do pre nedelju dana bio tamo i proveravao kvalitet krem-šnita, ili kako ih tamo još prevedeno zovu – kremne rezine. Ja u principu čak nešto naročito i ne volim krempite, ali dvobojne, žuto-bele blejske su nešto drugo. Ko ih nije probao, ne bi smeo uopšte ni da razgovara o krempitama. One se jedu s pogledom na jezero, na terasi poslastičarnice hotela „Park“.

Dole, na vodi, plivaju beli labudovi. Voda je potpuno mirna i u njoj se levo ogleda ostrvce sa crkvom u zelenilu, a desno litica na vrhu koje je grad sa šiljatim tornjevima. Između plove nekakve kao razgažene gondole sa baldahinima, kojima barkajoli voze turiste na romantično ostrvce. Sve slatko, kao krempita, ali ipak ne toliko preterano slatko da ne bi moglo da se podnese. Za kompletiranje razglednice postaralo se i neverovatno Miholjsko leto, koje je dopunski ofarbalo anziskartu dodajući u svom photo-shopu svakog dana još magente na drveće i puzavice. Noću, čuje se preko vode muzika za igru iz nekog dansinga, a na jednoj klupi tinejdžeri pevaju uz gitaru. E to je već previše, ali priznajem bez kajanja greh uživanja u autentičnom kiču koji ponekad udruženo prirede priroda i ljudi.

Da, bio je to moj stari Bled, doduše s jednim novim slojem, ali živ i zdrav i ispod najnovije glazure koja savršeno odgovara donjim korama. Zašto to ne mogu da kažem i za Beograd? Iako sam na Bled došao isključivo krempita radi, iskoristio sam svoj boravak da učestvujem na još jednoj evropskoj konferenciji potpisnica Ramsarske konvencije, a to je, ako se sećate, nešto u vezi s očuvanjem vodenih ekosistema. Ma nije važno, bilo je pomalo zanimljivo i pomnogo dosadno, uz puno rada od jutra do mraka. Kobajagi, donosili su se važni dokumenti, zaključci i planovi, i pripremali smo se za veliku svetsku konferenciju dogodine u Valensiji, Španija.

U Nedelju, pred početak konferencije, vodili su nas u Škocjansku jamu, koju nisam posetio poslednjih, da prostite, bar 40 godina! U međuvremenu sam bio u stotinak belosvetskih pećina, jama, rupčaga, a silazio sam bogami i u bunare. Ali je Škocjanska jama toliko impozantna i barokno preterana, da to ne možete da zamislite (ako niste tamo bili). Napravite u mašti neki ogroman kitnjasti stalagmit – e pa tamo ima bar jedan koji je pet puta veći od onog što ste zamislili. Zamislite ogromnu, ali zaista džinovsku podzemnu salu – škocjanske su još mnogo, mnogo veće! Probajte da smislite jedan užasno dubok mračni podzemni ponor, na čijem dnu huči penušava podzemna reka, recimo Styx. E, ali u Škocjanskoj jami je još mnogo dublja provalija sa mnogo penušavijom rekom.

I ne samo to, vi ćete preći taj infernalni ponor preko vrtoglavog mostića, i posle se serpentinama usečenim u stenu spustiti do reke ponornice, koja se ne zove Styx, već originalno – Reka. Ne znam da li je Žil Vern bio u Škocjanskoj jami? Bilo nas je pedesetak u grupi, a ja sam zaostao poslednji, da posmatram kako ka utrobi Zemlje vijuga ta povorka sićušnih ljudi – patuljaka ili Morloka [u zavisnosti od raspoloženja].

Kada sam opet izašao na površinu, čekalo me je prvo iznenađenje. „Neko vas traži“ i – dobio sam tročlanu posetu: prijatelja B. iz Ljubljane, sa ženom A. i labradorkom Ajšom. I tako svakog dana, drugari [Slovenci] s kojima se nisam video 12 godina, dolazili su na Bled da se vide sa mnom. Kada se do podne ne pojavi niko, ja se zabrinem. Osećao sam se kao „gušter“ u vojsci, koji očekuje posetu. Naravno da sam posle konferencije morao da krenem po Sloveniji u uzvratne posete, pa nisam ostao četiri, nego deset dana!

Drugog dana konferencije me je čekalo još jedno iznenađenje. Na svečanoj večeri najavljen je „Biološki oktet“, vokalna grupa sastavljena od biologa, na čelu s mojim prijateljem J, ornitologom iz Prirodoslovnog muzeja! Repertoar je bio neverovatan, tj. biološki i po sadržaju i po imenima autora. Počeli su naravno z Prešernovo Zdravljico, ali ne u verziji himne, nego od Ubalda VRABCA. Sledeća pesma je bila „Quam gallina suum parit ovum“ od Jakobusa GALLUSa (naravno sa puno višeglasnog kvocanja i kokodakanja), a posle nje jedna pesma od Petra JEREBA [jereb je mužjak od jarebice]. Zatim dve polke i na kraju su pevali svoj hit, pesmu ŽABE, koju su razdragani delegati na konferenciji istapšavali na biseve.

Od klasičnih stvari obišao sam još i klasični kras na Primorskoj. Išao sam da vidim ima li Bure, jer bez nje nema kraškog pršuta, koji se ne dimi nego samo na vetru suši. A posle zri u podrumu godinu-dve, pa je zato onako mek i ukusan. Međutim, on se ne može jesti bez Terana, teškog seoskog crnog vina sa krečnjaka odnosno sa crvenice (terra rossa). Ni Teran se ne pije bez pršuta. Jedino što, za razliku od pršuta, Teran ne treba da stoji, jer gubi posle godinu dana, i ako nije pomešan sa nekim plemenitijim vinom, dobar je za salatu. Od primorskih vina popularan je još i Refošk (Refosco), sličan Teranu, ali sa drukčije geološke podloge (fliš) i sa više kiseline. Oni koji cene kiselkasta vina više od mene, kažu da ona otvaraju apetit. Uverio sam se da se takva vina pogotovo vole na Dolenjskoj (Velike Lešče).

Prijatno osveženje su mi jedni od ljubljanskih domaćina priredili otvorivši Radgonsku [gde me nađe?] zlatnu peninu, sjajni tenkovski demi-sec šampanjac (vrenje u tankovima metodom Charmat). Pomešan sa pola čaše kamparija dobija inspirativnu boju a daje balansirano toplo raspoloženje za druženje sa starim prijateljima. Vraćajući se od njih peške (stanovao sam blizu, na Spodnjoj Šiški, iza pivare Union, gde se pravi tamno pivo „Crni Baron“) kroz Tivoli iznenadio sam se što oko pola dvanaest noću u parku nema žive duše (a bila je divna, mekana jesenja noć), čak nije bilo ni šetača kučića.

Pored parka, na ogromnoj (80 x 20 m) novoj blank-fasadi Pivovarne projektovao se automatski light-show. Samo za mene. Tivoli je od centra Ljubljane odvojen prugom tako da sam svakodnevno prolazio kroz podzemne prolaze ispod koloseka. Jednog dana su studenti javno išarali zidove prolaza divnim umetničkim grafitima-muralima, ne samo bojama u spreju, nego i četkicama, a mešali su boje klasičnim slikarskim priborom, u čančićima i koficama raširenim po prolazu. Sutradan, murali su bili gotovi, blistali su, a nigde nije bilo nijedne kapi prosute boje. Stidljivo, u samom vrhu jednog murala, pročitao sam pitanje „Can no one stop Bush?“, a dole, sasvim sitno, tvrdnju: „The war is not the answer“.

March 19, 2003, 1:12:26 AM

Mislio sam da vas ne izveštavam o jednom svom nezanimljivom skoku u Bugarsku. Onda sam shvatio da želim da sa vama podelim nešto što pripada svetu sasvim drugom od onog koji predstavlja vašu svakodnevnicu. Za slučaj da to nekog još može da zanima.

Elem, poslednjih dana februara, vozio sam bugarskim “putevima kojima se ređe ide,” i koji su toliko puni dupki, da neke mogu da posluže i kao klopke za slonove umerene veličine. U svakom slučaju, odmah posle granice upadoh u jednu takvu rupetinu zadnjim točkom [prednji sam uspeo da vrdnem volanom], i od felne (čelični deo točka) napravih nešto poput bugarske ruže s talasastim laticama. Uz tresak sličan eksploziji, odmah je spala tubeless-guma i moj poduhvat je imao sve izglede da propadne na startu. Nije bilo šanse da u kraju, koji se zove Krkarija, kupim novu felnu za Opel Astru! Ipak, imao sam sreću da u Kalugjerovu naiđem na kreativnog vulkanizatora koji je iščukao deformisani točak i dao mu potpuno novi, originalni oblik, sličan krugu, ali takav da napumpana guma samo polako ispušta vazduh.

S takvom inovacijom u rezervi, uspeo sam da, dopumpavajući neobični točak na svakoj pumpi sa ispravnim kompresorom, sledećeg dana stignem u srce Istočnih Rodopa. Na granici s Turskom, ima jedno rudarsko [u regresiji] mesto zvano Madžarovo, u sumornim brdima okovanim mrazom. Tamo, u nečem kao nacionalni park, posvećenom očuvanju orlova lešinara i ostalih ugroženih ptica grabljivica, održavala se svebalkanska konferencija o zaštiti orla krstaša, i zato sam se uputio baš u Madžarovo.

Na putu do Madžarova, približavao sam se jednom naselju i, kad sam video tablu sa nazivom, samo što nisam sleteo u jarak. Bilo je to Žinzifovo! Vama ime sela možda ništa ne znači, ali je to mitsko mesto iz mog detinjstva, iz porodičnih igara “Zemljopisa”, koje smo kao deca obično igrali sa roditeljima tokom dugih putovanja vozom ili u planinarskim domovima dok napolju pljušte kiše ili veju snegovi. Kao što se možda sećate, u toj igri treba na odabrano slovo upisati državu, reku, planinu, naselje, biljku, životinju itd. Naravno da se najviše poena dobijalo na teška slova, kao što je npr Ž.

Moj tata je uvek pobeđivao, mahom zahvaljujući unikalnim i nemogućim imenima mesta, kao što je npr Žinzifovo. Nismo mu baš verovali da sva takva mesta postoje, ali isto se tako nismo usuđivali da posumnjamo u njegovu reč. Ja sam, međutim katastrofalno prolazio pokušavajući da u društvu samo svojih vršnjaka, a bez očevog autoriteta, proturim Žinzifovo. Napori da na raspoloživim mapama Bugarske javno nađem dokaz svog poznavanja geografskog diverziteta, donosili su mi samo razočarenje i, umesto rehabilitacije, opšte gnušanje nad mojim unfair igračkim pokušajima. Onda razumete koliko je bilo moje oduševljenje kada sam se in vivo našao in situ, doduše s malim faznim pomakom od pedesetak godina!

Žinzifovo je malo pomačko selo u Rodopima, a ime je dobilo po neobičnom nacionalnom prosvetitelju, moskopoljskom Cincarinu rođenom u Velesu kao Ξενοφῶν Τζιτζυφου (Xenofon Tzitzifu). Posle izvesnog kolebanja, opredelio se za probugarsku stranu makedonskog pitanja, promenio je ime u Rajko Žinzifov. Mnogi ga smatraju ruskim agentom (veći deo života je proveo u Rusiji i tamo je i umro). Moderni Makedonci iz bivše Jugoslavije nisu složni da li da ga smatraju svojom nacionalno-istorijskom ličnošću (jedna međuselska železnička stanica je po njemu nazvana, a izdata je i jugoslovenska marka s njegovim likom), ili nacionalnim neprijateljem i izdajnikom.

Na tu orlujsku konferenciju sa mnom je išla i jedna zanimljiva “ekološka” nevladina organizacija, čije se ime nažalost piše latinicom na pseudolatinskom NATURA BALKANIKA. Kada sam izrazio svoju užasnutost tolikim kapama (u latinskom postoji samo jedna reč sa K – Kalendae), objasnili su mi da je sad kasno da se menja, budući da je tako već urezano na pečatu, otštampano na poslovnim karticama, logoima i memorandumima, a uostalom, važna je suština, a ne tamo jedno slovce ili dva! Sedište NVO NB je u Dimitrovgradu/Caribrodu, a okrenuta je prirodnim i tradicionalnim vrednostima naročito u trouglu Niš–Sofija–Skoplje.

Orao krstaš je klasični orao, to je ona Aquila, koju su pobedničke legije s ponosom nosile, to je orao sa svih evropskih grbova (američki beloglavac je drugi rod), to je Aigle imperial, to je Imperial Eagle, i Kaiseradler i царски орел. Zanimaće vas zašto je kod nas krstaš.

Čudna je to tica. Ona se nekada davno u Srbiji prikučila selu, živela blizu ljudi i hranila se seoskim vranama, živinom, pacovima, hrčkovima, tekunicama i crkotinama. Slično kao roda, postala je tabu i zaštitnik sela, a selo je nju čuvalo. Selo je, gledajući kako se orlovi viju u visinama pred nailazak letnje nepogode uoči žetve, zaključilo da se to orlovi biju s alama [koje donose gradonosne oblake] i da ih odvlače ili teraju od svog gnezda s malima, koje je usred sela. Time ujedno štite selo i letinu od grada, koji je odvajkada najstrašnija pretnja siromašnom seljaku. Zato su se privilegovanim osećala sela koja imaju orla, i zato je orlovima praštana svaka odnesena kokoška. Ja se još sećam da šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka seljaci nikako nisu hteli da meni, strancu odaju gde je gnezdo krstaša, sve tvrdeći da nemaju pojma, kakav orao…

Orao pravi ogromno i teško gnezdo od debelih grana i zato mu treba staro veliko granato drvo blizu sela gde je klopa. Idealni su bili prastari seoski brestovi, koji su po pravilu bili zapisi, osvećena obredna drveta, s urezanim krstom na kori, do koga se nose krstovi u hristijanizovanim poljskim procesijama o značajnim praznicima. Takvo sveto drveće se zove još i molitva ili krst. Zato se orao, koji pravi gnezdo na krstu, zove krstaš. To nema veze sa krstarenjem po nebu, jer svi orlovi krstare, a samo jedan je orao na krstu.

Sredinom prošlog veka je u Srbiju stigla brestova kuga i pokosila sve stare brestove. Brestovi jednostavno umiru mladi i skoro da više nema nijednog starog drveta, kakav je bio Čarapićev brest na Avali na primer. Ja znam samo za još jedan brest stariji od 100 godina na ostrvu Vranjina na Skadarskom jezeru, gde bolest jos nije stigla! Ali tamo ne žive krstaši.

Orlovi su počeli da prave gnezda na krtim topolama, čak i bagremovima, a u Makedoniji i Mađarskoj ima nekoliko gnezda na visokonaponskim dalekovodnim stubovima. Odatle im gnezda padaju od oluje, a često im poseku drvo na kome je gnezdo [seče se najveće drvo jer daje najviše građe]. Više nema tabua, nema praštanja za ugrabljeno pile, a od grada se štite raketama. Orlove ubijaju, a konferencija u Bugarskoj predstavljala je dogovor za zajednički, balkanski plan za očuvanje i zaštitu orla krstaša.

Poslednje gnezdo koje znam, nalazi se na ogromnom hrastu [tepaju mu “cerić”] iznad Molovina, na zapadnom kraju Fruške gore. Selo je dugački niz kuća, na prisojnoj padini, a gnezdo tačno naspram sela, na brdu. Iz svake kuće se gnezdo vidi i svi u selu ga znaju. Ujutro, svako promoli glavu kroz prozor i gleda orlove. Prošle godine sam u ovo vreme bio tamo: gnezdo je stajalo na ceriću, ali su orlovi nestali. Ovih dana idem opet tamo da proverim da li su se možda vratili, ili je cerić u međuvremenu pojela testera.

Dotle, ja vas pozdravljam, po svim vašim gnezdima.

Naslovna slika: glava krstaša koju sam kao gimnazijalac nacrtao prema jednoj fotografiji u „Ilustrovanoj Politici“. 

18.04.2010 11:36

U godini 2010. Istambul je bio Prestonica evropske kulture, što mi je, krajem marta i početkom aprila, pružilo neke jedinstvene prilike. Osim toga, počinjalo je proleće, bašte su se beharale, vazduh je bio pun mirisa, ptice su se vraćale preko mora i počinjao je Međunarodni festival lala. Po svim ulicama i parkovima plamtele su lale.

Obično Holandiju zovemo zemljom lala. Nemojte to više da radite. Ne možete da kažete da vas nisam upozorio: Turska je bre zemlja lala. Kao cveće, kao biljka, lale su u Nizozemsku prenete tek u 16. veku. Holandija je samo zaslužna za njihovu komercijalnu i masovnu proizvodnju. Kult lala je otomanska tradicija. Lala je turska reč, kao i tulipan (od tulbend, muslin, lako i tanko platno). Na onom istom hipodromu, na atmegdanu, redovno su se održavale smotre, sletovi lalalstva i ostalog cvećarstva povodom sunećenja carskih prinčeva prestolonasledika. O ogromnom uticaju otomanske hortikulture na evropsku, slušao sam nedavno predavanje na jednom botaničkom kongresu u Antaliji. Malo je falilo pa da bude zanimljivo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Lale stambolske, 2010.

Lala ima ne samo po baštama, vrtovima, parkovima i ulicama Carigrada, nego naročito po tepisima, ćilimima, tanjirima, vaznama, činijama, lavorima, nošama, na šamijama i šalovima, šalvarama, jelecima, zubunima, kaftanima, kapama, knjigama, nakitu, … ma svuda gde god se vešta ruka potrudila da nešto ulepša i ukrasi. Nigde se to ne vidi toliko, koliko po čaršijama i pazarima stambolskim. Moram da priznam da sam odmah, smestivši se u hotel s pogledom, negde pred ićindiju, otišao najpre da se okrepim čajem na Bajazitovom trgu, a onda sam spontano otišao pravo u Kapali-čaršiju, u valjda jedan od najvećih orijentalnih „bazara“ na Svetu. Išao sam i posle ponovo. Ne znam tačno šta je to što me toliko privlači, ali znam da u bazar odlaze čak i oni koji se gnušaju tamošnje gužve, šarenila, buke, stalnog vabljenja trgovačkih kalfica, preterane familijarnosti, cenjkanja i straha od prevare i od secikesa.

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Uz asistenciju kalfe, Olja kupuje jastuke u Kapali-čaršiji, Istambul 2010.

Za sebe znam. Osim mojih nekolikih kapi cincarske i jevrejske krvi, koje me uvek i svuda vuku da se raspitujem za cene i, naravno „diskutujem o ceni“, opipavam i probam robu, ne mogu da odolim da ne kupim nešto što mi se na prečac dopadne, pod uslovom da mi ne samo ne treba, nego i da po mogućstvu ničemu praktičnom i ne služi. Najviše volim da predmet primetim kad je malo skriven, kako viri iza nečega, iz drugog plana izloga ili rafa, kad se ne vidi ceo nego samo njegov deo. Pa ne pokažem odmah da sam i šta sam spazio, nego prođem, … pa se vratim. Ni onda ne gledam direktno u to, nego kao preko njega, a kad mi priđe prodavac, ja se raspitujem za nešto drugo. On vidi da igram neku igru, lisac je, ali nije siguran da li zna koju. Pozdravim se i odem uprkos njegovom navaljivanju da za mene nađe pravu robu po dobroj ceni, pa dođem kasnije, posle ručka ili čaja, ili sutra ili za tri dana. Tada se pocenjkam pa kupim i tek tada otvorim svoju dušu punu obožavanja za taj nepotrebni predmet. Ispostavi se da su takvi predmeti dopune kućnim kolekcijama (lampi na zejtin, kapa, jastuka, bilo čega) ili su, još češće, pokloni bliskim osobama.

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

U dućanu tekstila, Kapali-čaršija, Istambul 2010.

Ponekad međutim, čovek u bazaru nenadano naleti na artikal koji mu je baš neophodan, koji mu upravo očajnički nedostaje. To se meni desilo u Kapali-čaršiji, posle nepunih četvrt sata od trenutka kada sam prvi put ušao. Bila je to kapa pogrešno zvana „talibanka“, a ispravno pakol. Nekada davno, kao mlad avanturista kupio sam takvu kapu u Kabulu. Onda su ih nosili mahom Nuristanci, čudan plavokos narod iz kedrovima obraslih planinskih dolina uz pakistansku granicu Avganistana. Dockan su primili islam (krajem 19. i početkom 20. veka), pa su ih većinski Paštunci zvali pogrdno Kuf’r. Bili su u moje vreme manje-više odmetnuti od kralja (šaha) i vojska me nije pustila da idem tamo. U vreme džihada protiv Sovjeta, pakol je postao popularan među mudžahedinima svih avganskih naroda (u borbi je praktičniji od tradicionalnog turbana koji se stalno odmotava), ali danas nijedan taliban koji drži do sebe nikad ga ne bi stavio na glavu.

Onaj pakol kupljen u Kabulu 1972. godine imao sam jedva dva dana, dok mi nije ukraden. Taman sam bio počeo da mislim da sam ga odavno preboleo, kad mi jedna klasičarka pre devet godina ozledi zaceljenu ranu jednom jačom foto-mistifikacijom. Tada sam shvatio koliko mi ta kapa nedostaje. Bezmalo 40 godina! I sad je, praveći se da sam iznenađen, spazim na istambulskoj Kapali-čaršiji, kako nošalatno leži na jednoj gomilici kapa. Mimo svog običaja i taktike, kupim je već u prvom naletu i čini mi se malo skuplje nego što inače vredi. Prilično mlitavo sam se cenjkao, plašeći se valjda da ću da se probudim. Neki psihoanalitičar pronašao bi mi da sam ove godine u Tursku i krenuo samo zbog tog pakola…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Kapali-ćaršija, Istambul 2010.

Kada sam prvo veče ulazio u Kapali-čaršiju, plašio sam se (posle jednog iskustva iz antalijskog bazara) da ću otkriti da se i carigradska čaršija promenila, da je izgubila svoj duh, autentičnost, a time i vrednost i privlačnost. U stvari, mnogi Carigrađani misle da se baš to dogodilo. Ja sam međutim zadovoljan što sam se uverio da se inercija ogromne mase Kapali-čaršije, kao i njen milenijumski kontinuitet, mnogo uspešnije odupiru globalnoj homogenizaciji i ujednačavanju ukusa kosmopolitskih turističkih hordi, nego što sam slutio. Štaviše, dobio sam utisak da se, za proteklih dvadesetak i više godina, profinila tamošnja tradicionalna zlatarska ponuda koja je u jednom trenutku bila na niskim granama. Zaista, sasvim sam srećan što mogu da objavim da je carigradska velika čaršija očuvala svoj osnovni duh i nije postala nešto drugo.

Carigrad 2Apr2010: Cicek-pasaz

Cvetni trg (Čiček-bazar), Bejoglu, Istambul 2010.

Mnoge su pijace rasute po Carigradu. Mene po navici privlače peškarije tj. belek-pazari. Dole, na Karakeju kraj mosta Galata ima ribarnica koje rade 24 sata dnevno tj. noćno, jer riba stalno pristiže. Tu, u prčvarnicama možete da jedete najsvežiju moguću ribu na svetu, pečenu ili prženu, a ni rakovi i školjke nisu za bacanje. Tamo sam jedno kasno veče jeo sveže skuše na žaru, nažalost bez vina (ne služe alkoholna pića).

Sećam se od ranije, da su u sezoni kada se sele palamide (na turskom palamut, a za strance „bonito„) na relaciji Crno more–Mramorno more, ribari iz čamaca prodavali filete palamida stojeći do kolena u ribi i promuklim glasovima nudili i hvalili svoju robu. Bio sam zadivljen kako oštrim noževima u dva poteza na svojoj podlaktici naprave dva fileta od jedne ribe teške preko kilo, a da pri tom ne iseku sebi vene. Neki su na samom čamcu imali raspaljen roštilj pa su odmah pekli i tako služili balik ekmek (ribu u hlebu). To je bilo toliko popularno (ukusno, zdravo i jeftino), da su specijalitet preuzele i roštiljdžinice ispod mosta. Ni one nisu točile alkoholna pića, nego su nudile šalgum, rozikasti, mutni raso od ukišeljene rotkve, odbojnog mirisa. Sada se to sve preselilo na drugu stranu Zlatnog roga, prema Sulejmaniji, i pretvorilo u restorane na vodi u vidu karnevalskih brodića. One nekadašnje kafanice ispod mosta prerasle su se u skupe (i zato prazne) fine restorane.

Ribarnice i pijace su markantne i s azijske strane, u Skadru (Iskidar) na Bosforu, koji je manje kosmopolitski deo Stambola. Smatra se da je očuvao svoj anadolijski duh, ma šta to značilo. Da bih to (nehotično) proverio ili demantovao, ušao sam u jednu radnju u tamošnjoj čaršiji da kupim jeftinu torbu u koju ću da smestim sve što sam kabasto nakupovao po drugim carigradskim čaršijama. Nije bio baš neki izbor i opredelih se da pitam za cenu jedne torbetine koja je u stvari bila veća nego što mi treba. Pošto? Po to. Ponudim bezobrazno nižu cenu, na šta prodavac postavi klasično pitanje, odakle sam? Kad ču, odmah bez reči pruži ruku, što znači da prestaje da se cenjka. Dok sam se ja čudio, on izvadi ofucanu ličnu kartu SFRJ, stari model, na kojoj je, kao mesto rođenja, pisalo TETOVO.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Plovidba Zlatnim rogom i Bosforom 2010.

Naravno, preko Bosfora nisam potegao te torbe radi, nego da bih se vozio redovnim brodskim prevozom (turski: skela) i malo uživao u panoramama Zlatnog Roga i svih carigradskih obala sa siluetama džamija, crkava, saraja, kiosaka i kula. A kad sam već prešao, svratio sam, sve vukući torbetinu (praznu doduše) u džamiju Jeni Valide (jeni znači nova, a valide je sultanova majka, pa je to nova džamija sultanove majke, ili džamija nove sultanove majke ili džamija majke novog sultana, ili….).

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide: turbe Gulmus, majke Ahmeda II

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide i Turbe Gulmuš, Istambul, Iskider 2010.

U stvari, to je bila Gulmuš, majka sultana Ahmeta III. Njeno turbe je odmah pored, sa žičanom kupolom, da bi komunikacija s nebom bila neometana. Ceo taj kraj je ženski, podizale su ga ugledne dame iz Harema, a neke su tamo ostale da počivaju u miru.

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.

Zadesio sam se u džamijskom dvorištu pred ićindiju i zatekao grupu žena koje čekaju valjda da se senke izduže dok ne budu iste dužine kao predmet koji baca senku. Odjednom mi priđoše tri devojčice sa školskim torbama i foto-aparatom, pitajući me nešto što sam ja razumeo kao molbu da ih slikam zajedno. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da ne traže to, nego da jedna od njih želi da se slika sa mnom. Verovatno skupljaju freak fotografije, što mi je bilo objašnjivo kada sam video sebe na slici koju je iz pozadine moja prisebna supruga Olja napravila u istom trenutku.

Uveče sam tamam stigao na seansu „vrtećih se derviša“ za koju sam, u Muzeju štampe, nekoliko dana ranije kupio skupe karte. To je danas jedna vrsta folklorne pretstave koju izvode KUDovi ili profesionalci čak i po kafanama. Ipak je veče bilo uzbudljivo, jer se stvara atmosfera srednjevekovne mistike jednog tipa koji je zapadnom turisti čak i geografski dalek, pa se onda, na sufističkoj podlozi Mevlaninoj, može unutra svašta pronaći ili dodati. Da bi iluzija bila potpuna, svetlost je vrlo slaba, a blic zabranjen (da derviše kobajagi ne probude iz transa), što je sve zajedno bila kazna za turiste. Iako sam došao dosta ranije, bilo je više prodatih ulaznica nego stolica u prostoru nepogodnom za pretstave. Srećom, imao sam dobro mesto, ali fotografije su jedva raspoznatljive. Tek se nešto bolje vidi na video-klipu snimljenom starim foto-aparatom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sufi-derviši u Muzeju štampe, Istambul 2010.

Posle sam večerao preko puta, u špansko-turskom restoranu. O turskoj hrani smem samo da kažem da je jedna od najraznovrsnijih u smislu diverziteta kulturnih uticaja i da ne smemo da zaboravimo da je današnja turska kujna nastajala kada je Otomansko carstvo držalo srednju i južnu Evropu, severnu Afriku i Bliski Istok. Mislim da nijedna evropska kujna ne pravi takva čuda od američkog povrća. Tursko pilznersko pivo „Efes“ neujednačenog je kvaliteta (kao i kod nas), a od vina vrednog pomena probao sam, u jednoj specijalnoj prilici, samo tračko belo „Selekcija“, što blago vuče na orah.

June 28, 2002, 6:11:38 PM

Evo nastavka izveštaja o mojoj minimalnoj Odiseji.

Neki su se u međuvremenu brinuli da li sam od Krete produžio bos, ako sam već dao Hermesova krila svojim sandaloopancima. E pa nisam, imao sam ja još cipela u prtljagu. Jedne od njih su planinarske, i njih sam upotrebio da se popnem na bradanovo gnezdo, na jugozapadnim ograncima Lefkaori (Belogore). Njih ću baciti tek za nekoliko godina, u Stenju kod Resena.

Orao bradan je jedna od najčudnijih, najređih, najvećih i najlepših ptica grabljivica. Kod nas je istrebljen, a na Kritu se očuvalo nekoliko parova, budući da tamo nikada nije bilo vukova i lisica, pa ni potrebe da se protiv njih ostavljaju otrovni mamci – glavni uzrok nestanka bradana. Neobični, crvenooki orao bradan je naime plemenit, pa iako je ogroman i snažan, nije ubica, ni otimač, već se hrani onim što ostane posle drugih lešinara, a najradije jede kosti. Pošto je toliko ugrožen, naša mala srpsko-grčka (3:2) ekipa je, u okviru još jednog evropskog muzejskog projekta, imala zadatak da prstenuje mladunče u gnezdu i, pomoću jednog malog ama ili tregera, opremi bradanče radio-odašiljačem, kako bi se, kada poleti, moglo pratiti njegovo kretanje. To je kao vrlo važno za očuvanje te retke vrste.

Bradani se sporo razmnožavaju, i othrane samo po jedno dete godišnje. Zato smo preduzeli mnoštvo mera predostorožnosti da mladunca ne ugrozimo. Gnezdo je na vertikalnoj litici okrenutoj moru, u jednoj polu-pećini, na visini od oko 700m. Nas petoro se veralo više od dva sata da bi stiglo na 10 m iznad, odakle je jedini alpinista među nama spušten do gnezda, gde je spakovao malog, a mi ostali ga užetom izvukli. Odmah smo bradanče preneli u jednu sličnu, ali pristupačniju polu-pećinu, gde smo prethodno organizovali privremeno lažno gnezdo, sa istim mikroklimatskim uslovima kao u pravom. Tu je ogromni, ružni, mrki mladunac napojen vodom, detaljno pregledan i izmeren, prstenovan, obeležen krilnim markerom sa velikim ciframa i opremljen odašiljačem, a onda istim putem vraćen u kolevku.

Prstenovanje bradana na Kritu 2002.

Nismo zaboravili alpinistu, nego smo i njega izvukli. Takva avantura je svakome od nas bila posebno uzbudljiva, jer se na prste šake jedne ruke mogu izbrojati srpski ornitolozi koji su imali priliku da dospeju do bradanovog gnezda. Pod uslovom i da šaka nema sve prste. Bradan je i od ranije bio moja žuđena ptica.

Na Kritu nisam bio prethodnih 10 godina, tako da je bilo zanimljivo otkrivati šta se promenilo, a šta ne. U toku te decenije, siromašno ostrvo se neverovatno obogatilo. Međutim, nije se promenila raskošna iraklionska pijaca, pa je čak i raspored robe na njoj ostao isti. Baš kao što je ista i postavka u Arheološkom muzeju. Čudo jedno, koliko detalja čovek može da uoči i zapamti. S velikim zadovoljstvom sam na starim mestima pronalazio svoje omiljene vaze s oktopodima u Muzeju i kašete sa hobotnicama na ribarnici. Obradovao sam se i kada sam u Muzeju prepoznao svoje ljubimce među stotinama minijaturnih minojskih pečata.

Moram da vam priznam da taj muzej smatram apsolutno najuzbudljivijim. Fascinira me činjenica da je tu kondenzovan celokupni početak zapadne civilizacije (bez obzira šta o njoj mislili). U tih desetak sala se nalaze svi prototipovi umetnosti koja se već tri milenijuma beskonačno varira po celoj Zemlji. I sve to je stvorila populacija koja bi cela mogla da stane na današnji olimpijski stadion, pri čemu je jedva destak procenata bilo donekle obrazovano!

U Muzeju se priprema nova postavka – naravno za Olimpijske igre, jer je i Iraklio jedan od Olimpijskih gradova. Ogromne pare se odvajaju tamo za muzeje (i ostale kulture).

Ono što mi je ranije bilo promaklo, jesu kritske kalicunje (calzone?), pite sa svežom mizitrom, naročitim posnim belim kritskim sirom. One se prave za Uskrs i često imaju polumesečast oblik malih kalcona. Ovčija mizitra ili antotiri, kada je sveža i neslana, može biti i slatka (jede se s medom). Ako se pušta da sazri, posoli se i ostavlja da se ocedi u korpicama (kao za saksije za cveće), zatim se vadi i sazreva (stvrdnjava), a spolja dobija razne fleke, dok unutra ostaje prljavobela. To je onda vrlo pikantan sir. Ali glavni i najčuveniji kritski sir je gravjera, žut i sasvim decentnog ukusa. Po mnogima je to najbolji grčki sir uopste. Kako međutim nema jak ni miris ni ukus, obično ostavlja ravnodušnim brze lovce na mediteranske ukuse i arome, naročito one koji misle da sve počinje i završava se komadežgom fete.

O tradicionalnoj kritskoj kujni zna se skoro sve, naročito posle jedne studije Svetske Zdravstvene, kojom je utvrđeno da je kritska populacija rekorder po neverovatno niskom procentu kardio-vaskularnih oboljenja i da je prosečni životni vek jako dug. Iznenađenje je bilo i što su Krićani prvaci Sveta po količini unetih masnoća i imaju najveću na Svetu potrošnju maslinovog ulja po glavi stanovnika. Jedu jako malo mesa (obično za praznike) ali, što je bilo još jedno iznenađenje, malo troše i ribe. Najviše jedu mahunastog variva (grašak, grahoricu, pasulj, bob, sočivo, leblebije) i svežeg povrća, a mnogo koriste i presno divlje ili polu-divlje bilje. Puno jedu slatkiša. Piju vino, ali umereno, s merakom. Smatra se da je to najzdravija tradicionalna ishrana na Svetu. Krit mi bre potpuno odgovara. Uostalom tamo se bre srpski brekće, a ne vreči se kao u ostalim delovima Jelade.

Pa ipak sam sa Krita morao da otplovim. Opet noću za Pirej, odakle sam odjurio za Patre, gde sam na kraju kupio nove cipele (a-ha!). Patra (pluralia tantum: Πάτρα) su sada druga luka po važnosti u Grčkoj, jer su preuzela sav transport koji je ranije preko bivše Jugoslavije išao na luke Trst, Rijeku, Split i Bar. Iz Patara sam po jakom Jugu otplovio na Kefalonju i sa tog broda sam ugledao prvi put Itaku. Itaka je odvojena uskim kanalom od Kefalonije i zapravo je samo jedan mali okrajak (krš) od tog velikog ostrva. Odisej je možda bio sa beznačajne Itake ali i moćni kralj Kefalonaca, koje je poveo pod Troju. Sada je popularna verzija po kojoj se završni čin Odiseje odvija zapravo na Kefaloniji.

Omir u 25. stihu Odiseje kaže za Itaku da je to najzapadnije ostrvo u arhipelagu, a to nije Itaka nego Kefalonija. Ma zato vre ja nisam ni stupio nogom na Itaku-Itaku, nego samo na Kefalonju. Drugi opet tvrde da je Kefalonija prava Melita, a ne Malta, niti Mljet. Danas je još frka što na Kefaloniji niko tačno ne zna kako mu se ostrvo zove. Obično kažu Kefalonja (naglasak na –nja, čime se i smanjuje broj slogova u odnosu na Kefalonija sa naglaskom na –ni-). Međutim, u jednoj verziji se izgovara i Kefalinia (piše se itom/etom). I na kraju, ostaje pitanje jedne ili duple lamvde (lambde), jer valjda u 631 stihu Ilijade u nekoj verziji za Kefalonjane piše Κεφαλλήνες. Pošto je Kefalonija dobila ime po junaku Kefalosu, a on je sa jednom lamvdom, onda se pitamo otkud jos jedna? Ponuđeno je rešenje da su to Κεφάλου Έλληνες tj. Kefalovski Grci. Danas ćete naći da se piše na nekoliko načina, čak i na zvaničnim mestima.

Kefalos je bio lovdžija koji je gađao lukom i strelom, kao i ostalim oštrim predmetima. A petljao je nešto sa jednom besmrtnicom, pa nije ispetljao. A onda mu je rođena žena nešto šušnula u bušu, on hitne džilit na neviđeno, i probuši je na mestu. Posle mu je bilo krivo, ali neke žene i dan-danas beže od lovaca u bušu, bar onih koji su nesto imali sa božanama, a koriste hladno oružje.

Bilo kako bilo, mislim da sam se zaljubio u Kefalonju, na kojoj nikad ranije nisam bio. Ne znam šta je lepše i uzbudljivije. Planina Enos (1600 m), obrasla prastarim maglenim šumama kefalonijske (endemske) jele po kojima se o sopstvene grive sapliću sablasnobeli slobodni, skoro divlji konjići? Nestvarno izvajane obalske litice sa blještavim plažama koje su i zvanično rangirane kao najlepše na Svetu? Pitomi maslinjaci, vinogradi i voćnjaci iz kojih proviruju manastiri i seoca?

Biće otužno ako nastavim ovako. Jedna opšta atmosfera me je možda najviše osvojila. Ne znam da li to ima veze, ali kao i ostala Jonska ostrva, a za razliku od većeg dela Grčke, Kefalonja skoro da i nije bila pod Turcima. Prisajedinjena je Grčkoj tek 1860. Bila je do tada pod Englezima i Francuzima, a najduže pod raznim talijanskim upravama, pa su je, uvek zajedno sa Itakom, jedno vreme držali čak i moji Pizanci (sad vam je jasno zasto je tamo ona kafana-Circolo). I danas se oseća jak uticaj naročito Serenisime, pa Kefalonjani imaju maškare tj. karneval, dosta reči iz Veneta, kao i romanskih ličnih imena.

Imaju i klasično pozorište u glavnom gradu Argostoliju. Dakle, Kefalonja sa samo oko 30.000 stanovnika ima pravo veliko pozorište iz 19. veka i to u gradiću od jedva 10.000 žitelja (manje od Trtstenika). Da se razumemo, to nije pozorište za turiste – leti je zatvoreno. Ono je obnovljeno, kao i sve na Kefaloniji, na kojoj nema skoro nijedne kuće starije od 1952, kada je zemljotres sravnio sa zemljom sve zgrade.

Zgradu pozorišta sam dobro upoznao jer se u njoj odigravao jedan veliki događaj – Panhelenski botanički kongres, na koji su bili pozvani i gosti iz inostranstva. Moja supruga Olja je naime botaničarka i ona je tamo govorila o pesku koji je živ, ali u biljnom smislu, a predavanje joj je zapravo bilo o Deliblatskoj peščari. Da ja ne bih bio baš u ladies’ programu, dali su mi da govorim o prirodnjačkim muzejima, budući da je poslednjeg dana kongresa uveče zakazano i otvaranje Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake, na čemu sam imao izvesnu ulogu. A u pozorištu, stavili su me kao predigru predavanju najvećeg grčkog botaničara, profesora emeritusa Dimitrija Fitosa (ipak Φόιτος, a ne Φύτος, što bi bilo zaista preterano nomen-ominozno).

Trebalo je da moje predavanje počne u 16 sati. U zakazano vreme, posle ručka koji je zadocnio, ja sam bio spreman, ali je pozorišna sala bila skoro prazna. Nikad mi ta dvorana nije izgledala većom. Bila je ogromna! I zjapila je. Tešio sam se da je publika i inače dolazila sa znatnim zakašnjenjem, da je nezgodno vreme, siesta, da je poslednji dan kongresa i sl. Ubeđivao sam sebe da mi je zapravo neprijatno zbog starog Fitosa, a ne da mi se sujeta ljulja. Posle dvadesetak minuta u sali se moglo ipak primetiti nekoliko grupica i ja sam rešio da počnem. Nisam doduše odoleo da sa publikom ne podelim svoje zadovoljstvo opuštajućom atmosferom, …koja je više kao na porodičnom skupu, …skupu jedne sasvim male porodice, …čija je većina članova sprečena da prisustvuje… To verovatno nije bilo lepo od mene, ali me je malo olabavilo. Koliko sam bio nepravedan, postajalo je vidljivo iz minuta u minut, jer je publika neprestano ulazila u salu. Kada sam završio, skoro sva sedišta su bila zauzeta, a Fitos je posle mene održao izvanredno predavanje pred prepunom dvoranom!

Mnogo godina docnije, u sličnoj situaciji slabe posećenosti jednog predavanja u Beogradu, koje sam, u znoju lica svog, održao po velikoj vrućini, nepromišljeno sam ispričao publici svoju frustraciju iz Argostolija. Posle predavanja, od jedne klasičarke iz publike, dobio sam ono što sam i zaslužio. Ljutito me je prekorela za nepravedni sarkazam zbog koga su se osetili neprijatno oni koji su, uprkos tropskim uslovima, ipak došli da me čuju. I koji su zaslužili bar moju zahvalnost. Postideo sam se, ali je bilo kasno.

Uveče je bilo otvaranje malog Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake. Tu sam imao da govorim na srpskom, a simultano je prevodio dr Viktor Ruhotas, predsednik Kefalonijskog društva grčko-srpskog prijateljstva, ortodoksni ortodont, kome spolja na tabli ordinacije piše da je diplomirao i specijalizirao u Beogradu. On je toliko dodao u svom prevođenju, da je izazvao oduševljenje publike i dobio ogroman aplauz. To je od mene mlađi ali nešto kraći i širi gospodin, koji se trudio da verno podražava i moju gestikulaciju i mimiku, što je bio jedan neobičan dodatak pretstavi. Na kraju sam direktorki Muzeja gospođi Niki Katsuni predao na poklon jedan krupan mamutov kutnjak, priznavši da je u izboru prezenta prevagnuo uticaj zubara i prevodioca Viktora.

Kefalonjani su se pokazali i kao neverovatno gostoprimljivi i maštoviti domaćini. Ma ostao bih tamo (u gostima) zauvek. Srećom da mi je viza trajala samo 30 dana, a čekao me je i posao u Atini.

Od zanimljivih jela čuvena je Kefalonijska kreatopita (s mesom i pirinčem). Za mene je bila otkriće Robola (naglasak na –bo-), jedno od najčudnijih vina, isključivo kefalonijsko (ne brkati je sa njenim derivatima, slovenačkom Rebulom i furlanskom Ribolom). To je suvo belo, jako bledo, jednogodišnje vino. Pije se prehlađeno (što niže, uvek ispod 10°C). Čim se ugreje, gubi svaku draž, i zato nije za meraklijsko pijuckanje, nego se sipa po malo u čašu i brzo pije. Zato se sjaj tog vina odmah prenese u svaki par očiju u društvu.

[Nikako nisam mogao da ubedim svoje prijatelje u Beogradu da ne muljaju čašu po rukama, nego da oprezno dodiruju samo nožicu. I da ne odugovlače.]

Flaše Robole prodaju se u nekom kudeljnom vešu, kao da bi se sporije hladilo. Robola se pravi na tradicionalan način od mešavine grožđa sa sasvim ograničenog područja u centru Kefalonje. Uopšte nije važno grožđe, nego mesto. Pokušavali su da prave Robolu drugde, sve su preneli, i grožđe i ljude i sprave i burad, pa ništa. Zato ima malo prave Robole, i obično se van Kefalonje ne može ni da nađe. [Prodaje se odnedavno po beogradskim supermarketima nešto na čemu piše Robola, ali ono što je unutra sumnjam da je videlo Kefaloniju]

Po kefalonijskim kafanama se pevaju arijete i kantade, i već po imenu pogađate da nisu orijentalne. Arijete su vrlo slične a capella pevanju dalmatinskih klapa. Sastave se 3–4 pevača, bez instrumenata, a uvek počinje tenor, pa se ostali pridružuju. Mnoge arije su poznate, iste su duž obala Jadranskog i Jonskog Mora. Pevači sede za svojim stolom usred kafane (čak i kada su profesionalci) i prave se da ih nije briga za ostale. Kantade se pevaju slično, ali se obično prate gitarom i klapa je veća, a u toku pesme se često pridružuju gosti sa susednih stolova, tako što donesu stolicu i nenametljivo se priključe.

Čim je veče veselje, zasviraju se kola. Kao i po celoj Grčkoj, a i šire, jedno od najpopularnijih je hasaposerviko (srpsko kasapsko oro) i nešto drukčije trikalino (trikalsko, oro iz Trikale).

Međutim, po čitavoj Grčkoj je i dalje popularan rebetiko, koga dobro znaju svi koji letuju na grčkom moru. Rebetiko po značaju odgovara možda portugalskom fadu. To je gruba, opora, gnevna ili očajna muzika, koja zbog svoje note protesta do skora nije mnogo puštana po zvaničnim televizijama i radio-stanicama. To su pesme (tragudi) u glavnom nekad imučnih izbeglica iz gradova Male Azije, koje su verovale da će im u staroj otadžbini biti date olakšice i da će biti zbrinuti. Umesto toga, oni su propali. Drže se zajedno, pate za “pusto tursko”, ne očekuju ništa, vole svoj kaimeno i ostale bolne afekte (dert, sevdah, merak), i ne smatraju da treba da preduzmu nešto da bi popravili svoju situaciju, a pogotovo im ne pada na pamet da je obavezno da “misle pozitivno”! Naprotiv, jedna od omiljenih deviza je „što gore to bolje“. Sasvim za Boru Stankovića. To je muzika koja nije uvek prijatna za uvo, treperava, rapava, često sa orijentalno otegnutim poslednjim slogovima u stihu. Puno je turcizama i žargonskih reči.

Rebetiko se peva i igra. Jedna od starijih varijanti je zibekiko. Najuzbudljivije je kada se u nekoj maloj kafani digne od stola postariji, nezgrapan muškarac, malo pod gasom, raščupan, neobrijan i ne sasvim čist, sa sakoom na ramenima (sako će mu kasnije biti jedini partner u igri), cigaretom za uvetom i brojanicama u podignutoj ruci. Kasnije u toku solo igre, može da stavi otvorenu čakiju u zube (kao da kaže da mu je svejedno da li će nekog da raspori ili sam da pogine). Počinje da igra kao u nekom transu, zagledan metar i po ispod svojih nogu. Sav je u pozi, ali ne vidi nikog oko sebe. Ako podigne glavu, oči drži sklopljene, kao derviš. Međutim, cela kafana ga netremice posmatra i on to zna. Improvizuje, počinje sa posrtanjem, kao da se suviše nagnuo napred, zatim skoro smešno odskakuje unazad ali malo-po-malo od trapavog alkosa pretvara se u sjajnog, gotovo elegantnog igrača. Omiljen rekvizit mu je sako koji u nekim delovima igre privlači svu njegovu pažnju, kao da je živo biće, i s puno nežnosti ga voda brišući svu prašinu s poda.

Reči rebetičnih pesama su često banalne. Nije to neka poezija. Ali, kada bi “ono” moglo da se ispriča rečima, pa ne bi bila potrebna ni muzika ni igra. Nažalost, rebetike su prilično nerazumljive zapadnim turistima, pa se prave naročite za njih. Ima već i turističkih rebetiko-restorana. I naravno, to je onda katastrofa.

Kefalonju sam napustio da bih se vratio u Atinu i otseo opet kod Glarakijevih, porodice poznate po receptima melimakaronje. Zamislite, jedna grana Glarakijevih vodi poreklo čak sa onog Gavdosa! To je divna i pobožna porodica u kojoj otac i ćerka (student muzičke akademije) sviraju saksofon, i u kojoj se uveče vode zanimljivi razgovori o muzici (vaš klasičar je bio samo u ulozi pitača i slušaoca). Uz razgovor se nauči mnogo što-šta. Npr. da je najbolji i najjaći uzo “Varvajani (Barba-Gjani, Βαρβαγιάννη)” sa Lezvosa od 45%. I zaista, preporučio bih ga naročito onima koji misle da ne vole uzo. Ako popijete čašicu stojeći, imaćete osećaj kao da je pored vas projurio ogroman kamion-hladnjača sa prikolicom, pa vas je vazdušni potpritisak malo (ali prijatno) zaljuljao. Sedite, pojedite šnit krastavca (sa malog tanjirića, kao tacna šoljice za crnu kafu), jednu maslinku i komadić sira – i onda pređite na nešto drugo.

Posao radi koga sam zapravo ostao u Atini sličan je Ali-Babinom, kad je otkrio da se pomoću susama može ući u pećinu s blagom. Prijatelji Albandakijevi drže trgovinu poluplemenitim mineralima i fosilima, koje već godinama nabavljam za zbirke Prirodnjačkog muzeja i za prodaju u Bazaru-prirode u Galeriji na Kališu. U prevodu, to znači da sam dva dana proveo ruku do lakata u svetlucavom kamenju, birajući u groznici šta ću da kupim, od malih i velikih kristala, brušenog i glačanog kamena u niskama i u komadima, do svakojakih fosila, stalno se diveći suptilnoj lepoti, dok mi se u glavi besomučno vrte cifre u evrima, preračunavaju se u dinare i bivše marke, odbija očekivani diskont, uračunava carina, maloprodajna marža i porezi i doprinosi, procenjuje kako će se to prodavati na našem ćudljivom tržištu i koju cenu može da dostigne… A najvolem da kupim baš ono što znam da će se teško prodati, ali čijoj eksentričnoj lepoti ne mogu da odolim! I onda, u jednom trenutku osetim da je dosta. Sve što sam “nabrao” u ogromnoj radnji, predaje se ćerkama Albandakijevih, koje sve prebroje, popišu, izračunaju, odbiju popust i naprave sve račune i papire. I uvek, i to je neverovatno, ispostavi se da sam se zaustavio tačno u trenutku kada sam dostigao sumu koju mogu da potrošim.

Međutim, nije mi svaka kupovina išla od ruke. Kada sam u jesen 2000. bio u Atini, poželeo sam da kupim onu čuvenu atinsku srebrnu tetradrahmu sa sovicom sa svetlećim (hipertrofiranim) očima iz četvrtog veka pne, inspirisan njenim likom na amblemu Svetskog zoološkog kongresa koji se tada održavao u Atini. Tada je, budući da sam bedni numizmatički analfabeta, nisam našao. U međuvremenu sam se o tom srebrnjaku dopisivao s klasičarkom K. i još više poželeo da ga nađem.

Ovog maja u Atini uspeo sam da napipam jedan odličan primerak, ali mi je nedostajalo nešto hiljada evara. Shvativši da to ipak nije za mene, odlučim se za dobru kopiju i odem u atinski Numizmatički muzej, samo da bih saznao da im je nestalo baš tih tetradrahmi. Naručili su još kopija, ali nikako da im stignu. Odem razočaran u London i tamo nađem jedan originalni komad, nikakav, skroz izlizan, opsečen, ma pola tetradrahme, a pet puta skuplji od onog u Atini. Da sam samo znao, pa da ga kupim pošto-poto, makar ga preprodao u Londonu!

Ta parica sa sovom kukumavkom sa blistavim okicama je inače najreplikovaniji srebrnjak. Isti motiv korišćen je na drahmama u apoenima od 1 i 2 krajem prošlog veka, a i novo JEDNO EVRO u grčkoj recenziji ima tu istu sovu sa maslinom. Sada u Londonu, na velelepnoj izložbi “Blago Kraljice od Sabe” u Novoj Galeriji British Museuma, video sam da su se novci koji imitiraju atinsku tetradrahmu kovali na Bliskom Istoku vekovima posle Aleksandra, naravno sa sasvim pomerenom simbolikom. Ja sam nekoliko takvih srebrnih novaca sumnjive autentičnosti svojevremeno kupio budzašto na bazarima Srednjeg Istoka, ali su mi ukradeni.

I tako sam sada [2002] bez te tetradrahme!

Iz Atine sam krenuo u žurbi, pošto sam, kao i uvek poput Pepeljuge, pre ponoći morao da pređem granicu (isticala mi je viza). A od Đevđelije sam već mogao natenane da vrtim traku puta unazad, da skupljam mušice po šoferšajbni i da pravim planove za nova putovanja.

U petom razredu Klasične gimnazije učili smo iz latinskog Ovidijeve Metamorfoze. Dobismo da vežbamo da skandiramo i da prevedemo pesmu „Filemon i Baukida“ iz udžbenika „Anthologia Latina I“ (D. Sabadoš i Zv. Zmajlović, Zagreb 1958: Školska knjiga). Zaplet je poznat: Jupiter i Merkur inkognito putuju Frigijom i traže prenoćište, ali svuda ih odbijaju izuzev u najsiromašnijoj kući u kojoj u ljubavi i slozi žive pobožni starci Filemon i Baukida. Kao nagradu, bogovi im ispunjavaju želju da budu sveštenici u hramu u koji je njihova kuća pretvorena i da, kada dođe vreme, umru zajedno u istom trenu. To se i zbi, ali pri tom budu pretvoreni u dva drveta, hrast (Quercus) i lipu (Tilia), tako da njihova bića ili bar duše, još dugo nastavljaju da žive. Naročito je upečatljivo Ovidije opisao završnu scenu u kojoj Filemon i Baukida u sred razgovora počinju da listaju, sve teže govore usled obrastanja i grananja i na kraju jedva uspeju da kažu jedno drugom zbogom.

Ovidije još kaže da su ta dva drveta postala kultna i da lokalni Frigijci na njihove grane kače venčiće, darove i krpice za zdravlje, dakle ono što se radi od vajkada po celom svetu, kad god se poveruje da je neko drvo senovito, naseljeno senima ili duhovima predaka ili nekih drugih osoba i bića. Grane takvih drveta načičkane su zavetnim predmetima, parčićima odela, trakicama, mašnicama, zastavicama, kićančicama, crvenom vunicom.

Jednom davno, početkom marta 1990, dobih iz Sofije pismo od svog kolege i prijatelja Stefana Dončeva. Koverat malo nabubreo, dodir mi je pre otvaranja nagovestio da unutra ima još nečeg osim hartije. Kad pažljivo otvorih, nađoh dve svilenkaste kićančice, jednu crvenu i jednu belu. Na kraju pisma, pre samog pozdrava i potpisa, bilo je i objašnjenje. To je kaže martenica, Bugari je daju prijateljima i treba je nositi prikačenu na odelo, sve dok se ne vidi prvo цьфнало дьрво (bug. procvetalo drvo). Ponosno sam nosio martenicu po Beogradu i začuđenim poznanicima objašnjavao šta je to. Martenica je zapravo zaštita koja me je branila od Baba-Marte, zloćudne personifikacije najkritičnijeg perioda u godini – samog kraja zime. Drvo je to koje objavljuje dolazak proleća i prestanak svih mogućih Baba-Martinih pakosti.

Nekim drvetima pripisuje se ogromna moć. U mnogim delovima Srbije ima vrlo starih drveta, zapisa koji su pod strašnim tabuom. Nastavljen je i traje do danas onaj čudan, poseban, iskušavajući status drveta. Kao da nas zaista posmatra i pazi da li ćemo da pogrešimo ili se ogrešimo. Gledam svake godine kako su ljudi na muci da se oslobode one dve-tri hrastove grančice koje su kupili i u kuću uneli za Badnje veče, a više nemaju vatre u svom domu. Posle Božića, neki krišom noću bacaju grane badnjaka u kontejner. U mojoj ulici ima onih koji ne mogu da bace Badnjak u đubre, nego ga zadenu za kontejner ili pričvrste za obližnju gvozdenu banderu.

Dešavalo se da se odlomi prestarela debela grana krstom osvećenog drveta i padne na put, pa niko ne sme da je dirne, a nekmoli da je pretesteriše i skloni. Seljaci onda razvale tarabe pored puta i obilaze granu kvareći tuđu imovinu, što je manji greh. Na kraju dovedu radnike iz daleka da iseku granu ne rekavši im da je od zapisa. Posle se pričalo da su svi ti radnici stradali.

U jesen 2010. u Kosjeriću sam sreo slikarku i nastavnicu likovnog obrazovanja Silvanu Spasić. Drvo je bio čest motiv na njenim slikama (opet: nomen est omen), ali ona je tragala za starim i neobičnim drvetima u Srbiji. Fotografisala ih. Nailazio sam i na druge takve ljude koje privlači pomisao da drveta koja tako dugo traju ne mogu ostati nenastanjena. Ne plaše se, jer obično veruju da samo drvo nije ni dobro ni zlo. Sve zavisi s čim mu se prilazi. Tako bar dvestagodišnji nikoljski crni bor (Pinus nigra) u porti manastira Svetog Nikole, najstarijeg u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, pomaže ako ga nevoljnik ophodi određen broj puta. Godine 2004. oko njegovog podnožja videla se kružna staza koju su utabali oni koji su svoju poslednju nadu vezivali za to jedno drvo.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Nikoljski čudotvorni bor 2004.

Opet kao prirodnjaka, zanimalo me je zašto je izabrano baš to, a ne neko drugo drvo. Biološki gledano, nikoljski bor je vrlo star ali je i prav, lep i zdrav, što znači da je odličnih osobina zahvaljujući kojima je prošao mnoge različite i teške testove. To osećaju i oni koji nemaju biotehnička znanja potrebna za procenjivanje kvaliteta drveta. Taj bor zaista predstavlja bogatstvo u smislu genskog diverziteta, koje je izdržalo provere vekovnih ekoloških ekstrema i istorijskih iskušenja. Dragocen je za obnavljanje šuma. Naravno da će onaj ko je u nevolji, svoja nadanja da usmeri ka nečemu što je tako lepo i trajno, uspravno i gordo.

Drvo života nosi sva značenja života, uključujući i njegovu prolaznost, na šta podseća i ona Klimtova crna ptica. Međutim, kako je to i drvo stalnog obnavljanja, ono govori da je i smrt isto tako prolazna. To je ponekad važno i kao nada, kao uteha i kao ohrabrenje.

Jedno od kultnih književnih dela u mojoj porodici je Rostanov Sirano de Beržerak. Najdramatičniji, poslednji, peti čin smešten je u septembarsko veče 1655. u veliku baštu jednog pariskog ženskog manastira. Rostan je u uputstvima za scenografiju tog čina posvetio iznenađujuće veliku i detaljnu pažnju drveću u tom više parku nego bašti. Nabraja i raspoređuje pojedinačna drveta i to po vrstama: jedan veliki platan (Platanus), redove kestenova (Aesculus hippocastanum), tamne tise (Taxus baccata) i šimšire (Buxus sempervirens). Na zemlji se već nalazi sloj suvog lišća koje sa drveća i dalje opada. U celom tom činu drvo, i kao materijal od koga je „tupi predmet“ nastao i kao simbol dosledne uspravnosti i gordosti, učestvuje u određivanju forme, mere i vrednosti smrti Herkula Savinijena Sirana od Beržeraka „koji bio je sve i nije bio ništa“.

U početku, sam Sirano, neustrašivi ratnik i duelista, svoju najavljenu smrt ocenjuje kao uvredu dostojanstva („Padoh od cepanke, ispod kućnih streja, u zasedi mučkoj, od jednog lakeja!“), jer mu glave dolazi ne oštri čelik nego tupa drvena cepanica, tačnije nekakva debela greda. Ali na izmaku snaga, u svojim poslednjim trenucima, Sirano se gordo uspravlja i više stablu podoban nego naslonjen na njega („Ne tu, u ovoj fotelji! Sam, pored drveta… Hvala, prijatelji!“) sa isukanim mačem izazivački dočekuje smrt.

Pada, netaknute bele perjanice.

Drveće stojeći nestaje u večernjoj tami.

Zavesa.

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao završni deo memoarskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: KALATRAVA, GOSPA OD KARMENA, DRVO TE GLEDA.

09.02.2009 01:00

U januaru 2009. otisnuo sam se poslom na jedno makedonsko jezero, doduše veštačko, ali impozantnih razmera. Zove se Tikveš, a nastalo je pre pedesetak godina zajažavanjem dugačke klisure Crne reke blizu Kavadaraca. Prvo je i najveće među makedonskim akumulacionim jezerima. Služi za jednu hidrocentralu, za navodnjavanje, a odnedavno i za ribarstvo (plutajući kavezi sa tzv. izraelskim šaranom). Crna je ona oveća reka što povezuje Pelagoniju sa Povardarjem. Kao i ostale makedonske reke, i Crna je “na lakat”, tj menja pravac pod otprilike pravim uglom, usled pojave koju je Cvijić nazvao rečnom piraterijom. Prvi put sam išao na jezero Tikveš, o čijim pticama još skoro ništa nije objavljeno.

Jezero Tikveš 2009.

Čamcem-gvozdenjakom vozio me je dvadesetak kilometara (u jednom smeru) sedamdesetogodišnji g. Tome Lisičanec, šumarski inženjer u penziji i staratelj rezervata kojim je obuhvaćen veliki deo jezera i okolnih brda, a sve radi zaštite retkih vrsta orlova. Bio je divan dan, ali veštačka jezera retko imaju lepotu prirodnih, između ostalog i zbog obale koja je ružna usled čestih promena nivoa. Sliku donjeg dela jezera kvari i hiljadu vikendica. Srećom, nekoliko kilometara uzvodno počinje neka vrsta prave divljine (mada su i sve one vikendice podignute “na divljaka”).

I ornitološki je Tikveš bio prilično razočarenje. Jedini orao koga smo videli bila je jedna bronzana skulptura, postavljena pored table s obaveštenjima o rezervatu, a vodenih ptica izbrojao sam manje nego da sam išao Savom između “Brankovog” mosta i Gazele.

Iz čamca mi je Tome pokazivao zimzelena drvca koja se lokalno zovu gol čovek, a pripadaju jednoj vrsti maginje (ili planinke), Arbutus andrachne. Ime su navodno dobila po ružičastoj boji glatke kore, koja se vidi kroz njihovo retko granje. Nisam uspeo da u mašti izazovem tu asocijaciju, ali sam zbunio g.Tometa pitanjem, zašto čovek, a ne gola žena? U januaru su cvetali goli ljudi, što je taktika nekih mediteranskih biljaka.

Gol čovek, desno: cvasti. Tikveš 2009.

Onda smo se iskrcali na jednom proširenju jezera, gde me je g. Tome poveo da vidim “manastir koji je podigao neki srpski kralj.” Nisam prethodno bio čuo ni za kakav tamošnji manastir, pa sam se radoznalo uputio uzbrdo. Manastir nije živ, iako je izgrađen novi stari konak, a u obližnjoj straćari živi neka vrsta čuvara. Mala šarena crkva od cigle i kamena cela je restaurirana, a i unutrašnje freske su sačuvane skoro u potpunosti. Spolja na dozidanoj priprati je izbledela freska Svetog Đorđa (Sveti Gjorgji). Manastir se zove Pološki, po selu Pološkom ili Pologu, koje je potopljeno jezerom kad je podignuta brana. Crkva deluje usko i visoko, nije u obliku krsta nego jednobrodna sa kupolom nad srednjim travejem.

Manastir Pološki, Tikveš 2009.

Unutra je crkva vrlo mračna, naročito zapadni travej koji je bez ikakvih prozorčića. Videlo se da je u naosu vrlo stari živopis i sa grčkim natpisima, dok je onaj u priprati znatno noviji i sa natpisima koji su izgledali kao da su pisani bugarskom redakcijom slovenskog. Centralno mesto, s obe strane ulaza u naos, zauzimaju dva stojeća portreta, od kojih je desni ktitorski, i predstavlja monahinju u ljubičastom koja, s tragičnim izrazom lica, drži model crkve. Na levom je mladi velikodostojnik u punom sjaju i sa krunom, koji živim gestovima pokazuje na ktitorku. Pored oba nimbusa su natpisi na grčkom, koji sve objašnjavaju, “…ali, jao! Još jedanput, dvaput jao! Maksim nije čitat znao…”!

Ja sam se odavno pomirio s tim da u starim oštećenim natpisima razaznajem tek poneku poznatu reč, da tekst ne umem da podelim na reči, da ne razumem većinu skraćenica… Ali sam se iskreno nadao da ću u crkvi za koju mi je rečeno da ju je podigao srpski kralj, uspeti da dešifrujem bar ime tog kralja, pogotovo što je bilo jasno da, geografski gledano, dolaze u obzir samo Dušan i eventualno Dečanski. Umesto poznatog kralja, ja nalazim nepoznatu ožalošćenu ktitorku. Shvatio sam da nešto nije u redu i osećao se prilično bedno kao svaki klasičar koji stoji pred grčkim tekstom koji ne razume. U stvari, neke reči (redoslede slova) sam ipak prepoznao. Npr: ΑΔΕΛΦΟΣ kod onog tipa, što bi trebalo da znači da je bio nečiji brat, i ΟΙΟΣΤΟΥΔΕΣΠΟΤΟΥ…, ali nisam znao da pročitam ime despota, ako je uopšte posle toga išlo ime. Kod ktitorke sam našao jedno ne baš jasno MΑΡΙΑ i KTIT…

Nema veze. Pošto je sve slikano, računao sam da mi treba samo da se dočepam interneta i svojih knjiga u Beogradu. Na internetu sam odmah našao da je manastir podigao Car Dušan svome bratu Dragutinu, koji je tamo i sahranjen, i da ga je poveljom dao Hilandaru. Ama, opet nešto nije bilo u redu. Niti je ona ktitorka mogla da bude preobučeni Dušan, niti je Dušan imao brata Dragutina. U međuvremenu sam dalje preturao po internetu i došao i do imena Drahušin (a ne Dragutin) kome je to grobna crkva, ali ni njemu nema pomena ni u jednoj od dve “Istorije srpskog naroda”, ni u “Srbiji u doba Nemanjića”. Našao sam da mu se žena zvala Jelena, pa je to u jednom momentu bila moja kandidatkinja. Uzalud sam se uzdao i u „Rodoslovne tablice i grbove srpskih dinastija i vlastele“. Nijedna od mojih kućnih knjiga nije mi izbacila nikakvog Dragušina! A ni o ženi ktitorci ni traga ni glasa.

Morao sam da tražim pomoć, a od koga ću do od svoje školske drugarice klasičarke, profesorke M. M. (iako to nije njena uža specijalnost). Bio sam siguran da će rešiti moju muku. Znala je i koga da pita pa mi je ubrzo javila odgonetku. I ne samo to, jednog vetrovitog dana mi je ćušnula u ruke kopiju članka iz Starog srpskog arhiva od 2007, u kome sve piše, crno na belom. Dakle, kada se natpisi u crkvi protolkuju, ktitorka je bivša bugarska carska princeza, Despotica Marija, aka monahinja Marina. Ona je Teodorina sestra, dakle Dušanova tetka, a bila je udata za Despota Aldimira, bugarskog velikaša kumanskog porekla. Ožalošćena za mladim sinom Jovanom Dragušinom, čiji je ono posmrtni portre u despotskom ornatu, iako nije imao despotsku titulu, nego bio despotski sin. On Dušanu dođe brat od tetke. Na fresci piše da je sin Despota Aldimira, i to se sada, kada se zna, može da razazna (pisano je u dva reda, a alfa i delta su vrlo slične). Dušan se ne pominje po imenu nego kao kralj (ΚΡΑΛΙ) naš. Izgleda da su, u smutno vreme za bugarski presto, Aldimirovi bili pod Dušanovom zaštitom i na njegovom dvoru.

Krčag sa đubrišta manastira Pološkog, Tikveš 2009.

Pre nego što sam pošao iz manastira, onaj čuvar donese jedan gizdav ali oštećen krčag kojeg je našao na đubrištu. Bojom je bio sličan kori golog čoveka. Spakovah ga i ponesoh da nađe svoje mesto u Muzeju u Kavadarcima. I tako su se završile moje ovogodišnje zimske avanture po Maćedoniji. Kupih još i “karton” muškatne kavadarske Temjanike “Special collection” i sutradan se vratih u Beograd.

Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.

June 2, 2002, 10:19:09 PM

Tokom aprila i maja preplovio sam dobar komad Odisejeve maršrute, i kada sam s palube, posle dvadeset dana putovanja, prvi put ugledao obale Itake (sa svim psiho/somatskim manifestacijama potpunog klasičarstvenog uzbuđenja), setio sam se one pizanske kafane “Itaka” i zarekao se da ću opet s vama da podelim pregršt utisaka. Jer, bila je to kao jedna redukovana, compact-Odiseja. Ne bre, nisam pobio prosce, samo sam bio na po jednom od ostrva Egejskog, Libijskog i Jonskog mora. A prošle godine, dok sam vam opisivao tu grčku kafanu u Pizi, tajni plan za ovo putovanje već je bio skovan.

Prvi cilj je bio Gavdos (Γαύδος), s tim da na njemu provedem bar dve nedelje. To je ostrvce u Libijskom moru, dvadesetak milja južno od Krita, i ono je najjužnija tačka Evrope. Nalazi se znatno ispod severozapadnih obala Afrike, a i mnogo je manje udaljeno od libijskih žala, nego od Atine i obala Evrope. Bliže je i Aziji (doduše Maloj), ali o tome Grci ne vole da pričaju. Gavdos je poznat i po nekolikim pomorskim bitkama, a naročito onoj u kojoj je Kraljevska mornarica potopila Talijansku flotu u početku Drugog svetskog rata, iako je prethodno bila u škripcu.

U klasičnom pogledu, Gavdos je jedna od mogućih Ogigija, dakle ostrvo sa koga nije sigurno kako ćete i kada da se vratite. Za sad arheolozi nisu našli nijednu vlas lepokose Kalipso, ali su otkopali gomile dokaza da je ostrvo neprestano naseljeno već nekoliko hiljada godina (bogata nalazišta Minojske kulture, zaboravio sam da li rane ili srednje). A prirodnjaci obožavaju da svaku gavdošku životinjku, za koju utvrde da se razlikuje od onih sa ostalih ostrva i kontinenata, proglase endemskom i krste je Kalipsinim imenom.

I danas je Gavdos zeleno ostrvo, ali sa samo četrdesetak stanovnika, koje nema šanse da ne upoznate tokom prvih nekoliko dana. Ako ne drugde, onda u Karavisu, na jedinoj rivi, prilikom dolaska broda iz Paljohorija na Kritu, a to je dvaput nedeljno. Ti stanovnici su raspoređeni u šest zaselaka, koja većinom nisu na moru, već u brdu, jer je more i inače nepristupačno (nema dobre luke), okeanski temperamentno i negostoljubivo. Gavđani se na primer i ne bave ribolovom, izuzev malo sportskog pecanja. Nema na Gavdosu struje, osim ako je sami ne proizvedete generatorom na benzin ili sunčanim agregatima. Više ima onog čega tamo nema, nego čega ima. Nešto vode ima u bunarima blizu obale. Diskretno je bočata, ali može da se pije, čak smo pravili i kafu od nje. Ima i nekoliko cisternica, ali na ostrvu skoro nikad ne pada neka naročita kiša (ispod 400 mm godišnje). Zato se voda za pranje u glavnom donosi (kupuje) u velikim ružnim crnim plastičnim rezervoarima, koji se postavljaju na ravne (nema kiše) krovove prizemnih kuća.

Gavdos 2002.

Ali zašto bre Gavdos? Zato što je on prva benzinska stanica na proletnjem selidbenom putu ptica iz Južne Afrike. Te ptice imaju da nasuvo prelete Saharu, a potom na šte srca i bez pauze da savladaju još i Sredozemno more. Tako svake noći/dana u aprilu i u maju na zeleni Gavdos žudno padaju desetine hiljada malih i velikih ptica selica. Iscrpljene su, izgladnele i prilično lako se hvataju u ornitološke mreže radi markiranja (prstenovanja), pa odmah puštaju, što je jedna od klasičnih metoda proučavanja seobe. To je i jedinstvena prilika da se veliki uzorci ptica pregledaju i izmere, bez povređivanja.

Puštanje uhvaćenih ptica, Gavdos 2002.

E pa naš Prirodnjački muzej i Prirodnjački muzej kritskog Univerziteta u Iraklionu napravili su jedan udruženi, internacionalni (evropski) ornitološki poduhvat, u kome je glavno bilo ptičarenje na Gavdosu, uz jedan terenski program obučavanja mladih ornitologa.

Prstenovanje ptica na Gavdosu 2002.

To znači da smo, moja supruga i ja, proveli petnaestak dana među sjajnim i veselim mladim ljudima iz Jugoslavije, Grčke, Španije, Francuske i Norveške, radeći naporno od jutra do mraka, u jednom neverovatnom pejsažu, na ostrvcetu okruženom preterano plavim morem, preko koga se na Severu vidi ogroman zid snežnih kritskih planina, rodno mesto znamenitih božanskih ličnosti.

Iako je posao na mahove bio baš naporan, imali smo stalno mnogo sreće, pola puljakia (πολλά πουλάκια), ptice su se hvatale kao lude, bilo je retkih i zanimljivih vrsta, uključujući i nekoliko pravih trofeja. Zato, a i zbog toga što se niko nije razboleo od virusa koksaki, i što nikog nije ujela škorpija niti išta bolno, moral ekipe (6–14) je bio uvek na vrhuncu, iako su neki imali smene od čak 30 dana.

Prirodnjačka stanica Gavdos, spoljni izgled (crno na krovu je rezervoar za vodu) i pripremanje večere u trpezariji.

Glavni deo ekipe je boravio u opštežiću u univerzitetskoj terenskoj arheološko-prirodnjačkoj stanici u zaseoku Kastri. To je prizemna kamena kuća tradicionalne primitivne arhitekture (nekoliko hiljada godina tradicije), sa kujnom, dnevnom sobom dugom 12m i isto tolikom spavaonicom + kupatilom sa tušem iz onog crnog rezervoara iznad. Iza kuće je furuna za pečenje pečenja i roštilj. Tu može da se peče i hleb, ali to nismo radili, jer smo koristili božanstvene kritske peksimite (παξιμάδια), trajne dehidrirane dvopeke od raznih vrsta brašana i sa maštovitim dodacima. To je uobičajena hrana ostrvljana i moreplovaca.

Ispred kuće je aloni (‘αλώνι), dakle okruglo gumno (vidi naslovnu fotografiju) sa kamenom klupom na kojoj se posle večere dugo sedi i aposperidzuje (αποσπερίζω), što u ovom slučaju znači tiho razgovara uveče, pred spavanje. Kada se smrkne i lica sagovornika počnu da nestaju, razgovoru krenu da se polako pridružuju nevidljive noćne ptice. Kasno uveče, supruga i ja smo odlazili polako (po mesečini i/ili zvezdačini) u 3 km udaljeni Karavis (ona mala luka), gde smo bili odseli u nekoj vrsti pansiončića, kod Jorgosa. Da ta noćna šetnja kroz mirisne frigane i sa noćnim ptičje-insekatskim pojem ne bude suvise sladunjavo romantična, postarao se motor pansionskog generatora, čiji se neprijatan zvuk čuje na kilometar udaljenosti.

Na Gavdosu smo proslavili i Uskrs, sa farbanim jajima i, da izvine vegetarijanci, sa primitivnim, paganskim jagnjećim i jarećim pečenjem (iz one furune). Po vino sam išao u Sarakiniko, gde je jedina prodavnica, i u povratku pao s motocikla, ali se ni kap nije prosula. Na gozbi nam je gostovala Androniki (Pobediteljica Muškaraca), bakica od preko 70 godina, i nešto preko 140 cm – naša prva komšika (živi potpuno sama s kučencetom), koja je sve do Uskrsa bila vrlo rezervisana. Ispostavilo se da obožava da aposperidzuje, tačnije da priča uz insistiranje da je neko sluša. Od zanimljivih klasičnih likova iz grčkog dela ekipe moram da pomenem mladu gospođu A, koja kao da je pozirala za onu tragičnu Grkinju sa poluotvorenim ustima i podignutim pogledom (notorni detalj u knjigama reprodukcija) na Delakroaovoj slici “Pokolj na Hiosu” (ili tako nekako). Takođe je živopisan bio i g. P. koji gaji arhajsku kurošku frizuru (sitno-kovrđav nisko vezan široki rep), i drži stalno onaj tanki osmejak.

Ima na Gavdosu i neočekivanih stanovnika. U naselju Sarakiniko (Gusarska uvala), u kome se pokušava da razvija turizam, jedan dučančić drži Vladimir, iz okoline Ćustendila, Bugarska. I naš gazda pansiona Jorgos ima u službi jednog Bugarina. Međutim, na Gavdosu već pet godina živi i kolonija Rusa, tri para navodno fizičara i hemičara sa moskovskog univerziteta Lomonosova, koji eksperimentišu s novim sistemom otvorenog društva (“kao košnica, jedne pčele dolaze, druge odlaze”), koje doduše još nije ostvareno (“ima nekih prepreka”).

U međuvremenu, Rusi dedališu po ostrvu, na koje stiže raznorodna tehnička roba, mašine i aparati, a nema nijednog majstora, niti kome sa Krita pada na pamet da dolazi. Rusi popravljaju sve: sve vrste prevoznih sredstava, traktora i prikolica, sve mobilne telefone, solarne uređaje, generatore, pumpe, sve instalacije, sve čamce i ostala plovila, vrata, prozore, naočare, satove, sve od metala, drveta ili plastike. Imam utisak da možda, kao Dedal u jednoj neverovatnoj pretstavi u Lisabonu 1998, Rusi od tehničkog otpada grade na Gavdosu Utopiju kao mehanički sistem.

Titanska stolica na rtu Tripiti, najjužnijoj tački Evrope

Rusi su na Tripitiju, najjužnijem rtu Gavdosa, napravili ogromnu, kiklopsku drvenu stolicu, na kojoj su napisali da je to južni kraj Evrope i predložili recept: relax + smile. Naravno da se na stolici slika svako ko uspe da se uspenje na nju.

Kako smo došli, tako je trebalo i da se vratimo s Gavdosa – pomoću plastičnog, užasno brzog glisera Tithis (Tetija), vlasništva Univerziteta u Iraklionu. Kada smo dolazili, Posidon je pokazao, ako ne ravnodušnost, ono bar nemar, i osim malo truckanja i skakanja, bili smo doplovili sa Krita relativno lako. Ja sam smatrao da sam udobnosti te plovidbe malo i sam doprineo, jer sam svojevremeno, u predgovoru za jednu knjigu, u manje-više pozitivnom kontekstu pomenuo modrokose Nerejeve kćeri.

Međutim! Ili stara Tetija nije bila dobre volje, ili je Posidon bio uobičajeno ljubomoran, tek, izgleda da su sva mokra božanstva htela da izraze svoje krajnje neslaganje s našim napuštanjem Gavdosa. Kad smo na sred pučine debelo zapali u nevolje, potražio sam pogledom koga bi se od putnika isplatilo hititi umore, ne bi li se ko tamo odobrovoljio. U čamcu je bio i Arktos (=Meda), ogromni snežnobeli pirinejski ovčar, premro od straha i potpuno naslonjen na mene (na moju nogu). Svaki čas mi je preko ramena upućivao preklinjuće dečije poglede s pitanjem “jesmo li skoro stigli?”. U jednom trenutku sam osetio prijatnu toplinu na nozi, ali me je odmah potom ogavan miris upozorio da mi se Arktos od straha upiškio ne samo na nogu, već i u moju obaveznu, royal žutu opanko-sandalu kupljenu isprid spliski srebrni vrata. U prvi mah sam počeo da procenjujem kako da elegantnim zahvatom prebacim psinu preko ograde, sretan sto mi je sam pomogao da se odlučim u pogledu žrtve (u stvari neki Bog ga je odabrao). Onda sam pogledao svoje najdraže sandaloopanke gumaše i shvatio da bar jedan od njih neću skoro rasparfimisati (a i bili su stari 10 godina), i da mi to možda sam Posidon trozupcem pokazuje da želi da ima nešto moje, kao zalog. Prelomim odluku i zafrljačim opanke u Okean.

Umesto bednog psa, i to tuđeg, žrtvovao sam nešto najsvetije i lično. To je međutim bilo pogrešno shvaćeno. Primljeno je kao prst u oko. Kao direktna uvreda. More je pobesnelo, a vetar je još dva puta menjao pravac. Na kraju smo se ipak posrćući i sasvim mokri isteturali na obalu Sfakje, na blaženom jugozapadnom kraju sunčanog Krita, posle dva sata borbe sa talasima, i prijatnim osećajem da bar do jeseni nećemo proveravati raspoloženje Libijskog mora i odgovarajućih divina.

Tako se, nešto posle Uskrsa zavrsio prvi deo putovanja, na koje je naša petočlana ekipa iz Beograda krenula kolima sredinom aprila. O Kritu, o tome kako mi se ispunio životni san da se popnem do gnezda orla bradana, o daljoj plovidbi do Itake i Kefalonije, tamošnjem pozorištu i priključenijima, drugi put.

Dotle vas sve pozdravljam, po svim vašim ostrvima.

Bio je istaknuti hirurg, preopterećen poslom i izgradnjom karijere, stalno pod stresom i nadao se da će mu boravak u prirodi doneti opuštanje. Kad je čuo da sam na toj šumovitoj planini prirodnjačkim terenskim poslom, pozvao se da pođe sa mnom, svejedno što krećem u zoru, on ionako ne može da spava. Nisam imao dovoljno odlučnosti da ga odvratim ili odbijem.

U radu mi obično smeta prisustvo bilo koga osim obučenih saradnika, a i baš u to vreme najviše sam voleo da na terenu budem sam. Ne zbog svog namćorluka i nedruštvenosti, nego zato što mi pri osluškivanju ptica smeta ne samo pričanje saputnika nego i njegovo trapavo i bučno kretanje (saplitanje, šumno koračanje kroz suvo lišće, krckanje grana na koje staje, škripanje cipela, šuštanje odela, zveckanje ključeva u džepu…). Ako ide iza, naleti na mene kad god zastanem da nešto osmotrim. Ako ide ispred, rastera sve živo ili mi zakloni pogled u kritičnom trenutku…

Dobri doktor uz to nije zatvarao usta. Nije mi toliko smetao zvuk njegovog govora, koliko sadržaj. A isključiva tema mu je bila drvo. Usred divnih očuvanih stoletnih mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma prepunih ptica i zverinja, šuma kojima se uopšte nije tako loše gazdovalo, Doktor je te 1969. sipao ono što se danas zove „negativnom energijom“. Sav svoj gnev i jed doneo je u šumu i usmerio (srećom verbalno) na šumare „koji uništavaju šume“. U celoj šumi video je samo panjeve i oborena stabla, a svaku livadu propratio bi uzvikom „Evo, i ovde su uništili šumu!“ (što je u suštini bilo istina). Dobijao je napade kad bismo naišli na sveže isečena i „metrirana“ drva.

U stvari, o šumi i drveću nije znao ništa, ali je našao građanski korektan gromobran, uzemljenje za ogorčenost sopstvenim položajem i životnim uskraćenostima. Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da su i netaknute prašume pune proplanaka i progala, a i da je za šumu dobro da u njoj ostanu i istrule stabla. Čak sam mu u jednom trenutku rekao da je i drvo samo krivo jer je sekiri dalo držalju, bez koje bi (sekira) bila bezopasna. To mu uopšte nije bilo zabavno.

Od tad sam sretao mnoge ekološki / environmentalno uznemirene i za drveće zabrinute ljude, a briga za „Čovekovu sredinu“ postala je državni institucionalni program isto koliko je to prihvatio i tzv. civilni sektor. Zeleno drvo ili samo list drveta postali su standardni vizuelni simboli aktivizma za očuvanje ekosistema i prirodnih vrednosti, ekološki održivog odnosa čoveka i prirode i odgovornog života uopšte.

„Ekologija uma“, blog Aleksandra Perovića iz Ekološkog pokreta ,,OZON” iz Nikšića ima kao sliku za traženje sajta ljudsku glavu u kojoj je mozak u obliku zelene krošnje procvetalog drveta. Ma koliko „imati drvo u glavi“ zvučalo nategnuto, ta slika je brza i široko razumljiva poruka i deklaracija o opredeljenosti čijoj se ispravnosti ne očekuje osporavanje. Iako se spasavanje, zaštita i očuvanje drveća povremeno radikalizuje do paroksizama (na primer, pokušaj odbrane sađenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu samovezivanjem ljudi za drveće 2010), zeleno drvo nije kompromitovano kao simbol aktivnog nemirenja sa nestajanjem prirodnih vrednosti. Postalo je znak pod kojim se javljaju lokalni pokreti koji su mogli imati izvesne političke implikacije (npr. „Peti parkić“, „Zaštitimo Zvezdarsku šumu“, “Sačuvajmo beogradske platane” itd.). Izgleda da su vlasti to shvatile, pa su, u želji da smire građanstvo, na mesto posečenih, brže-bolje posadili nove platane.

U leto 2009, baš pored kuće u kojoj sam se rodio, na jednom velikom zabatu okrenutom ka Brankovoj ulici i početku mosta preko Save, čuveni talijanski ulični slikar Blu napravio je Šumoždera, odvratnu dvadesetpetmetarsku ljudsku glavu koja se razjapljenih čeljusti sprema da proždere zeleno drvce, iščupano iz korena. Zubi čudovišta su u vidu redova gradskih višespratnica.

Drvo je gotovo obavezan motiv radova mladih dizajnera na redovno održavanim nagradnim takmičenjima za ekološki plakat. Učestalom i u svakoj generaciji ponavljanom upotrebom drvo je u sadržajnom a donekle i u likovnom, formskom pogledu, dovedeno do opšteg mesta. Autorima je sve teže da se izraze na nov, originalan način, a da zadrže drvo u svom rešenju. Srećom, stvaralaštvo prevazilazi sva ograničenja. Jedan od takvih događaja zbio se 2008, kada su učenici Pete beogradske gimnazije, Škole za dizajn i Beogradske politehnike pod okriljem Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda u Starom dvoru postavili izložbu, odnosno prikazali projekat “Beogradski ekološki dizajn”. Kako je objasnio Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, cilj je bio „stvaranje prepoznatljivog, modernog i primenljivog vizuelnog identiteta Beograda kao ekološkog grada“.

Ne znam da li je baš taj cilj tada domašen, ali neki drugi svakako jesu. Izvanrednim mi se činio jedan platan u protiv-svetlu, rad učenice Minje Trojanović, koncentrisan na snagu stabla i grana, ali i dekorativnu kamuflažnu dvojnu fragmentisanost boje kore. Tu sliku sa zadovoljstvom čuvam kod sebe.

Ali zapazio sam naročito jedan rad Suzane Maksimović, nazvan „Priroda sve vidi“. Nekako se desilo da mi taj plakat pomogne da se približim odgovorima na pitanja koja su me kopkala oduvek, a naročito od one kapele u Firenci prethodne godine: Zašto drvo, šta je to u njemu, u njegovoj strukturi, fiziologiji, bilo čemu, što ga nama čini izuzetnim, toliko da nad njime proveravamo odnos Boga i Čoveka? Tumači Biblije kažu da je, ne poslušavši Boga i njegova upozorenja i naredbe, Čovek pokušao da mu bude jednak. Tada je pao.

A u prvom planu plakata „Priroda sve vidi“ naravno da je zelenkasto drvo, dok su na pozadini otštampane imperativne poruke u vidu naredbi i upozorenja koja se beskonačno ponavljaju (jer Čoveku nije dovoljno reći jednom): Gledaj, Pazi, Štiti, Osvrni se, Otvori oči, Čuvaj, Neguj! Pa opet, i to „na ti“, dakle bez uvažavanja, jer ga onaj ko ne zna da se ponaša i ne zaslužuje. Neočekivani obrt na plakatu čini vešta dizajnerska intervencija na fotografiji mrtve kore drveta: ljudsko oko koje liči na ožiljak otpale grane (ili obrnuto, ožiljak koji gleda u posmatrača). Ta antropomorfna odlika drveta, za koju niste sasvim sigurni da li je stvarno oko ili igra prirodnih malformacija na kori, daje drvetu ulogu budnog stražara i treba da strahom pobudi savest, jer priroda sve vidi. Pred drvetom se gresi ne mogu sakriti.

Zanimljivo je da puno okaca ima i na slici „Drvo života“ Gustava Klimta iz 1909. na zidu trpezarije u Palati „Stoklet“ u Brislu. Nije me međutim ni to oko, koje me gleda, toliko prosvetlilo, koliko nešto drugo na tom plakatu, odnosno ono čega na njemu nije bilo. Uostalom, od detinjstva smo navikli da gledamo ilustracije bajki i animirane filmove na kojima drveće ima ne samo oči, nego i usta, cela lica i grimase na njima, granama se služi kao rukama ili kandžama, a poneko drveće, poput Tolkinovih Enta, ne samo da može da maršuje nego raspolaže i moćnim znanjem i veštinama.

Najupečatljivije dakle na plakatu bilo je ono što nedostaje. Drvetu Prirode-koja-sve-vidi ne vidi se ni krošnja ni koren – ispred nas je samo cilindrično stablo, i to je zaista retkost u ekološki angažovanom dizajnu. Ono što se ne vidi na plakatu, mora da se zamisli i/ili da se prizove iz sećanja na iskustva. Kad se stane pred pravo, živo drvo „licem u lice“ gleda se upravo u stablo, koje je po meri čoveku. Iako u jedinstvenoj opštoj strukturi drveta, koja je svakako zaslužna za tako posebno mesto u našem poimanju sveta, dominiraju dva simetrična, veća i važnija, razvijenija, razgranata, skoro čipkasta dela – korenje i krošnja, mi obično dolazimo u dodir sa trećim, prostim, nerazuđenim delom koji kao da ima jedini zadatak da poveže prethodna dva.

Glavni, najveći deo korenja mi u stvari ne vidimo, jer je duboko pod površinom zemlje. Od krošnje isto tako najčešće vidimo samo donji deo i gledamo je odozdo. Osim najnižih grana, krošnja nam nije dostupna. Morali bismo da se penjemo da bismo dohvatili više grane. A čovek nije stvoren za pentranje po drveću, ne više. Isto tako trebalo bi da duboko kopamo i da silazimo u crnu zemlju da bismo doprli do krajeva korenova koje od mraka ne bismo videli. Našem svetu, svetu smrtnih ljudi koji hodaju Zemljom, određeno je nadzemno deblo. Krošnja je za ptice nebeske, a među korenjem žive krtice i ostala tamna podzemna bića.

U mnogim teologijama, mitologijama i filozofijama postoji Drvo Života, kao ideja, simbol i metafora, ili kao učesnik u ključnim događajima kakvi su postanje i održavanje poretka stvari. I druga od mitskih drveta koja znamo po imenu, poput Drveta saznanja dobra i zla, Drveta Svetova i Igdrasila, zatim razna bezimena mistična stabla, pa i fantastična Tolkinova drveta, mogu se svesti na Drvo Života. Mitologije raznih i udaljenih kultura neretko imaju zajedničko ili naporedno poreklo.

Retkost je međutim, a to je baš slučaj Drveta života, da se značenje i smisao nekog elementa u starim mitovima toliko podudaraju sa shvatanjima njegove uloge do kojih je došla moderna egzaktna nauka. Naravno, različita je leksika, ali su apstrakcije bliske. Ono što se danas zna o fiziološkim sistemima drveta kao živog organizma i njegovom mestu i ulozi u ekosistemu i celoj biosferi, sasvim se lako pronalazi u Drvetu Života koje odgovara za dinamično održavanje reda u Svetu (za univerzalnu homeostazu). U svakom slučaju, povezanost i prožetost svih stvari i procesa mnogo je lakše pronaći u ideji o Drvetu nego u onoj o kornjači na kojoj četiri slona drže na svojim leđima Zemljinu ploču…

Čime se lepše, bolje, potpunije, efikasnije, funkcionalnije od Drveta Života mogu povezati Majka Zemlja i Otac Nebo? Gde postoji inteligentnija i slikovitija predstava kruženja materije i protoka i transformacije energije? Fotosinteza je otkrivena tek u 19. veku, ali se od Drveta Života zna da se život pokreće svetlošću neba, a da je zemlja ta koja rađa uz pomoć životodavne vode. Drvo života je život sam.

Kao dete igrao sam se na podu koji je većim delom bio pokriven ćilimima i tepisima. Guranje automobilčića bolje mi je išlo po nezastrvenim delovima glatkog parketa. Ali olovne vojnike raspoređivao sam duž lavirinata šara na ćilimu, zamišljajući ih kao fortifikacije prema kojima sam taktički razvijao napade i odbrane. Nisam to tad znao, ali se ispod našeg trpezarijskog stola pružalo veliko Drvo Života. U stvari, prepoznao sam da stepenasto geometrizovane šare ćilima predstavljaju drvo i video sam da na krajevima pravih simetričnih grana stoje kao nekakve ptice i još neki neidentifikovani predmeti. Nerviralo me je i što drvo raste iz plave obrnutokupaste činije sa vodom koja je suviše mala spram veličine drveta i opreme koju nosi na granama.

Tek sam mnogo kasnije, na izložbama Milice Petković i Radmile Vlatković (Pirotski ćilim. Beograd 1996: Galerija SANU) i Marine Cvetković (Igra šarenih niti. Beograd 2008: Etnografski muzej) razumeo simboliku tih univerzalnih a pritom i tradicionalno-orijentalnih šara. U Istambulu sam u proleće 2010. nosio u džepu kusur od novih pet groša turskih koji na pismu ima tkačku šaru Drveta Života, dok je glava naravno Ataturkova.

Drvo Života objašnjava povezanost sva tri Sveta (ovog, ovozemaljskog sa Nebeskim i sa Podzemnim svetom) i sve kosmičke elemente – Zemlju, Vodu, Vazduh, Svetlost i Vatru. Koreni su mu tamo gde su i naši koreni, gde nam je prošlost, gde počivaju naši preci, a i njihove duše ponekad traju u drvetu i, ako požele, pokažu se kao ptice na granama. Grane mu streme uvis, ka zaslepljujućoj svetlosti, u istom pravcu u kom upućujemo svoje nade u budućnost i obnovljivost. Između je naša sadašnjost. Krošnja budućnosti je uvek razgranata, minuciozna i filigranska, bogata cvetovima i plodovima, naseljena pticama i leptirima, ali ponekad deluje kao da je krta i ranjiva. Kod Klimta, na jednoj grani Života sedi i upozorenje – ćutljiva i strpljiva crna ptica Smrti. I čeka.

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo memoarskog eseja „Drvo i život“ (naslovna fotografija) u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: MARTENICA I PERJANICA, KALATRAVA,  GOSPA OD KARMENA.

U jednoj izvučenoj fioci u depou ptica Britanskog prirodnjačkog muzeja u Tringu, preda mnom je ležalo dvadesetak balgova (preparata za naučne zbirke) golubova selaca (Ectopistes migratorius). Puna velika fioka. Ispod nje je bila još jedna, skoro puna. S nekom novom nelagodom uzimao sam jedan po jedan balg, ne znajući, zapravo, ni šta tražim, ni šta želim da vidim. Ogromna sala depoa bila je bez šumova, nije bilo nikog osim mene, ali neprijatnost nije dolazila od ukletosti takvih mesta u kojima se čuvaju osušene kože stotine hiljada mrtvih ptica. Ne, na to sam bio navikao – uznemirilo me je saznanje da u rukama držim, pod prstima osećam, i očima gledam nešto što u stvari više ne postoji, fatalno neponovljive muzejske primerke. Materijalni dokaz nepostojanja ili okončanog postojanja! Za razliku od drugih vrsta ptica, nijednog goluba selca niko više nikad neće moći da preparira za bilo koji muzej…

Kad sam prvi put video par golubova selaca, ne uživo (nisam toliko star) i ne u fiokama u Tringu, nego u vitrini muzeja u Londonu, iznenadila me je njihova veličina. Očekivao sam (po slikama) da će to biti nešto krhko kao grlica, a video sam ptice krupne skoro kao gradski golubovi, samo duže i vitkije. Morfometrijska i anatomska istraživanja pokazala su svojevremeno da američki selac ima, srazmerno svojoj veličini, najmasivnije grudne mišiće među golubovima, što objašnjava njegovu telesnu masu od oko 300 grama (kolika je i srednja masa gradskog gacura).

Ti bildovani letački mišići, opšta aerodinamičnost tela i šiljasta krila, u skladu su sa opisima brzine (preko 100 km/h) i izdržljivosti njegovog leta (odlazili su po hranu za mladunce 100–160 km od kolonije, i to mnogo puta u toku jednog dana). Dug, stepenasto deltoidast rep, prilagođen je za naglo i precizno manevrisanje na malom prostoru pri velikim brzinama, kako kroz guste šume tako i na nebu, u ogromnim zbijenim jatima s kolektivnom navigacijom, slično večernjim akrobacijama koje izvode jata naših čvoraka, samo hiljadu puta veća.

ZAŠTO SELAC

Karl Line ga je 1766. (iz drugog pokušaja) nazvao Columba migratoria, što na latinskom znači golub kome je svojstveno migriranje, selac ili putnik. Ornitolozi su, međutim, uočili mnoge razlike u odnosu na ostale vrste roda Columba. Jedna od njih je izraziti polni dimorfizam selca. Pa je Džon Svenson 1827. smislio novi rod Ectopistes, u značenju ektopsta, „izmeštenjak”, od grčkog glagola ἐκτοπίζω, odlazim iz mesta, dakle skitač ili emigrant, odnosno opet – putnik. I to ime odlično je pristajalo selcima koji su se neprestano premeštali i tako ravnomerno raspoređivali pritisak na svoje resurse. Dok su imali priliku za to.

I, zaista, svedočenja opisivača iz 18. i 19. veka puna su spektakularnih prizora beskonačno velikih jata golubova selaca. Ona su satima i danima vijugavo prelazila iznad glava zabezeknutih posmatrača na ulicama varošica u istočnim američkim državama. Jedno od takvih jata procenjeno je na 2.230.272.000 jedinki! To znači da se tad, sredinom 19. veka, na jednom mestu okupio znatan deo ukupne populacije ovog goluba, koja je izračunata na 3–5 milijardi, a po nekima bila je i 10 milijardi jedinki. Smatra se da je u to vreme golub selac bio vrsta ptice s najvećim brojem jedinki na svetu. To je više od trećine, a verovatnije i cela polovina ukupnog broja grla svih vrsta ptica u SAD. Ogromna nomadska jata golubova selaca opisivana su tako apokaliptično da izazivaju potpunu nevericu. Kažu da se nailazak jata čuo sa udaljenosti od nekoliko kilometara, a šum miliona krila stizao je kao daleka zlokobna grmljavina. Tokom dugotrajnog prolaska jata preko neba, temperatura bi se ispod njih snižavala, ne samo usled ogromne senke koja zaklanja sunce, nego i od strujanja vazduha koje su proizvodili bezbrojni zamasi krila.

Selci ne samo da su bili socijalne ptice nego im se ceo životni ciklus odvijao u astronomski velikim brojevima. Jedno njihovo gnezdilište u Viskonsinu prostiralo se na 2 hiljade kvadratnih kilometara (ceo Srem zauzima 3,5 hiljade). Izračunato je da se tamo gnezdilo 68 miliona parova. Da bi se shvatilo koliko je to, vredi uporediti sa poslednjim procenama veličina populacija u Srbiji, gde se svih 240 vrsta ptica gnezdi ukupno u oko 16 miliona parova. Kolonije su bile tako guste da je na jednom drvetu bivalo i po 100 gnezda. Pod težinom ptica lomile su se grane i padala cela stabla.

Ko je mislio da se tajna džinovskih populacija krije u velikoj plodnosti, taj će se razočarati: naprotiv, par golubova selaca imao je samo jedno jaje u pologu! Čak nisu imali ni, poput naših gugutaka, veliki broj legala godišnje – ne, samo jedno, eventualno dva! I mnoga druga svojstva tog legendarnog goluba danas su začuđujuća. Zanimljivo je, na primer, i da ta vrsta, sa nekad najvećom populacijom na svetu, uopšte nije bila rasprostranjena preko čitavog kontinenta. Celo to mnoštvo bilo se naguralo na relativno ograničen prostor oko Velikih jezera u severoistočnom delu SAD i u susednim delovima Kanade, a zimovalo je u Južnim državama. Golub selac spadao je u ptice sa malim arealom, ograničenom rasprostranjenošću u istočnim severnoameričkim hrastovim šumama. Jer, glavna hrana golubova selaca bili su žirovi (raznih hrastova i bukava). Gutali su ih cele zahvaljujući vrlo elastičnim ustima i voljci.

I dalje, skoro svaki severnoamerički predator gostio se selcima koji nisu imali nikakvu posebnu odbranu – izuzev svog broja. Poznato je da postoji korelacija između veličina populacija predatora i plena. Ali ona nije sasvim pravilna i uglavnom važi u slučajevima umerenih veličina. Međutim, kada populacija plena pređe visoku kritičnu masu, udeo smrtnosti koji izazivaju prirodni predatori postaje zanemarljiv. Izgleda da je to bila još jedna tajna uspeha golubova selaca. Dok je uspeha bilo.

Golubove selce redovno su lovili i Indijanci (Prvi Narodi) i rani doseljenici, ali sve je to bilo umereno i podnošljivo („održivo”). Onda je, u drugoj polovini 19. veka, proradio američki duh preduzetništva, efikasnosti i nezajažljivosti. Uvek je bilo lako uloviti goluba, ali niko nije lovio više nego što može da pojede za večeru, jer nije bilo frižidera.

Ljudi živog poslovnog duha, međutim, smislili su načine za pakovanje i, zahvaljujući razvoju železnice, transportovali su selce do velikih tržišta u vagonima hladnjačama (prvi put 1878). Izgledalo je da bilo koja količina golubova selaca u Americi može da se proda, samo ako se dobro organizuje lov, pakovanje i dotur do velikih i rastućih gradova. Uspostavljena je čitava industrija za masakriranje golubova. Bila je to golubija groznica u kojoj su profesionalci svakodnevno ubijali na desetine hiljada selaca. Krvavo perje vejalo je nad Amerikom. Samo iz Petoskija, Mičigen, otpremano je, pojedinih godina, po 14,8 miliona golubova mesečno. U jednom trenutku tržište mesa je ipak bilo zasićeno, pa je tuce golubova palo na svega 50 dolarskih centi. Biznis sa golubovima počeo je da se klima.

A onda su krenule da stižu i neverovatne vesti – da su se nepresušni golubovi premestili negde drugde, sad ih nešto i nema, ali će se sigurno uskoro vratiti. Dugo je američka javnost odbijala da prihvati mogućnost da toliki lov može da utiče na populaciju golubova. Da li vam to zvuči poznato?

Najveća populacija divljih ptica koja je ikad postojala, uništena je do poslednje ptice za nepunih pedesetak godina. Po jednima, poslednjeg divljeg selca skinuo je 1900. sa drveta neki četrnaestogodišnji klinac vazdušnom puškom, a po drugima to je bilo 1902. Ali još ih je bilo živih po kavezima. Marta, dugovečna golubica, uginula je poslednja u volijeri zoološkog vrta u Sinsinatiju, 1. septembra 1914. oko 13 sati. I to je bilo to – završena je jedna evoluciona linija na Zemlji.

Od tada je mnogo rečeno i napisano o tom najspektakularnijem istrebljenju jedne žive vrste u istoriji čovečanstva. Kad god se govori protiv lova, pomene se primer goluba selca. Istini za volju, nije njega uništio lov kao takav, nego ono poznato, ,,baš me briga za golubove, ako to donosi novac”.

Brzina kojom je istrebljen golub selac bez presedana je i ima svoj uzrok u ekskluzivnoj zavisnosti te vrste od velikih brojeva. Jedino u ogromnim jatima oni su mogli da odolevaju svom niskom fekunditetu, prirodnim oscilacijama populacije i prirodnim predatorima, periodičnim fluktuacijama dostupne hrane (nerodne godine) i ostalim promenljivim faktorima sredine. Samo dok, usled neracionalnog ubijanja, populacija nije spala ispod tog visokog, ali kritičnog graničnog praga. Posle je već za sve bilo kasno. Uz to, šume su se ubrzano sekle za potrebe poljoprivrede.

PESMA GOLUBA SELCA

Niste ni hiljada imali dosta, niti miliona,
Nas da izbrojite sve. Milijarde tek pravi bile su broj.
U milijardama nas je bilo, kō u preriji bizona,
Peska u moru ili kao na nebu noćnom svih zvezda roj.

Prhnemo li uvis, mi Suncu moćnom krilom smo mračili sjaj,
Dan tvorili u sumrak i nebo celo jatima punili.
Mnogo smo od Sunca tad jači bili pa nismo slutili kraj!
I nikom nije moguć izgledō svet u kojem nema nas.

A gle sad, hiljadudevetstočetrnaeste, sasvim sam tih,
Sam, ukavežen u Sinsinati-Zuu, ja gledam u vas.
Ja, golub selac, jedini na svetu, ali poslednji od svih.

[Pesmica Paula Flejsmena, sa engleskog posrbljena za ovu priliku]

Ne mogu da se oslobodim lakoće s kojom sam zatvorio onu fioku u sumornom muzeju u Tringu, a naročito zvuka njenog zabravljivanja (škljoc – zauvek) od koga sam poskočio. Taj osećaj nelagodnosti ostao je ugrađen u meni i nepogrešivo se aktivira kad god se nađem pred dilemom u kojoj je na jednom tasu očuvanje nekog živog bića. Pomaže mi i da razlikujem preduzimljivost od gramzivosti. Velike škole mogu se završiti otvaranjem i zatvaranjem pravih fioka.

Prvi put objavljeno juna 2017. u magazinu za ljubitelje divljih ptica u Srbiji Detlić br. 13 u rubrici Asesuari, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Novi Sad.