Mesec: oktobar 2019

Naslovna slika: Pikaso: Silen sa igračicama (gvaš i mastilo, 1933) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti oktobra 2019.

---

Da se ne bi pomislilo da sam u Atini ove jeseni samo zujao po muzejima, moram da se pohvalim da sam gledao i ptice. I to papagaje u slobodnoj prirodi, doduše u jednom parku, Orizarskom. I ipak pored jednog muzeja, Vojnog. Pominjao sam i ranije papagaje poput onog Floberovog, kao i jata potomaka odbeglih ili oslobođenih kaveskih sužnjeva u carigradskom Topkapi-saraju, u Vimbldonu i drugde gde nisu oštre zime, pa se papagaji množe slobodno, takoreći u prirodi. Ovde u Atini je to vrsta zelenih papagaja, poznata kao kaluđerica, koja u nekim evropskim gradovima postaje prava napast. Kaluđerice sam u Atini posmatrao skoro svakog od osam dana koliko sam tamo boravio. Do naše Bogojavljenske stanice metroa (Ευαγγελισμός) morao sam da prođem kroz papagajski park Orizari. Samo jednog od prvih dana metro je štrajkovao, pa sam tog dana išao taksijem, zanemarivši papagaje.

Kaluđerice (Myiopsitta monachus), Atina: park Rizari, oktobra 2019.

Kad slučajno pomenuh Vojni muzej (vojni od reči vojna, rat, dakle Πολεμικό Μουσείο), da kažem da sam u njemu na ovom putovanju bio dva puta. Bilo mi je zgodno, jer je, kako ste već shvatili, sasvim blizu apartmana koji smo iznajmili na Pankratiju. Tog drugog puta, u unutrašnjem dvorištu muzeja gde su statue-spomenici ratnika, Olja mi reče da pogodim ko mi stoji iza leđa. Okrenem se, kad ono moj epski epirski predak „po babine lenije“, Markos Bocaris, od bronze, dvostruko viši nego u prirodi. O svojoj poseti njegovom grobu pisao sam u „Grčkom devojčetu“, a pominjao sam ga i u „Trouglastim krugovima“ i u drugim člancima.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Ovaj ovde je lep i moćan, čvrsto stoji i nikome se ne sklanja. Morate ga ubiti da biste prošli. Tako je i poginuo u svojoj 33. godini u slavnoj bici kod Karpenisije. U suliotskom narodnom odelu, s obe šake oslanja se na obli rukohvat samo jednog velikog pištolja zadenutog za silav. Neobično, ali drugog oružja za pojasom nema, ni vatrenog ni hladnog. To samo pojačava ozbiljnost i uverljivost njegovog junaštva. Tačno ispod pištolja i pojasa vertikalno visi u kaniji kraća kriva sablja turskog tipa sa kićankom na rukohvatu.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Preko levog ramena mu je, poput pleda, prebačen dugačak i težak pramenast ogrtač, možda neka vrsta kosmate sklavine. Ne bih rekao da je to epirska opaklija, kakvu nosi na jednoj slici Markov ađutant Vasilis Gudas. Po načinu kako je meko nabrana sklavina, liči mi na jamboliju (φλοκάτη). Sklopljenim ogrtačem je povećana masa skulpture (Marko je izgledom veći), ali je ujedno i sam junak postavljen u okolnost pohoda, u kome mu može ustrebati prostirka ili pokrivač.

Nikolaj Kocamanis: MarkoBocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Na glavi mu je uobičajeni visoki, meki crveni fes s crnom kićankom ispod koje ima dugu kosu slobodno rasutu do ramena. Kip je poklon Dimitrija i Jelene Tasios, a skulptor je bio Nikolaj Kocamanis, isti onaj londonski Kipranin koji je za Nikoziju izvajao desetometarski spomenik Arhiepiskopu Makariju.

Luj Dipre (Dupré): Vasilis Gudas, ađutant Marka Bocarisa, u krutoj opakliji, portre iz 1820, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Nisam bio nikad ranije u atinskom Vojnom muzeju i u njemu sam sad prvi put video litografiju „Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823,“ po slici čiji je autor Žan-Šarl Langloa. S tim što Papus-Marko uopšte nije poginuo u Mesolongiji, nego na Karpenisiji. Svejedno, kompozicija je odlična i, za razliku od ostalih smrti Marka Bocarisa koje sam video, prikazuje trenutak usred krvave bitke, u kojem saborci s mukom podižu već otežalo telo klonulog vojskovođe da bi ga odneli sa ograšja.

Žan-Šarl Langloa: Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823. Litografija Melkiora Fontane, Atina 1. oktobra 2019.

Na istom tragu, ali u Benakijevom muzeju, sa zadovoljstvom sam otkrio (neke ja, neke Olja) i portrete drugih članova porodice Bocaris koji su postali čuveni. Markovog sina Dimitrija kao petnaestogodišnjeg dečaka portretisao je Albert Rigel. Dimitrije je završio Bavarsku vojnu akademiju i posle je u dva navrata bio ministar vojni u vladama Kralja Otona Grčkog.

Albert Rigel: Dimitrije Bocaris, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

Ćerka Markova, Katerina-Roza, na daleko poznata lepotica, bila je u službi Kraljice Amalije, žene Otonove. U muzeju je izložen samo jedan skupoceni tanjir oslikan po portretu nemačkog slikara Štilera iz 1841, koji su čitaoci ovog bloga već mogli da vide.

Malo dalje, naleteh opet na jednu „smrt“, za koju prvo pomislih da je meni nepoznata proširena treća ili četvrta verzija čuvene Liparinijeve kompozicije. Ispostavilo se da nije, nego da je to rad Filipa Marsiljija na istu, a meni tako uzbudljivu temu. Taj Marsilji je Napolitanac i po svoj prilici nije u srodstvu sa starim Luiđijem Marsiljijem  od Bolonje.

Filip Marsilji: Smrt Marka Bocarisa, 1836–1839, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

A što se tiče onog Pikasa pomenutog u Plavobradom, video sam na istom ovom putovanju izložbu nazvanu „Pikaso i antička umetnost: linija i glina“ u Gulandrisovom Muzeju kikladske umetnosti u Atini. Zanimljive su uvek takve komparativne izložbe, čak i kad su, a uvek su, malo nategnute. Ova nova nastavak je serije izložbi „Božanski dijalozi“ iz koje je bila i davnašnja izložba „Oblikovanje početka“ (2006) u istom tom muzeju. Ona je i ranije pominjana na ovom blogu, a bavila se uticajem tema i formi umetnosti sredozemnog starog sveta na savremene autore, među kojima je već tada bio i Pikaso.

Levo: Pikaso: Žena, bela crep-keramika na točku, zatim vajana i oslikana, Valori 1949; vlasništvo FABA-e, Madrid. Desno: Afrodita, statueta od mermera iz rimskog perioda iz sredine III veka, atinska Stara Agora, iz Muzeja Stare Agore. Izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobra 2019.

Da se Pikaso zanimao mitološkim temama Krita i stare Grčke čitaocima takođe nije nepoznato, bar iz jednog izveštaja iz Carigrada. Na ovogodišnjoj atinskoj izložbi vidi se da je Pikaso i sam izmišljao svoju Arkadiju. Sedeći posle rata u provansalskom seocetu Valoriju, bacio se bio na keramiku inspirisan, po mišljenju kustosa izložbe, antičkom umetnošću. Kustos naročito insistira na uporednosti linija i oblika naspramno postavljenih pojedinih Pikasovih dela i predmeta iz starine, koji su ga, ili kakvi su ga, mogli nadahnuti.

Pikaso: Sova (Valori 1952) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti.

U onom Akropoljskom muzeju je zaista bogata ponuda kamenih Atininih sova ili, kako se kod nas zovu, kukumavki (naučni naziv Athene noctua), a ovde je ponuđena jedna slikana na peliki iz 5. veka pre naše ere. Ipak, nije jednostavno uvek utvrditi da je neko ko slika ili vaja sovu, neposredno ili posredno inspirisan delima iz starog veka.

Lakonska pelika crvenih figura (sova), Pil 5. vek pre naše ere, iz Nacionalnog arheološkog muzeja, izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobar 2019.

Iskustva dodira različitih vremena, otvaranja drukčijih prostora i suočavanja uporednih stvarnosti često su čudesno plodotvorna, o čemu zaista svedoči ova izložba o Pikasu u dijalogu sa antikom. I samim sobom.

Takođe na Kolonakiju, u susednom Benakijevom Muzeju grčke kulture, održavala se istovremeno retrospektivna izložba neverovatnih cikicikarija (τσίκι-τσίκι), crteža, kolaža i instalacija avangardnog grčkog umetnika iz prošlog veka Aleksisa Akritakisa. Jedno od dela ima programski naslov „Tačka u kojoj se dodiruju spoljašnjost i unutrašnjost“. Skoro svi ostali njegovi radovi zovu se „Bez naslova“. Onaj jedan naslov je dovoljan. Pokriva sve.

Nikad takve tačke otvaranja nisu lake. Kao putnu knjigu, a čitaoci već znaju da ja ne putujem bez bar jedne od takvih, u Atinu sam nosio putopis iz zemlje o kojoj sam nedavno pisao, Avganistana. Putovanje je obavljeno u 1939, dakle u drugoj, susednoj istorijskoj epohi, iako samo 23 godine pre mog boravka tamo. Zove se „Okrutni put“ Ele Majar (Beograd: Službeni glasnik 2017). U toj knjizi sam našao citat misli autorkine saputnice Anemari Švarcenbah, i same spisateljice („Svi putevi su otvoreni“), koja u jednom trenutku zaključuje da, kad su svi putevi otvoreni, oni ne vode nikud. Nikud.

Na jednoj zvaničnoj večeri „Optime“ (The Organization for the Phyto-Taxonomic Investigation of the Mediterranean Area) učestvovao sam u svojstvu muža važne članice te organizacije. Večera je davana na krovu hotela Elektra na početku ulice Ermu, ili kako bismo je mi nazvali – Hermesove. Tamo sam sa zadovoljstvom probao, meni dotad nepoznato, a sad u Grčkoj vrlo popularno peloponesko belo, aromatično mada ne baš muskatno, vino moshofilero (Μοσχοφίλερο). Vino je međutim ostalo zasenjeno pogledom s terase restorana.

Odatle se videlo sve. Bez obzira da li ikud vode, u svim pravcima su se i dalje otvarali novi putevi. I spolja i unutra.

---

Napomena: O sklavini je zanimljivo pisala Đurđica Petrović: Sklavina. Glasnik Etnografskog muzeja 50, str. 13–41, Beograd 1986.

Il Museo dell’Acropoli è emozione allo stato puro. https://www.facebook.com/anticaeviae/

Obično kažem da često odlazim u Atinu. Nije to sasvim tačno, iako sam o atinskim zgodama sa putovanja već pisao više puta nego o onim iz bilo kog od drugih gradova. Obmanjivanje mi nije glavna sklonost, nego prosto neke ocene moraju vremenom da se provere i neka merila da se ponovo baždare. Sećam se da me je, kad sam bio dete, nerviralo kakofonično štimovanje instrumenata pred početak opere ili koncerta. Zašto ih pobogu nisu ljudski naštimovali jednom za svagda i pre nego što su izašli na binu odnosno sišli u prostor za orkestar?

Tek sam se vratio iz Atine i shvatio da je od moje prethodne posete prošlo čak trinaest godina. Sve je ostalo isto i sve se promenilo. Možda neko misli da to nije mnogo godina, ali mojim slatkovodnim prijateljima iz atinskog predgrađa Glika Nera[1] za to vreme je ćerka srednjoškolka maturirala, upisala muzičku akademiju, diplomirala, udala se i rodila dva sina koji su već toliki da voze male automobile na akumulatore i zovu me Papus-Voki[2]. Pa vi vidite.

Glika Nera su na samom severnom podnožju Imitosa sa koga potiče mermer za mnogo što-šta što je građeno na Akropolju. Koji i jeste najbolje mesto za baždarenje merila, pogotovo onih na kojima se meri vreme. Pikaso je navodno jednom izjavio da ga ne zanima savremena umetnost. Umetnost je za njega za sva vremena. Ili nije umetnost. Za nju ne postoji razlika između prošlosti i budućnosti. Shodno tome, moj ovogodišnji jesenji odlazak u Atinu imao je samo jedan cilj. Da vidim novi Muzej Akropolja. Kad kažem novi, mislim novi za mene, jer sam bio samo u onom starom, na samom Akropolju. Ovaj novi, otvoren je za posetioce pre deset godina. Te danas ću, te sutra ću i – prolete vreme…

Toliko o relativnosti atributa novi i stari. A stalno sam, tokom tih godina, čitao i slušao o novom Muzeju. Pratio sam slučaj, kako se kaže. Kao muzealcu, zanimljive su mi bile sve te kritike, problemi, zastoji, poništavanja konkursa, a najviše originalna i smela rešenja koncepcijskih i tehničkih problema. I tu su moja očekivanja i radoznalost bili najveći i najuzbudljiviji.

Čuo sam naravno i za nagrade koje je počeo novi Muzej da dobija. Proglašen je jednim od šest najboljih muzeja na svetu, a slušao sam i oduševljene utiske onih koji su pre mene bili u njemu. Nedavno se sa odmora u Grčkoj vratila jedna prijateljska beogradska porodica. Imali su samo jedan dan da razgledaju Atinu u kojoj ranije nisu bili. Nažalost, prvo su svratili u Muzej Akropolja. Pa su onda i ostali u njemu i do kraja dana nisu uspeli da se izvuku. Malo su videli od Atine. To jest mnogo.

Izašavši na jutarnju svetlost blještave Atine na stanici metroa „Akropolj“, osvrnuo sam se na sve strane i nigde nisam video Muzej. A po mapi je trebalo da stanica bude uz samu njegovu zgradu! Pomislio sam prvo da sam izašao na pogrešnu stranu. Međutim, nisam! Muzejčina je bila tu, ali gotovo nevidljiva. Ne samo da nije štrčala, nego je bila skoro kao ukopana u blagu padinu podnožja Akropolja. Do glavnog ulaza se spuštalo stepenicama sa ulice Dionisija Areopagite.

Miris jasmina ispod Akropolja, Atina 6. oktobra 2019.

Najlepši prilaz je niz uske serpentine rampe za invalide, koja se provlači kroz rascvetale i razmirisane miholjskoletnje guste žive zidove od jasmina. Pravo iznenađenje je međutim kad vidite da zgrada Muzeja ne samo da nije ukopana, nego je naprotiv cela izdignuta, lebdi na stubovima. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Samo da bi se arheološki zanimljiva podloga ostavila otkrivenom. I zaista, ispod muzeja se nalazi aktivno arheološko kopalište sa temeljima kuća, uličica i raznih „objekata“ rimske i ranovizantijske Atine. Izgleda kao da će se arheolozi svakog trenutka vratiti poslu, da su samo otišli na marendu. Sve se to vidi i spolja, ali i iznutra, kroz staklene podove.

Olja Vasić: Arheologija ispod muzeja (levo) i pogled odozdo na stakleni pod muzeja (desno).

Ušao sam, već zadivljen u prostranu prijemnu halu sa brojnim osobljem na pultovima, koje je efikasno izlazilo na kraj sa neprestanim prilivom grupnih i pojedinačnih posetilaca. Odatle se salom-rampom kreće blago uzbrdo u razgledanje predmeta koji su otkopani na manje blagim padinama i obroncima Akropolja. Tamo su mi se preprečile dve helenističke Pobede-bliznakinje od terakote, tri četvrtine prirodne veličine. Pod uslovom da se zna prirodna veličina Pobeda. Ne viđa se to često. Mislim, toliko velike figure od terakote. Po svoj prilici su služile kao simetrične ukrasne akroterije.

Padinska sala sa staklenim podom i sa blizanačkim Pobedama od terakote.

Tom blagom rampom, koja se završava stepenicana u celoj širini sale, data je prilika da se oseti iluzija uspona uz obronke akropoljske stene, svojevremeno načičkane svetilištima, odakle potiču svi predmeti kojima je posetilac te sale okružen. Ako se ne varam, taj trik je ponovljen i u prostoru sa Karijatidama, do kojih se dolazi jedva osetnim usponom koji bi mogao da bude prigušen odjek nagiba padine na kojoj je sazidan Erehtion. Zato je prilaz Karijatidama sasvim neočekivan – od nazad, s leđa.

Erehtionske karijatide, prilazni pogled.

Moram da priznam da nisam dosad ni razmišljao o zadnjim delovima tela erehtionskih karijatida. Nikad ih nisam in situ ni mogao da vidim izbliza, a i da jesam, svakako da mi ne bi padalo na pamet da im zavirkujem odpozadi. Zaista sam osetio neku vrstu sasvim novog iskustva dok sam uz malu rampu koračao ka posebnom balkonskom delu izložbe, odvojenom bočnim zidovima od svega ostalog, a koji se nadnosi nad donju salu. Bilo mi je kao da izlazim na trem Erehtiona iznutra, i šunjam se do karijatida okrenutih upolje.

One su tako i postavljene na, sa unutrašnje strane, nizak parapet. Da se gledaju spolja, videle bi se iz žablje perspektive, s tim da je ta žaba još i u dva metra dubokom bunaru. Tako sam ih gledao ranije, kad su bile in situ na Erehtionu. Čak i kad sam 2011. gledao sivkaste imitacije erehtionskih karijatida od prefarbane terakote na tremu crkve Svetog Pankratija u Justonskoj ulici u Londonu, opet sam ih gledao samo podignute glave.

Sveti Pankratije, London 2011.

Ovaj novi, bolji rakurs omogućuje ne samo detaljno razgledanje minuciozno upletene i pozadi uvezane kose karijatida, nego i nabora, preklopa i pregiba njihovih bogatih peplosa koji se tek ponegde priljubljuju uz telo i noge. Ne znam da li je već ranije u antici kamena skulptura imala toliko opipljivu mekoću. I osvetljenje je u tom prostoru umekšano, malo prigušeno i toplo. Teško se može i primetiti, ispod tolikih nabora tkanine, da su kukovi karijatida jedva malo različite visine, zato što se svaka od njih težinom oslanja na jednu nogu, dok je koleno druge koketno izbačeno malo napred. A pritom drže na glavi još i mermerni arhitrav!

Kad sam napustio gotovo intimni prostor sa Karijatidama, zaslepila me je dnevna svetlost koja se odbija od blještavo bele stene Akropolja sa svojim mramorjem. To isijavanje slobodno ulazi kroz staklene zidove Muzeja, sa udaljenosti od nekih 250 metara. Bliže nego od Skupštine do Doma sindikata! I kao da hoće još da se približi svetinjama ili da pokaže na izvorno nalazište svoga blaga, Muzej je na trećem spratu izbacio ka prisojnoj strani Akropolja jedan kiklopski prst, duguljastu terasu na stubovima. To ne samo da je izvanredan belvedere, već se tamo nalazi omanja bašta muzejskog restorana. Kažem omanja, jer bašta zauzima samo manji deo prstolike terase, ostavljajući dovoljno prostora uživaocima pogleda koji nisu gosti restorana.

Sam restoran ima sasvim pristojnu kujnu i prilično nesposobnu uslugu za stolom. Ipak sam prvog dana uživao u kritskom pilavu sa stakom i domaćom jagnjećom kavurmom (mala kocka kavurme, a kritska staka je zapržen sos od brašna i kozjeg butera). Pilav je bio natopljen limunovim sokom, kao i većina grčkih jela. Jelovnik ima originalno dizajnirane korice: okrugle perforacije u vidu tlocrta osnova Partenonovih stubova! Probao sam drugog dana nešto što su zvali sporokuvanom govedinom. Bila je u redu, ali nije za pamćenje. I ne treba, jer ono što ni moja supruga Olja ni ja nećemo zaboraviti – to je ne samo pogled sa te terase, nego i opšta atmosfera, uz stalni povetarac koji donosi miris jasmina.

Olja Vasić: Terasa restorana Akropoljskog muzeja, Atina 6. oktobra 2019. Desno su korice menija. 

Sasvim gore, poslednji sprat je rezervisan za gliptoteku Partenona. Tamo doduše nema „Elginovog mramorja“, ali se oseća da ga Muzej s nadom očekuje. Ceo taj sprat je iskrenut, smaknut u odnosu na donje spratove da bi se položajem potpuno podudario s Partenonom s kojim se gleda na akropoljskoj steni. Svi su zidovi stakleni tako da reljefi tokom dana dobijaju svetlost istog pravca i pod istim uglom pod kojim bi je dobijali i da su ostali gore. Direktno sunčevo zračenje ipak je ublaženo pomičnim zastorima s tamnim rasterom (vidi naslovnu fotografiju), a koji ne sprečavaju pogled iznutra na Akropolj, Areopag i panoramu Atine.

U prostoru te staklene kutije pobodeni su glatki metalni stubovi, ni nalik partenonskim, ali u istom rasporedu, orijentaciji i u proporcijama Partenona. Ispred kolonada na istočnoj i zapadnoj strani su timpanoni, spušteni u visinu očiju. Metope su okačene po dve između stubova, malo iznad visine očiju, dok je friz postavljen iza stubova taman toliko niže od metopa da se ispod njih vidi. On je izložen kompletan, iako je samo manji deo originalan.

Partenonski deo Akropoljskog muzeja, Atina 6. oktobra 2019.

Šokantno deluje ogromna rekonstruisana akroterija. Viđao sam je na ilustracijama i uvek mi je smetala ta kitnjastost i neprirodna stilizacija palmeta koje njišu grane iz akantusovog lišća dok se iz njih izvijaju lastari loze, mislim stvarno sasvim u neskladu sa strogoćom arhitekture koju pretenduje da ukrasi kao trešnja na šlagu. Sad, kad sam je video „jedan-na-jedan“, taj mi se utisak samo pojačao. Deluje mi nakalemljeno, ali kao četvorometarski kalem koji nema izgleda da se primi. Tešim se da sam bio suviše blizu, da cela stvar u Periklovo doba nije izgledala tako loše, posmatrana sa distance od pedesetak metara.

Ali, ako bi me neko pitao za moj najjači utisak pojedinačnog predmeta sa ove posete novom Muzeju Akropolja, odveo bih ga dole, na početak sale sa nasleđem arhajskog perioda, do Plavobradih. Kad se iz one prve, usponsko-padinske sale popne stepenicama u Arhajsku, udari se pravo na figure timpanona starog i nestalog Hekatompedonskog Partenona. Ime je dobio po nađenom uklesanom zapisu da je dugačak 100 stopa. Ako je atinski ποῦς imao 31 i po centimetar, trebalo bi da je hram bio dugačak 31 i po metar. A imao je celih 46! Ili su to bile neke druge stope, recimo kiklopske, ili taj zapis nije od tog hrama.

Smatra se da je bio podignut u VI veku pre naše ere na mestu na kome je i sadašnji Partenon. Pošto su slavno pobedili Persijance u Maratonskoj bici, Atinjani su u euforiji srušili svoj Hekatompedon kao suviše skroman i démodé, da bi na tom mestu, u zahvalnost Atini Devici, podigli raskošniji hram, dostojan svojoj slici o sopstvenoj veličini. Kao što se može naslutiti, taj sledeći Partenon je kratko trajao, samo dok se Persijanci nisu vratili i razorili taj novi/stari Partenon, kao i ceo grad Atinu.

Morao sam i ranije videti te skulpture sa timpanona Hekatompedona, u starom Muzeju na Akropolju. Ali ih nisam zapamtio. I viđao sam ih na fotografijama, ali sam nekako prelazio preko njih. Sad sam se bukvalno našao oči u oči s figurama Stostopnika. Na zapadnom timpanonu predstavljena je u levom uglu scena Herkulovog ubijanja Tritona, ali samo u jadnim fragmentima. U sredini lavovi rastržu bika. A jedini veći deo kompozicije koji je očuvan jeste desni ugao u kom se stislo trotelno čudovište – tri ljudske muške glave s golim gornjim delovima tela ali sa zmijskim donjim delovima koji su međusobno spleteni.

Sudeći po nađenim parčićima, bila su i krila. Već se izdaleka vidi da su svi sačuvani delovi šareni i da su farbe na kamenu iznenađujuće dobro očuvane. Taj hram su Grci srušili pre nego što je kiša stigla da spere boju.

Triplo čudovište radoznalo i nagnutih vratova posmatra borbu u kojoj Herkul pobeđuje. Sva tri lica su začudo ozarena i nasmejana, iako bi se od Troglavca očekivalo ne samo da navija za riborepog Tritona koji se u borbi več našao u teškom položaju, nego i da bude zabrinut da li je on sledeći na junakovom redu kolateralnih podviga. A možda nemaju veze sa Herkulom i Tritonom, već su puka publika zabavne centralne scene lavova koji su oborili bika. Ukoliko uopšte svi ti fragmenti pripadaju istoj originalnoj celini. U svakom slučaju je, barem meni, alegorija prilično nejasna.    

Olja Vasić: Dva detalja lavova i bika s timpanona Hekatompedona, Atina 6. oktobra 2019. 

Dok sam prilazio tom prizoru, odjednom sam shvatio da se jedna od triju glava okrenula i pogledala razrogačenim očima pravo u mene i da mi, blesavo se smeškajući, pruža – pticu! Prvo sam pomislio da je možda, prilikom rekonstrukcije, glava postavljena u pogrešan položaj, budući da su obe ostale glave usmerene ka centralnom delu timpanona. Takva nesrećna zakretanja glava i uvrtanja šija već su se dešavala, a na ovom blogu sam pominjao Mironovog Diskobola iz Carigrada, odnosno Londona. Takođe znam da je mnogo kasnije, prvenstveno u slikarstvu, bio običaj da se u grupnim kompozicijama jedno ili više lica okrene tako da gleda u posmatrača, ali za strogi rani arhajski period mi je to bilo baš čudno. Ili je ovaj stari hram krenuo nekim svojim stilom? A onda sam postao svestan da je na Akropolju ovaj timpanon bio postavljen iznad stubova i glava svetine, tako da zureća glava zapravo nije gledala u posmatrača, već preko temena svih smrtnika – u prazninu neslućenih daljina.

Iz slućene blizine u Muzeju međutim, trojednik je i dalje sasvim bizaran, ne samo po zmijskim repovima. Sve glave imaju podužu, različito očešljanu crnu kosu koja im iza ušiju pada na vrat, poput fudbalerske frizure „tarzanke“. Dugački brkovi su im tanko ufitiljeni, a još duže brade upletene, usukane i isturene napred. Brada, brkovi, obrve, trepavice i kosa obojeni su plavocrnim mastilom, pa trojednom čudovištu odgovara nadimak Plavobradi. Svaki u trojci ima u desnoj ruci neku ponudu ili znamenje osnovnih elemenata: prvi s leva talas ili mlaz Vode, drugi plamen Vatre a treći pticu nebesku kao znak Vazduha. Nedostaje Zemlja, ali su možda upredeni zmijski repovi dovoljno zemljani da i ona bude zastupljena. Da li to znači da je Zemlja prvobitna i da nam daruje vodu, energiju i vazduh? Zanimljivo kao današnje ekološko-filozofsko pitanje.

Arhajske kôre, Akropoljski muzej, Atina 6. oktobra 2019.

Konačno se otkinuvši od Plavobradih, umešao sam se u gomilu turista u najposećenijoj, Arhajskoj sali sa ljupkim našminkanim kôrama i gde je fotografisanje u nekim zonama zabranjeno. Za uzvrat, na vdeo-zidu projektuju se animacije na kojima se kôre koketno osmehuju, trepću ili vam upućuju pogled preko ramena. Nikad ne pokazuju zube. Ponekad se monalizinski jedva smeškaju. Čak i s malo prezira. Ne kupujte osmen nikad po prvoj ponuđenoj ceni.

Za to vreme sa vaze poleće nacrtana nilska guska, a za njom, u sceni lova, potrče i sve druge životinje sa grnčarije i raznih zavetnih predmeta i žrtvenih zaloga od V veka pre naše ere pa nadalje, do rimskog doba, a koji su izloženi u produžetku Arhajske sale.

Kad smo kod gusaka, poznato vam je odranije moje polu-profesionalno zanimanje za ptice na arheološkim figuracijama, za šta sam u ovim salama imao basnoslovno bogatu ponudu. Pomenuću sad samo savršenog orla koji stoji na kolenu prestono zavaljene Atine na ploči ukaza proksenima polisa Abida sa azijskog dela Helesponta. Orao je bio totem tog grada. Ko god da je klesao taj kameni dokument iz IV veka pre naše ere, savršeno je poznavao orlove.

U Arhajskom delu sale su i figure sa timpanona Starog hrama Atine Polijas, kog su takođe razlupali mrski nam Persijanci. Pretekla je ona gigantomahijska Atina sa užasnom egidom punom zmija. Atina je tu uhvaćena u trenutku kad joj je težina na levoj, u kolenu gipko savijenoj nozi, pre nego što će, u sledećem trenutku, svu težinu da prebaci na koplje (izgubljeno zajedno s Atininom desnicom). Jer kopljem će Devica „overiti“ već pokleklog giganta (od njega je sačuvan samo deo stopala klečeće noge). Atina je prikazana kao snažna, masivna devojka, ledenog ubilačkog pogleda usmerenog na precizno prikucavanje protivnika na tle. U teškom je vunenom peplosu do zemlje, koji je sve pre nego borilačka garderoba. Zato je valjda i morala da koristi čudotvornu egidu u levoj joj ruci.

Evo, prolazi dvanaesti dan otkako sam se vratio u Beograd, a ja sam i dalje u novom Akropoljskom muzeju u Atini.

Aleksandar Veliki, verovatno rad skulptora Leohara iz 340–330. pne, Akropoljski muzej, Atina 6. oktobra 2019.

---

[1] Γλυκά Νερά, gr. Slatke vode

[2] παππούς, gr. deda.

---