“Hoćete li da vam ovde donesu ručak?” Pitanje me je trglo, jer je tiho ušla. “Molim?” – izustio sam refleksno, da dobijem u vremenu, što uvek rade autodidakti kojima se obratite na jeziku koji im je treći priučeni. Učtivo je ljubazna kustos-bibliotekarka ponovila, ali se ovaj put preko njenog lica odrazila moja potpuna unezverenost. Među neagresivnim osobama zbunjenost ume da bude zarazna. Još je dodala da u blizini ima jedan restoran s odličnom kujnom. I da tako neću morati da prekidam rad. Baš joj je bilo stalo da mi učini.
Nikad nisam jeo za radnim stolom. Ne mogu da zamislim sebe kako razgrćem papire, oturam tastaturu i odmotavam hartiju u kojoj mi je stigao burek. A tada, 1975, kad se poveo taj razgovor o ručku, papiri, rukopisi koje sam, u belim rukavicama, držao ispred sebe – bili su iz XVII veka. I sto je bio iz XVII veka. I stolica na kojoj sam sedeo. Neke slike na zidu bile su doduše iz XVIII. Sa jedne me je gledao Marsili pod sivom perikom, držeći u desnoj ruci možda baš jedan od listova topografske karte koji su na stolu ispred mene. U Palati Pođi, iz XVI veka. A ona meni ručak!
Jeste, bio sam u groznici otkrivanja nepoznatih činjenica o počecima naše ornitologije, a u Museo Marsiliano u Bolonji. Sa velikom sigurnošću se zna da je prvi proučavalac ptica Srbije bio jedan neverovatan čovek, grof Alojzije Ferdinand Marsili (1658–1730), a ja sam prebirao po njegovim beleškama, pismima, skicama mapa, crtežima, rukopisima štampanih i neobjavljenih dela, po hiljadama dokumenata koje je svojom rukom novolatinskim jezikom pisao i crtao Konte Marsilji. Prvi put u životu bio sam se našao ruku do lakata zavučenih u zaostavštinu jednog genija.
Kroz glavu mi je munjevito proletela užasna slika izdajničkih špageta bolonjeze, koji se zmijski migolje na mojoj viljušci, šibajući repovima kao ispušteno crevo za zalivanje i škropeći crvenim šugom od paradajza listove basnoslovnih dokumenata. U panici, obaram čašu s vinom i gledam kako ga drevna hartija žedno upija, dok se mastilom ispisana slova šire i razlivaju nepovratno bledeći.
“Ne hvala”, pobegoh od te katastrofične slike, i još brzopleto dodah “nisam gladan.” To nije bilo ni sasvim netačno. Zanet uzbudljivim radom, zaista nisam bio osetio glad. Do tad. Bibliotekarka me je gledala zabrinuto, materinski (tek sam bio napunio 30). Hoću li bar kafu? Ne, hvala. Ni čaj? Hvala ne. Ovo moje poslednje ne bilo je čak malo preglasno. Da ublažim, i da pokušam da budem duhovit, rekoh “nihil mihi”, za mene ništa, što je bila Marsilijeva aristokratsko-učenjačka deviza u smislu “ništa za sebe”.
Marsilija mi je u stvari otkrio moj prijatelj, dugogodišnji kancelarijski i terenski ortak i kum, zoolog Dž, rodom iz Kovina, a koji se više puta pojavljuje u iskustvima ovih putovanja, od Boke Kotorske i Tare do Grčke i Avganistana. Kao strasan amaterski istraživač prošlosti Kovina i starih austrijskih topografskih karata svog rodnog mesta, tragao je za mapama koje je crtao Marsili ili bar raspolagao njima. Podstaknut interesovanjem koje je u meni potpalio Dž, počeo sam da se i sam bavim čudesnim čovekom Marsilijem, koji je pred Kraljevskim društvom u Londonu sebe lakonski predstavio sa samo dve reči Miles sum (vojnik sam). A naročito me je zanimalo njegovo ornitološko delo.
Grof Marsili (još i Luiđi Marsilji) je u stvari bio ratnik i inžinjerac, obaveštajac i diplomata, ali nadasve prirodnjak i svestrani istraživač. Ili, kako reče Paolo Rumiz u “La Republica”, bio je istovremeno i Indijana Džons i Džejms Bond, i Ervin Romel i Guljelmo Markoni. Kada je kao mladić, za račun Venecije objavio izveštaj o stanju Otomanskog carstva i opis turske vojske i utvrđenja na Bosforu, postao je naročito zanimljiv Austriji angažovanoj u odbrani od Turske u Velikom Bečkom ratu.
Marsili tad stupa u austrijsku vojsku kao inžinjerijski oficir, ali na nesreću, već u jednoj od prvih bitaka rane ga tatarski konjanici, bude oboren s konja i zarobljen, pa prodat Kara-Mustafa paši bosanskom, u Hercegovinu, gde je robovao dve godine. Otkupljen je i oslobođen tek 1684. Odmah se vratio u službu Cara Leopolda Prvog Habzburga, napravio brzu karijeru i stigao do generalskog čina. Kada su Turci odbačeni preko Dunava, Marsilji je dobio zadatak da, u pauzama između bitaka, prouči geo-strategijsko-fortifikacijske pogodnosti duž Dunava. Zato ne čudi što ga nalazimo u austrijskoj delegaciji prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. i što je lično rukovodio povlačenjem linija razgraničavanja.
Tih poslednjih godina XVII veka, Marsili je istraživao sve što se tiče Dunava: geologiju i hidrografiju, utvrđenja i arheološka nalazišta, vršio je astronomska merenja, proučavao biljke i životinje, a naročito ribe i ptice. Radio je na kapitalnom projektu svog života – šestotomnoj ilustrovanoj monografiji o Dunavu, koju je 1700. godine pompezno najavio posebnom pred-knjigom, Prodromusom, s odgovarajućom, barokno preteranom posvetom Caru Leopoldu Prvom.
U tom izbije Rat za špansko nasleđe, a Marsili se 1703. zatekne u tvrđavi Brajzah na Rajni, koju su opsedali Francuzi. Austrijanci se predaju, možda malo prerano, pa pred carskim vojnim sudom Marsiljijeva glava počne da visi o koncu. Na kraju mu ipak oproste život, ali mu oduzmu činove, počupaju ordenje, prebiju mač iznad glave i otpuste iz vojske. Sva imovina mu je bila konfiskovana. Ponižen, razočaran i lišen najvišeg sponzorstva i materijalno propao, bio je odustao od knjige o Dunavu.
Tek 25 godina posle najave, zahvaljujući ponudi za besplatno štampanje u Hagu i Amsterdamu, ugledalo je dana to ogromno izdanje pod naslovom DANUBIUS PANNONICO-MYSICUS. Peti (i najdeblji) tom je ceo posvećen pticama (De Avibus). Knjižurine su toliko velike i teške, da sam onomad neveštim rukovanjem uspeo da sebi slomijem rebro u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.
Kako je to ogromno delo štampano navrat-nanos, videlo se da, bar u 5. tomu o pticama, u njemu ima nekih praznina. Pretpostavka da se među sačuvanim dokumentima u Museo Marsiliano može naći još dragocenih informacija stavila je među prioritete moju potrebu da pregledam neobjavljene spise Marsilijeve. I za to mi se pružila prilika u proleće te, 1975, kada se u Bolonji održavala jedna regionalna konferencija Odeljenja za korišćenje resursa Međunarodnog biroa za predele vodenih staništa, koordinatora već više puta pominjane Ramsarske konvencije. Bio sam u svojstvu posmatrača, jer će ondašnja Jugoslavija pristupiti toj konvenciji tek dve godine docnije. Dakle, pošto je konferencija završena, ostao sam u Bolonji još dodatna dva dana, o svom ruvu i kruvu. Da se Marsilijem bavim.
A ne da se sekiram zbog špageta bolonjeze. Zanimljivo je da su u jelovnicima netalijanskih restorana moje mladosti iz nekih razloga bile obavezne dve jeftine stavke: špageti bolonjeze i špageti milaneze. Retko bi ih ko naručivao, bar iz moje okoline. To su bili neki špageti u tanjiru, a servirali su se tako što bi na njih bila izručena ali nepomešana gomilica crvenog sosa sa mlevenim mesom (bolonjeze) ili šunkom (milaneze). Toga nema ni u Bolonji ni u Milanu. Postoji u Bolonji ragu bolonjeze, ali on sadrži malo paradajza i nikad ne ide uz špagete nego uz krupnije testo, taljatele i lazanje. Pasta je vrlo ozbiljno jelo u Italiji.
Pet minuta pošto sam odbio ljubaznu ponudu za ručak “na noge”, osetio sam glad. Istrpeo sam još pristojnih pola sata i otišao pokajnički do bibliotekarke i objasnio da sam se predomislio. Sad bih ipak da ručam, ali bih voleo da odem u taj ristorante u komšiluku, da malo protegnem noge. Molim da ne vraćam sve one svežnjeve dokumenata i rukopisa, nego neka ostanu, odmah ću ja da se vratim. Samo neka mi objasni kuda da idem. Pažljivo me je slušala i klimala glavom s razumevanjem. Onda mi je vrlo polako potanko objašnjavala kako da nađem tu kafanicu, jer je unutra, u dvorištu. Objasnila mi je dve alternativne varijante, jednu koja je kraća, i drugu koja je lakša za orijentaciju. Na kraju je dodala da sad tamo više ne radi kujna. Moram da sačekam do 6, a tada se ionako Muzej zatvara. Bio sam joj zahvalan što nije rekla ništa u stilu “a lepo sam vam nudila…” U Bolonji se tada znao red i vreme kad se ručava.
Kad sam prvi put došao u Marsilijev muzej, predstavio sam se, rekao ko sam, šta sam i šta želim. Nisu mi tražili ni pasoš, ni pismo od direktora instituta u kom sam tad radio, ni nalog za službeno putovanje, ništa. Dovoljno je bilo moje pošteno lice. Koje međutim nije ništa vredelo tamo odakle sam došao.
Kako su mi šta donosili od spisa i publikacija, upisivao sam svoje ime i datum u korisnički karton. Tako sam video i ko je sve pre mene pregledao te rukopise i dokumente. Obično ih nije bilo više od prstiju jedne ruke. To je bilo strašno uzbudljiv trenutak. Neka od imena su mi bila poznata. Za neka sam se iznenadio. Često sam bio prvi iz Beograda, a ponekad i prvi iz Jugoslavije. U svakom slučaju divan je bio taj osećaj pripadanja grupi koja deli isto iskustvo. A bilo je bogami i praznih kartona. Ruke su mi drhtale dok sam razvezivao prvi (od korisnika) “kodekse” – korice svežnjeva nesortiranih listina starih preko 250–300 godina! Malo se koje drugo iskustvo može meriti s tim osećajem otkrivanja…
Tako sam u Kodeksu 1044 neočekivano naleteo na jedan dotle nepoznat nevelik list sivkaste hartije na kome je u zaglavlju pisalo olovkom i ćirilicom: “то е по српскомь ензікȣ“! Ispod se nalazilo desetak srpskih naziva ptica, prva od naučnika zapisana srpska nomenklatura ptica, koja nije mlađa od kraja XVII veka! Tamo su bili vivak, nesit, kukavica, vetruška, mišolovka (mišar), [g]njurac. lelek i druge ptice čija su se imena sačuvala do danas.
Napustivši Dunav, Marsilji se s najvećim uspehom posvetio okeanografiji i astronomiji i doživeo da bude primljen među besmrtnike Pariske Akademije, engleskog Kraljevskog društva i članove akademije u Monpeljeu. Osnovao je Institut za nauka i umetnosti u Bolonji (1715) i postao jedan od najznačajnijih polihistora svog vremena. Na naslovnoj slici je vikontski grb Marsilija.
Tri godine pre mog puta u Bolonju kod Marsilija, vrativši se iz Avganistana, dobijem u jesen 1972. od svog tadašnjeg šefa Borisa Petrova, jedan tajni zadatak, skoro dostojan Marsilija. Trebalo je da onaj isti Dž. i ja odemo u Grčku na određene lokalitete u Tesaliji i na Atici. Tamo treba da uhvatimo dve vrste specifičnih voluharica i da ih donesemo žive u Beograd, kako bi im Petrov uradio hromozomsku analizu, tada vrlo popularnu metodu u zoologiji sisara. Morali smo te nežne životinjice, o kojima niko ništa nije znao – pronaći, nenasilno uloviti i održavati u životu do Beograda. Pritom je sve moralo biti bez znanja grčkih kolega (naučničko takmičenje za prvenstvo), ali i bez znanja vlasti, i grčkih i naših. Išli smo privatnim Dž-ovim fićom. A poveli smo, kao ispomoć za negu životinja, ako ih uopšte nađemo i uhvatimo, slepu putnicu Z.
Iako smo krenuli da tražino iglu u plastu sena, nađosmo i uhvatismo odmah, iz prve, te naše male žrtve. Svakako smo imali mnogo sreće, ali i višegodišnjeg iskustva, uigranosti kao tandem i istraživačkog instinkta, u čemu je Dž. prednjačio. U stvari, bilo nam je krivo što smo tako brzo završili posao u izazovnoj Grčkoj. Ne sećam se ko je predložio da ostanemo još nekoliko dana, ali je predlog prihvaćen jednoglasno. Sebično smo rekli da, ako slučajno neka od životinja ugine, sad bar znamo kako i gde da lako ulovimo nove.
Između ostalog, otišli smo da razgledamo Mikenu, koju sam ja prvi put video prethodne godine. Slučajno, odseli smo u svratištu ε (pete) kategorije koje se zvalo “kod Lepe Jelene (Menelajeve)” odnosno “I Orea Eleni” (Η Ωραία Ελένη του Μενελάου). Primio nas je lično gazda i seo za naš sto. Ispričao nam je da je kod njegovog dede odsedao i sam Šliman i doneo ogromnu knjižurinu u kojoj su bili potpisi i utisci prethodnih gostiju. Bio je i potpis za koji je gazda tvrdio da je Šlimanov. Slično kao u korisničkim kartonima Marsilijevog muzeja, s uzbuđenjem sam zurio u poznata i nepoznata imena i osetio da pripadam jednom stvarnom nizu ličnosti koje ne samo da su imale priliku da dožive upoznavanje Mikene, nego su o svom iskustvo ostavile trag drugima. A uopšte se nisam iznenadio što sam, među poznatim imenima osoba koje lično ne poznajem, našao i jedno drukčije – potpis svoje školske drugarice, klasičarke K! Te iste 1972, u knjigu se pre nas upisao i Irvin Stoun, koga je proslavila „Žeđ za životom“, o Van Gogu.
Lepa Jelena Menelajeva još uvek postoji na istom mestu. I dalje se reklamira kao „House of Schliemann„. Nije promenila kategoriju, ostala je ε.
Naravno, sve one male beštije stigle su žive i zdrave u Beograd. Bez ijednog gubitka. Zvanično, to putovanje nije ni postojalo.
Jedna ulica u Sremskoj Mitrovici nazvana je Marsilijevom. Vrlo je to čudna ulica. Dvokraka. Da biste prešli iz jednog kraka u drugi iste ulice, morate da stanete na znaku „Stop“.
Delovi ovog teksta objavljeni su pod naslovom „Marsilji je bio prvi“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 3, str. 22–23, Novi sad 2010.
Rezultati pregleda Marsilijevih rukopisa objavljeni su u Vasic V. & Džukić G. 1977: Savremena biologija 8; Vasic V. & Džukić G. 1977: Matica srpska: Zbornik za prirodne nauke 53.
Putovanja, sasvim lično 
4 mišljenja na ““NIHIL MIHI””