March 19, 2003, 1:12:26 AM
Mislio sam da vas ne izveštavam o jednom svom nezanimljivom skoku u Bugarsku. Onda sam shvatio da želim da sa vama podelim nešto što pripada svetu sasvim drugom od onog koji predstavlja vašu svakodnevnicu. Za slučaj da to nekog još može da zanima.
Elem, poslednjih dana februara, vozio sam bugarskim “putevima kojima se ređe ide,” i koji su toliko puni dupki, da neke mogu da posluže i kao klopke za slonove umerene veličine. U svakom slučaju, odmah posle granice upadoh u jednu takvu rupetinu zadnjim točkom [prednji sam uspeo da vrdnem volanom], i od felne (čelični deo točka) napravih nešto poput bugarske ruže s talasastim laticama. Uz tresak sličan eksploziji, odmah je spala tubeless-guma i moj poduhvat je imao sve izglede da propadne na startu. Nije bilo šanse da u kraju, koji se zove Krkarija, kupim novu felnu za Opel Astru! Ipak, imao sam sreću da u Kalugjerovu naiđem na kreativnog vulkanizatora koji je iščukao deformisani točak i dao mu potpuno novi, originalni oblik, sličan krugu, ali takav da napumpana guma samo polako ispušta vazduh.
S takvom inovacijom u rezervi, uspeo sam da, dopumpavajući neobični točak na svakoj pumpi sa ispravnim kompresorom, sledećeg dana stignem u srce Istočnih Rodopa. Na granici s Turskom, ima jedno rudarsko [u regresiji] mesto zvano Madžarovo, u sumornim brdima okovanim mrazom. Tamo, u nečem kao nacionalni park, posvećenom očuvanju orlova lešinara i ostalih ugroženih ptica grabljivica, održavala se svebalkanska konferencija o zaštiti orla krstaša, i zato sam se uputio baš u Madžarovo.
Na putu do Madžarova, približavao sam se jednom naselju i, kad sam video tablu sa nazivom, samo što nisam sleteo u jarak. Bilo je to Žinzifovo! Vama ime sela možda ništa ne znači, ali je to mitsko mesto iz mog detinjstva, iz porodičnih igara “Zemljopisa”, koje smo kao deca obično igrali sa roditeljima tokom dugih putovanja vozom ili u planinarskim domovima dok napolju pljušte kiše ili veju snegovi. Kao što se možda sećate, u toj igri treba na odabrano slovo upisati državu, reku, planinu, naselje, biljku, životinju itd. Naravno da se najviše poena dobijalo na teška slova, kao što je npr Ž.
Moj tata je uvek pobeđivao, mahom zahvaljujući unikalnim i nemogućim imenima mesta, kao što je npr Žinzifovo. Nismo mu baš verovali da sva takva mesta postoje, ali isto se tako nismo usuđivali da posumnjamo u njegovu reč. Ja sam, međutim katastrofalno prolazio pokušavajući da u društvu samo svojih vršnjaka, a bez očevog autoriteta, proturim Žinzifovo. Napori da na raspoloživim mapama Bugarske javno nađem dokaz svog poznavanja geografskog diverziteta, donosili su mi samo razočarenje i, umesto rehabilitacije, opšte gnušanje nad mojim unfair igračkim pokušajima. Onda razumete koliko je bilo moje oduševljenje kada sam se in vivo našao in situ, doduše s malim faznim pomakom od pedesetak godina!
Žinzifovo je malo pomačko selo u Rodopima, a ime je dobilo po neobičnom nacionalnom prosvetitelju, moskopoljskom Cincarinu rođenom u Velesu kao Ξενοφῶν Τζιτζυφου (Xenofon Tzitzifu). Posle izvesnog kolebanja, opredelio se za probugarsku stranu makedonskog pitanja, promenio je ime u Rajko Žinzifov. Mnogi ga smatraju ruskim agentom (veći deo života je proveo u Rusiji i tamo je i umro). Moderni Makedonci iz bivše Jugoslavije nisu složni da li da ga smatraju svojom nacionalno-istorijskom ličnošću (jedna međuselska železnička stanica je po njemu nazvana, a izdata je i jugoslovenska marka s njegovim likom), ili nacionalnim neprijateljem i izdajnikom.
Na tu orlujsku konferenciju sa mnom je išla i jedna zanimljiva “ekološka” nevladina organizacija, čije se ime nažalost piše latinicom na pseudolatinskom NATURA BALKANIKA. Kada sam izrazio svoju užasnutost tolikim kapama (u latinskom postoji samo jedna reč sa K – Kalendae), objasnili su mi da je sad kasno da se menja, budući da je tako već urezano na pečatu, otštampano na poslovnim karticama, logoima i memorandumima, a uostalom, važna je suština, a ne tamo jedno slovce ili dva! Sedište NVO NB je u Dimitrovgradu/Caribrodu, a okrenuta je prirodnim i tradicionalnim vrednostima naročito u trouglu Niš–Sofija–Skoplje.
Orao krstaš je klasični orao, to je ona Aquila, koju su pobedničke legije s ponosom nosile, to je orao sa svih evropskih grbova (američki beloglavac je drugi rod), to je Aigle imperial, to je Imperial Eagle, i Kaiseradler i царски орел. Zanimaće vas zašto je kod nas krstaš.
Čudna je to tica. Ona se nekada davno u Srbiji prikučila selu, živela blizu ljudi i hranila se seoskim vranama, živinom, pacovima, hrčkovima, tekunicama i crkotinama. Slično kao roda, postala je tabu i zaštitnik sela, a selo je nju čuvalo. Selo je, gledajući kako se orlovi viju u visinama pred nailazak letnje nepogode uoči žetve, zaključilo da se to orlovi biju s alama [koje donose gradonosne oblake] i da ih odvlače ili teraju od svog gnezda s malima, koje je usred sela. Time ujedno štite selo i letinu od grada, koji je odvajkada najstrašnija pretnja siromašnom seljaku. Zato su se privilegovanim osećala sela koja imaju orla, i zato je orlovima praštana svaka odnesena kokoška. Ja se još sećam da šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka seljaci nikako nisu hteli da meni, strancu odaju gde je gnezdo krstaša, sve tvrdeći da nemaju pojma, kakav orao…
Orao pravi ogromno i teško gnezdo od debelih grana i zato mu treba staro veliko granato drvo blizu sela gde je klopa. Idealni su bili prastari seoski brestovi, koji su po pravilu bili zapisi, osvećena obredna drveta, s urezanim krstom na kori, do koga se nose krstovi u hristijanizovanim poljskim procesijama o značajnim praznicima. Takvo sveto drveće se zove još i molitva ili krst. Zato se orao, koji pravi gnezdo na krstu, zove krstaš. To nema veze sa krstarenjem po nebu, jer svi orlovi krstare, a samo jedan je orao na krstu.
Sredinom prošlog veka je u Srbiju stigla brestova kuga i pokosila sve stare brestove. Brestovi jednostavno umiru mladi i skoro da više nema nijednog starog drveta, kakav je bio Čarapićev brest na Avali na primer. Ja znam samo za još jedan brest stariji od 100 godina na ostrvu Vranjina na Skadarskom jezeru, gde bolest jos nije stigla! Ali tamo ne žive krstaši.
Orlovi su počeli da prave gnezda na krtim topolama, čak i bagremovima, a u Makedoniji i Mađarskoj ima nekoliko gnezda na visokonaponskim dalekovodnim stubovima. Odatle im gnezda padaju od oluje, a često im poseku drvo na kome je gnezdo [seče se najveće drvo jer daje najviše građe]. Više nema tabua, nema praštanja za ugrabljeno pile, a od grada se štite raketama. Orlove ubijaju, a konferencija u Bugarskoj predstavljala je dogovor za zajednički, balkanski plan za očuvanje i zaštitu orla krstaša.
Poslednje gnezdo koje znam, nalazi se na ogromnom hrastu [tepaju mu “cerić”] iznad Molovina, na zapadnom kraju Fruške gore. Selo je dugački niz kuća, na prisojnoj padini, a gnezdo tačno naspram sela, na brdu. Iz svake kuće se gnezdo vidi i svi u selu ga znaju. Ujutro, svako promoli glavu kroz prozor i gleda orlove. Prošle godine sam u ovo vreme bio tamo: gnezdo je stajalo na ceriću, ali su orlovi nestali. Ovih dana idem opet tamo da proverim da li su se možda vratili, ili je cerić u međuvremenu pojela testera.
Dotle, ja vas pozdravljam, po svim vašim gnezdima.
Naslovna slika: glava krstaša koju sam kao gimnazijalac nacrtao prema jednoj fotografiji u „Ilustrovanoj Politici“.
Putovanja, sasvim lično 