Na Kritu i Kefaloniji bez tetradrahme u džepu

June 28, 2002, 6:11:38 PM

Evo nastavka izveštaja o mojoj minimalnoj Odiseji.

Neki su se u međuvremenu brinuli da li sam od Krete produžio bos, ako sam već dao Hermesova krila svojim sandaloopancima. E pa nisam, imao sam ja još cipela u prtljagu. Jedne od njih su planinarske, i njih sam upotrebio da se popnem na bradanovo gnezdo, na jugozapadnim ograncima Lefkaori (Belogore). Njih ću baciti tek za nekoliko godina, u Stenju kod Resena.

Orao bradan je jedna od najčudnijih, najređih, najvećih i najlepših ptica grabljivica. Kod nas je istrebljen, a na Kritu se očuvalo nekoliko parova, budući da tamo nikada nije bilo vukova i lisica, pa ni potrebe da se protiv njih ostavljaju otrovni mamci – glavni uzrok nestanka bradana. Neobični, crvenooki orao bradan je naime plemenit, pa iako je ogroman i snažan, nije ubica, ni otimač, već se hrani onim što ostane posle drugih lešinara, a najradije jede kosti. Pošto je toliko ugrožen, naša mala srpsko-grčka (3:2) ekipa je, u okviru još jednog evropskog muzejskog projekta, imala zadatak da prstenuje mladunče u gnezdu i, pomoću jednog malog ama ili tregera, opremi bradanče radio-odašiljačem, kako bi se, kada poleti, moglo pratiti njegovo kretanje. To je kao vrlo važno za očuvanje te retke vrste.

Bradani se sporo razmnožavaju, i othrane samo po jedno dete godišnje. Zato smo preduzeli mnoštvo mera predostorožnosti da mladunca ne ugrozimo. Gnezdo je na vertikalnoj litici okrenutoj moru, u jednoj polu-pećini, na visini od oko 700m. Nas petoro se veralo više od dva sata da bi stiglo na 10 m iznad, odakle je jedini alpinista među nama spušten do gnezda, gde je spakovao malog, a mi ostali ga užetom izvukli. Odmah smo bradanče preneli u jednu sličnu, ali pristupačniju polu-pećinu, gde smo prethodno organizovali privremeno lažno gnezdo, sa istim mikroklimatskim uslovima kao u pravom. Tu je ogromni, ružni, mrki mladunac napojen vodom, detaljno pregledan i izmeren, prstenovan, obeležen krilnim markerom sa velikim ciframa i opremljen odašiljačem, a onda istim putem vraćen u kolevku.

Prstenovanje bradana na Kritu 2002.

Nismo zaboravili alpinistu, nego smo i njega izvukli. Takva avantura je svakome od nas bila posebno uzbudljiva, jer se na prste šake jedne ruke mogu izbrojati srpski ornitolozi koji su imali priliku da dospeju do bradanovog gnezda. Pod uslovom i da šaka nema sve prste. Bradan je i od ranije bio moja žuđena ptica.

Na Kritu nisam bio prethodnih 10 godina, tako da je bilo zanimljivo otkrivati šta se promenilo, a šta ne. U toku te decenije, siromašno ostrvo se neverovatno obogatilo. Međutim, nije se promenila raskošna iraklionska pijaca, pa je čak i raspored robe na njoj ostao isti. Baš kao što je ista i postavka u Arheološkom muzeju. Čudo jedno, koliko detalja čovek može da uoči i zapamti. S velikim zadovoljstvom sam na starim mestima pronalazio svoje omiljene vaze s oktopodima u Muzeju i kašete sa hobotnicama na ribarnici. Obradovao sam se i kada sam u Muzeju prepoznao svoje ljubimce među stotinama minijaturnih minojskih pečata.

Moram da vam priznam da taj muzej smatram apsolutno najuzbudljivijim. Fascinira me činjenica da je tu kondenzovan celokupni početak zapadne civilizacije (bez obzira šta o njoj mislili). U tih desetak sala se nalaze svi prototipovi umetnosti koja se već tri milenijuma beskonačno varira po celoj Zemlji. I sve to je stvorila populacija koja bi cela mogla da stane na današnji olimpijski stadion, pri čemu je jedva destak procenata bilo donekle obrazovano!

U Muzeju se priprema nova postavka – naravno za Olimpijske igre, jer je i Iraklio jedan od Olimpijskih gradova. Ogromne pare se odvajaju tamo za muzeje (i ostale kulture).

Ono što mi je ranije bilo promaklo, jesu kritske kalicunje (calzone?), pite sa svežom mizitrom, naročitim posnim belim kritskim sirom. One se prave za Uskrs i često imaju polumesečast oblik malih kalcona. Ovčija mizitra ili antotiri, kada je sveža i neslana, može biti i slatka (jede se s medom). Ako se pušta da sazri, posoli se i ostavlja da se ocedi u korpicama (kao za saksije za cveće), zatim se vadi i sazreva (stvrdnjava), a spolja dobija razne fleke, dok unutra ostaje prljavobela. To je onda vrlo pikantan sir. Ali glavni i najčuveniji kritski sir je gravjera, žut i sasvim decentnog ukusa. Po mnogima je to najbolji grčki sir uopste. Kako međutim nema jak ni miris ni ukus, obično ostavlja ravnodušnim brze lovce na mediteranske ukuse i arome, naročito one koji misle da sve počinje i završava se komadežgom fete.

O tradicionalnoj kritskoj kujni zna se skoro sve, naročito posle jedne studije Svetske Zdravstvene, kojom je utvrđeno da je kritska populacija rekorder po neverovatno niskom procentu kardio-vaskularnih oboljenja i da je prosečni životni vek jako dug. Iznenađenje je bilo i što su Krićani prvaci Sveta po količini unetih masnoća i imaju najveću na Svetu potrošnju maslinovog ulja po glavi stanovnika. Jedu jako malo mesa (obično za praznike) ali, što je bilo još jedno iznenađenje, malo troše i ribe. Najviše jedu mahunastog variva (grašak, grahoricu, pasulj, bob, sočivo, leblebije) i svežeg povrća, a mnogo koriste i presno divlje ili polu-divlje bilje. Puno jedu slatkiša. Piju vino, ali umereno, s merakom. Smatra se da je to najzdravija tradicionalna ishrana na Svetu. Krit mi bre potpuno odgovara. Uostalom tamo se bre srpski brekće, a ne vreči se kao u ostalim delovima Jelade.

Pa ipak sam sa Krita morao da otplovim. Opet noću za Pirej, odakle sam odjurio za Patre, gde sam na kraju kupio nove cipele (a-ha!). Patra (pluralia tantum: Πάτρα) su sada druga luka po važnosti u Grčkoj, jer su preuzela sav transport koji je ranije preko bivše Jugoslavije išao na luke Trst, Rijeku, Split i Bar. Iz Patara sam po jakom Jugu otplovio na Kefalonju i sa tog broda sam ugledao prvi put Itaku. Itaka je odvojena uskim kanalom od Kefalonije i zapravo je samo jedan mali okrajak (krš) od tog velikog ostrva. Odisej je možda bio sa beznačajne Itake ali i moćni kralj Kefalonaca, koje je poveo pod Troju. Sada je popularna verzija po kojoj se završni čin Odiseje odvija zapravo na Kefaloniji.

Omir u 25. stihu Odiseje kaže za Itaku da je to najzapadnije ostrvo u arhipelagu, a to nije Itaka nego Kefalonija. Ma zato vre ja nisam ni stupio nogom na Itaku-Itaku, nego samo na Kefalonju. Drugi opet tvrde da je Kefalonija prava Melita, a ne Malta, niti Mljet. Danas je još frka što na Kefaloniji niko tačno ne zna kako mu se ostrvo zove. Obično kažu Kefalonja (naglasak na –nja, čime se i smanjuje broj slogova u odnosu na Kefalonija sa naglaskom na –ni-). Međutim, u jednoj verziji se izgovara i Kefalinia (piše se itom/etom). I na kraju, ostaje pitanje jedne ili duple lamvde (lambde), jer valjda u 631 stihu Ilijade u nekoj verziji za Kefalonjane piše Κεφαλλήνες. Pošto je Kefalonija dobila ime po junaku Kefalosu, a on je sa jednom lamvdom, onda se pitamo otkud jos jedna? Ponuđeno je rešenje da su to Κεφάλου Έλληνες tj. Kefalovski Grci. Danas ćete naći da se piše na nekoliko načina, čak i na zvaničnim mestima.

Kefalos je bio lovdžija koji je gađao lukom i strelom, kao i ostalim oštrim predmetima. A petljao je nešto sa jednom besmrtnicom, pa nije ispetljao. A onda mu je rođena žena nešto šušnula u bušu, on hitne džilit na neviđeno, i probuši je na mestu. Posle mu je bilo krivo, ali neke žene i dan-danas beže od lovaca u bušu, bar onih koji su nesto imali sa božanama, a koriste hladno oružje.

Bilo kako bilo, mislim da sam se zaljubio u Kefalonju, na kojoj nikad ranije nisam bio. Ne znam šta je lepše i uzbudljivije. Planina Enos (1600 m), obrasla prastarim maglenim šumama kefalonijske (endemske) jele po kojima se o sopstvene grive sapliću sablasnobeli slobodni, skoro divlji konjići? Nestvarno izvajane obalske litice sa blještavim plažama koje su i zvanično rangirane kao najlepše na Svetu? Pitomi maslinjaci, vinogradi i voćnjaci iz kojih proviruju manastiri i seoca?

Biće otužno ako nastavim ovako. Jedna opšta atmosfera me je možda najviše osvojila. Ne znam da li to ima veze, ali kao i ostala Jonska ostrva, a za razliku od većeg dela Grčke, Kefalonja skoro da i nije bila pod Turcima. Prisajedinjena je Grčkoj tek 1860. Bila je do tada pod Englezima i Francuzima, a najduže pod raznim talijanskim upravama, pa su je, uvek zajedno sa Itakom, jedno vreme držali čak i moji Pizanci (sad vam je jasno zasto je tamo ona kafana-Circolo). I danas se oseća jak uticaj naročito Serenisime, pa Kefalonjani imaju maškare tj. karneval, dosta reči iz Veneta, kao i romanskih ličnih imena.

Imaju i klasično pozorište u glavnom gradu Argostoliju. Dakle, Kefalonja sa samo oko 30.000 stanovnika ima pravo veliko pozorište iz 19. veka i to u gradiću od jedva 10.000 žitelja (manje od Trtstenika). Da se razumemo, to nije pozorište za turiste – leti je zatvoreno. Ono je obnovljeno, kao i sve na Kefaloniji, na kojoj nema skoro nijedne kuće starije od 1952, kada je zemljotres sravnio sa zemljom sve zgrade.

Zgradu pozorišta sam dobro upoznao jer se u njoj odigravao jedan veliki događaj – Panhelenski botanički kongres, na koji su bili pozvani i gosti iz inostranstva. Moja supruga Olja je naime botaničarka i ona je tamo govorila o pesku koji je živ, ali u biljnom smislu, a predavanje joj je zapravo bilo o Deliblatskoj peščari. Da ja ne bih bio baš u ladies’ programu, dali su mi da govorim o prirodnjačkim muzejima, budući da je poslednjeg dana kongresa uveče zakazano i otvaranje Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake, na čemu sam imao izvesnu ulogu. A u pozorištu, stavili su me kao predigru predavanju najvećeg grčkog botaničara, profesora emeritusa Dimitrija Fitosa (ipak Φόιτος, a ne Φύτος, što bi bilo zaista preterano nomen-ominozno).

Trebalo je da moje predavanje počne u 16 sati. U zakazano vreme, posle ručka koji je zadocnio, ja sam bio spreman, ali je pozorišna sala bila skoro prazna. Nikad mi ta dvorana nije izgledala većom. Bila je ogromna! I zjapila je. Tešio sam se da je publika i inače dolazila sa znatnim zakašnjenjem, da je nezgodno vreme, siesta, da je poslednji dan kongresa i sl. Ubeđivao sam sebe da mi je zapravo neprijatno zbog starog Fitosa, a ne da mi se sujeta ljulja. Posle dvadesetak minuta u sali se moglo ipak primetiti nekoliko grupica i ja sam rešio da počnem. Nisam doduše odoleo da sa publikom ne podelim svoje zadovoljstvo opuštajućom atmosferom, …koja je više kao na porodičnom skupu, …skupu jedne sasvim male porodice, …čija je većina članova sprečena da prisustvuje… To verovatno nije bilo lepo od mene, ali me je malo olabavilo. Koliko sam bio nepravedan, postajalo je vidljivo iz minuta u minut, jer je publika neprestano ulazila u salu. Kada sam završio, skoro sva sedišta su bila zauzeta, a Fitos je posle mene održao izvanredno predavanje pred prepunom dvoranom!

---

Mnogo godina docnije, u sličnoj situaciji slabe posećenosti jednog predavanja u Beogradu, koje sam, u znoju lica svog, održao po velikoj vrućini, nepromišljeno sam ispričao publici svoju frustraciju iz Argostolija. Posle predavanja, od jedne klasičarke iz publike, dobio sam ono što sam i zaslužio. Ljutito me je prekorela za nepravedni sarkazam zbog koga su se osetili neprijatno oni koji su, uprkos tropskim uslovima, ipak došli da me čuju. I koji su zaslužili bar moju zahvalnost. Postideo sam se, ali je bilo kasno.

---

Uveče je bilo otvaranje malog Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake. Tu sam imao da govorim na srpskom, a simultano je prevodio dr Viktor Ruhotas, predsednik Kefalonijskog društva grčko-srpskog prijateljstva, ortodoksni ortodont, kome spolja na tabli ordinacije piše da je diplomirao i specijalizirao u Beogradu. On je toliko dodao u svom prevođenju, da je izazvao oduševljenje publike i dobio ogroman aplauz. To je od mene mlađi ali nešto kraći i širi gospodin, koji se trudio da verno podražava i moju gestikulaciju i mimiku, što je bio jedan neobičan dodatak pretstavi. Na kraju sam direktorki Muzeja gospođi Niki Katsuni predao na poklon jedan krupan mamutov kutnjak, priznavši da je u izboru prezenta prevagnuo uticaj zubara i prevodioca Viktora.

Kefalonjani su se pokazali i kao neverovatno gostoprimljivi i maštoviti domaćini. Ma ostao bih tamo (u gostima) zauvek. Srećom da mi je viza trajala samo 30 dana, a čekao me je i posao u Atini.

Od zanimljivih jela čuvena je Kefalonijska kreatopita (s mesom i pirinčem). Za mene je bila otkriće Robola (naglasak na –bo-), jedno od najčudnijih vina, isključivo kefalonijsko (ne brkati je sa njenim derivatima, slovenačkom Rebulom i furlanskom Ribolom). To je suvo belo, jako bledo, jednogodišnje vino. Pije se prehlađeno (što niže, uvek ispod 10°C). Čim se ugreje, gubi svaku draž, i zato nije za meraklijsko pijuckanje, nego se sipa po malo u čašu i brzo pije. Zato se sjaj tog vina odmah prenese u svaki par očiju u društvu.

---

[Nikako nisam mogao da ubedim svoje prijatelje u Beogradu da ne muljaju čašu po rukama, nego da oprezno dodiruju samo nožicu. I da ne odugovlače.]

---

Flaše Robole prodaju se u nekom kudeljnom vešu, kao da bi se sporije hladilo. Robola se pravi na tradicionalan način od mešavine grožđa sa sasvim ograničenog područja u centru Kefalonje. Uopšte nije važno grožđe, nego mesto. Pokušavali su da prave Robolu drugde, sve su preneli, i grožđe i ljude i sprave i burad, pa ništa. Zato ima malo prave Robole, i obično se van Kefalonje ne može ni da nađe. [Prodaje se odnedavno po beogradskim supermarketima nešto na čemu piše Robola, ali ono što je unutra sumnjam da je videlo Kefaloniju]

Po kefalonijskim kafanama se pevaju arijete i kantade, i već po imenu pogađate da nisu orijentalne. Arijete su vrlo slične a capella pevanju dalmatinskih klapa. Sastave se 3–4 pevača, bez instrumenata, a uvek počinje tenor, pa se ostali pridružuju. Mnoge arije su poznate, iste su duž obala Jadranskog i Jonskog Mora. Pevači sede za svojim stolom usred kafane (čak i kada su profesionalci) i prave se da ih nije briga za ostale. Kantade se pevaju slično, ali se obično prate gitarom i klapa je veća, a u toku pesme se često pridružuju gosti sa susednih stolova, tako što donesu stolicu i nenametljivo se priključe.

Čim je veče veselje, zasviraju se kola. Kao i po celoj Grčkoj, a i šire, jedno od najpopularnijih je hasaposerviko (srpsko kasapsko oro) i nešto drukčije trikalino (trikalsko, oro iz Trikale).

Međutim, po čitavoj Grčkoj je i dalje popularan rebetiko, koga dobro znaju svi koji letuju na grčkom moru. Rebetiko po značaju odgovara možda portugalskom fadu. To je gruba, opora, gnevna ili očajna muzika, koja zbog svoje note protesta do skora nije mnogo puštana po zvaničnim televizijama i radio-stanicama. To su pesme (tragudi) u glavnom nekad imučnih izbeglica iz gradova Male Azije, koje su verovale da će im u staroj otadžbini biti date olakšice i da će biti zbrinuti. Umesto toga, oni su propali. Drže se zajedno, pate za “pusto tursko”, ne očekuju ništa, vole svoj kaimeno i ostale bolne afekte (dert, sevdah, merak), i ne smatraju da treba da preduzmu nešto da bi popravili svoju situaciju, a pogotovo im ne pada na pamet da je obavezno da “misle pozitivno”! Naprotiv, jedna od omiljenih deviza je „što gore to bolje“. Sasvim za Boru Stankovića. To je muzika koja nije uvek prijatna za uvo, treperava, rapava, često sa orijentalno otegnutim poslednjim slogovima u stihu. Puno je turcizama i žargonskih reči.

Rebetiko se peva i igra. Jedna od starijih varijanti je zibekiko. Najuzbudljivije je kada se u nekoj maloj kafani digne od stola postariji, nezgrapan muškarac, malo pod gasom, raščupan, neobrijan i ne sasvim čist, sa sakoom na ramenima (sako će mu kasnije biti jedini partner u igri), cigaretom za uvetom i brojanicama u podignutoj ruci. Kasnije u toku solo igre, može da stavi otvorenu čakiju u zube (kao da kaže da mu je svejedno da li će nekog da raspori ili sam da pogine). Počinje da igra kao u nekom transu, zagledan metar i po ispod svojih nogu. Sav je u pozi, ali ne vidi nikog oko sebe. Ako podigne glavu, oči drži sklopljene, kao derviš. Međutim, cela kafana ga netremice posmatra i on to zna. Improvizuje, počinje sa posrtanjem, kao da se suviše nagnuo napred, zatim skoro smešno odskakuje unazad ali malo-po-malo od trapavog alkosa pretvara se u sjajnog, gotovo elegantnog igrača. Omiljen rekvizit mu je sako koji u nekim delovima igre privlači svu njegovu pažnju, kao da je živo biće, i s puno nežnosti ga voda brišući svu prašinu s poda.

Reči rebetičnih pesama su često banalne. Nije to neka poezija. Ali, kada bi “ono” moglo da se ispriča rečima, pa ne bi bila potrebna ni muzika ni igra. Nažalost, rebetike su prilično nerazumljive zapadnim turistima, pa se prave naročite za njih. Ima već i turističkih rebetiko-restorana. I naravno, to je onda katastrofa.

Kefalonju sam napustio da bih se vratio u Atinu i otseo opet kod Glarakijevih, porodice poznate po receptima melimakaronje. Zamislite, jedna grana Glarakijevih vodi poreklo čak sa onog Gavdosa! To je divna i pobožna porodica u kojoj otac i ćerka (student muzičke akademije) sviraju saksofon, i u kojoj se uveče vode zanimljivi razgovori o muzici (vaš klasičar je bio samo u ulozi pitača i slušaoca). Uz razgovor se nauči mnogo što-šta. Npr. da je najbolji i najjaći uzo “Varvajani (Barba-Gjani, Βαρβαγιάννη)” sa Lezvosa od 45%. I zaista, preporučio bih ga naročito onima koji misle da ne vole uzo. Ako popijete čašicu stojeći, imaćete osećaj kao da je pored vas projurio ogroman kamion-hladnjača sa prikolicom, pa vas je vazdušni potpritisak malo (ali prijatno) zaljuljao. Sedite, pojedite šnit krastavca (sa malog tanjirića, kao tacna šoljice za crnu kafu), jednu maslinku i komadić sira – i onda pređite na nešto drugo.

Posao radi koga sam zapravo ostao u Atini sličan je Ali-Babinom, kad je otkrio da se pomoću susama može ući u pećinu s blagom. Prijatelji Albandakijevi drže trgovinu poluplemenitim mineralima i fosilima, koje već godinama nabavljam za zbirke Prirodnjačkog muzeja i za prodaju u Bazaru-prirode u Galeriji na Kališu. U prevodu, to znači da sam dva dana proveo ruku do lakata u svetlucavom kamenju, birajući u groznici šta ću da kupim, od malih i velikih kristala, brušenog i glačanog kamena u niskama i u komadima, do svakojakih fosila, stalno se diveći suptilnoj lepoti, dok mi se u glavi besomučno vrte cifre u evrima, preračunavaju se u dinare i bivše marke, odbija očekivani diskont, uračunava carina, maloprodajna marža i porezi i doprinosi, procenjuje kako će se to prodavati na našem ćudljivom tržištu i koju cenu može da dostigne… A najvolem da kupim baš ono što znam da će se teško prodati, ali čijoj eksentričnoj lepoti ne mogu da odolim! I onda, u jednom trenutku osetim da je dosta. Sve što sam “nabrao” u ogromnoj radnji, predaje se ćerkama Albandakijevih, koje sve prebroje, popišu, izračunaju, odbiju popust i naprave sve račune i papire. I uvek, i to je neverovatno, ispostavi se da sam se zaustavio tačno u trenutku kada sam dostigao sumu koju mogu da potrošim.

Međutim, nije mi svaka kupovina išla od ruke. Kada sam u jesen 2000. bio u Atini, poželeo sam da kupim onu čuvenu atinsku srebrnu tetradrahmu sa sovicom sa svetlećim (hipertrofiranim) očima iz četvrtog veka pne, inspirisan njenim likom na amblemu Svetskog zoološkog kongresa koji se tada održavao u Atini. Tada je, budući da sam bedni numizmatički analfabeta, nisam našao. U međuvremenu sam se o tom srebrnjaku dopisivao s klasičarkom K. i još više poželeo da ga nađem.

Ovog maja u Atini uspeo sam da napipam jedan odličan primerak, ali mi je nedostajalo nešto hiljada evara. Shvativši da to ipak nije za mene, odlučim se za dobru kopiju i odem u atinski Numizmatički muzej, samo da bih saznao da im je nestalo baš tih tetradrahmi. Naručili su još kopija, ali nikako da im stignu. Odem razočaran u London i tamo nađem jedan originalni komad, nikakav, skroz izlizan, opsečen, ma pola tetradrahme, a pet puta skuplji od onog u Atini. Da sam samo znao, pa da ga kupim pošto-poto, makar ga preprodao u Londonu!

Ta parica sa sovom kukumavkom sa blistavim okicama je inače najreplikovaniji srebrnjak. Isti motiv korišćen je na drahmama u apoenima od 1 i 2 krajem prošlog veka, a i novo JEDNO EVRO u grčkoj recenziji ima tu istu sovu sa maslinom. Sada u Londonu, na velelepnoj izložbi “Blago Kraljice od Sabe” u Novoj Galeriji British Museuma, video sam da su se novci koji imitiraju atinsku tetradrahmu kovali na Bliskom Istoku vekovima posle Aleksandra, naravno sa sasvim pomerenom simbolikom. Ja sam nekoliko takvih srebrnih novaca sumnjive autentičnosti svojevremeno kupio budzašto na bazarima Srednjeg Istoka, ali su mi ukradeni.

I tako sam sada [2002] bez te tetradrahme!

Iz Atine sam krenuo u žurbi, pošto sam, kao i uvek poput Pepeljuge, pre ponoći morao da pređem granicu (isticala mi je viza). A od Đevđelije sam već mogao natenane da vrtim traku puta unazad, da skupljam mušice po šoferšajbni i da pravim planove za nova putovanja.