Kincika ili Piza bis

11.10.2007 22:38

Javljam da sam kraj leta proveo motajući se po Toskani i Venetu. Dva su razloga (obratite pažnju, biće i dalje po dva razloga) ili motiva koji su do toga doveli.

Sticajem okolnosti (opet obratite pažnju: ne samo da će biti još sticanja okolnosti, nego će jedan od dva razloga uvek nastajati sticajem okolnosti), sticajem dakle okolnosti, veliki botanički kongres moje supruge Olje odigravao se u prvoj polovini septembra baš u Pizi. A ja sam pre šest godina tamo proveo jedva tri dana i s mukom se od klasične Pize otkinuo, ubedivši sebe da ću joj opet doć’ i to bar na nedelju dana (iako tada nisam baš sebi potpuno verovao…). Ali sam pre šest godina izveštaj završio rečenicom „Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu“.

Eto prilike da se nepravda ispravi i eto zašto me je bilo lako nagovoriti da sednem u auto i da, u ulozi šofera i nosača prtljaga sa potpunom odgovornošću i specijalnim ovlašćenjima, krenem u novu pizanstvenu avanturu, uz dobre izglede i nade da mi Piza ne bude jedina destinacija. Ali najpre Piza.

Poželeo sam da odsednemo u „mom“ hotelu iz aprila 2001, iako taj nije bio na listi koju je ponudio organizator kongresa. Imao sam za to naravno dva razloga: hotel je vrlo zanimljiv – smešten u bivši dominikanski (XIV vek), koji je zatim postao i bivši franjevački samostan (XV) Sv. Križa na Fosabandi (izgovorite: Fosabanda, ne u sebi nego naglas, jako: FOSABANDA! – pa već samo to vredi da se tamo odsedne). A drugo, nalazi se sasvim blizu Kongresnog centra, gde je najavljeno da će da se održi botanički kongres. Zgodno je i što je hotel izvan gradskih zidina [fuori porta], pa je pristup autom i parkiranje dozvoljeno bez ograničenja.

Već potvrđenu rezervaciju nam međutim otkazaše, s motivacijom da će istovremeno tamo biti jedna bučna grupa (ispostaviće se da je to bila neka velika svadba, a venčanje je bilo u crkvi koja nije pretvorena u hotelsku TV-salu, nego je ostala u sakramentnoj funkciji). Nije pomoglo naše uveravanje da nam buka ne smeta. Uprava hotela nas je ‘ladno šutnula i iznajmila hotel „bučnoj grupi“. Pomirili smo se s činjenicom da moramo u neki drugi hotel i prepustili organizatoru kongresa da ga rezerviše. Tako smo dobili sobu u neželjenoj ali suđenoj Vili Kinciki, doduše u srcu Pize, ali daleko od Kongresnog centra i u zoni ograničenog saobraćaja.

Sticajem međutim okolnosti, letos se zapali i izgori do temelja onaj Kongresni centar (moj alibi je bio granitne čvrstine, nikad mi ništa nije dokazano), a održavanje botaničkog kongresa se, drugim sticajem okolnosti, preseli u novu zgradu Univerziteta, na strelomet od našeg novog hotela! Ali, kako će se ispostaviti, to je bila najmanja od pogodnosti Vile Kincike.

Kada smo ušli u sobu i otvorili škure, u glas smo uzviknuli. Poslepodnevno sunce je pojurilo unutra, a sasvim izbliza, ispod krošnje jedne pinije pomaljala se Kula, nagnuta kao da bi da zaviri u našu sobu. Bili smo skoro na obodu Polja mirakula. To je imalo za posledicu da smo katedralu, baptisterijum i krivu zvonaru obilazili svakodnevno najmanje dva puta, pod raznim osvetljenjima, u razno doba dana i po raznim vremenskim uslovima. I slikali, slikali, slikali…

Piza: Piazza Archivescovado: hotel „Kinzica” 9 Sept 2007

Piza: Tenda terase hotela Kincika (levo), tenda Vangogove kafanske terase u Arlu (desno)

Hotelčić je imao i starinsku terasu na trgu, koja me je svojom žutom tendom, a noću i osvetljenjem, potsećala na Van-Gogovu „Terasu kafane uveče“ (u Arlu). Jedna od jedine dve uramljene reprodukcije koje su među originalnim porodičnim slikama visile u kući u kojoj se nisam rodio ali sam u njoj odrastao, bila je ta [druga je bio jedan mali Modiljanijev akt]. Vraćajući se u hotel, svako veče bismo posedeli pod tom noćnom tendom da malo staložimo dnevne utiske, a kelner nam je već posle drugog puta bez pitanja donosio – Olji njen blasfemični ponoćni kapućino, a meni čašicu sambuke, u koju je svakiput dodavao po koje zrno kafe više. Ne znam da li je to radio u znak zahvalnosti za bakšiše, ili mi je naprotiv stavljao do znanja da bih mogao i da mu povećam manću – tek, pred odlazak mi je cela površina zejtinjavog pića bila pokrivena zrncima kafe.

Krivokulni prozor omogućavao je međutim i gornji rakurs. Kada se obori pogled otkriva se red od pet živopisnih i uredno postrojenih kontejnera za đubre, svaki za odabrane otpatke. Do našeg prozora nije dopirala nikakva specifična aroma i dopadalo mi se što je tako čisto, lepo selekcionisano i diverzitetno. Iste noći oko prvih petlova skočio sam iz sna kao oparen kada je došao bučni đubretarski kamion i uz treskanje počeo da prazni sadržaj kontejnera. Da je to u Beogradu, sve bi se završilo za tili čas, odjednom i jednim kamionom. Ali, pošto je to klasifikovano đubre, po svaki kontejner dolazili su posebni kamioni i to u razmacima od po „taman sam opet zaspao“. Na svu sreću, već druge noći sam ih jedva kroz san čuo, a trećeg jutra više nisam ni znao da li su dolazili.

Kopkalo me je zašto se hotel zove Kincika, pa me je recepcioner poveo u hotelski salon da mi na zidu pokaže veliku sliku jedne amazonke, koju je jarkim bojama radio „renomirani lokalni savremeni slikar“. Objasnio mi je da je Kincika neka vrsta pizanske Jovanke Orleanke iz ranog 11. veka. Ona je prema legendi patila od nesanice (ili su je budili đubretari) u vreme kada je cela za rat sposobna Piza bila daleko, u pomorskom pohodu protiv Saracena. Jedan odred tih saracenskih gusara se međutim pod okriljem noći prišunjao i iskrcao spremajući pokolj i razaranje nezaštićene Pize. Ali ih je čula mlada, lepa i od plemenita roda Kincika dei Si(gi)smondi (ima raznih verzija pisanja njenog imena) i počela da besomučno zvoni na uzbunu (ne, nije se onaj zvonik od toga iskrivio, on je građen docnije). Onda se vinula u sedlo i digla starce, žene i decu na oružje, pa su tako udesili nesrećne Saracene, da im više nije padalo na pamet da ničim izazvani napadaju goloruku Pizu.

Amalfi: Pizanci na Regati Četiri pomorske republike CC0.

Otada se Kincika slavi kao gradska heroina i svake poslednje nedelje juna, za vreme velike parade u istorijskim kostimima u okviru Regate Četiri pomorske republike (Venecija, Đenova, Piza i Amalfi), jedna lepa žena na konju predstavlja Kinciku. Ona slika je očigledno pravljena po fotografiji sa jedne takve parade. Na moje pitanje. kakvo je to ime, jer mi zvuči neobično za talijanski, pogotovo što se piše početnom kapom (Kinzica), recepcioner mi je samo rekao da oni u Pizi imaju razna imena i da njemu to ime nije neobično. Posle sam ja malo kopkao, pa sam naišao i na teoriju da ona zapravo i nije bila Talijanka – u Pizi je tada već bilo doseljeničkih trgovačkih porodica, na šta i njeno prezime ukazuje.

Čitava četvrt u južnoj polutki [Mecođorno] Pize zove se Kincika. Na jednoj konzoli na zidu kuće u tom kvartu stoji rimska kamena ženska figura sa nekog groba – a narod misli da je to Kincika. To sam čak zaboravio da slikam – ali sam sliku našao pomoću Googleta.

U Pizi smo ostali skoro deset dana, ne menjajući Vilu Kinziku, produživši boravak i pošto se kongres završio. Mogao bih smrtno da se zaljubim u Pizu, da nije Sijene, Voltere i drugih gradića… Jedna turistkinja se žalila kako je Piza nezanimljiva i da ima previše crkava i manastira. I stvarno, ima ih dosta, ne može da se kaže da nema… A da, videli smo i onu svadbu u hotelskoj crkvi Santa Croce in Fossabanda. I proverili smo da li još radi onaj grčki restoran „Itaka“ – radi i isti je gazda kao pre šest godina.

Ko zna, možda ću da napišem i nastavak o Krivoj kuli u Pizi, ili o Sijeni, Firenci, ili o nečem stotom. A o Volteri, Sanđiminjanu, Veneciji, o poljupcima iz Beluna, već sam vam pisao.