Iskušenja

I sad me, zrelog (i više od toga), uznemiruje strah da će mi se ponoviti onaj slučaj koji mi se prvi put desio u mladosti, na počecima bavljenja pticama. Da budem iskren, i posle toga mi se nekoliko puta slučilo nešto slično, a evo i sad nedavno.

Bila je to jedna »majska zora« ranih šezdesetih u Botaničkoj bašti u Beogradu (nekadašnjem i današnjem Jevremovcu). Sebe sam sam tada već smatrao iskusnim poznavaocem, razlikovačem stotina različitih vrsta ptica, po glasu i stasu, po letu i po repu, iz bliza i iz daleka. Pošto sam svakodnevno dolazio u Baštu da posmatram (»proučavam«) ptice, naročito sam dobro poznavao tamošnje stanovnike, znao sam ih u glavu, ne samo vrste, nego i jedinke: pet porodica lakomislenih kosova, jedan par crvenrepki sa gnezdom u niskoj duplji i sa plavetnim jajima, slavuja i slavujku i njihovo diskretno gnezdo u niskoj kostrici, škripave čvorke visoko u šupljem drvetu, vranu na crnom boru, i sve ostale.

Ujesen sam po ponašanju ptica tačno znao kada je kobac došao u Baštu. Znao sam šta koja ptica jede i kad pije vodu. Nalazio sam i najređe vrste. Pa prvi španski vrabac (Passer hispaniolensis) nađen je baš u Bašti! Morao sam da ga uhvatim i nosim dr Sergiju Matvejevu i da ga fotografišem, inače mi niko ne bi verovao.

Ma nije bilo tajni za mene među baštenskim pticama. Sve do tog jutra, nešto pre 5 sati. U to vreme Takovska je zorom bila sasvim tiha, od Dvadesetdevetog Novembra čuo se samo redak i tih žamor. Vidljivost još nije bila dobra, a na vrhu krošnje ogromne sofore stajala je jedna ptica čija se silueta samo nazirala kroz sitno lišće slično bagremovom. Ili mimozinom. Ili jakarandinom. Povremeno je puštala slab zov. Zvučao mi je kao da sam ga već negde čuo, ali zapravo nisam imao nikakvu ideju koja bi to ptica mogla da bude. Obilazio sam oko drveta, pokušavajući da nađem ugao iz koga se može prodreti pogledom i dvogledom do zagonetne ptice. Uzalud. Osetio sam da se nerviram, jer je ptica spokojno sedela i tiho se oglašavala, a svakog trenutka je mogla da odleti. Zauvek. Pokušavao sam da razmišljajući eliminacijom dođem do njenog identiteta. Bez uspeha. Utvrdio sam koja to sve vrsta ne može da bude, ali se ni za pedalj nisam primakao rešenju.

Najzad sam trknuo do kuće po veći i jači dvogled, kao da je problem bio u optici. Naravno, kad sam se vratio, ptica je bila nestala. Pretražio sam u groznici čitavu Botaničku baštu. Ne dišući sam osluškivao, ne bih li u daljini još jednom čuo njen zov. Ništa. I ništa. Došao sam sutradan opet u isto vreme na isto mesto. I prekosutra, i stotinu puta otada. I dan-danas, ja nemam ni najmanjeg pojma koja to ptica beše.

Tada sam prvi put osetio bolnu nepodnošljivost jedne vrste nemoći, suočavanja sa nemogućnošću da saznam svaku činjenicu, da pohlepno uvećam svoje znanje o svemu što me zanima, da pređem preko nekih granica, da dođem do svakog odgovora. Kao da stalno idem uskom trakom koja predstavlja sve ono što znam i umem da objasnim. Stalno pomalo proširujem i podebljavam tu traku, ali je s obe strane ambis, kao onaj u Škocjanskoj jami, zjapeće prostranstvo onoga što ne znam i što, za života, nikada neću uspeti ni da vidim ni da saznam.

Taj crni prostor se nikako ne smanjuje. Baveći se decenijama naučnim istraživanjima ptica i ostale prirode, uvek sam morao da potiskujem, da oturam od sebe sliku onog jutra u Bašti sa nepoznatom pticom, i onu stazicu preko ponora, i sve kasnije slučajeve, kadgod ne bih uspeo da podignem neki od velova sa baš svake skrivene istine.

Prošlog maja, na Gavdosu, ostrvcetu u Libijskom moru južno od Krita, na najjužnijoj tački Evrope, za vreme prstenovanja ptica selica koje su se vraćale iz Afrike, imao sam još teže iskušenje. Uhvatio sam u mrežu hiljade ptica, ali tu jednu nisam nikako uspevao da tačno identifikujem. Jednostavno, po mojoj oceni, imala je pogrešnu kombinaciju odlika! Znao sam da negde grešim i, držeći pticu nežno da je ne ozledim, bezuspešno sam listao nekoliko terenskih priručnika, svestan da vreme ističe i da ne smem još dugo da je gnjavim. Osetio sam, tačnije prepoznao, onu nepodnošljivu situaciju u kojoj mi rešenje izmiče.

Dlanovi su počeli da mi se znoje i ja sam malo olabavio stisak, da ne bih ptici suviše ovlažio perje. Ona je osetila priliku, zakoprcala se i izmigoljila iz ruke. U trenutku kada je prhnula da pobegne i da zauvek ostane neodređena, pomislio sam »ne, ne opet!« i gotovo sam se ugušio od muke, nemoćno gledajući kako se udaljava u brzom talasastom letu. I onda, tras, ptičica udari pravo u drugu vertikalno postavljenu i skrivenu mrežu! Kao da sad ja imam krila, stuštio sam se i izvadio svoju mučiteljku. Prosvetljen posle šoka, krenuo sam ispočetka proceduru identifikacije i – s lakoćom je brzo završio. Ne smem sada ni da kažem koja je to bila ptica i kako ju je inače lako odrediti. Smejale bi mi se mlađe kolege.

Svi koji se opredele da se bave naukom, naročito onom koja se zasniva na empirijskim podacima koji se uzimaju trenutno u prirodi, i o pojavama koje su neponovljive ili su skoro to, znaju koliko uskim i nepouzdanim stazama moraju da idu. Znaju oni koji se bave proučavanjem ptica, koliko se plaća svaka radost otkrića nečeg novog, i koliko košta zadovoljstvo u onom trenutku kada se naprasno počne da otvara pasijans, kada odjednom slika celine počne da se ocrtava, i ono što je izgledalo neuredno i haotično, dobije svoja pravila, svoje kauzalnosti i predvidivosti.

Još je jedna vrsta iskušenja svojstvena ornitolozima i inim tradicionalnim istraživačima prirode, terendžijama kako ih nazva ona Minja. A to je i neka vrsta preimućstva, čak možda i privilegije. Terenci, bar oni pravi, pasionirani, na neki način su dvoživci. Oni se odlično snalaze u prirodi, znaju sve o nebu i oblacima jer moraju da vode računa o vremenu. Čitaju karte, tragove i štapove. Razumeju glasove ptica i drugih životinja. Noću znaju šta koji šum znači. Veru se vešto i pentraju, spavaju na tvrdom, mogu dugo da izdrže bez vode, a kad naiđu na dobru vodu (majstori su da je nađu) piju dugo, kao kamile. Iz džepa svaki čas izvuku poneki neobičan predmet za koji tvrde da je vrlo koristan na terenu. Uveče, pored vatre, umeju da pričaju neverovatne priče. Posle dugo ćute. Kada krenu iz prirode kući, u grad, raduju se povratku. Ne prođe dugo, a oni opet. Kreću od kuće, a vraćaju se u prirodu, i opet se raduju. Amfibije, dobro im je u oba sveta.

Naročito je bavljenje pticama takvo. Traži terenca, koji se prijatno i sigurno oseća i u gradu, u institutu, muzeju, na fakultetu, a i u prirodi, divljini, među pticama. A ptice dopuštaju izvesnu komunikaciju s čovekom, možda veću od većine drugih stvorenja. One su poglavito bića dana, s izuzetkom sova i pomrakuša. Osim toga, ptice obično imaju u svom životnom ciklusu faze koje se odigravaju neskriveno, na otvorenom, javno, sa izrazitim paradiranjem i prikazivanjem, čak i uz prethodno pozivanje na pretstavu. To čine letom i pokretom, upadljivim bojama i oblicima, i naročito glasom, zovom i pesmom. Vazdušne akrobacije vrhunskih letača ili igre ždralova po ljupkosti se ne mogu ni s čim uporediti. Lepota perja mnogih ptica je tolika da ih se ne može nazvati drukčije nego kraljevske, carske, rajske. Ko je noću slušao biglisanje slavuja, zna da nema ničeg uzbudljivijeg.

Već 3-4 godine sam i u nekim nešto drukčijim izazovima. Jednom mi je brat od strica, arheolog, pokazao fibulu iz brozanog doba, i pitao me »je li, koje su ovo ptice?« Na moje iznenađenje, to nisu bile idealne, opšte ptice-simboli, već tri sasvim različite vrste ptica, s jasnim odlikama, od kojih su dve bile tako diskriminantne da nije bilo sumnje da se radi o pelikanu i kašičaru (Platalea leucorodia).

Tako smo krenuli dalje, u potragu za najranijim figuralnim predstavama ptica na artefaktima nađenim arheološkim istraživanjima. Naše zaprepašćenje je bilo potpuno kada smo utvrdili da se 90% svih figuralnih predstava bronzanog i gvozdenog doba odnosi na ptice, i da su to najvećom većinom ptice vodenih staništa, najčešće razne vrste pataka.

Otkrili smo zapravo čitavu jednu kulturu stanovnika naselja na vodi, sa jasnim kultom vodenih ptica. Patke su, pre pojave petla i kokoške (koji su došli sa Istoka) bile i glavna domaća živina. Kult pataka i ostalih vodenih ptica u isto vreme je negovan u Starom Egiptu. Svuda su ptice i obredi koji su ih uključivali, nosili nešto sasvim pozitivno, obnavljajuće i plodonoseće. Pomalo kao na jednoj slici Damjanovskog u Narodnom muzeju u Beogradu.

Ali uvek, kao po nekom zakonu, kad oholo poverujem da sam pomerio liniju poznavanja i razumevanja ptica, da sam provalio još jednu šifrovanu poruku o ptičijoj seobi, da sam objasnio neku zagonetku ponašanja tih stvorenja, da sam utvrdio nove nepobitne činjenice o rasprostranjenju ptica, da sam otkrio nešto što niko pre mene nije znao, da sam naterao neku fibulu staru 3000 godina da progovori, nabasam na novu zamku. Ptice mi poture enigmu koju ne umem da rešim, ali takvu, da me ne obeshrabre do kraja, već da me pouče skromnosti i podbodu da ostanem u traganju na samim granicama.