Senka koja svetli – Pančić 1814.+200

Poznajem, ili sam poznavao, nekolicinu ljudi od nauke, botaničare i one druge, na koje je Josif Pančić ostavio više nego moćan utisak, iako su samo posredno bili u dodiru s njim. Taj uticaj im je bio, siguran sam, među najvažnijim potisnim motorima za rad i stvaranje, iako inače po karakteru nisu bili zavisnici od uzora i idola. Donekle i sam spadam u tu grupu. U najmanje pet navrata bavio sam se Pančićem, putovao u mislima s njim i vraćao mu se, dovodeći sebe u priliku da čitam o njemu, pomalo pišem, prikazujem i, više od svega, razmišljam o njemu ondašnjem – i o nama sadašnjim, vek-dva docnije. I svaki put su se otvarala neka krupna pitanja, kao da je Pančić možda znao odgovore kakvih danas nemamo.

Tu ozbiljnost i dubinu osećali su ne samo Pančićevi neposredni učenici – velikani srpske nauke sa prelaza 19. u 20. vek, već i učenici tih učenika, pa čak i neki za nauku važni došljaci i samouci. Sjajan su primer dva velika Rusa – emigranta, kako se to govorilo, koji su došli u Srbiju između dva rata. Matvejeva, jednog od tih i takvih Pančićevaca, ne samo da sam lično poznavao, nego sam bio i njegov učenik i saputnik. Matvejev dakle, radeći na zbirkama ptica beogradskog Prirodnjačkog muzeja, i Vladimir Martino („Veliki Martino”), Matvejevljev opet učitelj i osnivač zbirki ptica Šumarsko-lovačkog muzeja u Topčideru, pošto su zajedno proučili i zbirke Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu, objavili su 1947. knjigu o prepoznavanju ptica, prvu posle Pančićeve.

Pisci su svoj rad posvetili „svetloj seni velikog prirodnjaka d-r Josifa Pančića.” Objašnjavajući u predgovoru svoju posvetu, izjasnili su se da se osećaju sledbenicima slavnog naučnika. Sledili su Pančića, išli njegovim tragom, a nisu bili ni učenici Pančićevih učenika, nego izbeglice. Možda su kod svog velikog prethodnika osetili nešto poznato, malu nostalgiju i veliku obavezu da, daleko od rodnog kraja, ostave duboke zareze na tragovima svog rada i boravka u novoj domovini. Iako ih je od Pančića delio čitav jedan dugi ljudski vek, jasno i daleko im je puteve obasjavala njegova sen.

I danas, 200 godina posle njegovog rođenja, kad prepoznamo Pančićeve staze, znamo da smo na dobrom putu. Ta svetlost i dalje obasjava Srbiju i srpsku nauku, prosvetu i kulturu, čineći njene vrhunce sjajnijim, ali i mračne ponore i duboke provalije vidljivijim. Ne, ne možemo istovremeno i da prizivamo Pančića i da bilo šta skrivamo i prećutkujemo.

DOKAZIVANJE OČINSTVA

U jednom govoru povodom stogodišnjice Prirodnjačkog muzeja, osvetljeni su kontinuiteti visokih naučnih standarda koje je postavio Pančić. Otkako je 1853. na Liceju osnovana Katedra jestastvene istorije i za kontraktualnog profesora postavljen Pančić, počinje sistematsko naučno formiranje zbirki, od kojih je nastalo inicijalno jezgro Muzeja. Iako nije doživeo da vidi osnivanje Prirodnjačkog muzeja, Doktor Pančić ga je zamislio, a njegovi učenici su ga ostvarili. Utemeljivši Jestastvenički kabinet Liceja, kog je ponekad nazivao i Jestatsveničkim muzejem, Doktor Pančić je zapravo stvorio inicijalne fondove Prirodnjačkog muzeja. Iz Velike škole, nekadašnjeg Liceja, jestatsveničke zbirke će zvanično biti prebačene u Muzej 1901, po odluci Ministra prosvete.

A Pančićevo prisustvo se u Prirodnjačkom muzeju oseća do danas. Čak i sasvim materijalno. Tu su herbarizovane biljke koje je svojom rukom uzbrao. Tu je limena botanička kutija, u kojoj ih je, o ramenu, satima „na terenu“, kako mi danas kažemo, nosio pre no što ih je presovao. Tu su njegovom rukom ispisane etikete i beleške. Zato ga Prirodnjački muzej s pravom naziva svojim idejnim utemeljivačem ili duhovnim osnivačem.

Doktor Pančić ima višestruka očinstva, pa se kontinuiteti mnogih naučnih disciplina, struka, veština i zanimanja računaju od njega. Osim botanike, on je i Otac Ekologije u Srbiji. Današnji Institut za zoologiju smatra ga svojim osnivačem, a i ceo Biološki fakultet uzeo je da od 1853. broji svoje godišnjice. Te godine je Doktor Pančić došao za prvog profesora prirodnih nauka na novoustrojenom Knjaževsko-srbskom liceju u Beogradu, na kome je, u okviru Jestastvoslovno-tehničkog odelenija, osnovan Mineralogičeski, botaničeski i zoologičeski kabinet za studente Filozofskog (Filozofijskog) i Tehničkog fakulteta. Doktor Pančić je tamo držao katedru jestastvene istorije i agronomije i predavao Zoologiju i još nekoliko predmeta. Hteo ne hteo, postao univerzalni pionir i, silom prilika – u odsustvu prirodnjaka specijalista, morao je da bude i svestrani učitelj i prosvetitelj.

I planinari (planinarstvo kao pokret zdravog i moralnog života) Doktora Pančića smatraju svojim rodonačelnikom, a jedan se planinarski klub čak zove „Policajac – Josif Pančić“ (ne treba shvatiti da je dobio ime po policajcu J. Pančiću). Planinari su međutim, svojim najboljim namerama popločali put kojim je Pančić nasilno i fizički već više od pola stoleća udaljen od omladine kojoj se za života uvek obraćao i rečju i delom.

Na postolju spomenika u Crikvenici ističe se međutim druga strana očinstva, odnosno Pančić se ne gleda kao otac, nego kao sin, i tamo piše da je Josip Pančić „Znameniti sin hrvatskog naroda…” Pančić je kratko ostao u svom zavičaju „rvackom primorju”. To je vreme Ilirskog pokreta i hrvatskog nacionalnog buđenja u duhu panslavizma i jugoslavenstva među austrijskim podanicima. Pogrešno bi bilo iskustva modernih hrvatsko-srpskih odnosa projektovati na vreme Pančićevog detinjstva i dečaštva, isto koliko i na vreme njegovog dolaska u Srbiju.

Kao neko ko je rano napustio rodni kraj, nije verovatno da je mogao da oseća uske nacionalne okvire. Po dolasku u Srbiju, želeo je, ili svejedno – smatrao je korisnim da, umesto austrijskog, uzme srpsko državljanstvo. Oženio se takođe strankinjom, ćerkom mađarskog barona Kordona Ljudmilom, u pravoslavnoj crkvi u Kragujevcu, jer rimokatoličke parohije u Srbiji tada nije bilo. Ponekad se naglašava da je primio pravoslavlje kao da je preobraćen iz Hrvata u Srbina. Mislim da bi se Doktor Pančić na to samo osmehnuo. On je izabrao Srbiju za svoju domovinu i to je sasvim dovoljno.

Zamišljam da bi se on lično, da ga je iko ikad pitao kojeg je naroda sin, pre izjasnio za neki krupniji ili opštiji nacionalni korpus, kao što je i u svojoj amanetnoj predsedničkoj poslanici Srpskoj kraljevskoj akademiji dao svoj duhovni okvir: „…dobro bi bilo da se ograničimo na one nauke, koje se Srpstva i Južnog slovenstva, a naročito zemalja Balkanskog poluostrva, tiču”.

AH, TA VRAŽJA FELA ČETINARA

Znajša i neznajša

Za Pančićevo izum-čedo, nacionalno drvo, Serbian Spruce – Pančićevu omoriku, taj srpski Laurelin, pet od deset obrazovanih i nacionalno svesnih građana biće uvereno da raste na Kopaoniku, tri će nehajno priznati „nemam pojma, valjda na Kopaoniku”, a jedan će reći da je pančevačkoj omorici postojbina svakako u Pančevu. Pokušate li da insistirate kod one polovine da na Kopaoniku nema samoniklih omorika, usprotiviće vam se argumentima pokupljenim sa brojnih lokacija na internetu, ili će tvrditi da tako piše u školskim udžbenicima iz kojih su učili. Dobili bi jedinicu da su izustili da Pančićeva omorika ne raste na Kopaoniku, nego na recimo Tari planini. Poneki će biti još i skeptično-samokritični: „Pitam se ima li je i dalje na Kopaoniku… Kakvi smo nehajni, sve je moguće.” Sva tri dela iskaza donekle su tačni: (1) nema je na Kopaoniku, (2) nehajni smo (pa verujemo da ne moramo da poznajemo vrednosti Srbije da bismo bili patriote) i (3) uz takvo znanje o nacionalnim simbolima – sve je zaista moguće.

A najbolja bela čokolada, luksuzni izvozni proizvod i dika jednog našeg uglednog i iskreno patriotskog čokoladžije, nazvana SERBIA, ima na omotu fotografiju planinske četinarske šume sa potpisom „Picea Omorika, Kopaonik Mountain.” Povezivanje Srbije i srpskog nacionalnog ponosa sa Pančićevom omorikom na Kopaoniku, pre je pravilo nego izuzetak, a pokušaji ispravljanja tog pogrešnog uverenja ponekad se doživljavaju kao napad na nacionalnu čast. Sretao sam ljude koji su mi ljutito tvrdili da su Pančićeve omorike svojim očima gledali na Kopu, a ja neka pričam šta god hoću.

Zar nije sve to poruka da Doktoru Pančiću, odnosno njegovoj svetloj senki, ne možemo da prilazimo površno i bez elementarnog znanja, a da ne zabrljamo. Kao neki kineski učitelj, Doktor Pančić je uvek svoje kritičko mišljenje javno saopštavao kroz pouke i izreke koje se do danas citiraju. Jedna od najčešće navođenih uzalud upozorava da neznajša je svakad od štete celome društvu.

Fantomsko drvo

U stvari, Pančićeve muke s omorikom traju stalno, još ranije, od početka, 12 godina pre nego što je, možda brijući se pored prozora u Pop-Đokinoj kući u Zaovinama, prvi put ugledao to fantomsko drvo. Dešava se istraživačima da pronalazak naslute, osete ga šestim čulom, nanjuše njegovu blizinu iako nemaju dovoljno ni jasnih tragova, a nekmoli materijalnih dokaza. Bez dveju sestara, Imaginacije i Intuicije, i nema velikih otkrića. Tako je Doktor Pančić osetio nagoveštaje svog istraživačkog uspeha već 1856, decenijama pre nego što će ga on proslaviti i do danas ostati simbolom vrhunaca nacionalne nauke. Prvo je samo načuo da u Užičkoj nahiji ima i vitkog drveća koje nije ni smrča ni jela, a liči i na jednu i na drugu.

Čudan naziv omorika, mogao je Pančiću da zazvuči poznato, da ga podseti na detinjstvo u Ugrinima, u bribirskom primorskom zaleđu, gde omorikom nazivaju razna igličasta drveta, od kleke/borovice (Juniperus) do smrče (Picea). Tragao je Doktor Pančić po užičkom kraju za tim nevidljivim drvetom godinama, naročito na svojim ekspedicijama sa licejcima .

Znao mu je samo ime i nerazgovetne fragmente nestručnog opisa koji su mu stizali od lokalnih kazivača. Bili su to doduše brđani koji se razumeju u drveće kao goroseče, kiridžije, rabadžije, splavari, tesari i drvodelje (često sve to u jednoj osobi), ali oni nisu mogli da Doktoru Pančiću pruže taksonomsku dijagnozu omorike po kojoj bi mogao da je pouzdano identifikuje. Zato nije veliko čudo što je na svojim terenskim putovanjima više puta prolazio pored samih omorika, ne uočivši ih. Možda je i seo pod neku od njih da se odmori, a nije iznad svoje glave primetio svojstvene bele nizove stoma na četinama. Moguće je i da je, zaustavivši se da uživa u pogledu na Veliki Stolac, odmarao oči na plavičastoj nijansi omorikinih zelenih grana, ne sanjajući da pripadaju vrsti koja će njegovo prezime poneti Svetom.

Danas nam je lako da u moru smrča i jela izdaleka prepoznamo vitki gotički vrh omorikine krošnje, njenu minucioznu strukturu, eleganciju i ljupkost, kao i samo njoj svojstvene ljubičaste šišarčice. Doktor Pančić međutim tada još nije znao njen izgled. Jednostavno, niko je nikad ranije nije stručno opisao ni označio po čemu se razlikuje od smrče i od jele, niko je još nije ni nacrtao ni fotografisao, ni u jednoj zbirci najčuvenijih muzeja nije bilo nijednog primerka u herbarijumu, i ni najslavnije botaničke bašte niti najveći carski baštovani nisu se mogli podičiti sadnicom omorike. Svet uopšte nije znao da ona postoji. Uopšte. A ko zna kako je i sam Doktor Pančić zamišljao omoriku pre nego što je dobio u ruke prve njene grane? Jamačno sasvim drukčije od onog kako stvarno izgleda.

Zaista, šta li mu se sve motalo po glavi dok je dugo tragao za vilinskim drvetom koje mu je stalno izmicalo? Znao je da treba i pored neuspeha da nastavi da uporno sledi svoj istraživački osećaj. Ipak, bivalo je i trenutaka kada je posumnjao u postojanje tog fantomskog drveta. Da li je omorika zaista samo drugo ime za jelu, kako su mu mnogi tvrdili, a i on sam jednom napisao? Šta ako je omoriku stvorila njegova preterana imaginacija na osnovu pukih nagađanja, seoskih rekla-kazala? Možda se nepismeni seljaci (uvek pomalo i hajduci), poslovični šereti Ere, samo sprdaju s Gospodinom Doktorom iz Beograda? Uostalom sa „dosetljivošću Jerskom“ Doktor Pančić se sreo već 1856. Nije li omorika „hoax”, „ruralna legenda“, možda je njeno postojanje puka fantazija, narodna kaža bez stvarnog osnova? Ili je ona samo privremeni ćef prirode, aberacija, individualna varijanta, poput zlatiborskog zlatnog bora (za kojim je Pančić takođe tragao), zlatne bukve i drugih čuda prirode, čije postojanje nije izmišljeno, ali verovanje u njihovo poreklo jeste?

Kako da sazna, da odluči da li da odustane od traganja za botaničkim gralom, ili da nastavi? Onda je, posle tolikih godina neprestanih dilema, već pedesetogodišnji Doktor Pančić izabrao očajnički pokušaj: izdejstvovao je od vlasti okružnu okružnicu, raspis, da mu se tobož za potrebe Velike škole odasvud pošalju grane sa šišarkama od svake vrste četinarskog drveća! I počele su da stižu. Bila je 1865. godina.

Već u novembru te godine Doktor Pančić je mogao da uzvikne heureka (danas bi rekao bingo!). U kamarama pristiglog granja nisu mu promakle jedinstvene grančice, ni jelove ni smrčeve. Znao je Pančić da nije svih tih proteklih godina bio na pogrešnom tragu. Imao je u ruci svoju omoriku. Ali to nije bio kraj njegovih nevolja. Bio je to početak novih, dugih i mučnih zavrzlama.

Ni odakle ni od koga

Koliko se Doktor Pančić obradovao kad je prepoznao vrstu kakvu nikad dotad nije video a očekivao ju je, toliko je bio razočaran što, na granama koje su mu stigle, nije bilo nijedne šišarke, suprotno izričitom uputstvu u cirkularnom raspisu. Sigurno bi odmah krenuo put Bajine bašte (odakle je pošiljka, posredstvom tamošnjeg sreskog načelnika stigla) da nadoknadi propust, da je uz grane bila bar neka ceduljica na kojoj bi pisalo gde su ubrane. Ali nije. Nije se čak ni znalo ko je granu poslao. Uzalud je Doktor Pančić pokušavao da sazna. Sad je već bio u nepodnošljivom položaju: imao je u ruci novu vrstu četinara, a nije mogao da pristupi objavljivanju pronalaska bez opisa šišarki i bez lokaliteta. U stvari, sad mu je bilo još gore nego dok je mogao da odustane.

Nije da mu se to prvi put dešava, prati ga maler još od prve godine u Srbiji. Dok je radio u Jagodini 1846, jašući po okolini našao je neke krokuse (šafrane, Crocus), za koje se posle ispostavilo da su vredni dodatne naučne pažnje. Opet je otišao na ono mesto, ali krokusa više nije bilo. Sledeće godine Doktor Pančić bude premešten, ali ga je i dalje kopkalo kakvi su ono krokusi bili. Tek je 1886. uspeo da ponovo ode tamo, ali od krokusa ni traga. Bio je već vrlo bolestan, pa je 1887. na ekspediciju Crocus poslao same svoje saradnike, koji su se takođe vratili praznih šaka. Ni na samrtnoj postelji nije zaboravio da svojim sledbenicima preporuči da obrate pažnju na te krokuse.

U međuvremenu se drama s omorikom sasvim zakomplikovala. Možda je tačnije reći da ju je sam Pančić takvom učinio. Dobivši dakle 1865. dokaz postojanja omorikinog, već je sledeće godine pokrenuo četvrto putovanje s licejcima. Po običaju, opisao ga je opširno i u pojedinostima, tako da, zahvaljujući preciznim itinererima, znamo da je prolazio pored omorika a nije ih prepoznavao. I, nema nagoveštaja da ju je uopšte tražio. A zatim, kao da je i sasvim posumnjao u njenu posebnost. Posle devet godina od kako je dobio one dve grane, u svojoj čuvenoj Flori Kneževine Srbije srpsko ime omorika stavlja uz Pinus picea, dakle uz jelu, odlučivši da je to ipak ista vrsta. Izgledalo je kao da je Doktor Pančić položio oružje. Pa ipak…

Do dramatičnog preokreta je došlo uskoro, mada je još uvek pomalo sporno kad. Sam Doktor Pančić kaže da je to bilo 1. avgusta 1875. u Zaovinama, kada je ugledao njemu nov i stran četinar, za koji se ispostavilo da je mitska omorika. Kaže još da su on i njegovi mlađi pratioci tom prilikom radosno uskliknuli. Problem nastaje međutim kad se pogleda brižljivo beležen itinerer Pančićevih putovanja sa studentima za tu godinu – nema pomena Zaovinama, a i datum 1. avgust je preskočen. Neki učenjaci veruju da je Pančićeva trupa mogla da skokne do Zaovina i da se vrati za jedan dan. Ostaje međutim pitanje, zašto je tako postupljeno i zašto je iz izveštaja izostavljen najvažniji događaj na tom putovanju?

Svoje otkriće Doktor Pančić žuri da objavi Urbi et Orbi, i bira da to učini na tadašnjem nezvaničnom evropskom naučnom jeziku – nemačkom, ali ne u nekom visokotiražnom međunarodnom periodičnom izdanju, što bi potrajalo, nego je svoju tanku knjižicu od nekoliko listova štampao 1876. u beogradskoj Državnoj štampariji u mizernom tiražu od samo 100 primeraka koje je poštom slao botaničarima. I to je bio prvi izlazak najvećeg Pančićevog pronalaska u Svet! Kao za pakost, naučni omorikin naziv napisao je kao Pinus omorica (sa c), dok je u kasnijim publikacijama epitet uvek navodio kao omorika (sa k). Prilikom nomenklaturnih revizija, taj izvorni naziv je morao biti odbačen.

Treba imati u vidu da su se upravo u to vreme uspostavljala formalna pravila nad haotičnim stanjem botaničke nomenklature (tek je bio izašao tzv. Dekandolov zakon ), da oko njih nije bilo pune saglasnosti, da su se na kongresima botaničara pravila redovno menjala i da je moguće da ih Doktor Pančić nije u svemu poznavao i primenjivao. Kasnije će to izazvati dodatne kontroverze. No svejedno, prvi odjeci njegovog pronalaska omorike pojavili su se u međunarodnoj naučnoj javnosti u rekordnom roku – iste godine. Sledeće godine, 1877, češko-austrijski dendrolog Purkinje piše o Pančićevom pronalasku i kaže da je od autora dobio grane s precvetalim šišarkama ubrane 1875. potvrdivši time tu godinu kao godinu pronalaska omorike.

Srbija i Crna Gora su zaratile s Turskom carevinom 1876, a Doktor Pančić je bio mobilisan u vojni sanitet, tako da nije bilo nastavka proučavanja omorike. Novo putovanje s licejcima pokrenuo je tek posle primirja i ovog puta nedvosmisleno došao u Zaovine u maju 1877, ali u potonjem opisu tog putovanja opet ne pominje omoriku, kao da je i dalje hteo da zadrži neki veo tajanstva preko svog najvećeg pronalaska. Da dodatno zamuti vodu, Doktor Pančić sam citira pogrešno godinu izdanja svog prvog „malog spisa o omorici”, kao da je štampan ne 1876. nego tek 1879!

Ne može se danas znati šta je sve Pančić imao na umu, ali izgleda kao da je hteo da se ono prvobitno (i ruku na srce, malo trapavo) objavljivanje nove vrste smatra preliminarnom, privremenom, radnom verzijom, koja će biti zamenjena novom, konačnom publikacijom. Pa je tako, jedanaest godina docnije štampao nešto opširniji rad na srpskom. U njemu je naučni naziv omorike prvi put naveo ne u okviru lineovskog roda Pinus, nego kao Picea omorika Panč. Ali kasno.

Zavera teorije

U toj novoj Omorici, Doktor Pančić čitaoca polako uvodi u atmosferu otkrića nove vrste konifera (četinara), majstorski zatežući dramski zaplet: „A kad je naša omorika pred učeni svet izašla, primljena je s najvećom nevericom.” I dalje ređa i nabraja ko mu je od tadašnjih svetskih botaničara šta savetovao da bolje pogleda. Današnjem čitaocu, naviklom na potpuno suve, ravne i bezlične naučne i stručne tekstove, Pančićeva spisateljska veština i ispovedna iskrenost činiće se možda kao jadikovanje usamljenog i neshvaćenog naučnika u malecnoj i potcenjenoj Srbiji. I saosećaće naravno s njim, a ne sa oholim zapadnjačkim naduvanim veličinama. Postalo je opšte mesto i da Zapad nije mogao da poveruje Pančiću da se u Evropi, toliko dobro botanički proučenoj, može još naći neotkriveno drvo, i to nigde drugde nego baš na brdovitom Balkanu.

U stvari je obrnuto: nešto pre omorike na Balkanu su pronađene čak tri nove vrste borova. Najpre je Grizebah 1844. na Peristeru otkrio moliku Pinus peuce, a zatim su muniku nezavisno, ne znajući jedan za drugog, pronašla dvojica botaničara Hrist i Antoan, i nazvala je Pinus leucodermis 1863. na Orjenu, odnosno Pinus heldreichii 1864. na Olimpu. Svaki i svačiji pronalazak mora da prođe nevericu odnosno kritičku verifikaciju pre nego što bude prihvaćen, pa je tako bilo i sa omorikom. Pančić je to svakako dobro znao, jer mu omorika nije bila prva vrsta koju je kao novu opisivao i izlagao sudu naučne javnosti. Naprotiv, do 1876. je već imao sijaset otkrića. Neka su prošla rigorozne provere nauke i održala se do danas. Neka nisu.

Kako je u prvom članku Pančić omoriku nomenklaturno svrstao u borove, a drugi autori odmah to počeli da ispravljaju i da je klasifikuju kao vrstu smrčinog roda, iza naučnog naziva Picea omorika počela su da se, u skladu s nomenklaturnim pravilima, pojavljuju i njihova imena (najčešće Bolea i Purkinjea) uz Pančićevo ili čak i bez njegovog imena. To je kod nekih balkanskih autora izazvalo potrebu da procenjuju pravednost i ispravnost međunarodnih pravila botaničke nomenklature.

U ekstremnim slučajevima i usled potpunog nepoznavanja naučnih pravila, govorilo se da je Bole preoteo Pančiću omoriku, ili da je Purkinje Pančića pokrao. Ništa nije netačnije od toga, ovi botaničari našli su se uz naučni binom omorike kao autori kombinacije imena roda i epiteta (imena vrste) i to bez ikakve svoje namere da se kite tuđim perjem. U skladu dakle s najnovijim Botaničkim kodeksom, preporučen naučni naziv omorike glasi Picea omorika (Pančić) Purkyně. To što je Pančić u zagradi, ne znači da je on tu sporedni autor, nego da je tvorac naziva vrste, ali ne i cele kombinacije imena vrste s imenom roda. Bilo kako bilo, niko nikad Pančiću nije osporavao pronalazak omorike. Nomenklaturna pravila na to i ne mogu da utiču.

Kovčeg

Ne samo da je Doktor Pančić bio svestan veličine otkrića omorike, nego i simboličnosti te nove fele u svom istorijskom doprinosu nauci. Ujedno, kao da je imao i jedan poseban, romantični odnos prema toj monumentalnoj biljci. Desetak godina pre svoje smrti odabrao je dva drveta omorike, dao da se poseku i daske dopreme u Beograd. Čuvale su se ispred njegove radne sobe do 8. marta 1888, kada je, po Pančićevoj volji, koju je sproveo njegov zet Milan Mostić, od njih Marko Stolar skovao kovčeg.

Beograd je sutradan osvanuo sav pod crnim zastavama. Doktora Pančića su u kovčegu poneli akademici i profesori, u impozantnoj povorci koja je svedočila o ogromnom, pravom i iskrenom poštovanju koje je narod osećao. Nikad se docnije nije desilo da jedan prirodnjak, profesor, skromni državni službenik bez ikakvog imanja i ušteđevine, zasluženo dobije takvo masovno i nepodeljeno divljenje javnosti. U veličanstvenom ispraćaju su, pored mitropolita i velikodostojnika, učestvovali đaci svih škola i članovi svih građanskih udruženja. Kralj Milan je, iz državničkih razloga bio otsutan, morao je u vreme sahrane da prisustvuje pogrebu nemačkog cara.

Kako je neko, ko u Srbiji nije proveo ni detinjstvo ni mladost, zavoleo ovu zemlju i ove ljude toliko da mu oni uzvraćaju silnom ljubavlju i uvažavanjem? Čime je Doktor Pančić, došljak koji se pojavio kao sumnjivi stranac i podanik preteće carevine, kao “Švaba”, za samo četrdesetak godina zaradio toliko poštovanje? Na ta pitanja odgovara očevidac i učesnik M. Đ. Miličević, s prigodnim patosom u govoru: „Čime? Ni sabljom, ni puškom, ni blagom, ni vlašću, već jedino iskrenom ljubavlju prema svojoj nastavničkoj, svojoj naučničkoj i književničkoj dužnosti; tu je poštu on osvojio onim tanackim percem svojim, koje nije pisalo ni za pare, ni za slavu, ni za dopadanje, nego da učini po svojoj mogućnosti, dvorbu i ugodbu nauci i otadžbini!…”

KROV OD SRBIJE ili PANČIĆEVO POSLEDNJE PUTOVANJE

Planinarski savez ondašnje Narodne Republike Srbije, izveo je 7. jula 1951, povodom svoje pedesetogodišnjice, spektakularno iznošenje Pančićevog tela na Milanov vrh (kasnije Pančićev vrh), najvišu tačku Kopaonika. Na planini je tada održan i prvi slet srpskih planinara sa oko dve hiljade učesnika. Položili su ga ushićeni planinari, sad u novom sanduku od omorikovine, u masivni granitni mauzolej izgrađen po projektu Vladislava Vladisavljevića, u obliku ogromnog sarkofaga nalik utvrđenju, da bi odolevao munjama i olujama.

Ubrzo je međutim Jugoslovenska narodna armija zauzela Pančičev vrh i bahata u svojoj neprikosnovenosti tamo izgradila „vojno čvorište veze“, toranj sa antenama i objekt namenjen kontroli aviosaobraćaja, ne vodeći računa o skrnavljenju groba, i pretvorivši Pančićev mauzolej, dakle jedan istorijski spomenik nauke i kulture, u prvorazredni vojni cilj u eventualnom budućem ratu. Možda je još ružnije od te pretnje (koja će se uskoro ostvariti, poput pucnja one klasične pozorišne puške koja u prvom činu visi okačena o klin na zidu) bila višedecenijska zapuštenost i zanemarenost tog materijalnog simbola nacionalnog ponosa i negdašnje veličine duha srpskog roda.

Ograđen i zabranjen, nenegovan i nepažen, a izložen svim nepogodama na najnezaštićenijoj i najisturenijoj mogućoj tačci Srbije, granit i neimarsko delo su počeli da popuštaju i pucaju. O tome je uporno pisao čak i onaj stari Matvejev koji je, sećate se, kao mladić svoju prvu knjigu posvetio baš Pančićevoj svetloj senci. Uzalud je pisao. A ko ne poštuje svoje velike ljude i sećanje na njih, nema prava da očekuje da ga drugi uvažavaju. Šta vredi što su na uglačanoj ploči kopaoničkog granita Srpska akademija nauka, Univerzitet u Beogradu i Planinarski savez NRS uklesali: „Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini: ‘Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu’“. Prazne reči koje niko ne može da pročita. Jednostavno, srpskoj omladini Pančić „nije dostupan”. Zaista nam nedostaje jedan Pančić.

Što se tiče pomenutog Pančićevog zaveta, odnosno poslednje volje, uvek mi je bilo malo čudno što je tako skroman i neslavoljubiv čovek sebe posmrtno zamišljao u mauzoleju među oblacima. I nisam se prevario. Onaj savremenik i očevidac M. Đ. Miličević, iste godine kada je Doktor Pančić umro, zapisao je sledeće: „Imao je želju da se sahrani na Kopaoniku. Docnije, videći da bi izvršenje te želje bilo teško, odustao je od nje, pa je želeo sahraniti se u svojoj Botaničkoj Bašti: „Neka me svaki dan greje sunce, koje greje i moje cveće, a neka me nekad i Dunav zapljusne!…” A u stvari, nijedna od tih želja nije bila više od sanjarenja. Racionalni Pančić je dapače trezveno kupio dva metra zemlje za svoj grob kod crkve Svetog Marka i testamentom odredio da se troškovi skromne sahrane pokriju iz njegove posmrtne plate. To je bio pravi Pančić. Svakad je bilo bolje poslušati njegove razumne i smerne stavove.

Ali ne, posle Pančićeve smrti mit o Pančićevom amanetu da se pokopa na Kopaoniku postao je javna istina. Čak je i jedna užasna deseteračka pesmica spevana: „No da li će omladina hteti / Pančićevu želju ispuniti / Na Rudište kosti mu preneti / Gde mu želja za života beše / Raznovrsno cveće da miriše, / Da mu kosti nađu večnog mira / Ko Brankove na vrh Stražilova.” Štaviše, ni kriva ni dužna, i Pančićeva Ljudmila-Milka izneta je na Krov od Srbije. Pančić u Mauzoleju a Mauzolej na Milanovom vrhu bili su pre vizija podizača mauzoleja nego onoga ko je u njemu bez krivice osuđen da večno boravi.

A onda je povrh svega došla još i 1999. Ukupno 81 projektil i deset sanduka kasetnih bombi pogodili su vrhove Kopaonika. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio. Od siline eksplozije razmaknuli su se granitni blokovi, a kroz šupljine je progledao famozni omorikov sanduk. Oštećena je bila i desna strana krova. Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i Planinarski savez, već su u leto 1999. rastrešeno kamenje presložili – svedoči doajen našeg planinarstva Branislav Božović. Ali su i dalje zabranjene posete Mauzoleju, osim s posebnom dozvolom.

Nije to u redu, to utamničavanje Pančića, njegovo bezrazložno progonstvo, ta izolacija i izopštenje, kao da je reč o mrskom pobeđenom neprijateljskom imperatoru, a ne o jednom od najvećih građana Srbije. Grešno je to, ne samo kao nepoštovanje prema Pančiću, nego i zbog propuštanja inspiracije, potsticaja, i nekorišćenja one svetlosti njegove senke koja može da pokreće na velika dela. Pogotovo što Kopaonik za Pančića nije bio obična planina. Kako to da to osećaju svi drugi, a samo oni koji donose važne odluke, koji rešavaju sudbinu planina, dolina, reka i jezera, da samo oni ništa ne shvataju?

Onaj isti Matvejev koji je Pančiću posvetio svoju prvu knjigu, napisao je pod starost i knjigu o pticama Kopaonika, pa kaže: „Sada, posle 50 godina, ovu knjigu opet posvećujem Josifu Pančiću, ali i prirodi Kopaonika, koju je on prvi istražio i neizmerno voleo. Za vreme dugog i napornog rada … uvek sam istraživao ‘Pančićev i moj Kopaonik’. Sa Pančićem sam bio u mislima i kasnije, proučavajući i druge, neizmerno lepe balkanske planine. Na njima sam sagledao i mnoge zakonitosti koje sam otkrio na Kopaoniku.”

JE LI PANČIĆ IKAD BIO MLAD?

Jednom sam, baš na Pančićevom tragu, opasno zabasao u vrleti Galinske reke u samoj okuci Drine. Nije me sramota da kažem da sam upao u penjačku mišolovku za mlade i neiskusne terence. Sedeo sam, jahao sam na krivom crnom boru koji je rastao iz skoro vertikalne litice uskog kanjona. Bio sam sam u planini i nisam mogao ni napred ni nazad. Zaključio sam da je nemoguće da je Doktor Pančić ovuda prošao. Bio je botaničar a ne letač. Mora da je već na početku kanjona našao što je tražio i da dalje i dublje nije išao. Danas se to zove kanjon Brusnice, u alpinističkim vodičima označen vrlo ozbiljnim ocenama kondicione i tehničke težine.

U stvari uhvatio sam sebe da o Pančiću mislim samo kao o pogrbljenom i ispijenom starčiću u redengotu, kakvim ga je predstavio Đoka Jovanović na čuvenom spomeniku u parku na beogradskom Studentskom trgu. A kako je izgledao mlađi Pančić, u punoj snazi, onoj koja mu je bila neophodna da terenski prepešači celu tadašnju Srbiju, da se pentra uz Kopaonik i ispne na Tri čuke, vere po crnogorskim i bugarskim vrhuncima, da se lomata kroz kanjone Lazareve, Galinske i ko-zna-koje-sve reke? Ne, sliku takvog Pančića onda nisam uspevao da zamislim, a ni sad to nije lako.

Uvek mi je na umu Pančićev spomenik sa dva „rekvizita” koji se čuvaju u Prirodnjačkom muzeju. Jedno je obična džepna lupa, a drugo neobična limena kutija „za botaniziranje”. Nosila se pomoću remena na ramenu, a služila je da do presovanja za herbarijum sačuva svežinu sakupljenih biljaka. Na spomeniku, poklopac je još otvoren, a Pančićevo bilje se iz nje prosipa zbilja kao iz roga izobilja. U desnoj Pančićevoj ruci više nema bronzane lupe – ostala mu je među prstima samo njena drška. Možda je odvaljena prilikom okretanja spomenika da gleda ka jugozapadu umesto ranije na jugoistok, ili ju je prosto odgirzao zub vremena, a nema nikoga zainteresovanog, ovlašćenog i dužnog da popravi štetu i rekonstruiše nedostatak.

Kao i većina drugih spomenika i Pančićevih portreta uopšte, i ovaj je, što gleda na Veliku školu (danas zgradu Rektorata), rađen prema jednoj od i inače malobrojnih Pančićevih fotografija – onoj na kojoj starac Pančić kruto i neudobno sedi, a stojeći poziraju njegovi slavni učenici Lazar Dokić, zoolog, i Jovan Žujović, geolog. Obojica imaju lavovske glave i odišu snagom i voljom, pa Pančić, skrušen, pogrbljen i upalih obraza, pored njih izgleda još tužnije. Atmosfera te fotografije se nekako nametala umetnicima koji su vajali ili slikali Pančića, pa on svuda glavu drži nisko i ima neke patnje ili sete u licu, kao da ga more teške brige. Uvek je u istom odelu (onom sa fotografije) pa već deluje malo pohabano. Đoka Jovanović ga je međutim majstorski podigao i dao mu pokret putnika tako što mu je razmakao kolena. Možda malo previše, pa, iz određenog ugla, Pančić u dugačkom kaputu može da liči na gologlavog Čarlija Čaplina. Svejedno, to je jedan od prvih javnih spomenika u Beogradu i prvi kojeg je radio domaći vajar.

Taj spomenik nije uvek imao velikog uspeha. Pre otkrivanja u Beogradu, fotografija skulpture je 1890. bila poslata jednom odboru Akademije na odobrenje. Nije se dopala Mihailu Valtroviću, pa je odbijena s obrazloženjem da nema nikakve umetničke vrednosti ni sličnosti s Pančićem. Nije pomoglo ni otvoreno pismo Bogdana Popovića. Međutim, statua je bila primljena na Jesenji salon u Parizu 1891. i izlagana, a Đoka Jovanović je izdejstvovao njene pozitivne recenzije od pariskih umetničkih arbitara. Nekoliko godina posle toga je Akademija ipak odobrila postavljanje spomenika.

Pompezno otkrivanje bilo je upriličeno za 11 sati 11. maja 1897, samo za zvanice, ali njih je bilo mnogo. Na svečanoj tribini, u kraljevoj pratnji bili su ministri, zvanična kraljeva dvorska svita, državni savetnici, članovi Akademije, diplomate i Pančićeva ćerka sa mužem i sinom. Viši oficiri su se postrojili s obe strane tribinskih stepenica. Po tačnom rasporedu i prema rangu, otkrivanju su prisustvovali načelnici ministarstava i sveštenstvo, profesori Velike škole i profesori Vojne akademije (i iza njih đaci Velike škole), Beogradsko pevačko društvo i društva „Obilić” i „Pančić”, profesori Bogoslovije, gimnazija, Realke, Trgovačke škole, nastavnici Više ženske škole, učitelji i učiteljice, zatim bivši opštinski predsednici, novinarsko udruženje, žensko društvo, lekarsko udruženje i poljoprivredno društvo, članovi Kasacije, Glavne kontrole i Apelacije. Najpre je govorio gradonačelnik Nikola Pašić i otkrio spomenik. Posle su govore održali predsednik Akademije Milan Đ. Miličević, rektor Velike škole Jovan Žujović i direktor Prirodnjačkog odeljka Velike škole Steva Jakšić.

Šta nam danas kaže ta živopisna ceremonija? Govori o visokom uvažavanju nauke i prosvete od strane države. Obratite pažnju koliko su visoko bili rangirani studenti? Ne kao nemirna proleterska masa koja stalno pravi probleme, nego kao generacija koja dolazi da preuzme odgovornost za nacionalni razvoj. Mrtav Pančić je osvetlio kao na dlanu gde je kome mesto i kakva mu je uloga. Srbija je tada bila mala ali velika.

Godine 1940. Đoka Jovanović se već bližio svojoj 80. godini, kad je dobio od Akademije nauka narudžbinu za još jednog Pančića, ovog puta za bistu. Ta se bronzana bista danas nalazi u Svečanoj sali, u uglu pored glavnih vrata, sjajna i bez plemenite patine. U ateljeu u Skerlićevoj ulici stari majstor ju je s mukom radio dva meseca. Moram da priznam da mi ne smeta toliko što je Doktor Pančić i na toj bisti isti onaj depresivni starac sa fotografije kao i na spomeniku, i što mu je lice suženo, a oči uvećane i izbuljene, s natečenim kapcima, koliko što je ostao go, jer mu je Čika Đoka potpuno skinuo ono staro, iznošeno odelo.

Od novijih Pančićevih poprsja zanimljivo je ono koje je ispred upravne zgrade, na inicijativu tadašnjeg direktora Javnog preduzeća NP „Kopaonik“ Milosava Maksimovića, otkriveno 3. jula 2001, na dan Svetog Metodija, slave Nacionalnog parka, važnog praznika podkopaoničkog stanovništva, kada silan svet hodočasti u malo svetilište zvano Kopaoničko Metođe. Na toj bisti je Doktor Pančić nekako živnuo, kao da mu prija što je na otvorenom, na slobodi. Spomenik je delo Zorana Vasiljkovića iz Kraljeva, a izliven je u livnici Jeremić u Beogradu. Povod postavljanja spomenika bilo je obeležavanje 50 godina od iznošenja Pančićevog tela na vrh Kopaonika. Otkrio ga je Radomir Mandić, tadašnji direktor Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Na podnožju postamenta su uklesane Pančićeve reči: „Mislio sam Kopaonik potpuno da proučim i eto ne stigoh. Na vama braćo ostaje da dovršite što ja započeh”. Kad god je ko dizao spomenik Pančiću, znao je da to nije samo znak sećanja nego poziv na akciju i naredba za pokret. Pančić još uvek zove na nova putovanja, pokazuje cilj i određuje pravac.

Pustimo sve spomenike, biste i portrete iz druge i treće ruke. Doktora Pančića treba zamišljati krupnog a ne sitnog, pravog a ne pogrbljenog, crnog a ne sedog, tačno po živom opisu onog istog savremenika, M. Đ. Miličevića: „Pančić je bio čovek višega rasta; krupna koščata tela; masti je bio crne; nosio je kratku bradu i brke; … Čelo mu je bilo visoko i veliko, a oči male, duboko pod obrvama; glas mu je bio tanak, ali jasan, a beseda tečna i prijatna.” Josif Pančić je bio prvi naučnik koji je u Srbiji poneo lovorov venac nacionalnog junaka. Svetlost koja odatle zrači ne može da dolazi samo od pogrbljene siluete.

Ništa od svoje slave, ugleda i poštovanja Doktor Pančić nije odneo sa sobom, sve je ostavio kao obavezu i merilo, kao standard cilja i vladanja naučnih i prosvetnih poslenika. To su savršeno znali njegovi učenici i sledbenici i zato su govorili da ispunjavaju „Pančićev zavet”. Ali otada je mnogo vremena prošlo. Pančić je odnešen daleko i odvojen žicom od nas. Nauka i prosveta niti su više na ceni niti održavaju pretrajavanja i aršine Pančićeve. Da li nam to on danas još jače svetli – ili je samo okolni mrak crnji?

---

Tekst iste sadržine objavljen je 2014. u publikaciji uz izložbu Prirodnjačkog muzeja PUTOVANJE: JOSIF PANČIĆ (1814–1888) u Beogradu. Za ovaj blog su izvršena manja prilagođavanja originala i izostavljene su napomene.