Soe nebeske

Nisu planine podmetale leđa nebu.^[1]

Da mi ipak uvedemo tele u kolibu – predloži Olja. Na onaj svoj način kojim saopštava da je odluka već doneta. I da je neopoziva. Grmi, sprema se nevreme – dodade kao obrazloženje.

Iako sam i ja čuo udaljenu tutnjavu, rekoh, više da umirim Olju – Ko zna šta je to i gde je. Vidiš da je vedro! I zaista, na nebu iznad nas nisu se videli znaci nepogode. Dugačke grede Štita (2190 m) bile su blještavo osvetljene poslepodnevnim suncem. Onda se opet čulo, nešto bliže ali nekako muklo, kao da iz zemlje dolazi.

Tu napuštenu kolibu s kraja raštrkanog Ivanbegovog katuna u Moračkim planinama dala nam je Baba-Jela. Predstavila se tako, jer su s njom na planini bili još samo unuci. I Đed-Jovo. Oni čitaoci kojima nije poznat društveni poredak na katunima, ne treba da se čude što nas je prihvatila i „rasporedila“ Baba-Jela. Na planini vlada neka vrsta matrijarhata i šef je planinka koja ne samo da donosi sve odluke i deli zaduženja nego se i stara o gostoprimstvu. Zahvaljujući takvom običajnom redu i tradiciji, terenci na planini nailaze na mnogo srdačniju i topliju gostoljubivost nego igde drugde. Naravno, to pravilo ne važi na onim balkanskim planinama na kojima vera i drukčiji kruti običaji gorštaka isključuju komunikaciju žena sa muškarcima izvan porodice. Kao na primer u Gori, i drugde na Šar-planini, gde su od Albanaca vidljivi samo muškarci.

Nije ta koliba uopšte bila Baba-Jelina, ali je ona u njoj držala jedno tele. Bio je to izuzetak, jer se domaće životinje na Ivanbegovom katunu drže napolju. Baba-Jela je izvela tele iz kolibe, a pustila nas unutra i time izazvala našu zahvalnost i grižu savesti. Moram da upozorim čitaoce da tradicionalni katun nije mesto gde se sentimentalno vodi računa o pravima životinja ili naročito brine o njihovoj dobrobiti. Naprotiv. Gore retko ima štala ili kućica za pse tornjake. Ako vidite nešto što liči na štenaru, to je kućara (ili kućer), za čobanina kraj isturenog tora, a ne za psa. Psi tamo nisu ljubimci. Istrpeće ako ih pomilujete ali oni to ne očekuju i ne treba im. Preko dana su psi vezani lancem, na otvorenom, na suncu, vetru ili kiši. Noću se puštaju i zato je dobro da vas prethodno upoznaju, pogotovo ako noću nameravate da izlazite iz kolibe. Celi Ivanbegov katun nikad, valjda od Ivan-bega, nije imao ništa što bi namenom ukazivalo na toalet. Ne, bogami.

Naša koliba bila je derutna, ali nešto očuvanija od ostalih u kategoriji napuštenih. Bila je godina 1985, katuni su već odumirali i stoka se sve manje izdizala. Ivanbegov katun na 1820 m visine bio je jedan od najzabačenijih u Moračkim planinama. Priznajem da sam se malo razočarao kad smo kao žumance žutom Ladom Nivom preko Krnova stigli i videli šta se krije pod tim slavnim imenom. Inače, među toponimima širom Crne Gore svašta je Ivan-begovo, ili bar Ivanovo, od dvora, crkava, njiva, livada, do stolica, korita i brojila [2], pa evo i jednog takvog krajnje skromnog piperskog katuna.

Ivanbegov katun nije imao vode sem u dve-tri duboke škrape (škripa) u kojima se skupljala snežnica ili kišnica, a stoka je napajana u obližnjim lokvama, dok ne presuše sredinom leta. Kod Crvenog ždrijela, oko dva kilometra daleko ima ponekad vode. Tamo je jedna vrsta polu-bunara polu-čatrnje čija je sabirna površina jedan ne naročito veliki kamen sa betonskim slivnim vadama za usmeravanje kišnice.

Paša je mršava, a ceo pejsaž surova jednolična mešavina sivobelog kamena i sivožutozelene vegetacije bez drveća. Snovi o „Maloj Švajcarskoj“ otpadaju bar kad je reč o okolini Ivanbegovog katuna. Ogrevno drvo dovlačilo se izdaleka. Ni stoke Ivanbegovci nisu mnogo imali, a od nekih desetak koliba jedva da je polovina bila naseljena. Katun je već tada tavorio, kao što se osipalo i pipersko selo Seoštica (u opštini Podgorica), na dva dana hoda udaljenosti [3]. Prema popisu iz 2003, u Seoštici je već bilo ostalo samo šestoro stanovnika. Na Ivanbegov katun su izdizali o Đurđevdanu.

Ne bavim se ja toliko tim katunom bez razloga. Ivanbegov katun odabran je 1985. kao strateška tačka, visokoplaninska terenska baza za podrobno istraživanje jednog dotad ornitološki neproučenog a moćno obećavajućeg planinskog kraja usred Crne Gore. Pre našeg dolaska nijedan ornitolog nije tamo ni privirio. A bojim se ni posle. Bila je to krupna bela fleka u sredini mape o pticama Crne Gore.

Kolibe Ivanbegovog katuna bile su od dasaka a zidova jedva da su imale, osim dva-tri reda naslaganog kamenja. Rogovi daščanog krova oslanjali su se na tle, pa su kolibe izdaleka ličile na izbeljene šatore. Ne, nikakvih prozora. Noću su se između dasaka videle zvezde. Nijedna koliba nije imala ni dimnjak ni šporet već samo otvoreno ognjište za kuvanje varenike i za pečenje pogače. Baba-Jela nam je mesila odlične pogače od našeg donešenog brašna tokom sedam dana koliko smo proveli na Ivanbegovom katunu. Uz njih smo jeli svoje konzerve. Svaki put nas je pozivala i da uveče dođemo da šjedimo s Đedom-Jovom. Jednom smo to pokušali. Sve vreme smo plakali i kašljali od dima koji nema kuda da izađe iz niske kolibe bez prozora. Pošto smo se po ceo dan od svitanja lomatali po okolnim visijama, uveče smo bili mrtvi umorni i morali za videla da žurno sređujemo terenske beleške i planiramo itinerere za sledeći dan. Nismo imali potrebu da smišljamo druga izvinjenja za svoju nedruštvenost.

Dim sa ognjišta (koje gori svakog dana i po ceo dan radi kuvanja varenike) izlazi jednostavno između dasaka krova. I spolja se poznaje na krovu zagaravljeno mesto kuda se izbavlja najviše dima. Viđao sam i nove i bolje zidane planinske kuće pokrivene crepovima ali građene i dalje bez odžaka. Dim se skuplja iznad ognjišta na tavanu i odatle beži kako zna i ume. Napredniji katuni, kao što su na primer Ridski stanovi u Prokletijama ispod Bogićevice, imaju umesto ognjišta, kao novotariju plehane šporete na dva nivoa: na nižem je ložište sa jednom ringlom, a na višem rerna. Ali ni tamo nema odžaka nego se dim izvodi napolje limenim sulundarima kroz krov ili sa strane, kroz zid brvnare. Ipak, čim ne pada kiša, šporet se najradije iznosi napolje, ispred kolibe.

Kad smo isterali tele da se mi uselimo u ivanbegovsku kolibu, za majstorisanje uvek orni Vizi pokušao je da malo ublaži transparentnost i vodopropusnost krova uglavljivanjem nedostajućih delova dasaka. Nije mi se to sasvim dopadalo. Smatrao sam neovlašćenim mešanje u već započeti i poodmakli proces dostojanstvenog propadanja i ne samo materijalnog nestajanja jedne potleuše, nego i celog obrasca sezonskog planinskog stočarenja. Zakrpe na nečemu što se ne može popraviti? Bolje ne. Ima lepote i u prizoru nepovratnog odlaska.

Sad već mnogo bliže prasnu grom, a videsmo i odakle pretnja dolazi. Ne s neba, već je stihija režala iz pravca Reževih dolova. Nešto veliko, mrko i preteće valjalo se uzbrdo između Žurimova, raslo je puzeći odozdo prema nama. Gledali smo te gradonosne oblake odozgo, kao iz aviona, poput prizora nadneblja na fotografijama Borisa Ivančevića. Pala mi je na pamet jedna fotografija sa Durmitora iz 1925. iz albuma Deda-Voje Vukovića (on se već toliko puta pominje, da je ovo skoro pa njegov blog, duboko je njegovo oranje). Na toj fotografiji lepo se vide gusti oblaci koji se iz doline penju do visine očiju posmatrača s nebeskih visina.

A setio sam se odmah i Vojvode Radonje iz Gorskog vijenca:

„… sto putah sam ovđena sjedio
i grija se mirno sprama sunca,
a pod sobom munje i gromove
gleda, sluša đeno cijepaju;
gleda jekom grada stravičnoga
đe s’ poda mnom jalove oblaci, …“

Kad je zaklonila Sunce, neman je počela da bljuje i vatru. Neobično je bilo videti ispod sebe mračni puzeći oblak iznutra osvetljavan munjama. Superiorna nada da smo bezbedni na toj visini, da će se snaga nevremena istrošiti penjanjem uz planinu, a oblaci isprazniti svoj tovar, izjaloviti se pre nego stignu do nas, brzo je razvejana, a urlajuća oluja obrušila se svom snagom na naš katun, pucajući iz svih oružja. Vihor je pretio da odnese i ono malo krova, koliba se tresla, stenjala i molila za milost. Na Ivanbegov katun je nebo, kome je pojačanje pristiglo odozdo, izručilo sve što je imalo: i kišu, i grad i sneg. Nije to bilo nadneblje, nego nebovo naličje, izvrnuto nebo.

U slabašni zaklon uvedeno tele odmah je od sreće ili od straha obilno i zagušljivo obeležilo ponovo osvojenu teritoriju. Koju smo malo pre toga pedantno očistili od naslaga balege. I kad je nepogoda prošla, nastavili smo da uveče uvodimo tele u kolibu, a ujutro da čistimo. Osetljivi na balegu i njene prateće pojave, nemaju šta da traže na katunima.

Kolibe Ivanbegovog katuna rasute su na kraju jednog nedovršenog ledničkog valova dinarskog pravca, a koji je zatim karstnom erozijom sasvim haotično nagrđen, naročito u gornjem delu koji se zove Ckvari. Ne znam šta znači sama reč, ali savršeno odgovara toj krečnjačkoj izmrcvarenoj i razrovanoj pustinji. Ckvari su toliko izbrazdane, ispresecane škrapama i izdrobljene, da su mestimično neprohodne. Ko želi brzo da slomi nogu, pozivam ga u Ckvari. Stazice kojima prolaze retke životinje vijugave su, vode do mesta koja vam ne trebaju a često se naprasno izgube među izlomljenim kamenjem, oštrim čebeljima, škrapama i muzgama. Ko je tamo prinuđen da proučava ptice, mora da na duši ima teške grehe.

Ckvari su mesto u kome kao da i nema ljudskog života. Ali ima znakova smrti. Neočekivano, u tom potpunom pustom krečnjačkom neredu, nađosmo pobijen kamen sa natpisom da je 1958. na tom mestu trinaestogodišnji dečak po imenu Turo poginuo „padom sa konja“. Tako piše na kamenu. Da se zna. Nema zapisano ko je i kad i kako na katunima živeo. Samo se piše kad nečiji sin baš tamo pogine.

U tim planinama sreće se toponim Potrk. Označava neveliko, ravnije, mekše i prohodnije mesto u ljutom kršu. Tamo i sam konj, vraćajuči se kući, od olakšanja krene u trk, za svoju dušu. Možda je tako pao onaj zlosrećni mladi i nevični jahač neosedlanog konja.

Nisu svi planinski kameni spomeni na mestima na kojima je do susreta sa smrću došlo. Jedan krst na visokom kamenom stubu podignut je 1909. na preko 1300 m visine kod raskršća kad se od durmitorskog Žabljaka skreće za Njegovuđu. Taj krajputaš je izašao ispred Njegovuđe da presretne putnike namernike, da ih zaustavi i pozove ih da pročitaju natpis koji teče preko sve četiri strane stuba. Čitač mora da obiđe krug oko spomenika da bi došao do kraja podužeg teksta. Ne može da ga samo okrzne pogledom i projaše. To je beleg koji primorava na razmišljanje.

Opet je o jednoj pogibiji. Dvadesetogodišnji Vajo Šćepana Tomova Žugić poginuo je u Ameriku 1905. a otac i braća mu ovde podigoše stub „u znak tužne žalosti“. Nije Vajko ovde sahranjen, nego je planina pravo mesto za sećanje na njegovu smrt i pamćenje žalosti koju je ona posejala. Tu, u blizini neba. A nebo se ne laže.

Priznajem da sam (tek) 1991. čuo (pročitao) da se najviši deo Durmitora zove Soa Nebeska. Dobro zvuči, epsko-njegoševski. Dotad sam znao samo za običnu So(j)u visoku 2440 m, s alternativnim imenom Đevojka, jezivi južni dodatak najvišem durmitorskom vrhu Bobotovom kuku (2523 m) za koji sam u školi učio da se zove Ćirova pećina. Toponimi su uporni i retko se ovako menjaju. Stare mape su svedoci. Jedno brdo od samo 1412 m visine između Zloglavlja i Gornje Lovnice, daleko od Durmitora a severozapadno od Rožaja, zove se u stvari isto – Nebeska Soha. Ali, bar po topografskim i satelitskiim mapama nisam uspeo da uoćim asocijaciju ni na sohu ni na njenu nebeskost. Inače, soha, soja ili soa je uspravno podignuta motka, drveni potporanj, direk ili kolac na kojeg se nešto oslanja ili za njega vezuje. Sojenica je kuća na kolju, na podupiračima. Sošno jedro je ono koje se vezuje za jarbol, uspravno podignutu katarku, dakle motku.

Da nije soe nebeske, planinskog vrhunca, direka koji podupire nebo da ne padne, nebo i zemlja bi se sravnili i pomešali, nestalo bi gore i dole, ne bi više bilo ovog i onog svijeta. Sve bi se razlike poništile. Ovako se bar zna ko je živ a ko mrtav.

Bio sam među zvanicama koje su učestvovale u naučnom skupu o Durmitoru, i 20. septembra 1991. prisustvovale donošenju Deklaracije o ekološkoj državi Crnoj Gori. Poslanici Skupštine Republike Crne Gore zasedali su visoko na jednoj žabljačkoj livadi sedeći pod otvorenim nebom na za tu priliku tek istesanim klupama. Reminiscencija na Skupštinu uoči Trojičina dne na Lovčenu nametala se sama. Samo što je ova ekološka bila uoči Male Gospojine. Tom prilikom sam dobio u ruke List Nacionalnog parka Durmitor „soa nebeska“ (sve mala slova u naslovu, italikom, ćirilicom) godina 9, br. 15 za avgust 1991, Žabljak. U zaglavlju je citiran Vuk Karadžić: „Gdjekoji pripovijedaju da se u Hercegovini govori za Durmitor da je nebeska soha, tj. da je tako visok da nebo drži“[4]. U Vukovo doba, pre Berlinskog kongresa, Durmitor je bio deo Hercegovine. List „soa nebeska“ (bar broj kojeg sam video) nije poslovni bilten Nacionalnog parka Durmitor nego stručno-književni magazin.

Posle je za gdjekoje od zvanica bilo omogućeno da polete još više, iznad Durmitora, velikim policijskim helikopterom. Nije to bilo ništa drukčije nego kad se gleda odozgo s planinskih vrhunaca. Najviše mi se dopalo kad smo visoko nadletali katune i sela u dolovima i na površima. Svidele su mi se te male kolibe, kao igračke! Tog trenutka, jedna žena ispred kolibe pogleda uvis i pomisli – baš je sladak onaj helikopterčić na nebu, kao za decu da je napravljen!

Zapamćeno je u katunskim pričama i u pjesmu tureno [5] da su dva maloletna sina Oca Crnogoraca Ivana Crnojevića poginula od ljutog ujeda zmije ljutice baš u onom Ivanbegovom katunu. Neutešni otac Ivan-beg na mesto pogibije donese ogroman titanski kamen, sto puta veći od Sizifovog. Kao beleg. Naravno, uz pomoć posestrime vile. Ne može se u to ne verovati – eno ga tamo taj kamen, stenčuga, kockasta gromada posred Ivanbegovog katuna. Nema te mehanizacije koja bi ga za milimetar pomerila, ni eksploziva kojim bi se mogao razlupati. Ni traga da je odnekud dokotrljan. Samo je s neba mogao doći, da aterira. Nije pao, jer bi se razbio ili bar napukao, napravio krater, nego je meko spušten. Ženskom, vilinskom rukom. Umeju one to. Kao kad pletu vence od planinskog cveća.

Srećom da ovde nema nekog pametnjakovića koji bi sad prosuo ledničku teoriju zavere uz priču o transportu te stene na leđima ckvarskog glečera ili oburvavanja gromade sa obližnje grede tokom glacijalne erozije. Ili teoriju zemljotresa. Pre bih poverovao da je ovaj kamen dobacio neki kiklop, kao onu stenu nasred Grla od Čuleta.

Uostalom, istinitost predanja potvrđuje i Ivanbegova ruža. I obrnuto, ružu potvrđuje legenda. Te 1985. lično sam se uverio da na samom vrhu Ivanbegovog kamena raste ruža koju je kako kažu sam Ivan-beg doneo iz Zete i tu posadio, na mestu pogibije svojih sinova. Botaničke Neverne Tome i dalje tvrde da je to samonikla divlja ruža, doduše stara i sa svim tragovima svog trajanja na surovom i izloženom mestu. A ornitološki skeptici čak tvrde da znaju i koje bi ptice mogle biti odgovorne da su se na vrh te stene pokakile i tako posejale nesvareno seme šipka, što je uobičajeni način rasejavanja divljih ruža. Ali je to sve apsolutno beznačajno za legendu o Ivanbegovoj Ruži.

Današnji katuni nemaju svoja groblja. Nikad nisu ni imali. Ko umre u planini, snesu ga u selo i kopaju ga dole na seoskom groblju. I onda odjednom, na bregu iznad poddurmitorskog Ribljeg jezera, na skoro 1500 m visine, iz trave vire stećci. Do pola utonuli, nagnuti, neki obaljeni. Prastari i nagriženi. Na slične sam jednom naišao i uoči Ivanjdana 1971. kod Trse, na oko 1600 m visine na Grčkoj glavi, kad sam sa još četvoricom prirodnjaka i prijatelja istraživao najmanje poznate delove Durmitorskog masiva i okolnih drobnjačkih planina. Kao da ih je prizvala Danica Marković, okolo su devojke, čuvajući ovce, plele vence od cveća. Te tako i ja bih darivan jednim.

A grobalja ima skoro svuda po najvišim planinama. Nisu uvek stećci, ali su uvek prastari i tuđi. Često se za njih izmisli legenda o pobijenim svatovima da bi se objasnilo otkud toliki grobovi nepoznatih ljudi na jednom mestu u pustoj planini [6]. Tako i na Šar-planini više Restelice na 1850 m visine ima Juriško Grobište sa tipičnom legendom o dve povorke svatova koje su se međusobno poubijale u sukobu oko prvenstva prolaza po uskoj stazi na planinskom prevalcu [7].

Na tim kamenovima ništa ne može da se pročita. Valjda ništa nije ni bilo napisano jer se u to doba i nije računalo da iko na planini zna tajna značenja slova. Ali mramorje tu i dalje ćuteći govori da se na planini odavno živelo i umiralo. Srednjevekovni i još stariji planinski stočari i nisu leti izdizali sa stokom na planinu nego su naprotiv, u jesen silazili u župnu i sredozemnu Crnu Goru da tamo prezime. Planinu su smatrali svojim domom i na nju su se u proleće vraćali kući. Jer tamo su im, pod monolitima ležali preci i sećanja na njih.

Sadašnji planinci stećke zovu grčkim grobljem ili jednostavno mramorjem i ne znaju ništa o njima. Ta mesta im nisu sveta. Osećaju da nemaju zajedničku tradiciju sa gorštacima koji su tu davno živeli i umirali. Nisu to bili etnički Grci nego narod zakona grčkog kako su se, posle Velike šizme, nazivali oni koji nisu bili zakona rimskog. Niko više ne obilazi ta groblja osim turista. A i oni samo ona poznatija i pristupačnija. Budu malo, slikaju i odu.

U poređenju s Ivanbegovim, sasvim su bili drukčiji katuni na Štavni 1988. Štavna je od Andrijevice pristupačan plećati severni povijarac Vasojevićkog Koma, visine 1700–1800 m, posut kolibama nekolikih katuna. Sve su kolibe bile uredne, solidno građene i pune naroda, a videlo se i automobila koji su stigli do u same katune. Izgledalo je kao pred neki sabor. Ali ne, nije sabor – rekli su nam, nego tu letnji raspust provodi školska i studentska omladina. Tamošnji katuni su već tada imali više odmarališni nego stočarski karakter. Uostalom, malo se stoke i dalo primetiti. Svi naši pokušaji da kupimo makar grumen planinskog sira bili su uzaludni. Do danas, Štavna se potpuno preobrazila u planinski pseudo-etno-eko turistički centar. Za Štavnu smo dakle već onda bili zadocnili, bar po katunskoj time-zoni.

Svejedno, bila nam je Štavna odlična baza za izlazak na zaista opsesivno privlačan Vasojevićki kom (2460 m). Krenuli smo Olja i ja bezbrižno uzbrdo strmom zapadnom stranom držeći se uglavnom unapred planirane putanje, ali po običaju uz prilično slobodno švrljanje okolo radi gledanja ptica i skupljanja biljaka. Nismo žurili. Zahvaljujući odličnoj polaznoj poziciji imali smo dovoljno vremena da izađemo na vrh i da se vratimo. A onda nas je terenska sreća napustila. Kom je i inače poznat po privlačenju oblaka i nevremena. Za tili čas smo se našli u tamnom gustom oblaku. Bili smo skroz mokri. I mi i podloga. Pogledi na planinu su u trenutku nestali. Nije se videlo ništa dalje od tri-četiri metra. Nismo više znali kuda da idemo. Imali smo dovoljno iskustva sa ranijim stenama i bili svesni da začas možemo da zabasamo u opasne litice glečerskog cirka. Naše terenske cipele nisu više nalazile čvrst oslonac na vlažnom glatkom kamenju obraslom mahovinom i nekom svilastom skliskom travom.

Terenci koji istražuju planine znaju da bi trebalo da nose uže za osiguranje u ovakvim situacijama. Ali ga retko nose i oni najiskusniji. Ja sam ga poslednji put nosio od auta ostavljenog na prevoju kod Juriškog groblja do na Crn Kamen (2051 m) na Šar-planini 1998, i to ne ja lično, nego moja nenadmašna mlađa terenska saradnica Milica Ivović. I to je glavni razlog zašto uže ne nosimo stalno: kad idemo na naporne višesatne uspone na najviše vrhove, nosimo što manje. Ne zaboravite da prirodnjaci na leđima, ramenima i oko vrata nose i svoju prirodnjačku opremu, ako ništa drugo tešku optiku, dodatnu odeću, hranu i vodu. Računamo: ako bude opasno, nećemo tuda ići.

Sećam se upozorenja koje sam 1984. dobio na Bjelasici, na kojoj sam pokušavao da ulovim živu gotovo mitsku Martinovu balkansku endemsku voluharicu (Dinaromys bogdanovi), da bi je prvi put fotografisao. Poveo sam mladog Milana Živkovića, tada muzejskog fotografa i speleologa početnika. Ja sam, u potrazi za potencijalnim skrovištima tražene zverčice, skakutao po stenju kao toliko puta dotad, ali mladi Milan me je upozorio da se to tako ne radi bez osiguranja alpinističkom ili speleološkom opremom. Znao sam da jeste bio u pravu.

S tom dodatnom mudrošću Olja i ja odlučismo da sačekamo i da, ako se situacija ne promeni, odustanemo od ideje da se tog dana ispnemo na vrh Koma Vasojevićkog. A promenila se tako što se pogoršala. Prirodnjaci nisu neoprezni ljudi, ali se padovi i nezgode obično i ne dešavaju neiskusnima, nego obrnuto. Upravo na tom Vasojevićkom komu je 2002. pala niz liticu i poginula naša koleginica botaničarka Vera Vincek. Iskusna terenka i planinarka iz Kolašina.

A kad krenete drumom od Kolašina prema Podgorici, sa prevoja kod Crkvine vide se u pravcu zapad-severozapad dva upadljiva vrha Kape Moračke: Zagradac (2217 m) i Lastva (2226 m). Pokazuju se njihove okomite severne litice. Viša Lastva me je svojim uglovima ali i horizontalnim brazdama uvek podsećala na glavu Sfinge iz Gize. Sa severa je odsečena sa otkrivenim flišnim slojevima kao doboš-torta. Odlagali smo dva puta izlazak na Lastvu sa Ivanbegovog katuna, čekajući da se uverimo da nas neće iznenaditi lokalna nepogoda. Čak i u meteorološki najstabinijim periodima ti istureni planinski vrhunci skupljaju oblake pa se često odande čuje preteće treskanje gromova i po unaokolo potpuno mirnom i vedrom vremenu. Neki vrhovi se tako i zovu – Treskavac. Kad smo najzad krenuli da se penjemo, prilazili smo Lastvi s leđa, sa južne, blaže strane. Ovo blaže treba shvatiti sasvim relativno. I pored sasvim dobre kondicije, peli smo se dahćući.

Dugo me je kopkao taj naziv – Lastva. U Crnoj Gori i Hercegovini čiopu zovu lastva, a ono što je u Srbiji lasta, tamo je lastavica. Pa to rekoh svojim saputnicima i još dodah – zamislite da sad gore nađemo koloniju belih čiopa (Tachymarptis melba)! – Zadihani, svi se ćutke nasmejasmo, nastavljajući pentranje polaganim ujednačenim koracima. Ne umem da čitam misli drugih, ali da umem, ne bi me iznenadilo da sam pročitao „Ne lupaj Voki, zar na ovoj visini?“

Pri samom vrhu postade čupavo, odnosno obrnuto, podloga je postala glatko očešljana i klizava. Slojevi laporca su erozijom mraza i gromovima porazbijani na pločice čije su nevezane naslage pokrivale celu gornju površinu južne strane Lastve. Klizile su. škripale i suljale se pod cipelama. S malo vežbe moglo bi se tociljati po toj pokretnoj podlozi. A sankati pogotovo. Nizbrdo. Uz jedan ozbiljni problem: kako se zaustaviti pre pada u ambis? Jer se to sankalište završavalo odsekom ka vrtoglavo dubokim ledničkim cirkovima, od kojih se najveći ne zove slučajno Vragodo. Nigde nijednog ostenjka za koji bi se moglo uhvatiti i zadržati.

U glavi mi se potpuno izmenila prethodna slika o izlasku na Lastvu kao o dugoj, napornoj ali ipak bezazlenoj turi. U tom se razleže Vizijev uzvik pa pogledasmo u njegovom pravcu. Bio je pedesetak metara udaljen, stajao je i bespomoćno gledao kako se njegova teška ali srećom prazna kožna futrola fotoaparata kotrlja niz padinu, dobija na ubrzanju, počinje da rotirajući bučno odskače i onda zauvek i potpuno bešumno nestaje u razjapljenim čeljustima Vragodola. Bio je to prizor vrlo neprijatnih asocijacija.

I tad, u ponovo uspostavljenoj tišini, svi troje začusmo. Cvrkut. Treperavo vrištanje velikih belih čiopa, kao da smo usred Dubrovnika! Požurih prema vrhu i ivici Lastvine severne stene, pazeći ipak da ne doživim sudbinu futrole. Bez daha pogledah ispred sebe i malo niže. Te ptice su se brzinom pogleda u vratolomnom letu rojile oko kape Kape Moračke. Uletale su u svoja gnezda u pukotinama slojeva stena ispod mojih nogu. Vrh Lastva postao je tada prvo i dosad jedino poznato gnezdilište lastava – belih čiopa u visokoplaninskom pojasu Crne Gore, u zoni soa nebeskih. Toponimi ne lažu.

Nismo na Lastvi dugo ostali. Kad se popnem na neki od vrhova, pored zadovoljstva uspehom u savlađivanju napora, obično mi malo smeta što je to kraj, nema dalje, ne može više nagore, na redu je ili ostajanje zauvek ili silaženje. Tako se ubrzo zaputismo nizbrdo, birajući nove staze i prolaze. Stigosmo na Ivanbegov katun predveče i zatekosmo Baba-Jelu kako muze kravu, majku onog našeg teleta.

A umiješ li ti musti? – Baba-Jelino pitanje nije bilo upućeno nijednom od nas dvojice muškaraca, nego Olji. Ne sećam se da li je Olja odgovorila onim čuvenim „Što znam, možda i umijem, nijesam probala…“ ili se čak Olja prva sama ponudila da proba da pomuze kravu. U svakom slučaju, taj njen prvi pokušaj je bio uspešan i nije ugrozio ni kravu ni mleko u drvenoj čabrici. A dokaz da je time Oljin rejting skočio bio je Baba-Jelin komentar da gospođa iz Beograda hoće pomusti kravu, a njena snaja neće. Teško je snaja biti u Pipere. A i drugde.

Sa Ivanbegovog katuna pod Kapom Moračkom prebacili smo se preko Morače i Kolašina na Sinjavinu, na katun Ječmen do. To nam je bila nova visinska baza (1750 m) za nekoliko dana istraživanja inače nepristupačnih krševitih i preko 2000 m visokih grebena jugoistočnog dela Sinjavine kojima dominira piramida Babinih Zubova na Moračkim Gradištima, visoka 2174 m.

Ovde izdižu meštani kolašinskog Gornjeg Lipova udaljenog samo dva-tri sata hoda. Jeste, iz tog Gornjeg Lipova, u kojem je Draža Mihailović sa štabom proveo deo 1943. godine.

U poređenju s Ivanbegovim katunom Ječmen do je nudio luksuzni smeštaj. U sredini katuna bila je slavina za vodu dovedenu cevima iz najbližeg izvora ili bunara. Koji se doduše zove Smrdan. Katun s tekućom vodom! Kolibe su bile bolje građene, kreveti puni sena (u blizini su im i livade) i paprati. Na Ivanbegovom katunu imali smo krevet od čvornovatih dasaka prekrivenih samo nekom starom ćebadi. Naše vreće za spavanje nisu mogle da ublaže bolnu grubost postelje. Na Ječmenu dolu bilo je i puno naroda, naročito vrednih, veselih mlađih žena i devojaka. Čak su imali jednu veću zajedničku kolibu u kojoj su se uveče priređivala sijela. Tamo se pjevalo i igralo. Redovnije smo pozivani na sijela nego što smo se odazivljali, opet iz onih terendžijskih razloga. Godine 1985. katun Ječmen do još nije pokazivao upadljive znake odustajanja. Čak ni zamora.

Sudeći po jednom video-snimku iz 2019. Ječmen do se nije spolja mnogo menjao ni docnije. Ipak, ista mesta u različitim vremenima nude različita iskustva. Još uvek ima Crnogoraca koji se sećaju, pričaju i pišu o detinjstvu u kojem su leta provodili živeći i radeći u katunima. Način života i praksa prolazećeg katunskog stočarstva postaje novi mit, koji se obeležava onim užasnim birokratskim terminom nematerijalna baština. Privid čuvanja tog nasleđa in situ kroz pokušaje komercijalizacije s prefiksom etno– podseća me na vezu slavne rase policijskih pasa nemački ovčar sa čuvanjem ovaca.

Nije nebo otežalo pa da ga treba podbočiti krševima i stenjem da se ne obali. Niti je slabe građe da ga se mora podšprajcovati kojekakvim motkama i sōjem da se ne smandrlja. Zemlja je ta koja se s mukom drži. Krcka, jeca, vene i smanjuje se.

---

[1] Valentina S. Topalović: Soha nebeska. Priboj 2013: Galerija Spirala.

[2] Vukić Pulević i Novica Samardžić: Ivan Crnojević u crnogorskoj toponimiji. Podgorica 2003: DANU: Doclea 4: 173–188.

[3] Vasilije Mujo Spasojević: Crnogorski katuni. Montenegrina 2011. https://montenegrina.net/crnogorski-katuni/.

[4] Srpski rječnik. Beč 1852.

[5] Hadži-Radovan Bećirović – Trebješki: Stabljike Srpstva – izabrane i nove pjesme. Cetinje 1998: Svetigora.

[6] Vidan V. Nikolić: Distribucija mikrotoponima Svatovsko groblje na srpsko(hrvatskom) jezičkom području (onomastički i etnolingvistički aspekt). Niš 2017: Filozofski fakultet: Ishodišta 3: 285–296.

[7] Juruci su nomadski narod iz Konje u Anadoliji, koji je u 15. naseljavan u južnim delovima Balkanskog poluostrva. Kemal Ataturk je bio Juruk. Legendu o svatovima zabeležio na licu mesta V. Vasić po kazivanju Emina Severija iz Restelice, ložača u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.