Sunday, October 17, 2010 01:17
S gnušanjem sam odbacio ponude Kontikija da me prijavi za dvodnevnu saharsku vratolomiju sa kamilama i džipovima. Ništa što bi moglo da me podseti na istraživačko lomatanje i moj uobičajeni terendžijski život. Nećete verovati, ali od svoje ornitološke optike poneo sam na put samo najmanji, gotovo pozorišni dvogled – nisam ni tice teo da gledam!
Ništa unapred nisam ni guglao o Tunisu, niti sam planirao da upoznajem „zemlju, ljude i običaje“. Čak sam se trudio da zaboravim i da sam pre deset godina bio još južnije u Tunisu, na ostrvu Đerba. Posle toga sam bio i u saharskom nacionalnom parku i rezervatu biosfere Đebel Bu-hedmi, gde se čuva jedno od poslednjih prirodnih i divljih jata ružičastovratih severnoafričkih nojeva. Na mene su međutim još veći utisak ostavile dve druge, neverovatno elegantne i ljupke riđe-bele dlakave saharske životinje: sabljorogi oriks i gazela dama, obe kategorisane kao iščezle u sasvim divljoj prirodi.
Umesto svega toga, poneo sam dosta knjiga za ležeće čitanje, najviše Agate Kristi ali, između ostalog, i jednog Eriha Kestnera i Dimitrija Obradoviča (!). Shodno tome, nije trebalo ni da dobijete nikakav moj „izveštaj klasičara sa puta po…“. Zapravo, bila me je sasvim prošla volja za opisivanjem događaja sa svojih putovanja. Nameravao sam samo „spavati, spavati. Možda sanjati.“
E, ali baš o jednom buđenju i moram da vam pišem. Jedne noći, u gluvo doba, probudim se i sednem u krevetu, sa utiskom da sam čuo vrisak.
Soba mi je bila u najmirnijem krilu hotela, a krevet blizu velikih otvorenih vrata od balkona koji gleda u tihi deo prostranog hotelskog parka, odakle nikad nikakva muzika ni buka nije dopirala. Osluškivao sam. U poluprobuđenoj svesti i pod uticajem literature koja mi je bila otvorena pored jastuka, to je bio vrisak posle koga treba da sledi povik „upomoć! ubistvo!“. Imao sam nejasan osećaj da prvo treba da ispitam francusku sobaricu koja je i otkrila mrtvog Ser Olivera u biblioteci i da obratim pažnju na tragove stopala u leji maćuhica pored prozora u prizemlju… (prevodioci Poaroovih slučajeva uvek napišu maćuhica umesto dan-i-noć).
A onda se, sasvim blizu, iz mraka ponovo razlegao jeziv krkljavi krik. Nije bilo sumnje da sam sasvim budan i nisam imao nikakve dileme o prirodi tog neljudskog krika. Provirio sam iznad ograde balkona i suočio se sa sablasnobelim licem i kao ugalj crnim očima koje su gledale pravo u mene.
Tiho sam se odvukao da uzmem fotoaparat i vratio se da pokušam da s kreveta slikam jednu kukuviju koja je bila na kazuarini naspram mog balkona. Kazuarina je egzotično drvo slično nekom četinaru. A kukuvija je najlepša sova, svilastobelog perja na licu i grudima (i celoj donjoj strani), dok je odozgo narandžasto-siva, posuta pegicama u vidu retkog sitnog biserja. U mraku se naravno to narandžasto ne vidi.
Sve me je potsetilo na onu situaciju kada mi je lane, usred Beograda, na prozor sleteo sivi soko. Probudio sam i Olju, da uživa u prizoru, a i kao svedoka koji može da potvrdi ceo događaj. U tom su se vrišteći pojavile još dve kukuvije, od kojih je jedna donela sveže ulovljenog vrapca.
Taj kukuvijin glas i njen avetinjski izgled, glavni su uzrok svih sujeverja i znamenja zle kobi koja se vezuju za sove. Uopšte se nisu obzirale na sevanje mog slabunjavog blica i čitav sat nisu pokazale nameru da odu, nego su preda mnom obavile svoju toaletu i stajling. Slikao sam do poslednjeg ampera u baterijama fotoaparata.
Dakle, ne vredi da ja odlučim da ne gledam tice. One dolaze da traže i gledaju mene! U stvari, počelo je to od prvog trenutka, one večeri kad se, dolazeći s aerodroma, hotelski minibus zaustavio pred ulazom hotela koji je sav obrastao u bršljan, bugenvilije i druge puzavice. Zagluhnuo me je žagor/žubor hiljada vrabaca. Ne znam da li se još iko od starijih čitalaca seća takvog predvečernjeg cvrkuta dživdžana koji se okupljaju na zajedničkim noćilištima u gustim krošnjama drveća u Beogradu. Ja pamtim iz detinjstva takve večernje horove na bagremovima u donjem delu Topličinog venca na Varoš-kapiji.
Večernje okupljanje vrabaca u Mahdiji
Više nema tih vrabaca, a i da ih ima – niko ih od gradske buke ne bi čuo. Ovo na tuniškom hotelu je bio veći zbor vrabaca nego što sam ja ikad u svom ornitološkom životu video. Verujem da ih se svako veče okupi bar desetak hiljada.
Što je najzanimljivije, to nisu bili klasični, obični vrapci-pokućari, nego tzv. španski vrapci, kojih sam ja u životu video ukupno samo nekoliko stotina. Oni se nesrećnici gusto raspoređuju po granama, a svaki se nada da će ga u toku noći promašiti sova ili prevideti neka od mačaka. A usput, već dok dolaze iz velikih udaljenosti da prenoće baš na tom hotelu, presreću ih u vazduhu razni sokolovi i vetruške…
A ni to nije sve. Ako krenem na doručak, usput mi se prepreče i pevaju (kao da nije oktobar), tzv. jednobojni čvorci (specijalna zapadnomediteranska vrsta čvorka, koju sam sada prvi put u životu video). Ako ležim u hladu, iznad moje glave peva veliki svračak, a oko nogu mi skakuće kos. I tako dve nedelje. Propade mi odmor…
Pod izgovorom da treba da kupim dve evenke svežih urama (u oktobru sazrevaju), odoh vozom (zovu ga metro) do Suse (Hadrumetuma). Tamo sam hteo da ručam i nekako nabasah na jedan „tradicionalni“ restorančić ispred samih zidina medine, a koji se reklamirao kao „100% tunisian food„.
Metro za Susu
Gazda je Olju i mene samo pitao da li ćemo ribu, jagnjetinu ili piletinu. Optirali smo za jagnjetinu i gazda je bez reči nestao. Uz salatu i brik (fil od krompira u kori, pa prženo) kelner nam je doneo i nešto teško, kao gvozdeni „štemajzl“, umotano u staniol. To je stajalo sa strane, a mi smo nagađali čemu služi i – kako će se ispostaviti – Olja je bila pogodila.
Posle dosta vremena, došao je gazda praćen asistentom-kelnerom, noseći u krpi jedno grne ili neglazirani ćup sa ušicama. Uzeo je onu staniolsku ćuskijicu i zveknuo po vratu ćupa, tako da su otpale i drške i zatvoreni grlić, ali je trbušasti deo ostao čitav. Iz njega je kelner pustio na slobodu pušeće se jelo koje se tako zaptiveno krčkalo u furuni. Odmah ga je posuo svežim naseckanim peršunom i crnim lukom. Unutra su bili u softu komadi mesa, krompir, paradajz i užasno ljute zelene paprike, koje međutim uopšte nisu zaljutile jelo. Bilo je prilično ukusno. Ne preporučujem tamošnje pivo u kriglama, koje po boji, ukusu i mirisu asocira na tečnost koja se može dovesti u vezu sa pustinjskom lađom hranjenom mentom. A mislim i da je bezalkoholno. Međutim, utisak je popravio miris jasmina koji odasvud dopire.
Odrubljeno grne
Sa olakšanjem sam se vratio plandovanju i lenjstvovanju u inkluzivnom hotelu. More je bilo toplo i čisto i uživao sam što u njemu brčkajući se ne osećam težinu. Znate li šta to znači? To govori koliko sam na suvom počeo da trpim gravitaciju! Naročito kad treba da ustanem iz niske fotelje ili iz auta. I sad sam prvi put razumeo matorce koji kao nešto plivuckaju u vodi do guše, dok je meni, dok sam bio mlad, to izgledalo potpuno besmisleno. Šta ćeš u moru ako ne skačeš, ne roniš, trkaš se s nekim ili bar pucaš nekome na gol? Sve dođe na svoje.
Izveštaj sa istog putovanja, ali sa težištem na informacijama o pticama, objavljen je pod naslovom „Mahdija: o nekim tuniskim pticama“ u magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 4, str. 38–39, Novi Sad 2010.
Putovanja, sasvim lično 
One thought on “Mahdija ili Kršeno grne, na suški”