O ojlskinu s rupom, u Godini svinje

Nikako da se odvažim da napišem makar izveštajčić bar sa nekog od svojih putovanja u London. Izbegavam da zaključim svoj niz odlazaka na to odredište, a nije mi ni do iščekivanja sledećeg putovanja. Pa ipak, iako dosad nisam napisao nijedan redak o Londonu, na desnoj margini svakog članka na ovom blogu nalaze se po dve fotografije. Obe su iz Londona. Uostalom, moje prvo samostalno putovanje van Jugoslavije bilo je u London. Kad sada idem tamo, dok stižem na Mil Hil, pomalo mi je kao da se, posle dužeg vremena, vraćam na Varoš-kapiju – pa sve gledam šta se promenilo. A i šta se nije. Nisu, na primer, još zakrpili onu rupu na trotoaru, kad se iz Silvanove avenije skreće u Flauer-lejn, evo već sedam godina.

Osetljivo je to pisanje. Kao i tolike druge, i moja beogradska porodica poreklom je sa sve četiri strane sveta. Sam ja, pa već imam gene nekoliko različitih naroda i plemena… Porodica se za mog života još širila usisavajući nove krvi, ne samo sa one četiri glavne strane sveta, nego i između njih, iz raznih pravaca, sa drugih kontinenata i dalekih ostrva… I obrnuto, vetrovi su nas od Kruga Dvojke razvejavali i putevi vodili u svim pravcima. Dešavalo se da odemo da živimo čak na Karaburmi ili u Bloku 45. A dospevali smo i do Južne Afrike i Novog Zelanda. Povremeno se negde okupimo da nešto proslavimo, ili onako. London je jedno od takvih mesta. Tamo mi žive sestra i zet.

Među knjigama u kojima sam kao klinac nalazio vrhunska avanturistička uzbuđenja, bio je „Petnaestogodišnji kapetan“. Ne samo da sam se tada strasno identifikovavao sa glavnim likom, nego sam na mnogim putovanjima posle, kao odrastao, ili skoro to, opet pomalo bio i petnaestogodišnji kapetan. Knjiga je iz 1947, u izdanju Novog pokolenja, a na koricama je glavni junak u inspirativnoj, maštozapaljujućoj pozi za krmanoškim točkom. Šta da vam kažem, do da i danas, umesto zimskog kaputa, nosim plavu mornarsku dolamu kakva je na toj slici.

Na knjizi taj adolescentni heroj ima nekakav bezoblični, skoro ženski šešir koji me je kao klinca zbunjivao. Pitao sam oca za objašnjenje i saznao da je to mornarski šešir od ojlskina odnosno voštanog platna. Štiti od kiše i svega ostalog. Tada sam znao da ću jednom imati ceo ojlskin, ne samo takav šešir. Od crnog „gumiranog platna“.

Kupio sam ga deset godina kasnije, u Londonu, u radnji za mornare na Ist-endu. U stvari, kupila mi ga je sestra uoči mog polaska za Jorkšir, gde ću provesti na terenu dve nedelje u jednoj ornitološkoj opservatoriji, a odatle sam se spremao i za još tri u Slimbridžu. Tada je taj crni ojlskin postao moja zvanična zaštita od kiše i vetra na svim mojim terenima sledećih dvadesetak godina. I više od toga, on je bio i podmetač kad je trebalo da se sedne, na primer, na vlažnu zemlju odnosno travu. I prostirka, da se na terenu ruča.

Na jednom od prvih terenskih putovanja s novim ojlskinom, desi se tragedija. Moj neoprezni saputnik, upravo za vreme jednog terenskog doručka na travi, ispusti nož koji padne na ojlskin vrhom nadole. Napravio je sasvim malu rupu, ali rupu. Ili sam to možda ja bio taj kome je ispao nož, ne sećam se, ali pamtim rupu. Bio je to jedva vidljiv prorez, nepun centimetar dug. To međutim nije više bio ceo ojlskin. Umesto da bude nepromočiv – imao je užasnu rupu. Odmah sam ga ja zalepio, ali svejedno, zauvek je nestalo savršenstvo mog ojlskina. Bio je samo jadna zakrpljena, zalepljena zamena. Nikad ga nisam obukao a da nisam s gorčinom pomislio na njegovu rupu. Osećao sam je na leđima. Bila mi je nepodnošljiva, kao da mi je nož zaboden između lopatica. Tačno na onom jedinom mestu na kom sam ranjiv, koje je pokrio opali list dok me je mati prelivala zmajevom krvlju, a može se videti kao belega u obliku krecavog lista. Ili Montenegra.

Bojim se da me je ta râna mala rupa na savršenom ojlskinu u dobroj meri odredila. Bila je 1966, godina Vatrenog konja. Valjda time potstaknut, Ceo La je naš razgovor počeo ovako: „Ako pristaneš na jednu sasvim malu nesavršenost, što ne bi pristao na još jednu, skoro isto tako malu, jedva nešto veću? A ako si već pristao na dve…“ „Dosta,“ dreknuh toliko da je odskočio, kao da sam zamahnuo da ga udarim.

Svaki moj odlazak u London, bivao je u neku ruku ponavljanje onog prvog. Hodočašćenje poput arsenije-njegovanskog putovanja kroz Varoš-kapiju. I zato ja za London imam obavezne itinerere i obligatne tačke na njima. Ne pitajte me šta tamo tražim. Jednom sam se 1997, zadesio uveče na aerodromu Getvik i bio smešten u hotel u blizini, s tim da sutra nastavim za Bristol. Sestra i zet su tada bili izvan Londona i bila je ponoć. U sam London tog puta uopšte nije trebalo ni da idem. Kompulzivno sam međutim seo na andergraund i odjurio do Pikadili-serkusa, uverio se da je sve na svom mestu, uključujući i zlatnog leptirokrilog Anterosa, kupio posleponoćne sirove urme sa Arapinovih kolica u jednoj bočnoj ulici, popio pivo i smireno se vratio u hotel.

Ta uzastopna putovanja su me učinila svedokom mnogih promena uključujući i neke nepovratne gubitke. Potpuno je nestao ulični fiš-‘n’-čips u fišeku od novinske hartije, zajedno sa neponovljivim ukusom koji sam srećom okusio iste godine i u istom kraju u kome sam kupio ojlskin. Koji će biti probušen. Sad se bezukusni fiš-end-čips služi u finim pabovima i restoranima. Ima to ime, ali nema taj ukus.

Nekad su se i kod nas, umotane u stare novine, prodavale nezdrave pržene papaline, koje samo u Beogradu zovu giricama. Poslednji put sam ih u takvoj ambalaži kupio 1976. na topčiderskoj tramvajskoj stanici. I podelio ih sa svojim trogodišnjim sinom. „Nema više naših / malih papalina“, pevao je Bajaga, desetak godina docnije.

Kinezi predskazuju budućnost uz pomoć svojih dvanaest astroloških životinjskih znakova. Sad smo u godinji Svinje. Skulptor Aj Vejvej je u 2011. izložio bronzane glave tih životinja u avliji Samerset-hausa u Londonu. I ja sam otišao da ih vidim.

DSCN3076 (1) — Aj Vejvej: Znak Svinje, Samerset-haus, jun 2011.

Glave džinovskih životinja su odsečene i pobodene na dva metra visoke direke u jednom delu kvadratnog kamenom popločanog ogromnog dvorišta. Svejedno su dominirale celokupnim prostorom i izmenile ga. Tih dvanaest skulptura u nizu delovalo je kao da su ne samo iznutra opkolile ceo Samerset-haus, nego i da potpuno vladaju svim ljudima koji su se zadesili na tom prostoru, razmileli se takoreći nesvesni postojanja crnih mađijskih životinja.

Nešto slično sam jednom davno osetio u prisustvu divovskog Boterovog konjića u hali aerodroma u Barseloni. I još jednom sa Boterovim skulpturama posutim po ogromnom Prasa-du-kumersju u Lisabonu 1998. Tada je taj slavni trg prosto nestao, nije se više video! Kiša koja je padala kao da je sprala njegove poslednje tragove, a ostavila samo da se valjaju vajarske čarolije Boterove.

Ali, za razliku od nabreklih, napumpanih Boterovih, ove Aj-Vejvejeve kineske životinje nose jednu meni tuđu ili bar novu, stilizaciju, a time i poruku na koju nisam bio pripremljen. Potiču iz jedne druge kulture, kao iz drugog sveta i to im daje dodatnu moć. Prepoznajem da je to glava kunića, ako ni po čemu drugom ono po ušima, ali to nije moj kunić, nije dobri domaći zeka. Po rogovima shvatam da je to bik, ali ja nikad takvog bika nisam video, ili bolje, nikad na bika tako nisam gledao. I kod svake od ostalih životinja osetio sam isto, osim kod Zmaja. Bio je to onaj poznati, klasični kineski zmaj s rogovima, bradom i somovskim brkovima.

Aj Vejvej: Zodijački znaci, Samerset-haus, jun 2011.

Te drukčije životinjske glave smanjile su i zarobile publiku u dvorištu Samerset-hausa. Slično kao u Kamposantu u Pizi, posetioci su bunjuelovski ukleto obilazili i ponovo razgledali skulpture, nemoćni da napuste četvrtasti prostor. U jednom trenutku izgledalo je kao da i ne postoji izlaz iz dvorišta. I posle pitaju može li umetnost da promeni svet…

Iste te godine u Londonu nisam gledao predstavu „War horse“ iako su prijatelji rezervisali karte mesecima unapred. Jako sam želeo da vidim komad u kome se sve vrti oko veštačkog konja, lutke koja omogućava da se na sceni kažu neke važne istine o ratu. Slično kao što kabaretski trbuhozborci svojom lutkom publici saopšte neke istine koje ona ne bi prihvatila bez te lutke.

U poslednjem trenutku su me obavestili da nemamo karte za „Ratnog konja“, nego da idemo da gledamo novu verziju „Pigmaliona“, u Garikovom pozorištu. Bio sam razočaran, ali i pomalo radoznao da vidim tu predstavu u pozorištu upravo na mestu na kome, bezmalo 100 godina ranije, počinje njen prvi čin. Nisam prvobitno želeo Bernarda Šoa jer ne znam dovoljno engleski za sve pigmalionske finese. Ali, šta je – tu je.

Početna scena „Pigmaliona“ u Gariku juna 2011. (levo) i posle predstave na istom mestu 100 godina docnije (desno).

Reditelj i dramaturg je u novoj predstavi u prvi plan izvukao ljubavnu dramu, a potisnuo komediju i romantičnost. Za tu potrebu je dopisao dijaloge sa kilometarskim ljubavnim raspravama, koje čine najveći deo nove predstave. Da im napravi mesta, izbacio je čuvene komične scene. Nepripremljena, a verna, publika se lojalno smejala na mestima na kojima su one bile, tj. gde je trebalo da bude smešno. Takođe je, primereno izmeni duha predstave ka ljubavnoj drami, mladi reditelj za profesora Higinsa uzeo mladog glumca. Od Šoa je ostala samo scenografija. Deo publike se na kraju osetio prevarenim, pa je mlako pozdravio glumce, ni krive ni dužne.

DSCN3454 — U Gariku posle zavese, juna 2011.

Bila je to neuspela iluzija iliuzije, a ne nova iluzija stvarnosti. Sasvim suprotan slučaj video sam u predstavi „The Book of Mormon“ prošle, 2018. godine, u pozorištu nedaleko od prethodnog. Isti oni prijatelji uzeli su karte za taj mjuzikl. Bio sam skeptičan iako sam pročitao da je reč o čuvenom komadu. Upao sam u klopku sopstvenih predrasuda (a delom i iskustva). Američka satira na američko mormonsko misionarstvo u Africi? Nimalo izazovno. I još mjuzikl koji se smatra nižom pozorišnom kategorijom. U jednom trenutku mi je kroz glavu prošla stereotipna slika rođaka iz unutrašnjosti, koje domaćini velegrađani izvode na laku šarenu predstavu s jakim efektima, primerenu provincijskom ukusu gostiju. Ništa od toga!

Prenebregao sam činjenicu da sam u Londonu, kolevci mjuzikla i rasadniku najboljih stoletnih tradicija te pozorišne forme. Srećom, dobio sam priliku da se uverim da i spoljašnja i stereotipna glumačka sredstva imaju svoje vrhove. I te kakve! Ali pravi vrhunac došao je iz samog srca londonskog pozorišta i njegovog duha: londonski „The Book of Mormon“ bio je dvostruka satira – istovremeno se rugala i američkom mormonskom misionarstvu i američkoj satiri tog misionarstva. To umeju samo u Londonu. Pa sam se setio onog bećarca: „Imam šupu i na šupi rupu, / kroz tu rupu gledam drugu šupu.“

Iza moje glave (i sad dok ovo pišem u Beogradu) na zidu vise uramljeni Henri Murovi crteži ovaca (nisu originali). To je tako već tridesetak godina. Navikao sam se na njih, da ne kažem da baš ne bih bez njih mogao sebe da zamislim. Znalački mi ih je poklonila draga osoba Divna Milošević, ali i same Murove ovce, izvan tog konteksta, ili bolje: izvan svakog konteksta – nose u sebi dovoljno snage, sklada i mira.

Murove ovce.

I onda, kad smo moja supruga Olja i ja bili u Londonu 2011, pozovu nas sestra i zet da provedemo dan u Hetfildu, u obilasku dvorca i parka u kome je upravo tada bila izložba Henri Murovih skulptura. Tamo nas je čekalo čudo. Veliki park iz 17. veka, dobro, obnovljen u viktorijansko doba, savršeno je primio Henrija Mura i njegove skulpture, ne odstupivši ni za korak. Suprotno od Aj Vejvejevih i Boterovih skulptura, Murove i ne pokušavaju da se nametnu ni da dominiraju. Ne vidi se ni da su donešene tu i postavljene. Izgledaju kao da ih je Mur u najmanju ruku na licu mesta i pravio, i to pod jakim utiskom ne samo stoletnog drveća i dvorca u pozadini, nego rekao bih i po željama nas, ljudi u parku.

Malo sam na drugim mestima video uživo Murovih skulptura, ali se usuđujem da kažem da nigde one ne mogu izgledati tako prirodne i razumljive. I sad se tek vidi da njegove čuvene rupe, uopše i nisu šuplje duplje – to su prodori oka, prostori ispunjeni pogledom na prirodu.

A drveće? Kako da ne, i ono je Murom dobilo nova prelamanja uglova gledanja. Nije drvo uvek samo drvo. Mnogo zavisi od toga ko ili šta stoji pored njega.

Korak dalje je otišla „Košnica“, skulptura/instalacija Volfganga Batresa u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Kjuu, u Londonu. U nju sam ušao jesenas (2018). Stoji na brdašcetu usred livade divljeg cveća i izdaleka izgleda kao roj insekata u letu, recimo pčela, ili kao oblak dima. Kad se priđe, vidi se da se sastoji samo od rupa, šestougaonih otvora u aluminijumskoj konstrukciji podobnoj pčelinjem saću.

Košnica, Kraljevska botanička bašta, Kju, London, septembar 2018.

Košnica ne deluje menjajući samo spoljašnji prostor, nego još više unutrašnji, jer u nju posetioci ulaze gazeći po providnom podu izdeljenom na šestougaone ćelije. U Košnici je svetlost izmenjena u odnosu na spoljašnju, ali i sve ostalo je modulirano, i temperatura, čak i zvuci. Našavši se unutra, ljudi imaju i novi međusobni, zajednički odnos, drukčiji nego pre ulaska.