Uzbuđeno sam otrčao kod kolega i kod šefa Odeljenja za taksonomiju i biogeografiju Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” u Beogradu, držeći u jednoj ruci tek pocepanu veliku belu kovertu, a u drugoj poziv sa pristupnim formularima za učestvovanje na sveornitološkom kongresu u Zapadnom Berlinu, kroz dve godine, 1978. Meni kao tridesetogodišnjaku u stvari nije ovo bio prvi poziv na svetski kongres ornitologa. Dobio sam bio poziv i za Petnaesti međunarodni ornitološki kongres koji je održan u Hagu 1970, ali sam tad bio u vojsci. Sledeći, Šesnaesti, održavao se u dalekoj Kamberi 1974, ali nisam uspeo da nađem nikog ko bi mi platio tako skup put.
Zapadni Berlin mi se činio blizu, Odeljenje Instituta u kom sam radio nije tad bilo sasvim bez para i otuda moja čvrsta nada da ću najzad imati priliku da vidim na okupu krem tadašnje svetske ornitologije, i čujem najnovije rezultate istraživanja ptica i uživo slušam izlaganja starog Konrada Lorenca, Ernsta Mejra i ostalih pisaca knjiga koje su menjale pogled na svet ptica sredine dvadesetog veka.
Malo se ko, od mlađih posetilaca ovog bloga, još seća Zapadnog Berlina, i da je postojao i Istočni Berlin odvojen najčuvenijim zidom posle Kineskog, sa bodljikavim žicama, mitraljeskim gnezdima i minskim poljima. Rušenje tog zida zapamćeno je više kao manifestacija, gotovo kao festival, sa komadima išaranog betona kao suvenirima. Te 1978, zid kojim je Zapadni Berlin bio opasan, bio je opasan, ozbiljan i neprijatan simbol Hladnog rata i ravnoteže dveju nemilosrdnih sila. Trajanjem je postao svakodnevnica podeljenih Nemaca, a meni je u ono vreme izgledao kao neumitna i večita stvarnost za koju se više i ne postavlja pitanje zašto postoji.
Zato mi je kao privlačna avantura zazvučao predlog prijatelja i novosadskog ornitologa Josipa Šotija da XVII Congressus internationalis ornithologicus (Nemci su tradicionalno održavali latinski kao lingua franca u nauci) koji će se u Zapadnom Berlinu održati 4–11. juna 1978, u organizaciji International Ornithological Committee, pratimo iz baze u suprotnom, Istočnom Berlinu.
Šoti je naime tamo redovno odlazio jer je radio doktorat na Humboltovom univerzitetu, pa je dobro poznavao prilike. Glavna ideja bila je sasvim prozaična. Za zapadnonemačku marku dobijale su se četiri istočnonemačke, što je stanovanje i ishranu u Istočnom Berlinu činilo bagatelnim, nasuprot Zapadnom Berlinu koji je važio za jedan od najskupljih gradova na Svetu. Praktično, tim trikom bismo svoje skromne budžete uvećali četiri puta!
Radovao sam se boravku u Istočnom Berlinu i iz još jednog razloga: u njemu su podelom grada ostali svi čuveni berlinski muzeji! Drhtavica me je obuzimala pri pomisli da ću svojim očima gledati vitrine Prirodnjačkog muzeja, i izložbe na Muzejskom ostrvu (Museuminsel) na Špreji, na kome su Stari muzej, Stara galerija, Pergamonski muzej i Bodeov muzej.
Jedina neudobnost te genijalne ideje nalazila se u nužnosti svakodnevnog prelaženja vojne demarkacione linije preko ozloglašenog Grenzübergangsstelle (graničnog prelaza) u Friedrichstraße, koji je sa američke strane bio poznat kao Checkpoint Charlie (Charlie kao vojnička mnemotehnička zamena za C, na naslovnoj fotografiji). To je bio jedini prelaz za strane državljane. Bila mi je poznata surovost istočnonemačkih policijsko-vojnih “grencera” (Grenztruppen) koji su savesno satima maltretirali i ponižavali svakog ko bi morao da prelazi iz jednog u drugi Berlin. Ne svakog, rekao mi je mudri Šoti, idi i izvadi službenu vizu.
I zaista, samo na osnovi službenog naloga svog Instituta, dobio sam dinštvizu (Dienstvisa) i s njom sam, kako će se kasnije videti, bez zadržavanja prelazio granicu. Naime, u komunističkoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, službene vize i naloge za službena putovanja u inostranstvo dobijali su samo provereni partijski kadrovi, a grenceri su smatrali da je isto tako i u komunističkoj Jugoslaviji. Samo što mi nisu salutirali kad sam prolazio. Čak su preskakali i deo redovne procedure podvlačenja ogledala na točkićima, kojim su proveravali da nema pokušaja da se s donje strane poda automobila nešto ili neko ne prošvercuje. Da su oni ljudi koji se uopšte ne šale, pokazivali su širom otvorenim vratima sobička kroz koja se video ginekološki sto, spreman za pregled svake sumnjive prelaznice granice.
Smestivši se u ružnom ali potpuno konfornom, tipskom iznajmljenom stanu u Istočnom Berlinu, požurih u Zapadni, u Kongresnu halu u parku Tirgarten. Već na prilazu, zastao sam zadivljen. Kongresshalle, ili kako su je Berlinci prozvali kad su je dobili – trudna ostriga, ličila je spolja na malo šta drugo sem na svoj nadimak. Da, dobili su je na poklon od Amerikanaca, a projektovao ju je 1957. svetski arhitekta Hju Stabins. Ulazeći u tu školjku, nisam ni sanjao da će njen gornji kapak da se sam od sebe uruši nepune dve godine kasnije i da srećom/nesrećom usmrti jednu jedinu osobu i povredi samo još nekoliko. Kao što nisam mogao da zamislim ni da će Zid koji su im darivali Sovjeti, Berlinci uspeti da razlupaju kroz dvadesetak godina. Kongresna hala je brzo obnovljena. Zid nije.
Sa izvesnim sažaljenjem, slušao sam kako mi jedan istočnonemački kolega, po mom tadašnjem mišljenju krajnje naivno, u poverenju priča kako će uskoro doći dan kad će za 24 sata Nemci s obeju strana srušiti Zid. A naivan sam tada bio samo ja. Bilo je to za večerom na koju sam bio pozvan. Domaćici sam bio poneo kutijicu čokoladnih slatkiša After Eight, tada vrlo popularnu u Beogradu. U Zapadnom Berlinu su mi je vrlo luksuzno upakovali kao poklon. Namerno sam poneo skroman prezent koji ne obavezuje.
Kad sam domaćici predao kutijicu, ekstravagantno je držeči uspravno – domaćica je prebledela, pogledala u muža, pa opet u mene sa izrazom strašne nelagodnosti. Ona to ne može da primi, govorila je uzbuđeno, večera koju je spremila sasvim je skromna. Ja sam bio potpuno zbunjen i promucao kako je to samo jedna sitnica… Kakva sitnica, parfem nije sitnica, zna ona koliko su skupi parfemi, govorila je, gurajući prema meni neraspakovani poklon.
Shvativši idiotsku zabunu, rekoh joj da to nije parfem i da otvori paketić. Kad je to učinila, obli je još gori talas postiđenosti. Naime, ona je, posle mi je ispričala, žarko želela After Eight, koji je poznavala samo kao zabranjeno voće, sa primamljivih reklama zapadnonemačke televizije – one zabranjene u Istočnom Berlinu, gde se gledala ilegalno, iza spuštenih roletni i utišanog tona! Ova neprijatnost sa srećnim ishodom, ipak je svima upropastila raspoloženje, pa je prvih pola sata proteklo u mučnoj atmosferi. A onda je, malo po malo, sve krenulo kako treba.
Predsednik Kongresa bio je Donald S. Ferner, profesor na Vašingtonskom državnom univerzitetu, a generalni sekretar Rolf Nering iz zapadnoberlinskog Zoološkog vrta. Bio sam neraspoložen prema Neringu. Dve nedelje pre početka kongresa javio mi je, izvinjavajući se, da su morali da skinu moje predavanje s dnevnog reda kongresnog Simpozijuma o urbanizaciji ptica jer je, zbog velikog broja prijavljenih referata, broj referata smanjen na prosečno pet po simpozijumu. Za uzvrat, ponudio mi je da svoje rezultate prikažem na posteru. Nisam prihvatio. Nije mi bila nikakva uteha što nijedan od trojice ostalih učesnika iz Jugoslavije nije imao prihvaćen referat. Bio sam povređen, ali sam shvatio da mi to daje veću slobodu da trčkam od jednog do drugog od 36 simpozijuma i slušam ono što mi je u tom trenutku najzanimljivije.
S tim mislima sam se umešao u gužvu od preko hiljadu ornitologa iz celog sveta koji su se tiskali pod svodovima Kongresne hale na haotičan način. Rušio se kod mene već potkopan mit o Nemcima kao savršenim organizatorima. Lepo je ipak bilo iznenada se sresti sa starim poznanicima i kolegama iz sveta i Jugoslavije. Pored nas četvorice koji smo bili zvanični učesnici Kongresa, bilo je i nekoliko “padobranaca”. Pale su i šale na moj račun, što sam naivno platio nepotrebnih 300 DM (približno 200 današnjih EUR) kotizacije, kad su pristup svim događajima imali i oni koji nisu ništa platili.
Drugog dana zove mene genSek Nering i kaže da je Kongres formirao fond za pomoć učesnicima iz nerazvijenih zemalja i uruči mi pozamašnu sumu maraka iz tog fonda. Kad sam to ispričao “padobrancima”, oni otrče kod Neringa da i oni dobiju džeparac, platiće kažu kotizaciju. Žao mu je, odgovorio je Nering, ali to je sad unmöglich… Svejedno, počastili smo se svi Jugosloveni ručkom u obližnjem danskom restoranu, mislim da se zvao Kopenhagen, na šta je otišlo skoro pola mog bonusa.
Uspeo sam da pratim samo neke od simpozijuma čije su me teme zanimale više od drugih. Te teme sam kasnije uključio u svoja predavanja na Biološkom fakultetu (i u ispitna pitanja).
Dosta vremena odsedeo sam i u velikoj bioskopskoj sali gde su se bez prestanka puštali filmovi o pticama, najviše i najbolji iz produkcije Džefrija Bosvola iz Prirodnjačke jedinice Bibisija u Bristolu. Njega sam upoznao nešto ranije i vodio ga (i vozio) po Šaskom i Skadarskom jezeru u Crnoj Gori. Bio je neverovatan čovek. Napustio je školu sa 16 godina da bi se posvetio pticama kao pomoćni čuvar u jednom rezervatu. Prvog sina krstio je Peregrine (sivi soko)! Kad nas je, na Šaskom jezeru, u povratku uhvatio snažan vetar u kljun lošeg čamca s još gorim veslima, posle jednog sata zapinjanja ruke su nam obojici bile iznemogle i u plikovima, a bili smo dalje od odredišta nego kad je vetar počeo da duva.
Onda se javila Džefrijeva žena Pamela, koja je dotle ćutke i mirno sedela na pramcu. “Daj da ja pokušam, ja sam celo detinjstvo provela na moru jedreći s ocem.” Pogledah u Džefrija, ali on je već pružao veslo Pameli. Ravnodušno i ravnomerno, Pamela nas je, bez vidljivog napora, iako s krivim veslom, dovela do drugog kraja Šaskog jezera, do mesta gde smo ostavili auto. Tražio sam, iskreno zabrinut, da joj pogledam dlanove. Umesto rana koje sam očekivao, video sam neozleđene nežne ruke jedne dame. A ja sam dotad uobražavao da umem da veslam! Jedva sam držao volan tokom vožnje do Petrovca gde smo bili odseli.
Džefri i njegovi filmovi ostavili su veliki utisak na mene. Toliki, da smo, samo tri godine kasnije, I. I, urednica Školskog programa RT Beograd i ja, pokrenuli seriju filmova “Životne zajednice” a kasnije i “Priroda Jugoslavije”. Prvi filmovi bili su “Obedska bara 1” i “Obedska bara 2”. Bilo je to pre 37 godina, mnogo ranije od digitalne ere.
Jednog dana sam pobegao s Kongresa, da bih posetio ornitologa Gotfrida Mauersbergera u istočnonemačkom Prirodnjačkom muzeju. Iz političkih razloga, nije mu bilo dozvoljeno da dođe u Zapadni Berlin na Kongres. Uopšte je bilo malo ornitologa iz tadašnjeg Varšavskog pakta. Mauersberger je bio prvi saradnik i nastavljač velikog Ervina Štrezemana na mamutskom projektu „Atlas rasprostranjenja palearktičkih ptica“. Od 1960. do 2003, u izdanju Nemačke akademije nauka, izašlo je 20 fascikli sa mapama 226 vrsta ptica. Cilj edicije je bio kartiranje granica rasprostranjenja ptica tako što će biti ucrtan svaki pojedinačni nalaz. Nikad ništa slično nikom nije uspelo. Ni pre ni posle toga. Moj učitelj Matvejev, a pomalo i ja, slali smo podatke za taj atlas. Ja sam tada u Istočnom Berlinu jedini put video Maursbergera uživo, iako smo se povremeno intenzivno dopisivali. Bio je srdačan, krupan, veliki (u oba smisla) i veseo čovek nevesele biografije.
Vraćao sam se obično kasno noću iz blještavog Zapadnog u jedva osvetljeni Istočni Berlin neomalterisanih jednoličnih zgrada od cigala izgrađenih tokom posleratne brze obnove razrušenog grada. Prelazak preko granice okićene s obe strane bodljikavom žicom i vrećama peska i dekorisane tenkovima, kao ni miris rata, nisu mi bili novina. Poznavao sam to iz Avganistana. Ali je bilo neprijatno kad me usred noći probudi vriska i komešanje – to je zloglasni Štazi (Ministerium für Staatssicherheit) pokupio nekog čoveka u mojoj zgradi, dok je njegova žena vrišteći pokušavala da muža otrgne iz ruku tajnih policajaca. Oživele su strašne priče moje tetke Ljubice Vuković o beogradskim iskustvima sa Geheime Staatspolizei, i ubrzo zatim, sa Odeljenjem za zaštitu naroda.
Delovi ovog teksta objavljeni su u Detliću br. 15, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2018), pod naslovom „Moj prvi svetski ornitološki kongres“.
Putovanja, sasvim lično 
5 mišljenja na “Berlin, East”