30.06.2008 10:50
Evo i poslednjeg nastavka mojih izveštaja iz Makedonije. Već pri planiranju svog rada na terenu, brinula me je nesrazmera između veličine prostora Galičice, koji treba da prođem, i raspoloživog broja dana. Kada se gleda na mapi, to možda i ne izgleda toliko veliko, ali treba držati u vidu da sam imao posla sa vrlo razuđenim planinskim predelom sa velikim visinskim razlikama (od 700 do 2200 m). To se naročito odnosilo na severni, veći deo Galičice, koji se proteže dužinom od preko 20 km (u vazdušnoj liniji) između Ohridskog i Prespanskog jezera. Palo mi je na pamet da, umesto da samo jurim za ticama po planinčini, probam da organizujem lokalne audicije za ptice, da mi one dolaze na noge. Time bih prištedeo i vreme i noge.
Setio sam se svojih početaka, kada sam kao gimnazijalac video da u Botaničkoj bašti svaka ptica u toku dana bar jednom dođe na pokvareni vodoskok gde im je valjda bilo jedino pojilo. Dovoljno je bilo biti strpljiv i čekati, a ptice su same paradirale pred mojim očima (tj. pred mojim dvogledom). Kao student sam već na tom vodoskoku uspešno lovio tice u mreže (i puštao ih neozleđene ali markirane), pa sam zahvaljujući tom lukavstvu napravio i svoje prvo naučno otkriće. Ta taktika se docnije pokazala efikasnom i u Deliblatskoj peščari, ali i u nekim krševitim bezvodnim planinama u Crnoj Gori, gde su ptice iz čitave okoline dolazile na pojila. I ne samo ptice. Mečke dolaze noću.
Galičica: lokva Asandjura: tragovi mečke, 10. jun 2008.
Sa zadovoljstvom sam na mapi uočio da je severna Galičica upravo takva – da je sva karstna, bez površinskih potoka i sa izvesnim brojem dobro raspoređenih lokvi/pojila iz vremena kada se tamo gajila stoka. U blizinu većine lokava može da se dođe 4×4 autom. Već sam bio zamislio kako udobno inventarišem sve galičičke ptice, u rekordnom vremenu i s minimumom zamora.
A sve je to počelo u ono davno vreme, pre nego što su ptičari počeli da se udružuju, ali su imali želju i potrebu da se grupišu. Beogradska ornitološka grupa (B.O.G.) je nastala u jesen 1965, kada je potpisnik ovih sećanja, kao beogradski student 3. godine biologije, doneo iz Engleske (gde je proveo leto u ornitološko-prstenovačkim opservatorijama), prva dva mist-neta u Srbiju (i tadašnju Jugoslaviju). Današnji ptičari-prstenovači ne mogu ni da zamisle vreme kada nisu bile poznate nezamenljive vertikalne nevidljive paučinaste mreže? To je tada bila takva novost da je jedan članak o njima objavljen u beogradskoj “Savremenoj biologiji”! Do tada se prstenovalo najviše mladunaca po gnezdima i ponešto odraslih koje bi se uhvatile klopkama i mrežema-preklapačama. Revolucionarne mreže otkrile su nam svet grmuša, voljića, zviždaka, trstenjaka, cvrčića, muharica, brgljeza, puzića, detlića, drozdova i ostalih ptica koje su se do tada samo izuzetno mogle uhvatiti žive.
Oko takvih čudesnih mreža okupilo se nekoliko rođaka, prijatelja, komšija i kolega, većinom studenata biologije, strasno zainteresovanih za ptice i prirodu, a već sa izvesnim prstenovačkim iskustvom. Mreže su testirane u beogradskoj Botaničkoj bašti, koja je bila u komšiluku većine članova. Pokazalo se da je je mali kružni bazen s pokvarenim vodoskokokom neodoljivo pojilo za svaku pticu u tada ornitološki prebogatoj Botaničkoj bašti. Tu su se hvatali i takvi rariteti kao što su španski vrabac, mala muharica i istočni trstenjak.
Raznovrsnost ulova i iznenađenja su bili toliko privlačni da su se članovi Grupe neizlečivo navukli na mrežarenje i sve slobodno vreme provodili zureći netremice u zatalasanu magličastu paučinu, čekajući da se mreža zatrese pa da jurnu da vade uhvaćene ptice, pre no što se iskobeljaju ili se, obrnuto, toliko umrse da mora da se preseče skupocena nit. Ta adukcija neke od nas nije nikad napustila. Potpisnika ovih redova odvela je zauvek u profesionalno bavljenje ornitologijom.
Najaktivniji član Grupe, V, danas je redovni član SANU, profesor univerziteta, botaničar koji vikende provodi u mrežarenju na jednom pojilu u Deliblatskoj peščari. Treći član M, strasni golubar i tartufar u slobodnom vremenu, takođe je postao doktor nauka, ali se bavio sisarima. Od stalnih članova jedino Đ. nije studirao biologiju, a isticao se tehničkim talentima i dovitljivošću u postavljanju mreža. Među članovima Grupe koji su se samo kraće bavili pticama ima i profesora univerziteta-botaničara, i naučnih savetnika opredeljenih za morsko ribarstvo.
Grupa nikad nije bila zvanično registrovana, niti je imala svoju organizaciju, ni formalnog vođu. Nije se širila ni omasovljavala. Nije imala svoje glasilo. Nije imala drugih ciljeva do povećavanja efikasnosti posmatranja ptica i prstenovanja, ornitološkog usavršavanja, međusobnog pomaganja i uživanja u mladalačkom druženju, u pticama i prirodi.
Iako je, zbog pristupačnosti, najviše vremena provodila u Botaničkoj bašti, Grupa je često mrežarila i na levoj obali Dunava iznad Pančevačkog mosta (Krnjača), u Topčideru i na Kalemegdanu, a redovno je odlazila na terene Deliblatske peščare i na druga mesta. Prstenovala je po Beogradu vetruške u gnezdima, skupljala izbljuvke malih ušara na Kalemegdanu i redovno išla da prstenuje rode i laste po Banatu i Sremu.
Beogradska ornitološka grupa je trajala samo nekoliko godina, do kraja šezdesetih, u prošlom veku, kada su članovi redom počeli da završavaju studije, da se žene i udaju, da odlaze u vojsku i da se zapošljavaju…
Danas, posle toliko godina, preda mnom je samo jedna velika, amaterski koričena i rukom išpartana crvena sveska u koju su upisivane hiljade ptica raznim pisaljkama i rukopisima, od 1967. do 1969. Na njoj piše “Terenska knjiga Beogradske ornitološke grupe”. Sva je iskrzana, izbledela i isflekana od kiše, blata, znoja, ali su svoj značajan doprinos mrljama dale i same ptice.
Na Galičici, jedno je plan i dobra ideja, a drugo je stvarnost. Poteralo me je toliko loše vreme, da me je danima kiša vraćala s planine u podnožje, a oblaci nikako da se skinu sa Galičice. Negde su neke jako dobre Dodole tajno obavljale svoje rituale prizivanja kiše. Meteorologija mi je postala glavna tema razmišljanja i bio sam besan što su prognoze na radiju i televiziji užasno šture. Jedino što je televizija opširno prikazivala bile su ohrabrujuće vesti o tome gde je koga u planini tih dana ubio grom, a Galičica u tim izveštajima nije pominjana. Uostalom, tamo jedva da je i bilo ljudi. Ćak i kada bi granulo sunce i ja otišao na lokve, sve je bilo toliko mokro, bilje je bilo orošeno a barice su se nalazile na svakom koraku. Ptice uopšte nisu imale potrebu da lete do lokava da piju i da se kupaju. Naprotiv, tražile su suva mesta da se osuše!
Kada sam već počeo da verujem u svoju zlu kob, svanulo je jedno relativno vedro jutro. Popeo sam se sabajle na planinu, obišao neke lokve, popeo se na neke čuke i tempirao da oko 10:30 budem na glavnoj lokvi zvanoj Džafa, u vreme za koje sam proračunao da će, pošto se rosa osuši, da počne ptičji defile. Kao za inat, u planini u kojoj inače nema žive duše, na Džafi zatekoh jednu beogradsku Ladu Nivu sa mešovitom beogradsko-skopskom muzejskom vilinkonjicološkom ekipom, koja je došla pre mene i počela svoje „uzorkovanje“. Oni su odseli, kao i ja, u hotelu „Riva“ u Stenju, ali nisam predpostavio da će istog dana da odaberu istu lokvu kao i ja!
Lokva Džafa, sa uljezima.
Tehnika hvatanja vilinih konjica ista je kao tehnika teranja zauvek odnosno smrtnog zaplašivanja ptica: vilnkonjicolozi trče unaokolo kao muve bez glave i mlataraju po vazduhu dugačkim motkama sa plašilicama za ptice na kraju (to oni eufemistički zovu entomološkim mrežicama), ispuštajući pri tom neartikulisane zvuke slično kao teniseri pri serviranju. Još i trupkaju nogama, staju na suve grančice, odronjavaju kamenje, sapliću se, dovikuju, kašlju, šuškaju nekim papirićima, treskaju vratima od auta, nikad ne šapuću i rade sve ostalo čime se rasteruju ptice.
Pa ipak, neke od neustrašivih ptica, pravi pernati heroji Galičice, terane žeđu i željom za kupanjem, probijale su se do lokve, potvrđujući i svoju hrabrost i ispravnost mog plana. Za kratko vreme registrovao sam i one vrste ptica koje u prethodnim danima nisam ni video ni čuo. Doduše, zbog uznemiravanja i prekida, nije moglo biti reči o kvantitativnoj strani tih podataka, ali sam rešio da sutra ponovo dođem, da na miru, u samoći, ja obavim svoje propisno uzorkovanje. Jedino što nisam nogao da predvidim, bilo je kakvo će vreme sutra biti. Pa ipak, uveče sam u hotelu optimistički naručio suncobran za plažu. Naime, lokva Džafa je u zoni planinskih pašnjaka – tri livade, nigde lada nema. Jeste da sam imao uskoobodni sešir (širok obod nažalost smanjuje vidno polje) i da sam kožu premazao UV faktorom 25, ali ne bih izdržao da preko podneva satima stojim izložen suncu.
Lokvarenje na Džafi 11. juna 2008.
Jutro je osvanulo šućmurasto, ali se brzo preobratilo u divno prepodne. Na pojilu na Džafi razapeh reklamni suncobran Skopskog piva („skopsko, a naše“). Tada nisam ni slutio da će, nekoliko godina docnije, jedan član moje porodice postati generalni direktor Pivare Skopje AD. I tako, za kratko vreme „pokupih“ sve ptice po protokolu. Još sam uspeo da se posle toga popnem i na Emlakon i Tomoros (kakva imena!), dva snegometinasta i vetrometinasta vrha, gde opstaju samo one grane drveta koje su usmerene niz vetar. Posle podne je opet udarilo nevreme. To nestabilno vreme tokom celog mog boravka na Galičici imalo je i svoje dobre strane. Ćesto je davalo izvrsnu tamnu pozadinu za fotografisanje svetlih predmeta, a vetar je ponekad izbistravao vazduh. Kada sam se na kraju ipak vratio u Miročku 2, shvatio sam da u Beogradu jedva da ima šta da se diše…
A pet godina posle svog prvog lokvarenja na Galičici, otišao sam ponovo na ista mesta. Šta me je vuklo? Pa – uživanje, naravno. Ono isto koje sam prvi put okusio kao student i član Beogradske ornitološke grupe. Prilika da se, u ruci, prisno oseti savršenstvo ptice, s malo čim se može uporediti. Mislim da je naučno istraživanje bio samo moj izgovor da ceo život provedem idući iz jedne u drugu avanturu, u uzbudljivim nadmetanjima s prirodom i nadmudrivanju s pticama.
Ovog puta, asistenciju mi je pružila izvanredna tročlana mlada porodica A. Shvatili ste, zadovoljstvo raste kad se podeli.
Tekst o Beogradskoj ornitološkoj grupi objavljen je, s nešto razlika, pod naslovom KAKO SE I ZAŠTO POJAVIO BOG u Dvogledu br. 3 za jun 2004, magazinu koji je izdavala Liga za ornitološku akciju Srbije i Crne Gore, Beograd.
Putovanja, sasvim lično 