Spes bona

Pitaju me iz Kejptauna zašto na blogu uopšte nema izveštaja sa velikih putovanja po Africi, a posebno što ih nema iz južnog dela tog kontinenta? Znaju da sam tamo bio, i da sam stekao druga do groba (srećom bez hronične upale zgloba), znaju sve, ama hoće to i da čitaju.

Pa, ima više mogućih razloga. Južnu Afriku posetio sam krajem prošlog i početkom ovog milenijuma, dakle pre nego što sam obavio većinu putovanja o kojima sam dosad izveštavao na blogu. U stvari, tek posle povratka iz Južne Afrike osetio sam tu želju da delim lična iskustva s novih putovanja. To putovanje u Južnu Afriku, kao i sva ona pre njega, ostala su za sad nekako u senci. Samo retko kad iskoče, izvučena nekim starim jelovnikom, fotografijom, uspomenom ili ovako, direktnim izazivanjem kome je nemoguće odoleti.

Sem toga, razlog mog putovanja u Kejptaun bio je prilično delikatan, a moj boravko-oporavak u Južnoj Africi krajnje osetljiv, kako po mom ličnom doživljaju, tako i po iskušenjima moje porodice i prijatelja. Osećaj za dobar ukus bio je taj koji mi nije dopuštao da brže-bolje javno delim pacijentsko-rekonvalescentske utiske iz Kejptauna. To ću se usuditi tek uz pomoć geparda iz Palerma, mnogo godina docnije. Posle sam se dodatno opustio, pišući o putovanju u Prčanj i okolo njega.

Štaviše, trebalo mi je punih osam godina da počnem javno da govorim o svom putovanju u Južnu Afriku. Prvo predavanje, više kao otvaranje, pod nazivom „Sećanje na jedno putovanje dobre nade – Kapske planine“ održao sam 25. marta 2008. uveče, u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu. Tekst koji sledi ima, po sadržaju, više od nekoliko sličnosti s tim mojim predavanjem.

---

Dolazeći u Kejptaun sa aerodroma, kroz prozore automobila posmatrao sam, pod letnjim poznonovembarskim suncem, grad za koji je u tom trenutku bila vezana sva moja nada. I, po budućem običaju, pažnju sam vezivao za nevažne pojedinosti. Tako sam zapazio da na kućama nema ni funkcionalnih dimnjaka ni vidljivih uređaja za klimatizaciju. Ovaj grad ima idealnu klimu, mudro sam zaključio, i odmah  osetio izvesno spokojstvo – neću se ni preznojavati ni smrzavati. Od toga većih briga nisam imao.

Kejptaun: Idealna klima

Kejptaun – Capetown je “Grad na Kejpu” a taj Cape je Cape of Good Hope odnosno Rt Dobre Nade. Spes bona na starim mapama. Spes bona – Dobra Nada i zvanično je geslo Kejptauna. S obzirom na prirodu mog puta, ta napadna simbolika mi je zadavala muke. U stvari, plašio sam se svojih nadanja. Znate onaj užasno glup osećaj posle izgubljene utakmice, ne zato što je od daleko boljeg protivnika izgubio tim na čiju pobedu ste secovali za sve pare, već što ste se uopšte ponadali da može da pobedi. Bio sam u zamci: nisam mogao da se ne nadam, a samo nade sam se i plašio. Pa sam se unvatio za kejptaunski princip: kad zahladni – ne grejemo, kad otopli – ne hladimo, i zadovoljno se zavalio na sedištu Ford Mazde svoje sestre i zeta. Ostali putnici su se i inače čuvali da mi ne upute ni najkraći ispitivački pogled.

Kejptaun: Đavolja čuka, Stona planina i Lavlja glava (Good Free Photos)

Na afrikanskom Kaapstad, iKapa na kosanskom, grad je sa najlepšim položajem i sa impozantnim obrisom planina u svom zaleđu. Ta čuvena silueta opčinjavala je stare moreplovce koji su se, u svojoj mukotrpnoj dobroj nadi, satima sporo približavali Kejptaunu savlađujući moćnu struju Bengvela. Ako su kretali u neizvesnost, u Indiju i dalje na Istok, ta tačka im je izgledala kao sudbinska – odatle nema odustajanja, ostaje im samo da se nadaju dobru. Ako su se vraćali, taj grad na rtu im je bio najava srećnog povratka kući. Ali samo daleka nada. Čekalo ih je još blizu desetak hiljada milja ćudljivog okeana (vidi naslovnu sliku). Ali ja u trenutku koji opisujem ni tu čarobnu siluetu još nisam bio video. Auto se popeo uz jednu dugu strmu ulicu, naglo skrenuo i odmah se zaustavio ispred kolske kapije koju je trebalo otvoriti. Bio sam stigao novoj, privremenoj kući.

Unutrašnji eksterijer kompaunda u Jaružnoj ulici Kejptauna, decembra 2000. (levo Branko, u sredini Miša).

Sad je vreme za slovensku antitezu: već vam je jasno da ovo neće biti još jedna od priča uz vatru. Moje putovanje u Kejptaun, prvo je na koje nisam pošao ni iz radoznalosti, ni poslom, ni iz avanturizma, čak ni iz besa. Nego od muke. Da bi mi operisali srce. Pa ipak neću pisati ni o srcu ni o operaciji, nego najviše o tim planinama oko Kejptauna. Ja sam u stvari i dan-danas fasciniran kapskim brdima. I nisam jedini…

Bez obzira na pominjanu gradsku devizu, ipak na zastavi Kejptauna nije obližnji Rt Dobre Nade, nego su njegova brda. Pravilnije bi bilo da je gradski poklič: Mons Mensa (Table mountain, Trpeza ili Stona planina)! Jer to je dominirajuća planina iznad Kejptauna, prikazana na zastavi tog grada, kao zaravnjeni deo nekog razvučenog EKGa!

U stvari, to je front od tri reljefne celine, s leva na desno: Đavolja čuka (1000 m) – Stona pl. (1087 m) – Lavlja glava (ili Glava šećera, 669 m), a na engleskom i afrikanskom: Devil’s Peak – Table Mountain – Lion’s Head; Duiwelspiek – Tafelberg – Leeuwen Kop. Iako nisu jako visoke, te planine deluju impozantno, jer se dižu takoreći iz mora.

Međutim, Mons Mensa postoji i kao sazvežđe Trpeza, jedno od najjužnijih, nazvano upravo u slavu planine sa koje je prvi put osmotreno.

Sazvežđe Mensa (Till Credner CC-BY-SA-3.0)

Moram da priznam da nikad nisam imao dovoljno mašte da na noćnom nebu među zvezdama prepoznajem likove (figure) sa nebeskih mapa. Naročito imam problem da prihvatim da se Severnjača nalazi na vrhu duuugačkog lisičijeg repa nasađenog na medveđe telo. U Kejptaunu bar sa tom zvezdom nisam morao da se bakčem. Za uzvrat, novi prijatelj Piter mi je, nisko nad horizontom kejptaunskog Durbanvila, pokazao – Južni krst. Kao svaki Severnjak, bio sam vrlo uzbuđen i nisam se više ni trudio da među sitnim i bledunjavim zvezdama konstruišem bilo koji oblik koji bi podsećao na astal.

Magična je ta Stona planina, a vidi se iz celog starog Kejptauna. Ne samo njen astal, nego i stolnjak. Zaista, od prepodneva pa do večeri, vršni delovi planine privlače i kondenzuju okeansku vlagu u vidu mekog čipkastog astalskog čaršava. Zahvaljujući tome, klima je prijatnija, vegetacija bujnija, zemlja u podnožju plodnija. Osim toga, tom se vlagom stalno napajaju izvori pitke vode. Uostalom, Kejptaun je i osnovan kao stanica za popunjavanje zaliha vode za brodove Holandske istočnoindijske kompanije.

Stolnjak Trpeze i njegov uticaj na mikroklimu Kejptauna

Te impozantne planine sa tri strane zaklanjaju kejptaunsko staro gradsko jezgro zvano gradski čanak (City bowl). Sa zapadne strane, duž obale Atlantika, kao zaštita se proteže ogromno žućkasto telo lava koji se prućio na svoj desni bok.

Opruženi kejptaunski lav

“Moja” bolnica se 2000. zvala City Park Hospital. To ne znači “Bolnica u Gradskom parku”, nego je to Bolnica na gradskom parkingu ili, kako bismo mi rekli, Gradskogaražna bolnica, jer se nalazi na ogromnoj višespratnoj javnoj garaži u centru Kejptauna u srcu Gradskog čanka. Sada se zove Memorijalna bolnica Kristijana Barnara. Nož u srce mi je zarila dr S. F, žena s neverovatno majušnim ali veštim šakama. Glavna specijalnost su joj bile neonatalne rekonstrukcije maleckih srdaca.

City Park Hospital

Naravno, i bolnica je okružena onim fantastičnim planinama. Vidi se sa tih brda i sva se brda vide iz nje. Nekoliko dana sam kroz staklo buljio u te vrhunce i maštao da ću da se pentram po njima. Spes bona, spes vacua.

U bolnici su mi prvog dana rekli: “Nemoj da se uplašiš. Svakog dana u podne, sa onog brda opali top”. Ha! Ja da se uplašim? Ime brda sa topčićem je Signal Hill, a taj deo se baš zove Lavlja zadnjica (Lion’s Rump).

Kejptaun i Stona planina sa Signalnog brda

Iako je Menza apsolutno veličanstvena, najviše me je privlačila provokativna, asimetrična vrletna kupa Lavlje glave, naročito od trenutka kada sam pušten iz bolnice. Zapravo, stanovao sam ispod samog Lajons-Heda. Sa terase sam ga gledao. Ujutro, uveče i u podne. U dosadašnjim izveštajima sa terenskih putovanja nisam mnogo pominjao svoje planinarske izazove, osim možda na Galičici i na Kavkazu. Moram da priznam da me uvek sekira ako mi se iznad glave nadvija nešto na šta se nisam ispeo.

Lavlja glava

Čim su saznale da sanjam trenutak kada ću se oporaviti toliko da mogu da se uzverem lavu na glavu, moja jedina sestra i verna ljuba su me obavestile da sutra zorom polaze da osvoje taj vrh. Bez mene, naravno. Ja neka se odmaram i uživam. Nije to još za mene.

Za utehu, donele su mi fotografije sa Lavske glave. Čak i dokumente o svom bestidnom ornitološkom bavljenju jednim kompromitovanim crvenokrilim čvorkom, Onychognathus morio.

Uspon na Lavlju glavu (Miša u tamnoj majici, Olja u beloj).

Ni do danas se nisam popeo na Lavlju glavu… Sad valjda razumete zašto dugo nisam mogao ni da pomenem Južnu Afriku.

Za iskupljenje, ponudile su mi turistički izlazak na Table Mountain, pomoću  žičare. Ako obećam da se neću udaljavati bez nadzora. Šta sam mogao? Obećao sam.

Žičara za Stonu planinu

Došavši gore, izvršio sam smotru, ne samo tamošnjih crvenokrilih čvoraka, nego i dasija ili damana, smešnih debelih kratkonogih životinja koje kao lude skaču po stenama. Za tu svrhu imaju kramponirane šapice koje nikad ne proklizavaju. Damani (ili dasiji) spadaju u životinje poput kunića (koje zovemo zekama) u Evropi, panda u Aziji, koala u Australiji ili rakuna u Americi, koje kao da su dizajnirane za dečije plišane igračke. Odmah ih zavolimo i pripišemo im sve najlepše osobine.

Stoni čvorci i damani

Nedavno sam u Londonu bio u poseti svojoj sestri i zetu, 18 godina posle svog boravka kod njih u Kejptaunu. U spavaćoj sobi sam zatekao jednog drvenog suvenir-dasija, donešenog iz Afrike. Potpuno spontano sam ga uzeo i počeo da ga gladim rukom. Sasvim je bio miran i uživao je.

 

Londonski Daman 2018.

E pa tako se i na vrhu Stone planine, oko terase restorana kod terminala žičare, odigravao jedan obostrano prijatan nesporazum. Čoporci damana su se okupljali da moljakaju turiste za poneki ogrizak od užine ili ručka. Odmah bi ga zgrabili i pojeli, a zatim opet zauzeli pozu „na gotovs“ očekujući sledeću porciju. Turisti to tumače damanskom zahvalnošću i osećaju se plemenito („Gladnog nahraniti“, prvo je delo milosrđa). To posetioci  rade pored table na kojoj piše da je zabranjeno hraniti divlje životinjke i tice.

Pogled odozgo, sa Stone planine, ničim ne može da se plati. Ne verujem ni da postoji još jedan takav na Svetu.

S prezirom sam, s visine, gledao na bednu Lavičku glavičku, duboko dole…

Lavlja glava iz ptičije perspektive

Ima međutim  nešto  veće u tim planinama, vrednije od njihovog izgleda i pogleda sa njih, a što izaziva strahopoštovanje. Možda samo uobražavam da se u njima i pred njima, u njihovom prisustvu, oseća prastaro vreme, ono što dugo traje, a ipak, i baš zbog toga, nosi u sebi strašnu prolaznost. I više od prolaznosti, to je konačna neponovljivost. Ne uzbuđuje nas kratkoća života efemernog leptira, jer znamo da će se svakog proleća pojavljivati novi i novi leptiri. Ali erozivna prolaznost jedne od najstarijih planina na Svetu, stare trista miliona godina, šest puta starije od Himalaja, jeste konačna.

Tejbl Mauntin je samo za jedamput.

Kao nadoknada za propuštanje Lavlje glave, na kraju sam završio u Lavljim šapama, a bolje nisam ni zaslužio. Ogromni granitni obluci, stotinama miliona godina brušeni morem, kišom, vetrom, gotovo su pretvoreni u skulpture, u svoju suštinu.

Lavlje šape