[Naslovna slika: kukumavka u betonskom srednjenaponskom stubu, Mačedonija 2015]
Kad me je rumunski policajac na graničnom prelazu Moravica (Moravița) pitao kuda sam se zaputio, odgovorio sam mu: „Mačedonija“. S najnevinijim izrazom lica. Podlo sam ga pustio da se prvo sažaljivo osmehne, a onda i da mi pokroviteljski objašnjava kako sam jako pogrešio. Širokim i polukružnim gestom sa ispruženim kažiprstom mi je nadmoćno pokazao da treba da okrenem Ladu Nivu i da se vratim na jug, jer (tada, godine 2014, još buduća Severna) Makedonija leži na strani sveta suprotnoj od mog kretanja na sever. Kao i „južna“, grčka Makedonija uostalom. A onda je došao red na mene da ga, s pokvarenjačkim osmehom na licu, podučim da se, na samo pedesetak kilometara vožnje, nalazi seoce Mačedonija (Macedonia), što bi on, jel’ da, trebalo bolje od mene da zna. Napravio je pokret rukom kao da će da se počeše po glavi i valjda rekao nešto kao „Ah, ta Makedonija? Da, da…“, kao da ne veruje da bilo ko može da ide u tu selendru.
Nisam hteo dalje da zbunjujem čoveka, pa sam se uzdržao od citiranja rečenice koju je studentima izrekao mudri Ceo La: „Ako znaš kuda hoćeš da stigneš, svejedno je da li si pošao na sever ili na jug.“
Ta Mačedonija (da, Мачедонија, ovog puta nisam pogrešio, nije Maćedonija, pisalo se još i Mashedonia i Maczedonia) jeste malecko selo (ispod 500 stanovnika) na Tamišu, ali bezbedno udaljeno od njegovog korita, u rumunskom Banatu. Ipak se ne može reći da je sasvim neinteresantno. Uostalom, zar bih ja išao tamo bez jakih razloga kakve uvek imam za putovanja u Rumuniju. I u sve ostale zemlje. Najteže mi je ipak da objasnim zašto sam putovao u Rumuniju davne 1974. A kodni naziv tog mog, prvog u Rumuniju, putovanja bio je „Lov na medvede u Transilvaniji“!
Ko god me poznaje, zna i da ja nisam nikakav lovac, pa čak nisam ni „Sin lovca na medvede“ (Karla Maja)! Imao sam 29 godina, mnoga već putovanja za sobom (čak i jednu ekspediciju u Avganistan), sam sam i organizovavao putovanja, izlete i kongresne ekskurzije, i gotovo bio poznat po tome. Ali ne po medvedoubistvima. Ipak sam dobio ponudu velike (jedne od dveju najvećih) jugoslovenske turističke agencije da budem vođa grupe (valjda nisu imali slobodnih ljudi) dobitnika nagrade u igri koju su organizovale najveće i najslavnije beogradske novine. A nagrada je bila vikend-putovanje u Transilvaniju „sa lovom na medvede“.
U agenciji sam saznao da ćemo spavati u hotelu u Aradu. Ali Arad nije u Transilvaniji, nego na granici Banata i Pomorišja – zavapio sam! Neka se ja ništa ne sekiram – ići ćemo i u Transilvaniju (kad sam baš zapeo), Arad nam je samo baza – umirivali su me u agenciji. Uostalom, nije to moj posao, čim pređemo granicu, dobićemo rumunskog vodiča koji će o svemu da brine, a ja treba samo da se staram o putnicima. A medvedi? Ni to nije moja briga, pogotovo to nije! I taj deo posla će rumunski agent da obavi. Tako sam, s pomešanim mislima u glavi, skupio dobitnike nagrade i jedne subote predveče ukrcao se s njima u autobus „za Transilvaniju“.
Prešli smo granicu i ušli u potpuni mrak. Bilo je vreme restrikcija struje u Rumuniji. Sela se jednostavno nisu videla jer su seoske kuće, kao i u našem delu Banata, odmaknute od kolovoza i farovi autobusa ih ne osvetljavaju, sem pri skretanjima. U jednom od prvih sela stali smo i ukrcali vodiča, rumunskog Srbina. Sve do Arada nije bilo pravog električnog osvetljenja. Hotel je imao struju, ali je ulična rasveta bila isključena. Čudili smo se. Na moju zainteresovanost za sudbinu transilvanskih medveda vodič je neodređeno rekao da tu postoje izvesne rezerve i da se boji da naš autobus neće moći da prođe lošim transilvanskim putevima…
Ujutro smo obilazili staro jezgro Arada i sve tamošnje znamenitosti i spomenike nekadašnjih čuvenih i uticajnih Srba, kakvih tamo odavno više nema. Posle ručka smo krenuli „u Transilvanske planine“, „pa dokle stignemo“. Nismo daleko.
Iako su medvedi ostali bezbedno daleko od nas, bio je to prijatan izlet u prirodu, jednog izuzetno toplog jesenjeg dana 1974. Desetak dobitnika nagrade nije protestvovalo zbog te tipične turoperatorske prevare, što mi je pomoglo da se oslobodim osećaja odgovornosti za nju. U autobusu su još bili i novinar i fotoreporter lista koji je dodelio nagrade. I šofer. Zanimljiva grupa ljudi različitog životnog doba, porekla i zanimanja. Došli su iz raznih krajeva ondašnje Jugoslavije, svi vrlo pristojni i disciplinovani. Bili su celo vreme upućeni na mene i jedni na druge, iako se nisu međusobno poznavali. Nije mi bilo teško da obavljam svoje zadatke vođe grupe, ako ne računam migrenu čiji sam napad dobio pri povratku, čim sam se opustio. Rumunski vodič je tiho sišao pre jugoslovenske granice, i nestao u pomrčini.
Kad smo kod pomrčine, neobično je bilo još jedno moje putovanje u Rumuniju, 25 godina posle toga, tek što je prestalo bombardovanje iz te zemlje. I iz mnogih drugih. Tokom napada NATO-a, u Beogradu je dolazilo do prinudnog zamračenja koje me je podsećalo na restrikcije elektrike u Rumuniji. A na sam dan potpunog pomračenja Sunca 11. avgusta 1999, pošao sam u Oršavu s Jovanom Angelusom, ortakom i direktorom nezavisne agencije za očuvanje biodiverziteta i održivi razvoj – Ecolibri–Bionet iz Beograda. On je bio čovek koji me je, pre mnogih drugih, razumeo kad sam govorio i pisao o biodiverzitetu. Trebalo je da pregovaramo o zajedničkim preko-graničnim projektima s jednom tamošnjom organizacijom civilnog sektora. Upeklo sunce, a zalazi za Mesec.
Oršava je luka i brodogradilište u zalivu donjeg dela zajezerene Đerdapske klisure (na mapi je na temenu „kamilje glave“) i ima pomalo primorski izgled. I od tamo ima poznatih Srba. Nije sasvim jasno da li je Oršava još u istorijskom Banatu, ili pripada jugozapadnom rtu Transilvanije. Pa sam otišao u treću rumunsku istorijsku oblast, u Vlašku, u obližnji slavni grad Turn Severin (Severni Toranj, verovatnije nego Toranj Severov, onog rimskog cara Severa) koji se sad zvanično dvo(tro)imeno zove Drobeta–Turnu Severin. Tek je tu bilo uglednih Srba. Ali ja nisam tamo tražio Srbe. Ni pretekle stubove mosta preko koga su Trajanove legije prešle u Drobetu. Bio sam na tragu nečeg još starijeg.
Na uzvišenju izvan grada, nadomak nekadašnjeg rimskog kastruma, nalazi se veličanstveno romantističko zdanje Muzeja Đerdapa (Muzeul Regiunii Porților de Fier) iz 1926, čak sa velikim dunavskim akvarijumom u suterenu. Ali ja sam tražio ptice. Tri sasvim male bronzane patke u vitrini u sali 1, koje vise kao ključići na svežnju. Zapravo su to minijaturni protomi (προτομές = glave sa grudima) patkica kao ukrasni privesak iz preistorijskog, bronzanodobskog nalazišta Stara Moldava, naspram naših Vinaca na ulazu u Đerdap.
Čitaoci ovog bloga već znaju za moja ornito-arheološka iskušenja, u koja sam se povremeno upuštao vođen svojim bratom od strica Rastkom Vasićem. Plašio sam se da iz nekog razloga neću videti te patkolike visuljke. Da neće biti izloženi, a da će odgovarajući kustos baš tog dana biti opravdano odsutan, da će predmeti biti na konzervaciji u Bukureštu, znate već, svašta se dešava u takvim situacijama. Ništa od toga. Ljubazni kustos mi je otvorio vitrinu… U sledećem trenutku, pobožno sam držao prstima te nekoliko hiljada godina stare metalne patkice. Pamtim još njihovu težinu, osećam na koži bridove njihovih kljunića i sećam se diskretnog šuma međusobnog trenja bronzanih površina…
A još dalje niz Vlašku, do Bukurešta sam se uputio pre mesec dana. Sticajem okolnosti, i ta prestonica se, posle Londona, našla među centrima radijalnog porodičnog okupljanja. Ništa spektakularno, ali ipak – osam duša iz tri generacije… Bilo je to putovanje na kome je zanimljiviji pogled na unutra, nego na spolja. Kao da su ostala putovanja mnogo drukčija… Svejedno, za dve nedelje najmanje sam pokušavao da istražim sam Bukurešt. Ali sam ga upoznavao hteo-ne hteo. Naročito predgrađe Voluntari (po dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu kojima je poklanjana zemlja oko Bukurešta). Ta nekadašnja poljoprivredna zona naglo se džentrifikuje, pa tako i severno prigradsko naselje Biber (Pipera) u kome su, između ostalog, smeštene i nekolike internacionalne škole. Parkovi, šume i jezera, kao u celom Bukureštu.
Ubeđujući sebe da je reč o čistoj radoznalosti, a ne povratnoj groznici profesionalne malarije, ipak sam morao da svratim u Nacionalni prirodnjački muzej „Grigore Antipa“. To je stari muzej u autentičnoj muzejskoj zgradi, ali je za mene on imao i druge atrakcije. Pre svega, tamo je krajem XIX i početkom XX veka radio jedan izuzetno neobičan čovek Robert Ritter von Dombrowski, češki plemić poljskog porekla (Dąbrowski), rođen u današnjoj Austriji. Radio je i u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, govorio je srpski i sa bratom Ernestom preduzimao ornitološke ekspedicije po Srbiji. Napisao je prvu knjigu o pticama Rumunije i smatra se ocem tamošnje ornitologije. Na izložbi su još uvek ptice koje je on ulovio i preparirao. Njih sam želeo da fotografišem.
Dombrovski je zatim postavljen za prvog direktora Zoološkog vrta u Bukureštu. Odmah je osnovao i sopstvenu preparatorsku firmu preko koje je liferovao „punjene“ ptice, jaja i ostale „prirodnine”, klijentima u celom svetu. A skupljao je i preparirao i sisare i izrađivao lovačke trofeje. Viteza Roberta sreća je međutim sasvim napustila. Prvo se upleo u neke afere s preprodajom prirodnina, a onda je, kao austrijski državljanin, Prvim svetskim ratom odnosno njegovim posledicama izgubio svu imovinu. Vratio se u Beč, a zatim jedno vreme radio kao taksidermista u Poljskoj i u Laksenburgu kraj Beča. Ubrzo je umro u bedi, ali ne prirodnom smrću nego posle ujeda otrovne zmije.
Sa zavišću sam razgledao staru romantističko-klasicističku zgradu Muzeja “Antipa”, ali i druge muzeje kojima je centar Bukurešta načičkan, i koje su sve građene za svoju muzejsku namenu, a nisu preuređene napuštene banke, berze, škole, kasarne, konaci i hanovi… Bukurešt se skoro razmeće svojim arhitekturama, manje ili više uspelim i autentičnim, od kojih je nekako najupadljivija ona u romantističko-tradicionalnom stilu u kom su građene i javne zgrade i porodične kuće.
Iako sam probao i nacionalna jela, specijalno u Manukovom hanu (Hanul’lui Manuc) u starom centru Bukurešta, uključujući i tradicionalnu ljutu čorbu od škembića i ovčije kobasice pleškavice (po selu Pleșcoi), zauvek ću se sećati samo onog što sam dobio kao Entrecôte Black Angus, u finom restoranu s nefinom poslugom na obali jednog jezera. Tako sočan i mirisan antrkot jeo sam valjda poslednji put pre više od pedeset godina, kada nas je doktor Dušan Miškov izveo na večeru kod nekadašnjeg Caffe Boulevard-a u Novom Sadu. Ne šalim se, savršen antrkot u restoranu dešava mi se retko, skoro poput pojave Halejeve komete.
Manuk-begov han, Bukurešt marta 2019.
Pisao sam već i ranije o martenici, a sad sam se zadesio u Bukureštu baš prvog marta. Svuda su se prodavali martišori (mărțișor) u najrazličitijim oblicima, ali sa crvenim i belim kićankama. Meni se najviše dopao ovaj koji sam dobio od svoje ćerke kao deo veselog omota ručno rađene čokolade. Rumunija ima jaku industriju čokolade, a specijalizovanih čokoladdžinica ima ne samo u Bukureštu, nego i u manjim gradovima. U to sam se uverio u Temišvaru u koji sam redovno odlazio 2014. i 2015, jer mi je tamo bila baza za terenski rad u obližnjoj Mačedoniji. Onoj s početka ove priče.
U stvari, korisnik rezultata projekta na kom sam tada učestvovao bio je Banatski univerzitet poljoprivrednih nauka i veterinarske medicine u Temišvaru koji nosi ime „Mihaj Prvi Rumunski”. Područje koje je trebalo ornitološki istražiti je Šuma Mačedonija, jedan prostrani stari gaj koji je bio vlastelinsko lovište na obali Tamiša. Nekada su tamo bili veliki ribnjaci, ali su sad isušeni i preorani za razne poljoprivredne kulture. Nas trojica srpskih ornitologa imali smo zadatak da inventarišemo ptice na površini od pedesetak kvadratnih kilometara šuma, polja, pašnjaka, utrina, bara, reka i naselja.
To šumsko-barsko lovište su možda osnovali Gospodari Nikolići, slavna i moćna srpska plemićka porodica, verovatno cincarskog porekla, iz obližnjeg pretežno srpskog sela Rudna na desnoj obali Tamiša. Na kartama s kraja XVIII veka još se ne vidi taj gaj, ni ribnjaci. Jedan od Nikolića, Jovan, bio je oženjen Savkom Obrenović, ćerkom Knjaza Miloša. Nikolići su u prvoj polovini XIX veka postali vlasnici i rumunskog sela Mačedonija, na levoj obali Tamiša, preuzevši ga od takođe srpske porodice Vidak. Kad sam pitao stanovnike o poreklu imena Mačedonija, rekli su mi da je to verovatno zato što su im preci došli iz Bugarske! Sa mačedonske strane vidi se preko Tamiša sablasni zapušteni porodični mauzolej Gospodara Nikolića, sa gorostasnim borom pored njega. Više puta sam nameravao da ga posetim i uvek to odlagao zbog žurbe. Sve sam mislio – otići ću sledećeg puta. Pa tako mislim i sada.
Na samom “terenu” kod Mačedonije, tokom dana se malo ko sreće. Poneki traktorista ili čobani sa ovcama i psima. Kad se ide nasipom (kilometrima dugo uzvišenje, levo voda – desno voda), a stado je na nasipu, prolaz je vrlo komplikovan.
Uvek su bar dva velika psa čuvara (manje i mnogobrojnije puline ne računam, oni dižu uzbunu i pocepaju se od kevtanja, ali je njihov zadatak prvenstveno da disciplinuju ovce). Mislim na bukovinskog čobanskog šarova (Ciobanesc de Bucovina). Taj panda-ovčar u stvari nije prijatan u neposrednoj komunikaciji. On je profesionalni, nepodmitljivi i nezaplašivi bezbednjak na dužnosti odvraćanja svakog ornitologa-terenca koji pokuša da prođe bliže od 300 metrara od stada ili ovčarnika.
Bukovinski ovčar, Mačedonija 2015.
U takvim situacijama, ali mnogo kasnije nego što je pristojno, najzad se pojavi čobanin (čovek) i podvikne psima. Tako može da se prođe uz neprijatnu pratnju obezbeđenja koje, neučtivo blizu, celo vreme upozorava potmulim režanjem (kao iz bureta) da neće tolerisati nikakav suvišan pokret. Na kraju još i lanu, nešto kao pretnju „srešćemo se mi opet“. Na terenima kod Mačedonijske šume to se ornitologu dešava bar tri puta u toku dana, što je malo dosadno.
A na samom špicu Mačedonijske šume, baš kod crpne stanice koja ispumpava višak vode iz zaštićenih polja u bivšem ribnjaku, nalazi se velika kolonija od preko 1000 parova ptica močvarica. Na bar dvestagodišnjim hrastovima načičkana su gnezda raznih vrsta čapalja. U vreme ribnjaka i baruština kolonija je morala biti još mnogo veća. Kako se u blizini nalazi rampa za kolski prelaz preko odbrambenog nasipa, na tom mestu su postavljeni upadljivo obojeni branici, drveni balvan-đermovi koji sprečavaju da se vozi samim nasipom.
Kolonija čapalja kod crpne stanice, Mačedonija 2015.
Imao sam običaj da sednem na taj branik i dvogledom prebrojavam ptice koje dolaze u koloniju, donoseći hranu mladima, a zatim odlaze iz nje u nove nabavke. Kad sam jednom ustajao da krenem, osetio sam da mi je trebalo više napora da to izvedem. Prvo sam pomislio kako zaista treba manje da jedem, a zatim osetio poznati miris sveže farbe. Kući sam se vratio sa lepim crveno-belo-crveno-belim turom na pantalonama.
Na putu za Mačedoniju uvek sam prolazio kroz Čakovo, varošicu sa srpskom manjinom, u kojoj se rodio Dimitrije Obradovič, poznatiji po svom monaškom imenu Dositej. Opet sam uvek žurio, naročito kad je dan bio kratak. Ali smo se sva trojica iz ekipe (jednog od njih čitaoci ovog bloga mogu da se sećaju sa Vardenika) dogovorili da, kad budemo pri kraju projekta, odvojimo bar dva sata i za Čakovo. Lako smo našli Dositejevu rodnu kuću i na njoj čak tri table, dve sa srpskim, a jedna s rumunskim natpisom. I plus jedan pravi lovorov venac. Tamo sam saznao da se Dositej rodio bar dva puta: 1739. po jednoj srpskoj, i 1742. po rumunskoj verziji. Na drugoj srpskoj tabli diplomatski piše da je postavljena povodom 150 godina od Dositejevog rođenja. Ali ne kaže koje je godine tabla otkrivena.
Glavna atrakcija Čakova ipak je “Turska” kula iz XIV veka i jedan kafić s bašticom u senci donžona.
Čakovo: Kula 2015.
Krajnja jugozapadna tačka mog obilaska terena bilo je danas manjinsko, a nekad većinsko srpsko selo Gad (srpski Гаад). Gađanski iz prekograničnog Jaše Tomića svakako su dobili prezime po svom poreklu. Ružno ime sela je, kako se veruje, po nekom spahiji koji je i likom i ponašanjem bio gad prema podređenima. Teško mi je da kažem za neko selo da je baš ružno. Ali Gad je jedno od najsirotinjskijih sela koje sam u Evropi video. Nema nijedne asfaltirane ulice, tako da je posle kiše teško čak i Ladom Nivom 4×4 proći glavnim šorom. Čak ni ekipe Google Streets View nisu mogle da dopru do Gada. Ulična rasveta je škiljava, na svakih stotinak metara po jedna slaba sijalica. Nisam video nijednu novu kuću. Sve su stare i niske. Mnoge zapuštene ili čak napuštene. Možda postoji prodavnica, ali nema nikakve oznake niti vidljivog okupljanja seljaka s pivskim flašama ispred nje. Nije bilo ni kioska.
Vozeći mačedonskim atarskim putevima kroz prostrana polja uljane repice u cvetu zastao sam zbog jedne ptice čija mi je pesma uletela kroz otvorene prozore zajedno s mirisom mednog polja. Sve je oko mene bilo zaslepljujuće žuto. Čak je i ona ptičica bila žuta. Ispred mene se protezala siva linija pepeljastog puta kroz sumpornožuta polja. Iza mene isto. Put kojim je trebalo da nastavim nije se razlikovao od puta koji sam prešao. Slika budućnosti nije bila drukčija od pogleda u prošlost, od odraza u retrovizoru. Simbolika tog iskustva poništavanja vremena, bila je suviše jaka da bih odoleo da je ne fotografišem. Dugo sam ostao tamo, u toj jednoj tački između. Bilo je zaista svejedno u kom ću pravcu odatle da krenem.
Godine 1997. jedan CD u New Beat-stilu, zvao se Mr. Gone: Looking At The Future In The Rear View Mirror.
Deo informacuja o Dombrovskom objavljen je 2010. u Novom Sadu u članku „Vitezovi na Zasavici“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 4 na str. 33 (http://pticesrbije.rs/publikacije/detlic/br-4/#fb0=33).
Putovanja, sasvim lično 