21.01.2009. 22:13
Prikovan kišom za onaj čuveni hotel “Riva” u selu Stenje na Prespanskom jezeru, reših da iskoristim vreme i odmah podelim sa vama utiske o jednom nesvakidašnjem događaju (nesvakidašnjem jer se ne dešava svakog dana nego jednom godišnje). Ako se sećate mojih ranijih izveštaja, od proleća prošle godine odlazim sezonski na po desetak ili više dana na Prespansko i Ohridsko jezero i planinu Galičicu, da gledam tice iz niskih pobuda (za pare).
A događaj, kome je uzbudljivo prisustvovati, bilo je Bogojavljensko vađenje krsta iz jezera (19. januara). Ne samo da je za stanovnike sela pored velikih jezera vrlo tradicijski važan taj praznik sa obredom osvećenja vode, nego se njegov značaj proširio na celu Makedoniju, tako da je proglašen jednim od tri državna hrišćanska praznika, zajedno sa Božićem i Uskrsom! U narodu se ne zove Bogojavljenje, kao kod nas, nego Vodice.
Pre dvadesetak godina zadesio sam se (sličnim poslom) na Bogojavljensku noć u Strugi na Ohridskom jezeru. Tada sam posmatrao obred koji se izvodio prvi put posle 1946, na isti način kao tog poslednjeg puta. Pre svitanja, iz crkve polazi litija kojoj su na čelu popovi i nosci ripida, a za njima narod, pevajući sa svećama u rukama. Zamislite prizor noćne procesije koja, osvetljena samo plamičcima sveća, laganim hodom i uz skladno pojanje prolazi kroz ceo starinski grad i zaustavlja se na mostu ispod koga Crni Drim ističe, izjuruje iz golemog Ohridskog jezera. U tom trenutku počinje da sviće, popovi pevaju i priprema se osvećenje vode bacanjem krsta u reku. Duž obe obale tiska se narod – hiljade ljudi, sa flašama na kanapu, flašicama, kanticama, koficama, a Bogami i bidonima, spremnih da zahvate Svetu Vodu. Voda je sveta i lekovita samo od trenutka kad u nju dospe krst, pa do izlaska Sunca.
A onda sledi vrhunac. Malo pre nego što se pop nagne da baci krst, desetak momaka se munjevito skida i skače u ledeni Drim. Pop baca krst što dalje može, a najspretniji ili najsrećniji mladić grabi krst i iznosi ga. Postaje junak dana i godine, a obasipaju ga darovima i divljenjem. Spremni čamci prihvataju ostale promrzle junake. Nikad se nijedan ne razboli, jer – ta voda sve odmah isceli.
U istom trenu razleže se duž obala pljuskanje i bućkanje od zahvatanja vodice onim hiljadama najraznovrsnijih posuda, a počinje i žagor svetine koja je do tog trenutka pobožno ćutala.
Iz nekog razloga, nikad nisam gledao vađenje krsta u Beogradu, iako sam u detinjstvu slušao uzbudljive priče o predratnom bacanju krsta od leda sa mosta u Savu na kojoj je prethodno eksplozivom razbijen led.
Posle tolikih godina od onih Struških Vodica, dakle prekjuče, na susednom Prespanskom jezeru, ritual je bio nešto svedeniji i zakazan u pola jedan posle podneva, a ne u zoru. Narod resenskih hrišćanskih sela okupljao se autobusima i automobilima blizu sela Oteševa kod jedne daščano-trščane kafane na peščanoj plaži. Kafana se zove “Ribarsko selo”, popularna je tokom sezone kupanja, a oko nje je neka vrsta vrlo zapuštenog pseudo-etno-parka, sve sa puno trske, pruća, pocepanih ribarskih mreža, trulih čunova, zarđalih alatki i ostalih kitch-rekvizita razbacanih po peščanoj obali. Međutim, ima jednu dragocenost: neku vrstu trščanog kioska na kolju, letnju terasu/separe za izuzetne goste kafane, dosta daleko u vrlo plitkoj vodi, povezanu s obalom mostićem, takođe na kočevima. Izgleda da na celom jezeru nema pogodnije isturenog mesta sa kog bi se krst mogao bacati.
Došao sam pola sata ranije, da zauzmem dobar položaj za gledanje i slikanje. Već se bilo skupilo na hiljade ljudi, duž puta su kilometrima s obe strane bili parkirani automobili, a veliki broj kola je bio sišao s puta i haotično se razbacao po plaži. Doduše, bila je prisutna policija i pogranična vojska. Začudo, odmah nađoh pored puta jedno zgodno mesto, ostavljeno kao nedovoljno prostrano za parkiranje normalnog auta sa normalnim vozačem. Tu se parkirah i siđoh na samu obalu da zauzmem poziciju.
Ispostavilo se da sam nehotično stao upravo na mesto najvažnijeg događaja. Bilo je tmurno i vrlo hladno, a brzo se pored mene proguraše takmičari, bosi, u majicama ili ogrnuti samo gornjim delovima trenerki. Cupkali su u plitkoj vodi ispred mene i pomalo drhtali. Dok sam čekao (a oteglo se), kao u padoku sam, na osnovi anatomije i opreme procenjivao grla i njihove šanse da osvoje krst. Moja supruga Olja je tipovala na “Plavog”, mladića ogrnutog plavom trenerkom sa Nike pokličom “Just do it” koji joj se (poklič) činio vrlo prikladnim, dok sam ja secovao na “Crvenog” u crvenoj majici, rukovođen time što je imao lokalno atipičnu, usku glavu (a nadajući se njegovoj intelektualnoj prednosti u anticipiranju putanje leta bačenog krsta).
Just Do It
Iako su hiljade pari očiju bile uprte u onu sojenicu, pomalo nalik preistorijskim u Zalivu kostiju, tamo se nije ništa dešavalo, samo su se vrzmale neke povlašćene prilike, bliske obezbeđenju koje je sprečavalo plebs da oskrnavi to obredno mesto. U jednom trenutku tamo, na toj VIP-tribini, primetih svog prijatelja fotografa Nehrua iz Resena, kako videokamerom i fotoaparatom naizmenično snima događaj, pa i mene u prvim redovima publike. I ja sam slikao njega.
A onda je, kroz galamu svetine, počelo da se na mahove probija razglasnoozvučeno pojanje trojice popova koji su, iza mojih leđa, služili na nekom malom podijumu stotinak metara od vode, ne privlačeći ni najmanju pažnju puka.
Kada se i to završilo, glavni od trojice popova se s drvenim krstom i svojom svitom uputio onim mostićem do paviljona na kolju, na šta su svi takmaci (a ispostavilo se da ih ima preko dvadeset) potrčali penušajući plitku, zamućenu vodu. Ja sam se trudio da fotografišem, s mukom prateći događaj. Pop je zamahnuo u jednom pravcu, ali nije pustio krst, na šta je jedan deo hvatača prevaren poleteo na tu stranu. Onda je istu fintu napravio na drugu stranu i tek iz trećeg puta zaista bacio krst vrlo daleko, mada nisam tačno video gde je pao. Uperio sam fotoaparat ka mestu gde je bila najveća gužva, zumirao i kroz objektiv, na svoje zadovoljstvo, video Crvenog kako ljubi krst i pritiska ga na grudi. Olja mi je posle rekla da je krst pao tačno ispred njega.
Tek tada su se pojavile sasvim malobrojne zelene i bezbojne plastične flaše za zahvatanje Svete vode, ali je vodica mogla da bude samo nalik makjatu od stampedom uzmućenog mulja i peska. Neki su prilazili i da celivaju mokri krst kog Crveni nije ispuštao iz ruku. Narod se odmah posle toga razišao.
Porodica Crvenog od selo Dolno Perovo, pored nekih nagrada i darova, osvojila je privilegiju čuvanja krsta do Vodice ’10. Simbolična primopredaja se vrši na gozbi koju priređuju prethodni Čuvari Vodičkog krsta. Sticajem okolnosti (kao i uvek), prošle godine je selo Stenje osvojilo Prelazni krst, i to baš sin gospođe Žane, sobarice mog hotela. Ona je danima unapred, srećom uz logističku pomoć hotela, morala da priprema ogromnu večeru za nebrojene goste. Zbog toga, kao jedna od posledica njene zauzetosti, prvih dana mog boravka, niko nije zalazio ni u moju sobu, ni kupatilo.
Pobeda za Perovo!
A kiša nikako da stane. Galičica se i ne vidi od oblaka.
Putovanja, sasvim lično 
One thought on “Vodice (Bogojavljenski dan)”