18.11.2007 14:43
Kad sam na putu, pa u novi grad dolazim po mraku, i stižem do hotela nepoznatim osvetljenim ulicama (kad su takve, sve su jedne drugima nalik, a i ako nisu, opet mi ništa ne govore), onda jedva čekam jutro, pa da kroz prozor vidim gde sam se to u stvari obreo. I inače se budim vrlo rano, pa su mi sama svitanja sasvim poznata i uzbudljiva na jedan miran, postepen, zagrevajući način. Onako redom, kojim u zoru čile i hlade se svetiljke i zvezde, pale se i razgrevaju boje krovova, zidova, prozora i neba, pa se onda i tice pokažu ili oglase. Nije da tražim neke znake, ili da, u takvim trenucima počinjanja, o nečemu naročitom razmišljam. Ne, samo tako – dopada mi se to, pa i kod kuće, svakog jutra s prozora gledam gašenje osvetljenja noćne i zacrvenjavanje dnevne crkve Sv. Marka.
Zato sam, s naročitim očekivanjima u pogledu boja, u jedno poznoletnje praskozorje izašao na prozor hotela Minerve, kod Dve kule (Barijere) Sv. Lorenca na severoistočnim zidinama Sijene. Ako se u celom slikarskom svetu (a i šire), jedna farba zove sijena (čak i pečena sijena), po imenu ovog prespavalog grada, onda nema bolje prilike da upoznam tu boju do da na licu mesta prisustvujem njenom rađanju.
A iskreno rečeno, nadao sam se i apartnim siluetama kula, kupola i zvonika, makar i ahromatskim. Zar ne bi trebalo da je Sijena i po tome obećani grad? Samo gradska kula kažu da je visoka preko 100 metara – ej, duplo viša od pizanskog krivog nedonoščeta i sanđiminjanske izvikane Debele Berte! Pa trebalo je da me sačeka i velelepno Duomo sa zebrastom zvonarom! Sinoć sam proverio da soba gleda u dobrom pravcu (uostalom, još od Pize sam samo u sobama s pogledom). Dakle, namestio sam se na prozor, s fotoaparatom na gotovs’.
Kad je počelo, boje su sasvim lepo krenule, cigle su se polako zarumenjavale i bilo ih je na sve strane, ali su vertikale potpuno izneverile. Samo jedna osrednja olovom pokrivena kupola sa svetlarnikom (ali bez crkve) i, jedva provirilo, krunište Gradske kule. Kao da je sve do guše potonulo u živo blato sijensko (uprkos tim gvožđevim oksidima koji su ga ofarbali). Shvatio sam da moram da promenim hotel.
Ispostaviće se da je to težak zadatak. Iz dva razloga. Prvo, Sijena je bila puna, completta! A drugo, ona nije građena na jednom grebenu ili na sedam brežuljaka, čak ni na amfiteatralnoj kosini ili u ravnici na obalama reke, kao ostali gradovi koji vole da se slikaju. Ne, ona se u neredu razlila po padinama nekolikih udolina. Sijena nema vodoravnih ulica, a njihov najčešći oblik je serpentina! Čak im je i centralni trg na nizbrdici, a Gradska kuća sa onolikom kulom je na najnižoj tačci tog trga, skoro u rupi, tako da je malo mesta u Sijeni odakle se ona uopšte vidi. Hotel sa lepim pogledom na Sijenu gotovo da je imaginarna kategorija.
Sijena: pjaca Kampo
A taj trg, ili Kampo, izgleda kao nepravilnolepezasta i ciglama kaldrmisana (dezen „riblja kost“) sabirna površina neke cisterne. Sva kišnica, a u Sijeni ume bogme baš da pljusti, sva ta dakle vodurina mora nekud da se sjuri sa nizbrdog Kampa. A nema gde, do u podrume i temelje Gradske kuće, koja je jel’da na najnižoj „koti“, kao neki watergate, sa čak malo ugnutom fasadom. Da bi se ipak izbegla poplava, ispred ulaza u palaco ugrađena su velika usta glavnog slivnika, dostojna da budu proglašena jednim od sporednih ulaza u Had. Sad znam i odakle Stiks dobija vodu.
Gledajući kako turisti planduju, ko bi rekao da se pakao organizovano priređuje na tom istom iskrivljenom i ulubljenom Kampu dvaput u toku svakog leta, u vidu ludačke jurnjave na golim konjima, koja obično ne prođe bez lomljenja nogu ili vratova atova i jahača, uz nuzgredne žrtve u publici. Nisam se zadesio u Sijeni u vreme tog događaja, ali je redak sticaj okolnosti udesio, baš onog jutra sabajle, kada sam razmišljao o promeni hotela i vrteo programe na televiziji čekajući svoj red u kupatilu, da naletim na francuski kanal koji je upravo puštao opširnu reportažu o fenomenu koji se zove Palio di Siena.
Tako sam video i kako izgleda ta groznica s one druge strane, iza kulisa samog spektakla na Kampu. Sijenjani, podeljeni u kontrade, danima unapred misle samo na palio, koji im je tada zaista najvaznija stvar na Svetu. Uzbuđenje kumulativno raste toliko da se najvatreniji stanovnici kontrada sve češće i sve duže okupljaju. Poslednja 24 sata, dan i noć, cela kontrada, dakle nekoliko hiljada ljudi, žena i dece, provodi zajedno na samo za tu svrhu uređenom prostoru, za ogromnim trpezama (kao za naše seoske svadbe, pa još veće), jedući, pijući, svirajući i pevajući kontradoljubive pesme. Posle završene trke, u kojoj nema ničeg što bi moglo da se zove sportski fair play, svi plaču ili padaju u nesvest, neki od sreće, ostali od razočarenja. Od tog trenutka, Sijena počinje da se užurbano priprema za idući palio.
Kada sam bio u Sijeni, poslednju pobedu je odnela moćna kontrada Guske (svaka kontrada ima znamenje nekog živog bića), a sve njene ulice su još uvek bile iluminirane neobičnim guskoobraznim svetiljkama i okićene barjacima. Odmah sam i ja usvojio jednu kontradu: Ćivetu (sovu). Moja supriga Olja odabrala je Istriće (bodljikavo prase), da ima na koga da se kladi.
Sijena: Guščija kontrada
Jedino valjda mesto u Sijeni koje nudi kakav-takav pogled je – Svetodominikanski ćuvik. To je uzvišenje boje sijene, koje kao da se malo izmaklo da bi moglo da sagleda sto veći potes Sijene. Tamo se nalazi hotel/vila Kjuzareli i, sticajem neverovatnih okolnosti, u njoj je bila jedna slobodna soba, iako se približavao sijenski vašar. Otvorio sam šalone i – dobio poređane: jednu piniju, i jednu neidentifikovanu masivnu kamenu kulu, i pristojan komad vitke Gradske kule, pa čak i čempres sa strane. Sasvim dovoljno za jedan skroman pogled. Sa drugog prozora se videla i Katedrala sa zvonarom i građevinarskim kranom za restauraciju.
Spolja neukrašena i neomalterisana, asketsko-gotska monaška crkva Svetog Dominika u obaveznom je programu hodočasnika koji, po svaku cenu, obilaze mesta kulta Sv. Katarine, zaštitnice Sijene, a od 1939. i cele Italije. Nju je kanonizovao jedan od najslavnijih i najneobičnijih papa, Papa Pije Drugi aka Eneja Pikolomini, naravno Sijenjanin. Njegov život, u stripu zadivljuće svežih Pinturikijevih fresaka, prikazan je u Pikolominijevoj biblioteci, usred Katedrale.
Katarina je bila Sijenjanka, benediktinka trećoredica, a zaređena je baš u mojoj, izborom sobe s pogledom prisvojenoj, benediktinskoj crkvi i tu je najčešće i padala (bukvalno) u zanos. Međutim, navodno je za života u nekoliko navrata odigrala za istoriju XV veka ključne uloge, lično pomirujući duple pape-takmace, prekinuvši tako dvopapizam i avinjonski papski egzil, agitujući za jedan krstaški rat ili vodeći druge i duge samostalne diplomatske akcije. Bila je velika dobrotvorka i svojevremeni arbitar ispravnosti načina života i crkvenih i političkih odluka, koje je epistolarno komentarisala, pa je 1970. dobila rang Učiteljice (Doktora) Crkve. Milosrdno-anđeoske 1999. godine, Sveta Katarina Sijenska je proglašena zaštitnicom i Evrope. Za života je bila krajnje popularna, a na samrti je viknula „Sangue, sangue!“ (krvi, krvi! – što može da navede na razmišljanje).
E sad, kada se nađete na mestu gde se to sve dešavalo pre petsto-šesto godina, „kad su sveci hodali“ Zemljom, a sve je još tu, čak i jeziva Katarinina mumificirana glava i desni palac, sve nepomereno i nepromenjeno u toj prastaroj ali negovanoj crkvi, još i u prisustvu „jedinog pravog portreta Sv. Katarine Sijenske“ od Andreje Vanija, osetite kako vas vuče to trajanje, kome ne želite da se opirete. A opet, kad pogledate kako je sve istovremeno udešeno za povorke turista ili hodočasnika, mađija postane malo mađioničarska, a naročito neke od varijetetskih obdarenosti Sv. Katarine, poput levitacije, prolaska kroz vatru i pogađanja budućnosti.
Ima podosta čudotvornih stvari u Sijeni, a među njima je i zlatni monogram naknadno priboden u luneti centralnog portala jedne od najčuvenijih katedralskih fasada na Svetu. To je svetobernardinski monogram IHS, opkoljen palacavim toplotnim i pravim svetlosnim sunčevim zracima, a znači Iesus Hominum Salvator (Jezus, Ljudi Spasilac). Koliko je jaka mađija tog monograma, može se samo pogađati, s obzirom da je to IHS latinizirana verzija pogrešno pročitane troslovne skraćenice (jota-eta-sigma) grčkog ΙΗΣΟΥΣ (=Jesus, ali latinski IHSOUS). Ta nesrećna eta koju su Latini uzeli za dahćući glas „h“ uvek predstavlja problem u susedstvu vokala, jer nekako sama vuče među konsonante. Sunčevi zraci opet daju priliku tumačima tajni da, igrajući se sa ona tri slova, otkrivaju razna, mahom solarna božanstva koja se kriju iza monograma. Svejedno, Sveti Bernardino Sijenski je u svojim čuvenim propovedima početkom XV veka ponovo lansirao sunčevi znak Božjeg imena.
Zlaćanu fasadu sijenskog Duoma najbolje je posmatrati predveče, kada mozaici tri timpanona iz XIX veka reflektuju sunčeve zrake. Ta fasada je uopšte jedno čudo od skladne nepravilnosti i savršenstva postignutog natrpavanjem figura makarčega, ne bi li se te nepravilnosti pokrile. Sijenski Duomo je samo jedan od primera kako se vrhunski utisak postiže uprkos akademskim pravilima.
Fasada katedrale u Sijeni.
I pre nego što je dovršena, Katedrala je smatrana toliko uspelom i ispunila gradske oce tolikim ponosom, čitaj: grandomanijom, da su odmah započeli da grade kolosalni petobrodni Novi Duomo, čiji bi ovaj prethodni postao samo mali levi krak transepta! Podigli su spoljne zidove i međubrodovske kolonade i možda bi i ostvarili zamisao da 1248. nije naletela najstrašnija kuga, od koje se Sijena više nije oporavila.
Zidovi nikad dovršenog Novog Duoma prozvani su Fasadetinama, pa su prepravkama i zaziđivanjem arkada i kolonada pretvoreni u donekle korisne zgrade (uključujući i jedan muzej). A na vrhu zida frontalne fasade nastao je najbolji sijenski vidikovac, budući da se Katedrala nalazi na najvišoj tačci u gradu, skoro u visini kruništa stometarske, ali u rupi podignute, Gradske kule, zvane Izjeličina (Mangiaguadagna je bio nadimak jednog od nadzornika kule, za koga se pričalo da bi uvek pojeo sve što je zaradio).
Fasadetine „Nove katedrale“ i pogled sa njihovog vrha.
To nepojmljivo dograđivanje i nadgrađivanje crkava („crkvom na crkvu“ ili bolje: „crkvu na crkvu“) u Sijeni (i šire) bilo je manje-više uobičajeno. U temeljima sadašnjeg Duoma nalaze se još dve prethodne bazilike. Jednu, romaničku, sa neočekivano očuvanim „predućovskim“ freskama iz sredine XIII veka otkopali su nedavno, misleći da je kripta (i dalje je zovu Kripta, iako u njoj nisu nađena tela) i otvorili je za publiku pre tri godine. Ne zna se ko je bio majstor, pa su freske za svaki slučaj atribuirali „sijenskoj skoli“. A taman se lepo smatralo da veliko sijensko slikarstvo, oslobođeno vizantizma, počinje s Dućom!
Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.
A sijenski Merkato veličinom nadmašuje sve pazare koje sam dotad i otad u Italiji video. Ne puštaju ga naravno na sveti Kampo, nego se u vidu lavirinta prostire podno sijenskog kalemegdana. Prodavnice su donekle tematski grupisane. Upečatljiv je na primer cvećarski deo tog vašara. Ugrozivši autoritet starog amidže, jedva sam se odvojio od prasca pečenog (bez kostiju) sa reklamom „Kod Nela i Lućane – kvalitet iz Toskane“. Bila je sezona vrganja, a raznežio sam se kad sam video da stižu čak iz Istre. 28 EUR kilo!
Sijena: Merkato
I na kraju, još jedan početak. Sijenina gradska zver je vučica, Lupa koja je odhranila (i vaspitala) Rema i Romula. Ne, nije greška. Pošto im je otac kainizovan, Removi sinovi Senko i Aško pobegnu iz Rima, a da ne idu praznih ruku, dignu sveti kip po-babe vučice iz Apolonovog hrama. S tim kipom, Senko osnuje grad koji se po njemu prozove Sena (kasnije poijekavljen u Sijena).
Post scriptum. Pre neki dan, na otvaranju izložbe Post scriptum Čede Vasića, pitali me zašto više ne dajem recepte uz izveštaje sa putovanja. Pa evo, imam da preporučim jedan sijenski, oproban kod „Ćeka“ (restoran sa menijem samo na talijanskom, u ulici nazvanoj po Gregoriju di Luka di Ćeko, sijenskom slikaru XV veka). Tamo sam uzeo „Vepra na slatko i forte“, čudo od divljači, u sosu od kakaoa, sa pinjolama, divljim finjokijem, suvim grožđem i još koječim. Kompletan recept šaljem na zahtev. Divlja svinja (ćingjale) je širom Toskane obavezna. Ova mora da provede 24 sata u starom kjantiju, a zatim se pre kuvanja još jedanput okupa u istovrsnoj tečnosti. Nema nikakvog razloga da se posle vino iste etikete ne pije i uz jelo. Kao što znate, Koli Senezi (Sijenski bregovi) daju DOCG-ni Kjanti.
Putovanja, sasvim lično 
Vasicu, mogu li dobit recept za „Vepra na slatko i forte“… hvala
Sviđa mi seSviđa mi se
Sa zadovoljstvom:
Divlja svinja na slatko i jaka
Cinghiale in dolce e forte
(Vokijev recept)
Sastojci za 4 osobe:
■ 600g buta mlade divlje (ili neke druge, nemasne) svinje,
■ 1 flaša starog Kjantija (ili neko drugo teško crno vino),
■ po 100g suvog grožđa i pinjola,
■ 1 kašika kakaoa u prahu,
■ pregršt lorbera,
■ majčine dušice,
■ ruzmarina,
■ divljeg morača i mirte,
■ nekoliko klinčića karanfilića,
■ 50g zejtina extravergine,
■ soli,
■ bibera.
Staviti da se prži divlja svinjetina, prethodno isečena na komade i koja je provela 24 sata u vinu. Prži se na zejtinu sa travkama mirosavkama. Zatim se nalije vinom od paca. Kuva se uz dodatak soli i bibera. Kada je polukuvano, dodaju se pinjoli, suvo grožđe i kakao, i nastavi s kuvanjem, tako da se dobije dobar, ujednačen sos, doveden do pravog ne preovlađujuće slatkog i ne suviše ljutog (biber) ukusa. Garnirati odgovarajućim prilogom, najbolje pireom od kestenja ili od jabuka.
Ovo je seneško-pizanski recept. Negde se dodaje luk i crni i beli, ali to je šteta jer luk prekrije izvorne ukuse i mirise. Postoje i drugi recepti, slađi i ljući. Evo jednog: https://www.thespruceeats.com/tuscan-wild-boar-stew-recipe-2019165.
Sviđa mi seSviđa mi se