08.07.2007 16:30
Ovo je izveštaj sa izleta u Viminacijum odnosno učestvovanja u Rimskoj noći povodom manifestacije SOS Live Earth.
Krenuo sam poslepodne oko pola šest, po divnom, kristalnobistrom danu, kome sam se divio kroz biljurnočistu [u početku] šoferšajbnu, vozeći se prijatno rashlađenim autom uz hladnu [u početku] neskafu i uz sveže narezane hrpe Adrijana Ćelentana iz 60ih, 70ih i 80ih [Bože, al’ je mator taj Ćelentano!]. Saobraćaj je bio vrlo gust [u početku], da bi se od Požarevca pretvorio u krkljanac. Ipak, imao sam sreću da sporednim putem od Kostolca do Viminacijuma prođem za dlaku pre nego što se protok vozila sasvim ugušio. Ne samo da je došao silan svet iz Beograda, nego je i iz okolnih mesta nagrnuo narod.
Radovao sam se što ću provesti popodne, veče i pola noći na vazduhu [u početku].
Predeo je vrlo lep: jedva blago jastučasta prostrana polja kukuruza, suncokreta i požnjevenog žita iz kojih vire dve metalne instalacije termoelektrana Drmno, sa visokim odžakom iz koga suklja smrdljiv sumpordioksidni dim, ali koji je ipak dekorativan [taj sud važi dok posmatrate „uz vetar“]. Između tih dveju konstrukcija, razbacani po polju leže srebrnkasto beli UFOi – čadori razapeti na skeletima od „lepljenog laminarnog drveta“ ispod kojih se nalaze najznačajniji otkopani arhitektonsko-arheološki objekti rimskog Viminacijuma.
Na uskim asfaltnim putevima lokalna saobraćajna policija bila je nejaka da disciplinuje bahate vozače, naročito one koji voze važne ličnosti. I pored pripremljenih parkinga, bilo je parkiranja i po njivama, a vreme početaka pojedinih tačaka programa moralo je da bude malo slobodnije shvaćeno. Iako je bilo vidljivih napora organizatora, na pojedinim mestima je dolazilo do gužvi i zaoštrene kompeticije. Glavno mesto događanja je bio jedan raščišćen i pošljunčan prostor ispred Mauzoleja i jedne taverne [zove se Taverna kod Imperatora]. Tu je kružilo nekoliko dvokolica sa po jednim konjem [dakle ne ni biga, ni triga, ni quadriga], udešenih da liče na antičke, odnosno rimske. Neki konji su bili kao za paradu, a drugi su bili neuhranjeni, neotimareni, umorni i sa otrcanom opremom.
Kad sam stigao i počeo da se osvežavam besplatnim pićima, već je bilo kostimiranih učesnika. Svako je mogao da ode do nekoliko improvizovanih garderoba pod šatorima i da izabere kostim (rekao bih – iz pozorišnih fundusa), a svoje odelo ostavi u – najlon-kesi. Jedino što me je odvratilo od utogljavanja, bilo je prisustvo mnoštva drugih ljudi koji su istu ideju imali u isto vreme. Svoju neodlučnost da se upustim u oštro nadmetanje za pretekle kostime [ukupno je bilo 200 kostima, a pretendenata za najmanje jedan red veličina više], pravdao sam sebi činjenicom da će oko ponoći, kada bih pokušao da se odrušim [suprotno od prerušiti], gužva biti još mnogo veća, ali će se odvijati po principu borbe crnaca u tunelu [nisam video nikakve tragove dovođenja struje do šatora niti kakve druge rasvete].
Tako sam bio i ostao neporomanjen. Dok sam čekao početak programa, kibicovao sam nedalekog vola na ražnju, o kome se staralo nekoliko veštih ljudi u improvizovanoj pečenjarnici, koja je, za sada, emitovala puno dima i mirisnih poruka karakterističnih za žrtve paljenice i krematorijume.
U međuvremenu, dan se bližio kraju i pripremao se defile ili pompa. Iza šatora sam primetio opremanje legionara, žena u tunikama i peplosima i dostojanstvenika u togama raznih boja. Za sve to vreme, sa jedne decibelski pretovarene rok-bine, dopirala je grmljavina isprobavanja uređaja. Onda je počelo. Ja nisam čuo trube, iako ih je bilo, ali to možda više govori o mojim ušima nego o trubama i tubama i kornama. Kako piše u programu, na čelu defilea su išli senatori i liktori, ali ja nisam baš siguran da sam prepoznao njihova obeležja. Oni su se postrojili na čelu, a iza i malo desno su bile žene od kojih je jedna nosila klasje. Iza žena su bili legionari sa orlom i barjacima.
Glavni, direktor Viminacijuma M. K. odmotao je jedan svitak i iz njega radosno počeo da čita nešto na latinskom, ali mikrofon nije radio, pa nisam čuo šta čita [ah, te moje uši!]. Cini mi se da je posle to isto pročitao i u prevodu, a po istrgnutim rečima imao sam utisak da je to bio tekst nekog natpisa ili tabule na kojoj se valjda pominje Viminacijum i neki carski drum. Ne znam zašto, ali kao da sam čuo da pominje Nervu. Njegov glas je bio pokriven zaglušujućim policijskim helikopterom koji je sa tv kamermanom nisko kružio iznad poprišta, a i periodičnim gruvanjem gorionika jednog velikog plavog balona koji, pridižući se na 20ak metara od zemlje, reklamira finske mašine za drvnu industriju.
Onda su govornika dokrajičili grlati kamermani televizije koji su se, slušalicama izolovani od zvukova izvan svoje interne komunikacije sa reportažnim kolima, dovikivali i raspravljali sa režijom, potpuno nesvesni da je njihov razgovor najglasnije što učesnici i publika čuju. Imam utisak da je govornik naglo skratio svoju oraciju, koja je trajala manje od tri minuta. Prizvao je na kraju samo Jupitera i valjda Junonu. Optimus Maximus se nije odazvao ni najmanjim grmežom. O SOS za Život Zemlje nije bilo reči. Okolo su gorele baklje, dan se gasio i bilo je sasvim uzbudljivo i neviđeno.
Keterinzi su stalno nešto donosili, ali bi to uvek planulo pre nego što sam ja uspevao da pogodim gde će aterirati. Jedino je onaj vo, u svom neprestanom škripavo-cvrčavom okretanju bio uvek na istom mestu, kao usidren. Ogladneo, rešio sam da stanem u red da bar to varvarstvo ne propustim. Nažalost, ta genijalna misao se istovremeno javila u glavama još hiljadu ljudi. Kada sam uz silno čekanje stigao na red, nestalo je ispečenog mesa, pa sam još pola sata čekao da se zgotovi. Usput sam obavešten da to čak i nije vo nego junica. U tom čekanju sam propustio koncert ozbiljne muzike koji se odigravao u samom Mauzoleju. Prečuo sam ga, jer je istovremeno počeo gromoglasni koncert širom Gornje Mezije slavne grupe Van Gogh.
Onda je vetar promenio pravac ili tačnije prestao je da duva, pa sam primio kompletnu emisiju iz odžaka TE Drmno. To je bio najbolji poen u meču sa globalnim zagađenjem koje izaziva promene klime. Međutim, Van Gogh i publika su se držali neustrašivo, iako su, zahvaljujući reflektorima, mogli da vide šta udišu. Neko reče kako je najbolji vazduh u Viminacijumu onaj u toaletima. I tačno, toaleti su bili ohrabrujuće čisti i održavani.
Ne umem da tačno procenim koliko je bilo ljudi, ali bih rekao da je maksimalan broj u jednom trenutku bio blizu 3000 duša [u Politici piše 5000]. Bilo je poznatih faca, ali umereno. Ljudi koji su došli iz okolnih stiških sela dali su manifestaciji onu poluvarvarsku boju, tako karakterističnu za pogranični garnizon Gornje Mezije.
Kad sam rešio da krenem kući, bilo je blizu ponoći. Otišao sam još u Terme, velike, odlično osvetljene i pod svilenim čadorom razapetim na dopadljivoj drvenoj konstrukciji, rađenoj u maniru opreme za jahte.
Međutim, najbolje je da pogledate sve slike.
Putovanja, sasvim lično 