Mesec: septembar 2018

21.01.2009. 22:13

Prikovan kišom za onaj čuveni hotel “Riva” u selu Stenje na Prespanskom jezeru, reših da iskoristim vreme i odmah podelim sa vama utiske o jednom nesvakidašnjem događaju (nesvakidašnjem jer se ne dešava svakog dana nego jednom godišnje). Ako se sećate mojih ranijih izveštaja, od proleća prošle godine odlazim sezonski na po desetak ili više dana na Prespansko i Ohridsko jezero i planinu Galičicu, da gledam tice iz niskih pobuda (za pare).

A događaj, kome je uzbudljivo prisustvovati, bilo je Bogojavljensko vađenje krsta iz jezera (19. januara). Ne samo da je za stanovnike sela pored velikih jezera vrlo tradicijski važan taj praznik sa obredom osvećenja vode, nego se njegov značaj proširio na celu Makedoniju, tako da je proglašen jednim od tri državna hrišćanska praznika, zajedno sa Božićem i Uskrsom! U narodu se ne zove Bogojavljenje, kao kod nas, nego Vodice.

Pre dvadesetak godina zadesio sam se (sličnim poslom) na Bogojavljensku noć u Strugi na Ohridskom jezeru. Tada sam posmatrao obred koji se izvodio prvi put posle 1946, na isti način kao tog poslednjeg puta. Pre svitanja, iz crkve polazi litija kojoj su na čelu popovi i nosci ripida, a za njima narod, pevajući sa svećama u rukama. Zamislite prizor noćne procesije koja, osvetljena samo plamičcima sveća, laganim hodom i uz skladno pojanje prolazi kroz ceo starinski grad i zaustavlja se na mostu ispod koga Crni Drim ističe, izjuruje iz golemog Ohridskog jezera. U tom trenutku počinje da sviće, popovi pevaju i priprema se osvećenje vode bacanjem krsta u reku. Duž obe obale tiska se narod – hiljade ljudi, sa flašama na kanapu, flašicama, kanticama, koficama, a Bogami i bidonima, spremnih da zahvate Svetu Vodu. Voda je sveta i lekovita samo od trenutka kad u nju dospe krst, pa do izlaska Sunca.

A onda sledi vrhunac. Malo pre nego što se pop nagne da baci krst, desetak momaka se munjevito skida i skače u ledeni Drim. Pop baca krst što dalje može, a najspretniji ili najsrećniji mladić grabi krst i iznosi ga. Postaje junak dana i godine, a obasipaju ga darovima i divljenjem. Spremni čamci prihvataju ostale promrzle junake. Nikad se nijedan ne razboli, jer – ta voda sve odmah isceli.

U istom trenu razleže se duž obala pljuskanje i bućkanje od zahvatanja vodice onim hiljadama najraznovrsnijih posuda, a počinje i žagor svetine koja je do tog trenutka pobožno ćutala.

Iz nekog razloga, nikad nisam gledao vađenje krsta u Beogradu, iako sam u detinjstvu slušao uzbudljive priče o predratnom bacanju krsta od leda sa mosta u Savu na kojoj je prethodno eksplozivom razbijen led.

Posle tolikih godina od onih Struških Vodica, dakle prekjuče, na susednom Prespanskom jezeru, ritual je bio nešto svedeniji i zakazan u pola jedan posle podneva, a ne u zoru. Narod resenskih hrišćanskih sela okupljao se autobusima i automobilima blizu sela Oteševa kod jedne daščano-trščane kafane na peščanoj plaži. Kafana se zove “Ribarsko selo”, popularna je tokom sezone kupanja, a oko nje je neka vrsta vrlo zapuštenog pseudo-etno-parka, sve sa puno trske, pruća, pocepanih ribarskih mreža, trulih čunova, zarđalih alatki i ostalih kitch-rekvizita razbacanih po peščanoj obali. Međutim, ima jednu dragocenost: neku vrstu trščanog kioska na kolju, letnju terasu/separe za izuzetne goste kafane, dosta daleko u vrlo plitkoj vodi, povezanu s obalom mostićem, takođe na kočevima. Izgleda da na celom jezeru nema pogodnije isturenog mesta sa kog bi se krst mogao bacati.

Ezerani 19 Jan 2009

Došao sam pola sata ranije, da zauzmem dobar položaj za gledanje i slikanje. Već se bilo skupilo na hiljade ljudi, duž puta su kilometrima s obe strane bili parkirani automobili, a veliki broj kola je bio sišao s puta i haotično se razbacao po plaži. Doduše, bila je prisutna policija i pogranična vojska. Začudo, odmah nađoh pored puta jedno zgodno mesto, ostavljeno kao nedovoljno prostrano za parkiranje normalnog auta sa normalnim vozačem. Tu se parkirah i siđoh na samu obalu da zauzmem poziciju.

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Ispostavilo se da sam nehotično stao upravo na mesto najvažnijeg događaja. Bilo je tmurno i vrlo hladno, a brzo se pored mene proguraše takmičari, bosi, u majicama ili ogrnuti samo gornjim delovima trenerki. Cupkali su u plitkoj vodi ispred mene i pomalo drhtali. Dok sam čekao (a oteglo se), kao u padoku sam, na osnovi anatomije i opreme procenjivao grla i njihove šanse da osvoje krst. Moja supruga Olja je tipovala na “Plavog”, mladića ogrnutog plavom trenerkom sa Nike pokličom “Just do it” koji joj se (poklič) činio vrlo prikladnim, dok sam ja secovao na “Crvenog” u crvenoj majici, rukovođen time što je imao lokalno atipičnu, usku glavu (a nadajući se njegovoj intelektualnoj prednosti u anticipiranju putanje leta bačenog krsta).

Just Do It

Iako su hiljade pari očiju bile uprte u onu sojenicu, pomalo nalik preistorijskim u Zalivu kostiju, tamo se nije ništa dešavalo, samo su se vrzmale neke povlašćene prilike, bliske obezbeđenju koje je sprečavalo plebs da oskrnavi to obredno mesto. U jednom trenutku tamo, na toj VIP-tribini, primetih svog prijatelja fotografa Nehrua iz Resena, kako videokamerom i fotoaparatom naizmenično snima događaj, pa i mene u prvim redovima publike. I ja sam slikao njega.

A onda je, kroz galamu svetine, počelo da se na mahove probija razglasnoozvučeno pojanje trojice popova koji su, iza mojih leđa, služili na nekom malom podijumu stotinak metara od vode, ne privlačeći ni najmanju pažnju puka.

Kada se i to završilo, glavni od trojice popova se s drvenim krstom i svojom svitom uputio onim mostićem do paviljona na kolju, na šta su svi takmaci (a ispostavilo se da ih ima preko dvadeset) potrčali penušajući plitku, zamućenu vodu. Ja sam se trudio da fotografišem, s mukom prateći događaj. Pop je zamahnuo u jednom pravcu, ali nije pustio krst, na šta je jedan deo hvatača prevaren poleteo na tu stranu. Onda je istu fintu napravio na drugu stranu i tek iz trećeg puta zaista bacio krst vrlo daleko, mada nisam tačno video gde je pao. Uperio sam fotoaparat ka mestu gde je bila najveća gužva, zumirao i kroz objektiv, na svoje zadovoljstvo, video Crvenog kako ljubi krst i pritiska ga na grudi. Olja mi je posle rekla da je krst pao tačno ispred njega.

Tek tada su se pojavile sasvim malobrojne zelene i bezbojne plastične flaše za zahvatanje Svete vode, ali je vodica mogla da bude samo nalik makjatu od stampedom uzmućenog mulja i peska. Neki su prilazili i da celivaju mokri krst kog Crveni nije ispuštao iz ruku. Narod se odmah posle toga razišao.

Porodica Crvenog od selo Dolno Perovo, pored nekih nagrada i darova, osvojila je privilegiju čuvanja krsta do Vodice ’10. Simbolična primopredaja se vrši na gozbi koju priređuju prethodni Čuvari Vodičkog krsta. Sticajem okolnosti (kao i uvek), prošle godine je selo Stenje osvojilo Prelazni krst, i to baš sin gospođe Žane, sobarice mog hotela. Ona je danima unapred, srećom uz logističku pomoć hotela, morala da priprema ogromnu večeru za nebrojene goste. Zbog toga, kao jedna od posledica njene zauzetosti, prvih dana mog boravka, niko nije zalazio ni u moju sobu, ni kupatilo.

Crveni, Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Vodice, Oteševo 19 Jan 2009

Pobeda za Perovo!

A kiša nikako da stane. Galičica se i ne vidi od oblaka.

28.06.2008 09:01

Radeći danima i nedeljama na Galičici u Makedoniji, iz onog Stenja na Prespanskom jezeru, svaki čas sam morao da idem u Resen gde je najbliža benzinska pumpa. Od Nacionalnog parka Galičica dobio sam jednu 4×4 Ladu Nivu koja prolazi svuda po razrovanim, strmim i zapuštenim planinskim putevima (pardon, ne svuda, samo do prvog stabla oborenog preko puta, ili do odrona), ali koja troši neverovatne količine benzina, naročito kada se vozi pod tzv. redukcijom. Lada ima i čudno mali rezervoar, pa skazaljka na pokazivaču uvek pada na ispod ½ kada se vratim u bazu. A to onda znači da moram u Resen po gorivo, da ne bih sutradan strepeo da negde u planini (a Galičica je ogromna) ostanem suve Lade. Tako sam upoznao Resen, varoš od oko 8 hiljada stanovnika, od čega su najmanje desetak procenata starosedelački Turci.

Napravio sam i neka poznanstva. Na primer s Nehruom Sulejmanom i njegovom ženom, koji drži jedinu fotografsku radnju u Resenu. Nehru (Sulejman mu je prezime) je fotograf i videosnimatelj koji je pozivan na svaki događaj, bilo javni, bilo privatni, pa je najobavešteniji čovek u varoši i okolini (kao što su nekad bili berberi). Niko se ne rađa, ne umire, ne krštava se, ne suneti se, venčava, maturira, ide u vojsku, ma niko ništa ne radi bez Nehruovog prisustva! On i njegova ljubazna žena, takođe Turkinja (ona kaže Turčinka) usvojili su moju suprugu Olju i mene kao stalne mušterije, kad sam kod njih naručio fotografije dvojce svojih čamdžija, Ljupčeta i Aleksandra, koji su me vozili duž rezervata Ezerani i na ono jedino makedonsko ostrvo – Golem grad. Otada sam redovno svraćao u radnju Sulejmanovih, da popričamo, a i da praznim karticu u kameri (2008. je kapacitet moje elektronske opreme bio ograničen). Uvek sam bio nuđen kafom i slatkišima.

Drugo poznanstvo je s dvema prodavačicama cipela. Naime, stalno je bilo loše vreme (dobro za fotografisanje), svakog dana je padalo bar malo kiše, pa su se i supruzi i meni, u razmaku od dva dana raspale naše trofejne bakandže (a nisam poneo rezervne). Doduše, svojski sam ih urnisavao. Morao sam navrat-nanos (prvo supruzi) da nađem nešto u čemu može da se satima hoda i penje po galičičkim bespućima. Na ogromno sopstveno iznenađenje, nađoh u Resenu izvanredne gojzerice, pravljene ne u Kini nego u obližnjem Ohridu u fabrici zvanoj „Gemelli„. Ne samo da su bile bagatelne cene, nego su položile i sve rigorozne testove na terenu. Iznele su nas čak i na najviši vrh Galičice – Magaro (2245 m), što je bio marš od ukupno 9 sati (dobro, sa pauzama za predah, slikanje, užinu i ručak) – i nisu nažuljile nijednu od naše četiri nežne noge. Prodavačice su bile razočarane što i trećeg dana uzastopce nisam kupio par cipela…

E, pa u tom Resenu ima Saraj. Podigao ga je 1908. lokalni beg, mladoturčin Ahmed Nijaz, francuski đak, oduševljen francuskim dvorcima. I danas to zdanje deluje kao totalno iznenađenje, a mogu misliti kako je obaralo s nogu pre 100 godina, u vreme kada je Resen bio turska čaršija. Čak je i u avliji bilo pokušaja francuske hortikulture. Međutim, kada se bolje pogleda, vidi se da je u Resenu bilo, i do danas ostalo, podosta građanskih kuća iz tog vremena, kada je Turska pokušavala da dokaže da nije azijski Bolesnik-Na-Bosforu i feudalni sultanat, nego moderna građanska evropska zemlja.

Resen: Ahmet-Nazbegov Saraj 9. juna 2008.

Resen: Ahmet-Nazbegov Saraj 9. juna 2008.

Resen: Ahmet-Nazbegov Saraj 9. juna 2008.

Resen: Ahmet-Nazbegov Saraj 9. juna 2008.

Saraj je sa puno truda restauriran i u njemu je danas Dom na kultura „Dragi Tozija“, što znači da unutra ima više različitih institucija i organizacija (čak i jedno lokalno radio). Tu je muzejska zbirka, galerija Resenske keramičke kolonije i, što je možda najzanimljivije, spomen-galerija slikarke Kerace Visulčeve.

Ta slikarka neobičnog imena ima dugačku i komplikovanu prognaničku biografiju. Rođena je 1910. u Kosturskom kraju nedaleko Resena, gde je, u vreme pokušaja reformi u Turskoj, njen otac učitelj poslat da se bavi „nacionalnim radom“ bugarskog komiteta. Porodica je naravno grubo proterana u Bugarsku, čim je taj kraj oslobođen za račun Grčke. U Bugarskoj je postala perspektivni plovdivski slikar, ali je 1941. upućena u okupirano (ili oslobođeno, kako se gleda) Skoplje, gde je predavala u gimnaziji sve do 1944, kada je i odatle morala da ode, iz porodičnih razloga (tako joj piše u biografiji). U Bugarskoj je i napravila karijeru a zatim i zapala u nemilost. Počinje da se oseća oduvek Makedonkom, i emigrira u Skoplje odmah po osamostaljenju Republike od raspadajuće se Jugoslavije. Sve svoje slike poklonila je novoj nezavisnoj državi Makedoniji. Umrla je u Skoplju, u 94. godini života.

Deo slika Kerace Visulčeve je u Resenu, koji je nekako najbliži njenom rodnom mestu Nesramu (Νεστόριο, po grčki). Portreti i autoportreti su mi bili zanimljiviji od predela i burnih crnomorskih „marina“, koje su međutim moju suprugu inspirisale da do besvesti fotografiše branovi (talase) crnog Prespanskog jezera kod Konjskog.

08.07.2007 16:30

Ovo je izveštaj sa izleta u Viminacijum odnosno učestvovanja u Rimskoj noći povodom manifestacije SOS Live Earth.

Krenuo sam poslepodne oko pola šest, po divnom, kristalnobistrom danu, kome sam se divio kroz biljurnočistu [u početku] šoferšajbnu, vozeći se prijatno rashlađenim autom uz hladnu [u početku] neskafu i uz sveže narezane hrpe Adrijana Ćelentana iz 60ih, 70ih i 80ih [Bože, al’ je mator taj Ćelentano!]. Saobraćaj je bio vrlo gust [u početku], da bi se od Požarevca pretvorio u krkljanac. Ipak, imao sam sreću da sporednim putem od Kostolca do Viminacijuma prođem za dlaku pre nego što se protok vozila sasvim ugušio. Ne samo da je došao silan svet iz Beograda, nego je i iz okolnih mesta nagrnuo narod.

Radovao sam se što ću provesti popodne, veče i pola noći na vazduhu [u početku].

Predeo je vrlo lep: jedva blago jastučasta prostrana polja kukuruza, suncokreta i požnjevenog žita iz kojih vire dve metalne instalacije termoelektrana Drmno, sa visokim odžakom iz koga suklja smrdljiv sumpordioksidni dim, ali koji je ipak dekorativan [taj sud važi dok posmatrate „uz vetar“]. Između tih dveju konstrukcija, razbacani po polju leže srebrnkasto beli UFOi – čadori razapeti na skeletima od „lepljenog laminarnog drveta“ ispod kojih se nalaze najznačajniji otkopani arhitektonsko-arheološki objekti rimskog Viminacijuma.

Na uskim asfaltnim putevima lokalna saobraćajna policija bila je nejaka da disciplinuje bahate vozače, naročito one koji voze važne ličnosti. I pored pripremljenih parkinga, bilo je parkiranja i po njivama, a vreme početaka pojedinih tačaka programa moralo je da bude malo slobodnije shvaćeno. Iako je bilo vidljivih napora organizatora, na pojedinim mestima je dolazilo do gužvi i zaoštrene kompeticije. Glavno mesto događanja je bio jedan raščišćen i pošljunčan prostor ispred Mauzoleja i jedne taverne [zove se Taverna kod Imperatora]. Tu je kružilo nekoliko dvokolica sa po jednim konjem [dakle ne ni biga, ni triga, ni quadriga], udešenih da liče na antičke, odnosno rimske. Neki konji su bili kao za paradu, a drugi su bili neuhranjeni, neotimareni, umorni i sa otrcanom opremom.

Kad sam stigao i počeo da se osvežavam besplatnim pićima, već je bilo kostimiranih učesnika. Svako je mogao da ode do nekoliko improvizovanih garderoba pod šatorima i da izabere kostim (rekao bih – iz pozorišnih fundusa), a svoje odelo ostavi u – najlon-kesi. Jedino što me je odvratilo od utogljavanja, bilo je prisustvo mnoštva drugih ljudi koji su istu ideju imali u isto vreme. Svoju neodlučnost da se upustim u oštro nadmetanje za pretekle kostime [ukupno je bilo 200 kostima, a pretendenata za najmanje jedan red veličina više], pravdao sam sebi činjenicom da će oko ponoći, kada bih pokušao da se odrušim [suprotno od prerušiti], gužva biti još mnogo veća, ali će se odvijati po principu borbe crnaca u tunelu [nisam video nikakve tragove dovođenja struje do šatora niti kakve druge rasvete].

Tako sam bio i ostao neporomanjen. Dok sam čekao početak programa, kibicovao sam nedalekog vola na ražnju, o kome se staralo nekoliko veštih ljudi u improvizovanoj pečenjarnici, koja je, za sada, emitovala puno dima i mirisnih poruka karakterističnih za žrtve paljenice i krematorijume.

U međuvremenu, dan se bližio kraju i pripremao se defile ili pompa. Iza šatora sam primetio opremanje legionara, žena u tunikama i peplosima i dostojanstvenika u togama raznih boja. Za sve to vreme, sa jedne decibelski pretovarene rok-bine, dopirala je grmljavina isprobavanja uređaja. Onda je počelo. Ja nisam čuo trube, iako ih je bilo, ali to možda više govori o mojim ušima nego o trubama i tubama i kornama. Kako piše u programu, na čelu defilea su išli senatori i liktori, ali ja nisam baš siguran da sam prepoznao njihova obeležja. Oni su se postrojili na čelu, a iza i malo desno su bile žene od kojih je jedna nosila klasje. Iza žena su bili legionari sa orlom i barjacima.

Glavni, direktor Viminacijuma M. K. odmotao je jedan svitak i iz njega radosno počeo da čita nešto na latinskom, ali mikrofon nije radio, pa nisam čuo šta čita [ah, te moje uši!]. Cini mi se da je posle to isto pročitao i u prevodu, a po istrgnutim rečima imao sam utisak da je to bio tekst nekog natpisa ili tabule na kojoj se valjda pominje Viminacijum i neki carski drum. Ne znam zašto, ali kao da sam čuo da pominje Nervu. Njegov glas je bio pokriven zaglušujućim policijskim helikopterom koji je sa tv kamermanom nisko kružio iznad poprišta, a i periodičnim gruvanjem gorionika jednog velikog plavog balona koji, pridižući se na 20ak metara od zemlje, reklamira finske mašine za drvnu industriju.

Onda su govornika dokrajičili grlati kamermani televizije koji su se, slušalicama izolovani od zvukova izvan svoje interne komunikacije sa reportažnim kolima, dovikivali i raspravljali sa režijom, potpuno nesvesni da je njihov razgovor najglasnije što učesnici i publika čuju. Imam utisak da je govornik naglo skratio svoju oraciju, koja je trajala manje od tri minuta. Prizvao je na kraju samo Jupitera i valjda Junonu. Optimus Maximus se nije odazvao ni najmanjim grmežom. O SOS za Život Zemlje nije bilo reči. Okolo su gorele baklje, dan se gasio i bilo je sasvim uzbudljivo i neviđeno.

Keterinzi su stalno nešto donosili, ali bi to uvek planulo pre nego što sam ja uspevao da pogodim gde će aterirati. Jedino je onaj vo, u svom neprestanom škripavo-cvrčavom okretanju bio uvek na istom mestu, kao usidren. Ogladneo, rešio sam da stanem u red da bar to varvarstvo ne propustim. Nažalost, ta genijalna misao se istovremeno javila u glavama još hiljadu ljudi. Kada sam uz silno čekanje stigao na red, nestalo je ispečenog mesa, pa sam još pola sata čekao da se zgotovi. Usput sam obavešten da to čak i nije vo nego junica. U tom čekanju sam propustio koncert ozbiljne muzike koji se odigravao u samom Mauzoleju. Prečuo sam ga, jer je istovremeno počeo gromoglasni koncert širom Gornje Mezije slavne grupe Van Gogh.

Onda je vetar promenio pravac ili tačnije prestao je da duva, pa sam primio kompletnu emisiju iz odžaka TE Drmno. To je bio najbolji poen u meču sa globalnim zagađenjem koje izaziva promene klime. Međutim, Van Gogh i publika su se držali neustrašivo, iako su, zahvaljujući reflektorima, mogli da vide šta udišu. Neko reče kako je najbolji vazduh u Viminacijumu onaj u toaletima. I tačno, toaleti su bili ohrabrujuće čisti i održavani.

Ne umem da tačno procenim koliko je bilo ljudi, ali bih rekao da je maksimalan broj u jednom trenutku bio blizu 3000 duša [u Politici piše 5000]. Bilo je poznatih faca, ali umereno. Ljudi koji su došli iz okolnih stiških sela dali su manifestaciji onu poluvarvarsku boju, tako karakterističnu za pogranični garnizon Gornje Mezije.

Kad sam rešio da krenem kući, bilo je blizu ponoći. Otišao sam još u Terme, velike, odlično osvetljene i pod svilenim čadorom razapetim na dopadljivoj drvenoj konstrukciji, rađenoj u maniru opreme za jahte.

Međutim, najbolje je da pogledate sve slike.

January 4, 2003, 12:08:42 PM

Ne znam koliko je vas bilo u Valensiji, ali provedoh tamo desetak dana krajem novembra 2002, prvi put u životu. Znate već – morala je biti opet nekakva svadba ili ekološka konferencija, kada sam se tamo zaputio. Nije bila svadba, već prilika da, valjda poslednji put, ispred mene stoji čuveni natpis „Yugoslavia„. Ne mogu da tvrdim da taj konvencionalni naziv za mene nema nikakve težine, iako na priloženoj slici držim parče nerandžastog kartona takoreći s dva prsta! Karton je ostao tamo, ali sam sačuvao „litar“ koji sam deset dana nosio oko vrata, sa svojim imenom i imenom zemlje u kojoj sam rođen, ali u kojoj, osim ako ne požurim pre Ustavne povelje, po svoj prilici neću umreti.

Konferencija zemalja potpisnica Ramsarske konvencije [o vodenim ekosistemima od međunarodnog značaja] odigravala se u jednom čudu arhitekture i kulture, u Gradu nauke i umetnosti [Ciudad de las Artes y las Ciencias], na periferiji Valensije, na vodi, u pretenciozno ali duhovito projektovanom i sagrađenom Muzeju nauke Princa Felipeta, a po čudesnom projektu Santjaga Kalatrave. Deviza konferencije, „Voda, život i kultura [Agua, Vida y Cultura]“, bila je dakle prilično inspirativna na jedan integrišući način, gde je život smešten između vode i kulture. Bila je to još jedna prilika da izložim neke od rezultata razmišljanja o pticolikim artefaktima bronzanodobskih i gvozdenodobskih kultura na vodi, do kojih smo došli moj brat od strica, arheolog Rastko Vasić i ja.

Valensija je provincijski centar, veličine Beograda, sav u burnom razvoju i izgradnji, pa se okrenutost budućnosti oseća svuda. Podrazumeva se da to nije u suprotnosti sa mediteranskim smislom za čuvanje romantičnih tradicija. Pa tako i ove ultragotske zgrade ostavljaju jedan sasvim uravnotežen utisak i pored svojih ekstremnosti. Ima tamo jedno uzdignuto šetalište, prekriveno gotskočipkastim rebrima u obliku perastih palminih grana, kao neka aleja kojom su posađene prave palme i razno drugo bilje. Nema stakala, tako da je sve puno vazduha. Ta mrežasto-perasta pergola ne pravi nikakvu stvarnu senku ni hladovinu, jer je suviše visoka – već samo oštre paralene sunčeve zrake izlomi i pretvori u difuznu svetlost. Zato Španjolke koje se tuda šetaju imaju tako meke crte lica i krupne i sjajne oči [ne moraju da žmirkaju na suncu]. Zato valjda Španjolke i vole da se onuda šetaju.

Opšte raspoloženje 1300 delegata/učesnika konferencije kvarile su surove mere obezbeđenja. Pri svakom ulasku i izlasku čekalo se gunđajući u dugačkim redovima da se prođu ne samo provere propusnica, već i sve sprave za skroziranje i trkeljisanje odela, cegera i ostalog ličnog bagaža. To su one odvratne i ponižavajuće situacije kada vadite iz džepova ne samo telefone, naočare, kljućeve, pribor za lulu, metalnu lovu svih usputnih stanica, žetone, već i žvake, praškove za glavu, prezervative pa i sve ostale predmete umotane u staniol, a luda sprava uporno pišti, jer imate metalnu kopču na opasaču. Prolazite tek kada skinete i pojas, jednom rukom pridržavajući pantalone.

Španija je zemlja sa zvaničnim unutrašnjim terorističkim organizacijama, svakodnevno su ispred konferencije održavane razne mirne, u smislu nenasilne, ali bučne demonstracije, a među delegatima bilo je i uzajamno krajnje neomiljenih likova, tako da bi se skoro moglo reći da su te mere ipak davale neki osećaj sigurnosti. Pored grupe civilno-tehničkih ošišanih agenata sa crnim naočarama, na svakom gate-u su stajala po tri policajca, odnosno, po EU-pravilima, po 2 fanatično-muška polismena i po 1 vrlo mlada, borbeno-ženska policajka u zaista skladnoj uniformi.

E tu sad već vaš izveštač dobija rolu. Naime, nekim slučajem, valjda zamenivši me sa nekim drugim matorim bradonjom, dok sam prilazio da stanem u dosadni red, jedna policajka mi uhvati pogled, nasmeši se i dovikne „passa caballero!“ uz jedan vrlo elegantan gest rukom. To je mome duhu i uhu zazvučalo tako romantično, da sam se odmah setio jedne od naših porodičnih krilatica iz Rostana: „Oui, c’est un passeport, certes, que ce sourire! [Naravno, kad osmeh vaš kao pasoš važi]“ S tim što je ovde situacija bila obrnuta od Roksanine. I tako, pošto su Španjolke pokazale da su ravne Špancima, koji su „…les plus galantes gens du monde, – je passais!“ Naravno da sam otada svakiput ulazio prekoreda na taj ulaz, i naravno da su moje ljubomorne i zavidljive kolege, naročito iz tzv bivših YU-republika, neosnovano izmišljale razloge moje neočekivane privilegije.

Valensijanci [Valenšani, Valentinci?] tvrde da se i dalje najbolja paelja [pilav] pravi tamo, i ja sam spreman da im dam za pravo. U neposrednoj okolini Valensije je Albufera, laguna koja je još od srednjeg veka pretvarana u pirinčana polja. Ono što je za mene bilo otkriće, to je da Paella Valenciana ima isti, pravi ukus, bez obzira da li se pravi sa piletinom, sitnim kopnenim puževima, raznom ribom, jeguljama, školjkama, morskim puževima, glavonošcima, voćem, ili sa svim tim zajedno, pa čak i da li se umesto pirinča kuvaju makaroni [ili nešto slično]. Najvažnije je dakle kako se kuva, a ne šta se kuva! Čini mi se da je obavezna vrlo široka plitka tepsija [prava paelja ima bar metar u prečniku] jer je bitna kritična masa jela, koja ne sme da bude u debelom već u sasvim tankom sloju. S tim u vezi je i količina tečnosti koja mora da ispari u trenutku kada je pirinač skuvan. Nažalost nisam imao priliku da u Valensiji budem ponuđen velikim lokalnim vinima, što samo znači da ću morati tamo još jednom da odem.

Uopšte, imao sam puno propusta ovog puta, ne znam šta se to sa mnom dešava. Nisam uspeo ni da za svoju kolekciju kapa, kupim autentičnu toreadorsku kapu, jer je jedina radnja koju sam našao bila stalno zatvorena, kao i muzejski shop na Plaza des torros. Tamo je najstariji tauromahijski muzej, sa malom, ali vrlo uzbudljivom postavkom. Između ostalog, šokantno su majušni kostimi čuvenih matadora. Zapravo, oni su bili skoro dečjeg stasa, tako da naspram njih, osrednji bikovi izgledaju zastrašujuće veliki. Zanimljivo je i kako se menjala bikovska moda. Na starim fotografijama vidi se da su nekada bili popularni šareni, alatasti, sivi i bikovi mrkovi, a da su crni bili čak manje cenjeni.

Inače, za toreadorski kostim vezana je jedna anegdota sa mojim sinom Felipetom, iz vremena kada sam mu, kao petogodišnjaku, neprestano crtao i zabavljao ga raznim pričama. Tražio je jednom da mu nacrtam toreadora. Ja sam mu ispunio želju, ali je on zahtevao da, umesto nemuževnih baletanki na ružičastim dokolenicama, toreadoru nacrtam – čizme. Ja sam surovo odbijao da narušim autentičnost ansambla, i to toliko principijelno, da se siroti Felipe rasplakao, a ja sam se posle osećao kao poslednji skot. Ali nisam nacrtao čizme. Filip je sad odrastao čovek, ali se, u različitim prilikama, redovno sećamo tog događaja. U muzeju sam gledao te patičice. Zaista ne deluje u redu da se u njima gazi po areni – pesku pomešanom s krvlju.

Mavarska kultura je iznela Valensiju na glas u nekoliko privrednih delatnosti. Osim pirinča, Mavri su s Dalekog Istoka u Valensiju doneli pomorandže i tehnologiju proizvodnje hartije. Valensija je u Evropi najveći proizvođač pomorandži, a dugo je bila i najveći proizvođač hartije. Fabrika, sada tek druga u Španiji, i danas se nalazi u Hativi [piše se Xativa], mestašcu 30 km od Valensije, ispod jednog romantičnog zamka.

Glavna pijaca u Valensiji ima spoljašnjost modernističke katedrale (u stvari je ar-deko, odnosno španska verzija ar-nuvoa), sa ogromnim zelenim bronzanim papagajem na šiljku tornja, koji valjda treba da potseća na prekomorsko-imperijalnu raskoš pijace.

Jedini problem za stranca je jezik, jer bez nekog od španskih jezika ne možete da se sporazumevate. Engleski retko ko zna, i taj nedostatak im ne smeta. Turisti i gosti imaju da nauče bar osnovne fraze, ili da se ponašaju kao gluvonemi. U autobusima vam šoferokondukter pola sata nešto nerazumljivo priča, sve dok ne ukapirate da nema da vam vrati kusur od 10 evara. Pošto nema, morate da siđete, da usitnite lovu u nekom baru i sačekate sledeći autobus. Valensijski govor je dijalekt katalonskog, mada je učtivo da se složite sa domaćinima da je to potpuno samostalan jezik. Oni će vam rado i dugo objašnjavati po čemu se razlikuje od svakog drugog jezika na Svetu.

Bio sam u Valensiji u jeku predbožićne groznice i opšte ozarenosti trošenjem para. Imao sam sreću i sa hotelom, jer se u suterenu, u jednoj velikoj sali, održavala velika prodajna izložba [kod nas bi se to zvalo sajam] kristala i minerala, i nešto fosila. Zapanjila me je gungula i enorma količina predmeta i novca koja je tu menjala vlasničke ruke. U Beogradu skoro da poznajem lično sve mineraloške kolekcionare i kolekcionare-pripravnike, a tamo ih je bilo na hiljade.

Na aerodromu sam opet morao da se smeškam da mi oproste višak od 30 kilograma knjiga i kamenja. Misleći valjda da sam neka vrsta Deda-Mraza, pustili su me da pasam bez dodatnog plaćanja, više kao božićni popust.

18.11.2007 14:43

Kad sam na putu, pa u novi grad dolazim po mraku, i stižem do hotela nepoznatim osvetljenim ulicama (kad su takve, sve su jedne drugima nalik, a i ako nisu, opet mi ništa ne govore), onda jedva čekam jutro, pa da kroz prozor vidim gde sam se to u stvari obreo. I inače se budim vrlo rano, pa su mi sama svitanja sasvim poznata i uzbudljiva na jedan miran, postepen, zagrevajući način. Onako redom, kojim u zoru čile i hlade se svetiljke i zvezde, pale se i razgrevaju boje krovova, zidova, prozora i neba, pa se onda i tice pokažu ili oglase. Nije da tražim neke znake, ili da, u takvim trenucima počinjanja, o nečemu naročitom razmišljam. Ne, samo tako – dopada mi se to, pa i kod kuće, svakog jutra s prozora gledam gašenje osvetljenja noćne i zacrvenjavanje dnevne crkve Sv. Marka.

Zato sam, s naročitim očekivanjima u pogledu boja, u jedno poznoletnje praskozorje izašao na prozor hotela Minerve, kod Dve kule (Barijere) Sv. Lorenca na severoistočnim zidinama Sijene. Ako se u celom slikarskom svetu (a i šire), jedna farba zove sijena (čak i pečena sijena), po imenu ovog prespavalog grada, onda nema bolje prilike da upoznam tu boju do da na licu mesta prisustvujem njenom rađanju.

A iskreno rečeno, nadao sam se i apartnim siluetama kula, kupola i zvonika, makar i ahromatskim. Zar ne bi trebalo da je Sijena i po tome obećani grad? Samo gradska kula kažu da je visoka preko 100 metara – ej, duplo viša od pizanskog krivog nedonoščeta i sanđiminjanske izvikane Debele Berte! Pa trebalo je da me sačeka i velelepno Duomo sa zebrastom zvonarom! Sinoć sam proverio da soba gleda u dobrom pravcu (uostalom, još od Pize sam samo u sobama s pogledom). Dakle, namestio sam se na prozor, s fotoaparatom na gotovs’.

Kad je počelo, boje su sasvim lepo krenule, cigle su se polako zarumenjavale i bilo ih je na sve strane, ali su vertikale potpuno izneverile. Samo jedna osrednja olovom pokrivena kupola sa svetlarnikom (ali bez crkve) i, jedva provirilo, krunište Gradske kule. Kao da je sve do guše potonulo u živo blato sijensko (uprkos tim gvožđevim oksidima koji su ga ofarbali). Shvatio sam da moram da promenim hotel.

Ispostaviće se da je to težak zadatak. Iz dva razloga. Prvo, Sijena je bila puna, completta! A drugo, ona nije građena na jednom grebenu ili na sedam brežuljaka, čak ni na amfiteatralnoj kosini ili u ravnici na obalama reke, kao ostali gradovi koji vole da se slikaju. Ne, ona se u neredu razlila po padinama nekolikih udolina. Sijena nema vodoravnih ulica, a njihov najčešći oblik je serpentina! Čak im je i centralni trg na nizbrdici, a Gradska kuća sa onolikom kulom je na najnižoj tačci tog trga, skoro u rupi, tako da je malo mesta u Sijeni odakle se ona uopšte vidi. Hotel sa lepim pogledom na Sijenu gotovo da je imaginarna kategorija.

Sijena: Pjaca Kampo: Izelicina kula (102m, gradena 1338-1348) i Gradska kuca (1297-1310+), 18. Sept 2007.

Sijena: Pjaca Kampo: Palaco Sansedoni (XIII), 18. Sept 2007.

Sijena: Pjaca Kampo, 18. Sept 2007.

Sijena: pjaca Kampo

A taj trg, ili Kampo, izgleda kao nepravilnolepezasta i ciglama kaldrmisana (dezen „riblja kost“) sabirna površina neke cisterne. Sva kišnica, a u Sijeni ume bogme baš da pljusti, sva ta dakle vodurina mora nekud da se sjuri sa nizbrdog Kampa. A nema gde, do u podrume i temelje Gradske kuće, koja je jel’da na najnižoj „koti“, kao neki watergate, sa čak malo ugnutom fasadom. Da bi se ipak izbegla poplava, ispred ulaza u palaco ugrađena su velika usta glavnog slivnika, dostojna da budu proglašena jednim od sporednih ulaza u Had. Sad znam i odakle Stiks dobija vodu.

Gledajući kako turisti planduju, ko bi rekao da se pakao organizovano priređuje na tom istom iskrivljenom i ulubljenom Kampu dvaput u toku svakog leta, u vidu ludačke jurnjave na golim konjima, koja obično ne prođe bez lomljenja nogu ili vratova atova i jahača, uz nuzgredne žrtve u publici. Nisam se zadesio u Sijeni u vreme tog događaja, ali je redak sticaj okolnosti udesio, baš onog jutra sabajle, kada sam razmišljao o promeni hotela i vrteo programe na televiziji čekajući svoj red u kupatilu, da naletim na francuski kanal koji je upravo puštao opširnu reportažu o fenomenu koji se zove Palio di Siena.

Tako sam video i kako izgleda ta groznica s one druge strane, iza kulisa samog spektakla na Kampu. Sijenjani, podeljeni u kontrade, danima unapred misle samo na palio, koji im je tada zaista najvaznija stvar na Svetu. Uzbuđenje kumulativno raste toliko da se najvatreniji stanovnici kontrada sve češće i sve duže okupljaju. Poslednja 24 sata, dan i noć, cela kontrada, dakle nekoliko hiljada ljudi, žena i dece, provodi zajedno na samo za tu svrhu uređenom prostoru, za ogromnim trpezama (kao za naše seoske svadbe, pa još veće), jedući, pijući, svirajući i pevajući kontradoljubive pesme. Posle završene trke, u kojoj nema ničeg što bi moglo da se zove sportski fair play, svi plaču ili padaju u nesvest, neki od sreće, ostali od razočarenja. Od tog trenutka, Sijena počinje da se užurbano priprema za idući palio.

Kada sam bio u Sijeni, poslednju pobedu je odnela moćna kontrada Guske (svaka kontrada ima znamenje nekog živog bića), a sve njene ulice su još uvek bile iluminirane neobičnim guskoobraznim svetiljkama i okićene barjacima. Odmah sam i ja usvojio jednu kontradu: Ćivetu (sovu). Moja supriga Olja odabrala je Istriće (bodljikavo prase), da ima na koga da se kladi.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guščija kontrada

Jedino valjda mesto u Sijeni koje nudi kakav-takav pogled je – Svetodominikanski ćuvik. To je uzvišenje boje sijene, koje kao da se malo izmaklo da bi moglo da sagleda sto veći potes Sijene. Tamo se nalazi hotel/vila Kjuzareli i, sticajem neverovatnih okolnosti, u njoj je bila jedna slobodna soba, iako se približavao sijenski vašar. Otvorio sam šalone i – dobio poređane: jednu piniju, i jednu neidentifikovanu masivnu kamenu kulu, i pristojan komad vitke Gradske kule, pa čak i čempres sa strane. Sasvim dovoljno za jedan skroman pogled. Sa drugog prozora se videla i Katedrala sa zvonarom i građevinarskim kranom za restauraciju.

Spolja neukrašena i neomalterisana, asketsko-gotska monaška crkva Svetog Dominika u obaveznom je programu hodočasnika koji, po svaku cenu, obilaze mesta kulta Sv. Katarine, zaštitnice Sijene, a od 1939. i cele Italije. Nju je kanonizovao jedan od najslavnijih i najneobičnijih papa, Papa Pije Drugi aka Eneja Pikolomini, naravno Sijenjanin. Njegov život, u stripu zadivljuće svežih Pinturikijevih fresaka, prikazan je u Pikolominijevoj biblioteci, usred Katedrale.

Katarina je bila Sijenjanka, benediktinka trećoredica, a zaređena je baš u mojoj, izborom sobe s pogledom prisvojenoj, benediktinskoj crkvi i tu je najčešće i padala (bukvalno) u zanos. Međutim, navodno je za života u nekoliko navrata odigrala za istoriju XV veka ključne uloge, lično pomirujući duple pape-takmace, prekinuvši tako dvopapizam i avinjonski papski egzil, agitujući za jedan krstaški rat ili vodeći druge i duge samostalne diplomatske akcije. Bila je velika dobrotvorka i svojevremeni arbitar ispravnosti načina života i crkvenih i političkih odluka, koje je epistolarno komentarisala, pa je 1970. dobila rang Učiteljice (Doktora) Crkve. Milosrdno-anđeoske 1999. godine, Sveta Katarina Sijenska je proglašena zaštitnicom i Evrope. Za života je bila krajnje popularna, a na samrti je viknula „Sangue, sangue!“ (krvi, krvi! – što može da navede na razmišljanje).

E sad, kada se nađete na mestu gde se to sve dešavalo pre petsto-šesto godina, „kad su sveci hodali“ Zemljom, a sve je još tu, čak i jeziva Katarinina mumificirana glava i desni palac, sve nepomereno i nepromenjeno u toj prastaroj ali negovanoj crkvi, još i u prisustvu „jedinog pravog portreta Sv. Katarine Sijenske“ od Andreje Vanija, osetite kako vas vuče to trajanje, kome ne želite da se opirete. A opet, kad pogledate kako je sve istovremeno udešeno za povorke turista ili hodočasnika, mađija postane malo mađioničarska, a naročito neke od varijetetskih obdarenosti Sv. Katarine, poput levitacije, prolaska kroz vatru i pogađanja budućnosti.

Ima podosta čudotvornih stvari u Sijeni, a među njima je i zlatni monogram naknadno priboden u luneti centralnog portala jedne od najčuvenijih katedralskih fasada na Svetu. To je svetobernardinski monogram IHS, opkoljen palacavim toplotnim i pravim svetlosnim sunčevim zracima, a znači Iesus Hominum Salvator (Jezus, Ljudi Spasilac). Koliko je jaka mađija tog monograma, može se samo pogađati, s obzirom da je to IHS latinizirana verzija pogrešno pročitane troslovne skraćenice (jota-eta-sigma) grčkog ΙΗΣΟΥΣ (=Jesus, ali latinski IHSOUS). Ta nesrećna eta koju su Latini uzeli za dahćući glas „h“ uvek predstavlja problem u susedstvu vokala, jer nekako sama vuče među konsonante. Sunčevi zraci opet daju priliku tumačima tajni da, igrajući se sa ona tri slova, otkrivaju razna, mahom solarna božanstva koja se kriju iza monograma. Svejedno, Sveti Bernardino Sijenski je u svojim čuvenim propovedima početkom XV veka ponovo lansirao sunčevi znak Božjeg imena.

Zlaćanu fasadu sijenskog Duoma najbolje je posmatrati predveče, kada mozaici tri timpanona iz XIX veka reflektuju sunčeve zrake. Ta fasada je uopšte jedno čudo od skladne nepravilnosti i savršenstva postignutog natrpavanjem figura makarčega, ne bi li se te nepravilnosti pokrile. Sijenski Duomo je samo jedan od primera kako se vrhunski utisak postiže uprkos akademskim pravilima.

Sijena: Duomo: fasada: gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: zlatni venecijanski mozaik (XIX), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Lupa (sjeneška škola XIII), fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: zlatni venecijanski mozaici (XIX), 18. Sept 2007.

Fasada katedrale u Sijeni.

I pre nego što je dovršena, Katedrala je smatrana toliko uspelom i ispunila gradske oce tolikim ponosom, čitaj: grandomanijom, da su odmah započeli da grade kolosalni petobrodni Novi Duomo, čiji bi ovaj prethodni postao samo mali levi krak transepta! Podigli su spoljne zidove i međubrodovske kolonade i možda bi i ostvarili zamisao da 1248. nije naletela najstrašnija kuga, od koje se Sijena više nije oporavila.

Zidovi nikad dovršenog Novog Duoma prozvani su Fasadetinama, pa su prepravkama i zaziđivanjem arkada i kolonada pretvoreni u donekle korisne zgrade (uključujući i jedan muzej). A na vrhu zida frontalne fasade nastao je najbolji sijenski vidikovac, budući da se Katedrala nalazi na najvišoj tačci u gradu, skoro u visini kruništa stometarske, ali u rupi podignute, Gradske kule, zvane Izjeličina (Mangiaguadagna je bio nadimak jednog od nadzornika kule, za koga se pričalo da bi uvek pojeo sve što je zaradio).

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Jugoistok, Sv. Marija od Sluga, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena: Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Severoistok, Gospa od Provencana, Sv. Franja, Kampo, Gradska kula i Gradska kuca, 19. Sept 2007.

Sijena: na vrhu Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena: na Novom Duomu (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Istok-jugoistok, 19. Sept 2007.

Sijena: Preradeno Novo Duomo (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo i novo Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena: Preradeno Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena: Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Istok-jugoistik, Sv. Marija od Sluga, 19. Sept 2007.

Fasadetine „Nove katedrale“ i pogled sa njihovog vrha.

To nepojmljivo dograđivanje i nadgrađivanje crkava („crkvom na crkvu“ ili bolje: „crkvu na crkvu“) u Sijeni (i šire) bilo je manje-više uobičajeno. U temeljima sadašnjeg Duoma nalaze se još dve prethodne bazilike. Jednu, romaničku, sa neočekivano očuvanim „predućovskim“ freskama iz sredine XIII veka otkopali su nedavno, misleći da je kripta (i dalje je zovu Kripta, iako u njoj nisu nađena tela) i otvorili je za publiku pre tri godine. Ne zna se ko je bio majstor, pa su freske za svaki slučaj atribuirali „sijenskoj skoli“. A taman se lepo smatralo da veliko sijensko slikarstvo, oslobođeno vizantizma, počinje s Dućom!

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

A sijenski Merkato veličinom nadmašuje sve pazare koje sam dotad i otad u Italiji video. Ne puštaju ga naravno na sveti Kampo, nego se u vidu lavirinta prostire podno sijenskog kalemegdana. Prodavnice su donekle tematski grupisane. Upečatljiv je na primer cvećarski deo tog vašara. Ugrozivši autoritet starog amidže, jedva sam se odvojio od prasca pečenog (bez kostiju) sa reklamom „Kod Nela i Lućane – kvalitet iz Toskane“. Bila je sezona vrganja, a raznežio sam se kad sam video da stižu čak iz Istre. 28 EUR kilo!

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Merkato

I na kraju, još jedan početak. Sijenina gradska zver je vučica, Lupa koja je odhranila (i vaspitala) Rema i Romula. Ne, nije greška. Pošto im je otac kainizovan, Removi sinovi Senko i Aško pobegnu iz Rima, a da ne idu praznih ruku, dignu sveti kip po-babe vučice iz Apolonovog hrama. S tim kipom, Senko osnuje grad koji se po njemu prozove Sena (kasnije poijekavljen u Sijena).

Post scriptum. Pre neki dan, na otvaranju izložbe Post scriptum Čede Vasića, pitali me zašto više ne dajem recepte uz izveštaje sa putovanja. Pa evo, imam da preporučim jedan sijenski, oproban kod „Ćeka“ (restoran sa menijem samo na talijanskom, u ulici nazvanoj po Gregoriju di Luka di Ćeko, sijenskom slikaru XV veka). Tamo sam uzeo „Vepra na slatko i forte“, čudo od divljači, u sosu od kakaoa, sa pinjolama, divljim finjokijem, suvim grožđem i još koječim. Kompletan recept šaljem na zahtev. Divlja svinja (ćingjale) je širom Toskane obavezna. Ova mora da provede 24 sata u starom kjantiju, a zatim se pre kuvanja još jedanput okupa u istovrsnoj tečnosti. Nema nikakvog razloga da se posle vino iste etikete ne pije i uz jelo. Kao što znate, Koli Senezi (Sijenski bregovi) daju DOCG-ni Kjanti.

Ako se piše Doderlein, kako se izgovara? Da je to nemačko prezime Döderlein, čitalo bi se kao Dederlajin. Međutim, Pjetro Doderlejin je bio Dubrovčanin iz Palerma, sin francuskog oficira Luja/Luiđija i gosparke Katarine Giorgi-Đurđević, čija slavna patricijska porodica po jednima vuče korene iz Rima, a po drugima je iz Kotora. Shodno tome, Pjetro Doderlejin ima izgleda i da ispadne ili “sin Hrvatskog naroda”, ili Srbin katoličke vere. Dok sam tako razmišljao u krcatom avionu za Palermo, kroz glavu mi je odzvanjao i vojnovićevski povik „Frančezi dohodu!“ koji je najavio kraj Republike Svetog Vlaha.

Ponovo uzeh knjigu koju sam otoič prekinuo da čitam i spustio u krilo, pazeći da nadole budu okrenute korice sa slikom gole žene. Nisam naime želeo da imam potrebu da saputnicima objašnjavam o kakvoj se knjizi radi. Iza izazovnog naslova knjige “Rubin u njenom pupku” ne krije se petparački roman. Ne, to je istorijska drama iz pera ne-beznačajnog pisca Barija Ansvorta (Laguna 2008), zabavna skoro kao kriminalistički roman.

Da bi se razumelo zašto sam baš tu knjigu izabrao za put na Siciliju, treba reći da se radnja romana dešava u Palermu XII veka a da glavni junak već u prvoj glavi polazi u nabavku malih belih čaplji (Egretta garzetta) za dvorsku menažeriju normanskog kralja Ruđera Drugog od Sicilije. A moja najuža specijalnost je baš ornitologija. U stvari, čaplje su bile namenjene dvorskom lovu sa sokolima.

Na jednom ranijem putovanju nosio sam knjigu istog žanra “Soko od Palerma” Marije Bordin (Laguna 2008), o nasledniku sicilijanskog kraljevskog prestola, caru Frederiku ili Federiku ili Fridrihu Drugom Hoenštaufenu (1194–1250). On je bio sin ćerke Ruđera Drugog i jedan od najmarkantnijih vladara svog vremena. Posle silnih vojnih uspeha nazvali su ga Stupor Mundi (Svetsko Čudo).

Eto kakvim sam izborom lake lektire pokušavao da se prebacim u srednjevekovnu atmosferu i oslobodim se slika Sicilije iz “Kuma”, “Ćinema Paradizo” i “Geparda”, sve pripremajući se za Muzej Doderlejin. Nisam tada ni slutio da ću se nekoliko godina docnije, u neposrednoj blizini „Doderlejina“ u Palermu suočiti s jednim sasvim osobenim Gepardom, i još koječim. A “gola ženska” sa naslovne strane putne knjige reprodukcija je jednog od najpoznatijih i najerotičnijih aktova, čuvene Engrove Velike odaliske (1814) iz Luvra, na kojoj se zapravo ništa ne vidi, čak ni pupak.

E pa taj Car Frederik (Fredericus, Federico, Fridrich), pisac je prvog ornitološkog dela, najranije knjige specijalno o pticama, i napisao ju je nešto pre 1248. Knjiga se zove “O veštini lova pomoću ptica (De Arte Venandi cum Avibus)”, ali je mnogo više od sokolarskog priručnika, jer se bavi i pticama uopšte, ne samo na osnovi prethodnih izvora, već i sopstvenih posmatranja i eksperimentisanja.

Frederik je znao Aristotelove zoološke rasprave (Περὶ τὰ Ζῷα Ἱστορίαι), verovatno u latinskoj verziji (Historia Animalium), jer je grčki naučio tek docnije. Takođe je imao i De Scientia Venandi per Aves, arapski udžbenik sokolarstva od Hunaina (Moamina) u prevodu svog dvorskog filozofa Teodora iz Antiohije. Originalni rukopis tog ornitološkog spomenika je izgubljen, ali je sačuvano nekoliko iluminiranih prepisa, od kojih se najstariji, ali nekompletan, čuva u vatikanskoj biblioteci.

Kad sam se ujutro 13. septembra 2013. uputio u simpatični univerzitetski Zoološki muzej „Pjetro Doderlejin“ u ulici Arkirafi 16 u Palermu, nadao sam se da ću tamo možda naći trag nekom od tih prepisa De Arte Venandi cum Avibus. A i hteo sam da vidim taj muzej iz XIX veka i pravog sokola iz Palerma. Ulaz u muzej je sasvim neupadljiv, u sklopu dugačke zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta s mnogim ulazima, a koja se pruža skroz duž jugozapadne strane slavne palermitanske Botaničke bašte. Mislio sam da ću biti jedini posetilac, ali sam se zadržao dovoljno dugo da me zatekne još jedan, valjda sličan meni. Zamalo da stupimo u razgovor.

Muzej imenom nosi uspomenu na svog osnivača, onog Ragužanina Pjetra Doderlejina (1805–1895). Taj „kjarisimo profesore“, savremenik Pančićev, bio je – kao i Pančić u Srbiji – došljak na Siciliji i odigrao je Pančiću sličnu ulogu, samo ovog puta u zoologiji, a ne u botanici. Obojica su u imala ogromne zasluge za svoju novu domovinu i doživela zasluženu slavu. Kao i Pančić, stekao je medicinsko obrazovanju i prva praksa mu je bila lekarska, ali ne u Jagodini, kao Pančiću, nego u Hercegnovom. Taj posao je, opet poput Pančića, ubrzo ostavio zarad univerzitetske i naučne karijere, i postao je profesor u Modeni, gde je osnovao svoj prvi univerzitetski muzej. Pančić je tada na ovoj strani osnovao sličan Jestatsvenički kabinet Velike škole. A iz Modene je Doderlejin došao u Palermo i tamo ostao do kraja života.

Museo di Zoologia P. Doderlein u stvari je univerzitetski muzej, i bio je prvenstveno namenjen da doprinese očiglednijoj visokoškolskoj nastavi i da posluži kao depozitorijum zooloških primeraka koji su (bili) predmet naučnih studija univezitetskih profesora. Bio je to savršeni zoološki kabinet. Kad sam ušao u glavnu salu tog malog muzeja, setio sam se svog davnog, prvog brucoškog ulaska u hodnike i vežbaonice Zoološkog zavoda tadašnjeg beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta: zidovi se nisu videli od zastakljenih ormara iz kojih su buljili stakleni pogledi punjenih ptica i sisara i zamućene mrtve oči bezbrojnih bezbojnih riba i vodozemaca potopljenih u formalin i alkohol. To su bila čuvena nemačka učila dobijena kao ratna reparacija posle Velikog rata (koji se tada zvao Prvim svetskim). Doderlejinski primerci su im vršnjaci a neki su još stariji.

Pjetro Doderlejin je 1862. u Palermu osnovao Zoološko-zootomski muzej što bi odgovaralo Kabinetu našeg univerzitetskog predmeta Taksonomija i anatomija životinja. Bio je od početka podeljen na malakološki (mekušci), ihtiološki (ribe), herpetološki (vodozemci i gmizavci), ornitološki (ptice) i mamološki (sisari) odsek. Takva podela je ostala do danas i tako je grupisano preko 5000 muzejskih primeraka izloženih na dva nivoa jedne sale, na način kakav sam opisao. U tim prostorijama je Muzej od 1913.

Sem što je didaktički, to je i zavičajni zoološki muzej, jer su skoro svi primerci sa Sicilije i iz okolnih mora. Zato su možda najzanimljiviji egzemplari vrsta koje su u međuvremenu istrebljene.

Saznanje da je sve više vrsta kojih ima u muzeju, a nema u prirodi i da su zavičajne zbirke prepariranih životinja raznovrsnije od živuće lokalne faune – bilo je devedesetih godina XX veka ključni činilac u pokretanju svetskog programa očuvanja biodiverziteta. Prirodnjački muzeji, uključujući i takve kao što je „Doderlein“, do tada skoro prezreni, dobili su svoju nezamenjivu ulogu u rekonstruisanju referentnog stanja za praćenje promena biološke raznovrsnosti i procenjivanje uspešnosti preduzetih mera očuvanja. U “Doderleinu” se tako nalaze poslednji sicilijanski primerci jesetre (Accipeser sturio), buljine (Bubo bubo), vuka (Canis lupus) i drugih iskorenjenih i iščezlih vrsta. Muzejski primerci nekih od tih, poput sultanke (Porphyrio porphyrio) i beloglavog supa (Gyps fulvus), bili su potsticaj za velike programe reintrodukcije, tako da su oni danas ponovo deo žive prirodne raznovrsnosti Sicilije.

Nažalost, Doderlejinov muzej nema žuđeno Frederikovo delo De Arte Venandi cum Avibus, o kome sam maštao čitajući knjige po avionima. Za utehu, našao sam primerak sivog sokola (Falco peregrinus) iz Palerma, ali bukvalno ulovljenog u samom gradu. Ni matični Zoološki fakultet u svojoj biblioteci nema ni moderne štampane prevode prvog ornitološkog spisa, iako tamo rade čak dva ornitologa (na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, u vreme kada je ovo pisano, nije bilo nijednog ni drugog, ni rukopisa, ni ornitologa). A i novi štampani prevod na italijanski (L’arte di cacciare con gli uccelli. Roma–Bari: Laterza 2000) našao sam tek u biblioteci palermitanskog Filološkog fakulteta.

U stvari, ornitološko delo cara Frederika Drugog ostalo je do danas nekako skrajnuto, prećutano, kao kozje uši jednog drugog cara. Tome je možda doprinela viševekovna papska zabrana objavljivanja i korišćenja bilo čega što je on napisao. Naime, Frederik Drugi ne samo da je bio vladar Svetog Rimskog Carstva i kralj Sicilije, nego je ženidbom nasledio i tron Jerusalimskog Kraljevstva. To je već bilo dovoljno da bude čas politički trn u oku, čas neposredni ratni neprijatelj nekolikih papa. A budući jak, uticajan, nesavitljiv i nepokolebljiv, zaradio je ne samo da ga Katolička crkva zauvek prokune i anatemiše, nego i zvanično proglasi za jeretika i bezbožnika, odnosno ekskomunicira, i to dva puta. To praktično znači da njegova knjiga nije vekovima imala nikakav uticaj na razvoj ornitologije, pogotovo ne među prirodnjacima pod okriljem crkve, koji su se držali samo Aristotela i Plinija.

Prvi tom knjige De Arte Venandi cum Avibus daje jedan opšti uvod u ornitologiju, koji zadivljuje ne samo preciznošću, naročito ako se uporedi sa klasičnim prirodnjačkim autoritetima, nego i kompletnošću. Tu ništa nije izostavljeno, kao da je pisano u moderno doba. Prema Aristotelu autor je kritičan i demantuje njegovo tvrđenje da ptice koje se sele u uređenim formacijama zauzimaju mesto prema društvenoj hijerarhiji, jer je lično posmatrao kako se ždralovi u letu smenjuju na čelu jata, slično taktici koju koriste današnji biciklisti na trkama. Ptice je sjajno klasifikovao prema staništima i načinu korišćenja staništa, prema izboru hrane i načinu njenog pribavljanja, prema dnevno/noćnoj aktivnosti, tipu seobe i anatomiji. Uz to je dao i zadivljujuće tačne opise ptičjeg leta, perja i mitarenja, razmotrio je rokove i pravce seobe, udaljenosti, meteorološke uslovljenosti. Posvetio je posebna poglavlja parenju, gnezdima, jajima i njihovom broju, dužini inkubacije, mladuncima, roditeljskom staranju. Ništa nije propustio.

Pošto sam video Muzej Doderlein i obavio posao u bibliotekama, uputio sam se jednog poslepodneva, po Maestralu koji je malo raščistio zagušljivost vlažnog i sparnog Palerma, u Katedralu, da se poklonim seni tog prvog velikog ornitologa, Cara Frederika Drugog. Njegov masivni porfirni romanički sarkofag u prvoj kapeli desnog broda, podupiru dva para reljefnih lavova sa upletenim repovima. Postavljen je ispod baldahina koji stoji na šest tankih porfirnih stubova. U istoj kapeli, ali iza Frederikovog, nalazi se sarkofag Kralja Ruđera Drugog, pod šarenim baldahinom sa saracenskim zlatnim intarzijama.

Neko je ispred groba stavio bukete svežeg cveća.

Tekst na sličnu temu je, u različitim verzijama, objavljen 2014. kao „Doderlein“ u ICOM Srbija 4: 134–137, i 2015. pod naslovom „O ranoj ornitologiji i jednom pupku“, u Magazinu za ljubitelje divljih ptica Detlić 9: 26–27.

2006 July 26 3:48 PM

Kongres u Patrama bio je prilika ne samo da se posvetim svojim precima, nego i da se družim sa prijateljima starim i novim. Neka od tih prijateljstava su jako duga i srdačna, a patraške i posebno rionske kafane su izvanredan ambijent za njihovo ispoljavanje. Iako sam ptičar, nekako su me usvojili i neki od sisaroslovaca: profesorka E. J. sa patraškog univerziteta i prof. B. K. iz ljubljanskog Prirodoslovnog muzeja odnosno s tamošnje Univerze. To je onaj isti koji me je nekoliko godina ranije prvi od slovenačkih kolega i prijatelja posetio na Bledu. I tako se to peloponesko prijateljevanje završilo, izljubili smo se, pa 1. jula pravac Atina, u još veću udobnost.

Središte te udobnosti je jedan klimatizovani stan u rezidencijalnom delu (A)Marusije, nekadašnjeg posebnog naselja, a sada severnog predgrađa Atine. Ogromna terasa na petom spratu kuće u zelenilu, sa divnim pogledom na planinu Imetos. I što je najvažnije, imao sam pred sobom još dve pune nedelje bez ikakvih obaveza, osim povremenog viđanja s malobrojnim atinskim prijateljima. Mogao sam da stignem da obiđem sve najvažnije stvari i mesta u Atini i okolini, a nisam morao. Mogao sam i da improvizujem i da planiram. I da se ne držim plana. Tako sam i radio. Na Akropolj sam sebi rasipnički dozvoio da se penjem više puta.

Nekakva jaka i hladna Bura donela je sivo ili šareno nebo s povremenim kišicama, ali je oduvala atinski smog i obezbedila skoro savršenu vidljivost. Zato sam prvih dana odabrao da se penjem na brda i gledam odozgo Atinu.

Ima ljudi koji kažu da Atina nije lep grad. Ne znam. Istina je da nema reku, a i more joj je tek u Zemunu. Tačno je i da, paradoksalno, današnja Atina nije stara varoš. Na ilustracijama iz 19. veka vidi se Akropolj kako štrći usred očajne, puste goleti, bez ijedne kućice u blizini. Ali već sa Akropolja vidite je kao blistavi hrizelefantinski grad. Kao da se ona nesrećna kolosalna statua boginje Atine Partenos strovalila i raspala u milijardu komadića kojima je ravnomerno posut čitav prostor oko akropoljske stene, dokle oko seže…

Jeste, kuće atinske nisu okrečene ostrvski drečavobelo, nego su nekako bledožućkaste, kao patinirana slonovača. A na sve strane [to se ne vidi na fotografijama] svetlucaju metalni sunčevi odbljesci poput ujednačeno posejanih parčića zlata. Pitao sam se šta je to, dok nisam video da svaka pristojna atinska kuća ima na krovu solarni kolektor i blještavi kazan za grejanje vode [na slici desno (by Stan Zurek, CC-BY-SA-3.0, Wikimedia Commons)].

Akropolj pod rekonstrukcijom

Akropolj je i dalje sav u skelama, ali su sada to neke vrlo fine, čelične, skoro paučinaste konstrukcije. Gomile klesara kuckaju na licu mesta nedostajuće delove. Na moj užas, potpuno je nestao „mali hram Atine Nike” na južnom uglu. Utvrdili su da je pogrešno rekonstruisan, pa ga slažu ispočetka. Glavni pristup u rekonstrukciji je sistem Rubikove kocke. Naime, pošto su preciznim analizama zaključili da su prethodne rekonstrukcije bile neuspešne, spremaju se da preslože sve partenonske stubove. Zaključili su da su tamburi kolonade ispremeštani. A pošto stubovi nisu međusobno isti, nije svejedno gde koji deo dođe. Na jednoj velikoj tabli su različitim bojama pokazali gde šta treba da se vrati.

Rekonstrukcija Partenona: levo novi kapitel; desno objašnjenje presložavanja stubova. 

U Nacionalnom istorijskom muzeju sam kupio i poster-reprodukciju portreta Marka Bocarisa od jednog grčkog slikara 19. veka. Time sam završio adoraciju deda-Marka i prešao na odoraciju halumija. Ako još ima nekog ko ne zna šta je halumi, neka pita znamenitog Kanađanina-Kipriota J. J. koji, po sopstvenim rečima, stvari na svetu deli u dve velike grupe: na (A) halumi i na (B) sve ostalo. Pri tome je veliko pitanje da li je postojanje grupe Beta uopšte neophodno… Halumi je netopivi punomasni kozje-ovčiji kiparski sir boje slonovače, godinu dana sazrevao, odorisan nanom, a jede se pečen na žaru ili pržen [jer se ne topi]. Malo je škripav pod zubima, ali na to se čovek brzo i rado navikne. Ne može se opisati. Naprotiv, neke druge veličanstvene stvari bi se mogle opisivati poređenjem s halumijem. Popularnost halumija u današnjoj Grčkoj potpuno je zaslužena. Ispred Istorijskog muzeja u Atini, koji se nalazi u staroj zgradi Skupštine, u restoranu „kod Starog Parlamenta” služe odlične salate sa skariranim halumijem.

Nikad ranije nisam bio u Vizantijskom muzeju u Atini. Iz vodiča sam znao da imaju jednu od najjaćih kolekcija ikona, a to nikako nije uspevalo da se popne na listi prioriteta za vreme mojih ranijih i vremenski ograničenih boravaka u Atini. Nekako sam mislio da je to crkveni muzej i da tu neće biti ničeg neočekivanog. A stalno sam prolazio pored njega i gledao pretencioznu ali sasvim nevizantijsku zgradu na kojoj piše Ilissia što nisam razumevao. Najzad, odoh da vidim „i to”. Bilo je baš iznenađenje. Zgrada na obali boga-reke [dobro, boga-potoka] Ilisosa [danas, kao i beogradski potoci, preseljenog u kišnu kanalizaciju], zidana je u pseudofjorentinskorenesansnom stilu polovinom 19. veka za ekcentričnu filhelenku Sophie de Marbois-Lebrun, vojvotkinju od Razonode [de Plaisance], ženu jednog od Napoleonovih generala. Posle je prepravljana za muzej [ne žena, nego zgrada], tako da iza glavnog krila ima dvorište tipa manastirskog konaka. Unutra je međutim čudo od muzeja.

Dvorište Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini. Desno: klepala iz muzejske zbirke.

To je konvencionalni, pravi muzej, ali inteligentno smišljen i savršeno izveden. Pa, malo je tako dobrih stalnih postavki. I, začudo, na ovoj stalnoj postavci ima relativno malo, ali naravno probranih, ikona. Dve su me stvari oduševile [a nijedna nije halumi]. Prvo je nešto što sam znao do u detalje [po svojoj profesorki istorije umetnosti Vidi Galović], ali nigde nisam našao tako očigledno i zanimljivo objašnjeno – evoluciju pravoslavne, odnosno vizantijske sakralne arhitekture, od klasičnog hierona, preko trobrodne bazilike do crkve sa osnovom grčkog krsta. Kao jedan od zanimljivih primera prikazana je prepravka Partenona u Bogorodičinu crkvu u 6. veku [posle su ga Turci podžamijali].

Unutrašnjost Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini.

Kao drugo, a sa sličnom tezom, prikazani su primeri antičkih, paganskih motiva, koje je hrišćanska crkva iz raznih pobuda i pod raznim izgovorima mogla da preuzme. Jedan od najčuvenijih primera je mit o Orfeju, čiji se odlazak u Had, odnosno povratak sa Onoga Sveta prihvatao kao potvrda mogućnosti uskrsnuća. A i inače je Orfej, sa svim onim životinjama i ticama – tako dekorativan! Cela ideologija stalne postavke muzeja drži se kontinuiteta helenske civilizacije ili, još bolje, njene univerzalnosti kroz relativizaciju podele na pagansko i hrišćansko. Muzej se zvanično zove Vizantsko-hrišćanski. I još nešto: savršena muzejska rasveta, pretežno od sasvim malih i slabih lampica [sočiva na kraju optičkih kablova], ali hiljade njih.

Uspeo sam da u Atini vidim i neke basnoslovne gostujuće izložbe [uglavnom sponzorisane od strane velikih banaka ili mobilne telefonije]. Dve su izložbe Fernanda Botera istovremeno postavljene u Atini. Prvi put sam za njegovo ime saznao kad sam pročitao tablicu na postolju jednog džinovskog uglačano-bronzanog konja daleke 1997. usred glavne hale barselonskog aerodroma, putujući na Majorku da učestvujem u jednom International Workshop o održivom razvoju u Mediteranu, pod naslovom “Between Reality and Utopia”! Mo’š misliti!

Taj konj usred aerodroma, gde mu mesto nije, asocirao me je na trojanskog konja, a bio sam i pod utiskom jednog tada nedavnog predavanja Čede Vasića o kontekstu javnih spomenika i odnosu spomenika i okruženja, uključujući i svetinu. Izmedju dva aviona imao sam vremena da posmatram kako se hiljade ljudi-mrava užurbano kreće nesvesno postojanja Konja-Kolosa koji je suviše veliki da bi ga iko primetio. Jednim idiot-Nikonom za porodične fotografije i slabašnim blicem slikao sam Boterovu konjinu s namerom da slajd dam Čedi za sledeće predavanje. Kad su slajdovi razvijeni video sam da se polirane bronzane skulpture ne mogu fotografisati blicem. Ta tamna i glatka bronza, crvenkastobraon boje nekadašnjih kupatilskih kazana na drva, jednostavno u trenu popije svu svetlost blica i ne pojavljuje se na fotografiji. Uopšte nisam mogao da verujem da se na fotki ne vidi nešto što je meni izgledalo tako dominantno, ogromno i voluminozno. Vrativši se u Beograd, obavestio sam se malo o čudnom Kolumbijcu Boteru, školovanom naivcu, koji se upravo tada proslavljao po Parizu i Njujorku, i koji živi u Italiji, a slika u maniru meksičke narodne muralne umetnosti.

Sledeće godine zadesio sam se u Lisabonu u vreme EXPO98, i kad sam izašao na Praca do Comercio, samo što nisam pao u nesvest: ceo veliki trg [nekadašnje kraljevskodvorsko dvorište] bilo je zatrpan mrkim megatonskim Boterovim debelim ljudima, džinovskim ženama i decom, naduvanim elefantijatičkim kljusinama, mesnatim zaobljenim psinama, preuhranjenim mačketinama [kao da su ukrale i pojele odjednom sve moje zalihe halumija], čak je bio i jedan vrabac od 3 metra! Činilo mi se da skulptura ima na stotine… Bio sam iskreno zadivljen jer, za razliku od onog usamljenog aerodromskog konja-izuzetka, ovo je već bio sistem, populacija nekog guliverskog sveta, koji ima svoju teritoriju, svoje granice. Padala je kiša, svetlost je bila relativno slaba za moj analogni idiot, ali su sve slike savršeno ispale. Ipak, u slajdove se krišom uvukla ironija čijeg prisustva nisam bio svestan dok sam slikao.

I sad u Atini, u Koncertnoj palati [Μέγαρο Μουσικής Αθηνών] izložba Boterovih skulptura! Prvi put sam video zajedno i njegove bronze normalnih veličina uz kiklopske statue. Gledao sam te preuveličane ljude i životinje koji pri tom nisu deformisani. Naprotiv, koherentna anatomija savršeno podržava potpuno smiren i stabilan, ukrućen stav. Lica bez grimasa i izraza sugerišu spokojstvo i otsustvo bilo kakve drame – to su ljudi bez problema, životinje-lutke koje ne moraju da brinu čak ni za hranu. Ili Boterovi ljudi ne obraćaju pažnju na okruženje [džinovi ne haju za sitnice], ili su sigurni da na sva pitanja znaju odgovore i imaju snage da prevaziđu svaku teškoću.

Iako je bila nedelja, gotovo da nije bilo posetilaca. Neka monsunska Bura donela je malo kiše koja je orosila skulpture ispred MuzMegarona.

Predveče sam silazio u amarusijski downtown, koji je živ, živopisan i pedestrijanski. Pre 3 godine otkrio sam „Kafenion ginekon (Καφενείο γυναικών)”, u koji muškarac može da uđe samo u pratnji dame. Bilo je to uoči Božića i tada sam prvi put video da se jelka postavlja naglavačke, postoljem na plafon. Vrlo dekorativno i praktično. Svi ukrasi vise normalno iako jelka stoji naopako. I nema bojazni da krupni Bata-Klaus preturi nestabilni krisbaum, Pokušao sam da se izborim da to primenim u Beogradu, ali sam bio grubo odbijen. Elem, to je i dalje vrlo prijatan kafe, sa odličnim kolačima, među kojima se izdvajaju milopita [neka vrsta hibrida američke i lenje pite s jabukama] i ekmek. Usprkos očiglednosti, Grci odbijaju pomisao da je ekmek turska reč. Ako međutim u Turskoj zatražite ekmek, uputiće vas u pekaru, jer je ekmek hleb svakidašnji, mada često lepinjastog oblika. Grčki dočim ekmek je orijentalna varijanta krempite sa šlagom. podloga mu je slatki peksimit, pa ga valjda otuda zovu hlebetinom. U luksuznijoj varijanti podloga je od kadaifa, sa sladoledom odozgo. Jaoj… Mogao bih da živim na ekmeku.

Sticajem okolonosti, u stanju sam da preporučim apsolutno proveren recept za jedno klasično pizansko jelo. Jelo se zove stracottata, što bi u preterano slobodnom prevodu moglo da glasi prekuvanjac ili ono što je kuvano duže nego što treba, ali je ipak ostalo dobro, ukrčkalo se. Navodno, stracottate se u Pizi kuvaju već 1000 godina. Legenda o receptu počinje sa „Dvoje se je zavolelo mladih…“ u Castellina Marittima u okolini Pize. Ti mladi su naravno bili iz krvno zavađenih porodica, morali su da se sastaju krišom i – kasnili su na večeru. Jelo im je ostavljano na kraju šporeta (dobro, nekog ognjišta) i zato je ta pašta u dunstu dobila nov ukus prekuvavanjem. Treba znati da Italijani inače preziru prekuvanu paštu, a prekuvana je čim nije ‘al dente’. Izuzetak je stracottata, koju priznaju i najortodoksniji pastasciuttisti. Čak je toliko popularna da ima i pesmica o njoj, koja počinje stihovima

Non c’e cosa prelibata
meglio della stracottata;
fra le tante pastasciutte
la migliore glie di tutte…
itd, itd.

Naročito se kuva za Prvi maj, kada je vašar u Castellina Marittima (eto vam ideje za praznike). Tačno je da se u različitim delovima Pize kuva drukčije, i da postoje nijanse na svakoj od dve obale Arna, odnosno da i u kuvanju šuga za strakotatu postoji rivalstvo između Tramontanaca (Sever, desna obala) i Mezođornjana (Jug, leva obala). Ali evo recepta:

Sastav

(za 4 obilne porcije):

• 1/2kg makarona (čini mi se da su najbolji beli spiralni fusili, jer žljebovima divno hvataju šugo)
• 300g govedine bez koske (moje iskustvo sa junećom ružom je bilo odlično)
• 2 kobasice (ne bi trebalo da budu jako dimljene, suviše masne ili uopšte jakog ukusa i mirisa; ja sam stavio kranjske kao relativno neutralne)
• 1 šuplja kost puna srži
• 1 šaka suvih vrganja (prethodno raskvašenih u toploj vodi)
• 2 kašike pirea od paradajza ili ukuvanog paradajza
• obilno maslinovog ulja extra vergine, partheno ili bar devičanstvenog
• so i biber
• crni i beli luk, peršun, celer, ruzmarin, žalfija, origano, pišla šargarepe i morsko orašče (muškatni orah)
• 1 čaša belog vina (moje iskustvo je dobro sa Smederevkom)

Pripremanje

Uzmite veliki lonac (bolje suviše veliki, nego nedovoljan), sipajte puno zejtina i bacite unutra isitnjen luk, većinu trava i začina, meso isečeno na tanje trakice, kobasice u komadićima i, dodavši pečurke i kosku, počnite da dinstate. Nastružite zatim orašče i sunite origano. Kad ste sve pomešali, prelijte vinom i pustite da isparava. Tada dodajte paradajz, so i biber po ukusu.

Poklopite i kuvajte na sasvim tihoj vatri još najmanje 2 sata.

Skuvajte makarone u slanoj kipućoj vodi, ocedite ih i izručite u lonac sa šugom, sve pomešajte (zato je bio potreban veliki lonac) i krčkajte poklopljeno još oko 20 minuta na umerenoj vatri. Pre iznošenja na sto, izvadite onu koščurinu i preručite strakotatu u posudu za serviranje, ali u rustičnom ambijentu možete da je iznesete u izvornom veteranskom loncu, makar to bilo i grne.

Serviranje

Služite sa crnomanjastim ružnim ispucalim seljačkim hlebom (jelo je prilično jako, zato može bela pašta sa crnim hlebom).

Od vina izgleda da je bolje crno teže vino, ali ne preterano. Moje iskustvo sa Gameom nije loše, ali mi se čini da bi suvi Burgundac bio još bolji. Ako pozovete goste, ne dajte im suviše čuveno vino, jer će biti impresionirani pa se neće dovoljno koncentrisati na strakotatu!

Kao što vidite, stracottata je jelo koje gotovo da ne može da omane, čak ni kod apsolutnih početnika. Međutim, od vašeg ukusa i iskustva zavisi da li ćete izvući iz nje više ili manje, da li će biti suvlja (kako ja volim) ili čorbastija („nema jela bez kašike!“). Takođe, od vas zavisi odnos začina. U principu, smatra se da nijedan sastojak ne sme da se oseti kao dominirajući (jelo koje „miriše na…“ nije dobro), već svi oni zajedno treba da daju ukus i miris na strakotatu. Zato ne treba suviše vrganja, ni suviše jaka kobasica, suviše bilo čega. Da, i testo mora naravno da bude prvoklasno. Ma to vi sve već znate.

I sad me, zrelog (i više od toga), uznemiruje strah da će mi se ponoviti onaj slučaj koji mi se prvi put desio u mladosti, na počecima bavljenja pticama. Da budem iskren, i posle toga mi se nekoliko puta slučilo nešto slično, a evo i sad nedavno.

Bila je to jedna »majska zora« ranih šezdesetih u Botaničkoj bašti u Beogradu (nekadašnjem i današnjem Jevremovcu). Sebe sam sam tada već smatrao iskusnim poznavaocem, razlikovačem stotina različitih vrsta ptica, po glasu i stasu, po letu i po repu, iz bliza i iz daleka. Pošto sam svakodnevno dolazio u Baštu da posmatram (»proučavam«) ptice, naročito sam dobro poznavao tamošnje stanovnike, znao sam ih u glavu, ne samo vrste, nego i jedinke: pet porodica lakomislenih kosova, jedan par crvenrepki sa gnezdom u niskoj duplji i sa plavetnim jajima, slavuja i slavujku i njihovo diskretno gnezdo u niskoj kostrici, škripave čvorke visoko u šupljem drvetu, vranu na crnom boru, i sve ostale.

Ujesen sam po ponašanju ptica tačno znao kada je kobac došao u Baštu. Znao sam šta koja ptica jede i kad pije vodu. Nalazio sam i najređe vrste. Pa prvi španski vrabac (Passer hispaniolensis) nađen je baš u Bašti! Morao sam da ga uhvatim i nosim dr Sergiju Matvejevu i da ga fotografišem, inače mi niko ne bi verovao.

Ma nije bilo tajni za mene među baštenskim pticama. Sve do tog jutra, nešto pre 5 sati. U to vreme Takovska je zorom bila sasvim tiha, od Dvadesetdevetog Novembra čuo se samo redak i tih žamor. Vidljivost još nije bila dobra, a na vrhu krošnje ogromne sofore stajala je jedna ptica čija se silueta samo nazirala kroz sitno lišće slično bagremovom. Ili mimozinom. Ili jakarandinom. Povremeno je puštala slab zov. Zvučao mi je kao da sam ga već negde čuo, ali zapravo nisam imao nikakvu ideju koja bi to ptica mogla da bude. Obilazio sam oko drveta, pokušavajući da nađem ugao iz koga se može prodreti pogledom i dvogledom do zagonetne ptice. Uzalud. Osetio sam da se nerviram, jer je ptica spokojno sedela i tiho se oglašavala, a svakog trenutka je mogla da odleti. Zauvek. Pokušavao sam da razmišljajući eliminacijom dođem do njenog identiteta. Bez uspeha. Utvrdio sam koja to sve vrsta ne može da bude, ali se ni za pedalj nisam primakao rešenju.

Najzad sam trknuo do kuće po veći i jači dvogled, kao da je problem bio u optici. Naravno, kad sam se vratio, ptica je bila nestala. Pretražio sam u groznici čitavu Botaničku baštu. Ne dišući sam osluškivao, ne bih li u daljini još jednom čuo njen zov. Ništa. I ništa. Došao sam sutradan opet u isto vreme na isto mesto. I prekosutra, i stotinu puta otada. I dan-danas, ja nemam ni najmanjeg pojma koja to ptica beše.

Tada sam prvi put osetio bolnu nepodnošljivost jedne vrste nemoći, suočavanja sa nemogućnošću da saznam svaku činjenicu, da pohlepno uvećam svoje znanje o svemu što me zanima, da pređem preko nekih granica, da dođem do svakog odgovora. Kao da stalno idem uskom trakom koja predstavlja sve ono što znam i umem da objasnim. Stalno pomalo proširujem i podebljavam tu traku, ali je s obe strane ambis, kao onaj u Škocjanskoj jami, zjapeće prostranstvo onoga što ne znam i što, za života, nikada neću uspeti ni da vidim ni da saznam.

Taj crni prostor se nikako ne smanjuje. Baveći se decenijama naučnim istraživanjima ptica i ostale prirode, uvek sam morao da potiskujem, da oturam od sebe sliku onog jutra u Bašti sa nepoznatom pticom, i onu stazicu preko ponora, i sve kasnije slučajeve, kadgod ne bih uspeo da podignem neki od velova sa baš svake skrivene istine.

Prošlog maja, na Gavdosu, ostrvcetu u Libijskom moru južno od Krita, na najjužnijoj tački Evrope, za vreme prstenovanja ptica selica koje su se vraćale iz Afrike, imao sam još teže iskušenje. Uhvatio sam u mrežu hiljade ptica, ali tu jednu nisam nikako uspevao da tačno identifikujem. Jednostavno, po mojoj oceni, imala je pogrešnu kombinaciju odlika! Znao sam da negde grešim i, držeći pticu nežno da je ne ozledim, bezuspešno sam listao nekoliko terenskih priručnika, svestan da vreme ističe i da ne smem još dugo da je gnjavim. Osetio sam, tačnije prepoznao, onu nepodnošljivu situaciju u kojoj mi rešenje izmiče.

Dlanovi su počeli da mi se znoje i ja sam malo olabavio stisak, da ne bih ptici suviše ovlažio perje. Ona je osetila priliku, zakoprcala se i izmigoljila iz ruke. U trenutku kada je prhnula da pobegne i da zauvek ostane neodređena, pomislio sam »ne, ne opet!« i gotovo sam se ugušio od muke, nemoćno gledajući kako se udaljava u brzom talasastom letu. I onda, tras, ptičica udari pravo u drugu vertikalno postavljenu i skrivenu mrežu! Kao da sad ja imam krila, stuštio sam se i izvadio svoju mučiteljku. Prosvetljen posle šoka, krenuo sam ispočetka proceduru identifikacije i – s lakoćom je brzo završio. Ne smem sada ni da kažem koja je to bila ptica i kako ju je inače lako odrediti. Smejale bi mi se mlađe kolege.

Svi koji se opredele da se bave naukom, naročito onom koja se zasniva na empirijskim podacima koji se uzimaju trenutno u prirodi, i o pojavama koje su neponovljive ili su skoro to, znaju koliko uskim i nepouzdanim stazama moraju da idu. Znaju oni koji se bave proučavanjem ptica, koliko se plaća svaka radost otkrića nečeg novog, i koliko košta zadovoljstvo u onom trenutku kada se naprasno počne da otvara pasijans, kada odjednom slika celine počne da se ocrtava, i ono što je izgledalo neuredno i haotično, dobije svoja pravila, svoje kauzalnosti i predvidivosti.

Još je jedna vrsta iskušenja svojstvena ornitolozima i inim tradicionalnim istraživačima prirode, terendžijama kako ih nazva ona Minja. A to je i neka vrsta preimućstva, čak možda i privilegije. Terenci, bar oni pravi, pasionirani, na neki način su dvoživci. Oni se odlično snalaze u prirodi, znaju sve o nebu i oblacima jer moraju da vode računa o vremenu. Čitaju karte, tragove i štapove. Razumeju glasove ptica i drugih životinja. Noću znaju šta koji šum znači. Veru se vešto i pentraju, spavaju na tvrdom, mogu dugo da izdrže bez vode, a kad naiđu na dobru vodu (majstori su da je nađu) piju dugo, kao kamile. Iz džepa svaki čas izvuku poneki neobičan predmet za koji tvrde da je vrlo koristan na terenu. Uveče, pored vatre, umeju da pričaju neverovatne priče. Posle dugo ćute. Kada krenu iz prirode kući, u grad, raduju se povratku. Ne prođe dugo, a oni opet. Kreću od kuće, a vraćaju se u prirodu, i opet se raduju. Amfibije, dobro im je u oba sveta.

Naročito je bavljenje pticama takvo. Traži terenca, koji se prijatno i sigurno oseća i u gradu, u institutu, muzeju, na fakultetu, a i u prirodi, divljini, među pticama. A ptice dopuštaju izvesnu komunikaciju s čovekom, možda veću od većine drugih stvorenja. One su poglavito bića dana, s izuzetkom sova i pomrakuša. Osim toga, ptice obično imaju u svom životnom ciklusu faze koje se odigravaju neskriveno, na otvorenom, javno, sa izrazitim paradiranjem i prikazivanjem, čak i uz prethodno pozivanje na pretstavu. To čine letom i pokretom, upadljivim bojama i oblicima, i naročito glasom, zovom i pesmom. Vazdušne akrobacije vrhunskih letača ili igre ždralova po ljupkosti se ne mogu ni s čim uporediti. Lepota perja mnogih ptica je tolika da ih se ne može nazvati drukčije nego kraljevske, carske, rajske. Ko je noću slušao biglisanje slavuja, zna da nema ničeg uzbudljivijeg.

Već 3-4 godine sam i u nekim nešto drukčijim izazovima. Jednom mi je brat od strica, arheolog, pokazao fibulu iz brozanog doba, i pitao me »je li, koje su ovo ptice?« Na moje iznenađenje, to nisu bile idealne, opšte ptice-simboli, već tri sasvim različite vrste ptica, s jasnim odlikama, od kojih su dve bile tako diskriminantne da nije bilo sumnje da se radi o pelikanu i kašičaru (Platalea leucorodia).

Tako smo krenuli dalje, u potragu za najranijim figuralnim predstavama ptica na artefaktima nađenim arheološkim istraživanjima. Naše zaprepašćenje je bilo potpuno kada smo utvrdili da se 90% svih figuralnih predstava bronzanog i gvozdenog doba odnosi na ptice, i da su to najvećom većinom ptice vodenih staništa, najčešće razne vrste pataka.

Otkrili smo zapravo čitavu jednu kulturu stanovnika naselja na vodi, sa jasnim kultom vodenih ptica. Patke su, pre pojave petla i kokoške (koji su došli sa Istoka) bile i glavna domaća živina. Kult pataka i ostalih vodenih ptica u isto vreme je negovan u Starom Egiptu. Svuda su ptice i obredi koji su ih uključivali, nosili nešto sasvim pozitivno, obnavljajuće i plodonoseće. Pomalo kao na jednoj slici Damjanovskog u Narodnom muzeju u Beogradu.

Ali uvek, kao po nekom zakonu, kad oholo poverujem da sam pomerio liniju poznavanja i razumevanja ptica, da sam provalio još jednu šifrovanu poruku o ptičijoj seobi, da sam objasnio neku zagonetku ponašanja tih stvorenja, da sam utvrdio nove nepobitne činjenice o rasprostranjenju ptica, da sam otkrio nešto što niko pre mene nije znao, da sam naterao neku fibulu staru 3000 godina da progovori, nabasam na novu zamku. Ptice mi poture enigmu koju ne umem da rešim, ali takvu, da me ne obeshrabre do kraja, već da me pouče skromnosti i podbodu da ostanem u traganju na samim granicama.