Kiparski halumi i ekmek ginekon

2006 July 26 3:48 PM

Kongres u Patrama bio je prilika ne samo da se posvetim svojim precima, nego i da se družim sa prijateljima starim i novim. Neka od tih prijateljstava su jako duga i srdačna, a patraške i posebno rionske kafane su izvanredan ambijent za njihovo ispoljavanje. Iako sam ptičar, nekako su me usvojili i neki od sisaroslovaca: profesorka E. J. sa patraškog univerziteta i prof. B. K. iz ljubljanskog Prirodoslovnog muzeja odnosno s tamošnje Univerze. To je onaj isti koji me je nekoliko godina ranije prvi od slovenačkih kolega i prijatelja posetio na Bledu. I tako se to peloponesko prijateljevanje završilo, izljubili smo se, pa 1. jula pravac Atina, u još veću udobnost.

Središte te udobnosti je jedan klimatizovani stan u rezidencijalnom delu (A)Marusije, nekadašnjeg posebnog naselja, a sada severnog predgrađa Atine. Ogromna terasa na petom spratu kuće u zelenilu, sa divnim pogledom na planinu Imetos. I što je najvažnije, imao sam pred sobom još dve pune nedelje bez ikakvih obaveza, osim povremenog viđanja s malobrojnim atinskim prijateljima. Mogao sam da stignem da obiđem sve najvažnije stvari i mesta u Atini i okolini, a nisam morao. Mogao sam i da improvizujem i da planiram. I da se ne držim plana. Tako sam i radio. Na Akropolj sam sebi rasipnički dozvoio da se penjem više puta.

Nekakva jaka i hladna Bura donela je sivo ili šareno nebo s povremenim kišicama, ali je oduvala atinski smog i obezbedila skoro savršenu vidljivost. Zato sam prvih dana odabrao da se penjem na brda i gledam odozgo Atinu.

Ima ljudi koji kažu da Atina nije lep grad. Ne znam. Istina je da nema reku, a i more joj je tek u Zemunu. Tačno je i da, paradoksalno, današnja Atina nije stara varoš. Na ilustracijama iz 19. veka vidi se Akropolj kako štrći usred očajne, puste goleti, bez ijedne kućice u blizini. Ali već sa Akropolja vidite je kao blistavi hrizelefantinski grad. Kao da se ona nesrećna kolosalna statua boginje Atine Partenos strovalila i raspala u milijardu komadića kojima je ravnomerno posut čitav prostor oko akropoljske stene, dokle oko seže…

Jeste, kuće atinske nisu okrečene ostrvski drečavobelo, nego su nekako bledožućkaste, kao patinirana slonovača. A na sve strane [to se ne vidi na fotografijama] svetlucaju metalni sunčevi odbljesci poput ujednačeno posejanih parčića zlata. Pitao sam se šta je to, dok nisam video da svaka pristojna atinska kuća ima na krovu solarni kolektor i blještavi kazan za grejanje vode [na slici desno (by Stan Zurek, CC-BY-SA-3.0, Wikimedia Commons)].

Akropolj pod rekonstrukcijom

Akropolj je i dalje sav u skelama, ali su sada to neke vrlo fine, čelične, skoro paučinaste konstrukcije. Gomile klesara kuckaju na licu mesta nedostajuće delove. Na moj užas, potpuno je nestao „mali hram Atine Nike” na južnom uglu. Utvrdili su da je pogrešno rekonstruisan, pa ga slažu ispočetka. Glavni pristup u rekonstrukciji je sistem Rubikove kocke. Naime, pošto su preciznim analizama zaključili da su prethodne rekonstrukcije bile neuspešne, spremaju se da preslože sve partenonske stubove. Zaključili su da su tamburi kolonade ispremeštani. A pošto stubovi nisu međusobno isti, nije svejedno gde koji deo dođe. Na jednoj velikoj tabli su različitim bojama pokazali gde šta treba da se vrati.

Rekonstrukcija Partenona: levo novi kapitel; desno objašnjenje presložavanja stubova. 

U Nacionalnom istorijskom muzeju sam kupio i poster-reprodukciju portreta Marka Bocarisa od jednog grčkog slikara 19. veka. Time sam završio adoraciju deda-Marka i prešao na odoraciju halumija. Ako još ima nekog ko ne zna šta je halumi, neka pita znamenitog Kanađanina-Kipriota J. J. koji, po sopstvenim rečima, stvari na svetu deli u dve velike grupe: na (A) halumi i na (B) sve ostalo. Pri tome je veliko pitanje da li je postojanje grupe Beta uopšte neophodno… Halumi je netopivi punomasni kozje-ovčiji kiparski sir boje slonovače, godinu dana sazrevao, odorisan nanom, a jede se pečen na žaru ili pržen [jer se ne topi]. Malo je škripav pod zubima, ali na to se čovek brzo i rado navikne. Ne može se opisati. Naprotiv, neke druge veličanstvene stvari bi se mogle opisivati poređenjem s halumijem. Popularnost halumija u današnjoj Grčkoj potpuno je zaslužena. Ispred Istorijskog muzeja u Atini, koji se nalazi u staroj zgradi Skupštine, u restoranu „kod Starog Parlamenta” služe odlične salate sa skariranim halumijem.

Nikad ranije nisam bio u Vizantijskom muzeju u Atini. Iz vodiča sam znao da imaju jednu od najjaćih kolekcija ikona, a to nikako nije uspevalo da se popne na listi prioriteta za vreme mojih ranijih i vremenski ograničenih boravaka u Atini. Nekako sam mislio da je to crkveni muzej i da tu neće biti ničeg neočekivanog. A stalno sam prolazio pored njega i gledao pretencioznu ali sasvim nevizantijsku zgradu na kojoj piše Ilissia što nisam razumevao. Najzad, odoh da vidim „i to”. Bilo je baš iznenađenje. Zgrada na obali boga-reke [dobro, boga-potoka] Ilisosa [danas, kao i beogradski potoci, preseljenog u kišnu kanalizaciju], zidana je u pseudofjorentinskorenesansnom stilu polovinom 19. veka za ekcentričnu filhelenku Sophie de Marbois-Lebrun, vojvotkinju od Razonode [de Plaisance], ženu jednog od Napoleonovih generala. Posle je prepravljana za muzej [ne žena, nego zgrada], tako da iza glavnog krila ima dvorište tipa manastirskog konaka. Unutra je međutim čudo od muzeja.

Dvorište Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini. Desno: klepala iz muzejske zbirke.

To je konvencionalni, pravi muzej, ali inteligentno smišljen i savršeno izveden. Pa, malo je tako dobrih stalnih postavki. I, začudo, na ovoj stalnoj postavci ima relativno malo, ali naravno probranih, ikona. Dve su me stvari oduševile [a nijedna nije halumi]. Prvo je nešto što sam znao do u detalje [po svojoj profesorki istorije umetnosti Vidi Galović], ali nigde nisam našao tako očigledno i zanimljivo objašnjeno – evoluciju pravoslavne, odnosno vizantijske sakralne arhitekture, od klasičnog hierona, preko trobrodne bazilike do crkve sa osnovom grčkog krsta. Kao jedan od zanimljivih primera prikazana je prepravka Partenona u Bogorodičinu crkvu u 6. veku [posle su ga Turci podžamijali].

Unutrašnjost Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini.

Kao drugo, a sa sličnom tezom, prikazani su primeri antičkih, paganskih motiva, koje je hrišćanska crkva iz raznih pobuda i pod raznim izgovorima mogla da preuzme. Jedan od najčuvenijih primera je mit o Orfeju, čiji se odlazak u Had, odnosno povratak sa Onoga Sveta prihvatao kao potvrda mogućnosti uskrsnuća. A i inače je Orfej, sa svim onim životinjama i ticama – tako dekorativan! Cela ideologija stalne postavke muzeja drži se kontinuiteta helenske civilizacije ili, još bolje, njene univerzalnosti kroz relativizaciju podele na pagansko i hrišćansko. Muzej se zvanično zove Vizantsko-hrišćanski. I još nešto: savršena muzejska rasveta, pretežno od sasvim malih i slabih lampica [sočiva na kraju optičkih kablova], ali hiljade njih.

Uspeo sam da u Atini vidim i neke basnoslovne gostujuće izložbe [uglavnom sponzorisane od strane velikih banaka ili mobilne telefonije]. Dve su izložbe Fernanda Botera istovremeno postavljene u Atini. Prvi put sam za njegovo ime saznao kad sam pročitao tablicu na postolju jednog džinovskog uglačano-bronzanog konja daleke 1997. usred glavne hale barselonskog aerodroma, putujući na Majorku da učestvujem u jednom International Workshop o održivom razvoju u Mediteranu, pod naslovom “Between Reality and Utopia”! Mo’š misliti!

Taj konj usred aerodroma, gde mu mesto nije, asocirao me je na trojanskog konja, a bio sam i pod utiskom jednog tada nedavnog predavanja Čede Vasića o kontekstu javnih spomenika i odnosu spomenika i okruženja, uključujući i svetinu. Izmedju dva aviona imao sam vremena da posmatram kako se hiljade ljudi-mrava užurbano kreće nesvesno postojanja Konja-Kolosa koji je suviše veliki da bi ga iko primetio. Jednim idiot-Nikonom za porodične fotografije i slabašnim blicem slikao sam Boterovu konjinu s namerom da slajd dam Čedi za sledeće predavanje. Kad su slajdovi razvijeni video sam da se polirane bronzane skulpture ne mogu fotografisati blicem. Ta tamna i glatka bronza, crvenkastobraon boje nekadašnjih kupatilskih kazana na drva, jednostavno u trenu popije svu svetlost blica i ne pojavljuje se na fotografiji. Uopšte nisam mogao da verujem da se na fotki ne vidi nešto što je meni izgledalo tako dominantno, ogromno i voluminozno. Vrativši se u Beograd, obavestio sam se malo o čudnom Kolumbijcu Boteru, školovanom naivcu, koji se upravo tada proslavljao po Parizu i Njujorku, i koji živi u Italiji, a slika u maniru meksičke narodne muralne umetnosti.

Sledeće godine zadesio sam se u Lisabonu u vreme EXPO98, i kad sam izašao na Praca do Comercio, samo što nisam pao u nesvest: ceo veliki trg [nekadašnje kraljevskodvorsko dvorište] bilo je zatrpan mrkim megatonskim Boterovim debelim ljudima, džinovskim ženama i decom, naduvanim elefantijatičkim kljusinama, mesnatim zaobljenim psinama, preuhranjenim mačketinama [kao da su ukrale i pojele odjednom sve moje zalihe halumija], čak je bio i jedan vrabac od 3 metra! Činilo mi se da skulptura ima na stotine… Bio sam iskreno zadivljen jer, za razliku od onog usamljenog aerodromskog konja-izuzetka, ovo je već bio sistem, populacija nekog guliverskog sveta, koji ima svoju teritoriju, svoje granice. Padala je kiša, svetlost je bila relativno slaba za moj analogni idiot, ali su sve slike savršeno ispale. Ipak, u slajdove se krišom uvukla ironija čijeg prisustva nisam bio svestan dok sam slikao.

I sad u Atini, u Koncertnoj palati [Μέγαρο Μουσικής Αθηνών] izložba Boterovih skulptura! Prvi put sam video zajedno i njegove bronze normalnih veličina uz kiklopske statue. Gledao sam te preuveličane ljude i životinje koji pri tom nisu deformisani. Naprotiv, koherentna anatomija savršeno podržava potpuno smiren i stabilan, ukrućen stav. Lica bez grimasa i izraza sugerišu spokojstvo i otsustvo bilo kakve drame – to su ljudi bez problema, životinje-lutke koje ne moraju da brinu čak ni za hranu. Ili Boterovi ljudi ne obraćaju pažnju na okruženje [džinovi ne haju za sitnice], ili su sigurni da na sva pitanja znaju odgovore i imaju snage da prevaziđu svaku teškoću.

Iako je bila nedelja, gotovo da nije bilo posetilaca. Neka monsunska Bura donela je malo kiše koja je orosila skulpture ispred MuzMegarona.

Predveče sam silazio u amarusijski downtown, koji je živ, živopisan i pedestrijanski. Pre 3 godine otkrio sam „Kafenion ginekon (Καφενείο γυναικών)”, u koji muškarac može da uđe samo u pratnji dame. Bilo je to uoči Božića i tada sam prvi put video da se jelka postavlja naglavačke, postoljem na plafon. Vrlo dekorativno i praktično. Svi ukrasi vise normalno iako jelka stoji naopako. I nema bojazni da krupni Bata-Klaus preturi nestabilni krisbaum, Pokušao sam da se izborim da to primenim u Beogradu, ali sam bio grubo odbijen. Elem, to je i dalje vrlo prijatan kafe, sa odličnim kolačima, među kojima se izdvajaju milopita [neka vrsta hibrida američke i lenje pite s jabukama] i ekmek. Usprkos očiglednosti, Grci odbijaju pomisao da je ekmek turska reč. Ako međutim u Turskoj zatražite ekmek, uputiće vas u pekaru, jer je ekmek hleb svakidašnji, mada često lepinjastog oblika. Grčki dočim ekmek je orijentalna varijanta krempite sa šlagom. podloga mu je slatki peksimit, pa ga valjda otuda zovu hlebetinom. U luksuznijoj varijanti podloga je od kadaifa, sa sladoledom odozgo. Jaoj… Mogao bih da živim na ekmeku.