U početku beše knjiga: Starčeva gorica

Naslovna fotografija: Manastir Starčeva gorica 1996.

U početku bješe riječ, po Jovanu.

Ili slovo. Odnosno knjiga.

Otkrio sam da, opisujući lična iskustva sa putovanja, često počinjem od neke knjige ili druge kakve publikacije koja je prethodila putovanju. Ili je bar imala neku važnost za moja iskustva. Ili je došla posle, a odnosila se na putovanje. Nemam nameru da izvlačim neke poučne zaključke, ali nek se zna, znano budi, da sam sećanja na Avganistan, Bolonju, Ćelije, Dubrovnik, Italiju, London, Monpelje, Palermo, Pariz, Prčanj, Tursku, Vranjinu, Vardenik, možda i na još neko odredište, čak i na Perone i na beogradski Krug Dvojke, da sam dakle iskustva s putovanja spontano povezivao s najmanje jednom određenom knjigom. I sam sam se iznenadio tolikom učestalošću pojave koja već ukazuje na izvesnu pravilnost. Knjige nastaju u nekoj stvarnosti koja prethodi ovoj, našoj, sadašnjoj. Ali stupaju s njom u čvrstu vezu. Spajaju i sjedinjavaju više stvarnosti. Tuđih i mojih.

Ja ću tako i da nastavim.

O knjigama uopšte i o jednoj naročitoj, a koja i nije prava knjiga, razmišljao sam često, pa i tada, u januaru 1995, dok sam se, uz brujanje pente, vozio preko Skadarskog jezera, u posetu ocu Grigoriju, pustinjaku koji je došao na Starčevu goricu prethodne godine ili 1993. Starčeva gorica znači starčevo ostrvo, jer se kamenita ostrvca uz južnu obalu Skadarskog jezera zovu goricama, tj. malim gorama, malim brdima. Isto se goricama nazivaju i ostrvasta brdašca u Ćemoskom polju i u ravnoj Zeti koja je nekad bila jezero s ostrvcima. Tako je i nekadašnje selo Podgorica dobilo ime. Pod-gorica.

Po tim goricama-ostrvcima posejani su džepni manastirčići iz 14. i 15. veka, iz vremena oblasne gospode Baošića i nešto kasnije. Trebalo bi da ih je bilo najmanje tuce. Kad sam se prvi put iskrcao na Bešku goricu 1967, ostrvo koje je od starine pripadalo oko dva kilometra udaljenom albanskom krajinskom selu Besi, zatekao sam ruševine dveju crkava. Bile su grubo konzervirane prethodnih godina i postavljeni su im bili kameno-betonski krovovi. Vekovima napuštene (bar 5 vekova) male crkve idealne su za čuvanje koza. Na podu crkava bio je debeo, stoletni sloj brabonjaka iz kog se dizao odgovarajući zadah. A iz krovova i zidova rasle su divlje smokve i rakite.

Beška gorica 1967.

Otkad su primili novu veru u 16. veku, generacijama muhamedanaca Bešana i još bližih Murićana u svesti nije postojala nikakva druga namena tih crkvica. Koze su slobodno puštali na ostrvce, nekad manastirsko, a zatim vakufsko. Nisu morali da ih čuvaju, a same koze su se sklanjale u puste crkve za vreme podnevne pripeke i kiše, i noću, kad zahladni. Ti hramovi su bili isti kao ona pećina na Vranjini.

Ko bi ušao unutra, rizikovao je da ga u trenutku preplave hiljade gladnih krpelja i buva. Jednom prilikom smo na Beškoj gorici bili toliko napadnuti krvopijama da je ovde već mnogo puta pominjani herpetolog Georg Džukić u očajanju skinuo sve sa sebe i potopio se u spasonosne vode jezera na nekih dvesta metara daleko od grupice Murićanki koje su na žalu prakljačama tukle rublje.

Iako moj kolega Džukić nije imao nikakve egzibicionističke namere, a i računao je da čedne meštanke ne raspolažu optičkim spravama kojim bi mogle da vide ijedan skaredni detalj, one su se ipak požalile svojim muževima, braći i očevima. U tren oka smo bili opkoljeni do belog usijanja ogorčenim muškarcima iz Murića, rešenim da po svaku cenu odbrane ili osvete ugrožene časti svojih sestara, žena i majki. Taktički smo bili u zamci, jer se grupa postavila između nas i našeg na šljunak izvučenog čuna koji nam je bio izlazna opcija.

Murićani nisu bili vidljivo naoružani, ali to nije bila dovoljna garancija. Jedan mi je Albanez, skadarskojezerski ribočuvar koji me je vozio leutom, izjavio kako jedva čeka ljeto. Zašto – začudio sam se? Pa da mi se vidi pištolj – ponosno reče i otkopča gornji deo uniforme da bih mogao da se uverim da na leđima za pojasom ima to oružje u futroli.

Situacija na murićkoj plaži bivala je sve napetija. Što je najgore, meštani su besno opisivali naše neoprostivo ponašanje i neublaživu uvredu njihove časti, ali nisu pominjali nikakvu konkretnu kompenzaciju ni zadovoljenje kojim bismo umirili njihovu opravdanu ogorčenost. Naše ponude da im se izvinimo kategorično su odbijali. Sinula mi je ideja da predložim da sve njihove žene dođu da nas kazne tako što će se pred nama skinuti gole i poniziti nas na najsuroviji način, ali sam video da su se pralje već pokupile i nestale, tako da sam tu genijalnu ideju zadržao za sebe.

Sedeli smo bespomoćno na šljunku plaže a uvređeni Albanezi su neprestano ponavljali istu mantru bez konkretnih zahteva. Onda smo im, pošto napretka nije bilo, rekli tihim ali odlučnim glasom: sad ćemo da ustanemo i da krenemo ka čunu da bismo otišli. Sklonite nam se s puta. I ustali smo i krenuli, a oni su nam se iznenađeno razmakli. Molio sam Boga da motor upali iz prve. Gledali su za nama otvorenih usta. Tako se završila naša lekcija iz murićke pristojnosti.

Kad sam dvadesetak godina kasnije, 1996. na Bešku vodio svoju kumu Nevenu R. i njenog zeta Miću, obe crkve bile su delimično restaurirane, ali su vrata opet bila izvaljena i kroz njih su slobodno ulazile koze. Upozorio sam goste na posledice i ispričao staru anegdotu sa Murićke plaže.

Veća crkva, posvećena Svetom Đorđu verovatno iz 14. veka, zadužbina je Đurđa Stratimirovića Balšića. Crkva Blagoveštenja je iz 15. veka, a kao svoju grobnu crkvu podigla ju je Đurđeva žena Jelena, ćerka Kneza Lazara Hrebeljanovića. Njenim staranjem, na Beškoj gorici je nastao Gorički zbornik, knjiga koja sadrži monaški tipik za sve ostrvske manastire.

Međutim, knjiga od koje je počela moja skadarskojezerska epopeja zapravo je bila prva sveska Glasnika beogradskog Prirodnjačkog muzeja, izašla 1949, a ja sam je se dokopao na studijama, negde 1964. Izlaženje tog kasnije slavnog naučnog časopisa počelo je dvobrojem za 1948. i 1949. U to vreme još nije bilo nijednog biološkog instituta u Beogradu, i u Prirodnjačkom muzeju i oko njegovog novog Glasnika bili su okupljeni najznačajniji prirodnjaci posleratnog vremena. Gledao sam tu loše povezanu sivkastu publikaciju, štampanu na nekvalitetnom debelom i neravnom papiru, svestan šta držim u rukama, i s potpuno jasnim stavovima o odnosu forme i sadržaja. Ni na pamet mi nije padala pomisao da ću kroz dvadeset godina početi da uređujem taj časopis, i nastaviti tako još sledećih dvadesetak godina.

Prvi i najveći deo dvobroja Glasnika zauzimao je, na skoro sto strana, noseći članak „O vegetaciji i flori skadarskog područja.“[1] Članak je ostavio na mene ogroman utisak. U to vreme su se i naučni članci pisali za čitanje. Od početka do kraja. Današnje članke malo ko zaista čita. U njima se pronalaze informacije i iz njih se vade podaci. Niko normalan sad ne bi čitao članak od sto strana! Između ostalog i zato što se sada naučni tekstovi obavezno pišu lošim, nematernjim i skoro mehaničkim engleskim, rudimentarnim jezikom popunjenim tehničkim terminima, gotovim sklopovima rečenica i oveštalim formulacijama. Nema tu šta da se čita. Jasno mi je zašto je to danas tako i ne mislim da ne valja. Samo kažem da je do pre pedesetak godina to bilo sasvim drukčije.

Članak su napisala tri autora od kojih su prva dvojica bili veoma poznati beogradski Rusi, nekadašnji emigranti koji su se ovamo sklonili od Sovjetske revolucije. Pavle Ivanovič Černjavski, harkovski đak, bio je naročito zainteresovan za istoriju vegetacije i osnovao je paleobotaniku u Srbiji. I kao naučnu disciplinu i kao zbirku u Prirodnjačkom muzeju u kom je radio kao kustos. Svi naši kasniji botaničari bili su njegovi učenici ili bar pod njegovim jakim uticajem.

Uz Černjavskog je stajala najživopisnija figura tadašnjeg Prirodnjačkog muzeja – Oleg Sergejevič Grebenščikov, solista baleta beogradskog Narodnog pozorišta, koreograf, kompozitor, slikar i botaničar! Nikad u tom muzeju nije radio niko s toliko različitih i uspešno ostvarenih talenata. Kada je došlo do informbirovskog razlaza između Titove Jugoslavije i Staljinovog Sovjetskog Saveza, beogradski Rusi su se našli u rascepu između sovjetskog propagandnog vrbovanja i opravdane jugoslovenske neprijateljske sumnjičavosti. Bio je to jedan od onih istorijskih mrtvih čvorova – zapleta za koji nije postojalo dobro rešenje.

Potpuno u duhu tragične istorije svoje ogromne otadžbine, naše Ruse su čekala nova iskušenja. Černjavski i Grebenjščikov su odabrali da još jednom emigriraju i to baš tamo odakle su svojevremeno pobegli! Černjavski je prebegao u Bugarsku, a Grebenščikov u Čehoslovačku, obojica u satelitske zemlje Sovjetskog Saveza. Nadali su se, obećavano im je, da će preko njih brzo stići u Rusiju. Ništa od toga, poslati su u zabačena čistilišta gde su godinama tavorili iščekujući dozvole za ulazak u Majku Rusiju.

Tako nisam zatekao nijednog od pisaca tog članka-knjige koja je na mene ostavila toliko moćan utisak da mi je donekle usmerila pojedina životna opredeljenja. U knjizi je bila opisana zonalno raspoređena vegetacija Skadarskog jezera i njegovih obala, u zavisnosti od dubine i fizičko-hemijskih svojstava vode, osobina dna i drugih faktora. Ništa naročito – pomislio bi neko danas, znalo se i ranije za takav pojasni raspored jezerskog živog sveta. Ali ja sam u tom članku prvi put jasno pročitao da su susedni pojasevi vegetacije naseljeni biljkama koje ne potiču iz susednih geografskih zona. Naprotiv!

Za razliku od sredine 20. veka, danas tako nešto ne zvuči senzacionalno, ali je meni pomisao da možda i ptice na balkanskim jezerima mogu imati slična pravila rasporeda, davala tada nadu u mogućnost otvaranja sasvim novih istraživačkih vrata. Bio sam pod uticajem još jednog Rusa, čuvenog Sergija Matvejeva, koji se bavio visinskom zonalnošću ptica balkanskih planina i smenom fauna od Sredozemlja ka kontinentalnim stepama, Krimu i Kavkazu, kao i severnim tajgama i tundrama.

Odmah sam svoju ideju o zonama ptičijih staništa na Skadarskom jezeru podelio s Matvejevim koga sam tokom studija redovno posećivao. Njega nisu mnogo zanimale vodene ptice jer su jezera i bare smatrane azonalnim predelima koji se pojavljuju tamo gde ima vode, bez obzira šta se nalazi unaokolo. Ali me je pažljivo saslušao, podržao me je i rekao da od toga, ako se ispostavi kao tačno, može da ispadne jedan lep doktorat.

Tako sam ja, kao student, i krenuo na onu Vranjinu. I „nisam se vadio“ iz Skadarskog jezera dok nisam doktorirao 1983. A nastavio sam da brodim po tom jezeru i docnije. Pa tako i te 1995, kad sam se zaputio ocu Grigoriju na Starčevu goricu, za koju ću već sledeće godine zatražiti pomilovanje. I za onaj Krš od Starčeve, malecno i nenaseljeno, kao otkinuto ostrvce pored.

Starac po kome je ostrvo dobilo ime, bio je izvesni Makarije, poznati tadašnji duhovnik koji je tamo povučeno živeo i tihovao u nekoj ostrvskoj isihastičkoj isposnici. Zatim je u 14. veku na toj Starčevoj gorici podignut manastir sa crkvom posvećenom Bogorodici. Kako se gorica zvala pre Svetog Starca Makarija nije mi poznato. Kad sam 1967. prvi put stao nogom na Starčevu goricu, sve je bilo pusto, crkvu su samo koze koristile. Nekim konzervatorskim zahvatom koju godinu pre, krov je bio izliven u betonu. Ispred ulaza u crkvu, među temeljima priprate i paraklisa, sa po četiri kamena bila su obeležena dva mala pravougaona prostora koja su mogla da budu mesta nekih grobova. Drvena vrata su bila obijena, a koze su slobodno ulazile unutra.

Bilo je to vreme kad je ateizam bio široko prihvaćen u tamošnjem narodu i državi. Nije bilo pokušaja da se bilo šta od istorijsko-duhovnog nasleđa očuva, a nekmoli obnavlja. Sećam se da je i crkva u selu Duži kod Šavnika početkom sedamdesetih bila razvaljenih vrata i poharana, u miru i u tradicionalno hrišćanskom okruženju. A Starčeva gorica na Skadarskom jezeru imala je mnogo veću istorijsku ulogu nego što bi po dimenzijama otoka, ostacima skromne crkvice i pažnji koju dobija od države i nacije, bilo ko mogao pretpostaviti. O njoj se zapravo govorilo sasvim retko i uvek tiho.

Prvim znacima preokreta postao sam svedokom 1980. Te jeseni je Crnogorska akademija nauka i umjetnosti organizovala u Titogradu jedan naučni skup posvećem Skadarskom jezeru, kako njegovim prirodnim, tako i kulturno-istorijskim vrednostima. Na poziv tada već akademika Božine Ivanovića, učestvovao sam na tom skupu. U to vreme sam se već bavio utvrđivanjem predela vodenih staništa od međunarodnog značaja za ptice, pa sam takav jedan izveštaj saopštio na skupu o Skadarskom jezeru u Crnogorskoj akademiji [2]. Tek tri godine docnije, Skadarsko jezero je proglašeno nacionalnim parkom, a zvanični međunarodni status je čekalo do 1989. Godine 1996. je tek stavljeno na Ramsarsku listu.

Božina Ivanović je bio čovek koji je postigao najviše naučne i političke položaje u Crnoj Gori. Kad kažem najviše, mislim najviše. Iznad njega je bilo samo nebo. Počeo je kao učitelj. Kad sam se ja onomad pojavio na Vranjini kao student i ornitolog-zanesenjak, odmah je shvatio da iz zanesenjaka može da se iscedi koja korisna kap. Tada je prelazio iz Zavoda za zaštitu prirode za direktora u Zavod za biološka i medicinska istraživanja u Titogradu.

U Zavodu za zaštitu je ostavljao zbirku punjenih ptica sa Skadarskog jezera kao mrtav kapital, jer još nije bilo ornitologa u Crnoj Gori koji bi tu zbirku naučno odredio. Pitao me je da ja to uradim i ja sam, počastvovan, odmah pristao, čak odbivši honorar za takvu sitnicu. Iznenadio sam se kad se u tadašnjem poznatom jugoslovenskom naučnom časopisu odmah potom pojavio članak Božine Ivanovića na bazi podataka iz te zbirke [3]. Bio je to njegov prvi i poslednji rad o pticama. Inače se bavio antropometrijom i ihtiologijom.

Ono po čemu sam međutim zauvek zapamtio taj naučni skup iz 1980, bio je jednodnevni izlet brodom po jezeru. Prvo sam mislio da ne pođem na tu veselu ekskurziju s velikom grupom ljudi, jer sam Skadarsko jezero dovoljno upoznao i zavoleo na privatniji, intimniji način, a i nisam očekivao da će vožnja ovećim brodom punim sveta doneti nešto za mene novo ili zanimljivo. A onda sam saznao da će s grupom poći Anika Skovran iz Beograda, kao tumač istorijsko-umetničkih spomenika. To je suštinski menjalo stvar.

Izletnički brod je uspeo da pristane uz Starčevu goricu i cela grupa se iskrcala da poseti ostatke napuštenog manastira. Jedva su se primećivali tragovi konaka, omirine i majušna ruševna crkva, više nalik slučajno naslaganim nizovima nejednakih kamenova usred prirodnog nereda krša obraslog u pobedničku draču. Kad smo prišli, siva, niska i neugledna crkvica od pritesanog kamena, jedva šest i po metara duga i tri i po metra široka u najširem delu trolisne osnove, izgledala je još manja, sivlja i beznačajnija naspram šarene i bučne grupe izletnika.

A onda je uboga crkva počela da raste, da sjaji i dobija na eleganciji, čim je o njoj progovorila Anika Skovran. Svojom sigurnošću i uverljivošću podsetila me je na gimnazijsku profesorku istorije umetnosti iz beogradske Klasične gimnazije. A to je najveće priznanje. Slušao sam netremice i samo mi je senka kružećeg galeba povremeno (ali na pola sekunde) odvlačila pogled. Manastirčić sa crkvom posvećenom Bogorodici je, iako veličinom neznatan, zajedno s drugim liliputanskim ostrvskim svetilištima podignutim posle raspada srpskog carstva, zasvetleo u mraku poput roja svitaca.

Na Starčevoj gorici i u drugim jezerskim manastirima 14. i 15. veka, u vreme i uz staranje gospode Baošića (Balšića), pisale su se – knjige! Svete knjige. U te tesne crkvice jedva da je moglo da istovremeno stane po nekoliko mršavih monaha. Ali bio je to čudesan, veličanstveni, rasuti skriptorijum na blistavoj vodi Skadarskog jezera! Monasi su lovili ribu i pisali knjige u vekovima u kojima valjda nikad pre i nikad posle nije bilo manje pismenih. Ali se znalo da su knjige svete i skupocene. U njima su bile skrivene istine. I dalje sam slušao Aniku Skovran, dok se živahni majušni carić poput miša provlačio kroz trnje i granje na tlu.

O ocu Grigoriju sa Starčeve gorice prvi put sam čuo od Doktora. Doktora Deana (sic!) Jovičevića, virpazarskog lekara. „Morate da ga upoznate“ – ubedljivo mi je saopštio Doktor 1995, a na moje pokušaje da saznam zašto, samo mi je značajno ponovio da moram da ga upoznam. Već sam znao da Doktor ne saopštava uvek sve do kraja, uživajući da sagovorniku na tajanstven način nagovesti da zna o drugima više od ostalih.

Tako smo se Doktor i ja i upoznali prethodne godine u Virpazaru. Prišao mi je na terasi hotela kao meni nepoznat čovek i laskavim rečima stavio do znanja da zna ko sam i šta sam i šta tu radim. Bio sam malo oprezan i nesrdačan, ali smo se docnije sprijateljili i porodično posećivali u Virpazaru, kad god sam tamo dolazio. Doktor je jedan od najneobičnijh ljudi koje sam sretao na Skadarskom jezeru. I to u veoma jakoj konkurenciji.

Jednom mi je entuzijastično pokazivao isečke iz novina o nekakvoj hibridnoj letelici, između aviona i hoverkrafta, koju je izumeo jedan Rus daleko na istoku. Doktor je bio ubeđen da bi se ta letelica odlično pokazala iznad ogromnih i nepristupačnih močvara severne obale Skadarskog jezera. Pomogla bi mu da prevozi grupe talijanskih lovaca koji su svake zime kod njega dolazili u tzv. lovni turizam. Bio sam preneražen kad sam došao sledeće godine i na pristaništu virpazarskom video veliki beli „Doktorov avion“. Mislim da nikad nije poleteo i još sam ga jedno vreme zaticao na istom mestu kako polako rđa i biva očerupavan. A onda je jednom avion samo nestao.

Drugi put me je dočekao s vešću da je nabavio „privatnog vuka“. I zaista, u improvizovano ograđenom delu dvorišta, držao je divnog, pravog, poluodraslog i poluukroćenog kurjaka, koga je Doktorova supruga Smiljana, rođena Nišlijka, redovno izvodila i kilometrima šetala po okolini – ne bi li potrošila makar malo njegove vučje energije.

Virpazar 1998: Doktorov privatni vuk, s ukrotiteljima

Stalno je bio u novim inicijativama. Pasionirano je skupljao umetničko-istorijske predmete, naročito oružje i na Doktorovoj kući je bledeo natpis Antiquities dugo posle odustajanja od ideje prodavnice starina u Virpazaru. Napustio je i zamisao o otvaranju fabrike za pakovanje konzervirane ribe, ali ga to sve nikad ni za trenutak ne bi pokolebalo i odvratilo od neke nove ideje.

Doktorova strast je i networking, do majstorstva. On svakog poznaje i kod njega sam u Virpazaru sretao poznate beogradske ličnosti. Povremeno bi se individualno angažovao u politici, jedno vreme ga je zanimala teorija o starodukljanskom poreklu Crnogoraca, a pokretao je i environmentalističke organizacije civilnog društva. Uvek sve s puno entuzijazma i bez upečatljive lične koristi. Zato sam valjda i prihvatio poziv da zajedno posetimo oca Grigorija na Starčevoj gorici. Nisam u sebi precizno formulisao razloge za tu odluku. Ali sam jednu stvar odmah, hm, osetio: ako se na Starčevom ostrvu, posle zapustelosti duže od petsto godina, sad obnavlja duhovnost, onda je reč o kontinuitetu dobra. Ta ideja, ili osećaj, bila mi je vrlo privlačna i ja sam otišao tamo. Kontinuitetima nikad nisam mogao da odolim.

Od Virpazara do ostrva ima skoro 15 kilometara čamcem, što je oko sat i po vožnje po mirnom jezeru. Već dok smo prilazili s južne strane, gde je neka vrsta prirodnog prilaza krševitom ostrvu, čekalo me je iznenađenje. Crkvica se zabelela usred haotičnih sivih stena kojima je opkoljena, a zapadno od nje videla se potpuno nova, stroga građevina konaka, kao što se vidi na naslovnoj fotografiji. Drača i divlje rastinje su bili iskrčeni unutar manastirskog prostora ograđenog novim zidom koji se takođe beleo. Izgledalo je kao da je brigada vrednih radnika pristupila raščišćavanju i restauriranju manastirskog kompleksa od kog sam pamtio samo sive ruševine.

Naša mala grupa popela se novim stepenicama do zgrade konaka noseći ponude. Tiho smo se javili da smo stigli, ali niko nije izašao da nas dočeka. Tek posle nekog vremena polako se pojavio otac Grigorije. Mršav, crvenokos i crvenobrad mlađi čovek. Bio je upadljivo uzdržan i nesrdačan, ravnodušan dok je Doktor predstavljao one koji su mu bili nepoznati. Sve kako treba. Odabrao je samoću i društvo mu ne nedostaje. Taman posla da se ushiti i obraduje svakom posetiocu na tom samotnom mestu! Starčeva gorica je bila njegova pustinja i niko mu nije nedostajao. Priznajem da me je time odmah kupio.

Nije to rekao, nego sam tu poruku bez reči ja od njega primio i malo se postideo što sam uopšte došao da ga prekinem u radu ili uznemirim u molitvama u svom kolekcionarstvu bizarnosti i neočekivanih pretrajavanja. Primetio sam ipak da na licu nema opušteni blaženi izraz kakav se često vidi na pustinjacima koji su postigli unutrašnji mir. Kao da sam video neki grč na njegovom licu ili bar izvesnu borbenu odlučnost. Ako to sve nije bila samo moja projekcija?

Razgledajući novu zgradu konaka, mnogo veću od Bogorodičine crkvice, video sam pored jednog prozora, kao osmatračnice, dve radio-stanice na akumulatore. Malo mi je laknulo jer sam dotle razmišljao kako je pomalo nebezbedno živeti sam na pustom ostrvu u to vreme kada je preko Jezera išla neprekidna, danonoćna krijumčarska ruta iz Albanije u kojoj je počinjala anarhija, a Srbija i Crna Gora bile pod međunarodnim embargom. Prisećao sam se kako sam kao student dva puta bezbrižno noćivao u vreći u čunu privezanom za Starčevu goricu. Ali to su bila drukčija vremena.

Otac Grigorije je bio inženjer elektrotehnike sa beogradskog univerziteta, rodom Novopazarac, ali se zamonašio u jednom novom južnobanatskom manastiru i odmah potom odabrao Starčevu goricu kao mesto svojih iskušenja. Posetio sam ga otad nekoliko puta i svakom prilikom sam se iznenađivao i divio njegovoj predanosti da obnovi crkvu, konak i ceo „manastirski kompleks“ koji je pretvorio u sistem terasastih baštica usred ljutog krša, tako da je uspevao da ih efikasno kaskadno zaliva. Zahvaljujući dobročiniteljima, nabavio je solarne panele tako da je imao nešto struje.

Nikad nismo mnogo reči razmenili, otac Grigorije i ja. On je bio otšelnik i nije bio pričljiv, a ja sam se uzdržavao od zapitkivanja. Nisam ga pitao ni za odnose sa Zavodom za zaštitu spomenika, s obzirom da je rekonstruisao i crkvu, i konake i kapiju. Pitao sam ga jedino, koliko se sećam, da li je, raščišćavajući manastirski prostor, naišao na đubrište. Aludirao sam na činjenicu da, posle pljačkanja i pustošenja, najbolji arheološki tragovi ostaju među odbačenim stvarima i otpacima. Potvrdio mi je da je svašta nalazio upravo ispod zidova samog konaka. Ali mi nije pokazao ništa od nalaza.

Pitao me je valjda jedino kako da se reši koza, koje su mu stalno preskakale zidove i ograde da bi pustošile njegove bašte. Žalio se da nije uspevao u pregovorima sa susedima da ih namoli da prestanu da puštaju slobodne koze po ostrvu. Nisam mu zavideo ali sam se divio njegovoj nepokolebljivosti. U to vreme su već bili sasvim pokvareni odnosi Beograda i Podgorice, a omiljena tema u mnogim krugovima postalo je nesrpsko poreklo Crnogoraca, za koje je jedno od sredstava za potvrđivanje bio i netom lansiran projekt autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. Otac Grigorije bio je sam i u negostoljubivom okruženju. Ali se nije žalio, osim na koze.

Jednom nas je, na putu ka Starčevoj gorici, ali mnogo pre dolaska oca Grigorija, uhvatilo nespremne iznenadno jugo. Bili smo u malom čunu (od dva kolomata) nas trojica: Herpetolog (već pominjani), Vizi Jezerski i ja. U nekim okolnostima, mali čun je prednost, jer je brži od velikog. Ali nije mudro ići njime na dalje ture po otvorenom jezeru. Bio je to nepromišljen izbor. Toga smo postali vrlo brzo svesni, čim je jugo podigao velike talase i počeo da nam puni vodom čun na sred jezera. Blizu Petrove ponte olujni vetar nas je bukvalno zaustavio. Na krmi (za motorom) je bio Vizi i odmah je usmerio čamac uz vetar tako da je samo skakao po talasima. Izdignuti prednji deo dna čamca je primao strašne udarce, ali su talasi ubacivali manje vode. To smo ispolcima uspevali da izbacimo.

A taj Vizi, legendarni čudak za koga se ponekad nije znalo da li stvarno postoji ili su ga izmislili, pojavio se neočekivano 1972. u Biološkoj stanici na Vranjini, kao tek svršeni biolog iz Bačkog Petrovca. Visoki vižljasti mladi Slovak. Osmehivao se stidljivo kad ga pogledate. U sredini gde se smrknutost i zabrinutost na licu smatra znakom muške odgovornosti i odraslosti, izgledao je kao s druge planete. Kad progovori svojim slovačkim pevajućim naglaskom, bilo ga je zabavno slušati. Pokušavao je da uhvati crnogorski izgovor i način izražavanja, ali je to onda bilo još smešnije. Vremenom međutim, skinuo je čak i lokalnu mimiku i grimase, tempo govora, pa čak izmenio i boju glasa. Svak bi reka ere je Zećanin.

Direktor Biološkog zavoda Božina Ivanović dao mu je ornitološke zadatke, tako da sam tri godine mlađeg, ali na Skadarskom jezeru šest godina manje iskusnog Vizija u početku njegovog rada donekle poučavao. Brzo je učio i prestao da bude učenik, što je uvek najpoželjniji rezultat svakog učitelja. Vredan i spretan u svim manuelnim veštinama, ubrzo je na Vranjini napravio bogatu zbirku punjenih ptica. Svaku spravu umeo je da popravi, i to je i radio, pa je vrlo brzo postao autoritet za popravke i improvizacije u funkcionisanju opreme bilo koje vrste. Radio je ćutke, bez hvalisanja uspesima, prisvajanja zasluga i privlačenja pažnje. Iskorišćavali su ga, jeste, ali i respektovali.

Tihog i flegmatičnog, ko ga nije poznavao mogao je pogrešno proceniti. Taj bi se iznenađivao kad naiđe na Vizijevo čvrsto nepristajanje i odlučno odbijanje. U banalnim raspravama nikad nije učestvovao, ali kad bi se nekom najzad usprotivio, to je bio kraj. Znale su njegove kolege taj njegov hladnokrvni karakter i poštovale su ga. Kad je 1995. osnovan Prirodnjački muzej Crne Gore, kao najprirodnije rešenje došlo je postavljanje Ondreja Vizija za prvog direktora. Ostao je tamo do penzije.

Otkako se Vizi doselio u Crnu Goru, po Skadarskom jezeru smo, i zimi i leti, najčešće radili zajedno. Mislim da ni s kim drugim u životu nisam toliko vremena proveo u istom čamcu. Uvek je on vozio, bio skiper od punog poverenja i domaćin. Od prvih dana našeg zajedničkog traganja za pticama, odlično smo se slagali i razumevali poglavito bez reči. I kad smo podnosili zajedničke izveštaje, sastavljali elaborate i pisali naučne radove, trošili smo najmanje vremena na dogovaranje. Retko se to sreće.

Savršeno mi je odgovarala njegova nemrzovoljna ćutljivost. Kad bi se u čun ukrcao neko ko voli da ćereta, da zapitkuje i neprekidno se iskazuje i prikazuje umesto da sve svoje antene usmeri na ono što Jezero ima da mu saopšti, ubrzo bi shvatio da ga Vizi ne sluša, a možda čak i ne čuje. Pa bi polako prihvatio nepisani kodeks jezerskog ponašanja.

Kao da je rođen na Skadarskom jezeru, a ne u Bačkom Petrovcu kraj kojeg prolaze samo ustajali kanali, Vizi je poznavao svaki deo Jezera i majstorski je brodio izbegavajući podvodne hridi uz obalu Krajine, a isto tako virtuozno vozio kroz lavirinte močvara Crnog Žara i vijugavih tokova rečica koje se ulivaju u pojedine delove i zalive jezera. Sećam se s koliko muke smo se 1975. zavlačili u Pančova oka u potrazi za skrivenom kolonijom pelikana.

Bili smo joj blizu, osećali smo je, ali čamac jednostavno nije mogao dalje kroz nerazmrsivi splet vodenog bilja ni preko arbunosa, izvaljenih busenastih snopova trske i njenih rizoma koji grade prirodne splavove ili plutajuća ostrva. Na njima se pelikani gnezde, ali su za čamac nesavladive zapreke.

Odmah smo se Vizi i ja razumeli šta sledi, ako nećemo da odustanemo od poduhvata. Uskočili smo u smrdljivu vodu močvare i probijali se plivajući na snagu, jer smo morali da kidamo zmijaste peteljke lokvanja i vreže kasoranje koje su nam se obmotavale oko nogu i ruku otežavajući svaki naš pokret. Priznajem da je to bilo kupanje u kome sam najmanje uživao u svom dotadašnjem životu. A nisam znao šta me čeka kroz koju godinu dvadesetak kilometara odatle. Naravno, našli smo traženu koloniju i odmah zaboravili pijavice i zelene hobotnice koje su nas vukle ka dnu.

Odgovarao mi je i Vizijev neuobičajeni smisao za humor. Nije ga rasipao, a obično je šale pravio na sopstveni račun, a ne rugalački. Došavši mu u kuću, po običaju sam ga zaticao kako nešto majstoriše. Video sam da je rasturio neke telefone i upitah ga šta to radi? „Evo, od dva nova telefona, pravim jedan stari!“ – odgovorio mi je najozbiljnijim glasom Ondrej Vizi. A kad sam mu se pohvalio svojim novim autom marke Renault Modus, razgledao ga je sa zanimanjem i rekao: „Ovo je auto veće iznutra nego spolja.“

Jednog jutra, to novo auto nije htelo da upali. Noć je u Podgorici bila hladna i vlažna i sumnjao sam na neku kondenzaciju. Zamolio sam Vizija da pogleda, računajući na njegovo iskustvo sa svakojakim polovnim automobilima oko kojih se vazda bavio. Došao je ozbiljan, s naočarima i rekao da otklopim haubu. Uživao sam što će se iznenaditi kao i ja prvi put: Vizi je zurio u prostor gde bi trebalo da se nalazi motor, ali se ništa od motora nije videlo. Vidljiv je bio samo crni plastični pokrivač motora sa tri žuta zatvarača: za ulje, za tečnost hladnjaka i za tečnost za pranje vetrobranskog stakla.  Ništa više! Ako je i bio zbunjen, Vizi to nije pokazao. Naredio je: „Daj kontakt!“. Motor je iz prve zabrujao mirno i ravnomerno. Vizi je uz tresak spustio haubu. „Šta si mu uradio“ – uzviknuo sam zaprepašćeno? „Pogledao sam, tražio si da pogledam“ – najmirnijim glasom reče Vizi, okrete se i ode.

Takav je Ondrej Vizi bio oduvek, a sad smo se nas tri čoveka u čamcu (to say nothing of the dog) našli u orahovoj ljusci usred pomahnitalog nevremena na dva kilometra od obale. Da smo joj bili blizu, svakako bi nas talasi razbili o stenje. U celoj situaciji je bio jedan posebno osetljiv momenat. U čamcu nije bilo psa, ali je bila jedna knjiga. Tačnije, to je bilo ono što se u to vreme zvalo rokovnikom, a sad se valjda zove agenda – debela u plastiku čvrsto ukoričena sveska od nekoliko stotina strana. Ja sam takve rokovnike koristio kao terenske dnevnike. Sa mnom je u čamcu dakle bilo sve što sam dotad na Skadarskom jezeru skupio od podataka za svoju doktorsku tezu. Šestina teze, ali ona najvažnija, na kojoj su postavljeni osnovni principi radne hipoteze.

Ako neko sad pomisli da je bilo lakomisleno s moje strane da „sva jaja držim u jednoj korpi“, moram neke stvari još da objasnim. Ja sam preduzeo izvesne mere predostorožnosti. U svaki čamac ili u svaki auto, sa mnom je išla čuvena zelena kadica, duboki i čvrsti plastični kontejner koji nije propuštao vodu. U njemu sam držao svu opremu, optiku, odelo, vodu i hranu. I terenski dnevnik. Odozgo je kadica bila pokrivena i zaštićena od vode. Teoretski, ukoliko bi čamac potonuo, kadica bi nastavila da pluta. Kažem teoretski, zato što do tog dana to nije bilo testirano.

Verovatno sam o tome razmišljao dok smo hrabro udarali o čeone talase ne bismo li se dokopali Luke Krnjičke, uvale koja je zaklonjena i od juga i od šjevera. Jedva smo se pomicali, kad je uz prasak, izleteo komad daske s pramčanog dela dna čuna, a voda nezadrživo pokuljala unutra i začas ga napunila. Odmah smo svi u odelima i cipelama poskakali u jezero a čamac je, pun vode, ostao da pluta. Sreća da je bio drven, od dudovine i bukovine. Unutar njega, kao u toru, plutala je junački moja zelena kadica sa svojim dragocenim teretom. Nas trojica smo se malo držali za ivicu čamca, a malo smo čamac pridržavali da ne potone. Naime, pretila je opasnost da ga težak motor u jednom trenutku samo povuče na dno, kao Titanik.

Vizijeva veština improvizacije bila je jedino što je moglo da spase stvar, o čudima da ne govorimo. On je uspeo da onu odvaljenu dasku, zajedno s komadom plastićne folije, vrati na mesto i tako zaustavi slobodan prolaz vode. Onda smo navalili da izbacujemo vodu iz čuna i uspeli u priličnoj meri. Ali je bilo jasno da ako se sva trojica ponovo ukrcamo, desiće nam se isto. Održali smo leteći sastanak i doneli jednoglasnu odluku: pošto je Voki najteži a smatra se najboljim plivačem, on ostaje u vodi da pliva za čamcem u kome će druga lakša dvojica, ako budu opet mogli da upale motor, da pokušaju da se dokopaju Luke Krnjičke, oko kilometar i po daleko.

Povinovao sam se, a kroz glavu mi je prolazila maksima o pacovima koji napuštaju brod koji tone i kapetanima koji ga ne napuštaju. Skinuo sam odelo i cokule i ubacio u čun. Kad sam video da su upalili motor i da ima nade da će se bez balasta ipak spasti i dokopati Luke, shvatio sam da sam im sad glavni problem ja. Priznajem da nije bilo uživanje plivati u uzburkanom jezeru i s vetrom koji podiže kapljice tako da ih udišem pri svakom zamahu. Čuli su me kako kašljem i zabrinuto gledali u mom pravcu.

Video sam da mi je mnogo bliže da plivam pravo ka obali koja je bila na nekih petsto metara. To mi, po mirnom vremenu ne bi trebalo da bude bilo kakav problem, a i po jugu nisam sumnjao da ću uspeti. Shvatio sam kako treba da dišem da se ne zagrcnjavam aerosolom koji podiže vetar. Pa sam im samo doviknuo svoju odluku i promenio kurs. Jedno vreme smo još imali vizuelni kontakt, a onda smo izgubili jedni druge iz vida.

Kad sam se približio obali, na nekih stotinak metara od Petrove ponte, shvatio sam da nisu svi moji problemi rešeni. Obala je bila strma i izlokana tako da je bila sva u kamenim oštricama u koje su talasi udarali. Bio sam bos i go i jedva sam se neozleđen uspuzao uz oštro stenje. Drhtao sam od hladnoće i zamora, a pomisao da me bosog čeka još bar kilometar i po po žiletima i trnju, ubijala mi je svaki entuzijazam. Strepeo sam i od neizvesnosti da li su se ona druga dvojica bezbedno dokopala Luke.

Išao sam dugo i polako, kao po jajima (dobro da nije bilo nikog da me vidi), a onda mi je hučni vetar doneo glas Georga Džukića, iz pravca u kome sam se kretao najviše nalik bauljajućem promrzlom Golumu. Posle izvesnog vremena sam ga kroz šiblje ugledao. Izgledao je zabrinuto (izbegavam da napišem – izbezumljeno) i držao je u ruci jednu moju terensku cipelu. Ispostavilo se da oni nisu bili ubeđeni da ću ja uspeti da isplivam na obalu, što bi bio ishod koji celoj stvari daje jedan problematičan obrt. Moguće da ih je malo i grizla savest, pa je Džukić, čim su se sklonili u zavetrinu, iskočio na obalu da me peške traži. Pravilno je shvatio da mi najviše može pomoći tako što će mi poneti bakandže za kretanje po stenju i trnju bez staze i bogaze. Međutim, u uzbuđenju, usput je jednu cipelu izgubio.

Svejedno sam mu bio zahvalan. Ne verujem da ste ikad skakutali po oštrim krečnjačkim krševima s jednom nogom u cipeli a drugom bosom? Ako niste, nemojte ni da pokušavate. Napredovali smo sporo i za mene bolno, ali smo srećom negde na pola puta, našli izgubljenu cipelu. U Luci Krnjičkoj smo svratili kod gostoljubivog ribara, ugrejali se, osušili odela, večerali božanstvene uštipke i kod njega ostavili polomljen čamac i motor, kao i moju zelenu kadicu iz koje sam pokupio sve dragocenosti uključujući i zlata vrednu knjigu. Smrkavalo se, a mi smo krenuli peške ka petnaestak kilometara udaljenom Virpazaru. Tamo smo našli nekog da nas preveze do Vranjine, naše baze. Tako se srećno završila moja jedina skadarskojezerska brodolomska avantura.

A što se tiče avantura, u Veneciji se u 16. veku pojavio izvesni Božidar Vuković pod umetničkim imenom Dionisio della Vecchia. Bio je vrlo sposoban poslovni čovek, stekao je imetak i ugled. Rodio se oko 1460. kod Podgorice, a u Mlecima se držao grčko-srpske pravoslavne zajednice i na kraju postao njen gastaldo. Pored poslovne, imao je i svoju rodoljubivu misiju koju je često isticao: posedovao je štampariju u kojoj je štampao pravoslavne crkvene knjige. Držao se rukopisnih predložaka, a dodavao im je opširne predgovore i pogovore u kojima je s uživanjem opisivao svoje visoke motive.

Božidar Vuković je umro u Mlecima 1540. ali je, po sopstvenoj želji, sahranjen u crkvi manastira na Starčevoj gorici, u jednom od ona dva groba u paraklisu Bogorodičine crkve. Bio je svestan svoje istorijske uloge pionira ćiriličnog štamparstva i želeo je da počiva tamo gde su se pisale knjige.

I gle, nije knjiga samo na početku – evo je opet i na kraju.

---

[1] Černjavski P, Grebenščikov O, Pavlović Z. (1949): O vegetaciji i flori skadarskog područja. Beograd: Glasnik Prirodnjalkog muzeja 1–2: 5-91.

[2] Vasić V. (1983): Međunarodni značaj Skadarskog jezera. Skadarsko jezero. Titograd: CANU: Naučni skupovi 9: 327–344.

[3] Ivanović B. (1970): Neka ornitološka zapažanja na Skadarskom jezeru. Larus 21–22: 137–160.