11.04.2010 02:52
Uoči Uskrsa vratih se iz Turske, pa k’o velim, sevap je, a već je postalo i adet da vam podnesem izveštaje…
Kao onomad kada sam pisao o Pizi i ostalim firencama, i sad sam krenuo kao Oljin caddie, kada se zaputila na botaničarski 13. OPTIMA Meeting u Antaliju. Čuj, Antaliju! Kongres se održavao 45 km od Antalije, u hotelskom kompleksu Maritim Pine Beach Resort *****. Kao da ste u Mladenovcu, a kažete da ste u Beogradu! U principu, izbegavam takve masovne mega džambo mamutske all inclusive hotelske ugođaje, gde svakog dana sto puta dnevno srećete milion istih ljudi prigodom redovnih orvelovskih kolektivnih okupljanja i između njih, po hodnicima, liftovima, lobijima, holovima, aulama, salonima, londžama, barovima, kafeima, tavernama, toaletima, klozetima, plažama, bazenima, saunama, teretanama, terasama, parkovima, baštama, vrtovima, trtovima i mrtovima.
Maritim Pine Beach Resort: pogled iz sobe
Međutim, ne samo da se ceo kongres održavao u hotelu, nego i u prečniku od 60 km nije bilo mogućnosti za individualizam. Cela ta antalijska rivijera pretvorena je u neprekidni red sličnih industrijskih hotela uz morsku obalu, a prema unutrašnjosti je isto takav paralelni niz nepreglednih terena za golf, čiji je centar varošica Belek. To su najpoznatiji i najveći tereni za golf u ovom delu Sveta i to se videlo već kada sam, sletevši na antalijski aerodrom, čekao da pokupim bagaž – na pokretnoj traci preovlađivale su dugačke profi golferske torbe za štapove.
Pošto je avion zadocnio, stigao sam kasno uveče, mrtav umoran i gladan. Od recepcije do mog dela hotela dovezlo me je, vijugavim puteljcima kroz diskretno i romantično osvetljen park ogromnih pinija, jedno otvoreno golfersko vozilo (sa suncobranskim krovom). Naime, hotel ima dve glavne zgrade i puno raštrkanih manjih vila u park-šumi.
Čim sam se smestio i letimično pogledao „Uputstvo za upotrebu“, odlučio sam se za „poznu laku večeru“ u restoranu „Nazdravlje (Santé)“ jer je vreme glavnoj večeri već isteklo. Izašao sam u park, ali je ono vozilče već bilo otišlo. Krenuo sam peške kroz šumu, prisećajući se kojim putem sam došao kroz nepoznate perivoje i staze. Tako sam se malo izgubio. Prvi put. Pretpostavljam da sam te noći prošao bar dva puta svakom stazicom zelenog lavirinta, pre nego što sam nabasao na glavnu zgradu u kojoj je recepcija. Tu sam pokušaao da dobijem dalja uputstva.
Ispostavilo se da je enterijerski hotelski lavirint u ravnoteži sa eksterijernim. Od recepcije je, kako sam razumeo, trebalo da krenem stepenicama dole, pa hodnikom levo, pa opet gore. Pošao sam i – malo se izgubio. Drugi put u toku iste noći. Trebalo je tim hodnikom da hodam mnogo duže nego što sam prvo mislio, i da se zapravo dotični restoran nalazi sasvim blizu kuće u kojoj je bila moja soba.
Međutim, sutradan, po dnevnoj svetlosti, ceo kompleks je izgledao impresivno i daleko razumljivije. Prestao sam da gunđam. Lako je manipulisati ljudima ako se zaigra na niske strasti. Hotelski sistem po kome jedete i pijete najbolju i najraznovrsniju hranu i pića koliko hoćete, a da pri tome ne samo da ništa ne plaćate kelneru, nego vam on ništa i ne zabeleži „na račun sobe“, stvara slatki privid besplatnosti i izaziva efekat carpe diem. Pa sam tako i ja vrlo brzo proglasio moratorijum na sve dijete i ograničavanja i prepustio se grešnom uživanju u blagodetima roga izobilja.
Među knjigama koje sam poneo na put bio je i neobični „Floberov papagaj“ Džulijana Barnsa. Smestivši se udobno u sobi, uzeo sam tu knjigu, kad začuh s terase Oljino pitanje „Šta je to?“. „Papagaj“, odgovorih, na šta Olja detinjasto-ushićeno uskliknu „Hoću da ga vidim!“ Ta je reakcija bila čudna, budući da joj je to poznata knjiga, čak lično njena. Dok sam zabrinuto tražio uzroke takvog ponašanja u posledicama Oljine prehlade i napornih priprema uoči puta, nagle promene klime, pa dobro, i u neizbežnom uticaju godina.., kad Olja ponovi da hoće da ga vidi. A onda sam i ja, iako malo nagluv, kroz otvorena vrata terase prepoznao krike aleksandra, jedne vrste zelenog papagaja, koja tamo divlje i slobodno živi u gustim pinijacima duž južne turske obale. Istrčao sam na terasu s putnim dvogledčićem, ali se papagaji nisu dali videti u neprozirnozelenim krošnjama pinija.
Olja će morati da sačeka desetak dana da vidi divlje papagaje u Istambulu, ali to je iz drugog izveštaja. Umesto zelenog papagaja, sutradan joj se pokazao jedan veliki zeleni mršavi kameleon koji se vukao rubom golf-terena.
U široj okolini je bilo značajnih prirodnih i istorijskih mesta za gledanje, ali je Olja imala na kongresu puno radnih i protokolarnih dužnosti, uključujući i neke dodele i primanja priznanja, pa nije mogla da često beži sa časova, a i bekstvo je uvek zahtevalo naručivanje taksija unapred, što je bilo komplikovanije nego što sam mislio. Tako je to kada se ne ide sopstvenim autom.
Prvo sam jedno poslepodne taksijem otišao do obližnje varošice Beleka, udaljenog nekoliko km. Po celom gradu su podignute lažne ruševine antičkih i otomanskih spomenika, uključujući i jedan kilometarski akvedukt. Najpre sam pomislio da je to scenografija za snimanje nekog istorijskog filma. Na glavnom trgu je jedan veštački vodopad sa veštačkim pećinama. Smejaao sam se, ali sam se iznutra, kroz lažne pećine ipak popeo na vodopad i slikao. Kao što sam fotografisao i jednog atletu sa bakljom u levoj (!) ruci i nemarno obmotanim pelenama oko bedara. Onda sam se jednog prepodneva odvezao u Antaliju, uz obavezu da krenem nazad već u 4 posle podne.
Antalija je živopisan grad sa starim utvrđenjima oko stenovite luke, po položaju donekle nalik Dubrovniku. Nažalost, prihvatio sam predlog šofera da nas prvo odveze na antalijski bazar. To je zamalo bio potpuni promašaj: em se bazar nalazi u najnezanimljivijem modernom delu grada, em je sam bazar nov i bez ikakve draži (kao naš tzv. „Buvljak“), sa industrijskom robom, banalnim suvenirima za turiste i robom najšire potrošnje. Bilo je to veliko gubljenje vremena, jer je šofer u međuvremenu otišao.
Srednjevropljani se obično užasavaju bazarskog saletanja, neprekidnog „heloumajfrend hauaju kamtusi maj šop“ ili „Hallo grosse Chef!“, pipkanja i rukovanja. Izgleda da su u nekim radnjama shvatili da bi poneko od stranaca još i svratio da ga nasrtljivac s vrata ne odbije svojim brbljanjem, pa zato reklamiraju dućan sa „Ohne Bla-bla (bez bla bla)“.
Među retkim zanimljivim radnjicama bila je jedna sa travama i začinima. Brzo je pred nas izašao jedan omanji prodavac i odigrao tako savršeno svoju ulogu, da mi nije bilo žao što sam došao u antalijski bazar. Odmah nas je pitao odakle smo. Kada je čuo, zanemeo je a licem mu se razlio izraz najvećeg blaženstva. „Sirbistan“, ponovio je strasno ushićenim šapatom, kao da za sebe izgovara ime najvoljenijeg bića. Onda je počeo da nam objašnjava zašto sve obožava Srbe i Srbiju. Naročito mu se dopadaju naše oči, takvih lepih očiju nema nigde. A i Olja ga je podsetila na jednu njegovu rođaku iz Švajcarske. Pri tom nam je demonstrirao upotrebu raznih začina i čajeva, sve u malim čašicama u kojima je na licu mesta pravio razne napitke u čije blagotvorno dejstvo se kleo, a mi degustirali.
To je bila kompletna „interaktivna“ predstava izvedena s vrhunskom veštinom i posvećenošću, bez jednog trenutka šmire. A i mi smo bili zahvalna publika. Rastao sam se od blaženog prodavca s punim kesama u vrednosti jedva 20 EUR, a Olja je dobila kao poklon dve amajlije-brazletne. Kada nas je šofer izbavio i prevezao u stari deo grada, bilo nam je ostalo vremena da samo protrčimo uličicama i da bacimo pogled na nekoliko znamenitosti.
Antalija
Organizatori kongresa su za galantnu biljku-maskotu izabrali nežnu visibabu koja se naučno zove Galanthus. Ne slučajno. Područje severozapadno od Antalije je najbogatije visibabama i, dok nisu uvedena zaštitna ograničenja, odatle se navodno izvozilo po 70 miliona lukovica divljih visibaba godišnje, najviše u Englesku i Holandiju, gde svako želi da u proleće u svojoj bašti vidi prve, rane visibabe. Tamo su nas vodili na celodnevni kongresni izlet u planine Taurusa. Većina visibaba je već bila precvetala, ali sam zatekao još dosta šafrana i snega iznad 2000 m.
Taurus, visibabe i šafrani
To isto veče je bila gala večera sa igrankom. Klopa je bila sasvim skromna u poređenju s onim što nam je bilo u svakodnevnoj ponudi u okviru all inclusive sistema. Belo domaće vino je bilo katastrofalno.
Lokalna folklorna trupa
Jednog poslepodneva nam je lokalna folklorna grupa izvela kraći program narodnih igara. Pred kraj je priređena poslevečernja zabava na plažI (ali na travnom delu), sa jednim izvanrednim ukrotiteljem sladoleda (dondurmi) i obaveznom belly dancerkom. Bilo je malo hladno, pa je služeno kuvano vino (uz sladoled?), sveže jagode i razne zanimacije (od kojih sam se ja usredsredio na fistike).
Ukrotitelj dondurmi
Odlazeći, razmišljao sam kako da dođem ponovo i nadoknadim propuštene obilaske okoline. Međutim, više sam bio obuzet nagoveštajima uzbudljivih sledećih nedelju-dana u Carigradu.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “Galantno putovanje po Likiji”