18.04.2010 11:36
U godini 2010. Istambul je bio Prestonica evropske kulture, što mi je, krajem marta i početkom aprila, pružilo neke jedinstvene prilike. Osim toga, počinjalo je proleće, bašte su se beharale, vazduh je bio pun mirisa, ptice su se vraćale preko mora i počinjao je Međunarodni festival lala. Po svim ulicama i parkovima plamtele su lale.
Obično Holandiju zovemo zemljom lala. Nemojte to više da radite. Ne možete da kažete da vas nisam upozorio: Turska je bre zemlja lala. Kao cveće, kao biljka, lale su u Nizozemsku prenete tek u 16. veku. Holandija je samo zaslužna za njihovu komercijalnu i masovnu proizvodnju. Kult lala je otomanska tradicija. Lala je turska reč, kao i tulipan (od tulbend, muslin, lako i tanko platno). Na onom istom hipodromu, na atmegdanu, redovno su se održavale smotre, sletovi lalalstva i ostalog cvećarstva povodom sunećenja carskih prinčeva prestolonasledika. O ogromnom uticaju otomanske hortikulture na evropsku, slušao sam nedavno predavanje na jednom botaničkom kongresu u Antaliji. Malo je falilo pa da bude zanimljivo.
Lale stambolske, 2010.
Lala ima ne samo po baštama, vrtovima, parkovima i ulicama Carigrada, nego naročito po tepisima, ćilimima, tanjirima, vaznama, činijama, lavorima, nošama, na šamijama i šalovima, šalvarama, jelecima, zubunima, kaftanima, kapama, knjigama, nakitu, … ma svuda gde god se vešta ruka potrudila da nešto ulepša i ukrasi. Nigde se to ne vidi toliko, koliko po čaršijama i pazarima stambolskim. Moram da priznam da sam odmah, smestivši se u hotel s pogledom, negde pred ićindiju, otišao najpre da se okrepim čajem na Bajazitovom trgu, a onda sam spontano otišao pravo u Kapali-čaršiju, u valjda jedan od najvećih orijentalnih „bazara“ na Svetu. Išao sam i posle ponovo. Ne znam tačno šta je to što me toliko privlači, ali znam da u bazar odlaze čak i oni koji se gnušaju tamošnje gužve, šarenila, buke, stalnog vabljenja trgovačkih kalfica, preterane familijarnosti, cenjkanja i straha od prevare i od secikesa.
Uz asistenciju kalfe, Olja kupuje jastuke u Kapali-čaršiji, Istambul 2010.
Za sebe znam. Osim mojih nekolikih kapi cincarske i jevrejske krvi, koje me uvek i svuda vuku da se raspitujem za cene i, naravno „diskutujem o ceni“, opipavam i probam robu, ne mogu da odolim da ne kupim nešto što mi se na prečac dopadne, pod uslovom da mi ne samo ne treba, nego i da po mogućstvu ničemu praktičnom i ne služi. Najviše volim da predmet primetim kad je malo skriven, kako viri iza nečega, iz drugog plana izloga ili rafa, kad se ne vidi ceo nego samo njegov deo. Pa ne pokažem odmah da sam i šta sam spazio, nego prođem, … pa se vratim. Ni onda ne gledam direktno u to, nego kao preko njega, a kad mi priđe prodavac, ja se raspitujem za nešto drugo. On vidi da igram neku igru, lisac je, ali nije siguran da li zna koju. Pozdravim se i odem uprkos njegovom navaljivanju da za mene nađe pravu robu po dobroj ceni, pa dođem kasnije, posle ručka ili čaja, ili sutra ili za tri dana. Tada se pocenjkam pa kupim i tek tada otvorim svoju dušu punu obožavanja za taj nepotrebni predmet. Ispostavi se da su takvi predmeti dopune kućnim kolekcijama (lampi na zejtin, kapa, jastuka, bilo čega) ili su, još češće, pokloni bliskim osobama.
U dućanu tekstila, Kapali-čaršija, Istambul 2010.
Ponekad međutim, čovek u bazaru nenadano naleti na artikal koji mu je baš neophodan, koji mu upravo očajnički nedostaje. To se meni desilo u Kapali-čaršiji, posle nepunih četvrt sata od trenutka kada sam prvi put ušao. Bila je to kapa pogrešno zvana „talibanka“, a ispravno pakol. Nekada davno, kao mlad avanturista kupio sam takvu kapu u Kabulu. Onda su ih nosili mahom Nuristanci, čudan plavokos narod iz kedrovima obraslih planinskih dolina uz pakistansku granicu Avganistana. Dockan su primili islam (krajem 19. i početkom 20. veka), pa su ih većinski Paštunci zvali pogrdno Kuf’r. Bili su u moje vreme manje-više odmetnuti od kralja (šaha) i vojska me nije pustila da idem tamo. U vreme džihada protiv Sovjeta, pakol je postao popularan među mudžahedinima svih avganskih naroda (u borbi je praktičniji od tradicionalnog turbana koji se stalno odmotava), ali danas nijedan taliban koji drži do sebe nikad ga ne bi stavio na glavu.
Onaj pakol kupljen u Kabulu 1972. godine imao sam jedva dva dana, dok mi nije ukraden. Taman sam bio počeo da mislim da sam ga odavno preboleo, kad mi jedna klasičarka pre devet godina ozledi zaceljenu ranu jednom jačom foto-mistifikacijom. Tada sam shvatio koliko mi ta kapa nedostaje. Bezmalo 40 godina! I sad je, praveći se da sam iznenađen, spazim na istambulskoj Kapali-čaršiji, kako nošalatno leži na jednoj gomilici kapa. Mimo svog običaja i taktike, kupim je već u prvom naletu i čini mi se malo skuplje nego što inače vredi. Prilično mlitavo sam se cenjkao, plašeći se valjda da ću da se probudim. Neki psihoanalitičar pronašao bi mi da sam ove godine u Tursku i krenuo samo zbog tog pakola…
Kapali-ćaršija, Istambul 2010.
Kada sam prvo veče ulazio u Kapali-čaršiju, plašio sam se (posle jednog iskustva iz antalijskog bazara) da ću otkriti da se i carigradska čaršija promenila, da je izgubila svoj duh, autentičnost, a time i vrednost i privlačnost. U stvari, mnogi Carigrađani misle da se baš to dogodilo. Ja sam međutim zadovoljan što sam se uverio da se inercija ogromne mase Kapali-čaršije, kao i njen milenijumski kontinuitet, mnogo uspešnije odupiru globalnoj homogenizaciji i ujednačavanju ukusa kosmopolitskih turističkih hordi, nego što sam slutio. Štaviše, dobio sam utisak da se, za proteklih dvadesetak i više godina, profinila tamošnja tradicionalna zlatarska ponuda koja je u jednom trenutku bila na niskim granama. Zaista, sasvim sam srećan što mogu da objavim da je carigradska velika čaršija očuvala svoj osnovni duh i nije postala nešto drugo.
Cvetni trg (Čiček-bazar), Bejoglu, Istambul 2010.
Mnoge su pijace rasute po Carigradu. Mene po navici privlače peškarije tj. belek-pazari. Dole, na Karakeju kraj mosta Galata ima ribarnica koje rade 24 sata dnevno tj. noćno, jer riba stalno pristiže. Tu, u prčvarnicama možete da jedete najsvežiju moguću ribu na svetu, pečenu ili prženu, a ni rakovi i školjke nisu za bacanje. Tamo sam jedno kasno veče jeo sveže skuše na žaru, nažalost bez vina (ne služe alkoholna pića).
Sećam se od ranije, da su u sezoni kada se sele palamide (na turskom palamut, a za strance „bonito„) na relaciji Crno more–Mramorno more, ribari iz čamaca prodavali filete palamida stojeći do kolena u ribi i promuklim glasovima nudili i hvalili svoju robu. Bio sam zadivljen kako oštrim noževima u dva poteza na svojoj podlaktici naprave dva fileta od jedne ribe teške preko kilo, a da pri tom ne iseku sebi vene. Neki su na samom čamcu imali raspaljen roštilj pa su odmah pekli i tako služili balik ekmek (ribu u hlebu). To je bilo toliko popularno (ukusno, zdravo i jeftino), da su specijalitet preuzele i roštiljdžinice ispod mosta. Ni one nisu točile alkoholna pića, nego su nudile šalgum, rozikasti, mutni raso od ukišeljene rotkve, odbojnog mirisa. Sada se to sve preselilo na drugu stranu Zlatnog roga, prema Sulejmaniji, i pretvorilo u restorane na vodi u vidu karnevalskih brodića. One nekadašnje kafanice ispod mosta prerasle su se u skupe (i zato prazne) fine restorane.
Ribarnice i pijace su markantne i s azijske strane, u Skadru (Iskidar) na Bosforu, koji je manje kosmopolitski deo Stambola. Smatra se da je očuvao svoj anadolijski duh, ma šta to značilo. Da bih to (nehotično) proverio ili demantovao, ušao sam u jednu radnju u tamošnjoj čaršiji da kupim jeftinu torbu u koju ću da smestim sve što sam kabasto nakupovao po drugim carigradskim čaršijama. Nije bio baš neki izbor i opredelih se da pitam za cenu jedne torbetine koja je u stvari bila veća nego što mi treba. Pošto? Po to. Ponudim bezobrazno nižu cenu, na šta prodavac postavi klasično pitanje, odakle sam? Kad ču, odmah bez reči pruži ruku, što znači da prestaje da se cenjka. Dok sam se ja čudio, on izvadi ofucanu ličnu kartu SFRJ, stari model, na kojoj je, kao mesto rođenja, pisalo TETOVO.
Plovidba Zlatnim rogom i Bosforom 2010.
Naravno, preko Bosfora nisam potegao te torbe radi, nego da bih se vozio redovnim brodskim prevozom (turski: skela) i malo uživao u panoramama Zlatnog Roga i svih carigradskih obala sa siluetama džamija, crkava, saraja, kiosaka i kula. A kad sam već prešao, svratio sam, sve vukući torbetinu (praznu doduše) u džamiju Jeni Valide (jeni znači nova, a valide je sultanova majka, pa je to nova džamija sultanove majke, ili džamija nove sultanove majke ili džamija majke novog sultana, ili….).
Džamija Jeni Valide i Turbe Gulmuš, Istambul, Iskider 2010.
U stvari, to je bila Gulmuš, majka sultana Ahmeta III. Njeno turbe je odmah pored, sa žičanom kupolom, da bi komunikacija s nebom bila neometana. Ceo taj kraj je ženski, podizale su ga ugledne dame iz Harema, a neke su tamo ostale da počivaju u miru.
Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.
Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.
Zadesio sam se u džamijskom dvorištu pred ićindiju i zatekao grupu žena koje čekaju valjda da se senke izduže dok ne budu iste dužine kao predmet koji baca senku. Odjednom mi priđoše tri devojčice sa školskim torbama i foto-aparatom, pitajući me nešto što sam ja razumeo kao molbu da ih slikam zajedno. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da ne traže to, nego da jedna od njih želi da se slika sa mnom. Verovatno skupljaju freak fotografije, što mi je bilo objašnjivo kada sam video sebe na slici koju je iz pozadine moja prisebna supruga Olja napravila u istom trenutku.
Uveče sam tamam stigao na seansu „vrtećih se derviša“ za koju sam, u Muzeju štampe, nekoliko dana ranije kupio skupe karte. To je danas jedna vrsta folklorne pretstave koju izvode KUDovi ili profesionalci čak i po kafanama. Ipak je veče bilo uzbudljivo, jer se stvara atmosfera srednjevekovne mistike jednog tipa koji je zapadnom turisti čak i geografski dalek, pa se onda, na sufističkoj podlozi Mevlaninoj, može unutra svašta pronaći ili dodati. Da bi iluzija bila potpuna, svetlost je vrlo slaba, a blic zabranjen (da derviše kobajagi ne probude iz transa), što je sve zajedno bila kazna za turiste. Iako sam došao dosta ranije, bilo je više prodatih ulaznica nego stolica u prostoru nepogodnom za pretstave. Srećom, imao sam dobro mesto, ali fotografije su jedva raspoznatljive. Tek se nešto bolje vidi na video-klipu snimljenom starim foto-aparatom.
Sufi-derviši u Muzeju štampe, Istambul 2010.
Posle sam večerao preko puta, u špansko-turskom restoranu. O turskoj hrani smem samo da kažem da je jedna od najraznovrsnijih u smislu diverziteta kulturnih uticaja i da ne smemo da zaboravimo da je današnja turska kujna nastajala kada je Otomansko carstvo držalo srednju i južnu Evropu, severnu Afriku i Bliski Istok. Mislim da nijedna evropska kujna ne pravi takva čuda od američkog povrća. Tursko pilznersko pivo „Efes“ neujednačenog je kvaliteta (kao i kod nas), a od vina vrednog pomena probao sam, u jednoj specijalnoj prilici, samo tračko belo „Selekcija“, što blago vuče na orah.
Putovanja, sasvim lično 
7 mišljenja na “Po čaršiji i Bosforu”