Kad sam strmom, lučnom Radićevom prvi put pošao uzbrdo prema zagrebačkom Gornjem gradu, imao sam ono čudno i nejasno uzbuđenje koje dolazi od osećaja da vam se nešto, za ceo vaš život važno, dešava prvi put. Doduše, maturantu koji se tek upisao na fakultet ali još nije bio ni na jednom predavanju, manje-više svakog se dana nešto novo događalo. Ponekad i više puta dnevno. Ovo nije bila mala stvar. Do srži životno opredeljen za ornitologiju, grabio sam tom neobično popločanom starinskom ulicom, toliko različitom od kaldrme na kojoj sam odrastao.
Išao sam prema Ornitološkom zavodu, u Jugoslaviji jedinoj ustanovi u kojoj se niko ničim drugim nije bavio osim pticama. Peo sam se, držeći u ruci presavijen plan Zagreba kupljen na kolodvoru. Udaljavajući se od brujanja saobraćaja na Trgu Republike (danas Jelačićevom) i zvonjave tramvaja na Ilici, neosetno sam stigao u najmirniji deo grada, do svoje mete – malog trokutastog Ilirskog trga. U potpunoj tišini pustog trga čuo sam samo svoje korake po pločniku i – klavir.
Neko je glasno ritmično udarao po glasoviru, a zvuci su dopirali kroz otvorene prozore na prvom spratu jedne sive i vrlo stare jednokatnice koja je mogla biti s početka 19. stoleća, ili čak starija. Pogledao sam broj kuće – 9, pa to je adresa koju sam tražio!
Rešen da me ništa ne može zbuniti, jedva sam primetio da se klavir više ne čuje i odlučno se uhvatio za mesinganu ručku masivnih trodelnih vrata. U tom trenutku vrata mi se oteše i kroz njih poče da kulja buljuk gracioznih devojčuraka, zajapurenih i zakikotanih, ali ne toliko zanetih da u prolazu ne dobace brz pogled preneraženom mladiću kog su skoro oborile na trotoar.
Bile su to učenice baletske škole (danas Škola za klasični balet) na prvom spratu, dok je Ornitološki zavod bio iznad, u potkrovlju čije četiri badže na visokom terezijanskom krovu (pažljivi čitalac mojih blogova već se sretao s njim) nisam s ulice bio ni zapazio. Popeo sam se do kraja stubišta i kročio u tesne i niske polumračne prostorije svog Zavoda iz snova, prenatrpane starim policama koje krckaju i škripuću pod teretom knjiga i časopisa.
Već sam pre toga bio video bednu baraku Biološkog instituta u kojoj je u Beogradu radio veliki Matvejev, a upoznao i zapuštenu ukletu zgradu slavnog beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pa se nisam suviše iznenadio. Znao sam već da o velikom radu i velikom znanju ne treba da sudim po eksterijeru, a još manje po enterijeru.
A znao sam ponešto i o Zagrebu i pre nego što sam se od Kolodvora zaputio preko Štrosmajerova trga i Zrinjevca ka Jelačić-placu. Taj pravac verovatno nudi uzbudljivo otvaranje Zagreba svima koji dolaze železnicom, slično već otrcanom književničkom opštem mestu penjanja na Beograd Balkanskom ili uspuzavanja Kameničkom ulicom, od Štajge.
Možda sam baš zato kasnije najviše voleo da u Zagreb idem železnicom. U jednom periodu svog života, relativno redovno sam držao sastanke u Zagrebu. Spavaćim kolima stizao sam vrlo rano, u vreme kad pristojni Zagreb još spava. Nekoliko sati pre početka svog sastanka. Dakle suviše rano. Obično sam se već uveče vraćao u Beograd.
Kad se sećam tih dolazaka, uvek imam sliku jesenjeg, miholjskoletnjeg Zrinjevca s bakarnom bojom platanovih krošnji osvetljenih u polu-kontri niskim jutarnjim suncem s desne strane, naspram još zelene trave. Sigurno je bar ponekad padala kiša, ali to ne pamtim. Trebalo je da utucam višak vremena, pa sam se, usporavajući i zastajkujući, forsirano ozarivao prizorima. I kontemplirao, dok su pored mene promicali užurbani Zagrepčani, proklinjući svoj posao zbog kog moraju da hitaju na dužnost, dok srećniji od njih još hrču u mekim posteljama.
Poznata vam je već moja sklonost da prisustvujem postepenom jutarnjem osvetljavanju gradova. Zrinjevac za to pruža puno mogućnosti putnicima koji stižu ranim vlakovima na Zagreb Glavni kolodvor. Ali se sećam i jednog savršenog prolećnog jutra na Tuškancu. Sa slavujskom pratnjom, iz dubine.
Kao što rekoh, Zagreb mi nije bio sasvim tuđ grad, ni pre nego što sam nogom zakoračio u njega. Uvek sam se na letovanju družio s decom koja su pitala zakaj umesto zašto. Jedna od mojih baba-tetaka, od Jankovića, onih poreklom iz Mesolongije, živela je u Zagrebu, odakle je jednom mesećno dolazila u Beograd s mužem koga smo zvali Čiča iz Agrama. Moja rođena tetka je takođe, ali pre nego što sam se rodio, s mužem živela u Zagrebu i doktorirala je 1940. na Hrvatskom seljačkom pokretu braće Radića. A taj opet teča bio je opasan tip koji je 1943. pobegao iz ćelije Gestapoa upravo u podrumu zgrade Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti na Štrosu. Kroz rešetke je gledao ovaj isti Zrinjevac. Ponovo su ga uhvatili u velikoj operaciji „Valter“.
Veze sa Zagrebom su se nastavile i kasnije, pa su mi i jedan londonski zet i jedna praška snaja rođeni u Zagrebu. Znam da me niko ne pita, ali ću da kažem da meni i ljudima sličnim meni odgovara širok nacionalni kulturni prostor, sa više centara (najmanje dva, poput Beograda i Zagreba). Da bih proverio svoje mesto, nedovoljan mi je samo jedan. Važnije mi je da znam koji sam po redu u Rimu, nego da budem prvi u selu. Ne ocenjujući neuspeli projekt Jugoslavije, primećujem da mi je malo i da budem samo Srbin. Tesno brate. Treba mi krupnija kritična masa ekspertske, umetničke, sportske i svake druge izvrsnosti.
Zato sam onomad tako hrlio Zavodu za ornitologiju na Ilircu. Tamo me je, onog prvog puta, primila ljubazna gospođa dr Renata Kronajsl (Kroneisl) Rucner, s kojom sam se redovno dopisivao jer je vodila jugoslovenski centar za prstenovanje ptica, čiji sam dobrovoljni suradnik već izvesno vreme bio. Iako se do tad nismo videli, prepiska je bila srdačna i puna uzajamnog zahvaljivanja i ohrabrivanja s njene strane. Čak sam joj bio poslao fotografiju sa svog prvog prstenovanja roda u Kupinovu. Kad me je videla, bila je malo razočarana. „Po fotografiji sam mislila da ste krupniji,“ rekla je. Ja sam tada imao 18 godina i, za svoju generaciju, solidnih 185 cm i 75 kg.
Muž Gospođe Renate (u vreme drugarica i drugova ona je za malobrojne nameštenike Zavoda bila isključivo Gospođa) Dragutin Rucner, predstojnik Zavoda, primio me je tek kasnije, pred moj odlazak, podjednako prijateljski i živahno, gotovo veselo. Rucner je bio „hrvatski Matvejev“, najveći ornitolog u Hrvatskoj, u ono vreme velikih pojedinaca, pa sam se osetio počašćenim.
Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam se, odugovlačeći, primicao Trgu Republike. Bio sam bez prtljaga osim jednog nesesera-aktentašne u ruci. Iz njega sam jutros, u vagon-liju izvukao i obukao čistu i ispeglanu belu košulju. Bio sam u odelu i delovao skoro ozbiljno.
A onda sam skrenuo udesno i ušao u polu-ekspres restoran „Mosor“ i naručio fileke sa špekom. Na ovom mestu očekujem da bar polovina vas odustane od daljeg čitanja, jer nikad ne jede škembiće u saftu, a teško podnosi i one koji to čine. E pa žao mi je. „Mosor“ je bio poznat po toj vrsti ranog doručka namenjenog za lečenje mamurluka po receptu „ljuta trava na ljutu ranu“. U polu-restoranu „Mosor“ svakog jutra je polu-svet srkao svoje škembiće u crvenoj masnoj ćorbi, servirane u plastičnom čanku. Veliki komad kruha i aluminijumska kašika.
Nije da ne volim fileke sa špekom, ali su moje posete „Mosoru“ tako sabajle – ipak bile izraz čiste ekstravagancije. Čiste, samo u relativnom smislu. Kada prinesete ustima kašiku punu ljutom alevom paprikom začinjene vruće masne čorbe, onda malo dunete u nju. Površina se pod vazdušnim pritiskom ugne i tekučina prelije preko žličnih rubova. Da, padne nazad u čanak. Razbije površinski napon, tako da iz čanka poleti uvis i radijalno iskoči nekoliko crvenih masnih kapi. Jeste, primite ih na prsa. Jedina čista bela košulja i kravata.
Nisam mogao uflekan na sastanak. Sačekao sam da se otvore prodavnice i kupio tubicu čarobne paste „Vemad“ kojom se vade baš takve fleke. Otada je „Vemad“ uvek u mom neseseru. Zlobni jezici kažu da se i gama mojih kravata zadržala u mimikričnim toplim nijansama paprikaša, ribljih čorbi, i sosova od rajčice, pomadora, pa čak i paradajza.
A drugog dana one moje davne i prve posete Ornitloškom zavodu, na rastanku, od gospođe Kronajsl Rucner dobio sam ribarske mreže popunice, navodno prilagođene za hvatanje ptica radi prstenovanja (tad još niko u Jugoslaviji nije imao prave, ornitološke mist-nets). S otežalom torbom od mreža i knjiga, krećući niz Radićevu, pokušavao sam da uhvatim korak u ritmu koji je davao baletski korepetitor čiji se klavir sve slabije čuo.
Deo teksta o Ornitološkom zavodu, ali dopunjen stručnim informacijama, objavljen je 2016. u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 11, na str. 27–29, Novi Sad.
Putovanja, sasvim lično 
2 mišljenja na “Iz Agrama”