Prizori neba

Nebo, sa svojim svetlostima i oblacima, iako (metaforički rečeno) sredstvo slikanja, na skyscape fotografijama Borisa Ivančevića drži se ipak i dalje kao daleka, nedosegnuta, uzvišena meta. Poštovano nebo. Uvaženi oblaci. Ni traga od indiskrecije tzv. oka kamere, koja je postala obavezna u slikanju prirode. Da autor druguje s oblacima? Ni govora! Oni ostaju na Vi. Zavirio u tajne meteoroloških fenomena? Taman posla. To ne bi bilo pristojno.

Boris Ivančević, sa odmerenošću pravog muzejskog kustosa, ophodi se prema oblacima u svojoj kolekciji kao prema svakoj delikatnoj skupocenosti. Nežno i pažljivo. On izbegava tvrdu, hrapavu zemlju i pazi da dodir između neba i zemlje, ako se već ne može izbeći, bude što mekši i ublaženiji. Izuzetak je tamna vertikala tornja Saborne crkve u Beogradu, ali i ona ne deluje kao nož, jer na vrhu nosi krst, a krst sa nebom ima sve unapred ugovoreno.

Izložbom fotografija, nazvanom PREDELI SLIKANI NEBOM, Prirodnjački muzej sebe čašćava o stogodišnjem jubileju, a javnost prvi put obaveštava o svojoj zbirci oblaka i meteoroloških prizora uopšte. Fotografije neba, jednog autora i u njegovom ličnom izboru, padaju svom svojom širinom preko one tanke linije koja razdvaja umetničku od dokumentacione fotografije. Negde, gde se gubi razlika između da i ne, tamo valjda nebo i počinje.

PREDELI SLIKANI NEBOM su meteorološka izložba. A nisu. Identifikacijom svakog meteorološkog prizora atestirana je autentičnost trenutka koji je kamerom zabeležen. Ali, pred nama je iluzija, a prizor je prošao. Ostala je samo potreba autora da ga analizira, i da čudo njegove lepote deli drugima. Gotovo da se čuje poziv na zajedničko gledanje nebeske pozornice. Izdaleka dopire početak uvertire, a utom se i zavesa diže. Daju se drame Haosa, rađanje Sunca u tri slike, balet refleksa, odigrava se čin cepanja oblaka, odvija se misterija tajanstvenog nestanka magle, i najzad stiže i scena umiranja svetlosti… Iz nekog razloga, stalno se čuje muzička pratnja koje nema.

A nema ni ekološkijih fotografija nego što su PREDELI SLIKANI NEBOM. Sve što se dešava na zemlji, odraz je, posledica je, trag je zbivanja i promena takozvanih klimatskih činilaca. Drugi ih mere, sondiraju i špijuniraju satelitima. Te činioce. Boris Ivančević voli kako oni izgledaju.

Autor inače pripada mikolozima, istraživačima koji proučavaju pečurke. Traže ih dole na zemlji, ali je sudbina pečuraka (naročito njih) pisana gore, na nebu. To sigurno nešto objašnjava. A nije nemoguće da je Boris Ivančević isto toliko i sumatraista. To su oni koji, po Crnjanskom, ne razlikuju dobro i zlo, već sve mere rumenilom neba. I veruju da od onoga što osećaju, i od njihovog osmeha, ma gde se nalazili, zavisi rast jedne biljke na Sumatri. Ne znam ima li veće ekologije. I još nešto je važno: sumatraista ima više nego što biste i pomislili, i svi su braća.

Tekst skoro identičnog sadržaja pod naslovom PRIZORI NEBA U GALERIJI PRIRODNJAČKOG MUZEJA, objavljen je 11. oktobra 1995. kao predgovor kataloga izložbe  PREDELI SLIKANI NEBOM Borisa Ivančevića, prve u novootvorenoj Galeriji na Malom Kalemegdanu, u okviru obeležavanja stogodišnjice Prirodnjačkog muzeja, Beograd.