Zelene kaluđerice i grčki junaci (Atina 2019.2)

Naslovna slika: Pikaso: Silen sa igračicama (gvaš i mastilo, 1933) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti oktobra 2019.

---

Da se ne bi pomislilo da sam u Atini ove jeseni samo zujao po muzejima, moram da se pohvalim da sam gledao i ptice. I to papagaje u slobodnoj prirodi, doduše u jednom parku, Orizarskom. I ipak pored jednog muzeja, Vojnog. Pominjao sam i ranije papagaje poput onog Floberovog, kao i jata potomaka odbeglih ili oslobođenih kaveskih sužnjeva u carigradskom Topkapi-saraju, u Vimbldonu i drugde gde nisu oštre zime, pa se papagaji množe slobodno, takoreći u prirodi. Ovde u Atini je to vrsta zelenih papagaja, poznata kao kaluđerica, koja u nekim evropskim gradovima postaje prava napast. Kaluđerice sam u Atini posmatrao skoro svakog od osam dana koliko sam tamo boravio. Do naše Bogojavljenske stanice metroa (Ευαγγελισμός) morao sam da prođem kroz papagajski park Orizari. Samo jednog od prvih dana metro je štrajkovao, pa sam tog dana išao taksijem, zanemarivši papagaje.

Kaluđerice (Myiopsitta monachus), Atina: park Rizari, oktobra 2019.

Kad slučajno pomenuh Vojni muzej (vojni od reči vojna, rat, dakle Πολεμικό Μουσείο), da kažem da sam u njemu na ovom putovanju bio dva puta. Bilo mi je zgodno, jer je, kako ste već shvatili, sasvim blizu apartmana koji smo iznajmili na Pankratiju. Tog drugog puta, u unutrašnjem dvorištu muzeja gde su statue-spomenici ratnika, Olja mi reče da pogodim ko mi stoji iza leđa. Okrenem se, kad ono moj epski epirski predak „po babine lenije“, Markos Bocaris, od bronze, dvostruko viši nego u prirodi. O svojoj poseti njegovom grobu pisao sam u „Grčkom devojčetu“, a pominjao sam ga i u „Trouglastim krugovima“ i u drugim člancima.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Ovaj ovde je lep i moćan, čvrsto stoji i nikome se ne sklanja. Morate ga ubiti da biste prošli. Tako je i poginuo u svojoj 33. godini u slavnoj bici kod Karpenisije. U suliotskom narodnom odelu, s obe šake oslanja se na obli rukohvat samo jednog velikog pištolja zadenutog za silav. Neobično, ali drugog oružja za pojasom nema, ni vatrenog ni hladnog. To samo pojačava ozbiljnost i uverljivost njegovog junaštva. Tačno ispod pištolja i pojasa vertikalno visi u kaniji kraća kriva sablja turskog tipa sa kićankom na rukohvatu.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Preko levog ramena mu je, poput pleda, prebačen dugačak i težak pramenast ogrtač, možda neka vrsta kosmate sklavine. Ne bih rekao da je to epirska opaklija, kakvu nosi na jednoj slici Markov ađutant Vasilis Gudas. Po načinu kako je meko nabrana sklavina, liči mi na jamboliju (φλοκάτη). Sklopljenim ogrtačem je povećana masa skulpture (Marko je izgledom veći), ali je ujedno i sam junak postavljen u okolnost pohoda, u kome mu može ustrebati prostirka ili pokrivač.

Nikolaj Kocamanis: MarkoBocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Na glavi mu je uobičajeni visoki, meki crveni fes s crnom kićankom ispod koje ima dugu kosu slobodno rasutu do ramena. Kip je poklon Dimitrija i Jelene Tasios, a skulptor je bio Nikolaj Kocamanis, isti onaj londonski Kipranin koji je za Nikoziju izvajao desetometarski spomenik Arhiepiskopu Makariju.

Luj Dipre (Dupré): Vasilis Gudas, ađutant Marka Bocarisa, u krutoj opakliji, portre iz 1820, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Nisam bio nikad ranije u atinskom Vojnom muzeju i u njemu sam sad prvi put video litografiju „Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823,“ po slici čiji je autor Žan-Šarl Langloa. S tim što Papus-Marko uopšte nije poginuo u Mesolongiji, nego na Karpenisiji. Svejedno, kompozicija je odlična i, za razliku od ostalih smrti Marka Bocarisa koje sam video, prikazuje trenutak usred krvave bitke, u kojem saborci s mukom podižu već otežalo telo klonulog vojskovođe da bi ga odneli sa ograšja.

Žan-Šarl Langloa: Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823. Litografija Melkiora Fontane, Atina 1. oktobra 2019.

Na istom tragu, ali u Benakijevom muzeju, sa zadovoljstvom sam otkrio (neke ja, neke Olja) i portrete drugih članova porodice Bocaris koji su postali čuveni. Markovog sina Dimitrija kao petnaestogodišnjeg dečaka portretisao je Albert Rigel. Dimitrije je završio Bavarsku vojnu akademiju i posle je u dva navrata bio ministar vojni u vladama Kralja Otona Grčkog.

Albert Rigel: Dimitrije Bocaris, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

Ćerka Markova, Katerina-Roza, na daleko poznata lepotica, bila je u službi Kraljice Amalije, žene Otonove. U muzeju je izložen samo jedan skupoceni tanjir oslikan po portretu nemačkog slikara Štilera iz 1841, koji su čitaoci ovog bloga već mogli da vide.

Malo dalje, naleteh opet na jednu „smrt“, za koju prvo pomislih da je meni nepoznata proširena treća ili četvrta verzija čuvene Liparinijeve kompozicije. Ispostavilo se da nije, nego da je to rad Filipa Marsiljija na istu, a meni tako uzbudljivu temu. Taj Marsilji je Napolitanac i po svoj prilici nije u srodstvu sa starim Luiđijem Marsiljijem  od Bolonje.

Filip Marsilji: Smrt Marka Bocarisa, 1836–1839, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

A što se tiče onog Pikasa pomenutog u Plavobradom, video sam na istom ovom putovanju izložbu nazvanu „Pikaso i antička umetnost: linija i glina“ u Gulandrisovom Muzeju kikladske umetnosti u Atini. Zanimljive su uvek takve komparativne izložbe, čak i kad su, a uvek su, malo nategnute. Ova nova nastavak je serije izložbi „Božanski dijalozi“ iz koje je bila i davnašnja izložba „Oblikovanje početka“ (2006) u istom tom muzeju. Ona je i ranije pominjana na ovom blogu, a bavila se uticajem tema i formi umetnosti sredozemnog starog sveta na savremene autore, među kojima je već tada bio i Pikaso.

Levo: Pikaso: Žena, bela crep-keramika na točku, zatim vajana i oslikana, Valori 1949; vlasništvo FABA-e, Madrid. Desno: Afrodita, statueta od mermera iz rimskog perioda iz sredine III veka, atinska Stara Agora, iz Muzeja Stare Agore. Izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobra 2019.

Da se Pikaso zanimao mitološkim temama Krita i stare Grčke čitaocima takođe nije nepoznato, bar iz jednog izveštaja iz Carigrada. Na ovogodišnjoj atinskoj izložbi vidi se da je Pikaso i sam izmišljao svoju Arkadiju. Sedeći posle rata u provansalskom seocetu Valoriju, bacio se bio na keramiku inspirisan, po mišljenju kustosa izložbe, antičkom umetnošću. Kustos naročito insistira na uporednosti linija i oblika naspramno postavljenih pojedinih Pikasovih dela i predmeta iz starine, koji su ga, ili kakvi su ga, mogli nadahnuti.

Pikaso: Sova (Valori 1952) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti.

U onom Akropoljskom muzeju je zaista bogata ponuda kamenih Atininih sova ili, kako se kod nas zovu, kukumavki (naučni naziv Athene noctua), a ovde je ponuđena jedna slikana na peliki iz 5. veka pre naše ere. Ipak, nije jednostavno uvek utvrditi da je neko ko slika ili vaja sovu, neposredno ili posredno inspirisan delima iz starog veka.

Lakonska pelika crvenih figura (sova), Pil 5. vek pre naše ere, iz Nacionalnog arheološkog muzeja, izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobar 2019.

Iskustva dodira različitih vremena, otvaranja drukčijih prostora i suočavanja uporednih stvarnosti često su čudesno plodotvorna, o čemu zaista svedoči ova izložba o Pikasu u dijalogu sa antikom. I samim sobom.

Takođe na Kolonakiju, u susednom Benakijevom Muzeju grčke kulture, održavala se istovremeno retrospektivna izložba neverovatnih cikicikarija (τσίκι-τσίκι), crteža, kolaža i instalacija avangardnog grčkog umetnika iz prošlog veka Aleksisa Akritakisa. Jedno od dela ima programski naslov „Tačka u kojoj se dodiruju spoljašnjost i unutrašnjost“. Skoro svi ostali njegovi radovi zovu se „Bez naslova“. Onaj jedan naslov je dovoljan. Pokriva sve.

Nikad takve tačke otvaranja nisu lake. Kao putnu knjigu, a čitaoci već znaju da ja ne putujem bez bar jedne od takvih, u Atinu sam nosio putopis iz zemlje o kojoj sam nedavno pisao, Avganistana. Putovanje je obavljeno u 1939, dakle u drugoj, susednoj istorijskoj epohi, iako samo 23 godine pre mog boravka tamo. Zove se „Okrutni put“ Ele Majar (Beograd: Službeni glasnik 2017). U toj knjizi sam našao citat misli autorkine saputnice Anemari Švarcenbah, i same spisateljice („Svi putevi su otvoreni“), koja u jednom trenutku zaključuje da, kad su svi putevi otvoreni, oni ne vode nikud. Nikud.

Na jednoj zvaničnoj večeri „Optime“ (The Organization for the Phyto-Taxonomic Investigation of the Mediterranean Area) učestvovao sam u svojstvu muža važne članice te organizacije. Večera je davana na krovu hotela Elektra na početku ulice Ermu, ili kako bismo je mi nazvali – Hermesove. Tamo sam sa zadovoljstvom probao, meni dotad nepoznato, a sad u Grčkoj vrlo popularno peloponesko belo, aromatično mada ne baš muskatno, vino moshofilero (Μοσχοφίλερο). Vino je međutim ostalo zasenjeno pogledom s terase restorana.

Odatle se videlo sve. Bez obzira da li ikud vode, u svim pravcima su se i dalje otvarali novi putevi. I spolja i unutra.

---

Napomena: O sklavini je zanimljivo pisala Đurđica Petrović: Sklavina. Glasnik Etnografskog muzeja 50, str. 13–41, Beograd 1986.