Mesec: decembar 2018

23.08.2009 01:21

Evo izveštaja vašeg uobičajenog izveštača koji je, „suivi d’un seul housard qu’il aimait entre tous / Pour sa grande bravoure et pour sa haute taille..,“ putovao po vrhovima vlasinskih planina. Za one iz daleka ili geografski nenadahnute, Vlasina je planinski predeo koji se stisnuo između Južne Morave, na sektoru od Vranja do Leskovca, i bugarske granice. Samo ime kaže da su tamo Vlasi – planinski stočari – imali mobilne (letnje) stanove i ogromna stada na još ogromnijim planinskim pasištima. Vekovima. Možda i duže. Sad tamo nećete videti nikog osim malobrojnih berača borovnica.

Praćen visokim husarom Stefanom S. rodom iz Valjeva, talentovanim beogradskim mladim ornitologom i multidisciplinarnim ekologom, a koji se juče oženio, lomatao sam se po vrhovima Vardenika (Gvardenik, klasični romanski vlaški koren guard– sa značenjem stražariti, motriti, čuvati) sa kojih se vrhova nadzirao prevoj i raskrsnica karavanskih i sezonskih migracijskih puteva. Ta prastara raskrsnica, na koju se motri na planinskom premetu, zove se Vilje kolo (Vilinsko kolo = kružna čistina na kojoj noću igraju vile/samovile, opasno mađijsko mesto poput medenog guvna).

Taj strateški važan prevoj upisan je, pod deformisanim imenom Vilogolo, kao tačka prilikom određivanja granica između nezavisne Kneževine Srbije i zavisne Kneževine Bugarske u članovima 2. i 36. Berlinskog sporazuma od  13. jula 1878. O anegdotama vezanim za taj slučaj pisao je Boris Ivančević (Ko igra u vilinskom kolu? Galaksija 168: 36-38, Beograd 1986) pozivajući se  na M. Đ. Milićevića (Kraljevina Srbija. 1884). Prema tim navodima, otprilike dve trećine Viljeg kola su se našle u Bugarskoj, a jedna trećina je ostala u Srbiji.  Pričalo se da su lokalni radnici odbili da zamahnu budakom u vilinsko kolo prilikom kopanja granićnog rova, pa su to morali da urade prisutni nizami. Ivančević nastajanje ovakvih krugova objašnjava delovanjem pečuraka.

Vilje kolo nazire se i danas na satelitski snimljenim geografskim kartama, kao pravilan prsten prečnika oko 30 metara. Međutim, po tom snimku izgleda da ni askeri nisu džarnuli u Vilje kolo, nego su ga učtivo zaobišli s južne strane.

Jedno od svojstava mog terensko-putničkog posla jeste redovna prilika da steknem opipljiva i neopipljiva iskustva i o onom što je većem delu gradskog sveta dostupno samo kao literatura. A i to pod uslovom da ga zanimaju prošlost i narodna predanja. Ne tvrdim da ne vredi što ste čitali „Na Drini ćupriju“ ako niste „’odali po njoj“, ali znam da je, u najmanju ruku, uzbudljivo i za maštu podsticajno osetiti pod nogama taj kameni most i osluškivati proticanje ispod njega. Drine, i svega ostalog.

E pa, na onom pustom raskršću sa obećavajućim ali tabu-imenom Vilje kolo, nisam tražio vile (ni đavola), nego mi je zadatak bio da procenim kolike bi mogle biti štete po vlasinsko-vardeničke ptice i prirodu uopšte, ako bi se grebenom Vardenika podigao „park vetrogeneratora“ ili dvostruki red vetrenjača – zid džinovskih propelera koji proizvode vrlo skupu struju, ali ne smrde i ne truju.

Posle velikog zanosa u Svetu, utvrdilo se da to čisto, zeleno korišćenje obnovljivih energetskih resursa ima i svoju mračnu stranu. Na mnogim mestima elise funkcionišu kao goleme mašine za mlevenje ptica, naročito noću, kada se većina ptica seli, ali i danju, kada jak vetar i brzina sečiva onemogućuju pticama da izbegnu takve strašne prepreke. U mnogim zemljama več je oslabilo oduševljenje za takvu čistu energetiku. Kao i drugde, i kod nas je investitor obavezan da prvo uradi studiju uticaja na ptice, pre nego što mu se da odobrenje da počne da gradi elektro-generatore na vetar.

Imao sam dakle vrlo nezahvalan zadatak. Ako moji rezultati pokažu da će biti ozbiljnih rizika, biću izložen surovom pritisku investitora i lokalne zajednice koja je gladna investicija. Ako međutim u mom izveštaju bude stajalo da se ne očekuju značajniji gubici, među ornitolozima i zaštitnicima prirode biću pod sumnjom da sam se „prodao“. Zato sam, zajedno sa Visokim Stefanom, radio vrlo pomno ovaj osetljivi posao, kako uostalom radi svako ko se bakče s vetrenjačama.

Postojalo je oduvek u narodu znanje o mestima na kojima ne treba zidati kuću, ni podizati bilo šta. Ma, ima mesta kojih se uvek treba kloniti. Nema ih mnogo. Prva tri mesta na toj listi zabranjenih lokacija zauzimaju najjači tabui: Raskršće, Bakarno gumno i Vilino kolo! Pazite, lokalitet Vilje kolo ima dvostruku zabranu, i kao raskrsnica i kao tajno vilinsko igralište!

Naravno i da znate da nisam praznoveran. Ali posle tolikih putovanja širom otvorenih očiju, ušiju i uma, naučio sam da se ne vidi sve prvim pogledom. Jaka narodna verovanja uvek su ukotvljena za ponešto materijalno, za neki ozbiljan i vrlo star trag, koji je, kao i svi stari otisci, obično teško čitljiv.

Dešava mi se tako, idem kroz šumu u nekoj pustoj planini i odjednom – pod nogom u lišću osetim da je nešto puklo i čujem muklo i ne mnogo glasno „krak“. Već znam, naučio sam da razlikujem šta mi je krcnulo ispod cipele, odmah prepoznam – crep. Stari crep. Prodžaram malo, nađem još jedno parče. Pa još jedno. Usred šume. Uzmem topografsku mapu i, naravno, lociram da se stena iznad mene zove recimo Gradac (ili Gradišta). Ili da se mesto gde stojim u današnjoj šumi zove Selište (ili Staro selo). Ne vidimo uvek lako nešto što je postojalo, pa prestalo da postoji. Ne znači da ono čega više nema, nikad nije ni bilo. Niti da je nestalo bez traga.

Jednom sam se na terenu raspitivao za određeno Bakarno gumno. „Tоа не постои повеќе“ reče mi, skoro poovski, neki čobanin. Ne postoji više. Precizirao je, tim prilogom za vreme – „više“. Nije rekao da je izmišljeno, da nije ni postojalo. Mnogi misle da je legenda o bakarnim ili medenim gumnima trag sećanja na nekadašnje topionice ili talionice iz rane i davno napuštene metalurgije. Takvih tragova ima na sve strane u toponimima. Jedno selo između Crne Gore i Bosne i Hercegovine (Republike Srpske) presečeno je granicom nadvoje, a zove se Metaljka. Nije smešan naziv, to je Metallica, tu je u antičko vreme bila topionica. Sad je ostalo samo ime, ali koje nije prazno, kako bi se nekom moglo učiniti. Znam za još metaljki i u Srbiji i u Hrvatskoj, u krajevima starog rudarstva.

Iznenadili biste se šta o tome sve mogu da vam kažu i pokažu čak i ptice. Ima jedna ptičica živopisnog imena – beloguza. Obožava kamenjare ili gomile kamenja usred livada i planinskih pašnjaka. Kad god smo je na većinom pitomom Vardeniku videli ili samo čuli njen poj, odmah smo znali da u blizini ima nekog kamenja. E sad, otkud kamene gomile usred carstva planinske trave?

Na Vardeniku se u srednjem veku kopalo gvožđe. Ruda se tovarila i odvozila a ostajale su gomile jalovine u vidu danas sivog, ispranog lomljenog iskopanog kamena. Mogli biste da prođete pored njega i da ga ne primetite. Ali zato je tu beloguza, da vas upozori i pouči o čitanju tragova vremena.

Na kraju smo, spuštajući se blagim povijarcem Vardenika, počeli da se približavamo planinskom selu koje se pomaljalo ispod nas. Idilično, crveni krovovi, između kuća džikljaju stara stabla tamnozelenih oraha i trešanja… Stani, rekoh Stefanu, šta nije u redu? Zbunio se. Čuješ li, prošaptah? Oslušnu, pa reče da ne čuje ništa. Tačno, iz sela nije dopiralo ništa od poznatih zvukova koji se čuju izdaleka. Ni lavež, ni kokodakanje, ni blejanje, ni povik, ni škripanje vrata ili točka.

Izgledalo je kao selo, ali više nije bilo naseljeno. Viđao sam i ranije takva avetinjska planinska sela. Bili smo svedoci inicijalne faze nastajanja arheološkog nalazišta. Kroz hiljadu godina, zvaće se „Lokalitet Selište, Treći milenijum.“

Napomena: Projekt vetroparka na Vardeniku obustavljen je u svojoj ranoj fazi. Na lokalitetu Vilje kolo nikad nije ništa podignuto.

(Beograd, 28. decembra 2018).

Kad sam strmom, lučnom Radićevom prvi put pošao uzbrdo prema zagrebačkom Gornjem gradu, imao sam ono čudno i nejasno uzbuđenje koje dolazi od osećaja da vam se nešto, za ceo vaš život važno, dešava prvi put. Doduše, maturantu koji se tek upisao na fakultet ali još nije bio ni na jednom predavanju, manje-više svakog se dana nešto novo događalo. Ponekad i više puta dnevno. Ovo nije bila mala stvar. Do srži životno opredeljen za ornitologiju, grabio sam tom neobično popločanom starinskom ulicom, toliko različitom od kaldrme na kojoj sam odrastao.

Išao sam prema Ornitološkom zavodu, u Jugoslaviji jedinoj ustanovi u kojoj se niko ničim drugim nije bavio osim pticama. Peo sam se, držeći u ruci presavijen plan Zagreba kupljen na kolodvoru. Udaljavajući se od brujanja saobraćaja na Trgu Republike (danas Jelačićevom) i zvonjave tramvaja na Ilici, neosetno sam stigao u najmirniji deo grada, do svoje mete – malog trokutastog Ilirskog trga. U potpunoj tišini pustog trga čuo sam samo svoje korake po pločniku i – klavir.

Neko je glasno ritmično udarao po glasoviru, a zvuci su dopirali kroz otvorene prozore na prvom spratu jedne sive i vrlo stare jednokatnice koja je mogla biti s početka 19. stoleća, ili čak starija. Pogledao sam broj kuće – 9, pa to je adresa koju sam tražio!

Rešen da me ništa ne može zbuniti, jedva sam primetio da se klavir više ne čuje i odlučno se uhvatio za mesinganu ručku masivnih trodelnih vrata. U tom trenutku vrata mi se oteše i kroz njih poče da kulja buljuk gracioznih devojčuraka, zajapurenih i zakikotanih, ali ne toliko zanetih da u prolazu ne dobace brz pogled preneraženom mladiću kog su skoro oborile na trotoar.

Bile su to učenice baletske škole (danas Škola za klasični balet) na prvom spratu, dok je Ornitološki zavod bio iznad, u potkrovlju čije četiri badže na visokom terezijanskom krovu (pažljivi čitalac mojih blogova već se sretao s njim) nisam s ulice bio ni zapazio. Popeo sam se do kraja stubišta i kročio u tesne i niske polumračne prostorije svog Zavoda iz snova, prenatrpane starim policama koje krckaju i škripuću pod teretom knjiga i časopisa.

Već sam pre toga bio video bednu baraku Biološkog instituta u kojoj je u Beogradu radio veliki Matvejev, a upoznao i zapuštenu ukletu zgradu slavnog beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pa se nisam suviše iznenadio. Znao sam već da o velikom radu i velikom znanju ne treba da sudim po eksterijeru, a još manje po enterijeru.

A znao sam ponešto i o Zagrebu i pre nego što sam se od Kolodvora zaputio preko Štrosmajerova trga i Zrinjevca ka Jelačić-placu. Taj pravac verovatno nudi uzbudljivo otvaranje Zagreba svima koji dolaze železnicom, slično već otrcanom književničkom opštem mestu penjanja na Beograd Balkanskom ili uspuzavanja Kameničkom ulicom, od Štajge.

Možda sam baš zato kasnije najviše voleo da u Zagreb idem železnicom. U jednom periodu svog života, relativno redovno sam držao sastanke u Zagrebu. Spavaćim kolima stizao sam vrlo rano, u vreme kad pristojni Zagreb još spava. Nekoliko sati pre početka svog sastanka. Dakle suviše rano. Obično sam se već uveče vraćao u Beograd.

Kad se sećam tih dolazaka, uvek imam sliku jesenjeg, miholjskoletnjeg Zrinjevca s bakarnom bojom platanovih krošnji osvetljenih u polu-kontri niskim jutarnjim suncem s desne strane, naspram još zelene trave. Sigurno je bar ponekad padala kiša, ali to ne pamtim. Trebalo je da utucam višak vremena, pa sam se, usporavajući i zastajkujući, forsirano ozarivao prizorima. I kontemplirao, dok su pored mene promicali užurbani Zagrepčani, proklinjući svoj posao zbog kog moraju da hitaju na dužnost, dok srećniji od njih još hrču u mekim posteljama.

Poznata vam je već moja sklonost da prisustvujem postepenom jutarnjem osvetljavanju gradova. Zrinjevac za to pruža puno mogućnosti putnicima koji stižu ranim vlakovima na Zagreb Glavni kolodvor. Ali se sećam i jednog savršenog prolećnog jutra na Tuškancu. Sa slavujskom pratnjom, iz dubine.

Kao što rekoh, Zagreb mi nije bio sasvim tuđ grad, ni pre nego što sam nogom zakoračio u njega. Uvek sam se na letovanju družio s decom koja su pitala zakaj umesto zašto. Jedna od mojih baba-tetaka, od Jankovića, onih poreklom iz Mesolongije, živela je u Zagrebu, odakle je jednom mesećno dolazila u Beograd s mužem koga smo zvali Čiča iz Agrama. Moja rođena tetka je takođe, ali pre nego što sam se rodio, s mužem živela u Zagrebu i doktorirala je 1940. na Hrvatskom seljačkom pokretu braće Radića. A taj opet teča bio je opasan tip koji je 1943. pobegao iz ćelije Gestapoa upravo u podrumu zgrade Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti na Štrosu. Kroz rešetke je gledao ovaj isti Zrinjevac. Ponovo su ga uhvatili u velikoj operaciji „Valter“.

Veze sa Zagrebom su se nastavile i kasnije, pa su mi i jedan londonski zet i jedna praška snaja rođeni u Zagrebu. Znam da me niko ne pita, ali ću da kažem da meni i ljudima sličnim meni odgovara širok nacionalni kulturni prostor, sa više centara (najmanje dva, poput Beograda i Zagreba). Da bih proverio svoje mesto, nedovoljan mi je samo jedan. Važnije mi je da znam koji sam po redu u Rimu, nego da budem prvi u selu. Ne ocenjujući neuspeli projekt Jugoslavije, primećujem da mi je malo i da budem samo Srbin. Tesno brate. Treba mi krupnija kritična masa ekspertske, umetničke, sportske i svake druge izvrsnosti.

Zato sam onomad tako hrlio Zavodu za ornitologiju na Ilircu. Tamo me je, onog prvog puta, primila ljubazna gospođa dr Renata Kronajsl (Kroneisl) Rucner, s kojom sam se redovno dopisivao jer je vodila jugoslovenski centar za prstenovanje ptica, čiji sam dobrovoljni suradnik već izvesno vreme bio. Iako se do tad nismo videli, prepiska je bila srdačna i puna uzajamnog zahvaljivanja i ohrabrivanja s njene strane. Čak sam joj bio poslao fotografiju sa svog prvog prstenovanja roda u Kupinovu. Kad me je videla, bila je malo razočarana. „Po fotografiji sam mislila da ste krupniji,“ rekla je. Ja sam tada imao 18 godina i, za svoju generaciju, solidnih 185 cm i 75 kg.

Muž Gospođe Renate (u vreme drugarica i drugova ona je za malobrojne nameštenike Zavoda bila isključivo Gospođa) Dragutin Rucner, predstojnik Zavoda, primio me je tek kasnije, pred moj odlazak, podjednako prijateljski i živahno, gotovo veselo. Rucner je bio „hrvatski Matvejev“, najveći ornitolog u Hrvatskoj, u ono vreme velikih pojedinaca, pa sam se osetio počašćenim.

Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam se, odugovlačeći, primicao Trgu Republike. Bio sam bez prtljaga osim jednog nesesera-aktentašne u ruci. Iz njega sam jutros, u vagon-liju izvukao i obukao čistu i ispeglanu belu košulju. Bio sam u odelu i delovao skoro ozbiljno.

A onda sam skrenuo udesno i ušao u polu-ekspres restoran „Mosor“ i naručio fileke sa špekom. Na ovom mestu očekujem da bar polovina vas odustane od daljeg čitanja, jer nikad ne jede škembiće u saftu, a teško podnosi i one koji to čine. E pa žao mi je. „Mosor“ je bio poznat po toj vrsti ranog doručka namenjenog za lečenje mamurluka po receptu „ljuta trava na ljutu ranu“. U polu-restoranu „Mosor“ svakog jutra je polu-svet srkao svoje škembiće u crvenoj masnoj ćorbi, servirane u plastičnom čanku. Veliki komad kruha i aluminijumska kašika.

Nije da ne volim fileke sa špekom, ali su moje posete „Mosoru“ tako sabajle – ipak bile izraz čiste ekstravagancije. Čiste, samo u relativnom smislu. Kada prinesete ustima kašiku punu ljutom alevom paprikom začinjene vruće masne čorbe, onda malo dunete u nju. Površina se pod vazdušnim pritiskom ugne i tekučina prelije preko žličnih rubova. Da, padne nazad u čanak. Razbije površinski napon, tako da iz čanka poleti uvis i radijalno iskoči nekoliko crvenih masnih kapi. Jeste, primite ih na prsa. Jedina čista bela košulja i kravata.

Nisam mogao uflekan na sastanak. Sačekao sam da se otvore prodavnice i kupio tubicu čarobne paste „Vemad“ kojom se vade baš takve fleke. Otada je „Vemad“ uvek u mom neseseru. Zlobni jezici kažu da se i gama mojih kravata zadržala u mimikričnim toplim nijansama paprikaša, ribljih čorbi, i sosova od rajčice, pomadora, pa čak i paradajza.

A drugog dana one moje davne i prve posete Ornitloškom zavodu, na rastanku, od gospođe Kronajsl Rucner dobio sam ribarske mreže popunice, navodno prilagođene za hvatanje ptica radi prstenovanja (tad još niko u Jugoslaviji nije imao prave, ornitološke mist-nets). S otežalom torbom od mreža i knjiga, krećući niz Radićevu, pokušavao sam da uhvatim korak u ritmu koji je davao baletski korepetitor čiji se klavir sve slabije čuo.

Deo teksta o Ornitološkom zavodu, ali dopunjen stručnim informacijama, objavljen je 2016. u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 11, na str. 27–29, Novi Sad.

Thursday, ‎August ‎4, ‎2011 ‎00:43 / Tuesday, August 26, 2014 17:24

Našao sam pre nekoliko dana, „na dnu sanduka na tavanu“, stare negative – dokumente jedne gimnazijske avanture s kraja juna 1963. Šta s njima može drugo da se radi nego da se digitalizuju i podele sa školskim drugovima, a sad, evo, i s celim svetom.

Elem, dva beogradska klasična gimnazijalca, R. i ja, uputila su se u svoj prvi brižljivo planiran, organizovan, s postavljenim ciljem i sa standardizovanom metodologijom, ornitološki „teren“, tobože nauke radi. Pravac – famozna i mitska Obedska bara. Rešili su da prstenuju svaku tamošnju pticu močvaricu i grabljivicu, plus rode kupinovačke i obreške.

Na svim fotografijama, plavi je R, a ovaj mrki sam ja.

Roda se još kaže št’rk [germanizam]. E pa nas dvojica štrkljastih maturanata, uzeli smo kvartir u Šumskoj upravi zvanoj Šumarija u obližnjem sremskom selu Kupinovu. Spavali smo u grupnoj spavaonici za drvoseče. Od opreme smo imali dvogled, pozajmljeni zlatni dečje-damski istočnonemački analogni kompakt-fotoaparat „Penti“ (manuelno fokusiranje na odoka procenjenu udaljenost u metrima). Imali smo i primus i manjerke za kuvanje Argo-juha iz kesica (tadašnje novotarije). Takođe i neke štapiće za odagnjavanje komaraca gustim dimom i smradom.

Kuvanje supe iz kesice u Šumarijskom opštežiću

Sve smo radili prvi put: nikad dotad nismo gazili do pojasa kroz beskrajne smrdljive baruštine i probijali se kroz guste tršćake, nikad se nismo uspuzavali na tako visoko drveće na gnezda ptica grabljivica, odakle sve izgleda malo, osim pogleda iznad krošnji šume.

Nismo ništa znali, ali smo učili. Uz sve to trudili smo se da izgledamo rutinerski i iskusno i nismo smeli ni sebi ni jedan drugom da pokažemo ni najmanju slabost ni kolebanje. Tako smo bili odgajeni. Vidi se to i po pozama na fotografijama. Bez osmeha, kao da kažemo – mi smo ozbiljni tvrdi momci.

Na slikama možete da vidite i kako je izgledala crkvica Keve Angeline, pošto su je Ustaše spalile i srušile tokom rata, a pre nego što je ponovo rekonstruisana. Vidite i R-ovo penjanje na jastrebovo gnezdo i samog mladog krvoločnog jastreba s netom stavljenim aluminijumskim prstenom na desnoj nozi.

Išli smo i da prstenujemo mladunce roda u gnezdima nataknutim na mnogobrojne kupinovske odžake. Postupak je sledeći: treba se uspuzati uz krov po biber‑crepovima [Biber (nemački) = dabar, biber-crep je crep oblika i veličine lopatastog dabrovog repa]. Peli smo se dakle do slemena, pa onda po slemenu do odžaka – tu jedan od nas napravi lopovske merdevine, a drugi se preko njegovih ramena popne u gnezdo rode, stavi mladuncima po prsten na jednu nogu i istim putem se vrati.

Sve u svemu, poduhvat prilično akrobatski, ali tipičan za taj uzrast. Naravno da je svako naše penjanje na gnezdo bilo praćeno mnogobrojnim očima Kupinovčana, a najzainteresovaniji su bili [i najbrojniji] stanovnici Ciganskog šora (ne mogu da napišem Romski šor, kad šor pod tim imenom tad nije postojao u Kupinovu). Kad god bi se neko od nas okliznuo, ili mu pukao crep pod nogom, dole se čuo žagor – jer su se očigledno menjali ulozi u opkladama ko će od nas prvi da slomije vrat.

Propustio sam da kažem da su neki od tih krovova bili iz vremena Marije Terezije, što znači da im je ugao bio 45 stepeni, a visina slemena išla i do 15 meteri. Arhitektura takvih krovova je primerenija alpskim zimama s puno padavina, naročito snežnim – na strmim toplim krovovima sneg se ne zadržava. Crepovi su bili krti i prevučeni lišajevima – klizavi kao sam đavo [je li đavo klizav?].

Još je jedna informacija važna: bili smo obučeni u prilično staru i iznošenu odeću, za koju nije šteta ako se isprlja ili negde zacepi. R. je imao na sebi jedne stare pantalone, kupljene ili verovatnije šivene mozda dve-tri godine ranije, a otada je još rastao – što znači da mu nisu bile jako komotne. Ali, smatrali smo onda, a ja mislim i sada, da odelo ne čini ni gimnazijalca ni ornitologa.

Tako smo išli od kuće do kuće, peli se na odžake i gnezda, radili naporno i vešto za urbane klince koji nisu imali neko prethodno iskustvo ni u odžačarstvu, ni u veranju po seoskim krovovima. Za nama je išla naša verna publika. Obojica smo u toj publici još prethodnog dana primetili jednu Romkinjicu koja je bila približno naših godina. Imala je plave oči boje zamućene brze kraške reke. I bele zube u stalnom, malo bezobraznom osmejku. Kad god bismo pogledali dole s krova, tražili smo ta dva oka. I bili spremni na najveće ludosti. Tako je to i počelo.

Prvo upozorenje je došlo uz tihi prasak. Penjući se ispred mene uz jedan od najtežih krovova [na seoskoj prodavnici], R-u je od napora u trenutku pukao ceo šav na turu pretesnih pantalona. Prizor je bio krajnje smešan, a najviše se i najglasnije smejala tirkiznoplavooka Romkinjica. Čini mi se da nijedno drugo naše penjanje nije imalo toliko brojnu publiku kao to. Međutim R. je, posle kratkog perioda zbunjenosti, rešio da produži penjanje kao da mu ta dodatna ventilacija ni najmanje ne smeta, a sve na radost publike u parteru.

Kazna je stigla već na sledećem gnezdu [u Kupinovu kažu gnizdo, imaju nekoliko ikavskih relikata]. Bila je to Milicijska stanica – opasna, visoka zgrada sa dodatnom šupom za tadašnju motorizaciju – policijsko-biciklistički vozni park, sa strmim krovom i visokim prezidanim odžakom na kome je bilo ogromno rodino gnezdo sa čak 6 mladunaca u njemu, i – gromobranom. Pošto je R. otrčao do naše baze u zgradi Šumarije da se preruši u paradne pantalone sa celim turom, peli smo se, kao u Tomu Sojeru, uz pomoć gromobranske žice.

U povratku smo se spuštali prečicom – dijagonalno, tehnikom podizanja crepova, koju smo otkrili na ranijim krovovima. Svaki crep ima s donje strane po jedan zubac kojim je zakačen za horizontalnu gredicu krovne konstrukcije. Ako malo odigneš donji kraj crepa, možeš se pridržati za njega – on se ne izvlači budući da je zakačen onim zupcem. Tako polako možeš da se spuštaš uz pridržavanje i niz najstrmije krovove. Ovog puta sam ja išao prvi, pa je R. opet bio iznad mene i malo ukoso.

Odjednom je nešto uzviknuo i počeo da se velikom brzinom sulja niz krov. Posle mi je ispričao da se uhvatio za polomljeni deo crepa koji mu je ostao u ruci, a on nekontrolisano poleteo nizbrdo. Jedino je uspeo da u padu izbegne da naleti na mene, prilepljenog za crepove kao Spiderman. Inače bi i mene odneo sa sobom.

Nemoćno sam posmatrao njegov sunovrat. R. je otklizao do ivice krova, a meni je kroz glavu proletela nada da će uspeti da se uhvati za obodni oluk, koga nisam sa svog mesta mogao da vidim, ali sam zapamtio da nam je jedan horizontalni odvod predstavljao problem prilikom penjanja. Mislim da sam mu to i doviknuo. I zaista, R. je uspeo da se uhvati za zarđali oluk napunjen mahovinom i decenijama navejavanom sremskom prašinom, pa se čak za trenutak pojavila i njegova glava, a onda – „kraa-a-ak!“ – odvali se milicijski oluk, glave nestade i R. ćutke ponese oluk sa sobom, privučen neodoljivom gravitacijom.

Bio je to sekund tišine. Čak ni iz hora Ciganskog šora nije izašao poznati kikot, iako su verujem sva usta ostala otvorena. Ja sam zamišljao R-ov ikarski slobodan pad sa visine od oko 8 metara i očekivao tup zvuk udarca tela o zemlju. Umesto toga, odjeknuo je strašan prasak, kao od eksplozije granate, praćen šumom lomljave i padanja kiše sitnih gelera. Što sam mogao brže spuzao sam do poslednjeg reda crepova [već sam u glavi video sliku tela sa onako čudno savijenom nogom] i – pogledao dole.

Prizor je bio stravičan [tako se uvek kaže u novinskim izveštajima]: ispod glavnog krova – što sam bio zaboravio jer smo se spuštali s druge strane zgrade od one s koje smo se peli – bio je krov šupe za milicijske milicijskoplave bicikle. Na tom krovu je bila ogromna rupa, prečnika bar 3 metra, gde su svi crepovi bili polomljeni, kao posle dejstva operacije „Allied Force“  [NATOov ratni kod nebeskog napada na Jugoslaviju 1999]. Polomile su se i one tanke gredice koje drže crepove, ali su ostale one jače, koje drže kostur krova.

Na jednoj takvoj jahao je R. s blesavim kezom na licu. Ispod njega, osvetljeni nenadanim prodorom svetlosti, svetlucali su delovi milicijske pedalizacije, delimično zatrpani ostrakama crepova, krovnim kršem i šutom. Sa strane, kao zaleđena slika, stajao je jedan mladi [najmlađi] milicajac, uhvaćen u nedolicnoj pozi čistača ribe, s nožem u jednoj i ribom s poluočišćenom krljušti u drugoj ruci, u povijenom stavu nad lavorom u kome su se kupale mrtve deverike. Oči su mu bile okrugle i usta otvorena sasvim poput te iste deverike na izdisaju.

Oduševljen veličanstvenošću štete koju smo naneli Narodnoj Miliciji, s kojom je doduše R. bio čak i u porodicnim odnosima, a još više činjenicom da je projektil ostao živ [kasnije sam se uverio da mu nijedna koščica nije stradala], potražio sam pogledom oči boje reke, da vidim kakav je utisak novi razvoj događaja ostavio na nama najomiljeniji deo publike. Kupinovski šor Maršala Tita bio je potpuno prazan! Sva publika i sva Ciganija je u trenutku zbrisala, ne želeći da bude svedokom strašnih događaja čiji se razvoj očekivao, čim se Narodna Milicija pribere od šoka i krene da uzvrati udarac.

Začudo, Milicija nas nije ni uhapsila niti je priznala da joj je nanet bilo kakav ozbiljniji kvar. Mi smo rekli nešto otprilike kao da ćemo nadoknaditi štetu, jer se to tako kaže, ali nismo ni najmanju ideju imali kako bismo to učinili, jer smo jedva imali para za autobus nazad za Beograd. Za svaki slučaj, napustili smo Kupinovo dan ranije nego što smo planirali, konstatovavši da smo prebacili plan.

I zaista, rode koje smo prstenovali ponele su svoje aluminijumske matrikule na daleke pute. Jedna od njih, koju je baš R. prstenovao na odžaku prodavnice, porasla je i krenula rano na jugoistok, preko Bosfora, da bi negde u Turskoj, kod Çiftelera držala kurs prema Južnoj Africi. Tu su je Turci uhvatili i očitali prsten. Pa javili našoj YU-centrali u Zagrebu.

Ja sam posle život nastavio manje-više u istom ptičarskom stilu, sve do danas, a R. je krenuo na more kao ribarstveni biolog, dosegavši najviše naučne domete. Ali sva naša mnogobrojna kasnija terenska putovanja samo su „ona posle Obedske bare“. Ovo je bilo prvo.

Nikad više nisam video ni oči boje mutne plave reke.

Upozorenje: Ništa od opisanog ne pokušavajte kod kuće.

Odmalena putujem Dvojkom. U oba pravca. Čak u oba smera do istog odredišta. Kad sam bio dete, redovno smo, cela porodica, odlazili u posete mom stricu Pavlu u Vladetinu ulicu. Silazili smo iz Fruškogorske Malim stepenicama u Karađorđevu i ispod Mosta hvatali Dvojku, koja prva naiđe. Bilo onu koja dolazi od Pristaništa, ili iz suprotnog smera, od Stanice. Današnja deca ne znaju da je Beton-hala nekadašnja mamutska noseća betonska konstrukcija šina čeličnih dizalica beogradskog teretnog pristaništa. Izumrlog kao i mamuti.

Kao klinca, otac me je vodio da gledamo kako se te dizalice, poput džinovskih đermova, klanjaju sajlama uz kej privezanim šlepovima, bacaju u njihovu utrobu svoje gvozdene čeljusti, izvlače ih pune zagrabljenog uglja i odmah, posle jedne polu-piruete, istovare svoj plen u otvorene vagone postrojene na koloseku između svojih nogu. Tata me je upozoravao da zatvorim usta.

Nikad nismo dugo čekali jednu ili drugi Dvojku. Sećam se da mi je kao sasvim malom, bilo čudno kako možemo da sednemo na Dvojku bez obzira kuda ide, a da ipak stignemo kamo smo namerili. Već sam dotad savladao osnovno tramvajsko pravilo: tamo ideš jednim smerom, a vraćaš se odande suprotnim. Tako funkcionišu svi tramvaji, uključujući i Dvojku. Da, ali s izuzetkom odlazaka u Vladetinu. Kad sam mu zatražio objašnjenje tog odstupanja, Otac je samo rekao da je to dokaz da je Zemlja okrugla. I da je Kolumbo krenuo na zapad da bi stigao na istok. Naravno da sam prihvatio, jer mi Otac ne bi i nikad nije rekao ništa netačno. Ali je prošlo izvesno vreme dok nisam utvrdio da se Vladetina od Fruškogorske nalazi tačno u antipodnoj tački kruga Dvojke.

Tridesetak godina docnije, za Pristaništem je otišla i Železnička stanica.

Vladetina je, kao i Fruškogorska, bila mala mirna ulica s turskom kaldrmom, gotovo bez saobraćaja i zato uvek puna dece koja se igraju. I ona je imala prednji deo blago nagnut a zadnji strm, s tim što se nije rušila stepeniđtem u Karađorđevu, već strmo u Cvijićevu. U tom delu su se zimi deca sankala. Tek mnogo kasnije sam počeo da srećem ljude koji se u detinjstvu nisu igrali na ulici, bez striktnog roditeljskog nadzora. Čini mi se da se to na njima moglo i da vidi ako se malo obrati pažnja. Kao odrasli, nisu umeli da se onako igraju.

Već godinama se vrlo malo vozim tramvajima, uključujući i Dvojku, ali se sve češće u sebi pitam, ko sam ja? Ili šta sam ja, u smislu identiteta, rasnog, socijalno-političkog, kulturno-klasnog, ili nekog drugog, ako živim u ozloglašenom Krugu Dvojke? Što je najgore, još sam i rođen u tom ćoškastom, uzbrdno-nizbrdnom, tamo-vamnom nepravilno-poligonalnom krugu na kome šina savije svakiput u drugom pravcu. Ili, kako reče Šel Silverstejn, čega sam ja komadić?  [1]

Zašto se očekuje da se osetim nelagodno kad god neko stavi pod navodnike „rođene Beograđane“? Iz kojih razloga bilo ko može da pomisli da ima pravo da me osramoti ili omalovaži na osnovu topografskog određenja mog rođenog prebivališta? Ko su uopšte oni iz Kruga-Izvan-Dvojke i u čemu se međusobno razlikujemo?

Kad ima mnogo pitanja, ja krenem malo u istraživanja. Razna. Pa tako i sad. I evo nekih od rezultata.

Pogledao sam po tekstovima, člancima, postovima na blogovima i u novinama kako One iz Kruga Dvojke vide pisci i čitaoci-komentatori. I priznajem da sam se malo iznenadio. Nisam očekivao baš toliku količinu zapenjene mržnje na ustima, ni povremeno tako opšte kidisanje, tu meru jednodušnosti i spremnosti da se Krugodvojkaši i njihove podvrste – Starobeograđani i Rođenibeograđani – zatru, izgaze, iznabadaju, da se uništože, pa da ih nema i da nam svima onda bude bolje.

Čitajući i slušajući pomislio bih da se tamo skupilo i opasalo dvostrukim šinama sve što je najgore u srpskom rodu. Istovremeno su i izdajnici nacije, srbomrsci, auto-moto-šovinisti i velikosrpska buržoazija. Bilo šta da mrzite, naći ćete ga u Krugu Dvojke. Ko ne veruje, neka sam proba. Tražio sam uzroke toj tako strasnoj tračničkoj podeli. Sasvim je očigledno da je ova diskriminacija upotrebljena u političkim obračunima. Ali neću o vlasti i politici. Hoću o Krugu dvojke.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pun krug dvojkom 1974, zagrebački fotograf Željko Stojanović je dokumentovao čuvenu beogradsku trasu.

Kako ja vidim taj famozni krug i njegove žitelje i delatnike? Počeću anegdotom o sećanju na predratni Beograd, koje mi je davno ispričao stariji kolega Vojislav Mišić, ne znajući u tom trenutku ko sam. On je bio momak iz Vranja, šegrt u bakalnici svog strica ili ujaka, zaboravio sam, a na Varoš kapiji. Ta je bakalnica (za one koji ne znaju šta je to: nekadašnji ekvivalent za male lokalne prodavnice tipa Shop-and-go) imala uglavnom stalne mušterije i bio je običaj da se jednom nedeljno kupuje roba, koju je često do kuća odnosio isti taj momak/šegrt. Poznavao je svaku mušteriju i njen porodično-društveni status. Ne iz radoznalosti, već u okviru uzajamnog poverenja koje je bilo deo sistema tadašnje trgovine. Za vreme okupacije bakalnica nije radila, ali je ponovo počela da radi valjda drugog dana posle oslobođenja Beograda u jesen 1944.

Čim je bakalnica otvorena, istog dana, priča taj bivši šegrt, pojavila se “mlađa Generaličina ćerka iz Fruškogorske”, u drugom stanju, i donela 1 (i slovima: jedan) dinar, koji je njena porodica ostala dužna od pre rata (nisu tad imali sitno za kusur). Time je taj rođeni Vranjanac, a u vreme pričanja naučni savetnik, doktor nauka sa šarmantno zadržanim zavičajnim naglascima, meni mnogo mlađem kolegi želeo da dočara kakve su nekad bile bakalnice a i kakve su bile mušterije.

Danas se ja sećam te anegdote kao dobre slike ondašnje percepcije stanovnika Kruga Dvojke od strane jednog došljaka s Juga. A pričicu sam zapamtio i zato što je mlađa Generaličina ćerka bila moja majka Jelisaveta, pa sam u događaju učestvovao i ja u uzrastu od oko minus četiri meseca. Ubrzo je bakalnica oduzeta vlasniku i pretvorena u jednu od prodavnica u revolucionarnom državnom lancu Granap (Gradsko nabavno preduzeće). Mušterije su ostale iste, a nekadašnji gazda je još jedno vreme tamo bio zaposlen kao poslovođa.

A mušterije u bakalnici, bile su komšije s Varoš Kapije. Znale su se i poštovale. Bili su roditelji dečaka i devojčica s kojima sam se igrao. U stančiću iznad nas, na mansardi, stanovao je moj drug Borut Selšek, Slovenac. U parteru Zdravko Sila, Hrvat. U dvorištu Zuzana Pavelka, Slovakinja. Dalje niz ulicu u „Makinoj kući“ živeo je Radovan zvani Ratke, Makedonac, sa svojom braćom i sestrama. Dolazio je kod mene da se igramo olovnim vojnicima Jože Prova, Čeh. Zajedno su se igrala deca partizana i četnika, družili su se sinovi milicajaca i kriminalaca. Tako je bilo u krugu Dvojke, tako i izvan njega. Bio je to Beograd došljaka amalgamisanih u tolerantnu zajednicu širokog duha kojoj se svako trudio da se prilagodi što brže, a ne da nju promeni prema svojim uskim vidicima.

Pomogla mi je međutim nepretenciozna knjižica nazvana „Beogradske razglednice”[2]. Autorka je gospođa Ranka Rajanović, Beograđanka koja se odavno trajno nastanila na jednom udaljenom kontinentu. Ali je nastavila da povremeno i ne suviše često dolazi u svoj rodni grad. Opisuje svoja pronicljiva zapažanja, dovoljno kritički i dovoljno nesentimentalno, ali svesna kako svoje izmenjene vizure, tako i promena u samom Beogradu. Pa to mi je upravo nedostajalo! Ta sinhronost promena s obeju strana.

Da bih malo objasnio svoju hendikepiranost za razumevanje ove situacije, moram da podsetim da sam vaspitavan u sasvim određenom sistemu vrednosti u kome su na najvišoj ceni bili poštenje, istinoljubivost i pravednost, znanja, veštine i brzine, marljivost, izdržljivost i tačnost, uzdržanost, nenametljivost i skromnost. Javno smo se rugali lenjim đacima i njihovom neznanju. Lažljivce i kradljivce smo pred svima razobličavali. Radovali smo se pohvalama, ali se nismo razmetali. Ismejavali smo podjednako prostake i snobove. Pobogu, pa odgajani smo na Steriji, Trifkoviću i Nušiću i izvodili smo ih na kućnim predstavama. Ja toga ne mogu i neću da se otresem.

Više nego ikad, bar se tako meni čini, danas na javnoj sceni ljudi prave budale od sebe, bez stida lažu, nevešto glumataju i ponašaju se kao vašarski šarlatani koji naivnim seljacima nude čarobne napitke. Javnost im zviždi, psuje ih i pljuje, gađa jajima i trulim povrćem. Oni ništa, pogledaju i zadovoljni su što vide da im se rugaju samo pristalice protivničkih političkih opcija. Njihovi im aplaudiraju, bez obzira na gluposti koje izvaljuju. Partijska pripadnost je zamenila bilo koju moralnu i intelektualnu ocenu. Ako pomenete moral, odmah vas proglase lažnim moralistom. Više se u govoru i ne upotrebljava pojam moralista. Samo lažni moralista. Ako se i izostavi reč lažni – isto je, podrazumeva se. Taj pojam je značenjski postao svoj antonim.

Duboko u sebi mnogi strepe da javnost nije do kraja moralno diskvalifikovana. Da se negde kriju mala jezgra tajnih moralista i svesnih ispravnih, tolerantnih građana. Ako ih igde ima, mora ih biti u starom jezgru grada, najstarijem delu Beograda u kome jedino i mogu da pretrajavaju građanski kontinuiteti. Sama pomisao na postojanje i opstajanje relikata i recidiva građanstva, mnoge ispunjava jezom. Kao kad, posle temeljne dezinsekcije, fumigacije otrovima čija je upotreba i u ratu zabranjena, negde između letvica poda otkrijete gnezdo živahnih bubašvaba.

Zato se na Dvojkaše plotunom i rafalno puca iz sveg oružja. A jedno od najmoćnijih i najtužnijih je manipulisanje masama podložnim iskušenjima zavisti. Kad se dim i prašina raziđu, pojavi se opet beogradska Dvojka. Tandrče u krug.

[1] Dobro drvo. Vulkan izdavaštvo 2014.

[2] Beograd: Alma, 2015.

Sunday, October 17, 2010 01:17

S gnušanjem sam odbacio ponude Kontikija da me prijavi za dvodnevnu saharsku vratolomiju sa kamilama i džipovima. Ništa što bi moglo da me podseti na istraživačko lomatanje i moj uobičajeni terendžijski život. Nećete verovati, ali od svoje ornitološke optike poneo sam na put samo najmanji, gotovo pozorišni dvogled – nisam ni tice teo da gledam!

Ništa unapred nisam ni guglao o Tunisu, niti sam planirao da upoznajem „zemlju, ljude i običaje“. Čak sam se trudio da zaboravim i da sam pre deset godina bio još južnije u Tunisu, na ostrvu Đerba. Posle toga sam bio i u saharskom nacionalnom parku i rezervatu biosfere Đebel Bu-hedmi, gde se čuva jedno od poslednjih prirodnih i divljih jata ružičastovratih severnoafričkih nojeva. Na mene su međutim još veći utisak ostavile dve druge, neverovatno elegantne i ljupke riđe-bele dlakave saharske životinje: sabljorogi oriks i gazela dama, obe kategorisane kao iščezle u sasvim divljoj prirodi.

Umesto svega toga, poneo sam dosta knjiga za ležeće čitanje, najviše Agate Kristi ali, između ostalog, i jednog Eriha Kestnera i Dimitrija Obradoviča (!). Shodno tome, nije trebalo ni da dobijete nikakav moj „izveštaj klasičara sa puta po…“. Zapravo, bila me je sasvim prošla volja za opisivanjem događaja sa svojih putovanja. Nameravao sam samo „spavati, spavati. Možda sanjati.“

E, ali baš o jednom buđenju i moram da vam pišem. Jedne noći, u gluvo doba, probudim se i sednem u krevetu, sa utiskom da sam čuo vrisak.

Soba mi je bila u najmirnijem krilu hotela, a krevet blizu velikih otvorenih vrata od balkona koji gleda u tihi deo prostranog hotelskog parka, odakle nikad nikakva muzika ni buka nije dopirala. Osluškivao sam. U poluprobuđenoj svesti i pod uticajem literature koja mi je bila otvorena pored jastuka, to je bio vrisak posle koga treba da sledi povik „upomoć! ubistvo!“. Imao sam nejasan osećaj da prvo treba da ispitam francusku sobaricu koja je i otkrila mrtvog Ser Olivera u biblioteci i da obratim pažnju na tragove stopala u leji maćuhica pored prozora u prizemlju… (prevodioci Poaroovih slučajeva uvek napišu maćuhica umesto dan-i-noć).

A onda se, sasvim blizu, iz mraka ponovo razlegao jeziv krkljavi krik. Nije bilo sumnje da sam sasvim budan i nisam imao nikakve dileme o prirodi tog neljudskog krika. Provirio sam iznad ograde balkona i suočio se sa sablasnobelim licem i kao ugalj crnim očima koje su gledale pravo u mene.

Tiho sam se odvukao da uzmem fotoaparat i vratio se da pokušam da s kreveta slikam jednu kukuviju koja je bila na kazuarini naspram mog balkona. Kazuarina je egzotično drvo slično nekom četinaru. A kukuvija je najlepša sova, svilastobelog perja na licu i grudima (i celoj donjoj strani), dok je odozgo narandžasto-siva, posuta pegicama u vidu retkog sitnog biserja. U mraku se naravno to narandžasto ne vidi.

Sve me je potsetilo na onu situaciju kada mi je lane, usred Beograda, na prozor sleteo sivi soko. Probudio sam i Olju, da uživa u prizoru, a i kao svedoka koji može da potvrdi ceo događaj. U tom su se vrišteći pojavile još dve kukuvije, od kojih je jedna donela sveže ulovljenog vrapca.

Taj kukuvijin glas i njen avetinjski izgled, glavni su uzrok svih sujeverja i znamenja zle kobi koja se vezuju za sove. Uopšte se nisu obzirale na sevanje mog slabunjavog blica i čitav sat nisu pokazale nameru da odu, nego su preda mnom obavile svoju toaletu i stajling. Slikao sam do poslednjeg ampera u baterijama fotoaparata.

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini

Dakle, ne vredi da ja odlučim da ne gledam tice. One dolaze da traže i gledaju mene! U stvari, počelo je to od prvog trenutka, one večeri kad se, dolazeći s aerodroma, hotelski minibus zaustavio pred ulazom hotela koji je sav obrastao u bršljan, bugenvilije i druge puzavice. Zagluhnuo me je žagor/žubor hiljada vrabaca. Ne znam da li se još iko od starijih čitalaca seća takvog predvečernjeg cvrkuta dživdžana koji se okupljaju na zajedničkim noćilištima u gustim krošnjama drveća u Beogradu. Ja pamtim iz detinjstva takve večernje horove na bagremovima u donjem delu Topličinog venca na Varoš-kapiji.

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Večernje okupljanje vrabaca u Mahdiji

Više nema tih vrabaca, a i da ih ima – niko ih od gradske buke ne bi čuo. Ovo na tuniškom hotelu je bio veći zbor vrabaca nego što sam ja ikad u svom ornitološkom životu video. Verujem da ih se svako veče okupi bar desetak hiljada.

Što je najzanimljivije, to nisu bili klasični, obični vrapci-pokućari, nego tzv. španski vrapci, kojih sam ja u životu video ukupno samo nekoliko stotina. Oni se nesrećnici gusto raspoređuju po granama, a svaki se nada da će ga u toku noći promašiti sova ili prevideti neka od mačaka. A usput, već dok dolaze iz velikih udaljenosti da prenoće baš na tom hotelu, presreću ih u vazduhu razni sokolovi i vetruške…

A ni to nije sve. Ako krenem na doručak, usput mi se prepreče i pevaju (kao da nije oktobar), tzv. jednobojni čvorci (specijalna zapadnomediteranska vrsta čvorka, koju sam sada prvi put u životu video). Ako ležim u hladu, iznad moje glave peva veliki svračak, a oko nogu mi skakuće kos. I tako dve nedelje. Propade mi odmor…

Pod izgovorom da treba da kupim dve evenke svežih urama (u oktobru sazrevaju), odoh vozom (zovu ga metro) do Suse (Hadrumetuma). Tamo sam hteo da ručam i nekako nabasah na jedan „tradicionalni“ restorančić ispred samih zidina medine, a koji se reklamirao kao „100% tunisian food„.

Voz Mahdia-Susa

Kos mahdijski

Voz Susa-Mahdija

Mahdia: Station Metro Mahdia Z. T.

Mahdia: Station Metro Mahdia Z. T.

Voz Monastir-Mahdija

Metro za Susu

Gazda je Olju i mene samo pitao da li ćemo ribu, jagnjetinu ili piletinu. Optirali smo za jagnjetinu i gazda je bez reči nestao. Uz salatu i brik (fil od krompira u kori, pa prženo) kelner nam je doneo i nešto teško, kao gvozdeni „štemajzl“, umotano u staniol. To je stajalo sa strane, a mi smo nagađali čemu služi i – kako će se ispostaviti – Olja je bila pogodila.

Posle dosta vremena, došao je gazda praćen asistentom-kelnerom, noseći u krpi jedno grne ili neglazirani ćup sa ušicama. Uzeo je onu staniolsku ćuskijicu i zveknuo po vratu ćupa, tako da su otpale i drške i zatvoreni grlić, ali je trbušasti deo ostao čitav. Iz njega je kelner pustio na slobodu pušeće se jelo koje se tako zaptiveno krčkalo u furuni. Odmah ga je posuo svežim naseckanim peršunom i crnim lukom. Unutra su bili u softu komadi mesa, krompir, paradajz i užasno ljute zelene paprike, koje međutim uopšte nisu zaljutile jelo. Bilo je prilično ukusno. Ne preporučujem tamošnje pivo u kriglama, koje po boji, ukusu i mirisu asocira na tečnost koja se može dovesti u vezu sa pustinjskom lađom hranjenom mentom. A mislim i da je bezalkoholno. Međutim, utisak je popravio miris jasmina koji odasvud dopire.

Susa: medina: krseno grne a la Susa

Susa: medina: krseno grne a la Susa

Susa: medina: krseno grne a la Susa

Odrubljeno grne

Sa olakšanjem sam se vratio plandovanju i lenjstvovanju u inkluzivnom hotelu. More je bilo toplo i čisto i uživao sam što u njemu brčkajući se ne osećam težinu. Znate li šta to znači? To govori koliko sam na suvom počeo da trpim gravitaciju! Naročito kad treba da ustanem iz niske fotelje ili iz auta. I sad sam prvi put razumeo matorce koji kao nešto plivuckaju u vodi do guše, dok je meni, dok sam bio mlad, to izgledalo potpuno besmisleno. Šta ćeš u moru ako ne skačeš, ne roniš, trkaš se s nekim ili bar pucaš nekome na gol? Sve dođe na svoje.

Izveštaj sa istog putovanja, ali sa težištem na informacijama o pticama, objavljen je pod naslovom „Mahdija: o nekim tuniskim pticama“ u magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 4, str. 38–39, Novi Sad 2010.

Pitaju me iz Kejptauna zašto na blogu uopšte nema izveštaja sa velikih putovanja po Africi, a posebno što ih nema iz južnog dela tog kontinenta? Znaju da sam tamo bio, i da sam stekao druga do groba (srećom bez hronične upale zgloba), znaju sve, ama hoće to i da čitaju.

Pa, ima više mogućih razloga. Južnu Afriku posetio sam krajem prošlog i početkom ovog milenijuma, dakle pre nego što sam obavio većinu putovanja o kojima sam dosad izveštavao na blogu. U stvari, tek posle povratka iz Južne Afrike osetio sam tu želju da delim lična iskustva s novih putovanja. To putovanje u Južnu Afriku, kao i sva ona pre njega, ostala su za sad nekako u senci. Samo retko kad iskoče, izvučena nekim starim jelovnikom, fotografijom, uspomenom ili ovako, direktnim izazivanjem kome je nemoguće odoleti.

Sem toga, razlog mog putovanja u Kejptaun bio je prilično delikatan, a moj boravko-oporavak u Južnoj Africi krajnje osetljiv, kako po mom ličnom doživljaju, tako i po iskušenjima moje porodice i prijatelja. Osećaj za dobar ukus bio je taj koji mi nije dopuštao da brže-bolje javno delim pacijentsko-rekonvalescentske utiske iz Kejptauna. To ću se usuditi tek uz pomoć geparda iz Palerma, mnogo godina docnije. Posle sam se dodatno opustio, pišući o putovanju u Prčanj i okolo njega.

Štaviše, trebalo mi je punih osam godina da počnem javno da govorim o svom putovanju u Južnu Afriku. Prvo predavanje, više kao otvaranje, pod nazivom „Sećanje na jedno putovanje dobre nade – Kapske planine“ održao sam 25. marta 2008. uveče, u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu. Tekst koji sledi ima, po sadržaju, više od nekoliko sličnosti s tim mojim predavanjem.

Dolazeći u Kejptaun sa aerodroma, kroz prozore automobila posmatrao sam, pod letnjim poznonovembarskim suncem, grad za koji je u tom trenutku bila vezana sva moja nada. I, po budućem običaju, pažnju sam vezivao za nevažne pojedinosti. Tako sam zapazio da na kućama nema ni funkcionalnih dimnjaka ni vidljivih uređaja za klimatizaciju. Ovaj grad ima idealnu klimu, mudro sam zaključio, i odmah  osetio izvesno spokojstvo – neću se ni preznojavati ni smrzavati. Od toga većih briga nisam imao.

Kejptaun: Idealna klima

Kejptaun – Capetown je “Grad na Kejpu” a taj Cape je Cape of Good Hope odnosno Rt Dobre Nade. Spes bona na starim mapama. Spes bona – Dobra Nada i zvanično je geslo Kejptauna. S obzirom na prirodu mog puta, ta napadna simbolika mi je zadavala muke. U stvari, plašio sam se svojih nadanja. Znate onaj užasno glup osećaj posle izgubljene utakmice, ne zato što je od daleko boljeg protivnika izgubio tim na čiju pobedu ste secovali za sve pare, već što ste se uopšte ponadali da može da pobedi. Bio sam u zamci: nisam mogao da se ne nadam, a samo nade sam se i plašio. Pa sam se unvatio za kejptaunski princip: kad zahladni – ne grejemo, kad otopli – ne hladimo, i zadovoljno se zavalio na sedištu Ford Mazde svoje sestre i zeta. Ostali putnici su se i inače čuvali da mi ne upute ni najkraći ispitivački pogled.

Kejptaun: Đavolja čuka, Stona planina i Lavlja glava (Good Free Photos)

Na afrikanskom Kaapstad, iKapa na kosanskom, grad je sa najlepšim položajem i sa impozantnim obrisom planina u svom zaleđu. Ta čuvena silueta opčinjavala je stare moreplovce koji su se, u svojoj mukotrpnoj dobroj nadi, satima sporo približavali Kejptaunu savlađujući moćnu struju Bengvela. Ako su kretali u neizvesnost, u Indiju i dalje na Istok, ta tačka im je izgledala kao sudbinska – odatle nema odustajanja, ostaje im samo da se nadaju dobru. Ako su se vraćali, taj grad na rtu im je bio najava srećnog povratka kući. Ali samo daleka nada. Čekalo ih je još blizu desetak hiljada milja ćudljivog okeana (vidi naslovnu sliku). Ali ja u trenutku koji opisujem ni tu čarobnu siluetu još nisam bio video. Auto se popeo uz jednu dugu strmu ulicu, naglo skrenuo i odmah se zaustavio ispred kolske kapije koju je trebalo otvoriti. Bio sam stigao novoj, privremenoj kući.

Unutrašnji eksterijer kompaunda u Jaružnoj ulici Kejptauna, decembra 2000. (levo Branko, u sredini Miša).

Sad je vreme za slovensku antitezu: već vam je jasno da ovo neće biti još jedna od priča uz vatru. Moje putovanje u Kejptaun, prvo je na koje nisam pošao ni iz radoznalosti, ni poslom, ni iz avanturizma, čak ni iz besa. Nego od muke. Da bi mi operisali srce. Pa ipak neću pisati ni o srcu ni o operaciji, nego najviše o tim planinama oko Kejptauna. Ja sam u stvari i dan-danas fasciniran kapskim brdima. I nisam jedini…

Bez obzira na pominjanu gradsku devizu, ipak na zastavi Kejptauna nije obližnji Rt Dobre Nade, nego su njegova brda. Pravilnije bi bilo da je gradski poklič: Mons Mensa (Table mountain, Trpeza ili Stona planina)! Jer to je dominirajuća planina iznad Kejptauna, prikazana na zastavi tog grada, kao zaravnjeni deo nekog razvučenog EKGa!

U stvari, to je front od tri reljefne celine, s leva na desno: Đavolja čuka (1000 m) – Stona pl. (1087 m) – Lavlja glava (ili Glava šećera, 669 m), a na engleskom i afrikanskom: Devil’s Peak – Table Mountain – Lion’s Head; Duiwelspiek – Tafelberg – Leeuwen Kop. Iako nisu jako visoke, te planine deluju impozantno, jer se dižu takoreći iz mora.

Međutim, Mons Mensa postoji i kao sazvežđe Trpeza, jedno od najjužnijih, nazvano upravo u slavu planine sa koje je prvi put osmotreno.

Sazvežđe Mensa (Till Credner CC-BY-SA-3.0)

Moram da priznam da nikad nisam imao dovoljno mašte da na noćnom nebu među zvezdama prepoznajem likove (figure) sa nebeskih mapa. Naročito imam problem da prihvatim da se Severnjača nalazi na vrhu duuugačkog lisičijeg repa nasađenog na medveđe telo. U Kejptaunu bar sa tom zvezdom nisam morao da se bakčem. Za uzvrat, novi prijatelj Piter mi je, nisko nad horizontom kejptaunskog Durbanvila, pokazao – Južni krst. Kao svaki Severnjak, bio sam vrlo uzbuđen i nisam se više ni trudio da među sitnim i bledunjavim zvezdama konstruišem bilo koji oblik koji bi podsećao na astal.

Magična je ta Stona planina, a vidi se iz celog starog Kejptauna. Ne samo njen astal, nego i stolnjak. Zaista, od prepodneva pa do večeri, vršni delovi planine privlače i kondenzuju okeansku vlagu u vidu mekog čipkastog astalskog čaršava. Zahvaljujući tome, klima je prijatnija, vegetacija bujnija, zemlja u podnožju plodnija. Osim toga, tom se vlagom stalno napajaju izvori pitke vode. Uostalom, Kejptaun je i osnovan kao stanica za popunjavanje zaliha vode za brodove Holandske istočnoindijske kompanije.

Stolnjak Trpeze i njegov uticaj na mikroklimu Kejptauna

Te impozantne planine sa tri strane zaklanjaju kejptaunsko staro gradsko jezgro zvano gradski čanak (City bowl). Sa zapadne strane, duž obale Atlantika, kao zaštita se proteže ogromno žućkasto telo lava koji se prućio na svoj desni bok.

Opruženi kejptaunski lav

“Moja” bolnica se 2000. zvala City Park Hospital. To ne znači “Bolnica u Gradskom parku”, nego je to Bolnica na gradskom parkingu ili, kako bismo mi rekli, Gradskogaražna bolnica, jer se nalazi na ogromnoj višespratnoj javnoj garaži u centru Kejptauna u srcu Gradskog čanka. Sada se zove Memorijalna bolnica Kristijana Barnara. Nož u srce mi je zarila dr S. F, žena s neverovatno majušnim ali veštim šakama. Glavna specijalnost su joj bile neonatalne rekonstrukcije maleckih srdaca.

City Park Hospital

Naravno, i bolnica je okružena onim fantastičnim planinama. Vidi se sa tih brda i sva se brda vide iz nje. Nekoliko dana sam kroz staklo buljio u te vrhunce i maštao da ću da se pentram po njima. Spes bona, spes vacua.

U bolnici su mi prvog dana rekli: “Nemoj da se uplašiš. Svakog dana u podne, sa onog brda opali top”. Ha! Ja da se uplašim? Ime brda sa topčićem je Signal Hill, a taj deo se baš zove Lavlja zadnjica (Lion’s Rump).

Kejptaun i Stona planina sa Signalnog brda

Iako je Menza apsolutno veličanstvena, najviše me je privlačila provokativna, asimetrična vrletna kupa Lavlje glave, naročito od trenutka kada sam pušten iz bolnice. Zapravo, stanovao sam ispod samog Lajons-Heda. Sa terase sam ga gledao. Ujutro, uveče i u podne. U dosadašnjim izveštajima sa terenskih putovanja nisam mnogo pominjao svoje planinarske izazove, osim možda na Galičici i na Kavkazu. Moram da priznam da me uvek sekira ako mi se iznad glave nadvija nešto na šta se nisam ispeo.

Lavlja glava

Čim su saznale da sanjam trenutak kada ću se oporaviti toliko da mogu da se uzverem lavu na glavu, moja jedina sestra i verna ljuba su me obavestile da sutra zorom polaze da osvoje taj vrh. Bez mene, naravno. Ja neka se odmaram i uživam. Nije to još za mene.

Za utehu, donele su mi fotografije sa Lavske glave. Čak i dokumente o svom bestidnom ornitološkom bavljenju jednim kompromitovanim crvenokrilim čvorkom, Onychognathus morio.

Uspon na Lavlju glavu (Miša u tamnoj majici, Olja u beloj).

Ni do danas se nisam popeo na Lavlju glavu… Sad valjda razumete zašto dugo nisam mogao ni da pomenem Južnu Afriku.

Za iskupljenje, ponudile su mi turistički izlazak na Table Mountain, pomoću  žičare. Ako obećam da se neću udaljavati bez nadzora. Šta sam mogao? Obećao sam.

Žičara za Stonu planinu

Došavši gore, izvršio sam smotru, ne samo tamošnjih crvenokrilih čvoraka, nego i dasija ili damana, smešnih debelih kratkonogih životinja koje kao lude skaču po stenama. Za tu svrhu imaju kramponirane šapice koje nikad ne proklizavaju. Damani (ili dasiji) spadaju u životinje poput kunića (koje zovemo zekama) u Evropi, panda u Aziji, koala u Australiji ili rakuna u Americi, koje kao da su dizajnirane za dečije plišane igračke. Odmah ih zavolimo i pripišemo im sve najlepše osobine.

Stoni čvorci i damani

Nedavno sam u Londonu bio u poseti svojoj sestri i zetu, 18 godina posle svog boravka kod njih u Kejptaunu. U spavaćoj sobi sam zatekao jednog drvenog suvenir-dasija, donešenog iz Afrike. Potpuno spontano sam ga uzeo i počeo da ga gladim rukom. Sasvim je bio miran i uživao je.

Londonski Daman 2018.

E pa tako se i na vrhu Stone planine, oko terase restorana kod terminala žičare, odigravao jedan obostrano prijatan nesporazum. Čoporci damana su se okupljali da moljakaju turiste za poneki ogrizak od užine ili ručka. Odmah bi ga zgrabili i pojeli, a zatim opet zauzeli pozu „na gotovs“ očekujući sledeću porciju. Turisti to tumače damanskom zahvalnošću i osećaju se plemenito („Gladnog nahraniti“, prvo je delo milosrđa). To posetioci  rade pored table na kojoj piše da je zabranjeno hraniti divlje životinjke i tice.

Pogled odozgo, sa Stone planine, ničim ne može da se plati. Ne verujem ni da postoji još jedan takav na Svetu.

S prezirom sam, s visine, gledao na bednu Lavičku glavičku, duboko dole…

Lavlja glava iz ptičije perspektive

Ima međutim  nešto  veće u tim planinama, vrednije od njihovog izgleda i pogleda sa njih, a što izaziva strahopoštovanje. Možda samo uobražavam da se u njima i pred njima, u njihovom prisustvu, oseća prastaro vreme, ono što dugo traje, a ipak, i baš zbog toga, nosi u sebi strašnu prolaznost. I više od prolaznosti, to je konačna neponovljivost. Ne uzbuđuje nas kratkoća života efemernog leptira, jer znamo da će se svakog proleća pojavljivati novi i novi leptiri. Ali erozivna prolaznost jedne od najstarijih planina na Svetu, stare trista miliona godina, šest puta starije od Himalaja, jeste konačna.

Tejbl Mauntin je samo za jedamput.

Kao nadoknada za propuštanje Lavlje glave, na kraju sam završio u Lavljim šapama, a bolje nisam ni zaslužio. Ogromni granitni obluci, stotinama miliona godina brušeni morem, kišom, vetrom, gotovo su pretvoreni u skulpture, u svoju suštinu.