“Šta je to čabarjak?” – šapatom me je pitao drug iz klupe, u valjda drugom razredu Osnovne škole “Braća Ribar” koja se danas zove “Kralj Petar Prvi”, u ulici Sedmog jula koja je kasnije preimenovana takođe u ulicu Kralja Petra Prvog. Na času pevanja učili smo “Ma-rjane, Marja-ne, čabar-jakne-viješ? …”. Shvatio je da se pesma ne odnosi ni na čabar ni na jakne jer se odmah u sledećem stihu pojavljuje “ime Druga Tita”. A to je značilo da je stvar ozbiljna. Ali je takođe slutilo da niko, ili skoro niko od učenika nije razumevao reči pesme. Osim jednog stiha. U toj, ondašnjoj verziji današnje zvanične borbene himne Grada Splita, u opisu mile trobojnice, posle Na kojoj se čita ime Druga Tita i A na drugoj strani, naprid partizani, bio je ubačen stih A iz ćoška viri, naprid pioniri! Što nas je obradovalo jer smo se prepoznali u toj lepoj ali čudnih reči pesmi. Tad je već bio izbačen stih I još jedno slovo, ime Staljinovo, ali mi to tad nismo znali. A pogotovo nismo mogli sanjati da će pola veka docnije na toj zastavi na slovo, na slovo, umesto Staljinovog zasjati Ime Isusovo. E, šjor, a barjak ti se uvik i vije nizvitar, a ne kontra vitru. Budućnost nam je nevidljiva, ali to ne znači da je nema.
Ja sam se upetljao pokušavajući da svom drugu kažem da u Splitu ponekad govore čakavski i ikavski i da je Marjan brdo a ne čovek. Tada sam već bio dva puta u Splitu i znao neke osnovne stvari, ali sam siguran da su moja objašnjenja bila sasvim smušena. Opravdano nezadovoljan mojim tumačenjem, nesmušeni drugar je rešio da pita učiteljicu šta je zagonetni čabarjak?
“Tako na moru zovu zastavu” – bio je njen lakonski odgovor, jasan i glasan.
Ovo nisam ispričao da nasmejem i razonodim čitaoca niti da se narugam neznanju beogradske posleratne dece. A pogotovo ne da stigmatizujem revolucionarne učiteljice od kojih su se mnoge, tek skinuvši partizanske uniforme, po naređenju našle u nezahvalnoj ulozi širenja najstrože ideološke jednosmernosti i kulta ličnosti u novom komunističkom režimu. I to među nevinom decom iz porodica šarenih političkih ubeđenja. Ne, nešto važnije imam na umu. Bar za mene važnije i zanimljivije.
Na ovom blogu već sam za nekoliko gradova izjavljivao da osećam naročite simpatije, posvojavao ih i opisivao svoja iskustva s ponavljanih hodočašća njihovim ulicama i trgovima. Split je jedan od takvih. I nije da mi je to blogerski stilski manir, pa da se ushićujem svakim mestom o kojem pišem. Obrnuto je, pišem najradije o varošima koje su me očarale. Split sam zavoleo iz prve, a upečatljivi deo njegovog šarma (uz Dioklecianovu palatu na čijim se prozorima suši veš, s pogledom na nebrojene brodove svih veličina i oblika u lukama, i uz pevanje grupe muškaraca šoto voće samo za sebe u tesnom zatvorenom prostoru), bio je – splitski govor.
On je neodoljiv nama kontinentalcima, umekšan, cvrkutavo melodičan, s iznenadnim ali redovnim iskakanjima u falsetto, rafalno brz i često s prividno svađalačkim uzrečicama (poput onog a ča ću van ja?). Splićanin skoro svaku rečenicu počinje formulom “E, a …”, kao čudeći se kako ono što namerava da kaže, sagovornik već ne zna i sam. Egzotičan je Beograđanima (a i Zagrepčanima) zbog svoje čakavosti i ikavosti. A poseban mu je začin amalgamisan rečnik izraza slovenskih (hrvatskih, srpskohrvatskih) i romanskih (dalmatskih, venetskih, mletačkih, talijanskih) korena, s obilnim dodatkom turcizama (hajduk, pazar, barjak!). Umalo da zaboravim, i ponekim grčkim. Svetogorski Marjan je brdo načičkano starim crkvicama, kapelicama, drevnim monaškim isposnicama (eremitažama) i križevima ka kojima su pobožni Splićani išli u litijama (procesijama), pa ga od davnina ponekad nazivaju i Kirijelejson (Κύριε, ελέησον, Gospodi, pomiluj).
To razmenjivanje reči u davna splitska doba između usmenih Hrvata (Slovena) i pismenih Romana (Romeja) išlo je kao u onoj osnovnoj školi s početka ove priče. Čabar i jakne. Pamtilo se onako kako se čulo a ne pročitalo. Ponekad po principu “Mesečina, bato”[1]. Danas specijalisti etimolozi dešifruju korene svakodnevnih reči splitskog govora i toponima (urbonima), a koji često uopšte ne liče na svoje izvorne romanske oblike. Sreća da Split ima bogatu pisanu istoriju, pa to nije suviše teško. Malo ko izvan Splita zna da se iza zaštitnika grada Svetog Duje krije Sveti Domnije Salonski (iz Salone, a ne iz salona). Nema ni mnogo Splićana koji znaju da su Firule od Ferulae što na latinskom znači komorači i da je Poljud od osnove palud-, bara, baruština. A nije ih ni briga.
To me sve podseti na jednu priču Vladimira Konečnog u kojoj slepi i sakati ribar Lovro nad uspešnim ulovom raspoređenim u kašete izgovara mistične ritualne reči Ti Dum Ladam što će se ispostaviti da vredi kao Te Deum laudamus (Hvalim Te Bože).[2]
A tog Vladu Konečnog, svog vršnjaka, upoznao sam upravo u vozu za Split, baš u vreme pevanja onih čabarjaka u osnovnoj školi. Njegova majka i moj otac radili su u istoj banci. Sa porodicama smo putovali na letovanje na Brač, na koji se stiže brodom iz Splita. Delili smo isti kupe skoro dvadeset sati, koliko je trajalo putovanje zaobilaznom prugom dugom 840 kilometara. Voz nije išao toliko sporo, ali se na putu zaustavljao da se prekomponuje.
Na svom putu na zapad-severozapad, posle Slavonskog Broda, usred noći, voz bi stao na maloj stanici nesimpatičnog imena Sunja, pre Siska. Tu su se otkačinjali vagoni sa putnicima koji su produžavali za Zagreb, a nama se prikopčavali vagoni sa Zagrepčanima koji su krenuli za Split. Bilo je to neprijatno cimanje vagona i manevrisanje s jednog koloseka na drugi, sporom vožnjom napred-nazad uz pištanje lokomotiva, zvižduke vozovođa i treskanje svih vagona prilikom sudaranja odbojnicima (puferima). Sve u kupeu što nije bilo dobro pričvršćeno, padalo je, prosipalo se ili se kotrljalo po podu bežeći ispod sedišta. Ponekad bi ceo kufer pao nekom na glavu sa polica za prtljag ispod plafona kupea. Očevi su istrčavali da u čuturice natoče svežu vodu sa stanične česme, a mi ostali strepeli da voz ne ode bez njih. Bez očeva. I bez vode.
Od Sunje je voz skretao pod oštrim uglom na jug, legendarnom Unskom prugom ka Kninu i Splitu. Prolazili smo noću i malo se šta videlo, ali su se kroz ritmičnu tutnjavu spojeva šina nakratko glasno probijale pesme slavuja iz šiblja pored pruge i odmah zamirale iza kloparanja poslednjih vagona.
Pošto sam ovo poslednje otkucao, shvatio sam da je malo potencijalnih čitalaca ovog bloga koji još imaju u uhu kloparanje nekadašnjih vozova. Zvuci i šumovi današnje železnice sasvim su drukčiji. Zato valjda i pišem.
A kad je izgrejalo sunce, već smo bili u Mediteranu i osećali smo njegove tople i medene mirise pomešane s dimom i ljutom čađi iz ložišta parnih lokomotiva. Jedva smo čekali da stignemo u Split. Međutim, voz se zaustavljao u stanici Perković. Tu su opet otkačinjani vagoni koji će odatle biti odvučeni za Šibenik. Na peronu su se pojavljivale seljanke s korpama punim ogromnih smokava zelene boje, “petrovača”. U sredini su bile jarkocrvene, sočne i slatke kao med. Bile su i skupe i nikad nisam dobio više od jedne.
Konačno smo posle jednog tunela ugledali more, ceo Kaštelanski zaliv, blještavu površinu mora koja se gubila na horizontu iza tamnih silueta ostrva. Moj otac je pričao anegdotu o nekom srpskom vojniku koji je, stigavši na obalu posle povlačenja 1915, razočarano izjavio: “To, more? Pa to bre neka velika voda!” Glasom je imitirao moravski govor. Voz je u splitsku stanicu u luci stizao kroz grad nekim lučnim ozidanim rovom, a iz vagona se ništa od Splita nije videlo. Kad smo se najzad iskrcali, svi brodovi za otoke i obalska mesta već su bili isplovili rano ujutru. S radošću smo odlučili (ili saznali za odluku) da ćemo provesti ostatak dana u Splitu i u njemu prenoćiti. Višak prtljaga smo ostavili u staničnoj garderobi i krenuli u osvajanje Splita. Bar kad sam ja u pitanju, Split je nastavio da osvaja mene. Te 1953, imao sam 8 godina a već sam u tri navrata bio u Splitu.
Ali i pre nego što sam i stao nogom na splitsku Rivu, ja sam slušao o tom mitskom gradu, takoreći od rođenja. Nisam u svojoj klinačkoj glavi ništa uspevao da shvatim na način na koji će mi to docnije i postupno biti moguće, ali sam odmah osétio. Pomalo kao Petrija[3]. Iz promenjenog govora i naročitog tona kojim su moji roditelji pominjali Split. Ali isto tako i iz pesama, dalmatinskih i arija iz Tijardovićevih “Spli’skog akvarela” i ”Male Flora Mi”, koje su se obavezno pevale na svim porodičnim slavljima u mom najranijem detinjstvu. Mogu i sad da čujem očev čudesan glas od koga su zvečala stakla na prozorima u Fruškogorskoj 2, a prolaznici zastajali na ulici da sušaju. Tako su počela moja lična iskustva Splita.
Za svoju majku Jelisavetu i tetku Ljubicu znam da su bile u Splitu najverovatnije oko 1930, još kao devojke, ćerke gen. Vojislava Vukovića. Postoji čak i njihova fotografija na kojoj, u povećem civilnom društvu na jednom ratnom brodu (moj kum Reca ga je identifikovao kao razarač Jugoslovenske kraljevske ratne mornarice Orjen) poziraju ispred splitske luke, ali nisam saznao šta je bilo povod toj plovidbi. Što se tiče mog oca Filipa, već kao dete sam shvatio da on zna sve o svemu, pa logično, i o Splitu, ali nikad, ni tad ni posle, nije mi padalo na pamet da ga išta pitam o poreklu i prirodi tog znanja. A on nije odgovarao na nepostavljena pitanja, ponekad ni na postavljena. Ja sam u tom pogledu bio tipični Vasić – ni kao dete nisam bio zapitkivalo. Sad sam se malo osmelio, pa za sve što ne znam, pitam sina Filipa koji kao da je nasledio dedino sveznalaštvo. I za ovaj tekst on je dao imprimatur.
Za to vreme između dva rata, kad je moja mama dolazila u Split, još i danas se ponekad potkrade ocena Zlatno doba Splita (“…koje svi splitski kroničari opisuju kao prekretnicu. Split je prvih desetljeća 20. stoljeća stao hvatati korak s Europom, tehnička čudesa, novi sportovi i plesovi stižu u mali grad.”[4]). U stvari, Split je Ujedinjenjem 1918. dobio ogromno zaleđe kakvo nikad kroz istoriju nije imao. Postao je glavna morska luka cele nove Kraljevine, ostavivši u zapećku dotad favorizovane austrijski Trst i mađarsku Rijeku. Procvetao je i gordo poneo krunu Najjugoslavenskijeg grada, koja ponekad postaje tako neprijatna i, sledstveno tome, osporavana.[5]
Takvog sam ga zatekao i ja, posleratno dete. Sem što je bio najjugoslavenskiji, bio je i najproleterskiji, najjugopartizanskiji, najjugobratstvojedinstvenskiji. Već 1920, na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine, u Splitu je sa 35,7 % pobedila Komunistička partija Jugoslavije (KPJ)[6]. Čak je i plastika u Splitu bila Jugoplastika! Na grbu nogometnog kluba Hajduk, od simbola je bila samo krupna crvena zvizda. Danas čitam da je sve to bilo pod prinudom. Kao, pritislo ih, možda su morali. Virovali su, jer su bili mali. Ne, ne zameram ja ništa svome Splitu ni Splićanima, ne smeta mi ni prepituravanje barjaka na Marjanu, svuda je toga bilo i biće, ali nisam ni ja taj koji ovde sme da laže.
Cilega života ja sam se družio sa Splićanima, a tokom polovine tog vremena redovno sam i odlazio u Split. A prestajao sam da putujem tamo postepeno. Prvo sam svoja letovanja na otocima premestio jugoistočnije od Brača i Lastova, a u Split nastavio da odlazim neredovnije, službeno i u posetu prijateljima. A onda je i to prestalo kad su se prijataji odselili odande. Ipak, nastavio sam da i dalje mislima odlećem u taj grad, pa tako evo i sad, na ovom blogu. A ona bucmasta crna granitna sfinga po imenu Gorgona[7], udobno mačkasto prućena na Peristilu, zagonetno se i dalje smeška na naslovnoj slici ovog bloga.
Hoću sad da joj ja postavim jedno teško pitanje, umesto da ona mene daštomitidaštuje. Kako to, mudra Sfingo, da su od jedine trojice mojih prijatelja koji su mene Beograđanina pozvali da im kumujem na venčanjima, kako da su baš sva trojica Splićani? Ne znaš Beznosa, a? Nemoj sad, Jeđupkice garava, da mi se vrpoljiš i šibaš repom! Nije kum dugme!
U toj seriji od tri kumstva, najrecentnije je Karamansko. Gordana Karamana je čitalac ovog bloga mogao da upozna i ranije, na Vranjini. Karamani su velika grana splitskih porodica koja je tokom pokolenja davala znamenite ljude širom nekadašnje Jugoslavije, a i izvan nje. Gordanov otac Stanko Karaman rodonačelnik je čitave jedne loze Karamana uspešnih zoologa i botaničara, dosad u tri generacije. Nije mi poznat sličan slučaj. Stanko se rodio u Sarajevu ali je studirao u Zagrebu i tamo najpre radio u Narodnom zoološkom muzeju. I tu počinje njegova fantastična naučna karijera. Iz Zagreba je prešao u Skoplje i Beograd gde se bavio malarijom i prenosiocima drugih tropskih bolesti. Zatim je osnovao Prirodnjački muzej i Zoološki vrt u Skoplju (i upravljao tim ustanovama). Po bugarskoj okupaciji prelazi u okupirani Kragujevac pod Nemcima, a zatim u Smederevo gde je osnovao i vodio Biološki institut (što mu patrioti nikad nisu sasvim oprostili). Posle oslobođenja vratio se u Split ali mu tamo nije bilo dopušteno da dođe na čelo splitskog Prirodoslovnog muzeja. Međutim, nekoliko godina kasnije uspeo je da osnuje Biološki institut u Dubrovniku i da njime rukovodi! Po penzionisanju se ponovo vratio u Skoplje gde je i umro. Bavio se ribama, gmizavcima, vodozemcima, pticama, komarcima, paukovima, a naročito endemskim rakušcima i jednakonošcima kraških podzemnih voda i pećinskom faunom uopšte. Sve to zajedno ne govori samo o neverovatnom istraživačkom duhu Stanka Karamana i o njegovoj istrajnosti, nego i o značaju biogeografskog, naučnog i kulturnog prostora nekadašnjiih dveju Jugoslavija, o institucionalnim kapacitetima tih država, i o kritičnoj masi autonomnih naučnika-istraživača, o kakvoj liliputanske države-naslednice još uvek mogu samo da sanjaju. Naravno da nisam jugo-nostalgičar. Ponavljam, ja sam samo svedok i opisivač.
Oba sina Stanka Karamana, i Mladen i Gordan, i sestra im Biljana, nastavili su očevim stopama, Mladen na Univerzitetu u Kragujevcu, Gordan na Univerzitetu u Podgorici, a Biljana na Univerzitetu u Skoplju. Gordan je produžio očeva istraživanja račića podzemnih voda. U tome je postigao vrhunske domete u internacionalnim razmerama. Član je bar dve akademije nauka. Venčao sam ga s Božanom Jovanović, malakologom Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Gordanov sin je studirao biologiju na Univerzitetu u Novom Sadu i bio moj student baš kad sam tamo predavao. Od najboljih. A vežbe mu je držao brat od strica Ivan Karaman.
Moj drugi, srednji kum je Aca, Aleksandar Đorđević, sada pukovnik u penziji. Jedini (od trojice) nije poreklom Splićanin. Od oca Srbina i majke Hrvatice, proveo je detinjstvo u Vražogrncu kod Zaječara. Najvažnija je tamošnja železnička stanica, na kojoj se, poput one kod Perkovića, od pruge između Požarevca i Knjaževca, odvaja krak za Negotin i Prahovo. A šef te stanice bio je Acin otac Božidar. Stanicu sam obišao 2014, prilikom jednog popisivanja rodinih gnezda i odstajao četvrt sata na peronu, zamišljajući tamo malog Acu. Nijedan voz nije ni došao ni otišao. A ni putnike nisam video.
Aca je međutim pristupio Vojno-pomorskoj akademiji, i sledećih tridesetak godina držao se Splita. Oženio se Zadrankom Marinom i dobio dvoje dece. U međuvremenu je završio Kemijski fakultet u Zagrebu, predavao u Vojno-pomorskom centru u Divuljama kod Splita, i doktorirao u oblasti elektro-hemije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Upoznao sam ga u Beogradu, kao udovca. Prešao je za stalno u Beograd i postao direktor Instituta za Elekrohemiju, a zatim i generalni direktor Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, 400 metara od moje kancelarije u Prirodnjačkom muzeju u istoj Njegoševoj ulici. Na pisaćem stolu u svom kabinetu imao je modernu lampu sa zanimljivim abažurom. Odmah sam našao u magacinu Muzeja jednu staru lampu, dao da se promeni pergament abažura i postavio je na svoj pisaći sto. Venčao sam ga sa svojom najboljom drugaricom Darinkom, čvršćom od zidina Dioklecijanove palače.
Moj prvi kum je Reca. Barba-Reca kako su ga zvala moja deca. Umro je i zato dugo nisam mogao da se rešim da pišem o Splitu, a i kad sam se osmelio da počnem, pisao sam s otegnutim pauzama. Upoznali smo se u gimnaziji. Bio je upadljiv dečak plavoriđe kose i belog, gusto ispeganog tena. Maštovit i odvažan u pustolovinama, bio mi je idealan drug za đačke i studentske ludorije. I za prirodnjačke terenske inicijacije. I za posle. Imali smo mnoga zajednička interesovanja od kojih su na važnim mestima bili more, moreplovstvo i morske ribe.
Iz partizanske porodice, od dečaštva pa do kraja života opstojao je kao tvrdi i nepokolebljivi komunista i Jugosloven. Mora da ga je bolelo dok se oko njega u prah i pepeo rušilo i jugoslovenstvo i komunizam. Uz mnogo krvi. Ali se nije žalio i imao je dovoljno dostojanstva da crven barjak ne promeni za crni.
Sudbina polipatrida kao da mu je bila određena rođenjem u partizanskom izbegličkom logoru Dalmatinaca u El Šatu usred Sinajske pustinje, u azijskom delu Egipta. Odrastao je i školovao se u Beogradu, radio je najduže u Institutu za oceanografiju i ribarstvo u Splitu, ali je 1991. odatle morao da se skloni. Tada je dopao u Prirodnjački muzej u Beogradu, a zatim se vratio na more, ovog puta u Institut za biologiju mora u Kotoru. Kad mu se i najmanja, dvočlana jugoslovenska zajednica razdvojila, vratio se u Beograd i penzionisan je u Institutu za multidisciplinarna istraživanja. Gde god je radio ostavljao je dubok naučni trag.
Ironijom sudbine, ili ako hoćete – filogenije, taj komunista i pobornik revolucionarne diktature proleterijata bio je feudalne aristokratske krvi. Reca je nadimak od njegovog apartnog prezimena Regner. Svi su ga zvali samo Reca, a niko krštenim imenom Slobodan. Nije bio ni Sloba ni Boban. Poticao je od austrijskog viteškog plemstva čiji su davni koreni u Nizozemskoj. Recin deda Šimun Regner fon Blajlebn (von Bleyleben), rođen u Zadru, još je nosio staru naslednu titulu viteza (Ritter). Regneri su u Dalmaciju došli kad je, posle Napoleonovog pada, pripala Austriji. Na uzdržan način, Reca je bio ponosan na svoj Blaues Blut.
Porodica Regner je u posleratnom vremenu živela u vrlo velikom stanu u Udbinoj zgradi preko puta Sajma. To je ogromna crvena zgrada sive boje u Bulevaru Vojvode Mišića u podnožju Đurđevog brda koje svi zovu Senjak. Projektovana je u ždanovističkom duhu, a gradili su je nemački zarobljenici. Dugačka je 200 metara, koliko i moje današnja Miročka i nekadašnja Fruškogorska ulica zajedno sa svim kućama u njima. Sedam spratova, četiri ulaza. Niko u našem razredu u Klasičnoj gimnaziji nije imao toliki stan, pa je Reca kod sebe priređivao žurke kad god bi mu roditelji otputovali za Split.
Jeste, Recin otac Boris radio je u Udbi. Moj budući kum mi je svojevremeno krišom pokazivao tatin sjajni, nebrunirani Walther 7.65. Kad sam upoznao Borisa Regnera, postideo sam se svojih predrasuda. Umesto s mračnim operativcem u kožnom mantilu suočio sam se s blagom, smirenom i odmerenom produhovljenom osobom s naočarima bez okvira. Mnogo lakše sam mogao da ga zamislim u crnom talaru s belim kolarom kako se pojavljuje na vratima sakristije neke od splitskih crkava, nego kao pripadnika zlokobne Službe. Da bi mlađi čitaoci razumeli zašto sam upotrebio takav atribut, moram da kažem da je Uprava državne bezbednosti FNRJ sprovodila revolucionarnu pravdu eliminacijom untrašnjih neprijatelja. Bila je svuda, imala je ogromnu moć i od nje su strepeli i komunisti.
Meni, gimnazijalcu, stari Boris Regner je bio višestruko zanimljiv i pažljivo sam ga slušao kad bi se ukazala prilika. Prvo, voleo je prirodu i razumevao se u raznim prirodoslovnim oblastima, tako da je jedno vreme redovno pisao članke u Prirodi, popularnom magazinu koji i danas izdaje Hrvatsko prirodoslovno društvo, a čitalo se širom Jugoslavije. Pisao je odlično, a članak “Stari splitski perivoji” iz 1956,[8] zaslužuje citat ovolikog odlomka: “…Sve je tu okolo tugaljivo i mračno, steže srce, i čovjeku se žuri da što prije iz tih uličica izađe na svijetlo, na sunce. Tek za vedrih, sunčanih jutara odnosno za tihih večeri pozne jeseni, bljesnu i ti vrtovi, te grane, u kakvoj sunčanoj zraci, koja se prokrade između građevina i obasja zelene kutke u mračnom srednjovjekovnom građevinarstvu. Taj trenutak svjetlosti može otkriti svu ljepotu tih malih skromnih vrtova i dati im puni smisao, da nam pokaže što su oni zapravo značili nekadašnjim, srednjovjekovnim stanovnicima grada, stisnutim u kule i bedeme i zatvorenim okovanim vratima. To je ona čežnja za zelenilom, za prirodom, za dubravom, koju osjeća i današnji čovjek, a koja je morala biti osobito jaka kod čovjeka u doba Renesanse, koji se bio tek probudio iz srednjovjekovnog mraka i počeo da shvata i poima prirodu…” Natura i kultura.
Prilikom naših susreta, druga meni omiljena tema ovog starog Splićanina bilo je planinarstvo. Našao sam da je 1933. pročelnik Omladinske sekcije, a kasnije i Markacijske sekcije Hrvatskog planinarskog društva „Mosor“ iz Splita, bio baš dvadesetpetogodišnji Boris Regner[9]. Bilo je to u vreme legendarnog pionira dalmatinskog alpinizma, i osnivača i pokretača automobilizma, motociklizma, modernog fotografisanja i svega i svačega u Splitu, gimnazijskog profesora Umberta Điromete (Girometta, ah ta splitska imena). Da, i koji je bio osnivač i prvi upravnik Gradskog prirodoslovnog muzeja na Marjanu, sve do svoje smrti od sopstvene ruke (1924–1939). Kakva su to bila vremena!
Najzanimljivije mi je ipak bilo kad je Recin otac meni gimnazijalcu pričao na treću temu – o splitskim starinama, a naročito kad bi s ushićenjem govorio o istraživanjima dona Frana Bulića u Saloni i Dioklecijanovoj palati. Ja sam godinama pogrešno verovao da su se Bulić i Regneri ne samo prisno poznavali nego i da su bili u nekom srodstvu. Jednostavno, don Frane Bulić je bio stalno prisutan u onom stanu u Udbinoj zgradi u Beogradu. Tamo sam prvi put video i Knjigu. Zove se „Palača cara Dioklecijana u Splitu“. Nisam se usudio da molim da mi Barba-Boris posudi svoju relikviju, nego sam je čitao u obnovljenoj Narodnoj biblioteci, tada u staroj zgradi nekadašnjeg hotela “Srpska kruna” na početku Knez-Mihajlove u Beogradu. U tamošnjoj čitaonici sam 1960–1963. redovno provodio vreme kopajući po ornitološkoj literaturi i ispisujući hiljade fiša i kartončića svoje prve analogne baze. A “Palaču” sam čitao kao uzbudljiv roman s puno obrta. To je bila bogato ilustrovana rasprava s brojnim polemičnim delovima. Pisali su je zajedno i odvojeno Frane Bulić i Ljubo Karaman (od onih Karamana, naravno).[10] U približno isto vreme, proslavljena profesorka istorije umetnosti u Klasičnoj gimnaziji Vida Galović, predavala nam je o Dioklecijanovoj palati i ja sam tad prvi put i čuo za Buvinina vrata. Koja sam pre toga video, dodirivao i gologlav prolazio kroz njih a da nisam znao šta ona predstavljaju. Onaj moj mudrac Ceo La mi odmah nametljivo šapće: Nije važno čija su i kakva su vrata, nego kamo vode. Važno je. Ta ogromna (preko pet metara), fantazmagorično rezbarena vrata od orahovine izrađena pre 810 godina za splitsku stolnu crkvu u koju je prenamenjen Dioklecijanov mauzolej, jedino su sačuvano delo Andrije Buvine koji se pominje samo kao pinctor de Spaleto (slikar iz Splita).
A i slike i drvorezbarije u onom beogradskom stanu Regnerovih iz sredine 20. veka zaslužuju da se pomenu. Recin otac bio je i vrlo dobar slikar. U atelje, u jednoj od mnogih soba, nikad nisam bio uveden. Nekoliko njegovih uramljenih slika na platnima različitih formata bilo je okačeno po zidovima prostrane dnevne sobe. Najupečatljiviji mi je bio portre autorove ćerke Olge kao tinejdžerke u klasičnom đubretarcu tog vremena, od kamelhara prirodne boje. Devojčica zamišljenog ustranu oborenog pogleda.
Zvezda tih mojih ranih poseta domu Regnerovih bila je ipak jedna velika (možda polovina prirodne veličine) slika glava i istegnutih vratova para teglećih volova, iz profila. Nije je radio Boris Regner, starija je. Drveni nebojeni ram slike bio je u obliku pravog jarma. Ne samo da je ram bio nerazdvojni deo sadržaja slike nego joj je određivao i značenje odnosno usmeravao posmatrača na njegovu simboliku. Za svaki slučaj, na jarmu je pisalo Sub iugo. Kao klasičaru, palo mi je u oči da nije napisano uobičajeno sub iugum, dakle predlog s imenicom u akuzativu, u značenju proterivanja ispod jarma, radnje, obreda kojim su Rimljani ponižavali pobeđene vojske i narode tim znakom priznavanja potčinjenosti. Ne, ovde je predlog s ablativom iugo, u pomerenom značenju stanja ujarmljenosti, porobljenosti. Štice, uspravni drveni delovi koji spajaju gornju i donju vodoravnu gredu rama-jarma tako su urađene kao da su već slomljene, s velikim izgledom da će se u sledećem trenutku upregnute snažne životinje trzajima glave zauvek osloboditi jarma, ma šta on simbolizovao. Kad se ima na umu istorija Splita, to celom ansamblu slike sa ramom možda daje dodatni, subverzivni smisao.
Slika je bila stara, valjda s početka 20. veka. Ujedno to je bio jedini vidljivi star predmet u onovremenski konvencionalno nameštenom stanu Regnerovih u Udbinoj zgradi, pa sam pomislio da je donet iz Splita, iz stare kuće Regnerovih na Plokitama. Reca ništa nije umeo da mi o tome kaže. Pa sam se jednom osmelio da pitam Starog Borisa. “E, a to ti je jaram, na latinskom iugum…” odgovorio mi je na ono što ga nisam pitao. Probao sam bezuspešno još malo, pa učtivo odustao. Kad je pre desetak godina, posle smrti Recinih roditelja, stan prodat, pružao sam tehničku podršku pri iseljavanju stvari. Nisam video ujarmljenu sliku. Atmosfera je bila razdražljiva (kakva je uvek pri selidbama, pa još malo više) i smatrao sam neumesnim da pitam za enigmatičnu sliku.
Da se ne pomisli da od Splićana poznajem samo svoje kumove, ili da sam se okumio sa svakim Splićaninom kojeg bih upoznao, evo nekih dokaza. Kad sam pre pola veka objavio istraživanja ptica Ulcinjskih solana, dobijem pismo od izvesne Anđelke Majić iz Instituta za oceanografiju i ribarstvo ispod Marjana (tamo gde su tada radili Reca i njegova supruga Dubravka zvana Duca). Predstavila se kao istraživač planktona za potencijalnu marikulturu na Stonskim solanama i pitala me je da li sam na ulcinjskim primetio salamurskog račića? Kako da ne, narandžastilo se od njih u pojedinim bazenima s visokim salinitetom. Njihove populacije buknu kad se isparavanjem na suncu salinitet toliko poveća da pocrkaju svi ostali konkurentski račići. Boja im je šargarepe jer su pigmentisani karotenoidima. A i krv im je crvena, od hemoglobina (ostali rakovi imaju plavu krv, od hemocijanina).
Godinama docnije, sedim tako u Prirodnjačkom muzeju, kad mi najave posetu neke Anđelke Petrović. Uđe nepoznata vitka mlađa žena i kaže da je ona ona Anđelka Majić iz Splita, u međuvremenu se udala za mornaričkog oficira Petrovića, bio je pod opsadom u splitskoj ratnoj luci Lori, ali izvukao se on, a ona je morala da izbegne iz Splita za svaki slučaj, sa decom. Kod punca i punice su, dobro im je, hvala, i ništa im ne treba. Ponela je svoj dovršen ali nepredat doktorat o silikatnim algama, pa traži savet kome da se obrati u Beogradu. Dobila je prijateljski savet i prijateljstvo bez savetovanja. Ovog puta i bez kumstva.
Uskoro se pojavio i Tomislav, njen muž. Ispostaviće se da je on komandant tajanstvene 82. pomorsko-diverzantske jedinice Jugoslovenske ratne mornarice. Kasnije je penzionisan u činu kapetana bojnog broda (za kontinentalce: odgovara pukovniku kopnene vojske). Tomo je čovek na kojem se profesija vidi: brzo procenjuje ljude i situacije, donosi odluke koje ne menja i za koje očekuje da se odmah sprovedu. Iako rodom iz Lipničkog Sora na Drini blizu Loznice, u Splitu je proveo preko 20 godina i znao je sve o Splitu i o svakom Splićaninu. Ali o tome nije pričao.
Povezivala nas je zajednička ljubav prema podvodnom ribolovu i ronjenju na dah. Toma je čovek koji o tome zna više i temeljnije nego iko kog sam dosad sreo (neka svi ostali izvine). Godine 1996. Prirodnjački muzej je objavio prvo izdanje njegove knjige “Ronjenje na dah i podvodni ribolov”, s glavom murine na koricama. Recenzent mu je bio dr Slobodan Regner Reca. Predgovor toj knjizi počinje ovako: “Ima jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, koje se uvek pamti kao doživljaj iz sveta između. To je onaj trenutak, kad se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini…”[11] Tomin sin Brankiša, svetski je i Ginisov rekorder u zadržavanju daha pod vodom: preko 10 minuta! Neverovatno!
Za kraj ove male galerije portreta svojih Splićana ostavio sam jednog kosmopolitskog. Zvao se Gvido Nonveje (Guido Nonveiller, naglasak na kraju, po francuski). Upoznao sam ga kao šezdesetogodišnjaka. Bio je nevelikog rasta ali energičnog, kočopernog držanja. Bele puti, rumenih obraza, s nakostrešenim sedim brkovima. Uz odgovarajući kostim mogao je da prođe kao penzionisani kolonel francuske kolonijalne vojske. A u stvari, imao je čin kapetana u Francuskim Slobodnim Strelcima i Partizanima (Francs Tireurs et Partisans Français) pod ratnim imenom Anri Balan. Pre nego što je pristupio Otporu, bio je poručnik (teniente) u Španskim Internacionalnim Brigadama. Govorio je kotrljajući glas r, à la française.
Rođen je u austro-ugarskoj Rijeci, ali je iz stare splitske porodice Nonveiller čije se prezime tamo izgovaralo Noveler a ne Nonveje, kako je Gvidov otac uveo, verujući da im je poreklo francusko, iz vremena Napoleonove vlasti u Dalmaciji. U stvari, potiču iz Rurske oblasti, pa bi se na nemačkom prezime izgovaralo Nonfajler. Majka mu je bila Ilonka, mađarska Jevrejka sa Rijeke. Odrastao je u Splitu u kojem je živeo 13 godina. U Splitu se zaludeo entomologijom i pronašao svoju prvu za nauku novu vrstu insekta na Biokovu kao gimnazijalac. Studirao je u Zagrebu i Beogradu i dobio mesto na novom Poljoprivredno-šumarskom faklultetu Beogradskog univerziteta u Zemunu. Kao Skojevac strasno se uključio u studentski pokret i 1937. otišao u Španiju da se bori na strani Republikanaca, a zatim prišao francuskoj Rezistansi. Posle rata se vratio na Beogradski univerzitet, i odmah osnovao Savezni Institut za zaštitu bilja. Bio mu je na čelu dok se nije otisnuo u Afriku. Kao ekspert FAO proveo je tamo preko dve decenije organizujući službe za suzbijanje insekata u Tunisu i Kamerunu, i istražujući insekte po Gani, Nigeriji, Obali Slonovače, Zairu, Burundiju, Zambiji, Ugandi, Keniji, Etiopiji, Eritreji, Somaliji, Tanzaniji, Sudanu i Centralno-Afričkoj Republici. Nije prestajao da se bavi naučnom entomologijom i važio je za svetski vrhunskog specijalistu nekolikih insekatskih grupa.
Uglavnom smo imali samo profesionalne odnose na izradi edicije o fauni Durmitora, na prenošenju njegovih velikih zbirki u Prirodnjački muzej, a 1986. sam učestvovao u postavljanju izložbe njegovih insekata Ekvatorijalne Afrike, u prostorijama Muzeja afričke umetnosti u Beogradu. Redovno smo se sretali na sastancima Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti za proučavanje faune. Živo je učestvovao u radu Odbora i stalno predlagao nove inicijative. Nije mu odgovarao spor rad tog tela i uvek je očekivao bržu akciju. Za vreme održavanja jednog kongresa u Sarajevu okupilo se uveče veće društvo za istim stolom. Gvido je bio odlično raspoložen i zabavan – držao je banku i nije je ispuštao. Naručivao je za sebe i svoju suprugu Nadu Cuba Libre, a i većina nas ostalih se solidarisala u tom izboru. Više puta.
Nastavio je da redovno odlazi u Split, po sopstvenim izjavama osećao se Splićeninom i u Split “… je bio posebno zaljubljen,” po rečima Ljubiše Vasiljevića.[12] Na nesreću, na jednom letu Split–Zagreb izgubljen je ili mu je ukraden prtljag s delom rukopisa “Sećanja”. Zauvek.
Na svojim putovanjima u Split, avionima, automobilima i vozovima, ja sam imao više sreće nego Nonveje – nikad nisam napisao svoja Sećanja, ako ne računamo ovaj blog, a on se ne može izgubiti s avionskim prtljagom.
Nedavno, moj stari prijatelj i desetak godina mlađi kolega Boris Krištufek (Kryštufek) iz Ljubljane, na moje pitanje kako-si-šta-radiš, odgovori mi da živi u prošlosti. Nije time hteo da kaže da je izgubio vezu sa sadašnjom realnošću nego je aludirao na svoje intenzivno i duboko proučavanje istorije prirodoslovlja i muzeologije. “I ja isto”, brzo sam mu uzvratio i ispričao čime se sve bavim, povremeno i ovakvim svojim iskustvima s putovanja, i novih i starih. Vrlo starih. On mi je naveo reči izvesnog Julija Kugija (Julius Kugy), pionira alpinizma u Julijskim Alpima i botaničara, koji u stvari citira Getea, da treba da ostanemo verni svom mentalnom sklopu nastalom u vremenu čiji smo poslednji svedoci.[13]
Pustimo sad sve to, na kraju ovog prvog dela o putovanjima u Split i o Splićanima, dužan sam čitaocima informacije o splitskim jelima. Preskačem uobičajeno ukusne Ducine juneće pašticade, brodete od grdobine, pa čak i jednog divljeg zeca donetog sa Brača. I Recine sardele sa gradela. Navešću samo dva izvanredna jela koja sam prvi put probao. Prva je Majina lešada od telećeg paufleka, u izvedbi Anđelke Petrović. Jelo običnih sastojaka ali neverovatno ukusno spremljeno. Drugo je Oljina pašticada od tune po receptu mame Splićanke Gorane Cvitković, taksistkinje. A jednom sam na splitskom Pazaru od nepoznate mlekarice kupio njen fenomenalni žerve (gervais, kremasti sir umešen s pavlakom). To nije baš splitski specijalitet, ali eto, našlo se tamo. Svaki put sam posle pokušavao da ga nađem, raspitivao se ali uzalud. Želja mi ostade pusta.
O vinima nemam bog-zna-šta da kažem. U vreme kad sam u Split odlazio nije bilo baš vrhunskih tamošnjih vina koja su mi nuđena. Razni plavci, korčulanski pošip i, kao malo zanimljivija, jedna mirišljava lastovska malvazija zvana Maraština. U ono doba, splitsko „Dalmacija vino“ proizvodilo je prošek Dioklecijan, koji se reklamirao da je za okrepu, za snagu, za oporavak, za vedrinu. Siguran sam da sam bivao ponuđen Dioklecijanom i da sam ga probavao, ali ništa od njegovih svojstava nisam zapamtio. Za razliku od jednog prošeka kod Gospe od Karmena na Pelješcu. Nije dakle do prošeka, do mene je.
(nastavak u idućem broju)
[1] Message in the bottle (naslov i refren pesme britanske grupe The Police, 1979).
[2] Letopis Matice srpske. Oktobar-novembar 2012.
[3] „Ništa nisam videla, al’ sam osétila.“ (iz filma „Petrijin venac“, 1980).
[4] Jasmina Parić: Moj pradjed Umberto Girometta… osnivač Prirodoslovnog muzeja, Foto kluba Split i HPD-a Mosor, profesor, publicist, graditelj planinarskih domova, humanitarac, speleolog… Slobodna Dalmacija 6. svibnja 2019.
[5] Marijan Buljan: Politička povijest Splita od 1918. do 1941. Zagreb 2022: Leykam international.
[6] Ibidem.
[7] Stariji Splićani tu peristilsku Sfingu Tutmozisa Trećeg zovu Gorgona, iz meni nepoznatih razloga. Možda joj je to prezime?
[8] Priroda. Zagreb 1956. Br. 5 str. 144–147.
[9] Povijest društva (hpd-mosor.hr)
[10] F. Bulić, Lj. Karaman 1927: Palača cara Dioklecijana u Splitu. Zagreb: Matica hrvatska.
[11] T. Petrović 1996: Ronjenje na dah i podvodni ribolov. Beograd: Prirodnjački muzej.
[12] Lj. Vasiljević 2004: Predgovor. U: Prof. dr Guido Nonveiller: Sećanja jednog građanina dvadesetog stoleća. Beograd.
[13] J. Kugy 1979: Pet stoletij Triglava. Maribor: Založba Obzorja.
Putovanja, sasvim lično 
Genijalno, divno kazivanje, dragi Voki. Pozdrav, Strahinja
>
Sviđa mi seSviđa mi se