Vranjina

Naslovna fotografija: dvogrbo ostrvo Vranjina na Skadarskom jezeru, pogled sa zapada.

Poznato vam je možda ono uzbuđujuće putovanjsko iskustvo koje vas zapahne na izlaznim vratima aviona tek sletelog na aerodrom u nekom sasvim drugom klimatskom pojasu. Ili na kontinentu na suprotnoj polulopti. Isto je i kad aterirate na nepoznato ostrvo usred mora ili okeana. Udahnete i omirišete vazduh sasvim drukčiji ne samo od tehničkog vazduha u kabini aviona, koji osim što je različit od onog iz vašeg rodnog grada, još vam je potpuno nov i pun tajni. Ponekad donese prijatno uznemirujuće nagoveštaje. Slične onima koji se jave s prvim mirisom proleća iz nekadašnjih bašta u donjem delu Fruškogorske. Ili letnjeg večernjeg ćuva s ranih cvetova lipa u Strahinjića Bana.

Takav sam dah Ćemo(v)skog polja osetio prvi put kad sam u leto 1966. sleteo na aerodrom Titograd u Golubovcima. Čudo je to bilo od letenja a i taj let je bio neobičan. Putnici su pušili u avionu u vreme kad je to bilo zabranjeno, niko se nije vezivao i stalno su se kretali između sedišta jer su se svi međusobno poznavali. Izgledalo je kao da se odavno nisu viđeli, iako sam shvatio da redovno putuju „na sastanak u Beograd“ i sad se vraćaju u Titograd. Kad je avion slećeo, složno su zapljeskali, kao da je prizemljenje bilo sasvim neizvesno i da je moglo da se desi da avion ostane zauvek na nebu, sa svim putnicima. Time su u stvari sebi odavali priznanje da je već samo njihovo letenje putničkim avionom na redovnoj liniji bllo nešto izuzetno značajno, ravno opasnom podvigu.

Išao sam na višednevni terenski rad na Skadarskom jezeru. Imao sam prekobrojne torbe s opremom i jedan snop trščanih štapova za ornitološke mreže, koji se stalno razvezivao. Ukratko, provlačio sam se između sedišta nespretno poput Gospodina Iloa na letovanju. Usput sam se izvinjavao svakome koga su moji štapovi zakačili, mlatnuli ili uboli, a niz aerodromske lestvo-stepenice samo što nisam slomio vrat. Stavši najzad na čvrsto tle, duboko sam odahnuo i udahnuo postavši svestan opojnosti medeno-mirišljavog vazduha. Bivao sam ja i pre toga svake godine bar po jednom u mediteranskom pojasu, ali tako jak i sladak miris nisam dotad osetio. Prepoznao sam smilje, ali ga je moralo biti u neverovatnim količinama. Pored smilja osećalo se još nešto oštrije slatkasto, da li kadulja ili origanum ili još nešto. Nikad od botaničara nisam uspeo da dobijem odgonetku te tajne recepture.

Aerodromska zgradica jedva se ocrtavala usred suve žute šoder-pustinje ravne kao tepsija, ali tepsija koja je blago nagnuta ka jugu. Ta pustinja je mirisala kao nijedna druga, a omirisao sam ih u životu nekolike. Zove se Ćemosko polje, po reci Ćem, prastarom, preslovenskom nazivu rijeke. Ona se danas zove Cijevna i, izašavši iz klisura Zatrijepča i Kučkih planina, duboko se useca u rastresitu podlogu polja, pa se i ne vidi, kao da teče kroz cijev.

Podloga ili tle Ćemoskog polja je jedna ogromna plavina, nanos morenskog i rečnog šljunka-oblutka koji je kroz prolom planina na severu ogromnom snagom izbljuvala Morača u dolinu koja se zove Zeta. Ta je Morača u diluvijalno vreme topljenja gornjemoračkih planinskih glečera morala imati orijašku bujičnu snagu koja je rušila sve pred sobom, mlela brda, pretvarala ih u šoder i eksplozivno iznosila iz svog kanjona. Tamo napolju, na širokom prostoru naglo je gubila snagu i, napunivši vodom celu dolinu, na njenom dnu istovarivala šljunak i pesak.

Kako je ta dolina u jednom prethodnom periodu bila dubok morski zaliv, novi sedimenti su prekrili stare tragove morskog života. U severnom delu Ćemoskog polja istovaren je najkrupniji oblutak, a prema jugu sve sitniji. Današnje jezero, Skadarsko prima kod ostrva Vranjine Moraču koja i dalje na svom ušću nanosi peščane sprudove.

Svašta sam naučio o Skadarskom jezeru i ne jednom sam držao javna predavanja o njemu.

Kad je u apriilu 1999. trebalo da u sali Opštine Novi Beograd o Skadarskom jezeru govorim članovima planinarskog društva „Železničar“, bombardovanje je već bilo počelo. Pitao sam organizatore da li će da otkažu predavanje, dobio sam odgovor da neće. Šta da radim, spakovao sam se i krenuo, a u tom trenutku su se oglasile sirene. Već su bili porušeni mostovi u Novom Sadu i očekivalo se da odlete u vazduh i beogradski. Vozio sam avetinjski pustim ulicama Beograda, poput ovih nedavno, u vreme epidemijskog Polizeistunde. Na kraju Brankove, stao sam pred mostom i ugasio motor. Kroz otvorene prozore osluškivao sam zujanje motora aviona ili rakete. Pao je već mrak i nije se čulo ništa s neba niti se videlo na njemu. Samo je iza mene stari Beograd nemuštim jezikom u sebi šaptao neku molitvu, šta li? Upalih motor, zaturirah ga do urlanja i uz cik guma prejurih preko mosta na Savi.

Pred Opštinom samo moj auto na parkingu. Uđem, a uplašeni portir me uputi pustim i neosvetljenim hodnicima prema Velikoj sali. Tamo me je već čekao isto koliko i ja zbunjeni Planinar. Na moje pitanje koliko očekuje da će doći slušalaca, rekao je da ne zna. Već sam tamo govorio o pticama pred prepunom salom planinara, pa rekoh da ja držim predavanje ako se skupi deset slušalaca. Verovatno sam na licu mesta izmislio to svoje pravilo. On ćutke klimnu glavom, a ja mu pročitah misao da se nada da neće doći više od devet. Počeše ipak da pristižu. Šapuću i zabrinuto gledaju u mom pravcu. Bilo je to na početku bombardovanja Beograda i niko nije znao šta se sve može očekivati od dušmana.

Vreme se oteglo, ima ih već devet, ne računajući mene. Čekamo još jednog. Neko kaže da je čuo neproverenu vest da će noćas da gađaju opštine i železničku stanicu. To izazva još dužu pauzu u ionako škrtom razgovoru. Odjednom se na vratima pojavi grupica od petoro planinara koja tiho uđe i sede u gornji red najbliže vratima. Konačno imamo kvorum, odnosno „kritičnu masu“. Na to, s vidnim olakšanjem što neće od njegovog prisustva zavisiti održavanje predavanja, ustade onaj što je prvi došao, reče da mu je pozlilo i odjuri iz sale. Moj domaćin objavi da nas sad ima 13!

Htedoh da kažem nešto šaljivo kao „Nismo valjda sujeverni“ – ali zadržah to za sebe kao neumesno. Sala je bila u polumraku, a kroz prozore je dolazila višebojna svetlost ulične rasvete nezamračenog Beograda po čijem crnom nebu su kružile skrivene ubice. Ipak zaustih – „Pa dobro, onda, ovaj, možemo, mislim, da…“ – kad me prekide treskanje sedišta i ustajanje one petorke gore u vrhu sale. Jedna žena se okrenu da mi uputi kiseli izvinjavajući osmeh i – svi zaglaviše na vrata. „Sad nas ima osam“ – radosno uskliknu Planinar-domaćin. Zadovoljno zaključismo da moramo da odložimo predavanje o Skadarskom jezeru, ali da ćemo „kad ovo prođe“, „prvom prilikom“ itd. U povratku sam most na Savi prešao normalnom brzinom. Zadubljen u jednu misao, zaboravio sam i na bombe i rakete, i na most.

Tog svog prvog putovanja na Skadarsko jezero 1966. morao sam sa aerodroma u Titograd, na voz. Usput sam zadivljeno gledao sprženu, a bilo je tek rano leto, prostranu šljunčanu polu-pustinju sa raskinutom požutelom vegetacijom. Podloga od gotovo zabetoniranog oblutka, takozvanog konglomerata, nije držala vlagu ni zimi, a nekmoli leti kada kiše nema. Bio je to jedinstven i neproučen ekosistem. Od tog prvog susreta s Ćemoskim poljem, nastavio sam da sledećih decenija dolazim na Skadarsko jezero. Mali Titograd se pod staro-novim imenom Podgorica raširio po polju poput prosute žive. Razvoj se video na svakom koraku. Šta koraku, na svakom kilometru. Poljoprivredni kombinat „13. jul“, kao „Plantaže“ počeo je da meliorira sve veće delove Ćemoskog polja i pretvara ih u vinograde i voćnjake. Bliže gradu u više navrata polje je pošumljavano borovima i čempresima, a ono ih je povremeno odbacivalo i sažižalo požarima. Ostaci nekadašnje jedinstvene zapadno-balkanske polu-pustinje počeli su da izgledaju kao zapušteno građevinsko zemljište.

Voz kojim sam krenuo na jezero bio je zapravo „šinobus“, kratka, široka i neelegantna kompozicija motornih vagona boje nebojenog aluminijuma. Nekad su se na Jugoslovenskoj državnoj železnici takvi vozovi bez vučne lokomotive zvali motornim, popularni kao motornjaci. Sišao sam kad je voz stao četvrti put. Vranjina! Sa papučice vagona skočio sam, sa svim onim torbama, štapovima i ruksakom, na kosinu nevezanog nasutog šodera na koji su bili položeni pragovi koloseka. Šinobus je arlauknuo i odmah odjurio dalje. Sreća moja da nisam uganuo nogu kao onomad u bazenu na Kosmaju.

Pokupio sam razvezane rasute štapove i torbu koja mi je preko glave spala s ramena i obazreo sam se. Velika bela gvozdena tabla „ВРАЊИНА – VRANJINA“ bila je pobodena u kamen pored pružnog nasipa, ali nikakve platforme, ni perona, a kamoli stanične zgrade, nije bilo. Ni zaklona od sunca ili kiše. Ni dodatnog koloseka za mimoilaženje na pruzi s jednim kolosekom. Levo od pruge, po zajedničkom nasipu, pružala se asfaltna traka magistrale, prazna, pusta, bez ijednog vozila. Promrmljah u sebi uobičajeni prvi stih Putnika Petra Preradovića (1846) – „Bože mili, kud sam zašo!“ Ohrabren tim starim geslom svih pravih terenaca, pogledah kud ću dalje.

Desno, ka zapadu ležalo je ogromno šareno jezero, kao na Maneovim Lokvanjima. Plava slobodna površina jezera smenjivala se u trakama sa zelenom bojom listova barskog bilja i žutim pasovima stabljika trske naspram sivozelenih vrbaka. Iz tih horizontalnih površina izdizali su se strmi, naspram zapadnog sunca tamni ostrvski humovi. A sve je završavao crnomodri venac planina, na kome se, preko Ceklinskih brda, na daljini od 30 kilometara uzdizao Lovćen.

To divno jezero, koje sam s oduševljenjem gledao stojeći na železničkom nasipu od lomljenog kamena, prepoznao sam kao Fučko blato, tek jedan majušni delić (opravdani pleonazam) zaista velikog Skadarskog jezera, jedan njegov zaliv, potopljeno ušće rijeke Crnojevića, čija se dolina samo naslućivala u pravcu Lovćena. Kako sam to prepoznao kad sam prizor gledao prvi put? Pa, izvinite, ali ja sam se pripremio pre polaska ovamo. Imao sam novoizašlu knjigu „geografskih promatranja“ Skadarskog jezera od Pavla Radusinovića[1]. A i nekoliko starih topografskih karata koje sam pomno proučio.

Odatle se, sa pruge, glavni deo jezera nije video od visokog ostrva Vranjine koja je zaklanjala ceo istočni vidik. A sa njene severne strane, visoko na nebu, u manjim grupama neprestano su u dva smera putovale sive, žute i bele čaplje i mali i veliki kormorani. Viđao sam to već na Obedskoj bari i znao sam šta znači: letele su ustaljenim vazdušnim koridorom od svojih gnezda do udaljenih lovišta po hranu za svoje mladunce u gnezdima. Bila je to prva najava naučne potvrde sačuvane veličine i značaja bogatstva ptica Skadarskog jezera, o kome sam saznavao samo iz knjiga štampanih u 19. veku.

Prešao sam magistralu i krenuo prema selu Vranjina od nekih tridesetak zbijenih sivih kamenih kuća raspoređenih u jednoj uvali sa isto toliko čunova. Hteo sam da proverim kako da stignem do Biološke stanice, pa sam se uputio prema najbližoj od kuća ispred koje je neka žena u crnini stajala podbočena. Na prozorima još nekoliko kuća bile su nalakčene žene, sve su bile u crnom i sve su gledale ko je to došao onim šinobusom. Mogu misliti kako sam izgledao, jer je ona žena što je stajala na tremu, brzo zamakla kroz vrata. Nestale su i one na prozorima.

Kad je nasip za prugu i džadu, nekoliko godina pre mog prvog dolaska, presekao Skadarsko jezero gde je najtanje, okrznuvši i odvalivši delove kamenitih obala tog dvogrbog ostrva, zatvorio je ribarskom selu slobodan izlaz na vodu i ostavio jednu rupu u nasipu, uzan prolaz za provlačenje čunova. Iz glavnog, donjeg niza kuća jezero se više nije ni videlo. Vranjinci su morali da se penju u brdo, da bi ga gledali. Jedan od njih, Veljko Milašević, pričao mi je da su tamo svi stanovnici došljaci s raznih strana, ubeglice od krvne osvete (po obrascu „đed mi je posjeka’ nekog Turčina“). Dokaz za to su, kaže, različita prezimena Vranjinaca – nema dvije kuće u Vranjinu s istijem prezimenom.

A u mojoj kući je od vajkada bila jedna raskupusana knjižurina iz 1930, mekih neilustrovanih korica u kojoj je bilo puno pojedinosti o poreklu naše porodice Vasić, dolasku iz Dalmacije, naseljavanju u Azbukovici, i o najranijoj genealogiji. Bila je to „Sokolska nahija“, objavljena kao 26. knjiga Etnografskog zbornika SKA posvećena naseljima i poreklu stanovništva[2], čuvenoj Cvijićevoj temi istraživanja. Kad sam počeo da putujem po raznim delovima Jugoslavije istražujući ptice, obično sam pre puta čitao o naseljima i stanovništvu područja u koja sam se zaputio. U pustolovini istraživačkih putovanja podjednako mi je bilo izazovno otkrivanje nepoznatog koliko i poznavanje dotad otkrivenog.

Tako sam i te 1966, pre puta prostudirao i naselja oko Skadarskog jezera[3]. Već sam tada znao da različitost prezimena nije izuzetak ni kod naselja starijih od Vranjine. Ali nije neistinito da je novo selo Vranjina, nastalo početkom 19. veka od doseljenika iz raznih plemena, mada je najviše bilo Zećana. Kad su čipčije otkupile ostrvo od svog lokalnog bega Mećikukića, osnovano je selo na mestu na kom je i danas, na tada potpuno izolovanom ostrvu do koga se kopnom nikako i nije moglo stići sem za vreme letnjih meseci. Zbog toga je tako malo selo bilo samostalna parohija, imalo je u 19. veku svoju crkvu i školu.

Okrenuo sam se prema jugu i prteći svu opremu, za desetak minuta stigao do mesta gde se nasip s drumom i prugom odvaja od ostrva Vranjine. Levo, ispod već patinirane litice kamenoloma gde je vađen kamen za nasip preko jezera, bila je jednostavna velika dvospratna zgrada Biološke stanice. Nameravao sam da mi to bude baza za terenski rad i imao sam nekakvo pismo šefa Odeljenja za taksonomiju i zoogeografiju beogradskog Biološkog instituta prof. Milike Pljakić, svog budućeg nesuđenog mentora za doktorsku tezu. Osnova za to pismo bio je moj status beogradskog studenta angažovanog preko Studentske zadruge za staranje o zbirci i dokumentaciji dr Sergija Matvejeva za vreme njegovog odsustva. Znam, tanka osnova, ali jak potpis.

Tu Biološku stanicu, kao svoju isturenu jedinicu, samo godinu dana pre mog dolaska na Vranjinu osnovao je Biološki institut iz Beograda, tačnije njegov direktor Siniša Stanković, čije će ime beogradski institut kasnije poneti. Siniša Stanković, otac jugoslovenske ekologije, pre rata je na Ohridskom jezeru osnovao Hidrobiološki zavod na Biljaninim izvorima, a još pre bio među inicijatorima osnivanja Instituta za oceanografiju i ribarstvo u Splitu. Posle prethodnih uspeha, želeo je akademik Stanković svoja hidrobiološka istraživanja da usmeri na Skadarsko jezero.

Primio me je domar Stanice, već pominjani vranjinski ribar Veljko Milašević. Na kilometar i nešto od svoje kuće u selu, stanovao je u malom domarskom stanu u Stanici, sa ženom i četvoro dece. Veljko je za mene bio glavni, njemu sam se obraćao za sve što mi je bilo potrebno tada, i sledećih godina kad sam dolazio da proučavam Jezero i njegove ptice. Nije mi bilo potrebno mnogo, ležaj, mogućnost da sebi nešto skuvam i, najvažnije, čun s motorom i dovoljno goriva za ceo dan.

Istraživače i laborante iz Stanice nisam mnogo viđao. Polazio sam na jezero rano ujutro, pre nego što bi oni došli na posao iz Titograda, a vraćao se predveče, pošto bi oni već odavno pošli kući. Tako sam bio upućen na Veljka. On se vrlo rado uživeo u ulogu donosioca odluka o mojoj sudbini i svaka moja molba je prolazila kroz obavezan ritual koji je imao značaj procedure sa više faza punih tobožnje neizvesnosti. Često bi stao, ućutao se ili ispustio težak uzdah kao da se u životu dotad nije našao pred težom dilemom (da mi za sutra ujutro pripremi pun rezervoar za velji čun). Znao sam šta sledi: nabrajanje otežavnih okolnosti: Neće stići da to uradi jer mora da popravlja hidrofor, velji čun toči, trokira penta, ako sjutra pune jugo ne sme me puštit, imam li dozvolu Kažićevu ili Božininu (muško ime, veliki Božo), neću se stići vratiti za dana iz Humskog blata, itd. Ponekad bi se odmicao od mene, odlazio u drugi kraj prostorije da bi, zagledan u daljinu, na miru razmislio. Na kraju je sve uvek bilo kako treba, ali je ritual trajao bar pola sata. Bio sam mlad i strpljiv.

Veljko Milašević bio je oniži ali snažan, najčešće namrgođeni Crnogorac s dubokim borama na čelu. Nije njegov izraz značio mrzovolju, nego je bio sračunat da pokaže kolika je velika njegova odgovornost i koliko on, i niko drugi, o svemu mora da brine. Mislim da sam u stvari odmah ostavio dobar utisak na njega. Prvog dana me je on vozio čunom. Iskreno se zapanjio što znam koješta o Jezeru i nije verovao da nisam nikad pre bio na njemu. Odakle mi znanje da pogodim kako se koje selo zove? Čudio se kako znam svakoj ptici ime, ali verovatno je da sam ga, kao ribara, osvojio svojim poznavanjem skadarskojezerskih riba, od kojih je svaka druga bila endemska. Slušao je zadivljen moju priču o jeguljinim putovanjima. I odmah posle je svoje utiske o meni delio s ostalima u Stanici.

Pitao me je Veljko umem li da vozim čun s pentom. Naravno da umem – slagah brzo. Nije to bila potpuna laž. Odrastao sam na Savi i motao se po raznim plovilima uključujući i drvene čamce, apatince i šiklje, a na moru veslao kaićima i pasarama i vozio se gaetama i leutima s ugrađenim niskoobrtnim motorima Torpedo-Rijeka. Penta koja je upravo tada počela da se masovno koristi na Jezeru bila je zapravo laki vanbrodski motor Tomos 4 (Tovarna motorjev Sežana). Ime penta dobila je po švedskoj fabrici koja je valjda prva počela da pravi viseće krmene motore. Bilo mi je smešno što se Tomosova „Četvorka“ naziva pentom.

U mom detinjstvu i dečaštvu, na kraju Fruškogorske ulice, tamo gde ona počinje da bude strma, od naše stare kuće (u kojoj više nismo stanovali), nalazila se Garaža. U ono vreme, garažama su se zvale radionice za održavanje i opravku automobila i motocikala. Od garaže u Fruškogorskoj počinjale su stepenice kojima se silazilo u Karađorđevu odnosno izlazilo na savsko pristanište. Ova naša garaža je bila specifična po tome što je postala okupljalište ranih beogradskih moto-nautičara koji su u toj garaži servisirali i popravljali svoje motore, a kasnije i glisere. Mi klinci smo i inače visili u garaži silno zainteresovani za mehaniku i motore, udisali smo isparenja i gasove i opijali se maštanjem da ćemo jednom biti veliki vozači ili piloti sportskih glisera. Kada su entuzijasti 1958. u toj garaži osnovali moto-nautički klub „Radnik“ (današnji Nautički klub Beograd), pojavili su se pravi laki trkački gliseri zvani „buvice“.

Mi dečaci smo se nudili da pomažemo, peremo, farbamo, čistimo i nosimo čamce niz i uz stepenice, sve samo da bismo stalno bili u blizini ljudi koji su vozili buvice neshvatljivim brzinama. Njihova su šampionska imena i fotografije sa lovorovim vencima ubrzo počele da izlaze u novinama, zajedno sa slikama buvica iza kojih se dizala zavesa podignute vode. Iz novina se jedino nije čula zaglušujuća buka motora, koja je nas klince dovodila do ekstaze. Upijali smo svaku reč, komentar i sve smo znali o čamcima i motorima. Dva su motora bila zakon: Džonson i Arhimedes. Arhimedes je u stvari bio marke Archimedes Penta, tako da ja sa pentama zapravo nisam bio bez iskustva. Potezao sam kanap kojim se palio motor, znao sam sve o svećicama, radilici, propelerima, hlađenju, saugu i ostalom. Sad vidite da nisam skoro ništa slagao Veljka. Jedino, nikad pre nisam seo u onaj jedinstveni skadarskojezerski čun od dudovih kolomata, koji se pokreće Tomosovom pentom.

Ipak mi je Veljko održao kratku obuku iz pente i čuna i već sutradan mi dao da idem sam po jezeru. Spremio mi je ključ za odvrtanje svećice i nekoliko rezervnih štiftova – bakarnih čivija koje drže propeler za osovinu motora. Zadatak im je da se slome kad se propeler zapetlja u ribarsku mrežu ili u vreže kasoranje i drugog plutajućeg jezerskog bilja. Tada se mora motor izvaditi iz vode i zameniti štift. Nisam u prvi mah bio sasvim siguran da li uživam Veljkovo veliko poverenje ili prisustvujem izrazu njegove krajnje nebrige za „državnu imovinu“ i ravnodušnosti za sudbinu mladog pentonauta iz Beograda. Da ipak kucnem u drvo, na tim divnim usamljeničkim vožnjama do najudaljenijih i najzabačenijih delova Skadarskog jezera prvih godina, nikad mi se nije desila nijedna prava opasnost, nije me prevrnula iznenadna oluja, niti mi je zatajila penta, pa da sam morao da se veslajući vraćam tridesetak kilometara do Vranjine. Što mi se dešavalo kasnijih godina, kad nisam bio sam svoj kapetan i posada. Na svoj prvi jezerski brodolom moraću da sačekam još nekoliko godina.

Biološka stanica na Vranjini nije imala izgrađen kolski pristup ni parking, već su se automobili zapravo lomatali po stenju i kamenju na samo grubo zaravnjenom dnu kamenoloma. Isto je bilo i sa flotom. Nije postojala nikakva marina za vezivanje čamaca. Ne, kao i drugde na Jezeru, čunovi sa tvrdim bukovim dnom izvlačeni su na krše na obali.

Sama Biološka stanica je zaklonjena od šjevera, ali ranjiva na jugo. Jugo tamo ume da bude strašan. Obično se podigne naglo i sa ogromnom snagom talasa navali na Vranjinu, kao da bi da je polomi ili bar pomeri malo na sever. Od prvog dana su me plašili tim vetrom i nabrajali ko je sve poginuo kad su mu talasi potopili čun. Uostalom, kod Vranjine se prošle (2019) godine četvoro udavilo kad su talasi juga pored same obale prevrnuli jedan veliki gvozdeni „nepotopivi“ čamac.

Jedne noći, budi mene Veljko da idemo da spasavamo čunove. Iako su bili izvučeni na obalu, talasi orkanskog juga su ih već preplavljivali i pretili da ih razbiju. Jugo je puvao sve žešće a talasi su treskali toliko da sam se pobojao i za železničko-drumski kameni nasip. Jedva smo Veljko i ja, uz pomoć Milice i dece uspeli da uz strminu za još desetak metara izvučemo teške čunove već napunjene vodom. Naravno, sve smo to radili po pljusku i mrklom mraku, samo pod bljeskovima munja. Čim bilo gde u blizini udari grom, Stanica ispada iz mreže električnog napajanja. Nijedan čamac nismo izgubili. Te noći sam podigao Veljkov respekt prema sebi za jedan zubac. Nije to rekao, ali sam znao da mi je bio zahvalan što sam mu pomogao da spase čamce. Koji nisu bili njegovi.

Ubrzo mi je Veljko preneo da je red da me ljudi iz Stanice upoznaju, pa sam trećeg dana, ostao da ih sačekam. Biološka stanica je osnovana nepunu godinu dana pre mog dolaska i svi zaposleni su bili tu novi. Upoznao sam srdačnog Gordana Karamana koji je upravo te godine na Vranjinu prešao iz Instituta za biologiju mora u Kotoru. Bio je ambiciozni sin slavnog balkanskog zoologa Stanka Karamana i bavio se jednom širokoj i, do njega, naučnoj javnosti nedovoljno poznatom grupom minijaturnih rakova sa mnoštvom neotkrivenih endemičnih vrsta posejanih širom kraških podzemnih i polupodzemnih voda Balkanskog poluostrva. Vrlo brzo je postao svetski specijalista za tu grupu račića pod imenom Amphipoda. Bio je nekoliko godina stariji od mene i već doktorirao. Tada je jedini imao doktorat nauka u Stanici (koja se kasnije osamostalila od Beograda i postala jezgro Biološkog zavoda Crne Gore). Brzo smo se sprijateljili i, više decenija docnije, uzeo me je za venčanog kuma.

Pristupačnošću se isticao i visoki ihtiolog Tomaš Sekulović kog je uvek pratio jedan još viši, dvometarski laborant. Tomaš je vazda bio nasmejan i sklon šaljivim pitanjima na moj račun. Hidrobiolozi Smiljka i Stevan Petkovići bili su ljubazni, ali uzdržaniji – došli su iz Beograda da rade na Vranjini. Najzanimljiviji je bio Božina Ivanović, kog sam upoznao tek sledeće godine, ali o njemu ću na drugom mestu.

Kad nisam mogao na jezero, pentrao sam se po tom visokom ostrvu. Bilo je mirisno, da, onaj miris, s dodatkom kadulje, pelina ili kalopera, kako ga na Vranjini zovu, i puno trnja, grmuša i poskoka. Zbog strmih strana i užarenog kamena, na uzlaznim vazdušnim strujama iznad visova Veljeg vrha (303 m) i Kosmače (273 m) uvek se viju tice. Visoko gore, između ta dva vrha, ima jedan slab izvor. Mogao sam, poput ostalog zverinja, da pijem samo lapćući ili ližući vodu koja se sliva preko pločastog kamenja. Inače, na Vranjini onda nije bilo pijaće vode, svi su pili jezersku. Ne znam kako je danas. Ni sama Stanica nije imala drugu vodu do jezerske koja se upumpavala uz pomoć hidrofora i proceđivala kroz sita. Ko nije pio jezersku, donosio je u plastičnim bidonima vodu sa česme na trgu u sedam kilometara udaljenom Virpazaru. Ja nisam bio hidrobiolog, nisam gledao vodu pod mikroskopom, pa sam pio i jednu i drugu.

Dva su mi bila omiljena pešačka odredišta na Ostrvu, oba na istočnoj strani. Jedno je bila Golubija pećina. Ima veliki ulaz ali je kratka, nekih pedesetak metara i dno joj se strmo spušta. Svetla je i puna divljih golubova pećinara i bogata raznovrsnim slepim miševima. U nju se od žege i od nepogode sklanjaju vranjinske koze, a možda ponekad i čobani, ako takvih ima. Ja ih nikad nisam video. Laste su ono što tu pećinu čini jedinstvenom među pećinama u koje sam ulazio, a Boga mi, i u koje su ulazile moje tadašnje jugoslovenske kolege. Nisu laste naročite. To su obične, takozvane seoske laste koje prave gnezda po štalama sa uvek otvorenim vratima ili bar s jednim razbijenim prozorom, pod tremovima, dubokim nadstrešnicama, prečanskim ajnforima. Spolja, ispod balkona i plitkih streha su druge, gradske laste. Ove u pećini na Vranjini su seoske.

Uvek sam razmišljao, gde su se tolike laste gnezdile, gde su živele pre nego što je čovek počeo da gradi kuće, štale, tremove i ostalo? I morao sam da dođem u Golubiju pećinu da nađem potvrdu da su im pećine izvorno mesto za pravljenje gnezda. Pećine su retke, pogotovo tamo gde nema stena pogodnih za njihovo formiranje, a najređe su one koje u blizini imaju jezero s tolikom ponudom letećih insekata. Lasta je tad bilo malo i bile su geografski sasvim ograničenog rasprostranjenja. Kad se pojavio čovek i počeo da gradi naselja u blizini voda, laste su dobile jedan izbor više. Nisu morale da zavise od retke dobitne kombinacije pećina + voda. Postale su pratilice čoveka i osvojile su ceo svet. Da, ove seoske, rustične laste koje se na engleskom zovu „štalske laste“.

Veza čoveka i laste je uzajamna. Ne samo da laste drže pod kontrolom neke za čoveka dosadne i krajnje opasne insekte nego je lasta i božji glasnik i zato je tabu kod Srba. U pesmi „Propast carstva srpskoga“, lastavica predaje Caru Lazaru pismo od Bogorodice s onom ponudom za izbor između nebeskog i zemaljskog carstva, od čega je sve i počelo. Zamišljam da su obostrani respekt i tolerancija mogli nastati još u vreme kad su ljudi došli da se nasele u lastine pećine, dakle mnogo pre nego što su laste dobile priliku da im uzvrate posetu. Načuo sam da su arheolozi uzalud kopali u Golubijoj pećini. Svejedno, ako ne u neolitu, ljudi su tu pećinu posećivali u kasnijim vekovima i sklanjali su se u nju sa svojim ovcama i kozama, o čemu svedoče brojne razbacane kosti. I nisu oterali laste.

Druga destinacija mi je bila manastirište na jugoistočnom rtu Vranjine. Nalazi se na jednoj zaravni, pedesetak metara iznad nivoa jezera. Odatle puca pogled ka istoku na beskrajne močvare severne obale Jezera, na jugoistoku se preko plave površine jezera nazire Skadar, a na jugu se, u dužini od četrdesetak kilometara, proteže obala Krajine sa svojim ostrvcima, rtovima i zalivima. Pravo dole, između Vranjine i guste šume visokih vrba (tamo kažu frba) mirno protiče Morača i deltasto se uliva u Jezero nekih kilometar i po južno od manastirišta. Pokušavam da izbegnem da napišem da je Morača tu smaragdnozelena, ali mi ne uspeva, moram da upotrebim taj otrcani izraz, jer ta je boja tamo toliko upadljiva naspram nebeskoplavog jezera. U senci starih borova i jednostavne kamene crkvice sa zvonikom na preslicu sa tri prazna okna za zvona, bilo je to mesto do koga se peške teško dolazi, ali je još teže napustiti ga.

Crkva Svetog Nikole je bila zaključana, ali i bez ikakvih tragova da je neko posećuje. Podigao ju je 1886. na starom crkvištu Knjaz Nikola kada je, posle Berlinskog kongresa Vranjina pripala Crnoj Gori. Tad je, na mestu razorenog manastira sazidan i nevelik kameni manastirski konak, ali je 1960, posle smrti poslednjeg monaha Romana, valjda zapaljen tako da sam ga zatekao bez krova. Sve je bilo napušteno, po ko zna koji put. Manastir na tom mestu se pominje već početkom 13. veka. Osnovan je brigom Svetog Save i od njega rukopoloženog vladike Ilariona, prvog zetskog mitropolita, koji je na tom mestu i sahranjen. Posle pada srpskog carstva manastir je napuštan, pa obnavljan i više puta rušen i ponovo građen. Zatekao sam tamo jedan stogodišnji brest, toliko izolovan, da do njega nije bila dospela holandska bolest brestova od koje su se osušili svi ostali stari brestovi.

Kad sam prvi put stigao tamo, u Manastirskoj tapiji, onoj dva-tri kilometara dugoj poplavnoj vrbovoj šumi s leve strane korita Morače, gledao sam veliku koloniju gnezda raznih vrsta čapalja i fendaka (najmanja vrsta kormorana) iznad koje su se rojile hiljade ptica. A ipak, to je bio tek jadni ostatak nekadašnje veličine ptičijeg eldorada, kako su s ponosom govorili ljudi iz Podgorice. Za otkrivanje ornitofaune Skadarskog jezera, a naročito kolonije ptica kod manastira Sveti Nikola, zaslužan je jedan čudesni čovek, Bečlija i nesuđeni marveni lekar Ljudevit plemeniti Firer (Ludwig von Führer), ornitolog, lovac, prirodnjak, avanturista i obaveštajac (znam da vas ta kombinacija više ne iznenađuje). On je tokom poslednje decenije 19. veka krstario Crnom Gorom i opisivao njene ptice i ostalu prirodu. Bio je prijatelj Princa Prestolonaslednika Danila, uživao zaštitu dvora i imao ključ od svakih vrata. Po vrućoj crnogorsko-turskoj granici kretao se hrabro i slobodno, ne vodeći računa s koje je strane. Govorio je i pisao srpski, vešto je preparirao ptice i slao ih Velikom Rajzeru u sarajevski Zemaljski muzej. Onda je prešao u Kluž, u današnjoj Rumuniji gde je osnovao zbirku ptica u tamošnjem muzeju. Vratio se zatim u Beč, i Veliki rat proveo u novoosnovanom Zemaljskom muzeju Donje Austrije. Posle rata je otišao u Ameriku i radio za Karnegijev muzej u Pitsburgu.

Vranjina svoje ime nosi već desetak vekova i drago mi je što je nazvana po pticama, makar to bile i vrane. Kad sam počeo da dolazim na to ostrvo, odmah mi je bilo upadljivo da ima mnogo vrana. Vrane na Vranjini zaista tamo imaju neke naročite pogodnosti. Jedno je blizina velike kolonije ribožderih ptica kod manastirišta. Od ranog proleća odande vrane kradu jaja i novoispiljene mladunce. Kasnije, kad roditelji počnu da donose hranu mladima vrane čiste koloniju od ispuštene ribe, uginulih mladunaca i otpadaka. Čim vide da se neki čun uputio u pravcu kolonije ptica, jato vrana krene da ga prati. Svaki prolazak čuna blizu gnezda poplaši ptice i one poleću, a pljačkaške vrane se odmah okomljuju na nebranjena gnezda.

Duž južnih obala Vranjine osim toga ima nekoliko žala sa šljunkom i peščanih sprudova od nanosa Morače. Tu se, u plitkoj vodi mrestila skadarskojezerska endemska ukljeva, nekad najvažnija ribolovna vrsta na Jezeru. Sušila se na dimu po selima i izvozila. U Beogradu se u mom detinjstvu jela obično na Badnje veče, a kupovala se u bakalnicama pod imenom saraga, u vidu venca dimljenih zlatkastih ribica nanizanog na savijen vrbov prut. A vrane su se izveštile da love ukljeve gacajući u plitkoj vodi, kad se hiljade tih ribica u transu sjati na jezerske plažice.  Zaista, Vranjina je uvek imala čime da privuče vrane.

Prvih godina mojih istraživanja ptica Skadarskog jezera, Vranjina i Biološka stanica na njoj bili su mi postali druga kuća. U njoj sam živeo, u nju sam dovodio prijatelje i tamo sam primao goste. A kao samotnjaku, značilo mi je odakle svakog jutra zorom krećem na put na kom ne znam unapred šta me čeka. I kamo se uveče vraćam zadovoljan i ispunjen. Imao sam svoju luku. Padao mi je na pamet portre mog oca iz studentskih dana, delo mog strica, sa natpisom „Aventurier dans le port“ (Avanturista u luci). Kad bih se preko sredine jezera vraćao predveče u luku, pevao sam iz sveg glasa, obično neke talijanske anarhističke pesmice. Refren jedne je govorio da, ako se svakom sklanjamo i izbegavamo svaku opasnost, ostarićemo a nećemo imati o čemu da pripovedamo… Ta je pesma pevala i o polenti s kestenjem. A zašto sam pevao, ja koji po pevanju nisam poznat? Stekla su se tri važna razloga. Prvo, miljama unaokolo nije mogao niko da me sluša. Drugo, razdrndana penta se toliko tresla, da se to preko moje ruke prenosilo na celo telo i davalo onaj nedostajući vibrato mom glasu. Na kraju, od buke motora nisam ni sam sebe mogao da čujem.

A onaj zavodljiv, vrludav miris, koji se proteže od aerodroma do Vranjine? Pa, on mi je svaki put potvrđivao da u stvarnosti može da postoji i ono što se još ne vidi i što ne može da se dodirne.

Se non ci ammazza i crucchi,
Se non ci ammazza i bricchi,
I bricchi ed i crepacci
E il vento di Marenca,
Quando saremo vecchi
Ne avrem da raccontar.

---

[1] Pavle S. Radusinović: Skadarsko Jezero i njegov obodni pojas (geografska promatranja). Titograd 1964: Grafički Zavod.

[2] Ljubomir Pavlović: Sokolska Nahija. Beograd 1930: Naselja i poreklo stanovništva 26, srpski etnografski zbornik 46.

[3] Andrija Jovićević: Zeta i Lješkopolje. Beograd 1926: Naselja i poreklo stanovništva 23, Srpski etnografski zbornik 38.