„Zora puca, bit će dana“ (Kalamota 2022)

Bio sam na gornjoj terasi velike kuće Zorke Oreb, cele uređene za afitavat’. Septembar 2022, otok Koločep: Donje Čelo. Jeste, ipak sam ponovo otišao na Kalamotu. Posle 45 godina od prvog letovanja tamo i 32 godine od poslednjeg prethodnog boravka.

Sedeo sam mirno ali širom otvorenih očiju. I čekao. Nisam čekao gospođu Zorku nego zoru. Još nije bilo vidljivih nagoveštaja svitanja, ali sam zapažao sve ostale znake.

Bez krupnih razmišljanja, samo sam gledao u mrak izbušen svetiljkama poređanim u nekoliko planova. U prvom planu su bile malo prejake svetiljke koje bi se zvale uličnim da na Koločepu ima ulica. Ispod terase je prolazio uzan betonirani pešački put koji povezuje kuće na južnoj obali Luke Svetog Križa ili uvali Donje Čelo, nanizane duž severnog ruba rta Maćus. S jedne strane su kuće, s druge je more. Nije ulica. Ali je ta ne-ulica osvetljena da neko noću ne upadne u more. Kad smo prve večeri stigli iz Grada [1] na Koločep, gospođa Zorka nas je sačekala sa suprotne strane uvale, na molu uz kojeg je „Postira“ pristala. Povela nas je ka svojoj kući. U prvom susretu (koji u stvari nije bio prvi) ostavio sam na nju tako loš utisak da se stalno brinula oćul past umore. Celo vreme se osvrtala da vidi idem li? Objasnio sam da i ako padnem s rive u more, neće biti ništa strašno, umem da plivam. Nije izgledalo da sam je ubedio.

Nisam upao, javnoj rasveti hvala.

Da podsetim one koji su već čitali o Koločepu na mom blogu, a i ostale, da na otoku nema automobila, iako sad dva puta dnevno dolazi s kopna feribot „Hanibal Lucić“ koji može da odjednom preveze do 35 automobila. Ali na Koločepu ne iskrcava nijedan. Nema puteva.

U drugom planu svetiljki, udaljenom preko 350 metara, sjaji ista javna rasveta duž rive na suprotnoj strani uvale, zatim svetiljke iznad ulaznih vrata nekoliko kuća i samo jedan osvetljen prozor. Neko negde ne spava kao ni ja ili je, verovatnije, izašao iz sobe a zaboravio da ugasi svetlo. Osvetljen je i prozor pošte 20221 koja se sastoji od jedne prostorije u prizemlju. Onomad davno, tu je službovao poštar Stjepo Šuperak kojeg je znao svako a i on je znao sve o svakom.

Za razliku od svih tih svetala, feral (lučko svjetlo) na kraju mola sevao je oštro i kratko u ritmu od dve sekunde razmaka.

Na tri i po i više kilometara daleko, preko severozapadnog koločepskog rta Ratac i iznad njega, na više od 100 metara nad morem, u trećem planu blješti na kopnu Orašac kao neko veliko i gusto naselje. Vidi se i ravnomerno posejana jaka rasveta jadranske magistralne ceste. Tamo se povremeno pojavljuju i farovi retkih automobila u pokretu.

Meni je međutim pažnju privlačio jedan među-plan između prvog i drugog. Po sredini uvale usidreno je ili vezano za bove desetak jedrilica i drugih brodica (brodića) za uživanje. Sve imaju katarke i na vrhu jedno malo navigaciono signalno svetlo na akumulator (ili baterije), koje ostaje stalno upaljeno tokom noći kad je brod na sidru ili vezu. Tako sam imao, iz uvale u mraku, a u visini svojih očiju (sa gornje terase Zorkine kuće), jedno dodatno jato malih svetiljki.

Kako su se u mraku nevidljive brodice i jedrilice stalno ljuljuškale, te svetiljke su izgledale kao leteći svici u haotičnom rojenju. Sve je unaokolo bilo statično, samo su ti svici bili nesmireni. Nije bilo vetra i površina mora je bila glatka kao ulje. Pa ipak, nešto se kretalo i nečujno klatilo jarbole. Zurio sam u ta lelujava svetlanca i u sećanje mi je došla jedna slična noć bez vetra na mestu dvadesetak metara od moje sadašnje pozicije, ali od 17. avgusta 1978, dakle 44 godine ranije. U stvari bila je to drukčija noć, ali sam je zapamtio, čak i zapisao. Vraća mi se ponekad u sećanje, kad sam na morima i okeanima. I tako je krenulo…

U Kejptaunu, januara 2001, napisao sam tobože dalmatinskim čakavskim govorom [2], ove redove:

A punto vidih Južnega Atlantika, još dok se sbarkava s iniman fureštiman, omar smo se pripoznali, More i ja.
Jel More ti je ka duša. Veliko, kraja nima. Svak ga more vidit, a niko nezna ča je u nj.
I kad je kalmo, diše.
Ma koji je ki jema vlast nad plimon i osekon?

Disanje mirnog mora posmatrao sam i te davne noći isto sa Maćusa (južni krak klešta koja obuhvataju uvalu Donje Čelo). Bila je maina, deca su spavala a ja sam sišao do mora. Potpuna tišina, muzika je odavno prestala da svira u obližnjoj bašti Vila-Ruže i šum koraka poslednjih gostiju i odlazećeg osoblja prestao je da se čuje. Bez daška vetra, površina mora je bila potpuno tiha, ali se, oku neprimetno, diskretno dizala i spuštala. To su otkrivali talasići koji su u ritmu mog disanja, jedva čujno oblivali žala i peli se i spuštali uz obalsko kamenje.

Fenomen je u prozaičnim stručnim krugovima poznat kao težinski valovi. Nastaje kao posledica promena temperature vazduha nad morem, usled čega atmosfera nema na svim tačkama istu gusrinu – težinu kojom naleže na gipku površinu mora pa se ona ugiba odnosno izdiže. Ti dodiri, ti susreti Mora i Neba i Mora i Zemlje (kopna) prosto su pretovareni simbolikom koju osete i oni koji inače nisu skloni pitanjima duhovnosti i mističnim razmišljanjima o suštinama. A Mirču Elijada su naveli da morske obale identifikuje kao mesta najveće svetosti, gde se sve nerazumljivo oseća kao istina. Tamo se otkrivaju sve tajne.

Nije ta noć ni bila sasvim obična. U trenutku u kojem sam se bavio posmatranjem disanja mora, negde u blizini, ali za mene nečujan i nevidljiv u tami, Žan-Luj je zagazio s obale u vodu. Sledeće večeri zapisao sam da je „… prešao iz ljudi u more. More je vratilo ljudima njegovo telo, a dušu zadržalo.“

Nisam upoznao Žan-Luja, znali smo se samo iz viđenja i pozdravljali se prilikom mimoilaženja, kao što je i dan-danas običaj na otoku sa samo stotinak stanovnika u dva sela, a od kojih (stanovnika) većina muških nije tu jer plove. Plus još toliko gostiju na letovanju. Nismo se kupali na istoj plaži. Ja sam koristio dečije peščano ingalo, a Žan-Luj stenovitu nudističku obalu s druge strane Maćusa. Ime sam mu saznao nehotično, iz glasnih lokalnih ogovaranja u butegi kod Mare, gde je bio poznat kao Onij Francuz (ja sam bio Onij s djecom). Bio je sam-samcijat i drukčiji, a i stalo mu je bilo da to pokazuje. Koločep mu je valjda bilo mesto poslednjeg pokušaja da nađe ono što mu nedostaje. I što nije našao. Ili jeste.

More zove. Zvuči prilično zlokobno u ovom kontekstu. A zov mora je opasan i u drugim kontekstima. More zove zapravo je naslov jednog omladinskog romana [3] kojeg sam u odgovarajućem uzrastu čitao u čuvenoj ediciji Kadok. Knjiga počinje brodolomom na obalama Bretanje, u kome svi ginu, ali je nadalje roman više socijalno-sentimentalan nego avanturistički.

A gutao sam romantično-pustolovne istraživačko-moreplovačko-brodolomničko-gusarsko-ljudožderske romane Džeka Londona, Žila Verna, Edgara Alana Poa, Stivensona, Defoa i drugih klasika predratnih izdanja Kadoka, Plave ptice i Zlatne knjige, koji bi danas teško prošli kroz rešeto antirasizma. Da, i Čarlsa Dikensa, odnosno njegovu skoro nepoznatu novelu Kapetan Smjeli. Naročito nju. Možda su mi najzanimljiviji ipak bili non-fiction dnevnici s putovanja morima poput Kon-Tikija [4] ali pre toga onog Kapetana Kuka [5]. U gimnaziji sam čitao Ksenofontovu Anabazu [6], ne baš celu ali se sećam da sam učio lekcije unapred i odlazio u biblioteku iz radoznalosti da vidim šta je bilo dalje s Οἱ Μύριοι [7]. U takvu moju lektiru spadalo je i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta [8]. Jeste, rastao sam u prirodoslovca od najmanjih nogu.

Nisam se razlikovao od svojih vršnjaka kojima je raspaljivao maštu stereotipni obrazac dečaka koji se mimo volje roditelja otiskuje na more ili nekim iznenadnim obrtom događaja dospeva na brod koji će ga odvesti nepoznatim putevima odrastanja. Svi smo u srcu nosili taj zov putovanja morem na kojem se sudbonosne odluke sprovode smelom promenom kursa broda uz pomoć Sunca i zvezda, busole i sekstanta. Tamo smo učili da gledamo ka horizontu, saznavali da se do najudaljenijih ciljeva stiže dugim i neizvesnim putovanjima. Ako si hrabar i jak.

I naravno, maštao sam da jednog dana imam svoj brod.

Ne bi to bio veliki brod. Naprotiv, skroman brodić kojim bih lutao po obalama i ostrvima jedinog mora koje sam zaista poznavao – Jadranskog. Mora na kojem sam svake godine provodio po 3–4 nedelje. Kada bismo se vozom približavali, moja sestra Miša i ja smo se, priljubljenih lica uz prljavo prozorsko staklo, takmičili ko će prvi, suprotno osmatraču na jarbolu, umesto „kopno na vidiku“, da uzvikne „More, more!“ Poput onih Ksenofontovih vojnika koji su kliktali Θάλαττα, θάλαττα!

Moram ipak da objasnim i kakav sam to, po pitanjima mora i brodova, dečak bio kao osnovac (četvorogodišnja osnovna škola). Na ovom blogu sam se već izjasnio kao onaj koji je porodično nasledio neizlečivu potrebu za izražavanjem pomoću crtanja (žvrljanja). Bilo čim, na bilo čemu i u bilo kojem trenutku. Između ostalog, strasno sam crtao brodove, naročito jedrenjake. Ne makarkakve brodove, nego tačno određene sa svim pojedinostima. Nacrtao sam stotine jedrenjaka, najčešće fregata, brikova i škuna koje vođene sigurnom rukom i bogatim iskustvom svojih kapetana brode po moru delimično razvijenih jedara. Raspolagao sam dovoljnom količinom uzora iz kućne biblioteke, a najviše sa ilustracija knjige koju takoreći nisam ispuštao – La Rusa. Ostala je bez korica, prvih i poslednjih strana, ali se nije raspala zahvaljujući knjigovezačkom majstorstvu. Bio je to Petit Larousse Illustré, jedno od prvih izdanja, najdeblja knjiga u kući (oko 1600 strana) iako džepnog formata! Ali s divnim ilustracijama u dubokoj štampi (gravirama). Crtanjem mnoštva jedrenjaka u detinjstvu nisam postao stručnjak za brodove ali sam stekao priličnu količinu informacija o njima. Držao sam to dečje znanje u sebi, pre svega zato što nisam imao nikog koga bi ono zanimalo.

Na početku jedne školske godine, na času crtanja dobili smo temu „Gde sam proveo raspust“ ili tako nekako. Moja porodica je te godine letovala u Veloj Luci na Korčuli, a poveli smo i Dašu, drugaricu moje starije sestre. Imao sam osam godina, bio sam bez društva i nije me zanimalo da se samo kupam i sunčam na plaži niti sam u tom uzrastu išta očekivao od večernjih provoda. Najviše vremena provodio sam u pecanju, skupljanju rakova, morskih ježeva, školjki i lovu hobotnica i ostalih mekušaca. Muvao sam se oko barki, gledao kako se brodovi i čamci pituraju i popravljaju na škveru i grade u malom brodogradilištu. U dane bez meseca ispraćao sam ribare koji su predveče izlazili iz dubokog zaliva u nekoliko povorki povezanih ribarskih čamaca koje je vukla jedna ribarica, drveni motorni ribarski brod uzdignutog pramca i s dizalicom i vitlom za izvlačenje mreže plivarice. U noćima pomrčine gledao sam ih kao niz svetiljki na pučini jer su svićama (petro-gasnim feralima) mamili ribu da se okupi pre nego što zatvore mrežu. Inače sam se vrzmao oko fabrike konzervi neopisivog zadaha. I zurio sam stalno u brodove koji su dolazili, odlazili ili samo prolazili. Nisam tada još ni bio čuo za Shipspotting.

U to vreme redovne obalske linije držali su beli putnički parobrodi od kojih se po imenu sećam samo „Šipana“ koga sam izdaleka umeo da prepoznam po silueti na kojoj iznad donje krmene palube nije bilo gornje. Tada su tek počeli da se grade moderniji motorni brodovi, najpre Pesnici („Nazor“, „Njegoš“, „Cankar“, „Aleksa Šantić“, „Vuk Karadžić“ i „Kosta Racin“) a kasnije i Gradovi („Osijek“, „Maribor“, „Mostar“ i „Novi Sad“, vidi još u: M. Žuvić, Jadrolinija – prvih 70 godina – brodovi i sudbine od 1947, Rijeka 2017). Lokalni teretni prevoz obavljan je drvenim brodovima, prerađenim jedrenjacima s jednim ili dva jarbola i ugrađenim motorima, koje smo obično pogrešno sve zvali trabakulama. Kasnije su ti brodovi nadgrađivani i unakaživani za grupna turistička krstarenja sa usiljenim zabavama (Fish-picnic) u dotad mirnim dragama i po obližnjim otočićima.

Na onom času crtanja naslikao sam Velu Luku, mali deo nje, ali iz ptičje, recimo galebije, perspektive. Tako sam dobio više prostora da nacrtam karakteristične pojedinosti. Glavni, centralni motiv slike je međutim jedan beli drveni brod s dva jarbola i on zauzima najveći deo lista iz bloka za crtanje br. 3. Nekoliko godina kasnije, od svog najboljeg druga, beogradskog Splićanina Rece koji je bio hodajuća Pomorska enciklopedija u 8 tomova, saznao sam da se taj tip broda zove pelig. Ovaj svoj velalučki pelig, bar prema slici, zatekao sam u prilično autentičnom stanju. Verujem da mu je već bio ugrađen dizel-motor, ali s prove nije skinut kosnik, pramčana statva je elegantno kosa (pelig je brz brod) i na palubi nije nadgrađena kormilarska kućica. Sošno jedro na prednjem jarbolu je spušteno i smotano, a na zadnjem jarbolu je ostalo podignuto. Tradicionalno je narandžasto, visi ravno vezano ali ga neki podnevni povetarac u zavetrini zaklonjene luke ipak malo nadima. Posada se ne vidi. Izbor centralnog motiva školskog crteža, na brzinu i prilično aljkavo obojenog akvarelom, govori da sam verovatno sebe zamišljao kao deo posade tog peliga.

Nastavio sam da na letovanjima pomno zagledam drvene lađe i merkam kandidate za svoj izabrani tip broda za pustolovine jednog morem zaluđenog žabara [9] na pragu adolescencije. Kad sam posle četvrtog osnovne krenuo u Klasičnu gimnaziju, dobio sam već pominjanu knjižicu Kapetan Smjeli Čarlsa Dikensa u hrvatskom prevodu Stjepana Krešića i izdanju zagrebačke Mladosti iz 1951. Ja sam tu priču čitao kao vrhunski duhovitu parodiju na petparačku i nepetparačku literaturu o gusarskim podvizima, ali je izdavač u uslovima ideološki uokvirenog mladog marksističkog društva imao potrebu da na klapnama omota naglasi da Dikens u stvari kritikuje eksploataciju dečjeg rada u rudnicima i fabrikama (što se u noveli uopšte ne pominje) a naročito okrutnosti tadašnjeg obrazovnog sistema (što se pominje, ali nije ni u kakvoj vezi s prethodnim jer se siromašna deca u rudnicima i nisu školovala). Svejedno knjiga mi je bila omiljena (a i sad je). Značenja hrvatskih reči ponekad sam morao pogađati po smislu (samokres, blagovati, osupnuti itd) ali mi jezičke razlike nisu kvarile zadovoljstvo čitanja.

Kao taze klasičaru, bila mi je privlačna uloga profesora latinskog kao glavnog negativca. Naime, zbog uvrede koju mu je naneo zli profa, ponosni devetogodišnji Robin Retfort napušta školu i odlazi da se bavi gusarskim zanatom pod proslavljenim imenom Kapetan Smjeli [10]. Knjižicu je modernistički genijalno ilustrovao Robert Stjuart Šerifs, ondašnji poznati karikaturista i crtač stripova. Koji je naravno majstorski crtao i brodove.

Otada sam crtao na stotine brodova i kolebao se između trabakula, bracera i peliga, a svojim lađama nadevao sam i zvučna imena. Na Rabu 1962. video sam jednu belu braceru nedostojno prerađenu u salbunar, brod za vađenje peska s dna mora i njegov transport. Imala je dizalice i kašike za zahvatanje peska, bila je u jadnom stanju ali bi se dala doterati kad bi bila moja. Dopala mi se njena prava, vertikalna pramčana statva i đardinijera – drvena balustrada na krmenom delu. Imala je već pokrivenu kormilarnicu koju bih proširio u zapovedničku kabinu sa kujnicom i kupatilom. Nazvao sam je Sterna što je naučni naziv za rod morskih lasta ili čigri. To je bio moj konačni izbor. Zamišljao sam i crtao Sternu još dve godine. Ali je nikad nisam imao. Šapuće mi Ceo La nešto otrcano o uživanju bez posedovanja. Ko još njega sluša.

Svoju poslednju Sternu nacrtao sam 1964, kao student. Pokušavala je da se s jednim sošnim i dva letna jedra izvuče iz jakog juga.

Vetar je počeo da duva i na terasi Zorkine kuće. Svici su se uznemirili, a sve brodice su se prestrojile pramcem prema severozapadu. Zahladnelo je pa sam ustao i ušao sa terase u apartman da uzmem nešto da obučem. Soba je mirisala na sveže lovorove grančice ubrane prethodnog dana pored staze između Gornjeg i Donjeg Čela. Ponovo sam seo na istu pletenu stolicu na terasi. Još uvek se nije zabelelo na istoku. Ali je onaj lovor prekinuo flešbekove iz davne mladosti i misli mi usmerio na jedno moje jučeranje putovanje kroz vreme. Otvaralo mi se prvo sećanje na nova, sveža iskustva.

Od Zorkine kuće na Maćusu do velikog mola u onom drugom selu Gornjem Čelu ima peške preko 2,5 km. Prethodnog (noći koju opisujem) dana, stazom ka tom istočnom koločepskom naselju krenuo sam sa Oljom u topografski kratko ali vremenski zamašno putovanje kroz svoje decenije, pa i vekove, čak i milenijume. Doduše, ne mogu baš sve te vekove da svojatam, ali imam pravo da govorim o svojim iskustvima i sa stolećima o kojima znam samo po opipljivim tragovima kontinuiteta.

Prvo smo, penjući se stazom strmom i sa mnogo stepenica, otišli do kuće Ane i pokojnog Emilija Svilokosa, Donje Čelo 53, one u kojoj smo najčešće odsedali u vreme kad smo leta redovno provodili s decom na Kalamoti [11]. Ponekad poverujemo da smo se pripremili za neki događaj, susret ili rastanak, a kad on dođe, vidimo da baš i nismo. Zakoračismo na veliku terasu ispred kuće, sa baštenskim stolovima i stolicama. Osećali smo se kao da smo se vratili kući posle velikog puta i dugog odsustvovanja. Čak smo i posedali na svoja omiljena mesta, ona od pre 30 godina. Bili smo to isti mi, na istoj terasi, iste kuće. Iznad cele terase je i dalje bila ista odrina (pergola) sa starom vinovom lozom, ponekad i sa vrežama čudesnih visećih tikava čiji su plodovi gotovo na naše oči rasli u dužinu, dnevno i po 30 centimetara! A po odrini su uveče trčkali miši [12] i grickali prva sazrela zrna grožđa.

U kući međutim sad nije bilo nikog, ni gostiju ni domaćina. Listovi ionako proređene loze počeli su da venu usled nezalivanja. Sunce je prolazilo kroz odrinu kao kroz pocepanu, rashodovanu ratnu maskirnu (kamuflažnu) mrežu i rastakalo na parčiće sve oblike i siluete predmeta i osoba na terasi. Na delove koji se mogu ponovo sastaviti na isti ali i na drukčiji način. Čudesni trenutak u kome je bila moguća rekombinacija u prostoru i vremenu. A samo vreme cimalo se napred-nazad dok smo ćuteći nepomično sedeli na toj opet našoj terasi.

Čarobne tikve. Koločep jula 1982.

I cveće po saksijama je sve bilo davno precvetalo, uvelo i osušeno. Osim otpornih hortenzija koje su se još držale. Palo mi je u oči i da nema više granate mendule s istočne strane kuće, na koju su sletale onolike ptice. Na ulaznim stepenicama postavljeni su gelenderi obojeni belo. Nova je međutim bila i česma u bašti. U ono vreme, Koločep nije imao vodovod ni dovoljno svoje vode. Na najnižoj tački, kod Ingala, bila su dva-tri puća (bunara) čija je voda često bila slankasta od mora. Jedina nama dostupna voda bila je ona u kućnoj gustjerni koja se punila kišnicom s krova. Vodu smo koristili štedljivo, a upotrebljenom smo zalivali cveće, lozu i malu baštu. Sušnih godina, u luku je uplovljavao peniša vodonosac, pomoćni brod Jugoslovenske ratne mornarice [13]. Mornari su do svake kuće dovlačili debela, stotinama metara dugačka platnena creva koja su prskala na sve strane ali punila cisterne. U međuvremenu, dovedena je voda sa kopna na Kalamotu. To je bila ogromna promena koju sam odmah registrovao.

Nismo imali ključ od kuće, a ja sam uzalud pokušavao da buljeći kroz okno ulaznih vrata proverim da li se još uvek na zidu antrea nalazi velika i prastara uramljena oleografija na papirnoj podlozi koja prikazuje izlazak ogromnog crvenog Sunca iza morske obale i par raskinutih ropskih okova. Na slici su levo dvožične gusle a preko celog neba je ispisan deo prve strofe „Zora puca bit će dana!“ – refren (i naslov) Preradovićeve pesme u oči mladog lieta godine 1844. za pervi list Zore Dalmatinske. Citirao sam već na ovom blogu (Vranjina) tog meni omiljenog austrijskog generala i najvećeg hrvatskog romantičarskog pjesnika koji je istovremeno bio i Srbin i Hrvat. Javno je izazivao na duel onog koji bi mu to spočitnuo [14]. Pitao sam Anu Svilokos o poreklu te slike, znala je samo da mi kaže da je tu oduvjek, te da ju je nasledila sa kućom svog poočima Svilokosa. Od dnevne svetlosti slika je bledela, crveni pigment slova i sunca je nestao pa se stihovi danas jedva još mogu pročitati.

Žice same zaigraše
Na guslama dieda mòga,
Zaigraše iz tihana:
      Zora puca, bit će dana!

Kad god se pomene Petar Preradović setim se jednog šaljivog i tužnog letovanja u Podgori 1958. Te godine je umrla moja mama Jelisaveta. Da mi pomogne, pozvala me je porodica Popović da nedelju dana provedem s njima na moru, i ja sam prihvatio. Imao sam tad 13 godina. U stvari bili su me pozvali roditelji Cece, moje drugarice iz razreda u Klasičnoj gimnaziji i moje prve zvanične ljubavi. Kad kažem zvanične, to znači da smo se zabavljali sa znanjem i s odobrenjem njenih roditelja. Bio sam im predstavljen u njihovoj kući u Dobračinoj, gde su me primili i razgovarali sa mnom kao s odraslim, a imao sam tad 12 godina. S druge strane, ja nisam ni dobio priliku da obavestim svoje roditelje – imali su da se bave težim temama. Ceca je bila talentovana za muziku i matematiku, a posle velike mature u Klasičnoj gimnaziji upisala se 1963. na Građevinski fakultet, zajedno s još troje iz našeg razreda.

Cecin otac, inženjer elektrotehnike i predavač na univerzitetu, Konstantin Popović zvani Koča, bio je u Podgori ozbiljan i pritom iznenađujuće duhovit i zabavan čovek. Njegove šale su izazivale nezadrživ smeh a bile su neagresivne i nepodrugljive. Između ostalog naučio me je starodukljanskom jeziku koji pamtim i danas i sve češće u sebi ponavljam molitvu Starih Dukljana Uže bonje uli minje, uvajme čunje udala bunje [15].

Gospodin Koča me je naročito impresionirao pričajući mi Potresni prikaz potonuća prekookeanskog putničkog parobroda „Petar Preradović Prvi“. Sedeli smo uveče na rivi i gledali brodove i barke a on je najmanje deset minuta opisivao taj dramatični događaj koristeći isključivo reči koje počinju slovom p. Uvučen u neočekivanu razonodu, pokušavao sam da se umešam ubacivanjem sopstvenih dodataka. Prekaljeni pomorac potpalubni pomoćni pobočnik, pripadnik prve prepodnevne posadne postave Pasko Pržulica plaho pristupi pa promuklo povika: Potporučniče Popoviću, pod pritiskom pregrejane pare puk’o parni pipak! [16]

Sa naše stare koločepske terase, iako se nalazi visoko iznad luke, ne pruža se neki naročiti pogled. Krovovi kuća i krošnje drveća zaklanjaju vidik. Okolni zvuci naselja ne dopiru do nje ni u punoj sezoni. Tiho je, ako ne računamo cvrčke koji se nikad i ne računaju u buku već u tišinu gluvog letnjeg mediteranskog podneva. Ponekad sa betonirane staze za Gornje Čelo dopru odmereni udari kopita nekog magarca sa samarom. Ili kratak letnji cvrkut grmuše sa badema. Noću se međutim oglašavaju buljine svojim dvosložnim u-hu. Čopić bi napisao „A sova huknu svoj ratni zov: Drž’te se, miši, počinje lov!“ Oni debeli miši koji skakuću po pergoli.

Sve glasove morali smo donositi i svu buku praviti mi sami, gosti kuće Ane i Emilija Svilokosa. Obično nas je bilo sedmoro od čega četvoro dece. Tu smo primali i svoje goste. A kad je rođendan nekom našem detetu, bivalo nas je i po dvadesetak. Na toj istoj terasi pod pergolom, na kojoj je sad sedelo samo dvoje ljudi bogatih sećanjima. Ajdemo dalje – reče Olja pošto je malo raščistila opalo lozovo lišće i zalila lozu i osušeno cveće u saksijama. I mi ćutke krenusmo dalje. Kad smo sišli niz stepenice na put, oboje se osvrnusmo, ali se terasa više nije videla.

Đurin osmi rođendan. Torta u obliku oktopoda, Koločep jula 1984.

Na terasi Zorkine kuće, zadubljen u sećanja na prethodni dan, prethodne desetine godina i prethodni vek, umalo da propustim zoru koju sam bio rešio da čekam. Svitalo je. Istočno nebo bilo je potpuno zatvoreno niskim, teškim i tamnim oblacima. Bit’ će dana ali se sunce nije videlo. Ako bura okrene na jugo, pašće kiša.

---

Uskoro sledi nastavak „Koločep nekoć i sad„.

---

[1] Niko na Koločepu, kao ni u Dubrovniku i okolini ne kaže Dubrovnik, nego Grad. Svi ostali gradovi imaju svoje ime.

[2] Za lektorske ispravke zahvaljujem beogradskoj Splićanki gospođi Smilji Pomorišac.

[3] Ž[osefin]. Kolomb: More zove. Kadok – Klasična dela omladinske književnosti, Izdavačka knjižarnica Radomira D. Ćukovića, Beograd [bez godine izdanja, verovatno 1939]. Originalni naslov je Hervé Plémeur, Herve Plemer u prevodu Zore Karalić, što je ime glavnog junaka. Takav naslov ne bi privukao čitaoce u Kraljevini Jugoslaviji, pa je valjda iz tih razloga u srpskom izdanju promenjen.

[4] Thor Heyerdahl: Na splavi preko Tihog oceana. Zanimljiva biblioteka, Novo pokoljenje, Zagreb 1951. Preveo na hrvatski Petar Mardešić.

[5] James Cook: Putovanja oko svijeta. Novo pokoljenje, Zagreb 1950.

[6] Matica hrvatska, Zagreb 1899. Preveli i bilješkama popratili Stjepan Senc i Martin Kuzmić.

[7] Njih deset hiljada.

[8] Novo pokoljenje, Zagreb 1949. Prevod na hrvatski: Karla Kunc i Stanko Miholić.

[[9] U Dalmaciji: onaj koji je s kopna i/ili rijeke i ne poznaje more.

[10] u originalu Boldheart.

[11] Iako je današnji zvanični naziv ostrva Koločep, sami meštani ga zovu Kalamota, a sebe Kalamotezima. U svim starim dokumentima i na mapama Koločep je uvek Calamot(t)a, od grčke reči καλαμωτή, „Trsteno“. Trska je ranije gusto rasla u dnu uvale Donjeg Čela, a sada se mogu videti samo ostaci. O etimologiji oficijelnog naziva otoka nisam našao ništa pouzdano. Okoločep je narodni naziv za otrovnu mandragoru i još neke vrste biljaka (Centaurea calcitrapa).

[12] Tako ih je zvala Ana Svilokos, a u stvari su bili crni pacovi (Rattus rattus), pantagane u nekim delovima Dalmacije.

[13] Ispred broja nosio je oznaku PV. Naziv peniša se koristio u muškom rodu (kao Siniša) iako je to izvorno francuska reč ženskog roda (la péniche).

[14] „Hrvat ili Srbin“. Djela Petra Preradovića. I. knjiga. Prvo i potpuno izdanje. Zagreb 1918: Naklada Dr. Branka Vodnika.

[15] Bože mili, čuvaj me budala.

[16] pipak = zaporni ventil.