13.10.2007 20:23
Ali moram prvo da počnem od trave. Pjaca Del Duomo, na kojoj su sva četiri velelepna pizanska sakralna zdanja, nije uredno popločana, kao svaka druga pristojna pjaca i pjaceta, pa čak nije ni asfaltirana i betonirana kao pjacali. Ne, tamo raste trava, ne baš engleska, ali zelena i donekle negovana, i po njoj se izležavaju severnjački turisti isto kao na svojim grinovima oko škriljastih zavičajnih parohijskih crkava. Kada sam pre nekoliko godina prvi put video tu travu, pomislio sam kako je to lepo i kako je to pogrešno, ne pripada Mediteranu. Proverio sam čituckajući da to nije nekakva novokomponovana trava, za dopast’ se fureštima. Ne, nije, travu na Poljančetu Čudesa pominju opisivači već vekovima. Možda je trava zato što je tamo uvek bilo groblje. I u vreme Rimljana, i Etruraca i Indijanaca. Čak su Krstaši dovozili pune galije svete zemlje sa Golgote, pa ta trava raste na jednoj naročitoj podlozi. Verovalo se da sveta zemlja ima sposobnost instant-maceracije – za 24 sata u grobu od preminulog ostanu samo čiste, bele i sortirane kosti. Ali osećao sam da ima još nešto s tom travom.
Sticajem okolnosti jedne sam se noći kasno vraćao u hotel, a put me je vodio pravo preko Poljančeta, kojim sam inače po danu već prošao mnogo puta. Nije bilo žive duše na ogromnom prostoru sa spomenicima, iako je u podne kao u mravinjaku. Bio sam jedini. Gledao sam u Katedralu, i tada sam prepoznao to majstorstvo pizanskih arhitekata i njihovih današnjih naslednika: velika crkva bila je osvetljena, ali ne jakim reflektorima, nego nežno polivena mesečinom. Veštačkom doduše, električnom, difuznom mesečinom. Svu suvišnu svetlost upijala je trava.
Odjednom sam video da se ono, što je po danu bila dletima klesana stamena crkva od blistavog mermera, spremna da odoleva, ili kao od alabastera rezbarena kruta a lepotom nametljiva katedrala, tokom noći pretvorilo u srebrnu lađu sa umotanim veslima, skoro meku, bez oštrih ivica i jakih senki. Kao da je doletela, ili kao da je rukom pažljivo spuštena u meku travu koja nečujno zapljuskuje njene bokove. Tvrdi pojedinačni arhitektonski detalji su nestali u slivanju crkve u jedno gipko, vilinski sivo telo koje ne računa ni na kakav otpor. Trava je tome dodala tišinu.
Mogao bih da se kladim da su arhitekte imale na umu taj noćni efekat kada su smišljale Duomo i sve okolo njega.
Možda je želja, da održe tu meru i ravnotežu između dana i noći, jave i sna, vodila velike Pizan[c]e dok su pažljivo dodavali na svoje romaničke crkve, i u njih, nakit, figure i dekoracije gotske prekoalpske mode, pazeći da se ne naruši početna elegancija. Gledajući Duomo, a još više Baptisterijum, ne biste odmah prepoznali da nisu građeni po jedinstvenom projektu, teško da biste uočili revolucionarne promene koje je donela smena dva velika stila, a verovatno da vam ne bi palo na pamet da su građeni i dograđivani vekovima. Pizanske crkve i druge zgrade dovršavane ili dorađivane u gotiki nisu onako bodljikave [sem džepne crkve Gospe od Trna]. I nikad u Pizi gotika nije pojela zidove, pa možda zahvaljujući i tome ima onako čudesnih monumentalnih gotskih fresaka u Kamposantu.
Pisa: Santa Maria della Spina 10. sept. 2007.
Slobodno, meraklijsko, ali odmereno dodavanje tuđih ideja, pozjmljenih elemenata i čitavih gotovih struktura „koje su nam se dopale kod drugih”, vidi se kao odlika pizanskih crkava već od početaka, od XI veka. Na fasadama mnogih starih crkava u Pizi stoje konkavni okrugli ukrasi u kojima su ili su bile keramičke činije i tanjiri kupljene ili otete od Arapa na Siciliji, u Severnoj Africi, ili drugde na Krstaškim pohodima. Zamislite ozbiljnu crkvu spolja izlepljenu kuhinjskim posuđem! U Muzeju Sv. Matije je vrlo lepa zbirka takvog srednjevekovnog islamskog posuđa sa crkava, ali i pizanske keramike čija je lokalna proizvodnja i krenula pod uplivom orijentalne.
Na zadnjem kraju slemena Duoma, na timpanonu iznad apside, na stubiću sa jonskim kapitelom, prkosno stoji bronzani grifon s petlovsko-orlujskom glavom i ispršenim, dobro uhranjenim telom krilatog recimo bika (šape su mu nekako kučeće). Kao svakom pevcu, pogled mu je usmeren ka istoku, ka izlazećem suncu. Rađen je negde u Iranu ili Severnoj Africi, a donešen najverovatnije kao ratni plen, možda iz balearske ekspedicije Pizanaca, a nije isključeno i da je poklon nekog orijentalskog princa. Svejedno, imponuje samouverenost graditelja koji se usudio da nad najsvetijim mestom hrišćanskog hrama, u XI ili XII veku postavi nekršteno zvere sa sve prorokovim zapisom na boku. To je mogao samo onaj ko je toliko čvrst u veri da se o tome ni ne postavljaju pitanja.
To što sada stoji na Duomu, nije originalni grifon nego njegov dvojnik, lažnjak. U svakom od ratova, nalazio bi se u Pizi poneki izvrsni strelac koji je svoje oštro oko, sigurnu ruku i pušku koja nikad ne izda, proveravao na izazivački napenaljenom volokokotu. Za svaki slučaj, original je sklonjen u Muzej umetničkih dela iz Katedrale, sa nezaceljenim prostrelnim i ustrelnim ranama.
Čini mi se da sam se nekako najzadovoljnije osećao prilikom boravka u Kamposantu, toj čudnoj grobljegaleriji, možda najstarijem modernom muzeju na svetu. Potpuna, ali suštinska odvojenost od prostora ostalog sveta i potiranje važnosti bilo kog i kakvog trenutka, pruža zarobljavajući osećaj oslobađanja, pa je iz Kamposanta vrlo tesko izaći. Kad god se posetioci približe izlazu, tamo se na raznim jezicima začuje „’Aj’mo da obiđemo još jedanput”.
Kada sam prošlog puta bio tamo, restauracija je bila u toku. Konzervatori su predano radili svoj posao, a na zidovima su bile izbledele freske teško vidljivih detalja.
Camposanto 2001. pre dovršene restauracije
Nije bila gotova restauracija čuvenih fresaka, od kojih me je najviše zanimao naravno Trijumf Smrti. Gomila starih, siromašnih, bednih i bolesnih, neuspešno pokušava da privuće pažnju Smrti (čiji je prikaz uzaludno izbrisan), pokazujući čak i papirna uverenja i spiskove po kojima su oni sad na redu (u desnom donjem uglu levog dela). A Smrt ih ne brenuje nego se ustremila na grupe lepih, mladih, zdravih i bogatih (levo u levom delu i desno u desnom). Najjače što sam od slika u Pizi video.
Kamposanto „neguje tradiciju” sahranjivanja u rasponu od dvadesetak vekova. Među najmlađim grobnicama ima i onih sa vrlo plotskim motivima. Takav je sarkofag Oktavijana Fabricija Mosotija, jednog od velikih talijanskih fizičara, koji je zivot proveo u Argentini kao politički emigrant, a pod stare dane se vratio u Italiju i čak ratovao za njenu slobodu i ujedinjenje. Međutim, odaliska nalakćena na naučne knjige, rad Đovanija Diprea, eksplicitnom senzualnošću može samo da odvuče misli od uspomene na slavnog pokojnika. Možda ipak može da doprinese popularnosti fizike među mladim muškim istraživačima prirodnih sila i studentima.
Piza: Kamposanto: nadgrobni spomenik prof. Oktavijana Fabricija Mosotija (1791-1863) od Ðovanija Diprea, 11. sept. 2007.
A studenata je puna Piza, iako se oni noću, radnim danima gotovo i da ne vide. Tek u petak uveče, počinju da se okupljaju oko Garibaldijevog trga, nedaleko od Sveučilišta Sapienza. Onde se tek vidi koliko je Piza veliki univerzitetski centar. A i na skoro svakoj imalo većoj palati u Pizi stoji tabla koja počinje sa „Istituto di…”, „Centro di studi…”, „Scuola superiore…”, „Dipartimento di…” itd.
Studentstvo talijanskih visokih škola je tradicionalno anarhističko, što se vidi po novim grafitima, počev od bezazlenih ili čak privlačnih kao „Spalite banke” (Fuoco alle banche), do zazlenih poput ove: „Ne tražim kuće vaše, ne želim posao vaš, ne trebaju mi kola vaša, ja hoću – vas!“
Piza, sa vrha Krive kule: Piazza del Duomo, 11 Sept 2007
Putovanja, sasvim lično 
2 mišljenja na “Poljanče Čudesa (Piza 4)”