28.06.2008 09:01
Radeći danima i nedeljama na Galičici u Makedoniji, iz onog Stenja na Prespanskom jezeru, svaki čas sam morao da idem u Resen gde je najbliža benzinska pumpa. Od Nacionalnog parka Galičica dobio sam jednu 4×4 Ladu Nivu koja prolazi svuda po razrovanim, strmim i zapuštenim planinskim putevima (pardon, ne svuda, samo do prvog stabla oborenog preko puta, ili do odrona), ali koja troši neverovatne količine benzina, naročito kada se vozi pod tzv. redukcijom. Lada ima i čudno mali rezervoar, pa skazaljka na pokazivaču uvek pada na ispod ½ kada se vratim u bazu. A to onda znači da moram u Resen po gorivo, da ne bih sutradan strepeo da negde u planini (a Galičica je ogromna) ostanem suve Lade. Tako sam upoznao Resen, varoš od oko 8 hiljada stanovnika, od čega su najmanje desetak procenata starosedelački Turci.
Napravio sam i neka poznanstva. Na primer s Nehruom Sulejmanom i njegovom ženom, koji drži jedinu fotografsku radnju u Resenu. Nehru (Sulejman mu je prezime) je fotograf i videosnimatelj koji je pozivan na svaki događaj, bilo javni, bilo privatni, pa je najobavešteniji čovek u varoši i okolini (kao što su nekad bili berberi). Niko se ne rađa, ne umire, ne krštava se, ne suneti se, venčava, maturira, ide u vojsku, ma niko ništa ne radi bez Nehruovog prisustva! On i njegova ljubazna žena, takođe Turkinja (ona kaže Turčinka) usvojili su moju suprugu Olju i mene kao stalne mušterije, kad sam kod njih naručio fotografije dvojce svojih čamdžija, Ljupčeta i Aleksandra, koji su me vozili duž rezervata Ezerani i na ono jedino makedonsko ostrvo – Golem grad. Otada sam redovno svraćao u radnju Sulejmanovih, da popričamo, a i da praznim karticu u kameri (2008. je kapacitet moje elektronske opreme bio ograničen). Uvek sam bio nuđen kafom i slatkišima.
Drugo poznanstvo je s dvema prodavačicama cipela. Naime, stalno je bilo loše vreme (dobro za fotografisanje), svakog dana je padalo bar malo kiše, pa su se i supruzi i meni, u razmaku od dva dana raspale naše trofejne bakandže (a nisam poneo rezervne). Doduše, svojski sam ih urnisavao. Morao sam navrat-nanos (prvo supruzi) da nađem nešto u čemu može da se satima hoda i penje po galičičkim bespućima. Na ogromno sopstveno iznenađenje, nađoh u Resenu izvanredne gojzerice, pravljene ne u Kini nego u obližnjem Ohridu u fabrici zvanoj „Gemelli„. Ne samo da su bile bagatelne cene, nego su položile i sve rigorozne testove na terenu. Iznele su nas čak i na najviši vrh Galičice – Magaro (2245 m), što je bio marš od ukupno 9 sati (dobro, sa pauzama za predah, slikanje, užinu i ručak) – i nisu nažuljile nijednu od naše četiri nežne noge. Prodavačice su bile razočarane što i trećeg dana uzastopce nisam kupio par cipela…
E, pa u tom Resenu ima Saraj. Podigao ga je 1908. lokalni beg, mladoturčin Ahmed Nijaz, francuski đak, oduševljen francuskim dvorcima. I danas to zdanje deluje kao totalno iznenađenje, a mogu misliti kako je obaralo s nogu pre 100 godina, u vreme kada je Resen bio turska čaršija. Čak je i u avliji bilo pokušaja francuske hortikulture. Međutim, kada se bolje pogleda, vidi se da je u Resenu bilo, i do danas ostalo, podosta građanskih kuća iz tog vremena, kada je Turska pokušavala da dokaže da nije azijski Bolesnik-Na-Bosforu i feudalni sultanat, nego moderna građanska evropska zemlja.
Saraj je sa puno truda restauriran i u njemu je danas Dom na kultura „Dragi Tozija“, što znači da unutra ima više različitih institucija i organizacija (čak i jedno lokalno radio). Tu je muzejska zbirka, galerija Resenske keramičke kolonije i, što je možda najzanimljivije, spomen-galerija slikarke Kerace Visulčeve.
Ta slikarka neobičnog imena ima dugačku i komplikovanu prognaničku biografiju. Rođena je 1910. u Kosturskom kraju nedaleko Resena, gde je, u vreme pokušaja reformi u Turskoj, njen otac učitelj poslat da se bavi „nacionalnim radom“ bugarskog komiteta. Porodica je naravno grubo proterana u Bugarsku, čim je taj kraj oslobođen za račun Grčke. U Bugarskoj je postala perspektivni plovdivski slikar, ali je 1941. upućena u okupirano (ili oslobođeno, kako se gleda) Skoplje, gde je predavala u gimnaziji sve do 1944, kada je i odatle morala da ode, iz porodičnih razloga (tako joj piše u biografiji). U Bugarskoj je i napravila karijeru a zatim i zapala u nemilost. Počinje da se oseća oduvek Makedonkom, i emigrira u Skoplje odmah po osamostaljenju Republike od raspadajuće se Jugoslavije. Sve svoje slike poklonila je novoj nezavisnoj državi Makedoniji. Umrla je u Skoplju, u 94. godini života.
Deo slika Kerace Visulčeve je u Resenu, koji je nekako najbliži njenom rodnom mestu Nesramu (Νεστόριο, po grčki). Portreti i autoportreti su mi bili zanimljiviji od predela i burnih crnomorskih „marina“, koje su međutim moju suprugu inspirisale da do besvesti fotografiše branovi (talase) crnog Prespanskog jezera kod Konjskog.
Putovanja, sasvim lično 
3 mišljenja na “Resenski Saraj”