Putovanja, sasvim lično

Nisu planine podmetale leđa nebu.^[1]

Da mi ipak uvedemo tele u kolibu – predloži Olja. Na onaj svoj način kojim saopštava da je odluka već doneta. I da je neopoziva. Grmi, sprema se nevreme – dodade kao obrazloženje.

Iako sam i ja čuo udaljenu tutnjavu, rekoh, više da umirim Olju – Ko zna šta je to i gde je. Vidiš da je vedro! I zaista, na nebu iznad nas nisu se videli znaci nepogode. Dugačke grede Štita (2190 m) bile su blještavo osvetljene poslepodnevnim suncem. Onda se opet čulo, nešto bliže ali nekako muklo, kao da iz zemlje dolazi.

Tu napuštenu kolibu s kraja raštrkanog Ivanbegovog katuna u Moračkim planinama dala nam je Baba-Jela. Predstavila se tako, jer su s njom na planini bili još samo unuci. I Đed-Jovo. Oni čitaoci kojima nije poznat društveni poredak na katunima, ne treba da se čude što nas je prihvatila i „rasporedila“ Baba-Jela. Na planini vlada neka vrsta matrijarhata i šef je planinka koja ne samo da donosi sve odluke i deli zaduženja nego se i stara o gostoprimstvu. Zahvaljujući takvom običajnom redu i tradiciji, terenci na planini nailaze na mnogo srdačniju i topliju gostoljubivost nego igde drugde. Naravno, to pravilo ne važi na onim balkanskim planinama na kojima vera i drukčiji kruti običaji gorštaka isključuju komunikaciju žena sa muškarcima izvan porodice. Kao na primer u Gori, i drugde na Šar-planini, gde su od Albanaca vidljivi samo muškarci.

Nije ta koliba uopšte bila Baba-Jelina, ali je ona u njoj držala jedno tele. Bio je to izuzetak, jer se domaće životinje na Ivanbegovom katunu drže napolju. Baba-Jela je izvela tele iz kolibe, a pustila nas unutra i time izazvala našu zahvalnost i grižu savesti. Moram da upozorim čitaoce da tradicionalni katun nije mesto gde se sentimentalno vodi računa o pravima životinja ili naročito brine o njihovoj dobrobiti. Naprotiv. Gore retko ima štala ili kućica za pse tornjake. Ako vidite nešto što liči na štenaru, to je kućara (ili kućer), za čobanina kraj isturenog tora, a ne za psa. Psi tamo nisu ljubimci. Istrpeće ako ih pomilujete ali oni to ne očekuju i ne treba im. Preko dana su psi vezani lancem, na otvorenom, na suncu, vetru ili kiši. Noću se puštaju i zato je dobro da vas prethodno upoznaju, pogotovo ako noću nameravate da izlazite iz kolibe. Celi Ivanbegov katun nikad, valjda od Ivan-bega, nije imao ništa što bi namenom ukazivalo na toalet. Ne, bogami.

Naša koliba bila je derutna, ali nešto očuvanija od ostalih u kategoriji napuštenih. Bila je godina 1985, katuni su već odumirali i stoka se sve manje izdizala. Ivanbegov katun na 1820 m visine bio je jedan od najzabačenijih u Moračkim planinama. Priznajem da sam se malo razočarao kad smo kao žumance žutom Ladom Nivom preko Krnova stigli i videli šta se krije pod tim slavnim imenom. Inače, među toponimima širom Crne Gore svašta je Ivan-begovo, ili bar Ivanovo, od dvora, crkava, njiva, livada, do stolica, korita i brojila [2], pa evo i jednog takvog krajnje skromnog piperskog katuna.

Ivanbegov katun nije imao vode sem u dve-tri duboke škrape (škripa) u kojima se skupljala snežnica ili kišnica, a stoka je napajana u obližnjim lokvama, dok ne presuše sredinom leta. Kod Crvenog ždrijela, oko dva kilometra daleko ima ponekad vode. Tamo je jedna vrsta polu-bunara polu-čatrnje čija je sabirna površina jedan ne naročito veliki kamen sa betonskim slivnim vadama za usmeravanje kišnice.

Paša je mršava, a ceo pejsaž surova jednolična mešavina sivobelog kamena i sivožutozelene vegetacije bez drveća. Snovi o „Maloj Švajcarskoj“ otpadaju bar kad je reč o okolini Ivanbegovog katuna. Ogrevno drvo dovlačilo se izdaleka. Ni stoke Ivanbegovci nisu mnogo imali, a od nekih desetak koliba jedva da je polovina bila naseljena. Katun je već tada tavorio, kao što se osipalo i pipersko selo Seoštica (u opštini Podgorica), na dva dana hoda udaljenosti [3]. Prema popisu iz 2003, u Seoštici je već bilo ostalo samo šestoro stanovnika. Na Ivanbegov katun su izdizali o Đurđevdanu.

Ne bavim se ja toliko tim katunom bez razloga. Ivanbegov katun odabran je 1985. kao strateška tačka, visokoplaninska terenska baza za podrobno istraživanje jednog dotad ornitološki neproučenog a moćno obećavajućeg planinskog kraja usred Crne Gore. Pre našeg dolaska nijedan ornitolog nije tamo ni privirio. A bojim se ni posle. Bila je to krupna bela fleka u sredini mape o pticama Crne Gore.

Kolibe Ivanbegovog katuna bile su od dasaka a zidova jedva da su imale, osim dva-tri reda naslaganog kamenja. Rogovi daščanog krova oslanjali su se na tle, pa su kolibe izdaleka ličile na izbeljene šatore. Ne, nikakvih prozora. Noću su se između dasaka videle zvezde. Nijedna koliba nije imala ni dimnjak ni šporet već samo otvoreno ognjište za kuvanje varenike i za pečenje pogače. Baba-Jela nam je mesila odlične pogače od našeg donešenog brašna tokom sedam dana koliko smo proveli na Ivanbegovom katunu. Uz njih smo jeli svoje konzerve. Svaki put nas je pozivala i da uveče dođemo da šjedimo s Đedom-Jovom. Jednom smo to pokušali. Sve vreme smo plakali i kašljali od dima koji nema kuda da izađe iz niske kolibe bez prozora. Pošto smo se po ceo dan od svitanja lomatali po okolnim visijama, uveče smo bili mrtvi umorni i morali za videla da žurno sređujemo terenske beleške i planiramo itinerere za sledeći dan. Nismo imali potrebu da smišljamo druga izvinjenja za svoju nedruštvenost.

Dim sa ognjišta (koje gori svakog dana i po ceo dan radi kuvanja varenike) izlazi jednostavno između dasaka krova. I spolja se poznaje na krovu zagaravljeno mesto kuda se izbavlja najviše dima. Viđao sam i nove i bolje zidane planinske kuće pokrivene crepovima ali građene i dalje bez odžaka. Dim se skuplja iznad ognjišta na tavanu i odatle beži kako zna i ume. Napredniji katuni, kao što su na primer Ridski stanovi u Prokletijama ispod Bogićevice, imaju umesto ognjišta, kao novotariju plehane šporete na dva nivoa: na nižem je ložište sa jednom ringlom, a na višem rerna. Ali ni tamo nema odžaka nego se dim izvodi napolje limenim sulundarima kroz krov ili sa strane, kroz zid brvnare. Ipak, čim ne pada kiša, šporet se najradije iznosi napolje, ispred kolibe.

Kad smo isterali tele da se mi uselimo u ivanbegovsku kolibu, za majstorisanje uvek orni Vizi pokušao je da malo ublaži transparentnost i vodopropusnost krova uglavljivanjem nedostajućih delova dasaka. Nije mi se to sasvim dopadalo. Smatrao sam neovlašćenim mešanje u već započeti i poodmakli proces dostojanstvenog propadanja i ne samo materijalnog nestajanja jedne potleuše, nego i celog obrasca sezonskog planinskog stočarenja. Zakrpe na nečemu što se ne može popraviti? Bolje ne. Ima lepote i u prizoru nepovratnog odlaska.

Sad već mnogo bliže prasnu grom, a videsmo i odakle pretnja dolazi. Ne s neba, već je stihija režala iz pravca Reževih dolova. Nešto veliko, mrko i preteće valjalo se uzbrdo između Žurimova, raslo je puzeći odozdo prema nama. Gledali smo te gradonosne oblake odozgo, kao iz aviona, poput prizora nadneblja na fotografijama Borisa Ivančevića. Pala mi je na pamet jedna fotografija sa Durmitora iz 1925. iz albuma Deda-Voje Vukovića (on se već toliko puta pominje, da je ovo skoro pa njegov blog, duboko je njegovo oranje). Na toj fotografiji lepo se vide gusti oblaci koji se iz doline penju do visine očiju posmatrača s nebeskih visina.

A setio sam se odmah i Vojvode Radonje iz Gorskog vijenca:

„… sto putah sam ovđena sjedio
i grija se mirno sprama sunca,
a pod sobom munje i gromove
gleda, sluša đeno cijepaju;
gleda jekom grada stravičnoga
đe s’ poda mnom jalove oblaci, …“

Kad je zaklonila Sunce, neman je počela da bljuje i vatru. Neobično je bilo videti ispod sebe mračni puzeći oblak iznutra osvetljavan munjama. Superiorna nada da smo bezbedni na toj visini, da će se snaga nevremena istrošiti penjanjem uz planinu, a oblaci isprazniti svoj tovar, izjaloviti se pre nego stignu do nas, brzo je razvejana, a urlajuća oluja obrušila se svom snagom na naš katun, pucajući iz svih oružja. Vihor je pretio da odnese i ono malo krova, koliba se tresla, stenjala i molila za milost. Na Ivanbegov katun je nebo, kome je pojačanje pristiglo odozdo, izručilo sve što je imalo: i kišu, i grad i sneg. Nije to bilo nadneblje, nego nebovo naličje, izvrnuto nebo.

U slabašni zaklon uvedeno tele odmah je od sreće ili od straha obilno i zagušljivo obeležilo ponovo osvojenu teritoriju. Koju smo malo pre toga pedantno očistili od naslaga balege. I kad je nepogoda prošla, nastavili smo da uveče uvodimo tele u kolibu, a ujutro da čistimo. Osetljivi na balegu i njene prateće pojave, nemaju šta da traže na katunima.

Kolibe Ivanbegovog katuna rasute su na kraju jednog nedovršenog ledničkog valova dinarskog pravca, a koji je zatim karstnom erozijom sasvim haotično nagrđen, naročito u gornjem delu koji se zove Ckvari. Ne znam šta znači sama reč, ali savršeno odgovara toj krečnjačkoj izmrcvarenoj i razrovanoj pustinji. Ckvari su toliko izbrazdane, ispresecane škrapama i izdrobljene, da su mestimično neprohodne. Ko želi brzo da slomi nogu, pozivam ga u Ckvari. Stazice kojima prolaze retke životinje vijugave su, vode do mesta koja vam ne trebaju a često se naprasno izgube među izlomljenim kamenjem, oštrim čebeljima, škrapama i muzgama. Ko je tamo prinuđen da proučava ptice, mora da na duši ima teške grehe.

Ckvari su mesto u kome kao da i nema ljudskog života. Ali ima znakova smrti. Neočekivano, u tom potpunom pustom krečnjačkom neredu, nađosmo pobijen kamen sa natpisom da je 1958. na tom mestu trinaestogodišnji dečak po imenu Turo poginuo „padom sa konja“. Tako piše na kamenu. Da se zna. Nema zapisano ko je i kad i kako na katunima živeo. Samo se piše kad nečiji sin baš tamo pogine.

U tim planinama sreće se toponim Potrk. Označava neveliko, ravnije, mekše i prohodnije mesto u ljutom kršu. Tamo i sam konj, vraćajuči se kući, od olakšanja krene u trk, za svoju dušu. Možda je tako pao onaj zlosrećni mladi i nevični jahač neosedlanog konja.

Nisu svi planinski kameni spomeni na mestima na kojima je do susreta sa smrću došlo. Jedan krst na visokom kamenom stubu podignut je 1909. na preko 1300 m visine kod raskršća kad se od durmitorskog Žabljaka skreće za Njegovuđu. Taj krajputaš je izašao ispred Njegovuđe da presretne putnike namernike, da ih zaustavi i pozove ih da pročitaju natpis koji teče preko sve četiri strane stuba. Čitač mora da obiđe krug oko spomenika da bi došao do kraja podužeg teksta. Ne može da ga samo okrzne pogledom i projaše. To je beleg koji primorava na razmišljanje.

Opet je o jednoj pogibiji. Dvadesetogodišnji Vajo Šćepana Tomova Žugić poginuo je u Ameriku 1905. a otac i braća mu ovde podigoše stub „u znak tužne žalosti“. Nije Vajko ovde sahranjen, nego je planina pravo mesto za sećanje na njegovu smrt i pamćenje žalosti koju je ona posejala. Tu, u blizini neba. A nebo se ne laže.

Priznajem da sam (tek) 1991. čuo (pročitao) da se najviši deo Durmitora zove Soa Nebeska. Dobro zvuči, epsko-njegoševski. Dotad sam znao samo za običnu So(j)u visoku 2440 m, s alternativnim imenom Đevojka, jezivi južni dodatak najvišem durmitorskom vrhu Bobotovom kuku (2523 m) za koji sam u školi učio da se zove Ćirova pećina. Toponimi su uporni i retko se ovako menjaju. Stare mape su svedoci. Jedno brdo od samo 1412 m visine između Zloglavlja i Gornje Lovnice, daleko od Durmitora a severozapadno od Rožaja, zove se u stvari isto – Nebeska Soha. Ali, bar po topografskim i satelitskiim mapama nisam uspeo da uoćim asocijaciju ni na sohu ni na njenu nebeskost. Inače, soha, soja ili soa je uspravno podignuta motka, drveni potporanj, direk ili kolac na kojeg se nešto oslanja ili za njega vezuje. Sojenica je kuća na kolju, na podupiračima. Sošno jedro je ono koje se vezuje za jarbol, uspravno podignutu katarku, dakle motku.

Da nije soe nebeske, planinskog vrhunca, direka koji podupire nebo da ne padne, nebo i zemlja bi se sravnili i pomešali, nestalo bi gore i dole, ne bi više bilo ovog i onog svijeta. Sve bi se razlike poništile. Ovako se bar zna ko je živ a ko mrtav.

Bio sam među zvanicama koje su učestvovale u naučnom skupu o Durmitoru, i 20. septembra 1991. prisustvovale donošenju Deklaracije o ekološkoj državi Crnoj Gori. Poslanici Skupštine Republike Crne Gore zasedali su visoko na jednoj žabljačkoj livadi sedeći pod otvorenim nebom na za tu priliku tek istesanim klupama. Reminiscencija na Skupštinu uoči Trojičina dne na Lovčenu nametala se sama. Samo što je ova ekološka bila uoči Male Gospojine. Tom prilikom sam dobio u ruke List Nacionalnog parka Durmitor „soa nebeska“ (sve mala slova u naslovu, italikom, ćirilicom) godina 9, br. 15 za avgust 1991, Žabljak. U zaglavlju je citiran Vuk Karadžić: „Gdjekoji pripovijedaju da se u Hercegovini govori za Durmitor da je nebeska soha, tj. da je tako visok da nebo drži“[4]. U Vukovo doba, pre Berlinskog kongresa, Durmitor je bio deo Hercegovine. List „soa nebeska“ (bar broj kojeg sam video) nije poslovni bilten Nacionalnog parka Durmitor nego stručno-književni magazin.

Posle je za gdjekoje od zvanica bilo omogućeno da polete još više, iznad Durmitora, velikim policijskim helikopterom. Nije to bilo ništa drukčije nego kad se gleda odozgo s planinskih vrhunaca. Najviše mi se dopalo kad smo visoko nadletali katune i sela u dolovima i na površima. Svidele su mi se te male kolibe, kao igračke! Tog trenutka, jedna žena ispred kolibe pogleda uvis i pomisli – baš je sladak onaj helikopterčić na nebu, kao za decu da je napravljen!

Zapamćeno je u katunskim pričama i u pjesmu tureno [5] da su dva maloletna sina Oca Crnogoraca Ivana Crnojevića poginula od ljutog ujeda zmije ljutice baš u onom Ivanbegovom katunu. Neutešni otac Ivan-beg na mesto pogibije donese ogroman titanski kamen, sto puta veći od Sizifovog. Kao beleg. Naravno, uz pomoć posestrime vile. Ne može se u to ne verovati – eno ga tamo taj kamen, stenčuga, kockasta gromada posred Ivanbegovog katuna. Nema te mehanizacije koja bi ga za milimetar pomerila, ni eksploziva kojim bi se mogao razlupati. Ni traga da je odnekud dokotrljan. Samo je s neba mogao doći, da aterira. Nije pao, jer bi se razbio ili bar napukao, napravio krater, nego je meko spušten. Ženskom, vilinskom rukom. Umeju one to. Kao kad pletu vence od planinskog cveća.

Srećom da ovde nema nekog pametnjakovića koji bi sad prosuo ledničku teoriju zavere uz priču o transportu te stene na leđima ckvarskog glečera ili oburvavanja gromade sa obližnje grede tokom glacijalne erozije. Ili teoriju zemljotresa. Pre bih poverovao da je ovaj kamen dobacio neki kiklop, kao onu stenu nasred Grla od Čuleta.

Uostalom, istinitost predanja potvrđuje i Ivanbegova ruža. I obrnuto, ružu potvrđuje legenda. Te 1985. lično sam se uverio da na samom vrhu Ivanbegovog kamena raste ruža koju je kako kažu sam Ivan-beg doneo iz Zete i tu posadio, na mestu pogibije svojih sinova. Botaničke Neverne Tome i dalje tvrde da je to samonikla divlja ruža, doduše stara i sa svim tragovima svog trajanja na surovom i izloženom mestu. A ornitološki skeptici čak tvrde da znaju i koje bi ptice mogle biti odgovorne da su se na vrh te stene pokakile i tako posejale nesvareno seme šipka, što je uobičajeni način rasejavanja divljih ruža. Ali je to sve apsolutno beznačajno za legendu o Ivanbegovoj Ruži.

Današnji katuni nemaju svoja groblja. Nikad nisu ni imali. Ko umre u planini, snesu ga u selo i kopaju ga dole na seoskom groblju. I onda odjednom, na bregu iznad poddurmitorskog Ribljeg jezera, na skoro 1500 m visine, iz trave vire stećci. Do pola utonuli, nagnuti, neki obaljeni. Prastari i nagriženi. Na slične sam jednom naišao i uoči Ivanjdana 1971. kod Trse, na oko 1600 m visine na Grčkoj glavi, kad sam sa još četvoricom prirodnjaka i prijatelja istraživao najmanje poznate delove Durmitorskog masiva i okolnih drobnjačkih planina. Kao da ih je prizvala Danica Marković, okolo su devojke, čuvajući ovce, plele vence od cveća. Te tako i ja bih darivan jednim.

A grobalja ima skoro svuda po najvišim planinama. Nisu uvek stećci, ali su uvek prastari i tuđi. Često se za njih izmisli legenda o pobijenim svatovima da bi se objasnilo otkud toliki grobovi nepoznatih ljudi na jednom mestu u pustoj planini [6]. Tako i na Šar-planini više Restelice na 1850 m visine ima Juriško Grobište sa tipičnom legendom o dve povorke svatova koje su se međusobno poubijale u sukobu oko prvenstva prolaza po uskoj stazi na planinskom prevalcu [7].

Na tim kamenovima ništa ne može da se pročita. Valjda ništa nije ni bilo napisano jer se u to doba i nije računalo da iko na planini zna tajna značenja slova. Ali mramorje tu i dalje ćuteći govori da se na planini odavno živelo i umiralo. Srednjevekovni i još stariji planinski stočari i nisu leti izdizali sa stokom na planinu nego su naprotiv, u jesen silazili u župnu i sredozemnu Crnu Goru da tamo prezime. Planinu su smatrali svojim domom i na nju su se u proleće vraćali kući. Jer tamo su im, pod monolitima ležali preci i sećanja na njih.

Sadašnji planinci stećke zovu grčkim grobljem ili jednostavno mramorjem i ne znaju ništa o njima. Ta mesta im nisu sveta. Osećaju da nemaju zajedničku tradiciju sa gorštacima koji su tu davno živeli i umirali. Nisu to bili etnički Grci nego narod zakona grčkog kako su se, posle Velike šizme, nazivali oni koji nisu bili zakona rimskog. Niko više ne obilazi ta groblja osim turista. A i oni samo ona poznatija i pristupačnija. Budu malo, slikaju i odu.

U poređenju s Ivanbegovim, sasvim su bili drukčiji katuni na Štavni 1988. Štavna je od Andrijevice pristupačan plećati severni povijarac Vasojevićkog Koma, visine 1700–1800 m, posut kolibama nekolikih katuna. Sve su kolibe bile uredne, solidno građene i pune naroda, a videlo se i automobila koji su stigli do u same katune. Izgledalo je kao pred neki sabor. Ali ne, nije sabor – rekli su nam, nego tu letnji raspust provodi školska i studentska omladina. Tamošnji katuni su već tada imali više odmarališni nego stočarski karakter. Uostalom, malo se stoke i dalo primetiti. Svi naši pokušaji da kupimo makar grumen planinskog sira bili su uzaludni. Do danas, Štavna se potpuno preobrazila u planinski pseudo-etno-eko turistički centar. Za Štavnu smo dakle već onda bili zadocnili, bar po katunskoj time-zoni.

Svejedno, bila nam je Štavna odlična baza za izlazak na zaista opsesivno privlačan Vasojevićki kom (2460 m). Krenuli smo Olja i ja bezbrižno uzbrdo strmom zapadnom stranom držeći se uglavnom unapred planirane putanje, ali po običaju uz prilično slobodno švrljanje okolo radi gledanja ptica i skupljanja biljaka. Nismo žurili. Zahvaljujući odličnoj polaznoj poziciji imali smo dovoljno vremena da izađemo na vrh i da se vratimo. A onda nas je terenska sreća napustila. Kom je i inače poznat po privlačenju oblaka i nevremena. Za tili čas smo se našli u tamnom gustom oblaku. Bili smo skroz mokri. I mi i podloga. Pogledi na planinu su u trenutku nestali. Nije se videlo ništa dalje od tri-četiri metra. Nismo više znali kuda da idemo. Imali smo dovoljno iskustva sa ranijim stenama i bili svesni da začas možemo da zabasamo u opasne litice glečerskog cirka. Naše terenske cipele nisu više nalazile čvrst oslonac na vlažnom glatkom kamenju obraslom mahovinom i nekom svilastom skliskom travom.

Terenci koji istražuju planine znaju da bi trebalo da nose uže za osiguranje u ovakvim situacijama. Ali ga retko nose i oni najiskusniji. Ja sam ga poslednji put nosio od auta ostavljenog na prevoju kod Juriškog groblja do na Crn Kamen (2051 m) na Šar-planini 1998, i to ne ja lično, nego moja nenadmašna mlađa terenska saradnica Milica Ivović. I to je glavni razlog zašto uže ne nosimo stalno: kad idemo na naporne višesatne uspone na najviše vrhove, nosimo što manje. Ne zaboravite da prirodnjaci na leđima, ramenima i oko vrata nose i svoju prirodnjačku opremu, ako ništa drugo tešku optiku, dodatnu odeću, hranu i vodu. Računamo: ako bude opasno, nećemo tuda ići.

Sećam se upozorenja koje sam 1984. dobio na Bjelasici, na kojoj sam pokušavao da ulovim živu gotovo mitsku Martinovu balkansku endemsku voluharicu (Dinaromys bogdanovi), da bi je prvi put fotografisao. Poveo sam mladog Milana Živkovića, tada muzejskog fotografa i speleologa početnika. Ja sam, u potrazi za potencijalnim skrovištima tražene zverčice, skakutao po stenju kao toliko puta dotad, ali mladi Milan me je upozorio da se to tako ne radi bez osiguranja alpinističkom ili speleološkom opremom. Znao sam da jeste bio u pravu.

S tom dodatnom mudrošću Olja i ja odlučismo da sačekamo i da, ako se situacija ne promeni, odustanemo od ideje da se tog dana ispnemo na vrh Koma Vasojevićkog. A promenila se tako što se pogoršala. Prirodnjaci nisu neoprezni ljudi, ali se padovi i nezgode obično i ne dešavaju neiskusnima, nego obrnuto. Upravo na tom Vasojevićkom komu je 2002. pala niz liticu i poginula naša koleginica botaničarka Vera Vincek. Iskusna terenka i planinarka iz Kolašina.

A kad krenete drumom od Kolašina prema Podgorici, sa prevoja kod Crkvine vide se u pravcu zapad-severozapad dva upadljiva vrha Kape Moračke: Zagradac (2217 m) i Lastva (2226 m). Pokazuju se njihove okomite severne litice. Viša Lastva me je svojim uglovima ali i horizontalnim brazdama uvek podsećala na glavu Sfinge iz Gize. Sa severa je odsečena sa otkrivenim flišnim slojevima kao doboš-torta. Odlagali smo dva puta izlazak na Lastvu sa Ivanbegovog katuna, čekajući da se uverimo da nas neće iznenaditi lokalna nepogoda. Čak i u meteorološki najstabinijim periodima ti istureni planinski vrhunci skupljaju oblake pa se često odande čuje preteće treskanje gromova i po unaokolo potpuno mirnom i vedrom vremenu. Neki vrhovi se tako i zovu – Treskavac. Kad smo najzad krenuli da se penjemo, prilazili smo Lastvi s leđa, sa južne, blaže strane. Ovo blaže treba shvatiti sasvim relativno. I pored sasvim dobre kondicije, peli smo se dahćući.

Dugo me je kopkao taj naziv – Lastva. U Crnoj Gori i Hercegovini čiopu zovu lastva, a ono što je u Srbiji lasta, tamo je lastavica. Pa to rekoh svojim saputnicima i još dodah – zamislite da sad gore nađemo koloniju belih čiopa (Tachymarptis melba)! – Zadihani, svi se ćutke nasmejasmo, nastavljajući pentranje polaganim ujednačenim koracima. Ne umem da čitam misli drugih, ali da umem, ne bi me iznenadilo da sam pročitao „Ne lupaj Voki, zar na ovoj visini?“

Pri samom vrhu postade čupavo, odnosno obrnuto, podloga je postala glatko očešljana i klizava. Slojevi laporca su erozijom mraza i gromovima porazbijani na pločice čije su nevezane naslage pokrivale celu gornju površinu južne strane Lastve. Klizile su. škripale i suljale se pod cipelama. S malo vežbe moglo bi se tociljati po toj pokretnoj podlozi. A sankati pogotovo. Nizbrdo. Uz jedan ozbiljni problem: kako se zaustaviti pre pada u ambis? Jer se to sankalište završavalo odsekom ka vrtoglavo dubokim ledničkim cirkovima, od kojih se najveći ne zove slučajno Vragodo. Nigde nijednog ostenjka za koji bi se moglo uhvatiti i zadržati.

U glavi mi se potpuno izmenila prethodna slika o izlasku na Lastvu kao o dugoj, napornoj ali ipak bezazlenoj turi. U tom se razleže Vizijev uzvik pa pogledasmo u njegovom pravcu. Bio je pedesetak metara udaljen, stajao je i bespomoćno gledao kako se njegova teška ali srećom prazna kožna futrola fotoaparata kotrlja niz padinu, dobija na ubrzanju, počinje da rotirajući bučno odskače i onda zauvek i potpuno bešumno nestaje u razjapljenim čeljustima Vragodola. Bio je to prizor vrlo neprijatnih asocijacija.

I tad, u ponovo uspostavljenoj tišini, svi troje začusmo. Cvrkut. Treperavo vrištanje velikih belih čiopa, kao da smo usred Dubrovnika! Požurih prema vrhu i ivici Lastvine severne stene, pazeći ipak da ne doživim sudbinu futrole. Bez daha pogledah ispred sebe i malo niže. Te ptice su se brzinom pogleda u vratolomnom letu rojile oko kape Kape Moračke. Uletale su u svoja gnezda u pukotinama slojeva stena ispod mojih nogu. Vrh Lastva postao je tada prvo i dosad jedino poznato gnezdilište lastava – belih čiopa u visokoplaninskom pojasu Crne Gore, u zoni soa nebeskih. Toponimi ne lažu.

Nismo na Lastvi dugo ostali. Kad se popnem na neki od vrhova, pored zadovoljstva uspehom u savlađivanju napora, obično mi malo smeta što je to kraj, nema dalje, ne može više nagore, na redu je ili ostajanje zauvek ili silaženje. Tako se ubrzo zaputismo nizbrdo, birajući nove staze i prolaze. Stigosmo na Ivanbegov katun predveče i zatekosmo Baba-Jelu kako muze kravu, majku onog našeg teleta.

A umiješ li ti musti? – Baba-Jelino pitanje nije bilo upućeno nijednom od nas dvojice muškaraca, nego Olji. Ne sećam se da li je Olja odgovorila onim čuvenim „Što znam, možda i umijem, nijesam probala…“ ili se čak Olja prva sama ponudila da proba da pomuze kravu. U svakom slučaju, taj njen prvi pokušaj je bio uspešan i nije ugrozio ni kravu ni mleko u drvenoj čabrici. A dokaz da je time Oljin rejting skočio bio je Baba-Jelin komentar da gospođa iz Beograda hoće pomusti kravu, a njena snaja neće. Teško je snaja biti u Pipere. A i drugde.

Sa Ivanbegovog katuna pod Kapom Moračkom prebacili smo se preko Morače i Kolašina na Sinjavinu, na katun Ječmen do. To nam je bila nova visinska baza (1750 m) za nekoliko dana istraživanja inače nepristupačnih krševitih i preko 2000 m visokih grebena jugoistočnog dela Sinjavine kojima dominira piramida Babinih Zubova na Moračkim Gradištima, visoka 2174 m.

Ovde izdižu meštani kolašinskog Gornjeg Lipova udaljenog samo dva-tri sata hoda. Jeste, iz tog Gornjeg Lipova, u kojem je Draža Mihailović sa štabom proveo deo 1943. godine.

U poređenju s Ivanbegovim katunom Ječmen do je nudio luksuzni smeštaj. U sredini katuna bila je slavina za vodu dovedenu cevima iz najbližeg izvora ili bunara. Koji se doduše zove Smrdan. Katun s tekućom vodom! Kolibe su bile bolje građene, kreveti puni sena (u blizini su im i livade) i paprati. Na Ivanbegovom katunu imali smo krevet od čvornovatih dasaka prekrivenih samo nekom starom ćebadi. Naše vreće za spavanje nisu mogle da ublaže bolnu grubost postelje. Na Ječmenu dolu bilo je i puno naroda, naročito vrednih, veselih mlađih žena i devojaka. Čak su imali jednu veću zajedničku kolibu u kojoj su se uveče priređivala sijela. Tamo se pjevalo i igralo. Redovnije smo pozivani na sijela nego što smo se odazivljali, opet iz onih terendžijskih razloga. Godine 1985. katun Ječmen do još nije pokazivao upadljive znake odustajanja. Čak ni zamora.

Sudeći po jednom video-snimku iz 2019. Ječmen do se nije spolja mnogo menjao ni docnije. Ipak, ista mesta u različitim vremenima nude različita iskustva. Još uvek ima Crnogoraca koji se sećaju, pričaju i pišu o detinjstvu u kojem su leta provodili živeći i radeći u katunima. Način života i praksa prolazećeg katunskog stočarstva postaje novi mit, koji se obeležava onim užasnim birokratskim terminom nematerijalna baština. Privid čuvanja tog nasleđa in situ kroz pokušaje komercijalizacije s prefiksom etno– podseća me na vezu slavne rase policijskih pasa nemački ovčar sa čuvanjem ovaca.

Nije nebo otežalo pa da ga treba podbočiti krševima i stenjem da se ne obali. Niti je slabe građe da ga se mora podšprajcovati kojekakvim motkama i sōjem da se ne smandrlja. Zemlja je ta koja se s mukom drži. Krcka, jeca, vene i smanjuje se.

[1] Valentina S. Topalović: Soha nebeska. Priboj 2013: Galerija Spirala.

[2] Vukić Pulević i Novica Samardžić: Ivan Crnojević u crnogorskoj toponimiji. Podgorica 2003: DANU: Doclea 4: 173–188.

[3] Vasilije Mujo Spasojević: Crnogorski katuni. Montenegrina 2011. https://montenegrina.net/crnogorski-katuni/.

[4] Srpski rječnik. Beč 1852.

[5] Hadži-Radovan Bećirović – Trebješki: Stabljike Srpstva – izabrane i nove pjesme. Cetinje 1998: Svetigora.

[6] Vidan V. Nikolić: Distribucija mikrotoponima Svatovsko groblje na srpsko(hrvatskom) jezičkom području (onomastički i etnolingvistički aspekt). Niš 2017: Filozofski fakultet: Ishodišta 3: 285–296.

[7] Juruci su nomadski narod iz Konje u Anadoliji, koji je u 15. veku naseljavan u južnim delovima Balkanskog poluostrva. Kemal Ataturk je bio Juruk. Legendu o svatovima zabeležio na licu mesta V. Vasić po kazivanju Emina Severija iz Restelice, ložača u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Naslovna fotografija: Živanka Vasić: jezero kod Bele Crkve 5.2.2021.

Onaj moj stari drug, terendžijski ortak, kum i prijatelj Georg Džukić zvani Đoka, Đorđe i Đurđe Banatski (može i Banacki), povukao se u osamljenost i živi u Beloj Crkvi u Južnom Banatu. Nikad ga nisam pitao zašto se povukao, niti zašto u Belu Crkvu. Što je veća prisnost između dveju osoba, to je veća opreznost u postavljanju ličnih pitanja. Bar tako je među nama dvojicom. Od početka. Georg je poreklom gorštak odrastao u banatskom Kovinu, pa je logično što se iz Beograda nije povukao u rodno mesto gde ga znaju, već u Belu Crkvu koja je dovoljno izdaleka blizu njegovom Kovinu. Četrdeset pet kilometara, džadom. Eto, opet mi pada na pamet Rebeka Solnit.

Nije slučajno što je ta non-fiction knjiga često u mojoj glavi. Imam naime posebno lično iskustvo s njom. Prevodilac knjige Izdaleka blizu Vuk Šećerović obratio nam se, mojoj supruzi botaničarki Olji i meni, za savete u pogledu srpskih naziva biljaka i ptica. Našao nas je preko svog druga a mog sina Filipa. U knjizi ima puno putovanja, a i flore i faune. O knjizi neću ništa više reći, osim uobičajenog, da batler nije ubica.

Odlazio sam u Belu Crkvu mnogo puta, a naročito od septembra 2010. do septembra 2011. Punih trinaest meseci sam išao redovno, svakog meseca jednom ili dvaput. Pogađate, frilenser je imao tamo negde projekt u trajanju od godinu dana. Uopšte, u izveštaju o ovom putovanju možete se igrati pogađanja. I imaćete uspeha.

Bela Crkva je zanimljivo postavljena varoš. Kolonija švapskih i drugih nemačkih doseljenika Weisskirchen izgrađena je u prvoj polovini 18. veka na blagoj padini desnog obronka široke doline donjeg toka Nere (Crne reke). To mesto je u blizini njenog nekadašnjeg ušća u Dunav, odnosno u Dunavsko jezero pred gornjim ulazom u Đerdapsku klisuru. Obala tog Dunavojezera nalazila se mnogo severnije od današnje leve obale reke Dunava, a varoš je mudro planski postavljena iznad domašaja poplava. Kasnijim širenjem, a pošto se obala Dunava povukla južnije, Bela Crkva je skliznula i u ravniji deo terena, sišla na dno nekadašnjeg jezerskog korita Dunava. Vrlo slično Ćemoskom polju, podloga je naslaga šljunka iz vremena otapanja velikih karpatskih glečera. Taj šljunak, oblutak, istovarila je nekada višestruko veća i divljija Nera. Koja i sad ume da se prozli.

Ispostavilo se da je taj šljunak dragocen za izgradnju železničkih pruga po Vojvodini siromašnoj kamenjem, kamenčićima i sličnim materijalom. Državna železnička šljunkara osnovana je 1926. i za nekoliko godina rada iskopala je prostrane rupe koje su se odmah same od sebe punile čistom, proceđenom podzemnom vodom. Ta „pozajmišta“ danas svi zovu jezerima i belocrkvanskom bisernom ogrlicom. Uređena kao kupališta ili uopšte uživališta, danas predstavljaju glavnu turističku privlačnost Bele Crkve, nazvane čak Vojvođanskom Venecijom! Međutim, u tim jezerima se nisu kupale ni moja majka, ni moja staramajka.

Naravno, moglo se i očekivati da se ja ne bih tek onako bavio Belom Crkvom da i moja familija nema neke stare veze s tom varoši. Od osnivanja je Bela Crkva garnizonsko mesto. Tako je i moj deda Vojislav Vuković, koga smo onomad ostavili kao artiljerijskog pukovnika u Boki Kotorskoj i presreli kao generala u prolasku kroz Virpazar, postavljen za komandanta 18. artilerijskog puka 1922. kad je preseljen u Belu Crkvu. Budući deda-Voja postao je komandant grada, odnosno Platzkomandant Bele Crkve. Sa njim je došla i porodica, pa je moja majka išla u školu i u Beloj Crkvi.

Imam jednu školsku fotografiju iz Bele Crkve iz 1924. Na njoj je desetogodišnja Jelisaveta Vuković, zvana Veca, ćerka tada pukovnika Vukovića, a moja buduća majka. Sedi pored učitelja sdesna na slici, s njegove leve strane. Oslonila je nadmoćno svoju ruku na neprikosnovenu učiteljevu stolicu s naslonima za ruke. Od sve dece, ukočene za fotografisanje, jedina pozira s nogom preko noge i ironično-ispitivački gleda u objektiv („znam ja vas fotografe…“). Dvadesetak godina docnije, rodiće sina, začudo sasvim naivnog i krajnje bezazlenog.

Zahvaljujući pasioniranom i neverovatno ljubaznom hroničaru Bele Crkve g. Živanu Ištvaniću, otputovao sam u prošlost i tamo saznao ne samo koja je to škola bila, već i da se učitelj sa fotografije možda zvao Dragutin Popović. Moja majka je dakle išla u Srpsku osnovnu školu u tadašnjoj Pašićevoj ulici 11–13. Ta zgrada je podignuta znatno ranije za Državnu elementarnu narodnu školu, koja je imala posebna odeljenja za nemačku, srpsku, rumunsku i češku decu. U svakom odeljenju se nastava odvijala na drugom maternjem jeziku.

Početkom 20. veka Bela Crkva je imala blizu deset hiljada stanovnika od čega su dve trećine bili nemački govoreći žitelji, a oni kojima je maternji jezik srpski, bili su drugi po brojnosti. Preko istog g. Ištvanića obavešten sam da je ćerka učitelja moje majke bila slikarka Mirjana Mareš koja je živela u Vršcu. Njena kći gospođa Danijela Mareš Đilas, profesor jezika i književnosti u Vršcu, bila je dovoljno strpljiva da mi potvrdi da je na mojoj fotografiji zaista njen deda Dragutin Popović.

Sad razumete da sam, na početku rada u okolini Bele Crkve 2010/2011, u taj gradić dolazio kao neko ko je priče o njemu dobijao u svojoj porodici od ranog detinjstva, a i ko ima u tom gradu jednog svog velikog i starog prijatelja, i to još kuma. Nije ni malo za jednu pristojnu emotivnu podlogu. U svakom slučaju, sigurno je da nisam mogao ulaziti u Belu Crkvu ravnodušan. Nisam ipak bio u potrazi za eventualnim tragovima prisustva moje majke ni mog dede. Sa mnom je uvek bila mala ekipa mojih terenskih saradnika koju nisam želeo da opterećujem svojim okupacijama. Tek sam posle krenuo u tom pravcu. A ni kuma Georga Džukića nisam posećivao. Bilo bi nepristojno uznemiravati vizitama onog koji je odlučio da se osami, i svima stavio do znanja da nije raspoložen za sklapanje novih poznanstava.

Sprijateljili smo se davno, na studijama, tačnije na već pominjanoj studentskoj ekskurziji na Lokrum. Odmah je bilo jasno da je to čovek koji se drži sopstvenih pravila i ne pristaje da živi po tuđim receptima. Dečačkog izgleda ali kritičar i oponent autoritetima do buntovništva. Istovremeno pitom, duhovit i neusiljeno zabavan u društvu, naročito omiljen kod njegovog ženskog dela.

Kad je posle studija Džukić došao za asistenta-herpetologa u Institut u kome sam i ja odskora radio, bio je u naše malobrojno odeljenje primljen s potpunim poverenjem. Dvojica velikih ruskih zrelih zoologa Petrov i Matvejev, prihvatili su ga kao sebi ravnog, odmah procenivši tog početnika kao našeg budućeg najznačajnijeg stručnjaka za vodozemce i gmizavce. Bili su to poslednji dani vremena velikih individualaca u nauci, u kojem su dalekosežne ideje o prirodi imale prevagu nad cepkanjem vodencvetovskih rezultata laboratorijskih istraživanja.

A ja sam dobio u Džukiću istovremeno prijatelja i raspoloženog kancelarijskog i terenskog partnera za sledećih petnaest godina. Bili smo nerazdvojni i poslovno i porodično. I deca su nam se družila. Nikad se nisam više pouzdavao u nekog, bez obzira da li se radilo o nevoljama na putu, u planini ili brodolomu. Zajedno smo se upuštali i u mladićke avanture i poluozbiljne otpore autoritetima, uključujući i državne represivne okvire. Učio sam od njega na terenu i kako se love žive otrovne zmije i kako se izdržavaju najveći napori tela i duha. Jednostavno, Džukića nikad u ozbiljnim situacijama ne napušta hladnokrvnost ni odlučnost. Uvek zna šta treba da uradi. To je čovek koji ne gubi glavu, ali ni avanturistički duh. Požrtvovan kao partner, ne jednom me je izvlačio „na ruku“ kad bismo se zaglavili u nekoj litici na kojoj je izgledalo da nema izlaza ni napred ni nazad. Neću nikad zaboraviti dramatičan noćni silazak niz stene Sićevačke klsure. Bio nas je uhvatio mrak dok smo postavljali klopke za pretpostavljene snežne voluharice za koje je bio zainteresovan naš šef Petrov.

Ima Džukić još jednu odliku koja mi imponuje – neverovatnu akribiju. Ne počinje da se bavi nečim i da piše o tome pre nego što ne prostudira sve što je prethodno napisano na tu temu, tragajući za početnim informacijama ponekad i u dalekoj prošlosti. Uostalom, zahvaljujući njegovim upozorenjima, ja sam i otkrio Marsiljijevu neobjavljenu rukopisnu građu o pticama. Uporno i pedantno skuplja svu dokumentaciju, obrađuje je i sređuje, nikad do kraja zadovoljan kompletnošću građe. I dalje, u Beloj Crkvi, još uvek sistematizuje materijal koji je sakupljao nekoliko prethodnih decenija.

Uvek sam imao sreće sa terenskim saradnicima. U redu, ne baš uvek. Ali ti retki, zaista malobrojni prolaznici i epizodisti važni su za poređenje i samo zato ih ne zaboravljam.

Septembra 2010. krenuo sam s radom za studiju uticaja vetrenjača na ptice i slepe miševe kod Bele Crkve i Alibunara (dva lokaliteta). Projektno polje kod Bele Crkve nalazi se na mestu Krušavec (ili Krušovac). To je uzvišenje severno od Velikog (magistralnog) puta I reda M7.1 (Bela Crkva–Kaluđerovo–granica sa Rumunijom). Ima dominantan položaj između sȇlā Kruščice i Kaluđerova, i rumunske granice. Vetrovito je, pa je zato odabrano kao moguća lokacija nevelike vetro-elektrane. Krušavec je zaravnjen i blag sa najvećom nadmorskom visinom preko 220 m. On je u stvari zapadni kraj jezerske terase koja se u vidu povijarca sa istoka spušta sa rumunskih Karpata. Na jugu pada u dolinu reke Nere, a severne padine mu se spuštaju prema Vičiniku, pritoci Karaša. Ispod pleća Krušavca izviru potočići dubeći male doline koje se slivaju ka Neri ili Vičiniku.

Na istoku, kraj državne granice koja ide Nerom, nalaze se dve napuštene graničarske osmatračnice. Jedna je starija i niža, nalik starim ciglarskim odžacima, a druga dvadesetpetmetarska, čelična, ankerovana s četiri sajle, od kojih je jedna pukla, pa se cela osmatračnica nagla na suprotnu stranu. Ali stoji i dalje. Ljuljala se i preteći škripala dok sam se peo da proverim gomilu granja od nekog starog, verovatno gavranovog gnezda. Potajno sam se nadao orlu krstašu ili stepskom sokolu.

Zavoleo sam taj pust predeo. Iako je najvećim delom bio preoran, obrađen ili zasejan, dopadao mi se i zimi i leti, zbog svojih blagih padina i pregiba i zato što je uvek pružao prijatan pogled. Na zapadu se vidik završava obrisima niza bregova. Sam izraz „ogranci Karpata“, već u sebi sadrži romantični poziv na istraživanje udaljenih predela. Najviše volim kad su na horizintu vidljivi nevisoki planinski venci iza kojih se nagoveštava postojanje još nečeg zasad neviđenog. To je mnogo dopadljivije od pogleda kao iz bunara, na neprelazni zid planinskih strmina. I zanimljivije od ravničarskog kružnog a praznog horizonta iza kojeg se ne može očekivati ništa drugo osim neprestanog ponavljanja istog, na bilo koju stranu da se pogleda.

Ali, najviše sam voleo bogatstvo pticama Krušavca. Na samo sedam kvadratnih kilometara, za godinu dana videli smo čak 86 raznih vrsta ptica. Uz to je registrovano i šest vrsta slepih miševa. Društvo su nam često pravili zečevi, srne i divlje svinje, a viđali smo i po danu kako se jurcaju jazavci i sunčaju se lisice. Bilo je uživanje tamo raditi. Predeo je bio lep i prohodan, nije bilo neprolaznih blatnjavih dubokih vagaša, a samo smo po debelom snegu morali da ostavljamo terenski auto u podnožju.

Zbog blizine granice i radi bezbednosti mladih ljudi u timu, naročito slepomišarskog para koji radi noću, odlučio sam da naš posao prijavim pograničnoj policiji. Iz iskustava znam da je vrlo neprijatno kad vas zaskoči njihova patrola i kad morate da dokazujete da niste ni krijumčar ni diverzant iako ste okićeni dvogledima, teleskopima, fotoaparatima, ultrazvučnim lokatorima, voice-recorderima, vojnim topografskim mapama, baterijskim lampama i još koječim sumnjivim. Rekli su mi u Beloj Crkvi da je za to područje nadležna stanica pogranične policije – karaula Vračev Gaj. I da treba tamo da se prijavim.

Bilo mi je malo neobično, ali pošto sam ispunio traženu količinu godina života, stekao sam pravo na bonus da se ničemu ne čudim. Naime, selo Vraćev Gaj nalazilo se u suprotnom pravcu, petnaest kilometara na zapad od mog Krušavca koji je na istoku! Ali ko sam ja pa da postavljam pitanja? Odvezoh se oktobra 2010. do Vračevog Gaja, sela nekoliko kilometra zapadno od Bele Crkve. Dobardan, gde je molim vas stanica pogranične policije? Pa ne znam, nema to ovde, nema graničnog prelaza, priča se da će biti tu otvoren za Sokolovac u Rumuniji, ali još ništa… I drugi koje sam pitao lepo mi kažu da nema. Šta ću, nazad u Belu Crkvu. Ah, pa nije trebalo da idete u Vračev Gaj (ha ha). Nego gde je trebalo da idem, moliću lepo? Pa, u Kusić. Zašto u Kusić? Pa tamo je karaula. Karaula Kusić? Neeee (ha ha), karaula Vračev Gaj. Karaula Vračev Gaj u selu Kusić? Naravno (ha ha), tamo da idete. Mogu li nešto da vas zamolim? Izvolite. Kad bude otvoren granični prelaz Vračev Gaj – Sokol (Rumunija) policijskoj pograničnoj stanici u Vračevom Gaju dajte ime „Kusić“.

Karaula Vračev Gaj kod Kusića smestila se ispod brda Ševac, oko osam kilometara južno od Krušavca. Vidi se da je to bila vojna karaula, koju je preuzela pogranična policija. Ušli smo u veliku svetlu prostoriju s velikim stolom u sredini. Predstavio sam se i detaljno opisao ko sam i šta ću raditi na terenu pod njihovim nadzorom. Dvojica policajaca nisu ni trepnuli i ničim nisu pokazali da ih zanima moje izlaganje. Jedan od njih zapravo nije ni prestajao da nešto petlja oko prozora i roletni. Ni da sam rekao da sam lovac na tigrove ne bi pokazali da ih to čudi. Pravi profesionalci. Zamolio sam da im na mapi pokažem detaljno kuda ćemo se danju i noću kretati. Učinili su mi to. Zapisali su i imena koja sam im dao.

Kad sam rekao da ću da odem do auta da donesem ličnu kartu, rekli su da ne treba. Onda, ako nemate pitanja, mi bismo da krenemo? Imamo pitanje, vi ste biolozi? Jesmo. Onda nam recite kako da se oslobodimo ove napasti? I policajac pokaza rukom na onog kod prozora. Shvatih tad da on u stvari ima u rukama neki sprej. Priđoh i videh hiljade insekticidom pobijenih raznobojnih bubamarica. Bile su to invazivne azijske šarene bubamare poetičnog naziva Harmonia axyridis. Ujesen ulaze u kuće na kolektivno prezimljavanje. Donete su iz postojbine da bi suzbijale lisne vaši, ali se ta ideja pokazala ekološki sasvim nesmotrenom.

Projekt na Krušavcu mi je bio prvi o uticaju vetrenjača kojim sam lično i samostalno rukovodio. Naručilac posla, jedna zapadnoevropska firma, ugovorom je zahtevao da tokom monitoringa obučavam mlade stručnjake koje ja izaberem. Tako sam zavrbovao i upoznao četvoro mladih nezavisnih i nezaposlenih ljudi. Bili su mi preporučeni od kolega, ali o njima nisam znao mnogo. U stvari, upoznavao sam ih kroz saradnju na projektu u Beloj Crkvi. Bilo je to nenadmašno iskustvo. Najbolje što mi se desilo u Beloj Crkvi. Posle smo nastavili da sarađujemo i na drugim projektima, s nekima od njih radim zajedno sve do danas.

Andreja Čontija iz Sremskih Karlovaca zatekao sam još na studijama biologije u Novom Sadu. Već se bio posvetio proučavanju slepih miševa i izveštio u radu sa detektorima ultrazvučnih signala koje te životinje noću emituju. Visok i donekle nežnog izgleda, zakopčan ali ljubazan i vrlo učtiv. Pažljivo govori i odmerava šta će da kaže. U radu je bio samostalan i odlučan. Odmah mi je bilo jasno da sam našao pravog čoveka za šišmiše u Beloj Crkvi.

Sa Čontijem je u sjajnom tandemu radila Danijela Anastasov rodom iz Bosiljgrada. Zajedno su studirali u Novom Sadu i zajedno se osposobljavali za slepe miševe na međunarodnim kursevima i kasnije, kroz projekte na Fruškoj gori i u lagumima Petrovaradinske tvrđave. Uvek vedra i nasmejana ali i ozbiljna i pedantna u prikupljanju i obradi podataka. Njihovi izveštaji su bili besprekorni. Nažalost, retko sam ih viđao uživo, jer su radili noću, a mi ornitolozi pretežno danju. Utoliko smo se više radovali kad bismo se sreli na Krušavcu pred naš odlazak sa projektnog polja.

Mnogo sam više vremena proveo s ornitološkim delom tima i bolje upoznao dve mlade žene koje su bile moje dodatne oči i uši. Bio sam od početka otvoren prema njima: dogodilo mi se ono od čega svaki ornitolog strepi: da će s godinama da mu oslabe vid i sluh. Imam jedan skupi aparatčić koji mi pronalazi deo izgubljenih visokih tonova ptičjeg glasa, ali nije to to. Ne mogu više da radim na terenu bez nečije pomoći. Slučilo se da su obe moje pomagačice imale vrhunski dar vizuelnog zapažanja i sluh sposoban za razlikovanje minucioznih ključeva za prepoznavanje ptičjih glasova. Uz njih sam bolje razlikovao ptice nego u svojim najboljim danima.

Senka Puhalo alias Lečić, rodom iz Potoka kod Mostara, obrela se ratom vijana takođe u Novom Sadu, gde je završila studije ekologije. U vreme početka rada u Beloj Crkvi već je bila prešla za Beograd i učestvovala u ekološkim projektima organizacija civilnog društva. Dinarske građe i temperamenta, otvorena i bez zadnjih misli, sva u impulsu, računa da uvek posle može o svemu da razmisli, ali da će ipak ostati pri svome. Stoički je na svakom letnjem terenu podnosila napade alergije na polen valjda svih vrsta trava i zeljastih biljaka. A Krušavec kod Bele Crkve joj je pružao raskošnu ponudu, do poslednjeg dana projekta koji je bio obeležen krunskim beharom ambrozije preko jednog celog polja. Proizvođači papirnih maramica prosto obožavaju gospođice kao što je Senka Puhalo.

Mislite li da se ikad požalila na svoju boljku? Da je izostala sa terena? Onda ne poznajete Senku Puhalo. Samo se jednom, ili dvaput, kad ju je baš jako steglo, sklupčala na neudobnom sedištu Lade Nive i ućutala. Senka je osoba i drugih talenata. Prilikom jednog dogovora o kalendaru terenskog rada saznao sam da određenih dana ide na svoju turneju u Nizozemsku, kao vokal jedne muzičke grupe. A jednom sam shvatio da se bavi i prekrajanjem second-hand odeće i kreiranjem novih modela od takvog materijala. Tako sam i ja dobio na poklon dve dragocene prstenovačke majstorske kecelje. A sve koji ne znaju čemu one služe, potsećam da je pražnjenje creva prvo što uradi svaka uhvaćena ptica.

Senka Puhalo u svojim kreacijama

U Belu Crkvu smo obično stizali kasno posle podne, uzimali sobe najčešće u vili „Laguna“ između belocrkvanskih jezera, a zatim bismo najradije išli na večeru u preporučeni restoran „Sokolac“. Pitao sam kelnera voljnog za razgovor, otkud takvo ime kafane? Zanimaju me porekla naziva svega, a ovaj je imao u sebi i ornitološki koren. Pomišljao sam da naziv možda ima veze sa obližnjim, nekad srpskim selom Sokolovac u Rumuniji. Ne, rekao mi je kelner, gazda je iz Sokoca, pa je zato tako imenovao svoj ugostiteljski objekat. To mi je bilo malo neobično. Daleko je gora Romanija i na njoj Sokolac.

Onda mi je opet u pomoć priskočio moj odgonetač belocrkvanskih enigmi g. Živan Ištvanić. Vlasnik restorana „Sokolac“ g. Marko Vukomanović jeste došao iz Sokoca ali Banatskog, maleckog doseljeničkog sela, nekih pedesetak kilometara severoistočno od Bele Crkve. Ali ime tog naselja možda ipak ima veze s kolonistima od Romanije. Uostalom i Romanija i Rumunija u kojoj je Sokolovac (Sokol u rumunskoj verziji) etimološki su bliske.

Kad god bismo seli za sto kod Sokoca (ali i drugde) otvarale su se teme dostojne nutricionističkog simpozijuma. Senka je vrlo obazrivo birala hranu s jelovnika i ograničavala se na onu koja ispunjava njene stroge kriterijume. Za razliku od nas ostalih koji smo, gladni s terena, večeru posmatrali kao mali hedonistički praznik. S druge strane, Senka Puhalo je bila vrhunski ekspert za sirovo a jestivo samoniklo bilje i divlje plodove u šumi i polju. Bila je vrlo dosledna u pridržavanju svojih pravila pravilne ishrane. Otišla je iz Beograda na porodičnu zemlju u Potocima, koju je sama obrađivala i gajila sopstvenu hranu. Zatim se preselila u Portugaliju, pridruživši se grupi istomišljenika koji sve sami podižu i neguju na ustupljenoj im zemlji.

Jelena Nikolić Antonijević

Sasvim je drukčija međutim Beograđanka Jelena Nikolić Antonijević, biolog s beogradskog univerziteta. Otvorena, ali tiha, o sebi govori samo kada je direktno pitana. Brza i snažna na terenu i praktična u svakoj prilici. Predviđa šta treba da uradi pre nego što se to zatraži. Samostalna i inicijativna. Jelena je izrasla u pravog ornitologa kome je terenski rad važniji od mnogo čega drugog. Nastavili smo da sarađujemo do danas, na mnogim i raznim programima i projektima. Ne znam šta bih bez nje.

Naš ornitološki trio zajedno je, osim posla kod Bele Crkve, radio na još četiri slična ili znatno veća projekta. Kroz taj rad uspostavio se među nama jedan naročiti odnos uzajamnog poverenja i otvorenosti na finoj distanci prisnosti, neophodnoj za profesionalne relacije. To može da nastane kad s nekim provodite stotine dana i noći, u svim prilikama i okolnostima, i zimi i leti, po snegu, na vetru, pod kišom i suncem, kad delite sve i stalno pazite da završite posao, da pritom ugodite ostalima i da nikom ne dodijavate. Na terenu uostalom i nema foliranja, svako se pokaže ko je i kakav je.

Jelena i Senka pre rada na ovom projektu jedva da su se poznavale. Od početka do kraja su se odlično slagale, nijednom među njima nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja netrpeljivosti, a nekmoli sukoba. Često smo svi bili umorni na kraju napornog dana, žedni ili gladni, kad je strpljenje na ispitu. Ali nikad, nijedna od njih nije pokazala nervozu, niti da joj je nešto teško ili da joj je dosta. To se nije desilo ni kad smo se zaglavljivali kolima u snegu i blatu, kad smo se smrzavali, ni kad je vrućina bila takva da je i pticama bilo teško, pa se nisu odvajale od vode za piće i rashlađivanje.

Da ne bi ovo moje ushićenje ekipom svojih belocrkvanskih saradnica i saradnika bilo smatrano preteranim, moram nešto da razjasnim. Decenijama sam radio s mladim saradnicima i na terenu i u kancelariji, obučavao ih, vodio i učio, da ne pominjem studente, diplomce, magistrante i doktorante i kandidate za viša stručna zvanja. Znam da razlikujem šta je šta. Zato ponavljam, imao sam sreće prilikom izvlačenja za posao na Krušavcu kraj Bele Crkve.

Na početku rada u Beloj Crkvi, 23. oktobra 2010, moje dve ornitološke desne ruke i ja pošli smo da se posle večere malo prošetamo ulicama. Pred izlogom već zatvorene Gradske galerije stao sam kao ukopan. Kroz staklo izloga su iz mraka u mene buljile poznate ribetine i morske nemani, muzejski primerci riba od kojih sam za mnoge znao i kakve su bile na dodir pre prepariranja. Čak i kako su mirisale. Bila je to gostujuća izložba beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Ribe Južnog Jadrana“, otvorena dan pre. Tadašnji direktor Prirodnjačkog muzeja Slavko Spasić radio je pre toga kao profesor srednje škole u Beloj Crkvi i živeo 15 godina u njoj.

I dalje, s vremena na vreme, skoknem do Bele Crkve. Tamo sam tako aprila 2014. upoznao gospođu Danijelu Đolić, fanatičnu aktivistikinju u zaštiti prirode Bele Crkve, koja je saznala za moj rad i poželela (i dobila) razgovor za lokalnu radio-stanicu. Krajem oktobra 2015, na njen poziv, učestvovao sam u postavljanju zimske hranilice za ptice u tamošnjem Gradskom parku. Pod pokroviteljstvom lokalnih organizacija civilnog društva, hranilicom se Bela crkva simbolično izjasnila na čijoj je strani i to u prisustvu dece iz osnovne škole. Diskretno sam pogledom tražio neku vižljastu devojčicu pràve plave kose i prodornog pogleda, kakva je morala biti Veca Vuković, devedeset godina ranije.

Naslovna fotografija: Skadarsko jezero 1997: brojanje vodenih ptica.

Dva puta sam se u životu dao brijati kod berberina. Oba puta vrlo davno, kao mladić.

Za moje šišanje u ranom detinjstvu bio je nadležan Deda-Voja, koji me je vodio kod svog berberina Kekeza na Topličinom vencu. Deda se sam brijao, ali usluge šišanja pružali su berberi, koji se nikad nisu zvali šišači odnosno šišarke. Kad se kaže frizer, nekad se prvo mislilo na frizera za dame. Dok sam kao dečko čekao na mrsko šišanje, posmatrao sam kako u retkim prilikama majstor Kekez brije starije mušterije. Bilo mi je zanimljivo oštrenje brijača o kožni kajiš. Sve ostalo mi je delovalo užasavajuće.

Kad sam počeo da se brijem, otac mi je poklonio svoj stari električni brijač AEG čije je sito bilo oštećeno tako da je rotor sečivima odmah odsecao delić kože koju bi to oštećenje uštinulo. Morao sam da pazim. Električne brijače pravi muškarci su prezirali. Govorili su da njima moraju dvaput dnevno da se briju.

Otac me nije naučio da se brijem žiletom. To me je tek kasnije, na terenu, naučio moj ornitološki mentor Sergije Matvejev. Ne sećam se više zašto sam u Beogradu jednom rešio da se obrijem kod berberina. Zapamtio sam da sam otišao ne kod svog, nego kod nepoznatog majstora u Uzun-Mirkovoj. Nije bilo strašno, nije me „zaklao“. Namazao me je posle nekim losionima i pomadama.

Drugo brijanje sam zapamtio zauvek. Na Vranjini me je 1966. zateklo uobičajeno nevreme. Grom je udario u gromobran Biološke stanice i spalio instalacije. Zgrada je na neodređeno vreme ostala bez struje. Kako sam imao samo beskorisni električni brijač, posle tri dana sam shvatio da moram nešto da preduzmem. Trebalo je da odem do Virpazara u nedavno otvoreni hotel „13. jul“, odakle sam sa recepcije redovno telefoniravao u Beograd. Hotel je bio u „nacionalnom“ (danas bi se reklo etno-) stilu, a na recepciji su radile kršne đevojke u narodnim nošnjama. U ono doba, šezdesetih godina 20. veka, neobrijan čovek slao je poruku da je odustao od higijene i od uljudnosti, dakle od sebe. Taj sam utisak želeo da izbegnem. Morao sam da se pre telefoniranja u hotelu obrijem kod lokalnog berberina.

Hotel je bio dobio ime po Danu ustanka naroda Socijalističke Republike Crne Gore, koji je (ustanak) podignut 1941. baš u Virpazaru. Tamo je i spomenik tom događaju, podignut na jednoj vertikalnoj steni s malom turskom kulom. Hotel je bio jednostavna jednospratna zgrada bez ukrasa čiji je spoljašnji zid silazio u samo Skadarsko jezero. Skromnog komfora, ali sa zaglušujućim horom jezerskih žaba za letnjih noći. Hotel „13. jul“ nepopravljivo je oštećen zemljotresom 1979, pa je srušen. Posle je izgrađen drugi, na novom mestu. Zove se „Vir“. Zimi obično nije radio.

I pre nego što sam 1966. prvi put ušao u Virpazar, taj gradić na ostrvcetu već sam znao sa jedne izvanredne fotografije iz porodične zaostavštine, snimljene 1925. iz ptičije perspektive sa brdašca s još jednom turskom kulom, zvanog Besac. Naime, onaj isti moj deda koji me je vodio na šišanje, a o kome je na ovom blogu već više puta bilo reči, brigadni general Vojislav Vuković, pridavao je veliku važnost fotografiji. Kao komandant Haubičkog diviziona Šumadijskog artiljerijskog puka u Velikom ratu (haubice su oruđa koja dejstvuju pod velikim uglom elevacije), znao je značaj fotografisanja reljefa i ostavio je više stotina ratnih snimaka položaja koje je uglavnom pravio svojim džepno-sklopivim Kodakom.

Ali, nasledio sam i mnogo drugih fotografija. Među njima je i jedan album snimaka sa putovanja Kralja Aleksandra po Crnoj Gori 1925. Tu je bila i pomenuta fotografija Virpazara. Iako je i Deda napravio nekoliko snimaka sa tog putovanja (bio je u Kraljevoj pratnji), po svoj prilici je snimke za album pravio neki profesionalni fotograf. Više bih voleo da je onaj Virpazar snimio baš Deda-Voja. Svejedno, prvo što sam 1966. uradio bilo je da se popnem na Besac i sa istog mesta fotografišem Virpazar, 41 godinu kasnije. Propustio sam da napravim još jedan snimak 2007. i da tako zatvorim još jedan trouglasti krug u mestu.

Na oba snimka vidi se zgrada hotela „13. jul“, zapravo na starijoj fotografiji to je velika svetla zgrada, najveća, možda zgrada koju je za svoje potrebe podigla Kompanja di Antivari ili carinarnica, kraj mosta s tri luka. Na fotografiji iz 1966. to je već hotel, okrečen u crveno (tamno na crno-beloj slici), osim belih kamenih okvira prozora. Bio sam zadivljen neočekivanom živopisnošču gradića jednostavne arhitekture, ali sa finom dozom patine, sigurnog znaka trajanja i uhodanosti sopstvenog načina života. Virpazar mi se odmah dopao, izgledao je kao scena nekog pozorišnog komada. Ali, tražio sam berberina. Pravog, ne pozorišnog.

Na vratima jedine virpazarske berbernice zastao sam i procenio prostoriju i njeno stanje opremljenosti i higijene. Svi glasovi u meni složno su bili za to da se okrenem na peti i odustanem od ideje brijanja. Ali, ja se nikad nisam povinovljavao stavu većine. Udahnuo sam i zakoračio unutra. Mršavo monče, mlađe nego ja, stajalo je ukočeno nasred radnje. I pogled mu je bio ukočen, nekako usmeren malo desno od mene. „Je li tu majstor?“ – upitah nešto slabijim glasom nego što sam želeo. „Ja radim – reče on odlučno – Sedi!“ Oni moji unutrašnji glasovi uznemireno zažagoriše, ali se ja i drugiput ogluših.

Prvo me je nasapunjao, do očiju. Svakiput kad bi prelazio s jedne na drugu stranu mog lica, između bi mu se isprečio moj nos u svoj svojoj veličini. Mladi berberski kalfa nikako nije uspevao da zapamti gde se nalazi moj nos i svaki put bi ga ošamario četkom za brijanje. A penom me je pokrivao dugo i pedantno. Stisnuo sam usta i nisam disao, što je on valjda primetio. Prvo je kažiprstom grubo prešao preko mojih usta da skine penu, a zatim mi malim prstom pročačkao obe nozdrve! Prodisao sam ali zabezeknut: nikad u životu niko nije gurao svoje prste u moj nos!

Čekalo me je još iznenađenja. Mladi berberin je dugo birao brijač koji će upotrebiti. Nije mogao da se odluči – nijednim nije bio zadovoljan. Gledao sam se u flekavom ogledalu. Donja polovina moje glave i vrat bili su obloženi snežnobelom penom na kojoj su se svojom ružičastošću izdvajale nozdrve i usta. Ali najupečatljivije su bile moje oči. Pokazivale su užasnutost pred početak raspleta. Izabravši konačno sečivo, berberin poče svoj rad, a ja zatvorih oči.

U jednom trenutku, začuh njegov naredbodavni glas „Otvori usta!“ Mahinalno ih otvorih, a on mi gurnu u usta kažiprst i sa unutrašnje strane pritisnu moj obraz, da bi ga bolje spolja obrijao! Šokiran, umesto da mu odmah odgrizem prst, nastavih da držim zubarski razjapljena usta. Kasnije sam, na putovanjima po Istoku, viđao neobične stilove brijanja kod uličnih i pijačnih berbera, ali na tako invazivnu tehniku nege lica nikad nisam nailazio.

Nastavio sam da dolazim u Virpazar, ali uvek predostorožno obezbeđen u pogledu liceukrasiteljskih potreba. Mnogo godina kasnije, upoznao sam Tomana Zeca, zvanog Toško, vlasnika poznatog virpazarskog pansiona / hotela „Pelikan“. Kroz razgovor shvatih da je njegova porodica držala onu berbernicu. Gazda Toško je taman po godinama odgovarao, pa mi pade na pamet da bi on mogao biti onaj-koji-me-je-onomad-obrijao-jednom-i-nikad-više. Toman je međutim odbio tu mogućnost. Što mi je žao jer bi time ova priča samo dobila.

Toman Zec je naime jedna od virpazarskih znamenitosti, a već smo rekli da to mesto ne oskudeva u neuobičajenim likovima. Kad sam počeo da na Skadarsko jezero dolazim ređe i sa specifičnijim naučnim i manje naučnim zadacima, Virpazar se pokazao kao najbolje mesto za bazu, a u Virpazaru je pansion / hotel „Pelikan“ imao prednost nad ostalim mogućnostima. Jedno vreme je bio jedino mesto u Virpazaru gde se moglo konačiti u januaru i februaru. A zašto su ti meseci  važni, viđeće se. Prvi put sam, zajedno sa manjom ekipom beogradskog Prirodnjačkog muzeja, došao 1996. u „Pelikan“. Bili smo primljeni u odžakliji.

Odžaklija je velika prostorija na spratu, neomalterisanih kamenih zidova i sa nekom vrstom kamina i zidanog odžaka. Tu je Toman Zec napravio etno-ambijent i napunio ga predmetima koji se u širem smislu mogu smatrati etnografskom zbirkom, ali je sigurnije to nazvati folklornom dekoracijom. Voleo je da novim gostima ponudi zagonetni predmet na pogađanje. Za nas je odabrao željezo za žigosanje. Prošli smo na testu.

Možda je ipak glavna draž odžaklije čuvanje onog što se sad zove nematerijalnom baštinom, odnosno neopipljivim nasleđem oličenim u starinskim, tradicionalnim uslugama i opštem duhu okrenutom ka trajanju vrednosti, a takav smo zatekli kod „Pelikana“. Ne čudi zato što „Pelikan“ i Toško Zec lično imaju internacionalnu reputaciju. Osim ugostiteljskih usluga, Toško je vodio goste i na krstarenje po Jezeru. Leti, stavljao je na glavu jedan iz svoje ogromne i slavne zbirke šešira za sunce, po kojoj je takođe postao poznat na više kontinenata. Po pričanju, zbirka je nastala od slučajno ili namerno zaboravljenih šešira, naročito ženskih, ali ne isključivo, ostalih posle nezaboravnih vožnji po Jezeru u kojima je Toško bio vodič. A zatim je zbirka nastavila da raste dokle god je porodica Zec držala „Pelikan“. Kako čujem, i posle.

Toško Zec je i majstor dimljenja krapova. Krap iz Skadarskog jezera je endemska podvrsta šarana koja se od svih ostalih šarana i riba uopšte razlikuje i na oko i na ukus. Priznajem da, kad jedem skadarskojezerskog krapa, naročito dimljenog, ponekad kažem da je to za mene najukusnija riba na svetu. Znam ja da o ukusima ne treba raspravljati, ali sam sasvim siguran da o najboljim ukusima riba ne smeju da govore oni koji još nisu probali dimljenog krapa.

Ne znam u čemu je tajna, odnosno čuo sam mnoge verzije tajni tog čarobnog krapa. Po Tošku, dim mora da bude hladan i po redu treba da bude sedam dimova od različitog ogreva, a poslednji od kadulje. Toško je, kad je lepo vreme zimi, iznosio krapove na sunce i na vazduh. Toškova žena Zorka, suvlasnica „Pelikana“, kriva je za savršenstvo tradicionalne kujne. Ja garantujem za vrhunski ukus rižota od dimljenih jegulja. Crmnička vina su na glasu (Virpazar je glavno mesto Crmničke nahije), ali je Vranac teško vino i obično se nudi kao mlado, što od osetljivijih uvek traži oprez.

Jedno od najslavnijih lokalnih jela koje je gospa-Zorka Zec priređivala gostima jeste raštan s kaštradinom. Raštan je mediteranski kupus koji ne pravi glavice, a kaštradina je dimljena bravetina – meso kastriranog ovna. To je jelo koje u svakom urbanizovanom i odseljenom južnjaku-gorštaku pokreće najdublja nostalgična osećanja. Jeo sam na mnogim i raznim mestima raštan s kaštradinom, naravno i kod Zorke Zec u Virpazaru. Znam da ovom izjavom mnogo rizikujem, ali priznajem da nikad nisam osetio tu neodoljivost kombinacije ukusa, na koju se računa kad se hvali raštan s kaštradinom. A ne može mi se staviti primedba da nisam otvoren za različite i neočekivane ukuse sa svih meridijana. Ovaj blog, ako ni o čemu drugom, o tome svedoči (recept star 1000 godina, kabulski pilav, hačapuri, kiparski halumi, fiš-end-čips, kršeno grne i dr).

Zadesili smo se u januaru 1997. kod „Pelikana“ kad se Zorka Zec spremala da ugosti svog ujaka, naročitog, porodično zaslužnog i dragog gosta, jednu važnu ličnost iz Beograda. Na programu je bio naravno tradicionalni ručak, baš onakav kakvog gost naročito ceni. Moja supruga Olja se, po običaju, ponudila da se nađe pri ruci prijateljici Zorki u tom velikom i odgovornom poslu. A to nikad nije sasvim bezazleno. Olja je imala snažne sugestije u pogledu poboljšanja nekih tradicionalnih načina pripremanja hrane. Zorka je nesmotreno najavila tradicionalni crnogorski kolač, za deser. „A šta je to – odmah je upitala znatiželjna Olja?“

„Pa to je običan patišpanj, posut kristal-šećerom“ – presudila je kad je od Zorke čula kako se priprema TCK! „Bolje je da dodamo malo više vode i prašak za pecivo – nastavila je Olja pokušavajući da preuzme odgovornost – biće rahliji, šupljikaviji, penastiji i ukusniji! A osim toga, …“ – Zorka je međutim pružila čvrst otpor – „Ne, Ujak voli ovako il’ nikako.“ Nije želela ništa da stavlja na kocku. Ali nije dovoljno poznavala Oljinu upornost. Pošto je vreme odmicalo, napravljen je kompromis: dodata je voda i prašak za pecivo, a Olja je odustala od zamenjivanja kristal-šećera prelivom od čokolade i višanja. Poslastica koja je iznesena pred Ujaka-arbitra bila je naraslija nego što je to bilo uobičajeno. Povrh svega, umesto u šerpi, ispečena je u modli za kuglof pa je bila i rebrasta a ne ravna.

Zorka je sa zebnjom motrila na Ujakovu prvu reakciju. Dobro je, nije se namrštio odmah čim je video! A kad je zagrizao i progutao prvi zalogaj, na licu mu se razlila plemenitost, videlo se odmah koliko je to veliki čovek, kakvom tolerancijom raspolaže i koliko je spreman da oprosti što mu je poturena neispravna poslastica.

Kako je Hotel dobio ime „Pelikan“? To pitanje nije lišeno smisla iz dva razloga. Prvo, firma „Pelikan“ postavljena je možda tek oko 2003. na pansion porodice Zec. Dotle su oni držali restoran-kafanu na uglu, sa nekoliko soba, a zaboravio sam kako se zvala. Drugo, pelikan se na Skadarskom jezeru ne kaže pelikan, nego panac. Mesto gde se oni najčešče grupno gnezde zove se Pančova (ili Pančeva) oka. Već vekovima. Pelikan je dakle turističko ime za panca. Pelikan ili nesit koji živi na Skadarskom jezeru pripada vrsti kudravih nesita, najvećoj po rasponu krila i težini, i jednoj od najkrupnijih ptica koje lete (dakle, bez nojeva i njima sličnih). Ujedno, to je ređa, malobrojnija i ugroženija od dve vrste evropskih pelikana i ponos zaštite ptica Crne Gore. Kao za pakost, na doplatnoj marki „Zaštita pelikana / Skadarsko jezero“ od 0.05 EUR iz 2002, Radomir Bojanić je za Pošte Crne Gore nacrtao pogrešnog, ružičastog nesita.

Reč pelikan postala je zaštitni znak virpazarskog turizma u devetoj deceniji 20. veka, kad su pojedinih godina nesiti počeli da dolaze da se gnezde na obližnjem ostrvcetu Grmožur i tako ušli u domet virskih čamdžija koji vozaju turiste po jezeru. Dotad su se nesiti držali samo suprotnog kraja jezera. Za turiste je obećanje da će videti pelikane bilo neodoljivo. I ja ih potpuno razumem. Nažalost, nesmotrenost u izboru mesta za gnežđenje nesiti su brzo platili. Oko Grmožura je sve vrvelo od turista, a pelikani su poplašeni odletali sa gnezda i ostavljali jaja i mladunce bez zaštite i odbrane od pljačkaša kakve su vrane, svrake i čavke. Pelikani su na kraju odustali od gnežđenja na ostrvu Grmožur, ali je priča o njima ostala i nastavila da mami radoznalost posetilaca.

Grmožur je čuvena lokalna turistička atrakcija. Majušno nisko kamenito ostrvo dugačko pedesetak metara sa ruševinama skromnog utvrđenja nosi pretenciozni nadimak Crnogorski Alkatraz, po tome što je navodno služio kao kazamat za neposlušne podanike Knjaza pa Kralja Nikole, a sa koga je uspeo da pobegne samo jedan osuđenik pomoću izvaljenih zatvorskih vrata kao splava. Ako bi to bilo tačno, značilo bi da su svi sužnji morali biti neplivači, pošto se Grmožur nalazi samo nekoliko stotina metara od obale, kao i da zatvorski čuvari na ostrvu nisu imali nijedan čamac. Da i ne računamo što je pored njega oduvek prolazio glavni plovidbeni put između Virpazara i krajinskih sela, a i redovna linija javne putničke plovidbe.

Grmožur je međutim ponekad zmijsko ostrvo slično ostrvu Golem grad na Prespanskom jezeru i mnogim drugim ostrvcima na Skadarskom jezeru. Kada je produkcija ribe vrlo velika, a populacija grabljivih riba i ptica manja, onda se uključuju zmije, prvenstveno ribarice i belouške, pa je leti česta pojava da i nasred jezera čunu put presecaju zmije koje preplivavaju desetak kilometara široko Jezero. Naročito se grupišu oko ostrvaca koja zmijama služe da se na njima odmore i ugreju. Slično kao što ratna mornarica i avijacija imaju baze na okeanskim ostrvima.

Tamo su česti i smukovi, naročito takozvani četvoroprugasti smuk. Taj je vrlo krupan i u obilju hrane dostiže rekordne dimenzije. Lično sam ih viđao debele kao ruka. Dobro, kao neka tanka ruka. Ali ipak ruka. Osim ribom i žabama, hrane se i jajima i mladuncima ptica koje se okupljaju radi gnežđenja na tim istim ostrvcima. Na Skadarskom jezeru ih se ljudi bezrazložno plaše, a omiljene su im izmišljene priče o džinovskim bl[av]orima i smrtonosnim čudovištima. Pišući o etnologu Simi Trojanoviću kao prirodnjaku, našao sam pismo vranjinskog učitelja Blaža Vukičevića iz 1931. o skadarskojezerskim četvoroprugastim smukovima.

“Pre više od 50 god. živela je u Skadarskom jezeru jedna velika zmija — zv. ‘blor’. Stalno je bila na ostrvcu Kameniku koje se nalazi 1½ Km daleko od ostrva Vranjine.

Pored Kamenika niko nije smeo proći. Zviždanje blora čulo se na daljini od 2–3 Km. Toga blora ubio je Mićo Lakičić iz Donjeg Ljubotinja. On je pošao sam u svome čamcu za Kamenik, gde je blor bio, s namerom da blora ubije ili da pogine. Kada se primakao Kameniku blor mu se primicao zviždeći. Lakičić je izvadio veslo u čamac, videći da blor ide k njemu, i uzeo je u ruke ošća [ostve]. Videći mu na vratu ispod glave neki beli beleg — bez krljušti — veći nešto od dvodinarke, gađao ga je na beleg i srednjim zubcem koji je bio najveći pogodio je blora koji se odmah savio, smrtno ranjen, oko drške ošći. S najvećim mukama se trzao i od jakog trzanja isčupao dršku iz ruku Lakičiću koju je po vodi vukao dok najzad nije lipsao. Kada se drška prestala kretati po vodi Lakičiću je jasno bilo da je blor mrtav. Pošao je da ga ubaci u svoj čamac i odvede da bi uverio seljake o ubijstvu. Dva tri meseca je Lakičić bolovao posle toga — sigurno zbog toga, što mu je blorova krv ubacivanjem u čamac dotakla telo, pa je bio otekao.

U to vreme ovo je smatrano retko junaštvo i požrtvovanje.

Blor je bio težak 12 oka (tada se računalo okama) — 18 Kg. Oči su mu bili koliko mački. Na telu je imao velike mrke tvrde krljušti. Govori se, da je bio dug 3–4 metra a debeo 30–40 cm.

Kada je počivši Kralj Nikola pozvao Ljubotinjane (pleme crnogorsko) posle rata s Turcima 1877/78 god., da odlikuje ruskim medaljama junaštvom istaknute vojnike u tom ratu, pošao je i Lakičić u Rijeku Crnojevića — gde je bio zakazan skup. Da bi skrenuo pažnju Kralju na sebe Lakičić je vezao glavu čalmom. Kad je Kralj naišao na njega upitao je njegovog komandira kakav je? Lakičićev komandir Boško Vujanović, oficir rekao je Kralju: ‘Gospodaru, Lakičić je posjekao jednu tursku glavu, jednog Turčina zarobio, ali najveće je junaštvo učinio što je ubio onog opasnog blora u Kameniku’ (Kralju je bio poznat blor).

Kralj je pored ruske medalje dao Lakičiću još i medalju za hrabrost.

Pored ovog blora ima i još drugih samo manjih. Pre pet godina ubiven je jedan u baruština na Skadar. jezeru koji je bio težak 17 Kg. Poslednjih godina ribari su gledali više puta blorova, duž. 1,50–2 m, da nasrne na čamac, ali su ih svakad ubijali veslima. Ozgo su mrke boje, a ozdo naizmenično žuti i beli — pasasti. I ako nemaju debelih krlja na telu ipak im je koža deblja, i kažu, s dosta muka ih ubijaju. Glava im je više pljosnata.

Česti su slučaji da se koji u kući uvati. Naročito traži jaja, koja proguta, bez da ih lomi. / Bilo je slučajeva, da u spavanju na otvorenom polju obmota čoveka (većinom čobane), probije mu kožu sprema srca i siše krv. Ovi blorovi, kažu, većinom napadaju ljude koji jedu jaja ili piju mleko.”

Vodena čudovišta se i dalje viđaju po Skadarskom jezeru. Čak je i Politika 4.6.2007. pisala o „Čudu neviđenom na Skadarskom jezeru“, kad su braća Milan i Marko Markovići u blizini one iste Starčeve gorice videli neman na kilometar od svog čamca. Obojica su ugledali „rogljasto čudovište koje je munjevito zaranjalo i izranjalo iz vode, visoko oko tri i dugačko možda i 40 metara“. Alarmirana je policija, koja je gliserom iz Virpazara stigla na lice mesta. Nisu ništa našli ali je među ribarima zavladao strah, a vest se proširila munjevito. Dosolio je Vizi svojim humorom i izjavom „da veličina nemani zavisi od vrste i količine vina koje pijemo“. I time se zamerio svakom ko pošteno drži do jezerskih nemani.

U Virpazar i kod porodice Zec počeo sam redovno da odsedam zimi, radi brojanja pataka. Jeste, onog iz naslova. Kad u ozbiljnim godinama dođete negde i kažete da ste čak iz Beograda potegli da biste brojali patke, prva reakcija je oprezna neverica: Šališ se? Ili, sumnjičavo neprijateljski: Ti to mene zavitlavaš? Onda, posle pokušaja objašnjavanja stručnih razloga, nastaje čuđenje i prezir. Na kraju, ali ne obavezno, dolazi sažaljenje s dozom tešenja: šta ćeš, mora i to neko da radi…

Na Skadarskom jezeru brojao sam zimske vodene ptice (među kojima i patke) od 1991. do 2006. Pre toga sam to isto radio nekoliko godina na tri velika severnomakedonska jezera koja su na krajnjem jugu te Severne Makedonije. Zamisao da se u jednom istom danu usred zime, kad su vodene ptice završile jesenje premeštanje, a još nisu započele prolećnu selidbu, da se dakle istovremeno na raznim vodenim okupljalištima ptica prebroje „u glavu“ sve jedinke (ili da se bar što preciznije proceni njihov broj po vrstama), i da se to radi uzastopno iz godine u godinu, predstavljala je prvi veliki međunarodni monitoring stanja predela ekološki zavisnih prvenstveno od vode.

Skadarsko jezero 2004: brojanje pataka

Naravno da me je ta ideja odmah ponela. Pogotovo što sam još od studentskih dana bio okrenut vodenim pticama. Kasnije sam, uključivši se u internacionalne programe zaštite vlažnih predela i njihovih ptica, upoznao švedskog zoologa Kaja Kuri-Lindala koji se jako zalagao za ono što će se kasnije zvati Međunarodni zimski popis vodenih ptica (IWC) i koji me je, posetivši me jednom u Beogradu, potpuno pridobio za taj program. Tražila se požrtvovanost i preciznost, a nije se nudilo ništa. Svaka zemlja je snosila svoje troškove, pa kako se ko snađe.

Uvek je na Skadarskom jezeru sa mnom i sa obaveznim Vizijem bio i neko ko je početnik. Ne toliko da uči samu tehniku brojanja odnosno popisivanja ptica, koliko da vežba timski duh, trenira smirenost (na sve strane lete velika jata ptica, ne znate kuda pre da gledate), da se čeliči na vetru, suncu i kiši i da mu pri tom sve bude zanimljivo i zabavno. Sve petoro mladih ornitologa beogradskog Prirodnjačkog muzeja prošlo je tu obuku, ali su test prošli i moj sin Filip i ćerka Milica. U popisivanju vodenih ptica učestvovali su povremeno i podgorički mlađi prirodnjaci. Brojanje pataka je divan osećaj da radiš nešto što nema mnogo smisla osim kao deo jednog trajnog svetskog sistema. I što ne donosi neposrednu ličnu korist. A opet se radi s najvećom predanošću. Kao kaligrafija: pišeš na najlepši i najsavršeniji način i kad ono što pišeš nema nikakvu trenutnu važnost. Ali ponekad ima trajnu.

Popis ptica Skadarskog jezera 1991–2006: članovi timova brojača

Naše brojanje pataka privlačilo je pažnju javnosti i uvek smo davali izjave medijima o rezultatima popisa. Međutim, ni izveštači ni javnost nisu želeli da čuju naše tumačenje do kraja. A tu se kaže da značenje broja popisanih ptica na jednom jezeru može da se razume tek kad se uporedi s brojem ptica u širem regionu i kad se sagleda u dužem nizu godina. Jer zavisi od raznih faktora. Pa su tako visoke cifre pojedinih godina služile kao dokaz dobrog upravljanja Nacionalnim parkom Skadarsko jezero, a niski brojevi su tumačeni kao kritika, pa i napad na to javno preduzeće. Stvar je dobijala povremeno političku napetost. O tome su brujali crnogorski mediji, ali su izveštavali i pojedini beogradski.

Izjava za medije o popisu ptica Skadarskog jezera 2005.

Po pisanju medija (Danas, 20.2.2006) „Vasić i Vizi su optuženi 2000. godine da lažiraju podatke o broju ptica na Skadarskom jezeru. Te sezone izbrojali su 150.000 ptica manje nego prethodne godine.“ Po istom izvoru, Upravni odbor i Naučni savjet Javnog preduzeća „Nacionalni parkovi Crne Gore“ posumnjali su u Vasićeve i Vizijeve brojke i angažovali, prvi put, drugu ekipu ornitologa, otkrivaju podgoričke Vijesti. Brojanje 2006. povjereno je srpskim ornitolozima Nikoli Stojniću i Goranu Sekuliću i ornitologu Nacionalnog parka Neli Vešović, koja je ptice brojala i ranijih godina, ali sa Vasićem i Vizijem.

Skadarsko jezero: jato izbrojanih ptica

Ipak, Vasić i Vizi su „za svoj groš“ brojali ptice i te zime 2006, a rezultati su se u potpunosti podudarili sa ciframa iz popisa Stojnić–Sekulić. I, kao za inat NaciParku, godina je bila izuzetno slaba – ptica je bilo sasvim malo. Uprava Nacionalnog parka je većala iza zatvorenih vrata i u panici uporno odlagala zvanično saopštenje o rezultatima, koji su međutim već bili procureli u javnost. Ima li ovo iđe nasvijet? – umela je da retorski pita gospođa Zorka Zec iz „Pelikana“. Bilo mi je jasno da je upravo došao trenutak kad treba zatvoriti knjigu brojanja pataka. I naravno, početi neke nove. Nikad se više nisam navezao na Skadarsko jezero, posle 2006.

U poslednjoj dekadi 20. veka u Virpazar sam dolazio i leti. Ponekad sam svraćao s prijateljima kojima je bilo dosadilo da samo slušaju moje oduševljene priče o Jezeru i o kulinarskim majstorijama gazdarice „Pelikana“ Zorke Zec, pa su hteli da to i provere svojim čulima. Virpazar je i odlična baza za otkrivanje skrivenih zanimljivosti Krajine, Jezeru okrenutog dela kopna koje ga odvaja od Mora.

Prečista krajinska, najstarija crkva u Krajini

U tom delu još ima najstarijih tragova srpskih država i vladara. Među kamenjem rastu i jedva nešto mlađa stabla pitomog kestena. Sa prevoja se opet šire basnoslovni vidici na Zetu i Albaniju, uključujući i Skadar.

Skadarsko jezero: Krajina: Koštanj, nepojamno stara stabla pitomog kestena

Koliko je to područje intrigantno u svim aspektima svedoči i zanimanje Filipa Vasića koji je diplomirao na osnovi istraživanja koje je u tri navrata vršio tokom 1998. u Šestanima, kraju nastanjenom Crnogorcima, Srbima, Albancima muslimanima i Albancima-Crnogorcima katolicima (Šestani: etnička i nacionalna identifikacija – diplomski rad. Beograd: Filozofski fakultet 2003).

A dolazio sam leti i da još ponešto stručno proverim. Nećete verovati, ali jednom sam, na svoje Skadarsko jezero, došao kao pratilac, šofer i barkajol botaničarke Olje Vasić koja je 1997. naumila da prouči promene u mediteranskoj flori tamošnjih ostrvaca, poznatih i nepoznatih gorica.

Jednog dana, bila je vrućina, pa smo se s uživanjem kupali iz čuna nasred jezera. Sunce je toliko bilo jako da su se ribe sklanjale u hlad ispod čamca na otvorenoj vodi, a one sitnije su zaklon nalazile u senci ispod naših tela koja su se brčkala na površini. U jednom trenutku, oko nas i naših glava sjatile su se čigre, nežne, bestežinske ptice slične maleckim galebovima. Nikad dotad ih nisam gledao sa manje od metar udaljenosti. Svaki čas su se bacale u vodu, kao da se pridružuju našem veselom brčkanju. Ali su svaki put izranjale s ribicom u kljunu.

Tako rashlađeni, polako smo predveče u miru krenuli nazad ka Virpazaru. Čun je samo sekao uljanomirnu površinu glatkog Jezera. U to vreme ništa nije moglo da nas uznemiri. Ja sam bio dovoljno konzervativan da ne pohrlim u nabavci mobilnog telefona. „Imam svoj mir i privatnost“  – upravo sam govorio Olji. „Ko želi da me nađe, po ceo dan sam u Muzeju, gde imam i faksimil. A ako baš negde gori, uveče mogu da me nađu na kućnom telefonu. Gori Tanki rt.“

„Šta gori?“ – trže se Olja. Pokazah joj rukom kako se na oko četiri kilometra daleko diže gusti beli dim s Tankog rta, baš tamo gde su železnička pruga i magistralni put preprečili i preskočili Jezero gde je najtanje. Graditelji puta i pruge su unaokolo gusto zasadili samozapaljive borove i čemprese. Izbačeni pikavac iz auta bio je po ovoj vrućinštini dovoljan. Gledali smo prizor u daljini i nismo videli nepropisno postavljenu ribarsku mrežu ispred samog pramca. Penta je zaurlala i ugasila se. Bili smo upecani.

Kad sam podigao propeler, odsekao namotane najlonske niti mreže, video sam da nije pukao bakarni štift-osigurač. Prethodni korisnik je originalni štift od mekog metala zamenio gvozdenim ekserom koji nije popustio, ali je zato popustio neki unutrašnji deo prenosa. Kvar je prevazilazio moje mehaničarske sposobnosti. Eh, da je sad Vizi tu! Penta je bila skoro neupotrebljiva. Zapravo, kad sam je ponovo upalio, mogla je vrlo slabo da okreće elisu, tako da se čun kretao brzinom kojom bih mogao da veslam, možda 2 čvora. Bili smo u visini Grmožura. Procenio sam da će nam biti potrebno najmanje dva sata do Virpazara. Smrkavalo se. Na Tankom rtu su povremeno bili vidljivi plamenovi. Pomislio sam: da imam mobilni telefon, sad bih nekog pozvao da dođe da nas odtegli do luke.

Stigli smo pred Virpazar oko deset uveče. Pravo pred nama, na oko kilometar udaljenosti blještala su svetla novog hotela „Vir“ i javna rasveta na trgu virpazarskom. Desno je i dalje plamteo sad ne samo Tanki rt, već i šibljaci zelenike i divljeg nara južno od njega, na koje se požar proširio. Srećom po nas, vetar je nosio dim u suprotnom smeru. Nivo jezera je i dalje opadao i bio je jedan od najnižih zabeleženih u novije doba. Zato nisam mogao da presečem dijagonalno preko poplavljenih livada, nego sam morao da uđem u obeleženi plovni put rekom Viršticom. Ali ja po mraku nisam više video ulaz. Ispred mene se crneo neprohodni paravan trske i site, još crnji naspram blještave neonsko-vatrene pozadine.

Reka Virštica nastaje uvirom dveju reka, Crmnice s juga i Orahovštice sa zapada u samom Viru. Njen oko kilometar dug tok završava se deltastim ušćem naspram Tankog rta. One dve sastavnice, kao da se pre spajanja međusobno pojure oko jednog zaravnjenog kamenitog ostrvca od pukih stotinak metara u prečniku, a pridruži im se još i jedan rukavac kojim se drenira Orahovsko polje. Na tom ostrvcetu je odvajkada, svakako od ranog Srednjeg veka, radila pijaca, trg, pazar za celu Crmnicu, Krajinu, Ljubotinj, svakako i deo Ceklina i Zete.

Virpazar 1966: petak, pazarni dan

To se ostrvce zvalo Vir, jer vir je mesto oko koga kruži voda. Oko pijace, oko trga je nikao krug zbijenih kuća. Nastao je gradić, Vir-Pazar. Voda je bila ključni prevozni element za dovoženje robe za prodaju i odvoženje one kupljene. Ubrzo su do Vir-Pazara stigli nasuti putevi sa svih kopnenih strana, sa severa, zapada i juga, spojeni s tri kamena mosta sa ostrvcetom. Bez obzira na vodostaj, Virpazar je uvek bio opkoljen vodom i sasvim s pravom nosi nadimak Crnogorska Venecija. Za razliku od Rijeke Crnojevića.

Virpazar 1997: most preko Orahovštice

Kad je talijanska kompanija Compagna di Antivari 1908. izgradila prvu železničku prugu na državnoj teritoriji suverene Crne Gore, ona je počinjala od Bara, a završavala se u Virpazaru. To je donelo nagli razvoj varoši. Talijani su izgradili pristaništa za sve nivoe jezera od preko pet metara razlike.

Virpazar 1966: pristanište: polazak broda na redovnoj obalskoj liniji (desno na steni bronzani spomenik trinaestojulskom ustanku)

Došli su odmah i pošta, carina, trošarina, vojska, policija i lađari koji su preuzimali robu i putnike. Jer nikom i ničemu krajnje odredište nije bio Virpazar. Virpazar je vazda bio prolazna stanica.

Skadarsko jezero 1966: jedna od poslednjih lađa na vesla za prevoz robe i ljudi

Proširena je Virštica i plovni put obeležen drvenim direcima kao u venecijanskoj laguni. Na direcima su bile postavljene „glave“ – oznake s leve strane u vidu limene kupe (obrnutog levka) a s desne u obliku plehanog cilindra. To je omogućavalo navigaciju u uslovima smanjene vidljivosti, kao što su magla ili sumrak.

Virpazar 2005: Virštica s plovidbenim oznakama na stubovima (u pozadini: Vranjina)

Te „bandere“ sam tražio zureći u mrak one noći kad smo se Olja i ja pokušavali da vratimo u Virpazar. Uzalud, video sam kao na dlanu kilometar udaljeni ogromni požar na jednoj obali i blistavi neon na drugoj, ali mi se skriveno ušće Virštice nije pokazivalo. Provezao sam čun s jedva čujnom pentom nekoliko puta ivicom trščaka i močvarnih livada – tamo gde sam očekivao da se ušće nalazi, ali bez uspeha. Olja nije pokazivala znake nervoze i srećom da je bilo toliko toplo da joj nije na vodi još bilo hladno, ali je cela situacija bila neopisivo čudna, da ne kažem glupa. Nismo se izgubili, nismo zalutali, znali smo gde je sever, bili smo na domak svom odredištu, gledali smo ga neprestano, a nismo mogli do njega.

Da sam samo imao mobilni… Zaplet je dostizao kulminaciju i ostalo nam je samo da se pojavi Ἀπὸ μηχανῆς θεός odnosno Neočekivana-Sila-Koja-Se-Iznenada-Pojavljuje-i-Rešava-Stvar.

I pojavila se, tačno u ponoć! Iz Virpazara je krenuo, uz potmulu tutnjavu turbina moćnih motora, patrolni brod pogranične policije. Išao je polako vijugavim kanalom Virštice i jakim reflektorima šarao po vodi i trsci. Izgledao je sablasno, taman naspram presvetljene pozadine, visok i kratak, s veličanstvenim pramcem. Polazio je na svoj tajanstveni noćni zadatak, možda da presretne mračne kontrabandiste. U snopovima reflektora, video sam sve: i bandere sa oznakama i ušće. Bilo je mnogo severnije nego što sam bio zapamtio, gotovo prislonjeno uz levu obalu, sasvim blizu požaru od koga sam se možda nesvesno odmicao. Kao da je i hendikepirana penta izvukla poslednje atome snage, taj poslednji kilometar prešli smo brže nego što smo očekivali. Tanki rt je sad dogorevao u vidu crvenih sazvežđa. Neon je i dalje blještao u usnulom i sablasno pustom Virpazaru. Sasvim u daljini čuo se lavež i to je bio jedini zvuk osim naših koraka.

Kao što već rekoh, kad sam 1966. prvi put ušao u Virpazar prizor me je očarao svojom živahnom sceničnošću. Kao da je pripremljen za snimanje nekog filma. Ili još bolje, za izvođenje romantične opere s mestom dešavanja u Mediteranu. Scenografija je svojom slikovitošću, izražajnošću i bogatsvom prostora bila idealna i za izvođenje spektakularnih horskih i baletskih scena. Pazite, mediteranski trg, okružen nizom zbijenih primorskih kuća, kameni okviri prozora na kojima se pojavljuju izvođači, poneki balkon za serenade, mnoštvo statista (žene sa zavežljajima na glavi, poneki natovareni magarac, dovikivanje, žamor pijace…)!

Nasred trga je bila javna kamena česma, tačno na mestu gde bi je svaki student scenografije postavio u svom diplomskom radu. Decenijama sam mogao da zamišljam virpazarski teatarski repertoar. Ipak, osećao sam kao da mi nešto fali da bi ta varoš izgledala stvarnije, a da ipak ne izgubi od slikovitosti i ekspresivnosti. Pitao sam se, šta nedostaje u tom prizoru i prostoru? Postao sam svesan odgonetke tek kad je Virpazar počeo da gubi od svog prvobitnog šarma teatarske iluzije kojim me je na početku opčinio. I kad je počeo da biva sve manje pazar, a sve više turistički bazar.

Nema crkve u Virpazaru! Nikad valjda i nije bila podignuta na tom ostrvcetu. Nisam religiozan, ali znam društveno-istorijsku, simboličnu, a ne dekorativnu, važnost crkve u kontinuitetima varoškog jezgra. Najbliža crkva je ona na groblju, kilometar i po od Virpazara, suhim putem dole ka Suhom dolu. Dugo sam verovao da Virpazar ni groblje nema. Pomišljao sam da Virpazarci možda sasvim retko umiru, pa im groblje i ne treba baš toliko.

Naslovna fotografija: Manastir Starčeva gorica 1996.

U početku bješe riječ, po Jovanu.

Ili slovo. Odnosno knjiga.

Otkrio sam da, opisujući lična iskustva sa putovanja, često počinjem od neke knjige ili druge kakve publikacije koja je prethodila putovanju. Ili je bar imala neku važnost za moja iskustva. Ili je došla posle, a odnosila se na putovanje. Nemam nameru da izvlačim neke poučne zaključke, ali nek se zna, znano budi, da sam sećanja na Avganistan, Bolonju, Ćelije, Dubrovnik, Italiju, London, Monpelje, Palermo, Pariz, Prčanj, Tursku, Vranjinu, Vardenik, možda i na još neko odredište, čak i na Perone i na beogradski Krug Dvojke, da sam dakle iskustva s putovanja spontano povezivao s najmanje jednom određenom knjigom. I sam sam se iznenadio tolikom učestalošću pojave koja već ukazuje na izvesnu pravilnost. Knjige nastaju u nekoj stvarnosti koja prethodi ovoj, našoj, sadašnjoj. Ali stupaju s njom u čvrstu vezu. Spajaju i sjedinjavaju više stvarnosti. Tuđih i mojih.

Ja ću tako i da nastavim.

O knjigama uopšte i o jednoj naročitoj, a koja i nije prava knjiga, razmišljao sam često, pa i tada, u januaru 1995, dok sam se, uz brujanje pente, vozio preko Skadarskog jezera, u posetu ocu Grigoriju, pustinjaku koji je došao na Starčevu goricu prethodne godine ili 1993. Starčeva gorica znači starčevo ostrvo, jer se kamenita ostrvca uz južnu obalu Skadarskog jezera zovu goricama, tj. malim gorama, malim brdima. Isto se goricama nazivaju i ostrvasta brdašca u Ćemoskom polju i u ravnoj Zeti koja je nekad bila jezero s ostrvcima. Tako je i nekadašnje selo Podgorica dobilo ime. Pod-gorica.

Po tim goricama-ostrvcima posejani su džepni manastirčići iz 14. i 15. veka, iz vremena oblasne gospode Baošića i nešto kasnije. Trebalo bi da ih je bilo najmanje tuce. Kad sam se prvi put iskrcao na Bešku goricu 1967, ostrvo koje je od starine pripadalo oko dva kilometra udaljenom albanskom krajinskom selu Besi, zatekao sam ruševine dveju crkava. Bile su grubo konzervirane prethodnih godina i postavljeni su im bili kameno-betonski krovovi. Vekovima napuštene (bar 5 vekova) male crkve idealne su za čuvanje koza. Na podu crkava bio je debeo, stoletni sloj brabonjaka iz kog se dizao odgovarajući zadah. A iz krovova i zidova rasle su divlje smokve i rakite.

Beška gorica 1967.

Otkad su primili novu veru u 16. veku, generacijama muhamedanaca Bešana i još bližih Murićana u svesti nije postojala nikakva druga namena tih crkvica. Koze su slobodno puštali na ostrvce, nekad manastirsko, a zatim vakufsko. Nisu morali da ih čuvaju, a same koze su se sklanjale u puste crkve za vreme podnevne pripeke i kiše, i noću, kad zahladni. Ti hramovi su bili isti kao ona pećina na Vranjini.

Ko bi ušao unutra, rizikovao je da ga u trenutku preplave hiljade gladnih krpelja i buva. Jednom prilikom smo na Beškoj gorici bili toliko napadnuti krvopijama da je ovde već mnogo puta pominjani herpetolog Georg Džukić u očajanju skinuo sve sa sebe i potopio se u spasonosne vode jezera na nekih dvesta metara daleko od grupice Murićanki koje su na žalu prakljačama tukle rublje.

Iako moj kolega Džukić nije imao nikakve egzibicionističke namere, a i računao je da čedne meštanke ne raspolažu optičkim spravama kojim bi mogle da vide ijedan skaredni detalj, one su se ipak požalile svojim muževima, braći i očevima. U tren oka smo bili opkoljeni do belog usijanja ogorčenim muškarcima iz Murića, rešenim da po svaku cenu odbrane ili osvete ugrožene časti svojih sestara, žena i majki. Taktički smo bili u zamci, jer se grupa postavila između nas i našeg na šljunak izvučenog čuna koji nam je bio izlazna opcija.

Murićani nisu bili vidljivo naoružani, ali to nije bila dovoljna garancija. Jedan mi je Albanez, skadarskojezerski ribočuvar koji me je vozio leutom, izjavio kako jedva čeka ljeto. Zašto – začudio sam se? Pa da mi se vidi pištolj – ponosno reče i otkopča gornji deo uniforme da bih mogao da se uverim da na leđima za pojasom ima to oružje u futroli.

Situacija na murićkoj plaži bivala je sve napetija. Što je najgore, meštani su besno opisivali naše neoprostivo ponašanje i neublaživu uvredu njihove časti, ali nisu pominjali nikakvu konkretnu kompenzaciju ni zadovoljenje kojim bismo umirili njihovu opravdanu ogorčenost. Naše ponude da im se izvinimo kategorično su odbijali. Sinula mi je ideja da predložim da sve njihove žene dođu da nas kazne tako što će se pred nama skinuti gole i poniziti nas na najsuroviji način, ali sam video da su se pralje već pokupile i nestale, tako da sam tu genijalnu ideju zadržao za sebe.

Sedeli smo bespomoćno na šljunku plaže a uvređeni Albanezi su neprestano ponavljali istu mantru bez konkretnih zahteva. Onda smo im, pošto napretka nije bilo, rekli tihim ali odlučnim glasom: sad ćemo da ustanemo i da krenemo ka čunu da bismo otišli. Sklonite nam se s puta. I ustali smo i krenuli, a oni su nam se iznenađeno razmakli. Molio sam Boga da motor upali iz prve. Gledali su za nama otvorenih usta. Tako se završila naša lekcija iz murićke pristojnosti.

Kad sam dvadesetak godina kasnije, 1996. na Bešku vodio svoju kumu Nevenu R. i njenog zeta Miću, obe crkve bile su delimično restaurirane, ali su vrata opet bila izvaljena i kroz njih su slobodno ulazile koze. Upozorio sam goste na posledice i ispričao staru anegdotu sa Murićke plaže.

Veća crkva, posvećena Svetom Đorđu verovatno iz 14. veka, zadužbina je Đurđa Stratimirovića Balšića. Crkva Blagoveštenja je iz 15. veka, a kao svoju grobnu crkvu podigla ju je Đurđeva žena Jelena, ćerka Kneza Lazara Hrebeljanovića. Njenim staranjem, na Beškoj gorici je nastao Gorički zbornik, knjiga koja sadrži monaški tipik za sve ostrvske manastire.

Međutim, knjiga od koje je počela moja skadarskojezerska epopeja zapravo je bila prva sveska Glasnika beogradskog Prirodnjačkog muzeja, izašla 1949, a ja sam je se dokopao na studijama, negde 1964. Izlaženje tog kasnije slavnog naučnog časopisa počelo je dvobrojem za 1948. i 1949. U to vreme još nije bilo nijednog biološkog instituta u Beogradu, i u Prirodnjačkom muzeju i oko njegovog novog Glasnika bili su okupljeni najznačajniji prirodnjaci posleratnog vremena. Gledao sam tu loše povezanu sivkastu publikaciju, štampanu na nekvalitetnom debelom i neravnom papiru, svestan šta držim u rukama, i s potpuno jasnim stavovima o odnosu forme i sadržaja. Ni na pamet mi nije padala pomisao da ću kroz dvadeset godina početi da uređujem taj časopis, i nastaviti tako još sledećih dvadesetak godina.

Prvi i najveći deo dvobroja Glasnika zauzimao je, na skoro sto strana, noseći članak „O vegetaciji i flori skadarskog područja.“[1] Članak je ostavio na mene ogroman utisak. U to vreme su se i naučni članci pisali za čitanje. Od početka do kraja. Današnje članke malo ko zaista čita. U njima se pronalaze informacije i iz njih se vade podaci. Niko normalan sad ne bi čitao članak od sto strana! Između ostalog i zato što se sada naučni tekstovi obavezno pišu lošim, nematernjim i skoro mehaničkim engleskim, rudimentarnim jezikom popunjenim tehničkim terminima, gotovim sklopovima rečenica i oveštalim formulacijama. Nema tu šta da se čita. Jasno mi je zašto je to danas tako i ne mislim da ne valja. Samo kažem da je do pre pedesetak godina to bilo sasvim drukčije.

Članak su napisala tri autora od kojih su prva dvojica bili veoma poznati beogradski Rusi, nekadašnji emigranti koji su se ovamo sklonili od Sovjetske revolucije. Pavle Ivanovič Černjavski, harkovski đak, bio je naročito zainteresovan za istoriju vegetacije i osnovao je paleobotaniku u Srbiji. I kao naučnu disciplinu i kao zbirku u Prirodnjačkom muzeju u kom je radio kao kustos. Svi naši kasniji botaničari bili su njegovi učenici ili bar pod njegovim jakim uticajem.

Uz Černjavskog je stajala najživopisnija figura tadašnjeg Prirodnjačkog muzeja – Oleg Sergejevič Grebenščikov, solista baleta beogradskog Narodnog pozorišta, koreograf, kompozitor, slikar i botaničar! Nikad u tom muzeju nije radio niko s toliko različitih i uspešno ostvarenih talenata. Kada je došlo do informbirovskog razlaza između Titove Jugoslavije i Staljinovog Sovjetskog Saveza, beogradski Rusi su se našli u rascepu između sovjetskog propagandnog vrbovanja i opravdane jugoslovenske neprijateljske sumnjičavosti. Bio je to jedan od onih istorijskih mrtvih čvorova – zapleta za koji nije postojalo dobro rešenje.

Potpuno u duhu tragične istorije svoje ogromne otadžbine, naše Ruse su čekala nova iskušenja. Černjavski i Grebenjščikov su odabrali da još jednom emigriraju i to baš tamo odakle su svojevremeno pobegli! Černjavski je prebegao u Bugarsku, a Grebenščikov u Čehoslovačku, obojica u satelitske zemlje Sovjetskog Saveza. Nadali su se, obećavano im je, da će preko njih brzo stići u Rusiju. Ništa od toga, poslati su u zabačena čistilišta gde su godinama tavorili iščekujući dozvole za ulazak u Majku Rusiju.

Tako nisam zatekao nijednog od pisaca tog članka-knjige koja je na mene ostavila toliko moćan utisak da mi je donekle usmerila pojedina životna opredeljenja. U knjizi je bila opisana zonalno raspoređena vegetacija Skadarskog jezera i njegovih obala, u zavisnosti od dubine i fizičko-hemijskih svojstava vode, osobina dna i drugih faktora. Ništa naročito – pomislio bi neko danas, znalo se i ranije za takav pojasni raspored jezerskog živog sveta. Ali ja sam u tom članku prvi put jasno pročitao da su susedni pojasevi vegetacije naseljeni biljkama koje ne potiču iz susednih geografskih zona. Naprotiv!

Za razliku od sredine 20. veka, danas tako nešto ne zvuči senzacionalno, ali je meni pomisao da možda i ptice na balkanskim jezerima mogu imati slična pravila rasporeda, davala tada nadu u mogućnost otvaranja sasvim novih istraživačkih vrata. Bio sam pod uticajem još jednog Rusa, čuvenog Sergija Matvejeva, koji se bavio visinskom zonalnošću ptica balkanskih planina i smenom fauna od Sredozemlja ka kontinentalnim stepama, Krimu i Kavkazu, kao i severnim tajgama i tundrama.

Odmah sam svoju ideju o zonama ptičijih staništa na Skadarskom jezeru podelio s Matvejevim koga sam tokom studija redovno posećivao. Njega nisu mnogo zanimale vodene ptice jer su jezera i bare smatrane azonalnim predelima koji se pojavljuju tamo gde ima vode, bez obzira šta se nalazi unaokolo. Ali me je pažljivo saslušao, podržao me je i rekao da od toga, ako se ispostavi kao tačno, može da ispadne jedan lep doktorat.

Tako sam ja, kao student, i krenuo na onu Vranjinu. I „nisam se vadio“ iz Skadarskog jezera dok nisam doktorirao 1983. A nastavio sam da brodim po tom jezeru i docnije. Pa tako i te 1995, kad sam se zaputio ocu Grigoriju na Starčevu goricu, za koju ću već sledeće godine zatražiti pomilovanje. I za onaj Krš od Starčeve, malecno i nenaseljeno, kao otkinuto ostrvce pored.

Starac po kome je ostrvo dobilo ime, bio je izvesni Makarije, poznati tadašnji duhovnik koji je tamo povučeno živeo i tihovao u nekoj ostrvskoj isihastičkoj isposnici. Zatim je u 14. veku na toj Starčevoj gorici podignut manastir sa crkvom posvećenom Bogorodici. Kako se gorica zvala pre Svetog Starca Makarija nije mi poznato. Kad sam 1967. prvi put stao nogom na Starčevu goricu, sve je bilo pusto, crkvu su samo koze koristile. Nekim konzervatorskim zahvatom koju godinu pre, krov je bio izliven u betonu. Ispred ulaza u crkvu, među temeljima priprate i paraklisa, sa po četiri kamena bila su obeležena dva mala pravougaona prostora koja su mogla da budu mesta nekih grobova. Drvena vrata su bila obijena, a koze su slobodno ulazile unutra.

Bilo je to vreme kad je ateizam bio široko prihvaćen u tamošnjem narodu i državi. Nije bilo pokušaja da se bilo šta od istorijsko-duhovnog nasleđa očuva, a nekmoli obnavlja. Sećam se da je i crkva u selu Duži kod Šavnika početkom sedamdesetih bila razvaljenih vrata i poharana, u miru i u tradicionalno hrišćanskom okruženju. A Starčeva gorica na Skadarskom jezeru imala je mnogo veću istorijsku ulogu nego što bi po dimenzijama otoka, ostacima skromne crkvice i pažnji koju dobija od države i nacije, bilo ko mogao pretpostaviti. O njoj se zapravo govorilo sasvim retko i uvek tiho.

Prvim znacima preokreta postao sam svedokom 1980. Te jeseni je Crnogorska akademija nauka i umjetnosti organizovala u Titogradu jedan naučni skup posvećem Skadarskom jezeru, kako njegovim prirodnim, tako i kulturno-istorijskim vrednostima. Na poziv tada već akademika Božine Ivanovića, učestvovao sam na tom skupu. U to vreme sam se već bavio utvrđivanjem predela vodenih staništa od međunarodnog značaja za ptice, pa sam takav jedan izveštaj saopštio na skupu o Skadarskom jezeru u Crnogorskoj akademiji [2]. Tek tri godine docnije, Skadarsko jezero je proglašeno nacionalnim parkom, a zvanični međunarodni status je čekalo do 1989. Godine 1996. je tek stavljeno na Ramsarsku listu.

Božina Ivanović je bio čovek koji je postigao najviše naučne i političke položaje u Crnoj Gori. Kad kažem najviše, mislim najviše. Iznad njega je bilo samo nebo. Počeo je kao učitelj. Kad sam se ja onomad pojavio na Vranjini kao student i ornitolog-zanesenjak, odmah je shvatio da iz zanesenjaka može da se iscedi koja korisna kap. Tada je prelazio iz Zavoda za zaštitu prirode za direktora u Zavod za biološka i medicinska istraživanja u Titogradu.

U Zavodu za zaštitu je ostavljao zbirku punjenih ptica sa Skadarskog jezera kao mrtav kapital, jer još nije bilo ornitologa u Crnoj Gori koji bi tu zbirku naučno odredio. Pitao me je da ja to uradim i ja sam, počastvovan, odmah pristao, čak odbivši honorar za takvu sitnicu. Iznenadio sam se kad se u tadašnjem poznatom jugoslovenskom naučnom časopisu odmah potom pojavio članak Božine Ivanovića na bazi podataka iz te zbirke [3]. Bio je to njegov prvi i poslednji rad o pticama. Inače se bavio antropometrijom i ihtiologijom.

Ono po čemu sam međutim zauvek zapamtio taj naučni skup iz 1980, bio je jednodnevni izlet brodom po jezeru. Prvo sam mislio da ne pođem na tu veselu ekskurziju s velikom grupom ljudi, jer sam Skadarsko jezero dovoljno upoznao i zavoleo na privatniji, intimniji način, a i nisam očekivao da će vožnja ovećim brodom punim sveta doneti nešto za mene novo ili zanimljivo. A onda sam saznao da će s grupom poći Anika Skovran iz Beograda, kao tumač istorijsko-umetničkih spomenika. To je suštinski menjalo stvar.

Izletnički brod je uspeo da pristane uz Starčevu goricu i cela grupa se iskrcala da poseti ostatke napuštenog manastira. Jedva su se primećivali tragovi konaka, omirine i majušna ruševna crkva, više nalik slučajno naslaganim nizovima nejednakih kamenova usred prirodnog nereda krša obraslog u pobedničku draču. Kad smo prišli, siva, niska i neugledna crkvica od pritesanog kamena, jedva šest i po metara duga i tri i po metra široka u najširem delu trolisne osnove, izgledala je još manja, sivlja i beznačajnija naspram šarene i bučne grupe izletnika.

A onda je uboga crkva počela da raste, da sjaji i dobija na eleganciji, čim je o njoj progovorila Anika Skovran. Svojom sigurnošću i uverljivošću podsetila me je na gimnazijsku profesorku istorije umetnosti iz beogradske Klasične gimnazije. A to je najveće priznanje. Slušao sam netremice i samo mi je senka kružećeg galeba povremeno (ali na pola sekunde) odvlačila pogled. Manastirčić sa crkvom posvećenom Bogorodici je, iako veličinom neznatan, zajedno s drugim liliputanskim ostrvskim svetilištima podignutim posle raspada srpskog carstva, zasvetleo u mraku poput roja svitaca.

Na Starčevoj gorici i u drugim jezerskim manastirima 14. i 15. veka, u vreme i uz staranje gospode Baošića (Balšića), pisale su se – knjige! Svete knjige. U te tesne crkvice jedva da je moglo da istovremeno stane po nekoliko mršavih monaha. Ali bio je to čudesan, veličanstveni, rasuti skriptorijum na blistavoj vodi Skadarskog jezera! Monasi su lovili ribu i pisali knjige u vekovima u kojima valjda nikad pre i nikad posle nije bilo manje pismenih. Ali se znalo da su knjige svete i skupocene. U njima su bile skrivene istine. I dalje sam slušao Aniku Skovran, dok se živahni majušni carić poput miša provlačio kroz trnje i granje na tlu.

O ocu Grigoriju sa Starčeve gorice prvi put sam čuo od Doktora. Doktora Deana (sic!) Jovičevića, virpazarskog lekara. „Morate da ga upoznate“ – ubedljivo mi je saopštio Doktor 1995, a na moje pokušaje da saznam zašto, samo mi je značajno ponovio da moram da ga upoznam. Već sam znao da Doktor ne saopštava uvek sve do kraja, uživajući da sagovorniku na tajanstven način nagovesti da zna o drugima više od ostalih.

Tako smo se Doktor i ja i upoznali prethodne godine u Virpazaru. Prišao mi je na terasi hotela kao meni nepoznat čovek i laskavim rečima stavio do znanja da zna ko sam i šta sam i šta tu radim. Bio sam malo oprezan i nesrdačan, ali smo se docnije sprijateljili i porodično posećivali u Virpazaru, kad god sam tamo dolazio. Doktor je jedan od najneobičnijh ljudi koje sam sretao na Skadarskom jezeru. I to u veoma jakoj konkurenciji.

Jednom mi je entuzijastično pokazivao isečke iz novina o nekakvoj hibridnoj letelici, između aviona i hoverkrafta, koju je izumeo jedan Rus daleko na istoku. Doktor je bio ubeđen da bi se ta letelica odlično pokazala iznad ogromnih i nepristupačnih močvara severne obale Skadarskog jezera. Pomogla bi mu da prevozi grupe talijanskih lovaca koji su svake zime kod njega dolazili u tzv. lovni turizam. Bio sam preneražen kad sam došao sledeće godine i na pristaništu virpazarskom video veliki beli „Doktorov avion“. Mislim da nikad nije poleteo i još sam ga jedno vreme zaticao na istom mestu kako polako rđa i biva očerupavan. A onda je jednom avion samo nestao.

Drugi put me je dočekao s vešću da je nabavio „privatnog vuka“. I zaista, u improvizovano ograđenom delu dvorišta, držao je divnog, pravog, poluodraslog i poluukroćenog kurjaka, koga je Doktorova supruga Smiljana, rođena Nišlijka, redovno izvodila i kilometrima šetala po okolini – ne bi li potrošila makar malo njegove vučje energije.

Virpazar 1998: Doktorov privatni vuk, s ukrotiteljima

Stalno je bio u novim inicijativama. Pasionirano je skupljao umetničko-istorijske predmete, naročito oružje i na Doktorovoj kući je bledeo natpis Antiquities dugo posle odustajanja od ideje prodavnice starina u Virpazaru. Napustio je i zamisao o otvaranju fabrike za pakovanje konzervirane ribe, ali ga to sve nikad ni za trenutak ne bi pokolebalo i odvratilo od neke nove ideje.

Doktorova strast je i networking, do majstorstva. On svakog poznaje i kod njega sam u Virpazaru sretao poznate beogradske ličnosti. Povremeno bi se individualno angažovao u politici, jedno vreme ga je zanimala teorija o starodukljanskom poreklu Crnogoraca, a pokretao je i environmentalističke organizacije civilnog društva. Uvek sve s puno entuzijazma i bez upečatljive lične koristi. Zato sam valjda i prihvatio poziv da zajedno posetimo oca Grigorija na Starčevoj gorici. Nisam u sebi precizno formulisao razloge za tu odluku. Ali sam jednu stvar odmah, hm, osetio: ako se na Starčevom ostrvu, posle zapustelosti duže od petsto godina, sad obnavlja duhovnost, onda je reč o kontinuitetu dobra. Ta ideja, ili osećaj, bila mi je vrlo privlačna i ja sam otišao tamo. Kontinuitetima nikad nisam mogao da odolim.

Od Virpazara do ostrva ima skoro 15 kilometara čamcem, što je oko sat i po vožnje po mirnom jezeru. Već dok smo prilazili s južne strane, gde je neka vrsta prirodnog prilaza krševitom ostrvu, čekalo me je iznenađenje. Crkvica se zabelela usred haotičnih sivih stena kojima je opkoljena, a zapadno od nje videla se potpuno nova, stroga građevina konaka, kao što se vidi na naslovnoj fotografiji. Drača i divlje rastinje su bili iskrčeni unutar manastirskog prostora ograđenog novim zidom koji se takođe beleo. Izgledalo je kao da je brigada vrednih radnika pristupila raščišćavanju i restauriranju manastirskog kompleksa od kog sam pamtio samo sive ruševine.

Naša mala grupa popela se novim stepenicama do zgrade konaka noseći ponude. Tiho smo se javili da smo stigli, ali niko nije izašao da nas dočeka. Tek posle nekog vremena polako se pojavio otac Grigorije. Mršav, crvenokos i crvenobrad mlađi čovek. Bio je upadljivo uzdržan i nesrdačan, ravnodušan dok je Doktor predstavljao one koji su mu bili nepoznati. Sve kako treba. Odabrao je samoću i društvo mu ne nedostaje. Taman posla da se ushiti i obraduje svakom posetiocu na tom samotnom mestu! Starčeva gorica je bila njegova pustinja i niko mu nije nedostajao. Priznajem da me je time odmah kupio.

Nije to rekao, nego sam tu poruku bez reči ja od njega primio i malo se postideo što sam uopšte došao da ga prekinem u radu ili uznemirim u molitvama u svom kolekcionarstvu bizarnosti i neočekivanih pretrajavanja. Primetio sam ipak da na licu nema opušteni blaženi izraz kakav se često vidi na pustinjacima koji su postigli unutrašnji mir. Kao da sam video neki grč na njegovom licu ili bar izvesnu borbenu odlučnost. Ako to sve nije bila samo moja projekcija?

Razgledajući novu zgradu konaka, mnogo veću od Bogorodičine crkvice, video sam pored jednog prozora, kao osmatračnice, dve radio-stanice na akumulatore. Malo mi je laknulo jer sam dotle razmišljao kako je pomalo nebezbedno živeti sam na pustom ostrvu u to vreme kada je preko Jezera išla neprekidna, danonoćna krijumčarska ruta iz Albanije u kojoj je počinjala anarhija, a Srbija i Crna Gora bile pod međunarodnim embargom. Prisećao sam se kako sam kao student dva puta bezbrižno noćivao u vreći u čunu privezanom za Starčevu goricu. Ali to su bila drukčija vremena.

Otac Grigorije je bio inženjer elektrotehnike sa beogradskog univerziteta, rodom Novopazarac, ali se zamonašio u jednom novom južnobanatskom manastiru i odmah potom odabrao Starčevu goricu kao mesto svojih iskušenja. Posetio sam ga otad nekoliko puta i svakom prilikom sam se iznenađivao i divio njegovoj predanosti da obnovi crkvu, konak i ceo „manastirski kompleks“ koji je pretvorio u sistem terasastih baštica usred ljutog krša, tako da je uspevao da ih efikasno kaskadno zaliva. Zahvaljujući dobročiniteljima, nabavio je solarne panele tako da je imao nešto struje.

Nikad nismo mnogo reči razmenili, otac Grigorije i ja. On je bio otšelnik i nije bio pričljiv, a ja sam se uzdržavao od zapitkivanja. Nisam ga pitao ni za odnose sa Zavodom za zaštitu spomenika, s obzirom da je rekonstruisao i crkvu, i konake i kapiju. Pitao sam ga jedino, koliko se sećam, da li je, raščišćavajući manastirski prostor, naišao na đubrište. Aludirao sam na činjenicu da, posle pljačkanja i pustošenja, najbolji arheološki tragovi ostaju među odbačenim stvarima i otpacima. Potvrdio mi je da je svašta nalazio upravo ispod zidova samog konaka. Ali mi nije pokazao ništa od nalaza.

Pitao me je valjda jedino kako da se reši koza, koje su mu stalno preskakale zidove i ograde da bi pustošile njegove bašte. Žalio se da nije uspevao u pregovorima sa susedima da ih namoli da prestanu da puštaju slobodne koze po ostrvu. Nisam mu zavideo ali sam se divio njegovoj nepokolebljivosti. U to vreme su već bili sasvim pokvareni odnosi Beograda i Podgorice, a omiljena tema u mnogim krugovima postalo je nesrpsko poreklo Crnogoraca, za koje je jedno od sredstava za potvrđivanje bio i netom lansiran projekt autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. Otac Grigorije bio je sam i u negostoljubivom okruženju. Ali se nije žalio, osim na koze.

Jednom nas je, na putu ka Starčevoj gorici, ali mnogo pre dolaska oca Grigorija, uhvatilo nespremne iznenadno jugo. Bili smo u malom čunu (od dva kolomata) nas trojica: Herpetolog (već pominjani), Vizi Jezerski i ja. U nekim okolnostima, mali čun je prednost, jer je brži od velikog. Ali nije mudro ići njime na dalje ture po otvorenom jezeru. Bio je to nepromišljen izbor. Toga smo postali vrlo brzo svesni, čim je jugo podigao velike talase i počeo da nam puni vodom čun na sred jezera. Blizu Petrove ponte olujni vetar nas je bukvalno zaustavio. Na krmi (za motorom) je bio Vizi i odmah je usmerio čamac uz vetar tako da je samo skakao po talasima. Izdignuti prednji deo dna čamca je primao strašne udarce, ali su talasi ubacivali manje vode. To smo ispolcima uspevali da izbacimo.

A taj Vizi, legendarni čudak za koga se ponekad nije znalo da li stvarno postoji ili su ga izmislili, pojavio se neočekivano 1972. u Biološkoj stanici na Vranjini, kao tek svršeni biolog iz Bačkog Petrovca. Visoki vižljasti mladi Slovak. Osmehivao se stidljivo kad ga pogledate. U sredini gde se smrknutost i zabrinutost na licu smatra znakom muške odgovornosti i odraslosti, izgledao je kao s druge planete. Kad progovori svojim slovačkim pevajućim naglaskom, bilo ga je zabavno slušati. Pokušavao je da uhvati crnogorski izgovor i način izražavanja, ali je to onda bilo još smešnije. Vremenom međutim, skinuo je čak i lokalnu mimiku i grimase, tempo govora, pa čak izmenio i boju glasa. Svak bi reka ere je Zećanin.

Direktor Biološkog zavoda Božina Ivanović dao mu je ornitološke zadatke, tako da sam tri godine mlađeg, ali na Skadarskom jezeru šest godina manje iskusnog Vizija u početku njegovog rada donekle poučavao. Brzo je učio i prestao da bude učenik, što je uvek najpoželjniji rezultat svakog učitelja. Vredan i spretan u svim manuelnim veštinama, ubrzo je na Vranjini napravio bogatu zbirku punjenih ptica. Svaku spravu umeo je da popravi, i to je i radio, pa je vrlo brzo postao autoritet za popravke i improvizacije u funkcionisanju opreme bilo koje vrste. Radio je ćutke, bez hvalisanja uspesima, prisvajanja zasluga i privlačenja pažnje. Iskorišćavali su ga, jeste, ali i respektovali.

Tihog i flegmatičnog, ko ga nije poznavao mogao je pogrešno proceniti. Taj bi se iznenađivao kad naiđe na Vizijevo čvrsto nepristajanje i odlučno odbijanje. U banalnim raspravama nikad nije učestvovao, ali kad bi se nekom najzad usprotivio, to je bio kraj. Znale su njegove kolege taj njegov hladnokrvni karakter i poštovale su ga. Kad je 1995. osnovan Prirodnjački muzej Crne Gore, kao najprirodnije rešenje došlo je postavljanje Ondreja Vizija za prvog direktora. Ostao je tamo do penzije.

Otkako se Vizi doselio u Crnu Goru, po Skadarskom jezeru smo, i zimi i leti, najčešće radili zajedno. Mislim da ni s kim drugim u životu nisam toliko vremena proveo u istom čamcu. Uvek je on vozio, bio skiper od punog poverenja i domaćin. Od prvih dana našeg zajedničkog traganja za pticama, odlično smo se slagali i razumevali poglavito bez reči. I kad smo podnosili zajedničke izveštaje, sastavljali elaborate i pisali naučne radove, trošili smo najmanje vremena na dogovaranje. Retko se to sreće.

Savršeno mi je odgovarala njegova nemrzovoljna ćutljivost. Kad bi se u čun ukrcao neko ko voli da ćereta, da zapitkuje i neprekidno se iskazuje i prikazuje umesto da sve svoje antene usmeri na ono što Jezero ima da mu saopšti, ubrzo bi shvatio da ga Vizi ne sluša, a možda čak i ne čuje. Pa bi polako prihvatio nepisani kodeks jezerskog ponašanja.

Kao da je rođen na Skadarskom jezeru, a ne u Bačkom Petrovcu kraj kojeg prolaze samo ustajali kanali, Vizi je poznavao svaki deo Jezera i majstorski je brodio izbegavajući podvodne hridi uz obalu Krajine, a isto tako virtuozno vozio kroz lavirinte močvara Crnog Žara i vijugavih tokova rečica koje se ulivaju u pojedine delove i zalive jezera. Sećam se s koliko muke smo se 1975. zavlačili u Pančova oka u potrazi za skrivenom kolonijom pelikana.

Bili smo joj blizu, osećali smo je, ali čamac jednostavno nije mogao dalje kroz nerazmrsivi splet vodenog bilja ni preko arbunosa, izvaljenih busenastih snopova trske i njenih rizoma koji grade prirodne splavove ili plutajuća ostrva. Na njima se pelikani gnezde, ali su za čamac nesavladive zapreke.

Odmah smo se Vizi i ja razumeli šta sledi, ako nećemo da odustanemo od poduhvata. Uskočili smo u smrdljivu vodu močvare i probijali se plivajući na snagu, jer smo morali da kidamo zmijaste peteljke lokvanja i vreže kasoranje koje su nam se obmotavale oko nogu i ruku otežavajući svaki naš pokret. Priznajem da je to bilo kupanje u kome sam najmanje uživao u svom dotadašnjem životu. A nisam znao šta me čeka kroz koju godinu dvadesetak kilometara odatle. Naravno, našli smo traženu koloniju i odmah zaboravili pijavice i zelene hobotnice koje su nas vukle ka dnu.

Odgovarao mi je i Vizijev neuobičajeni smisao za humor. Nije ga rasipao, a obično je šale pravio na sopstveni račun, a ne rugalački. Došavši mu u kuću, po običaju sam ga zaticao kako nešto majstoriše. Video sam da je rasturio neke telefone i upitah ga šta to radi? „Evo, od dva nova telefona, pravim jedan stari!“ – odgovorio mi je najozbiljnijim glasom Ondrej Vizi. A kad sam mu se pohvalio svojim novim autom marke Renault Modus, razgledao ga je sa zanimanjem i rekao: „Ovo je auto veće iznutra nego spolja.“

Jednog jutra, to novo auto nije htelo da upali. Noć je u Podgorici bila hladna i vlažna i sumnjao sam na neku kondenzaciju. Zamolio sam Vizija da pogleda, računajući na njegovo iskustvo sa svakojakim polovnim automobilima oko kojih se vazda bavio. Došao je ozbiljan, s naočarima i rekao da otklopim haubu. Uživao sam što će se iznenaditi kao i ja prvi put: Vizi je zurio u prostor gde bi trebalo da se nalazi motor, ali se ništa od motora nije videlo. Vidljiv je bio samo crni plastični pokrivač motora sa tri žuta zatvarača: za ulje, za tečnost hladnjaka i za tečnost za pranje vetrobranskog stakla.  Ništa više! Ako je i bio zbunjen, Vizi to nije pokazao. Naredio je: „Daj kontakt!“. Motor je iz prve zabrujao mirno i ravnomerno. Vizi je uz tresak spustio haubu. „Šta si mu uradio“ – uzviknuo sam zaprepašćeno? „Pogledao sam, tražio si da pogledam“ – najmirnijim glasom reče Vizi, okrete se i ode.

Takav je Ondrej Vizi bio oduvek, a sad smo se nas tri čoveka u čamcu (to say nothing of the dog) našli u orahovoj ljusci usred pomahnitalog nevremena na dva kilometra od obale. Da smo joj bili blizu, svakako bi nas talasi razbili o stenje. U celoj situaciji je bio jedan posebno osetljiv momenat. U čamcu nije bilo psa, ali je bila jedna knjiga. Tačnije, to je bilo ono što se u to vreme zvalo rokovnikom, a sad se valjda zove agenda – debela u plastiku čvrsto ukoričena sveska od nekoliko stotina strana. Ja sam takve rokovnike koristio kao terenske dnevnike. Sa mnom je u čamcu dakle bilo sve što sam dotad na Skadarskom jezeru skupio od podataka za svoju doktorsku tezu. Šestina teze, ali ona najvažnija, na kojoj su postavljeni osnovni principi radne hipoteze.

Ako neko sad pomisli da je bilo lakomisleno s moje strane da „sva jaja držim u jednoj korpi“, moram neke stvari još da objasnim. Ja sam preduzeo izvesne mere predostorožnosti. U svaki čamac ili u svaki auto, sa mnom je išla čuvena zelena kadica, duboki i čvrsti plastični kontejner koji nije propuštao vodu. U njemu sam držao svu opremu, optiku, odelo, vodu i hranu. I terenski dnevnik. Odozgo je kadica bila pokrivena i zaštićena od vode. Teoretski, ukoliko bi čamac potonuo, kadica bi nastavila da pluta. Kažem teoretski, zato što do tog dana to nije bilo testirano.

Verovatno sam o tome razmišljao dok smo hrabro udarali o čeone talase ne bismo li se dokopali Luke Krnjičke, uvale koja je zaklonjena i od juga i od šjevera. Jedva smo se pomicali, kad je uz prasak, izleteo komad daske s pramčanog dela dna čuna, a voda nezadrživo pokuljala unutra i začas ga napunila. Odmah smo svi u odelima i cipelama poskakali u jezero a čamac je, pun vode, ostao da pluta. Sreća da je bio drven, od dudovine i bukovine. Unutar njega, kao u toru, plutala je junački moja zelena kadica sa svojim dragocenim teretom. Nas trojica smo se malo držali za ivicu čamca, a malo smo čamac pridržavali da ne potone. Naime, pretila je opasnost da ga težak motor u jednom trenutku samo povuče na dno, kao Titanik.

Vizijeva veština improvizacije bila je jedino što je moglo da spase stvar, o čudima da ne govorimo. On je uspeo da onu odvaljenu dasku, zajedno s komadom plastićne folije, vrati na mesto i tako zaustavi slobodan prolaz vode. Onda smo navalili da izbacujemo vodu iz čuna i uspeli u priličnoj meri. Ali je bilo jasno da ako se sva trojica ponovo ukrcamo, desiće nam se isto. Održali smo leteći sastanak i doneli jednoglasnu odluku: pošto je Voki najteži a smatra se najboljim plivačem, on ostaje u vodi da pliva za čamcem u kome će druga lakša dvojica, ako budu opet mogli da upale motor, da pokušaju da se dokopaju Luke Krnjičke, oko kilometar i po daleko.

Povinovao sam se, a kroz glavu mi je prolazila maksima o pacovima koji napuštaju brod koji tone i kapetanima koji ga ne napuštaju. Skinuo sam odelo i cokule i ubacio u čun. Kad sam video da su upalili motor i da ima nade da će se bez balasta ipak spasti i dokopati Luke, shvatio sam da sam im sad glavni problem ja. Priznajem da nije bilo uživanje plivati u uzburkanom jezeru i s vetrom koji podiže kapljice tako da ih udišem pri svakom zamahu. Čuli su me kako kašljem i zabrinuto gledali u mom pravcu.

Video sam da mi je mnogo bliže da plivam pravo ka obali koja je bila na nekih petsto metara. To mi, po mirnom vremenu ne bi trebalo da bude bilo kakav problem, a i po jugu nisam sumnjao da ću uspeti. Shvatio sam kako treba da dišem da se ne zagrcnjavam aerosolom koji podiže vetar. Pa sam im samo doviknuo svoju odluku i promenio kurs. Jedno vreme smo još imali vizuelni kontakt, a onda smo izgubili jedni druge iz vida.

Kad sam se približio obali, na nekih stotinak metara od Petrove ponte, shvatio sam da nisu svi moji problemi rešeni. Obala je bila strma i izlokana tako da je bila sva u kamenim oštricama u koje su talasi udarali. Bio sam bos i go i jedva sam se neozleđen uspuzao uz oštro stenje. Drhtao sam od hladnoće i zamora, a pomisao da me bosog čeka još bar kilometar i po po žiletima i trnju, ubijala mi je svaki entuzijazam. Strepeo sam i od neizvesnosti da li su se ona druga dvojica bezbedno dokopala Luke.

Išao sam dugo i polako, kao po jajima (dobro da nije bilo nikog da me vidi), a onda mi je hučni vetar doneo glas Georga Džukića, iz pravca u kome sam se kretao najviše nalik bauljajućem promrzlom Golumu. Posle izvesnog vremena sam ga kroz šiblje ugledao. Izgledao je zabrinuto (izbegavam da napišem – izbezumljeno) i držao je u ruci jednu moju terensku cipelu. Ispostavilo se da oni nisu bili ubeđeni da ću ja uspeti da isplivam na obalu, što bi bio ishod koji celoj stvari daje jedan problematičan obrt. Moguće da ih je malo i grizla savest, pa je Džukić, čim su se sklonili u zavetrinu, iskočio na obalu da me peške traži. Pravilno je shvatio da mi najviše može pomoći tako što će mi poneti bakandže za kretanje po stenju i trnju bez staze i bogaze. Međutim, u uzbuđenju, usput je jednu cipelu izgubio.

Svejedno sam mu bio zahvalan. Ne verujem da ste ikad skakutali po oštrim krečnjačkim krševima s jednom nogom u cipeli a drugom bosom? Ako niste, nemojte ni da pokušavate. Napredovali smo sporo i za mene bolno, ali smo srećom negde na pola puta, našli izgubljenu cipelu. U Luci Krnjičkoj smo svratili kod gostoljubivog ribara, ugrejali se, osušili odela, večerali božanstvene uštipke i kod njega ostavili polomljen čamac i motor, kao i moju zelenu kadicu iz koje sam pokupio sve dragocenosti uključujući i zlata vrednu knjigu. Smrkavalo se, a mi smo krenuli peške ka petnaestak kilometara udaljenom Virpazaru. Tamo smo našli nekog da nas preveze do Vranjine, naše baze. Tako se srećno završila moja jedina skadarskojezerska brodolomska avantura.

A što se tiče avantura, u Veneciji se u 16. veku pojavio izvesni Božidar Vuković pod umetničkim imenom Dionisio della Vecchia. Bio je vrlo sposoban poslovni čovek, stekao je imetak i ugled. Rodio se oko 1460. kod Podgorice, a u Mlecima se držao grčko-srpske pravoslavne zajednice i na kraju postao njen gastaldo. Pored poslovne, imao je i svoju rodoljubivu misiju koju je često isticao: posedovao je štampariju u kojoj je štampao pravoslavne crkvene knjige. Držao se rukopisnih predložaka, a dodavao im je opširne predgovore i pogovore u kojima je s uživanjem opisivao svoje visoke motive.

Božidar Vuković je umro u Mlecima 1540. ali je, po sopstvenoj želji, sahranjen u crkvi manastira na Starčevoj gorici, u jednom od ona dva groba u paraklisu Bogorodičine crkve. Bio je svestan svoje istorijske uloge pionira ćiriličnog štamparstva i želeo je da počiva tamo gde su se pisale knjige.

I gle, nije knjiga samo na početku – evo je opet i na kraju.

[1] Černjavski P, Grebenščikov O, Pavlović Z. (1949): O vegetaciji i flori skadarskog područja. Beograd: Glasnik Prirodnjalkog muzeja 1–2: 5-91.

[2] Vasić V. (1983): Međunarodni značaj Skadarskog jezera. Skadarsko jezero. Titograd: CANU: Naučni skupovi 9: 327–344.

[3] Ivanović B. (1970): Neka ornitološka zapažanja na Skadarskom jezeru. Larus 21–22: 137–160.

Naslovna fotografija: dvogrbo ostrvo Vranjina na Skadarskom jezeru, pogled sa zapada.

Poznato vam je možda ono uzbuđujuće putovanjsko iskustvo koje vas zapahne na izlaznim vratima aviona tek sletelog na aerodrom u nekom sasvim drugom klimatskom pojasu. Ili na kontinentu na suprotnoj polulopti. Isto je i kad aterirate na nepoznato ostrvo usred mora ili okeana. Udahnete i omirišete vazduh sasvim drukčiji ne samo od tehničkog vazduha u kabini aviona, koji osim što je različit od onog iz vašeg rodnog grada, još vam je potpuno nov i pun tajni. Ponekad donese prijatno uznemirujuće nagoveštaje. Slične onima koji se jave s prvim mirisom proleća iz nekadašnjih bašta u donjem delu Fruškogorske. Ili letnjeg večernjeg ćuva s ranih cvetova lipa u Strahinjića Bana.

Takav sam dah Ćemo(v)skog polja osetio prvi put kad sam u leto 1966. sleteo na aerodrom Titograd u Golubovcima. Čudo je to bilo od letenja a i taj let je bio neobičan. Putnici su pušili u avionu u vreme kad je to bilo zabranjeno, niko se nije vezivao i stalno su se kretali između sedišta jer su se svi međusobno poznavali. Izgledalo je kao da se odavno nisu viđeli, iako sam shvatio da redovno putuju „na sastanak u Beograd“ i sad se vraćaju u Titograd. Kad je avion slećeo, složno su zapljeskali, kao da je prizemljenje bilo sasvim neizvesno i da je moglo da se desi da avion ostane zauvek na nebu, sa svim putnicima. Time su u stvari sebi odavali priznanje da je već samo njihovo letenje putničkim avionom na redovnoj liniji bllo nešto izuzetno značajno, ravno opasnom podvigu.

Išao sam na višednevni terenski rad na Skadarskom jezeru. Imao sam prekobrojne torbe s opremom i jedan snop trščanih štapova za ornitološke mreže, koji se stalno razvezivao. Ukratko, provlačio sam se između sedišta nespretno poput Gospodina Iloa na letovanju. Usput sam se izvinjavao svakome koga su moji štapovi zakačili, mlatnuli ili uboli, a niz aerodromske lestvo-stepenice samo što nisam slomio vrat. Stavši najzad na čvrsto tle, duboko sam odahnuo i udahnuo postavši svestan opojnosti medeno-mirišljavog vazduha. Bivao sam ja i pre toga svake godine bar po jednom u mediteranskom pojasu, ali tako jak i sladak miris nisam dotad osetio. Prepoznao sam smilje, ali ga je moralo biti u neverovatnim količinama. Pored smilja osećalo se još nešto oštrije slatkasto, da li kadulja ili origanum ili još nešto. Nikad od botaničara nisam uspeo da dobijem odgonetku te tajne recepture.

Aerodromska zgradica jedva se ocrtavala usred suve žute šoder-pustinje ravne kao tepsija, ali tepsija koja je blago nagnuta ka jugu. Ta pustinja je mirisala kao nijedna druga, a omirisao sam ih u životu nekolike. Zove se Ćemosko polje, po reci Ćem, prastarom, preslovenskom nazivu rijeke. Ona se danas zove Cijevna i, izašavši iz klisura Zatrijepča i Kučkih planina, duboko se useca u rastresitu podlogu polja, pa se i ne vidi, kao da teče kroz cijev.

Podloga ili tle Ćemoskog polja je jedna ogromna plavina, nanos morenskog i rečnog šljunka-oblutka koji je kroz prolom planina na severu ogromnom snagom izbljuvala Morača u dolinu koja se zove Zeta. Ta je Morača u diluvijalno vreme topljenja gornjemoračkih planinskih glečera morala imati orijašku bujičnu snagu koja je rušila sve pred sobom, mlela brda, pretvarala ih u šoder i eksplozivno iznosila iz svog kanjona. Tamo napolju, na širokom prostoru naglo je gubila snagu i, napunivši vodom celu dolinu, na njenom dnu istovarivala šljunak i pesak.

Kako je ta dolina u jednom prethodnom periodu bila dubok morski zaliv, novi sedimenti su prekrili stare tragove morskog života. U severnom delu Ćemoskog polja istovaren je najkrupniji oblutak, a prema jugu sve sitniji. Današnje jezero, Skadarsko prima kod ostrva Vranjine Moraču koja i dalje na svom ušću nanosi peščane sprudove.

Svašta sam naučio o Skadarskom jezeru i ne jednom sam držao javna predavanja o njemu.

Kad je u apriilu 1999. trebalo da u sali Opštine Novi Beograd o Skadarskom jezeru govorim članovima planinarskog društva „Železničar“, bombardovanje je već bilo počelo. Pitao sam organizatore da li će da otkažu predavanje, dobio sam odgovor da neće. Šta da radim, spakovao sam se i krenuo, a u tom trenutku su se oglasile sirene. Već su bili porušeni mostovi u Novom Sadu i očekivalo se da odlete u vazduh i beogradski. Vozio sam avetinjski pustim ulicama Beograda, poput ovih nedavno, u vreme epidemijskog Polizeistunde. Na kraju Brankove, stao sam pred mostom i ugasio motor. Kroz otvorene prozore osluškivao sam zujanje motora aviona ili rakete. Pao je već mrak i nije se čulo ništa s neba niti se videlo na njemu. Samo je iza mene stari Beograd nemuštim jezikom u sebi šaptao neku molitvu, šta li? Upalih motor, zaturirah ga do urlanja i uz cik guma prejurih preko mosta na Savi.

Pred Opštinom samo moj auto na parkingu. Uđem, a uplašeni portir me uputi pustim i neosvetljenim hodnicima prema Velikoj sali. Tamo me je već čekao isto koliko i ja zbunjeni Planinar. Na moje pitanje koliko očekuje da će doći slušalaca, rekao je da ne zna. Već sam tamo govorio o pticama pred prepunom salom planinara, pa rekoh da ja držim predavanje ako se skupi deset slušalaca. Verovatno sam na licu mesta izmislio to svoje pravilo. On ćutke klimnu glavom, a ja mu pročitah misao da se nada da neće doći više od devet. Počeše ipak da pristižu. Šapuću i zabrinuto gledaju u mom pravcu. Bilo je to na početku bombardovanja Beograda i niko nije znao šta se sve može očekivati od dušmana.

Vreme se oteglo, ima ih već devet, ne računajući mene. Čekamo još jednog. Neko kaže da je čuo neproverenu vest da će noćas da gađaju opštine i železničku stanicu. To izazva još dužu pauzu u ionako škrtom razgovoru. Odjednom se na vratima pojavi grupica od petoro planinara koja tiho uđe i sede u gornji red najbliže vratima. Konačno imamo kvorum, odnosno „kritičnu masu“. Na to, s vidnim olakšanjem što neće od njegovog prisustva zavisiti održavanje predavanja, ustade onaj što je prvi došao, reče da mu je pozlilo i odjuri iz sale. Moj domaćin objavi da nas sad ima 13!

Htedoh da kažem nešto šaljivo kao „Nismo valjda sujeverni“ – ali zadržah to za sebe kao neumesno. Sala je bila u polumraku, a kroz prozore je dolazila višebojna svetlost ulične rasvete nezamračenog Beograda po čijem crnom nebu su kružile skrivene ubice. Ipak zaustih – „Pa dobro, onda, ovaj, možemo, mislim, da…“ – kad me prekide treskanje sedišta i ustajanje one petorke gore u vrhu sale. Jedna žena se okrenu da mi uputi kiseli izvinjavajući osmeh i – svi zaglaviše na vrata. „Sad nas ima osam“ – radosno uskliknu Planinar-domaćin. Zadovoljno zaključismo da moramo da odložimo predavanje o Skadarskom jezeru, ali da ćemo „kad ovo prođe“, „prvom prilikom“ itd. U povratku sam most na Savi prešao normalnom brzinom. Zadubljen u jednu misao, zaboravio sam i na bombe i rakete, i na most.

Tog svog prvog putovanja na Skadarsko jezero 1966. morao sam sa aerodroma u Titograd, na voz. Usput sam zadivljeno gledao sprženu, a bilo je tek rano leto, prostranu šljunčanu polu-pustinju sa raskinutom požutelom vegetacijom. Podloga od gotovo zabetoniranog oblutka, takozvanog konglomerata, nije držala vlagu ni zimi, a nekmoli leti kada kiše nema. Bio je to jedinstven i neproučen ekosistem. Od tog prvog susreta s Ćemoskim poljem, nastavio sam da sledećih decenija dolazim na Skadarsko jezero. Mali Titograd se pod staro-novim imenom Podgorica raširio po polju poput prosute žive. Razvoj se video na svakom koraku. Šta koraku, na svakom kilometru. Poljoprivredni kombinat „13. jul“, kao „Plantaže“ počeo je da meliorira sve veće delove Ćemoskog polja i pretvara ih u vinograde i voćnjake. Bliže gradu u više navrata polje je pošumljavano borovima i čempresima, a ono ih je povremeno odbacivalo i sažižalo požarima. Ostaci nekadašnje jedinstvene zapadno-balkanske polu-pustinje počeli su da izgledaju kao zapušteno građevinsko zemljište.

Voz kojim sam krenuo na jezero bio je zapravo „šinobus“, kratka, široka i neelegantna kompozicija motornih vagona boje nebojenog aluminijuma. Nekad su se na Jugoslovenskoj državnoj železnici takvi vozovi bez vučne lokomotive zvali motornim, popularni kao motornjaci. Sišao sam kad je voz stao četvrti put. Vranjina! Sa papučice vagona skočio sam, sa svim onim torbama, štapovima i ruksakom, na kosinu nevezanog nasutog šodera na koji su bili položeni pragovi koloseka. Šinobus je arlauknuo i odmah odjurio dalje. Sreća moja da nisam uganuo nogu kao onomad u bazenu na Kosmaju.

Pokupio sam razvezane rasute štapove i torbu koja mi je preko glave spala s ramena i obazreo sam se. Velika bela gvozdena tabla „ВРАЊИНА – VRANJINA“ bila je pobodena u kamen pored pružnog nasipa, ali nikakve platforme, ni perona, a kamoli stanične zgrade, nije bilo. Ni zaklona od sunca ili kiše. Ni dodatnog koloseka za mimoilaženje na pruzi s jednim kolosekom. Levo od pruge, po zajedničkom nasipu, pružala se asfaltna traka magistrale, prazna, pusta, bez ijednog vozila. Promrmljah u sebi uobičajeni prvi stih Putnika Petra Preradovića (1846) – „Bože mili, kud sam zašo!“ Ohrabren tim starim geslom svih pravih terenaca, pogledah kud ću dalje.

Desno, ka zapadu ležalo je ogromno šareno jezero, kao na Maneovim Lokvanjima. Plava slobodna površina jezera smenjivala se u trakama sa zelenom bojom listova barskog bilja i žutim pasovima stabljika trske naspram sivozelenih vrbaka. Iz tih horizontalnih površina izdizali su se strmi, naspram zapadnog sunca tamni ostrvski humovi. A sve je završavao crnomodri venac planina, na kome se, preko Ceklinskih brda, na daljini od 30 kilometara uzdizao Lovćen.

To divno jezero, koje sam s oduševljenjem gledao stojeći na železničkom nasipu od lomljenog kamena, prepoznao sam kao Fučko blato, tek jedan majušni delić (opravdani pleonazam) zaista velikog Skadarskog jezera, jedan njegov zaliv, potopljeno ušće rijeke Crnojevića, čija se dolina samo naslućivala u pravcu Lovćena. Kako sam to prepoznao kad sam prizor gledao prvi put? Pa, izvinite, ali ja sam se pripremio pre polaska ovamo. Imao sam novoizašlu knjigu „geografskih promatranja“ Skadarskog jezera od Pavla Radusinovića[1]. A i nekoliko starih topografskih karata koje sam pomno proučio.

Odatle se, sa pruge, glavni deo jezera nije video od visokog ostrva Vranjine koja je zaklanjala ceo istočni vidik. A sa njene severne strane, visoko na nebu, u manjim grupama neprestano su u dva smera putovale sive, žute i bele čaplje i mali i veliki kormorani. Viđao sam to već na Obedskoj bari i znao sam šta znači: letele su ustaljenim vazdušnim koridorom od svojih gnezda do udaljenih lovišta po hranu za svoje mladunce u gnezdima. Bila je to prva najava naučne potvrde sačuvane veličine i značaja bogatstva ptica Skadarskog jezera, o kome sam saznavao samo iz knjiga štampanih u 19. veku.

Prešao sam magistralu i krenuo prema selu Vranjina od nekih tridesetak zbijenih sivih kamenih kuća raspoređenih u jednoj uvali sa isto toliko čunova. Hteo sam da proverim kako da stignem do Biološke stanice, pa sam se uputio prema najbližoj od kuća ispred koje je neka žena u crnini stajala podbočena. Na prozorima još nekoliko kuća bile su nalakčene žene, sve su bile u crnom i sve su gledale ko je to došao onim šinobusom. Mogu misliti kako sam izgledao, jer je ona žena što je stajala na tremu, brzo zamakla kroz vrata. Nestale su i one na prozorima.

Kad je nasip za prugu i džadu, nekoliko godina pre mog prvog dolaska, presekao Skadarsko jezero gde je najtanje, okrznuvši i odvalivši delove kamenitih obala tog dvogrbog ostrva, zatvorio je ribarskom selu slobodan izlaz na vodu i ostavio jednu rupu u nasipu, uzan prolaz za provlačenje čunova. Iz glavnog, donjeg niza kuća jezero se više nije ni videlo. Vranjinci su morali da se penju u brdo, da bi ga gledali. Jedan od njih, Veljko Milašević, pričao mi je da su tamo svi stanovnici došljaci s raznih strana, ubeglice od krvne osvete (po obrascu „đed mi je posjeka’ nekog Turčina“). Dokaz za to su, kaže, različita prezimena Vranjinaca – nema dvije kuće u Vranjinu s istijem prezimenom.

A u mojoj kući je od vajkada bila jedna raskupusana knjižurina iz 1930, mekih neilustrovanih korica u kojoj je bilo puno pojedinosti o poreklu naše porodice Vasić, dolasku iz Dalmacije, naseljavanju u Azbukovici, i o najranijoj genealogiji. Bila je to „Sokolska nahija“, objavljena kao 26. knjiga Etnografskog zbornika SKA posvećena naseljima i poreklu stanovništva[2], čuvenoj Cvijićevoj temi istraživanja. Kad sam počeo da putujem po raznim delovima Jugoslavije istražujući ptice, obično sam pre puta čitao o naseljima i stanovništvu područja u koja sam se zaputio. U pustolovini istraživačkih putovanja podjednako mi je bilo izazovno otkrivanje nepoznatog koliko i poznavanje dotad otkrivenog.

Tako sam i te 1966, pre puta prostudirao i naselja oko Skadarskog jezera[3]. Već sam tada znao da različitost prezimena nije izuzetak ni kod naselja starijih od Vranjine. Ali nije neistinito da je novo selo Vranjina, nastalo početkom 19. veka od doseljenika iz raznih plemena, mada je najviše bilo Zećana. Kad su čipčije otkupile ostrvo od svog lokalnog bega Mećikukića, osnovano je selo na mestu na kom je i danas, na tada potpuno izolovanom ostrvu do koga se kopnom nikako i nije moglo stići sem za vreme letnjih meseci. Zbog toga je tako malo selo bilo samostalna parohija, imalo je u 19. veku svoju crkvu i školu.

Okrenuo sam se prema jugu i prteći svu opremu, za desetak minuta stigao do mesta gde se nasip s drumom i prugom odvaja od ostrva Vranjine. Levo, ispod već patinirane litice kamenoloma gde je vađen kamen za nasip preko jezera, bila je jednostavna velika dvospratna zgrada Biološke stanice. Nameravao sam da mi to bude baza za terenski rad i imao sam nekakvo pismo šefa Odeljenja za taksonomiju i zoogeografiju beogradskog Biološkog instituta prof. Milike Pljakić, svog budućeg nesuđenog mentora za doktorsku tezu. Osnova za to pismo bio je moj status beogradskog studenta angažovanog preko Studentske zadruge za staranje o zbirci i dokumentaciji dr Sergija Matvejeva za vreme njegovog odsustva. Znam, tanka osnova, ali jak potpis.

Tu Biološku stanicu, kao svoju isturenu jedinicu, samo godinu dana pre mog dolaska na Vranjinu osnovao je Biološki institut iz Beograda, tačnije njegov direktor Siniša Stanković, čije će ime beogradski institut kasnije poneti. Siniša Stanković, otac jugoslovenske ekologije, pre rata je na Ohridskom jezeru osnovao Hidrobiološki zavod na Biljaninim izvorima, a još pre bio među inicijatorima osnivanja Instituta za oceanografiju i ribarstvo u Splitu. Posle prethodnih uspeha, želeo je akademik Stanković svoja hidrobiološka istraživanja da usmeri na Skadarsko jezero.

Primio me je domar Stanice, već pominjani vranjinski ribar Veljko Milašević. Na kilometar i nešto od svoje kuće u selu, stanovao je u malom domarskom stanu u Stanici, sa ženom i četvoro dece. Veljko je za mene bio glavni, njemu sam se obraćao za sve što mi je bilo potrebno tada, i sledećih godina kad sam dolazio da proučavam Jezero i njegove ptice. Nije mi bilo potrebno mnogo, ležaj, mogućnost da sebi nešto skuvam i, najvažnije, čun s motorom i dovoljno goriva za ceo dan.

Istraživače i laborante iz Stanice nisam mnogo viđao. Polazio sam na jezero rano ujutro, pre nego što bi oni došli na posao iz Titograda, a vraćao se predveče, pošto bi oni već odavno pošli kući. Tako sam bio upućen na Veljka. On se vrlo rado uživeo u ulogu donosioca odluka o mojoj sudbini i svaka moja molba je prolazila kroz obavezan ritual koji je imao značaj procedure sa više faza punih tobožnje neizvesnosti. Često bi stao, ućutao se ili ispustio težak uzdah kao da se u životu dotad nije našao pred težom dilemom (da mi za sutra ujutro pripremi pun rezervoar za velji čun). Znao sam šta sledi: nabrajanje otežavnih okolnosti: Neće stići da to uradi jer mora da popravlja hidrofor, velji čun toči, trokira penta, ako sjutra pune jugo ne sme me puštit, imam li dozvolu Kažićevu ili Božininu (muško ime, veliki Božo), neću se stići vratiti za dana iz Humskog blata, itd. Ponekad bi se odmicao od mene, odlazio u drugi kraj prostorije da bi, zagledan u daljinu, na miru razmislio. Na kraju je sve uvek bilo kako treba, ali je ritual trajao bar pola sata. Bio sam mlad i strpljiv.

Veljko Milašević bio je oniži ali snažan, najčešće namrgođeni Crnogorac s dubokim borama na čelu. Nije njegov izraz značio mrzovolju, nego je bio sračunat da pokaže kolika je velika njegova odgovornost i koliko on, i niko drugi, o svemu mora da brine. Mislim da sam u stvari odmah ostavio dobar utisak na njega. Prvog dana me je on vozio čunom. Iskreno se zapanjio što znam koješta o Jezeru i nije verovao da nisam nikad pre bio na njemu. Odakle mi znanje da pogodim kako se koje selo zove? Čudio se kako znam svakoj ptici ime, ali verovatno je da sam ga, kao ribara, osvojio svojim poznavanjem skadarskojezerskih riba, od kojih je svaka druga bila endemska. Slušao je zadivljen moju priču o jeguljinim putovanjima. I odmah posle je svoje utiske o meni delio s ostalima u Stanici.

Pitao me je Veljko umem li da vozim čun s pentom. Naravno da umem – slagah brzo. Nije to bila potpuna laž. Odrastao sam na Savi i motao se po raznim plovilima uključujući i drvene čamce, apatince i šiklje, a na moru veslao kaićima i pasarama i vozio se gaetama i leutima s ugrađenim niskoobrtnim motorima Torpedo-Rijeka. Penta koja je upravo tada počela da se masovno koristi na Jezeru bila je zapravo laki vanbrodski motor Tomos 4 (Tovarna motorjev Sežana). Ime penta dobila je po švedskoj fabrici koja je valjda prva počela da pravi viseće krmene motore. Bilo mi je smešno što se Tomosova „Četvorka“ naziva pentom.

U mom detinjstvu i dečaštvu, na kraju Fruškogorske ulice, tamo gde ona počinje da bude strma, od naše stare kuće (u kojoj više nismo stanovali), nalazila se Garaža. U ono vreme, garažama su se zvale radionice za održavanje i opravku automobila i motocikala. Od garaže u Fruškogorskoj počinjale su stepenice kojima se silazilo u Karađorđevu odnosno izlazilo na savsko pristanište. Ova naša garaža je bila specifična po tome što je postala okupljalište ranih beogradskih moto-nautičara koji su u toj garaži servisirali i popravljali svoje motore, a kasnije i glisere. Mi klinci smo i inače visili u garaži silno zainteresovani za mehaniku i motore, udisali smo isparenja i gasove i opijali se maštanjem da ćemo jednom biti veliki vozači ili piloti sportskih glisera. Kada su entuzijasti 1958. u toj garaži osnovali moto-nautički klub „Radnik“ (današnji Nautički klub Beograd), pojavili su se pravi laki trkački gliseri zvani „buvice“.

Mi dečaci smo se nudili da pomažemo, peremo, farbamo, čistimo i nosimo čamce niz i uz stepenice, sve samo da bismo stalno bili u blizini ljudi koji su vozili buvice neshvatljivim brzinama. Njihova su šampionska imena i fotografije sa lovorovim vencima ubrzo počele da izlaze u novinama, zajedno sa slikama buvica iza kojih se dizala zavesa podignute vode. Iz novina se jedino nije čula zaglušujuća buka motora, koja je nas klince dovodila do ekstaze. Upijali smo svaku reč, komentar i sve smo znali o čamcima i motorima. Dva su motora bila zakon: Džonson i Arhimedes. Arhimedes je u stvari bio marke Archimedes Penta, tako da ja sa pentama zapravo nisam bio bez iskustva. Potezao sam kanap kojim se palio motor, znao sam sve o svećicama, radilici, propelerima, hlađenju, saugu i ostalom. Sad vidite da nisam skoro ništa slagao Veljka. Jedino, nikad pre nisam seo u onaj jedinstveni skadarskojezerski čun od dudovih kolomata, koji se pokreće Tomosovom pentom.

Ipak mi je Veljko održao kratku obuku iz pente i čuna i već sutradan mi dao da idem sam po jezeru. Spremio mi je ključ za odvrtanje svećice i nekoliko rezervnih štiftova – bakarnih čivija koje drže propeler za osovinu motora. Zadatak im je da se slome kad se propeler zapetlja u ribarsku mrežu ili u vreže kasoranje i drugog plutajućeg jezerskog bilja. Tada se mora motor izvaditi iz vode i zameniti štift. Nisam u prvi mah bio sasvim siguran da li uživam Veljkovo veliko poverenje ili prisustvujem izrazu njegove krajnje nebrige za „državnu imovinu“ i ravnodušnosti za sudbinu mladog pentonauta iz Beograda. Da ipak kucnem u drvo, na tim divnim usamljeničkim vožnjama do najudaljenijih i najzabačenijih delova Skadarskog jezera prvih godina, nikad mi se nije desila nijedna prava opasnost, nije me prevrnula iznenadna oluja, niti mi je zatajila penta, pa da sam morao da se veslajući vraćam tridesetak kilometara do Vranjine. Što mi se dešavalo kasnijih godina, kad nisam bio sam svoj kapetan i posada. Na svoj prvi jezerski brodolom moraću da sačekam još nekoliko godina.

Biološka stanica na Vranjini nije imala izgrađen kolski pristup ni parking, već su se automobili zapravo lomatali po stenju i kamenju na samo grubo zaravnjenom dnu kamenoloma. Isto je bilo i sa flotom. Nije postojala nikakva marina za vezivanje čamaca. Ne, kao i drugde na Jezeru, čunovi sa tvrdim bukovim dnom izvlačeni su na krše na obali.

Sama Biološka stanica je zaklonjena od šjevera, ali ranjiva na jugo. Jugo tamo ume da bude strašan. Obično se podigne naglo i sa ogromnom snagom talasa navali na Vranjinu, kao da bi da je polomi ili bar pomeri malo na sever. Od prvog dana su me plašili tim vetrom i nabrajali ko je sve poginuo kad su mu talasi potopili čun. Uostalom, kod Vranjine se prošle (2019) godine četvoro udavilo kad su talasi juga pored same obale prevrnuli jedan veliki gvozdeni „nepotopivi“ čamac.

Jedne noći, budi mene Veljko da idemo da spasavamo čunove. Iako su bili izvučeni na obalu, talasi orkanskog juga su ih već preplavljivali i pretili da ih razbiju. Jugo je puvao sve žešće a talasi su treskali toliko da sam se pobojao i za železničko-drumski kameni nasip. Jedva smo Veljko i ja, uz pomoć Milice i dece uspeli da uz strminu za još desetak metara izvučemo teške čunove već napunjene vodom. Naravno, sve smo to radili po pljusku i mrklom mraku, samo pod bljeskovima munja. Čim bilo gde u blizini udari grom, Stanica ispada iz mreže električnog napajanja. Nijedan čamac nismo izgubili. Te noći sam podigao Veljkov respekt prema sebi za jedan zubac. Nije to rekao, ali sam znao da mi je bio zahvalan što sam mu pomogao da spase čamce. Koji nisu bili njegovi.

Ubrzo mi je Veljko preneo da je red da me ljudi iz Stanice upoznaju, pa sam trećeg dana, ostao da ih sačekam. Biološka stanica je osnovana nepunu godinu dana pre mog dolaska i svi zaposleni su bili tu novi. Upoznao sam srdačnog Gordana Karamana koji je upravo te godine na Vranjinu prešao iz Instituta za biologiju mora u Kotoru. Bio je ambiciozni sin slavnog balkanskog zoologa Stanka Karamana i bavio se jednom širokoj i, do njega, naučnoj javnosti nedovoljno poznatom grupom minijaturnih rakova sa mnoštvom neotkrivenih endemičnih vrsta posejanih širom kraških podzemnih i polupodzemnih voda Balkanskog poluostrva. Vrlo brzo je postao svetski specijalista za tu grupu račića pod imenom Amphipoda. Bio je nekoliko godina stariji od mene i već doktorirao. Tada je jedini imao doktorat nauka u Stanici (koja se kasnije osamostalila od Beograda i postala jezgro Biološkog zavoda Crne Gore). Brzo smo se sprijateljili i, više decenija docnije, uzeo me je za venčanog kuma.

Pristupačnošću se isticao i visoki ihtiolog Tomaš Sekulović kog je uvek pratio jedan još viši, dvometarski laborant. Tomaš je vazda bio nasmejan i sklon šaljivim pitanjima na moj račun. Hidrobiolozi Smiljka i Stevan Petkovići bili su ljubazni, ali uzdržaniji – došli su iz Beograda da rade na Vranjini. Najzanimljiviji je bio Božina Ivanović, kog sam upoznao tek sledeće godine, ali o njemu ću na drugom mestu.

Kad nisam mogao na jezero, pentrao sam se po tom visokom ostrvu. Bilo je mirisno, da, onaj miris, s dodatkom kadulje, pelina ili kalopera, kako ga na Vranjini zovu, i puno trnja, grmuša i poskoka. Zbog strmih strana i užarenog kamena, na uzlaznim vazdušnim strujama iznad visova Veljeg vrha (303 m) i Kosmače (273 m) uvek se viju tice. Visoko gore, između ta dva vrha, ima jedan slab izvor. Mogao sam, poput ostalog zverinja, da pijem samo lapćući ili ližući vodu koja se sliva preko pločastog kamenja. Inače, na Vranjini onda nije bilo pijaće vode, svi su pili jezersku. Ne znam kako je danas. Ni sama Stanica nije imala drugu vodu do jezerske koja se upumpavala uz pomoć hidrofora i proceđivala kroz sita. Ko nije pio jezersku, donosio je u plastičnim bidonima vodu sa česme na trgu u sedam kilometara udaljenom Virpazaru. Ja nisam bio hidrobiolog, nisam gledao vodu pod mikroskopom, pa sam pio i jednu i drugu.

Dva su mi bila omiljena pešačka odredišta na Ostrvu, oba na istočnoj strani. Jedno je bila Golubija pećina. Ima veliki ulaz ali je kratka, nekih pedesetak metara i dno joj se strmo spušta. Svetla je i puna divljih golubova pećinara i bogata raznovrsnim slepim miševima. U nju se od žege i od nepogode sklanjaju vranjinske koze, a možda ponekad i čobani, ako takvih ima. Ja ih nikad nisam video. Laste su ono što tu pećinu čini jedinstvenom među pećinama u koje sam ulazio, a Boga mi, i u koje su ulazile moje tadašnje jugoslovenske kolege. Nisu laste naročite. To su obične, takozvane seoske laste koje prave gnezda po štalama sa uvek otvorenim vratima ili bar s jednim razbijenim prozorom, pod tremovima, dubokim nadstrešnicama, prečanskim ajnforima. Spolja, ispod balkona i plitkih streha su druge, gradske laste. Ove u pećini na Vranjini su seoske.

Uvek sam razmišljao, gde su se tolike laste gnezdile, gde su živele pre nego što je čovek počeo da gradi kuće, štale, tremove i ostalo? I morao sam da dođem u Golubiju pećinu da nađem potvrdu da su im pećine izvorno mesto za pravljenje gnezda. Pećine su retke, pogotovo tamo gde nema stena pogodnih za njihovo formiranje, a najređe su one koje u blizini imaju jezero s tolikom ponudom letećih insekata. Lasta je tad bilo malo i bile su geografski sasvim ograničenog rasprostranjenja. Kad se pojavio čovek i počeo da gradi naselja u blizini voda, laste su dobile jedan izbor više. Nisu morale da zavise od retke dobitne kombinacije pećina + voda. Postale su pratilice čoveka i osvojile su ceo svet. Da, ove seoske, rustične laste koje se na engleskom zovu „štalske laste“.

Veza čoveka i laste je uzajamna. Ne samo da laste drže pod kontrolom neke za čoveka dosadne i krajnje opasne insekte nego je lasta i božji glasnik i zato je tabu kod Srba. U pesmi „Propast carstva srpskoga“, lastavica predaje Caru Lazaru pismo od Bogorodice s onom ponudom za izbor između nebeskog i zemaljskog carstva, od čega je sve i počelo. Zamišljam da su obostrani respekt i tolerancija mogli nastati još u vreme kad su ljudi došli da se nasele u lastine pećine, dakle mnogo pre nego što su laste dobile priliku da im uzvrate posetu. Načuo sam da su arheolozi uzalud kopali u Golubijoj pećini. Svejedno, ako ne u neolitu, ljudi su tu pećinu posećivali u kasnijim vekovima i sklanjali su se u nju sa svojim ovcama i kozama, o čemu svedoče brojne razbacane kosti. I nisu oterali laste.

Druga destinacija mi je bila manastirište na jugoistočnom rtu Vranjine. Nalazi se na jednoj zaravni, pedesetak metara iznad nivoa jezera. Odatle puca pogled ka istoku na beskrajne močvare severne obale Jezera, na jugoistoku se preko plave površine jezera nazire Skadar, a na jugu se, u dužini od četrdesetak kilometara, proteže obala Krajine sa svojim ostrvcima, rtovima i zalivima. Pravo dole, između Vranjine i guste šume visokih vrba (tamo kažu frba) mirno protiče Morača i deltasto se uliva u Jezero nekih kilometar i po južno od manastirišta. Pokušavam da izbegnem da napišem da je Morača tu smaragdnozelena, ali mi ne uspeva, moram da upotrebim taj otrcani izraz, jer ta je boja tamo toliko upadljiva naspram nebeskoplavog jezera. U senci starih borova i jednostavne kamene crkvice sa zvonikom na preslicu sa tri prazna okna za zvona, bilo je to mesto do koga se peške teško dolazi, ali je još teže napustiti ga.

Crkva Svetog Nikole je bila zaključana, ali i bez ikakvih tragova da je neko posećuje. Podigao ju je 1886. na starom crkvištu Knjaz Nikola kada je, posle Berlinskog kongresa Vranjina pripala Crnoj Gori. Tad je, na mestu razorenog manastira sazidan i nevelik kameni manastirski konak, ali je 1960, posle smrti poslednjeg monaha Romana, valjda zapaljen tako da sam ga zatekao bez krova. Sve je bilo napušteno, po ko zna koji put. Manastir na tom mestu se pominje već početkom 13. veka. Osnovan je brigom Svetog Save i od njega rukopoloženog vladike Ilariona, prvog zetskog mitropolita, koji je na tom mestu i sahranjen. Posle pada srpskog carstva manastir je napuštan, pa obnavljan i više puta rušen i ponovo građen. Zatekao sam tamo jedan stogodišnji brest, toliko izolovan, da do njega nije bila dospela holandska bolest brestova od koje su se osušili svi ostali stari brestovi.

Kad sam prvi put stigao tamo, u Manastirskoj tapiji, onoj dva-tri kilometara dugoj poplavnoj vrbovoj šumi s leve strane korita Morače, gledao sam veliku koloniju gnezda raznih vrsta čapalja i fendaka (najmanja vrsta kormorana) iznad koje su se rojile hiljade ptica. A ipak, to je bio tek jadni ostatak nekadašnje veličine ptičijeg eldorada, kako su s ponosom govorili ljudi iz Podgorice. Za otkrivanje ornitofaune Skadarskog jezera, a naročito kolonije ptica kod manastira Sveti Nikola, zaslužan je jedan čudesni čovek, Bečlija i nesuđeni marveni lekar Ljudevit plemeniti Firer (Ludwig von Führer), ornitolog, lovac, prirodnjak, avanturista i obaveštajac (znam da vas ta kombinacija više ne iznenađuje). On je tokom poslednje decenije 19. veka krstario Crnom Gorom i opisivao njene ptice i ostalu prirodu. Bio je prijatelj Princa Prestolonaslednika Danila, uživao zaštitu dvora i imao ključ od svakih vrata. Po vrućoj crnogorsko-turskoj granici kretao se hrabro i slobodno, ne vodeći računa s koje je strane. Govorio je i pisao srpski, vešto je preparirao ptice i slao ih Velikom Rajzeru u sarajevski Zemaljski muzej. Onda je prešao u Kluž, u današnjoj Rumuniji gde je osnovao zbirku ptica u tamošnjem muzeju. Vratio se zatim u Beč, i Veliki rat proveo u novoosnovanom Zemaljskom muzeju Donje Austrije. Posle rata je otišao u Ameriku i radio za Karnegijev muzej u Pitsburgu.

Vranjina svoje ime nosi već desetak vekova i drago mi je što je nazvana po pticama, makar to bile i vrane. Kad sam počeo da dolazim na to ostrvo, odmah mi je bilo upadljivo da ima mnogo vrana. Vrane na Vranjini zaista tamo imaju neke naročite pogodnosti. Jedno je blizina velike kolonije ribožderih ptica kod manastirišta. Od ranog proleća odande vrane kradu jaja i novoispiljene mladunce. Kasnije, kad roditelji počnu da donose hranu mladima vrane čiste koloniju od ispuštene ribe, uginulih mladunaca i otpadaka. Čim vide da se neki čun uputio u pravcu kolonije ptica, jato vrana krene da ga prati. Svaki prolazak čuna blizu gnezda poplaši ptice i one poleću, a pljačkaške vrane se odmah okomljuju na nebranjena gnezda.

Duž južnih obala Vranjine osim toga ima nekoliko žala sa šljunkom i peščanih sprudova od nanosa Morače. Tu se, u plitkoj vodi mrestila skadarskojezerska endemska ukljeva, nekad najvažnija ribolovna vrsta na Jezeru. Sušila se na dimu po selima i izvozila. U Beogradu se u mom detinjstvu jela obično na Badnje veče, a kupovala se u bakalnicama pod imenom saraga, u vidu venca dimljenih zlatkastih ribica nanizanog na savijen vrbov prut. A vrane su se izveštile da love ukljeve gacajući u plitkoj vodi, kad se hiljade tih ribica u transu sjati na jezerske plažice.  Zaista, Vranjina je uvek imala čime da privuče vrane.

Prvih godina mojih istraživanja ptica Skadarskog jezera, Vranjina i Biološka stanica na njoj bili su mi postali druga kuća. U njoj sam živeo, u nju sam dovodio prijatelje i tamo sam primao goste. A kao samotnjaku, značilo mi je odakle svakog jutra zorom krećem na put na kom ne znam unapred šta me čeka. I kamo se uveče vraćam zadovoljan i ispunjen. Imao sam svoju luku. Padao mi je na pamet portre mog oca iz studentskih dana, delo mog strica, sa natpisom „Aventurier dans le port“ (Avanturista u luci). Kad bih se preko sredine jezera vraćao predveče u luku, pevao sam iz sveg glasa, obično neke talijanske anarhističke pesmice. Refren jedne je govorio da, ako se svakom sklanjamo i izbegavamo svaku opasnost, ostarićemo a nećemo imati o čemu da pripovedamo… Ta je pesma pevala i o polenti s kestenjem. A zašto sam pevao, ja koji po pevanju nisam poznat? Stekla su se tri važna razloga. Prvo, miljama unaokolo nije mogao niko da me sluša. Drugo, razdrndana penta se toliko tresla, da se to preko moje ruke prenosilo na celo telo i davalo onaj nedostajući vibrato mom glasu. Na kraju, od buke motora nisam ni sam sebe mogao da čujem.

A onaj zavodljiv, vrludav miris, koji se proteže od aerodroma do Vranjine? Pa, on mi je svaki put potvrđivao da u stvarnosti može da postoji i ono što se još ne vidi i što ne može da se dodirne.

Se non ci ammazza i crucchi,
Se non ci ammazza i bricchi,
I bricchi ed i crepacci
E il vento di Marenca,
Quando saremo vecchi
Ne avrem da raccontar.

[1] Pavle S. Radusinović: Skadarsko Jezero i njegov obodni pojas (geografska promatranja). Titograd 1964: Grafički Zavod.

[2] Ljubomir Pavlović: Sokolska Nahija. Beograd 1930: Naselja i poreklo stanovništva 26, srpski etnografski zbornik 46.

[3] Andrija Jovićević: Zeta i Lješkopolje. Beograd 1926: Naselja i poreklo stanovništva 23, Srpski etnografski zbornik 38.

Naslovna fotografija: Igor Ćurčija: Brca (klisura Grlo) 2018.

Ima nekoliko mesta koja su u mom iskustvu naročito važna, ne važnija od drugih kojima sam sklon da se vraćam, nego drukčije važna. To su mesta u kojima (ili na kojima) se otvaraju mnoge teme i svaka se dovodi u sumnju. Takva mesta me vraćaju u mladost, u ono vreme kad sam znao sva pitanja i nijedan odgovor.

Jedno od tih mesta je Grlo, za koje onomad zatražih pomilovanje. Otkrio sam ga rano, to jest na vreme, 29. maja 1966, onda kad sam kao student počeo da proučavam ptice Crne Gore. Bio sam se sav usredsredio na Skadarsko jezero. Pošto sam sa severne, kontinentalne strane upoznao planinsku pregradu koja to ogromno (u balkanskim razmerama) jezero odvaja od mora, rešio sam da vidim kako to izgleda s druge strane, od mora. Prošavši vozom kroz tunel „Sozina“ našao sam se na železničkoj stanici Sutomore. Pučina plava je pukla pred mojim očima, ali sam joj odmah okrenuo leđa. Moj cilj se nalazio na suprotnoj strani.

Većina od nekoliko hiljada kupača, koliko se dnevno sjati na kilometar i dvestametarsko peščano-šljunkovito žalo Spičanskog zaliva, gleda samo more, pojas plaže i ugostiteljsko-smeštajnu zonu između mora s jedne i „magistrale“ i železničke pruge za Bar s druge strane. Šta se nalazi iza te linije, obično nikog ne zanima. Hic sunt leones (lat, ovde ima lavova) pisalo je na beloj površini neistraženog dela Afrike na starim mapama. Možda su samo još poneki (ni za te poneke nisam siguran) svesni razgledničke pozadine u vidu sivog kamenog masivnog zida Sutormana naspram plavog neba. Sutorman je naziv jednog prevoja, ali se sve češće koristi za ceo taj severozapadni deo planine Rumije.

Tako sam krenuo u brda, bez sasvim jasnog plana i imajući samo jednu prastaru topografsku mapu 1:50.000 sa malo detalja i nepouzdanom toponimijom. Prirodnjak u meni (iako na studentskom nivou), a još više planinar, potrudio se da se orijentiše i uoči gde se nalazi da bi odlučio kuda dalje. Naime, žala i peščane plaže na moru su nešto očekivano, tako da na razmišljanje o njihovom nastanku obično niko ne gubi vreme. Ja međutim gubim, ali možda gubiti nije najbolji glagol.

Tamo gde je neka povelika plaža, kao na primer u Sutomoru, ima smisla zapitati se otkud toliki pesak? I potražiti odgovor. Dvadesetak godina docnije, pravio sam, sa školskom drugaricom Ivankom Ilić, jednu emisiju sa baš takvim naslovom: „Otkud pesak u moru?“ Išla je 1988. na obrazovnom programu RT Beograd u okviru serije o prirodi Ulcinjskog primorja. Takve plaže naime nastaju od stena izmrvljenih na kopnu, koje (stene) neka moćna reka donese u more. Posle ga morske struje i talasi naslažu na obalu u vidu peščane ili šljunčane plaže.

Stigavši te 1966. u Sutomore, potražio sam takvu silnu reku – prenosioca šljunka i peska s kopna u more. A nje nije bilo nigde.

Na jugozapadnom kraju plaže našao sam samo da stiže nekakav potok, sasvim slabašan. Izbivši na plažu, vijugavo se zakoprca i čak izgubi u pesku ne stigavši do samog mora. Pogledao sam uz njega, prema planini Rumiji, odakle je dolazio. Na oko kilometar daleko u vazdušnoj liniji video sam nešto što mi je odmah nateralo srce da zalupa s puno nade – kao neki stenoviti prolom, poput kamenih vrata ili proseka između dve vrletne stenčuge, onakvog kakvi se u dinarskim krajevima u narodu zovu ždrijelo. Odmah sam krenuo tamo. Malo dalje naiđoh na kameno-betonsko perilo na kojem je jedna žena prakljačom lupala i ispirala veš u tekućoj vodi. Jeste, 1966. godine. Zapitah je kako se zove taj potok. Vrelo, reče ona. Kasnije sam saznao da se to mesto zove Bjelila (jer se tu bijeli, pere i ispira roba) a vrelo je Brvačko vrelo.

Pođoh uzvodno pored korita u kome je bilo sitnijih i krupnijih oblutaka i ubrzo dođoh do Vrelovog vrela, skroz obraslog. Dalje se nije moglo iako se videlo da se suvo korito nastavlja prema onom ždrelu, klisurskom proseku. Nađoh put, čistu pešačko-magareću stazu koja vodi uzbrdo, zapadnom stranom sve strmije doline i izađoh iz maslinjaka i voćnjaka sutomorskih, tačnije spičskih. Spič je zapravo izvorni naziv nekoliko zaselaka koji se u novije vreme nazivaju Sutomorem. Na mletačkim kartama Spič je Spizza ili Spizzi i, po italijanskim izvorima, to je samo talijanizirani slovenski naziv, a ne obrnuto. Međutim, po Borislavu Stojoviću (Toponimi u barskoj opštini. Matica: proljeće 2011) a koji nije uvek pouzdan, to ime dolazi od latinske reči Hospitium, lat. svratište koje se nalazilo u Benediktinskom samostanu Svete Marije na Ratcu.

Našavši se u degradiranom vegetacijom obraslim kamenjarima, otvorio mi se pogled na veličanstveni ulaz u klisuru. A levo, visoko na vrletnim padinama, skoro na liticama, primetih potpuno izloženo, a gotovo nevidljivo – najčudnije selo koje sam dotad video. Bilo je doslovno prilepljeno za stenje, poput lastinog gnezda. Procenio sam da je bar 60 metara iznad moje glave. Podsetilo me je na Meteora ili na tibetanske manastire, jer su mnoge kuće imale kameno prizemlje i drveni sprat.

Gornja Brca je čini mi se bila jedinstveno naselje. Ja bar ništa takvo nigde nisam video. Iste te 1966. godine, ili malo ranije, za Brcu se zainteresovao arhitekta Nikola Dudić (kasniji profesor beogradskog Arhitektonskog fakulteta) i opisao to čudno selo uočavajući i izvesne odlike njegove urbanosti (Dudić N: Selo Brca kod Bara. Beograd 1967: Arhitektura i Urbanizam 48: 46–50). Već sam položaj sugeriše da je to selo u zbegu, skriveno od gusarskog pogleda s mora i dovoljno udaljeno da mu se ne može prići neopaženo. Bilo je idealno da mi potpali maštu i navede me na svakojake romantičarske spekulacije o nastanku i istoriji tog izvanrednog mesta.

Ta jedna jedina staza koja vodi do sela mogla se braniti od napada neke manje, lako naoružane i neodlučne grupe pljačkaša-pešaka koja se ne bi trudila da se lomata po okolnim kamenjarima. Potražio sam pogledom ima li ostataka kula ili drugih odbrambenih fortifikacija iz kojih bi se Brca streljačkom vatrom mogla braniti od nekog organizovanijeg i upornijeg napada s mora. Ne, ništa. Najbliže utvrđenje bilo je dole na moru, na Golom brdu. Ni traga bilo čemu nalik toretima i kulama u selima u Dalmaciji, Metohiji, u Svanetiji (Gruzija). Nije to bilo naselje onih koji su se spremali za odbranu niti imućnih žitelja koji bi imali da brane neko naročito blago. Nisam video nikakvih ukrasa na kućama niti traga luksuza. Ne, Brvačani nisu bili bogati.

Celo selo je bilo zbijeno duž jedne uske ulice provučene izohipsom. To je više hodnik nego ulica jer su s obe strane kameni zidovi kuća tesno građenih u nizu, a na mnogim mestima su drveni spratovi postavljani odozgo, iznad ulice, tako da je celu pokrivaju. Gornji sprat jedne kuće oslanja se na zid one preko puta. Ulica je široka jedva dva metra, tako da se dva natovarena magareta moraju pažljivo mimoilaziti.

Većina kuća ima krov na jednu vodu nagnut paraleno s nagibom terena na kome su, što pojačava utisak zalepljenosti celog naselja za stenu. Drveni spratovi i nadgradnje, takozvani skalari (Vuksanović D: Tradicionalna arhitektura Crne Gore. Podgorica 2005) od potamnelih su dasaka, nebojeni i bez rezbarskih dekoracija. Opšti utisak je naglašeno strog, osamljenički surov, sasvim u asketskom skladu s negostoljubivim krševitim predelom.

Teško je proceniti koliko su stare te kuće, s obzirom da su već 1966. bile mahom napuštene i u ruševinama. Violeta Rovčanin misli da su građene u 17. veku kao ubežište od turskih gusara. Pozivajući se međutim na predavanja Podgoričanina profesora Ranka Radovića, sa novosadskog arhitektonskog fakulteta, Aleksandra Veljković veruje da je selo mnogo starije, čak za pola milenijuma, nastalo u 12. veku. Svejedno, stanje grada duhova u kome se ipak još tinjajući drži poneko od ovozemaljaca, zadržalo se do danas, evo već više od pedeset godina od mog prvog ulaska. O tome svedoče ove skorašnje fotografije g. Igora Ćurčije.

Prošavši kroz Brcu, nastavio sam jedva prepoznatljivom stazom prema ulazu u klisuru. Odjednom sam se našao ispod skoro vertikalnih stena i, sa zaslepljujućeg sunca koje se odbija od belog krečnjaka, ušao u plavičastu senku litica koje su se nadnosile nada mnom. Koraci mojih bakandži po kamenu su se naglo oglasili pojačanim odjekivanjem. Zastao sam da se prepustim tišini.

Korito potoka, koje se ispod Stare Brce naziralo duboko ispod puta, sad je iskočilo gore i došlo na dohvat. Bilo je od onih haotičnih korita kojima hučne i bučne bujice valjaju drvlje i kamenje pa ih naglo ostave tamo gde se zateknu kad voda presahne. Iz korita se ni žubor nije čuo. Bilo je potpuno suvo.

A onda su se začule ptice.

U najakustičnijem mogućem prostoru sa svih strana su dopirali razni zvižduci i dozivanja, ponekad udvojeni i utrojeni odbijanjem zvuka od stena. S moje leve strane je insistirao zviždanjem brgljez lončar, a na steni desno je izvijao svoju frulu modrokos. Dve crne senke prođoše mi visoko iznad glave i začuh zvonko čavkanje žutokljunih galica. To već nije bilo za šalu. Ornitolog se prenu u meni. Visokoplaninske, alpske ptice na samo 200 metara nadmorske visine i na manje od dva kilometra od mora? Hej!

Polako sam postajao svestan da se nalazim na mestu gde su sve podele, kojima sam robovao, bile sporne. One su postojale i dalje, ali se na njima nije mogao zasnivati nikakav ni naučni ni životni stav. Pre podne je ova istoku okrenuta litica bila osunčana, a posle podne ona naspram nje, okrenuta zapadu. Tamno i svetlo, dobro i zlo, pravda i krivda, lepo i ružno, forma i suština, kontinentalna planina i mediteransko primorje, sve su te dihotomije, odavde iz Grla gledane, postale trice i kučine. Samo je, nasuprot tome, vreme bilo opipljivo. Dok sam bio vrlo mlad, a takav sam bio kad sam prvi put kročio u Grlo, često sam razmišljao o pogrešnosti krupnih podela. Otkako sam ostario, retko razmišljam o nečem drugom.

U sredini najužeg dela Grla, a objasniću zašto ga tako zovem, u suvom koritu nalazio se ogromni kamen, podjednako udaljen i od jednog i od drugog stenovitog zida. Mislim da je takve kamenove odvaljivao Polifem i bacao ih na Odiseja i njegovu družinu. Bio je nepravilno poliedrast, visok pet-šest metara. Videlo se jasno da je pao s neba, otkinuvši se sa nadnosećih se litica, u neko vreme kad su sile besnele nad Rumijom. Uzverah se na Polifemov kamen, osvrćući se da se odnekud kiklop ne pojavi da me dubokim hrapavim glasom upita – što ti tu činiš?

Kiklopska osmatračnica mi je pružila savršenu poziciju za razgledanje novootkrivenog predela, za osluškivanje i osmatranje ptica, za uživanje i maštanje. Nije prošlo mnogo, a ja sam zaključio da bih ovde mogao da ostanem zauvek. Iako nisam ništa agresivno činio, ćutao sam, nisam pravio nagle pokrete, ipak sam identifikovan kao uljez. Par obližnjih gorskih lasta, zaključio je da sam preblizu njihovom gnezdu skrivenom u jednoj pukotini. Zaletale su se prema meni besno škljocajući kljunovima, a onda na oko metar i po od moje glave menjale pravac pa hvatale zalet za novi napad. Odmakao sam se koliko sam mogao ka suprotnoj ivici vrha Polifemovog kamena (nisam imao baš veliki manevarski prostor) i okrenuo glavu da ne gledam ka gnezdu. Bilo je to dovoljno. Prihvaćeno je kao znak odustajanja odnosno kao potvrda braniocima da su uspešno odvratili predatora.

Razgledao sam i pokušavao da odgonetnem kako je nastalo Grlo, taj veličanstveni prolom u stenovitom masivu Rumije, tik ispod vrha „Tri šestice“, na mapama označenom kao Mala Vrsuta (666 m). Taj deo klisure ide cik-cak, a baš se na severozapadnoj strani nalazi jedna zastrašujuća uglačana stena, delimično s negativnim nagibom. Izgleda kao da su u nekom davnom periodu silne vode, danas suvog potočića obeleženog na kartama kao Vrelo, dugo udarale u tu stenu, brusile je, glačale, i podlokavale.

Ono što zbunjuje je međutim pitanje odakle je dolazila ta toliko moćna voda? Razvođe na Rumiji jedva ponegde prelazi 1000 m nadmorske visine i nema nigde nikakvih velikih sabirnih slivnih površina. Glečera koji bi se topili takođe nije bilo. Ostaje jedino da zamislimo neke jako dugačke kišne periode, kada je klima bila sasvim drukčija od današnje. Tada je silni erozioni materijal potokom Vrelo kroz Grlo transportovan u Spičanski zaliv. A more ga je onda separiralo i vratilo na obalu u vidu sutomorske plaže.

Pa čak i tada, teško da bi se našlo dovoljno erozione snage za toliko delo. Grlo je čini mi se ipak raspukli nabor planina koje su se dizale tektonskim silama. A zašto ga ja stalno zovem Grlo? Ni na jednoj od topografskih karata nisam našao da je obeležen toponim te klisure, a nisam našao ni lokalnog poznavaoca ili imenovaoca reljefnih oblika. Pa kad drugi neće, ja ću. Na vojnoj topografskoj karti 1:25.000 iz 1974. (Titograd 3-1) krševiti vrh jugoistočnog dela proseka obeležen je kao Grlo od Čuleta (425 m). Zapadna litica tog vrha je već registrovana među alpinistima kao vrlo težak penjački smer (težine IV).

Pokušao sam da otkrijem šta je ili ko je Čule ili Čulet, ali nisam uspeo. Postoji jedan zaselak u Istri koji se zove Čuleti, ali se homologija teško može uspostaviti. Možda reč ima veze s turcizmom koji označava pokrovac ili ćebe. Ali dobro znam šta je grlo i koji oblici reljefa ne dobijaju takve toponime. Nikad niko grlom nije nazvao nijedan kameniti vrh, čuku ili isturenu stenu. Ne vala! Grla i ždrela su uvek nazivi proseka, proloma, tesnaca, suteski i suženja. Zamislio sam odmah vojnog kartografa koji se (možda već zamoren) lomata po kamenjarima iznad Spiča, da zapiše ono što mu lokalni kazivač prstom pokazuje. Kartograf je vojnik i najviše ga zanimaju istureni oblici reljefa, orijentiri, pa greškom naziv Grlo upisuje na vrh umesto na tesnac. Ovo sam naravno izmislio, kao i Branu Termoforčića.

Nedavno mi je ipak jedna rođena Brvčanka, doktorka Milica Kovačević potvrdila da sam bio u pravu kad sam ovaj klanac identifikovao kao Grlo od Čuleta. I ponudila zanimljivo i prihvatljivo tumačenje naziva Čulet. Na venetu se kaže culet za ono što je na italijanskom culetto, dakle stražnjica, u deminutivu.

Ta klisurica je toliko bila savršena da je momentalno obuzela sve misli ranog naučnog prirodnjaka u meni. Imala je sve: u njoj su se dramatično dodirivali mediteran i planina i predavali jedno drugom ono po čemu su se razlikovali. To je bilo mirno mesto prijateljskog susreta i razmene dobara na poprištu nekadašnjeg burnog geološkog sukoba u kome su se lomile stene, rušilo kamenje a grebeni pucali nadvoje. Zavodljivosti materijalnog prisustva vremena u klisuri Grlo, najavljenog prodromusom provučenim kroz Staru Brcu, nisam mogao da se oduprem. I sve to praćeno ne malim brojem ptičarskih bisera.

Iste godine sam u junu ponovo došao u svoje Grlo, da proverim ima li tamo galica, belih kanja, orlova zmijara i beloglavih supova. Imalo je. A nisam mogao da sačekam da podelim to s još nekim. Najpre sam već sledeće godine tamo odveo buljuk jorkširskih posmatrača ptica koje sam već pominjao. Ne samo da su se oduševili, nego smo imali sreće da nam paradiraju mnoge ptice, a naročito jedan krški soko. Iznad naših glava, a posadio sam svoje goste, razume se, na Polifemov kamen, prohujao je iz klisure jedan soko i stuštio se dole ka Sutomoru koje nam je bilo kao na dlanu. Prizor krškog sokola u letu, gledanog odozgo, zaista je retka prilika. To je najlepši evropski soko: leđa su mu plavosiva, poput čistih krečnjačkih litica u senci, a glava riđa, baš iste boje kao stene na suncu obojene oksidom gvožđa iz zemlje crvenice. Ja nisam video pticu koja je bojom toliko usklađena sa klisurom Grlo.

Još smo zadivljeno komentarisali iznenadnu pojavu krškog sokola i blizinu s koje smo ga posmatrali, kad se iznad Sutomora on ponovo pojavio u daljini. Već je bio uhvatio nešto, možda goluba, i tako opterećen se uzdizao zavojitim letom. Nije mogao direktno da se vrati u Grlo (a možda nije ni hteo, zbog nas), već je desno hvatao uzlazne struje iznad vrelih osunčanih kamenjara. Gledali smo ga nekoliko minuta kako se spiralno penje, a kad je dostigao potrebnu visinu, samo je klizećim letom zamakao za vrhove stena u pravcu nevidljivog gnezda.

Otada sam mnogo puta posećivao Grlo, kad god sam imao priliku, a imao sam često jer sam redovno dolazio na Skadarsko jezero, naročito dok sam prikupljao podatke za doktorsku disertaciju. Naravno, britanski birdwatchersi su Grlo uvrstili u svoju redovnu Ornitholidays crnogorsku ponudu. Voleo sam da i kolege i prijatelje povedem, kad god sam uspevao da ih nagovorim. Uživao sam u njihovom iznenađenju i neretkom ushićenju. Međutim, nisam svakog uspevao da navedem na avanturu pentranja u Brcu i do u Grlo.

U Sutomoru ima jedna divna kuća na moru, na stenama na jugoistočnom kraju plaže, u delu Spiča koji se zove Zelen. Pripadala je roditeljima moje školske drugarice Silve Ćurčije, koja je tamo provodila leta. U vreme kad sam otkrivao Grlo, Silva je bila student likovne akademije. Pošto sam ja tad intenzivno radio na Skadarskom jezeru, Silva bi ponekad sela u Sutomoru na voz i, prošavši njime kroz onaj tunel „Sozina“, sišla na Vranjini. Tu bih je ja sačekao, ukrcao u čun i odvezao je na neki od živopisnih jezerskih rtova ili ostrvaca. Tamo bih je iskrcao i ostavio da slika, sama samcita, a ja bih produžio za svojim pticama. Posle podne bih je na istom mestu pokupio i odveo na večernji voz. Tako su nastale neke od značajnih ranih i kasnije izlaganih slika slikarke Silve Ćurčije.

Leta 1967. imao sam na Skadarskom jezeru još gostiju. Moj školski drug Mile Meandžija, student medicine, posle planinarenja po Prokletijama zajedno sa mojom sestrom i zetom, sišao je sa svojom grupom na Skadarsko jezero da se vidi sa mnom. S njim je bio i kolega medicinar B. iz Beograda, a koji će mnogo kasnije postati i Dubrovčanin, i još dva mlada Francuza-planinara. Bili su prilično iscrpljeni višednevnim planinarenjem, a Francuzi su imali na jagodicama opekotine od sunca. Uzeo sam veći čun i provozao sam se s njima da im pokažem divlje divote Jezera. Prespavali su u svojim vrećama u tadašnjoj Biološkoj stanici Vranjina koja mi je bila baza, a sutradan smo vozom otišli u Sutomore, u posetu našoj drugarici Silvi.

Nisam uspeo da ih nagovorim na penjačku avanturu u Brcu i klisuru Grlo, a nisam ni imao srca da suviše insistiram. Bio je to moj jedini takav neuspeh, pa sam ga zato i zapamtio. Svi smo prespavali u kući Silvinih roditelja. Ujutro je planinare bilo nemoguće probuditi, pa je Silva iskoristila divno jutro da mi pokaže zidine tvrđave na jarkocrvenom Golom brdu. Iza, dizala se mračna mordorska kamena kupa krunisana tvrđavom Haj Nehaj.

U glavi sam tih prvih godina stalno pisao čas analitičku čas sintetičku raspravu o pticama klisure Grlo, kojoj nisam još nadenuo pravo ime. U svojim terenskim dnevnicima lokalitet sam upisivao kao Klisura Brsatskog potoka, na osnovi zabeleženih reči jednog nepouzdanog lokalnog kazivača, koji nije imao baš svaki od prednjih zuba. Brsat ne postoji već se selo zove Brca. Mislio sam da je to množina srednjeg roda (pluralia tantum), ali su mi upravo javili da je to jednina ženskog roda. Od imenice Brca teško je međutim izvesti izgovorljiv pridev. Možda zato pridev glasi  brvački? Za ono Vrelo našao sam da pišu Brvačko vrelo. Kao da je Brca postala od Brvca, mesta gde se potok može preći preko malih brvana? Možda i jeste tako. U svakom slučaju, kada sam kao diplomirani biolog dobio poziv za Treći kongres biologa Jugoslavije, koji se imao održati u junu 1969. u Ljubljani, reših da se na svom prvom javnom nastupu predstavim pticama svoje omiljene klisure. Napisah apstrakt pod naslovom „Karakteristike ornitofaune klisure Brsatskog potoka …“ I poslah!

U međuvremenu sreća mi se osmehnula i ja dobih posao asistenta. Doduše, na određeno vreme. Postao sam ono što sam celog dotadašnjeg života želeo: profesionalni ornitolog. Odmah sam poslao dopunu u Ljubljanu: da ispod mog imena piše: Institiut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Beograd. Tako je apstrakt i odštampan u Knjizi plenarnih referata i izvoda. Ja međutim, svoj referat nikad nisam u Ljubljani održao. Životni događaji su me u tom trenutku usmerili na drugu stranu. Tako su rezultati mog ornitološkog rada u Grlu objavljeni tek 1977. u Zagrebu, u kratkom članku u časopisu Larus, pod mišljah popravljenim naslovom „Klisura kod sela Brca… i njena ornitofauna“. A opet sam pogrešio – trebalo je da piše kod sela Brce.

U Grlo sam vodio i sve troje dece, Filipa, Milicu i Đorđa, dok su bili mali. Odsedali smo u kući strica moje supruge Olje, Đure Rajačića, u sutomorskom naselju „Ivan Milutinović“, nedaleko od kuće moje školske drugarice Silve. Bio je običaj da na dužim putovanjima deci pričam priče iz ciklusa o Termoforčić Brani. U nastavcima. To je deci pomagalo da lakše podnesu putovanja, promene ambijenta i ograničen zatvoren prostor, naročito ukoliko je loše zimsko vreme. Brana Termoforčić je bio hrabri kovrdžavi dečak neodređenog uzrasta, ali stalno u uzbudljivim akcijama, doduše nenasilnim. Njegovo neobično prezime potiče iz vremena kad ga je jedan zli volšebnik privremeno pretvorio u termofor. A i to je bilo dok sam ja bio dete. Za to vreme Brana nije odrastao i tako je sačekao da ga upoznaju i moja deca.

Specifičnost sage o Termoforčić Brani leži u tome što bih ja u svakom nastavku detaljno opisivao mesto događaja, i gle, iza okuke se (ako smo putovali kolima) pojavljivalo baš to i takvo mesto. Ili bismo, posle večernje priče, sutra krenuli u šetnju ili na izlet i obreli se na poprištu raspleta u sinoćnjoj priči! Jedna naročito dramatična epizoda u kojoj su, pored Brane i njegovog stalnog zaštitnika dr Mišića, učestvovali strašni Ali-Paša Nehajski sa svojim krvoločnim krdžalijama, rešavala se uz pomoć zagonetnog Mlečanina poznatog samo kao Crno Pero (La Penna Nera). Kada smo se sutra obreli na zidinama Haj Nehaja kod Sutomora, razgledali smo detaljno mesto gde je Ali-Paša oboren s konja. Prošli smo i kroz prolaz kroz koji su Brana i šmekerski dr Mišić, uz pomoć Crnog Pera, izvukli iz ropstva lijepu Brvačanku Jelenu. Dodirnuli smo i ostale opipljive pojedinosti iz te priče.

Ne tvrdim da su deca zahvaljujući tome baš poverovala u moje priče. Ali im je bilo sasvim lako da se užive u iluziju i da sa zanimanjem iščekuju nastavke. Tako smo išli i u klisuru Grlo, prethodno prošavši kroz selo duhova. Sva su se deca naravno ispentrala na Polifemov kamen. Na kraju smo morali da odemo i do Ratca, mesta na kom se, pored samog manastira Svete Marije Ratačke odigralo spektakularno bekstvo Brane Termoforčića uz pomoć balona napunjenog vazduhom zagrejanim geo-termalnim otrovnim gasom iz jedne fumarole iliti duvala (Puhalo strave). Videli smo naravno mesto gde je, na samoj obali, nekad bila ta fumarola. Monasi su posle onog događaja morali da je zatrpaju i zapečate, tako da se sad vidi samo gomila nabacanog kamenja.

I kad su deca odrasla, Olja i ja smo s jeseni povremeno dolazili u kuću porodice Rajačić. Sticajem okolnosti imali bismo buran društveni život, jer su nam u posetu dolazili prijatelji iz Kotora, Petrovca, Podgorice, Virpazara, Bara i Sutomora, ili smo im mi uzvraćali. Da za goste uvek bude neko prvoklasno iznenađenje iz morskih dubina, starao se sutomorski Čuburac M. Bio je neverovatno sposban ribolovac, tako da je jedno vreme bio i stalni dobavljač kapitalnih primeraka riba za ihtiološku zbirku Prirodnjačkog muzeja. Posetioci Galerije na Kalemegdanu imali su priliku da vide izložene neke od tih reprezentativnih primeraka.

Jedno veče okupilo se poveliko društvo, a kad je na sto izneta krupna lica, gosti uzviknuše od divljenja, a mojoj kumi Neveni iz Petrovca na moru, ote se ocena – „ovo je prava morska neman!“. Bio sam vrlo raspoložen, a možda se probudio i zadremali narator Termoforčić Brane, ili je bilo nešto treće, tek, pogledah kumu ozbiljno i upitah – „i u Petrovcu je tako zovu?“ Kuma objasni da je htela samo da kaže kako je riba ogromna. S istom ozbiljnošću, dok sam sipao vino gostima, a Olja delila mirisne pušeće se drhtave komade lice, počeh da objašnjavam kumi, i ostalim gostima, kako u Spiču tu retku vrstu ribe zovu baš tako – neman i retko uspevaju da je ulove.

Slušali su me sasvim pažljivo i ćutke. Detaljno sam opisivao život i bizarne navike te ribe. Tvrdio sam i da se taj naziv, samo u romanskoj verziji s udvojenim –m- nemmano ili s jednim m, ali sa umekšanim nazalnim slogom na kraju – nemagno, pojavljuje već u izvorima i dokumentima dubrovačkog arhiva od 15. veka, ali da se veruje da je naziv slovenski i mnogo stariji. I, dodadoh, ako je istina da su Nemanjići rodom iz Brce spičanske i da su bili nadasve vešti ribari, moglo bi biti tačno ono tumačenje po kome su Nemanjići prezime dobili po… Ne stigoh da završim, kuma Nevena dreknu – „Ma daj, Voki …!“

Zahvaljujući lovini koju sam nabavljao od Čuburca M, prvi put sam probao lampuge, a M. nam je pokazao i kako se prže lignjuni a da ostanu meki. Naučili smo i kako se u ulju kuvaju palamide, tako da imaju isti ukus kao tunjevina bonito iz konzerve, pa i bolji, a mogu isto toliko i da traju. Mnoge susrete i zanimljiva iskustva imao sam u Sutomoru nad koje se Grlo uvek nadvijalo.

Mislim da je moje poslednje ronjenje na dah bilo kod jednog obalskog kamena na kome se naselio morski puž zvani šlem, došljak u taj kraj. Poznat je kao ubica mušula, kunjki i drugih školjaka. Opremu mi je pozajmio sutomorski komšija, istoričar umetnosti i dizajner Z, inače podvodni ribolovac na glasu. Sticajem okolnosti, nekoliko godina kasnije organizovao je nastup Prirodnjačkog muzeja u jugoslovenskom paviljonu na svetskoj izložbi EXPO’93 u Lisabonu. Onog sa ajkulama.

Spič i njegovo kamenje su mi se pojavili i četiri godine kasnije, oličeni u Miju Mijuškoviću originalnom skulptoru koji radi s kamenom i drvetom. Potpuno izvoran i samorastan, taj Nikšićanin, meteorološki tehničar po školi i profesiji, nastanio se u Spiču. S ogromnom strašću Mijušković godinama navaljuje na kamen nastavljajući vajarski rad prirode i neosetno ga preusmeravajući u skladu sa svojim idejama ili vizijama. Ili je obrnuto, možda baš priroda kroz Mija Mijuškovića samo ubrzava ostvarivanje svojih zamisli i ciljeva. Bilo kako bilo, njegovi monumentalni obluci glatko su se uklopili u koncepciju serije izložbi u Galeriji Prirodnjačkog muzeja pod nazivom „Odrazi prirode“. Izložba je bila otvorena 1997. Te večeri, kao da se nešto kamenova Grla od Čuleta dokotrljalo na Kalemegdan.

(Naslovna slika: Žarko Todorović: Dubrovnik)

Desilo mi se jednom da sam poželeo da se preselim u Dubrovnik. Bilo je to posle moje tamošnje pecaroške inicijacije morskog lova na bukve pomoću štapa i kanapa, ali to nije bio moj jedini motiv. Do tad sam već nekoliko puta odlazio u posetu dubrovačkom Biološkom institutu u Tvrđavi Svetog Ivana u gradskoj luci, poznavao sam tamošnje biologe, a naročito dubrovačkog ornitologa Ivana Tutmana. Sa svima sam se sretao na naučnim skupovima diljem ondašnje Jugoslavije. Sa nekima i van nje. Upoznao sam i mladog direktora Instituta Adama Benovića. Odmah mi se dopao – bio je visok i imao je možda čak za milimetar duži nos od mene.

Pa sednem i direktoru Instituta napišem svoju ponudu okićenu radnom biografijom i bibliografijom kojom sam u to vreme bio sasvim zadovoljan. Vrlo samouvereno i s nešto preterivanja opisao sam mu šta bih sve mogao da radim za njegov Institut i koje bih sve međunarodne programe mogao da donesem u Dubrovnik. Posle izvesnog vremena, Adam Benović mi je ljubazno odgovorio da mu je jako žao, ali da je mesto ornitologa već popunjeno, a njihov mali Institut ne planira da proširi istraživanja morskih ptica niti selidbe kopnenih ptica preko sinja mora. Tako nisam prešao iz Beograda u Dubrovnik. Da jesam, najverovatnije bih tamo dočekao i godinu 1991.

Moja sestra i zet su na svadbeno putovanje išli u Dubrovnik. I jedni moji kumovi. I mnogi poznanici. Hiljade parova mladenaca su iz Beograda kretale onamo. Većina Beograđana je tokom trajanja Jugoslavije bila očarana Dubrovnikom. I ja takođe, bez obzira što se obično trudim da mi se ne dopadne ono što svi vole. Dubrovniku nisam odolevao. Gurao sam se tamo kad god sam mogao, pod bilo kojim izgovorom. Sve dok nisam, sedeći u Beogradu, postao svestan šta zapravo gledam na televiziji u jesen 1991. Bio je to prenos uživo opsade Dubrovnika.

Mislim da pre toga nisam s većom pažnjom posmatrao nijedno granatiranje nekog grada u kome sam prethodne godine boravio, pa nisam imao iskustva. Sarajevo, Novi Sad, Beograd – doći će docnije. Gledao sam kako mine i granate tuku po mom Dubrovniku ili Dubrovniku mog života. Ne samo da uništavaju moja dotadašnja lična iskustva s putovanjâ, nego i živote ljudi koje poznajem, od kojih su mnogi bili Dubrovčani. Kuće nekih od njih su se videle na televizijskom ekranu. Gledao sam kako leti u vazduh „naš“ hotel Argentina (naglasak na –gen-)! Crni dim pokrivao je Porporelu i klupu na kojoj sam neke davne mesečinaste noći zaljubljen šapatom deklamovao „…Vrh Grada mjesec pluta kano ljuska.“

Opsadu i bombardovanje Dubrovnika vršila je Jugoslovenska Narodna Armija, moja vojska, vojska kojoj sam položio rezervnooficirsku zakletvu lojalnosti. Ne znam kako to danas zvuči, ali nisu mi strane tradicionalne porodične kategorije: oficirska reč i oficirska čast. Gledao sam 1991. i te „izveštaje s dubrovačkog ratišta“ i nalazio se u makazama. Iako sam i sam već sasvim prošao neke prstenove čistilišta u tom ratu.

Znao sam ono što zna svaki oficir i svaki pravi vojnik. Danas zvuči strašno, ali bio sam sasvim svestan da, ako se u Uneskovom svetskom nasleđu nalazi makar jedan protivnički (u ratu se kaže neprijateljski) vojnik, čak i nenaoružan, samo kao osmatrač, za svakog časnog oficira to postaje legitimnia vojna meta. Oblačenjem uniforme, isključuju se svi mirnodopski moralni kodovi, sentimentalni obziri i slatke građanske uspomene na prethodno stanje. Ili mi, ili oni. Prelazi se iz jedne realnosti u drugu. Ako nećeš ti njega, on će tebe. Samo nisam znao da li je to privremeno ili možda zauvek.

Tako se tad završio moj Dubrovnik. Nisam nikad više kročio tamo. Pratim preko interneta šta se dešava. Imam prijatelja, bivšeg Beograđanina koji povremeno dolazi pa se viđamo, ali kad ga nešto pitam, odgovara nerado, kratko. S nekima iz Grada i sa Kalamote moja se žena čuje ponekad telefonom. Obično za Gospu Veliku. Jedno vreme je pitala da li da dođemo opet na Koločep? Odgovarali su da zasad bolje ne, pa je prestala da pita.

Oko Dubrovnika ima nekoliko otoka od kojih mi je svaki ostavio poneko iskustvo, a ujedno zaokružio moj veliki i trajni utisak. Možda je počelo s Lokrumom i na Lokrumu 1966. na kom sam kao student proveo dve nedelje u okviru fakultetske botaničke ekskurzije. Na tom čarobnom ostrvu-bašti-muzeju, bez struje (protivpožarni uslovi) upoznao sam jedinstvenog čoveka, taksidermistu Andriju Lesingera, rodom Slavonca. Već nekoliko godina bio je angažovan da se brine o zoološkoj zbirci tamošnjeg muzeja koju je osnovao Valtazar (Baldo) Kosić, dubrovački prirodnjak na prelazu 19. u 20. vek. Istraživački brod dubrovačkog Instituta zvao se „Baldo Kosić“.

Lesinger je bio neobičan veseo i neumoran čovek, retke kose i živih sjajnih očiju, strasno posvećen svom poslu. Zanesen. Toliko zarazno zanesen da je u posao uvukao i suprugu i obe ćerke. Ne samo da je brinuo o Kosićevim ogromnim zbirkama nego je preparirao hiljade novih eksponata. Odmah je u meni našao pažljivog slušaoca i sagovornika. Doduše, nisam uvek delio njegovo oduševljenje izgledom svakog od produkata njegove taksidermije. Mislim da nije dovoljno poznavao anatomiju životinja, pa nije uspevao da im da veran izgled i prirodni položaj u pokretu. Svejedno, uživao sam u njegovom društvu i njegovim pričama sa terena.

Koju godinu kasnije, za svoje prvo bračno letovanje odabrao sam dubrovačko ostrvo Šipan. Tad sam se valjda i prvi put ukrcao na MB Perast, slavni „vapor s dušon“, kojim ću u godinama koje dolaze stalno ploviti. Odseli smo u Luci Šipanskoj u parohovoj palati s pogledom na lokalni senoviti trg. Od kuće su počinjali vinogradi. Noću, kad se sve utiša, iz Polja se čulo melodično dozivanje čagljeva. Šakali naime vrlo vole grožđe. Sa Šipana sam zauvek u uhu poneo i jednu drugu pesmu – „Kad jesen opet dođe“ kasnije poznatiju u dubrovačkoj verziji „Kad palme njišu grane.“ U kući preko puta, do besvesti je tu pesmu uvežbavao mali šipanski tamburaški ansambl. Povremeno bi prekidali probanjem pesme „Tri palme na otoku sreće.“ Bez palmi nisu mogli da sviraju.

Jedne opet godine, sin Filip i ćerka Milica su mi bili sa obdaništem i školom istovremeno u dečjem odmaralištu na Jakljanu, još jednom od dubrovačkih otoka u elafitskom arhipelagu. Iskoristio sam da, posle jednog terena na Skadarskom jezeru, skoknem do Gruža i tu uhvatim „Atlasov“ hotelski „motor“ Argosy (ili neki iz te flote) koji je jedini svraćao na to dečije ostrvo bez stalnih stanovnika, pa se vodilo kao nenaseljeno. Iako sam prethodno od dece dobio razglednicu s pozdravima i porukom da im je divno, na licu mesta više nisam bio siguran da bi deca ponovo izabrala tu vrstu uživanja.

A duže od decenije sam s decom letovao na Koločepu zvanom Kalamota. Tamo su deca odrasla. Dok su bila mala, na peščanom Ingalu, a posle na kamenim pločama Vile Ruže. Ko nije bio na Koločepu, nek zamisli ostrvce s dva zaseoka, na domak Dubrovnika, bez ijednog kolskog puta, bez automobila. Ako vam deca umeju da plivaju, nalaze se u sredini skoro bez uobičajenih opasnosti. Mogu deca da provode leta bez zabrana.

Kako smo obično letovali u većem porodično-prijateljskom društvu, sa ukupno najmanje desetoro dece, jedina usvojena zabrana glasila je „Nemojte na Koločepu vaspitavati svoju decu. Radite to pre ili posle!“ Deca su se osećala slobodno, pa su se i ponašala mnogo bolje nego bilo gde drugde.

Uveče, posle rane večere, klinci su se okupljali dole kod pošte i Marine butege u Donjem Čelu. Ulice na Koločepu nemaju imena (bar tad nisu imala), pa smo taj trgu sličan prostor na proširenoj rivi krstili „Trgom Republike“. Aluzija je bila dvostruka: najvažniji beogradski trg je nosio to ime, a i najslavniji period istorije Dubrovnika bio je onaj ispod Republike. Pod diskretnim nadzorom ponekog od nas roditelja sa obližnjih klupa, tamo su se uveče sva naša deca godinama nesputano jurcala. Dok nisu porasla. Čemu su sva deca sklona.

Omiljena večernja zabava su im bile žmurke. Ta dinamična i uzbudljiva igra skrivanja u noćnim senkama tajnih zaklona koločepske vegetacije i arhitekture nosila je posebna iskušenja za prekomorske rođake čiji kućni srpski nije obuhvatao uličnu terminologiju. Igrači žmurke, na primer, poentiraju tako što se „zapljunu“. A smisao tog čina je bio problem ne samo sa prevodilačke strane (to spit yourself on?) nego i kao objašnjenje šta se stvarno dobija zapljunjavanjem bez pljuvanja? Svejedno, naši Prikovođani su vrlo brzo počeli da se snalaze među domicilnom manguparijom.

Osim Donjeg, na Kalamoti ima i Gornje Čelo. Oba su na obali, dakle na istoj nadmorskoj visini. Međutim, gledano smerom glavne morske struje koja kroz Otrantski prolaz ulazi u Jadransko more i teče uz dalmatinsku obalu, prvi je na udaru jugoistočni deo ostrva, gde je Gornje Čelo. Kako svaki brodar zna da voda teče nizbrdo, to je i diktiralo atribute zaselaka. Između ta dva Čela je pešačko-magareći betonirani put kroz davno zaparložena polja, vinograde i maslinjake ograđene suhozidinama.

Na sredini kilometar i po dugačkog puta ima jedna vrlo stara kamena ploča sa reljefnim raspećem. Pitao sam svoju stanodavku i prijateljicu Anu Svilokos šta zna o tome.

Ispričala mi je legendu po kojoj je Kalamoti jednom davno bio nametnut knez koga nisu želeli. To je moglo biti u recimo 15. veku. Miroljubivi Kalamotezi ubiju kneza na pola puta između dva zaseoka, na ničijoj teritoriji. Pokrene se istraga i traži se ko je ubio kneza. A Kalamotezi kažu: „Kneza je ubio bat. A bat je drž’o svak.“ Više im nisu slali knezove.

Poslednji put sam na Kalamoti letovao 1990, sticajem okolnosti samo sa ćerkom Milicom, tada već petnaestogodišnjakinjom. Odseli smo bili na Maćesu, u drugoj kući Svilokosa. Imali smo, ili sam bar ja imao, puno slutnji kraja, završetka perioda jednog zlatnog vremena. Milici je prestajalo detinjstvo, a i meni je počinjalo nešto drugo. Ludirajući se udvoje, ali i kao neki poklič samopouzdavanja za te promene, ćerka i ja smo povremeno uzvikivali Mókošica, Mókošica! (krajnja stanica gradske autobuske linije s Pila). Kad bismo se ućutali, tišinu smo prekidali kao moto izgovorenim besmislenim rečima Robinjica Zlata, što je inače bio naslov jedne petparačke „pripovetke iz prošlosti“ iz pera izvesnog prote Ž. Jovičića, iz 1893, a koju sam pred polazak na put otkupio od svog prodavca sira iz Mozgova.

Udruženo letovanje u Družini s Trga Republike, dok je trajalo, omogućavalo je roditeljima da ponekad uveče izađu u Grad, spokojno predavši svoju decu na zajedničko noćno čuvanje rođacima i prijateljima. Tako smo jednom 1981. išli na Dubrovačke ljetne igre, na Vojnovićevu „Dubrovačku trilogiju“ sa zagrebačko-beogradskom podelom iz snova. Orsata je igrao Rade Šerbedžija koji je u tom trenutku bio na vrhuncu svoje meteorske jugoslovenske slave, a režirao je Dubrovčanin Joško Juvančić.

Vojnovićevu Trilogiju sam rano izdvojio kao naročito delo, a jedan od više razloga je njegov opis scene Prvog dela „Allons Enfants!…“ u kući Orsata Velikoga, u kome se čuju glasovi spolja, a među njima i pištanje dubrovačkih čiopa: Toplo majsko sunce ulazi kroz prozor i puze se polako s poda uzgori po tavolinu, po zidovima sve to crljenije. Sa zrakama sunca leprša po sobi čijuk crnijeh čiopa što se viju u proljetnome vazduhu okolo Gospe i Sv. Vlaha na večernji veseli lov. I dalje: Ali starovječna tišina one kuće… prevlada i one sitne, nemirne glasove; – pak čiope zakriješte kao mahnite, a salatarica mirno zaviče u praznu ulicu i u topli zapad: „Salate, žene!“

Prethodno sam, na jednom terenskom putovanju, gledao Šerbedžiju u čuvenom „Oslobođenju Skoplja“ Dušana Jovanovića na scenama (publika između činova pretrčava s jedne improvizovane tribine na drugu) na Slobodištu u Kruševcu. Imao sam već tada izvesne rezerve prema Šerbedžijinoj grozničavoj glumi svim sredstvima. Upravo ta uloga ga je i proslavila i verovatno zauvek oblikovala i potvrdila njegov pristup glumi. Takav je zapravo bio idealan za ulogu Orsata Velikog, baš onakvog kakvog ga je savršeno opisao Vojnović.

Predstava „Dubrovačke trilogije“ davana je te godine na dve scene postavljene u okviru same Palače Skočibuha na Pustijerni. Sporednu ulogu Điva reditelj Juvančić dao je Ljubi Tadiću. Verovatno da i nije mogao drukčije, s obzirom na to da je Vojnović detaljno opisao, uključujući i boju očiju, skoro nacrtao Tadića, tri decenije pre Tadićevog rođenja: … jak, prignutijeh ramena, debele glavurine, sjajnijeh zelenijeh oči, sijede kose… Velika, prezirna usta, ukočeni drzoviti pogled, crljena ražarena put davaju mu izraz silovite, divlje ćudi…

Kad se Đivo, u grupi vlastele, u trenutku kulminacije („Frančezi dohodu!“) prvi put pojavio (na jednoj galeriji), istog trenutka je pokupio svu pažnju publike. Čak i pre nego što je išta prozborio. Šerbedžijin Orsat Veliki, koji je do tog momenta mahnitao u svojoj ekspresivnosti u donjem delu scene i doslovno padao po podu, odjednom je splasnuo i bio gotovo usisan veličanstvenom pojavom Ljube Tadića. Vojnović je svakako nameravao da postavi protivtežu Orsatovoj jalovoj medveđoj energičnosti, ali verovatno ne i da je dovede u opasnost da do te mere izgubi pozornost publike.

Dva i po meseca pošto sam postavio ovo dubrovačko „iskustvo putovanja“ na svoj blog, otkrih 17. aprila 2020. Radeta Šerbeđiju, kako iz svog ugla, opisuje taj isti glumački sudar s Ljubom Tadićem.

Sličnom rediteljskom maleru, ali sa još gorim posledicama (po mene), prisustvovao sam mnogo godina docnije, na „Gospođi ministarki“ u Narodnom pozorištu u Beogradu 2004. Nesmotrenošću reditelja Jagoša Markovića, uloga Pere Pisara data je velikom Radetu Markoviću. Kada se skrušeno pojavio iz mraka, gologlav, pre nego što je išta izgovorio, samo je zasvetlucao očima i pojeo celu predstavu prepunu malih glumaca koji jurcaju, viču i bacakaju se po sceni. Radili su to kako su ih reditelj i dramaturg upućivali. A oni su „otišli korak dalje od Nušića.“ Nušić je međutim uvek znao gde treba da stane.

Od tad izbegavam pozorišta. Koja su mi u mladosti spadala u neizostavni životni okvir, a Dubrovčanin Držić činio je deo klasičnog beogradskog repertoara.

Došao sam na svet na vreme da stignem da vidim legendarnu beogradsku postavu: Splićanina Jozu Laurenčića kao Pometa, Beograđanku Miru Stupicu kao Petrunjelu i Dalmatinca Karla Bulića kao Dunda Maroja. Novelu od Stanca sam gledao tek na Dubrovačkim ljetnjim igrama, možda baš one, po pecanju bukava slavne 1971, u zagrebačkoj podeli.

Isto tako, od malena sam, i u kući i u školi, učio dubrovačku renesansnu poeziju na slovinskom. Nju sam tada, bez ustručavanja u pogledu nacionalnoidentitetske korektnosti, smatrao slavnim počecima svog neosporavanog srpskohrvatskog jezika (taj se jezik u Dubrovniku ponekad nazivao i sermone seruiano). Bio sam ponosan na tako duboke korene nacionalne književnosti koji su omogućili njen bujni razvoj. Odlično sam se osećao u senci moćne krošnje utemeljene u slobodnoj literaturi šesnaestog veka.

Čestim čitanjem, recitovanjem i citiranjem u svakodnevnom govoru, razneobičili su se i postali su mi sasvim razumljivi književni arhaizmi, provincijalizmi, raguzizmi, italijanizmi, venetizmi i dalmatizmi dubrovačke literature. Jednako kao što sam vrlo rano prihvatio i jezik Vukovih pjesama, Gorskog vijenca ili Bore Stankovića i Sremca.

Hoću da kažem da je Dubrovnik oduvek bio kod mene, u krugu Dvojke u Beogradu, i pre nego što sam ja prvi put putovao u Dubrovnik. Zato kad sam 1991, sedeći kod kuće u fotelji, gledao onaj prenos opsade Grada, nije to bilo bombardovanje neke meni omiljene turističke destinacije. To je bre pucalo po meni. Velika je sreća što su prizori rata toliko ružni. Bilo bi strašno da u njima ima lepote.

Malo sam se iznenadio kad sam prvi put stigao u Dubrovnik, u Grad. To je bilo 1959, kad smo letovali u obližnjem Platu. Dubrovnik, grad duge i zgusnute istorije, izgledao mi je suviše beo, čist, nov, bez patine, jarkocrvenih krovova. Ni traga haotičnih srednjevekovnih krivudavih uličica, prastarih crkava i ostataka antičkih hramova, slavoluka i mauzoleja. Dubrovačke ulice su prave i seku se pod pravim uglom. Arhitektura stilski ujednačena, kao da je cela građena u isto vreme. Sve je novo, belo i blješti. Tek se na Sponzi i Kneževu dvoru oseti tamni miris renesanse.

Ubrzo sam shvatio da se tu i krije odgonetka. Dubrovnik jeste nov, dobro, relativno nov, obnovljen i iznova građen početkom 18. veka, posle strašnog zemljotresa 6. aprila 1667. A i posle je doterivan, kad više nije bio ispod Republike. Čak je i palača Velikog vijeća tako pregrađivana da ne liči više na staru. U njoj je dubrovačko pozorište. Tamo sam u martu 1970, pred svoj odlazak na služenje vojne obaveze u ondašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, onoj kojoj sam položio zakletvu u školi rezervnih oficira, vodio svoju tetku Ljubicu, čiji je muž, oficir Žarko Todorović, nekad davno naslikao onaj Dubrovnik, naslovnu sliku ovog članka na blogu.

Išli smo da gledamo Vojnovićeve „Maškarate ispod kuplja“. Jedno vreme nisam bio siguran da li su to možda Maškarate iz podkuplja? Kuplje Dubrovčani kažu za creplje, crepove, one jarkocrvene čije ću krhotine dvadesetak godina docnije preko televizije gledati kako lete na sve strane pri pogotku minobacača. Podkuplje bi, da ta reč postoji, značilo potkrovlje, što potpuno odgovara izrazu ispod kuplja.

U svakom slučaju, ta predstava ansambla lokalnog dubrovačkog pozorišta, van turističke sezone, sasvim kamerna, utišana i bez spektakularnih scena, bila je namenjena prvenstveno Dubrovčanima, za njihovu dušu. Nemerljiva je vrednost takvih malih pozorišta. Ja i danas ne mogu da zamislim da se „Maškarate…“ igraju u nekom drugom pozorištu.

Nešto dalje na jugu, ima slično pozorište Argo u gradiću Argostoliju na Kefaloniji u Jonskom moru. Argostoli ima samo 12 hiljada stanovnika, ali ima svoje pravo pozorište, kao i Dubrovnik sa 40 hiljada. Leti je zatvoreno, nije za strance, turiste koji u sezoni u ogromnom broju navale na ostrvo. Daje predstave po ukusu Argostoljana. U to sam se uverio na jednom putovanju 2002. i odmah sam se setio dubrovačkih „Maškarata…“

Ima još jedna paralela. Kao i Dubrovnik, Argostoli je, posle nemačkog bombardovanja 1943. i razornog zemljotresa 1953, ponovo kompletno sagrađen, uključujući i barokno pozorište.

U jesen 1991. moj sin gimnazijalac Filip imao je premijeru Lorkinog komada „Ljubav gospodina Perlimplina i Belise u njihovom vrtu“ u kome je igrao Perlimplina na Dramskoj eksperimentalnoj sceni (Akademski teatar DES, AKUD Španac) na Novom Beogradu. Celog tog dana sam u Muzeju, čiji sam bio direktor, imao teške i hitne sastanke sa svim pomoćnicima i rukovodiocima organizacionih jedinica. Dobio sam naime poziv da se sutra ujutro javim u kasarnu tu-i-tu da preuzmem svoju ratnu jedinicu. Morao sam da organizujem rad muzeja za sledećih bar nekoliko meseci, da napravim sva potrebna ovlašćenja i aktiviram planove za takve situacije.

Sinu nisam ništa rekao pre predstave. Nisam hteo da ga dekoncentrišem. Sačekao sam da se presvuče, skine šminku, čestitao mu i, zadržavši ga malo da ne odjuri s glumcima da proslavlja uspešnu premijeru, tek tada mu rekao da sutra ujutro idem u rat. Mislim da sam mu izgovorio sve ono što u takvim trenucima očevi u lošim romanima govore svom najstarijem sinu. A šta drugo da mu kažem?

Po dogovoru, ujutro, u svitanje vozio me je Sekretar Muzeja, mene i moju suprugu Olju. Bila je to jedna od onih tihih vožnji. Stigli smo pred kasarnu sasvim izvan naselja i odmah se videlo da je to kasarna pod uzbunom. U mirnodopsko vreme kasarne obično imaju onaj gotovo manastirski red i mir. Dok sam s dežurnim vojnikom koračao prema komandi u koju treba da se javim, pogledom sam tražio ono što bi moglo da izgleda kao moja intendantska jedinica – puno kamiona sa raznim logističkim prikolicama. Ne, ništa mi nije izgledalo poznato. Bilo je mnoštvo vozila, oruđa, tehnike i mehanizacije, vojnici su pod oružjem haotično trčali na razne strane, neki su bili postrojeni, drugi se ukrcavali u kamione, ali ništa od toga nije vidljivo spadalo u moju intendantsku službu. Doduše, video sam samo mali, najbliži deo poligonalnog „kruga“ kasarne.

Dežurni me je uveo u jednu veliku prostoriju punu oficira u kojoj su po stolovima bile raširene topografske karte. Odmah sam na mapama prepoznao delove Srema. Vukovarska bitka još nije bila završena, ali o njoj se u to vreme malo šta čulo. Pomislio sam da je bolje Srem nego gudure Bosne, imajući u vidu koliko vozila i opreme moram da vučem. Javio sam se najstarijem, jednom majoru, već prilično nervoznom. U stvari razdraženom. Prepoznao sam to stanje – ništa mu ne ide kako bi on hteo.

Pročitao je moj poziv, pa onda s prezirom pogledao u mene, od gore do dole. Došao sam u civilnom odelu, s prosedom kosom i bradom. Imao sam 47 godina. Zašto su mi VAS poslali? Najopširnije moguće mu izjavih da bih ja najviše želeo da mogu da mu na to pitanje odgovorim lično, ali da su moji izvori informacija krajnje ograničeni i da ih u tom trenutku upravo on sve drži u ruci. I predložio mu da se, ako ga zaista zanima odgovor na to svoje pitanje – obrati onom ko mi je poslao poziv. Cilj mi nije bio da ga dodatno nerviram, nego da mu se predstavim, pošto sam računao da će mi izvesno vreme biti predpostavljeni starešina. Pa da od početka zna s kakvim poručnićićem ima posla.

Ali VI imate POGREŠAN VES (vojno-evidencionu specijalnost)! Počinjao sam da shvatam. Šta fali mom VES-u – upitah majora? JA SAM TRAŽIO VEZISTU, A NE INTENDANTA! Iako je to bilo preglasno rečeno, ostali oficiri uopšte nisu digli glave sa svojih karata.

Za to vreme, ispred kasarne, moja žena i Sekretar nisu odjurili kući odmah pošto sam se oprostio od njih. Nastavili su da sede u autu i zure u prazno kroz prozor. Niko od njih do tad nije imao nikakvo iskustvo sa ispraćanjem nekog svog u rat. Ni ja nisam znao kako se to najbolje radi. U jednom trenutku, Sekretar koji se nije baš odlikovao smislom za humor, reče „Zamislite Olja, da se sad odjednom pojavi Direktor i da kaže da je sve bilo nekakva greška! Hajde da još malo sačekamo.“ Olji sigurno nije bilo do takvih šala. Oćutala je, ali mu nije rekla ni da upali auto i da krene.

A onda je do muzejskog auta dotrčao onaj dežurni vojnik i dreknuo: „Naredio poručnik da ne napuštate parking!“ Olja i Sekretar su bili zapanjeni. A evo šta se zapravo događalo. Pošto mi je dovoljno grubo rekao da sam došao u pogrešnu kasarnu odnosno da sam pogrešan čovek za njegovu jedinicu, major mi je pružio onaj papir s pozivom, da mi ga vrati. Ja ga nisam prihvatio. Ostajući u stavu mirno, pitao sam da li na njemu piše moje ime i njegova jedinica? Potvrdio je. To znači da sam ja došao tamo gde sam pozvan? Ćutke se složio. Molim da mi to potpišete – zamolio sam gospodina majora.

Od te kasarne nema nikakve autobuske linije i shvatio sam da treba da idem kilometrima do sela i tek odatle da tražim prevoz za Beograd. Sinula mi je nada da Olja i Sekretar možda još nisu otišli. Ukupno je prošlo ne više od pet-šest minuta. Poslah onog vojnika da vidi da li je auto još na parkingu i ako jeste da ga zadrži.

Tako se završilo moje ratovanje i tako je otkazano moje putovanje na vukovarski front. Ne, nisam se uopšte obradovao, bio sam besan zbog aljkavosti u sasvim ozbiljnim stvarima od kojih zavise nečiji životi. To što je neka budala u Vojnom odseku ili već gde, pogrešno ispisala jedan mobilizacijski poziv, znači da sad neka intendantska jedinica čeka svog starešinu i ne može da se razvije. Kao što ni neka jedinica veze nema svog komandira i ostaje van dejstva. A ratuje se.

Obično mlađe saradnike savetujem da postupaju onako kako ja pokušavam da se vladam, u duhu misli koje je izrekao mudri Ceo La: „Problem koji ne mogu da rešim nije moj problem – to je problem onog koji može da ga reši.“ I odmah mi se smanjila moja ogorčenost i napustila me je želja da preduzmem neku novu aktivnost.

Što se tiče onog letovanja-kampovanja u Platu kraj Dubrovnika 1959, bilo je to moje poslednje letovanje s ocem, odnosno s roditeljima, na neki način slično poslednjem letovanju moje ćerke sa mnom na Koločepu tridesetak godina kasnije. U Plat sam poveo svog tadašnjeg najboljeg druga Baneta Ševu. Noću, preko zaliva je iz hotela u Cavtatu dopirala uzbudljiva svirka. Krišom smo se Bane i ja izvlaćili iz našeg šatora i peške odlazili u tri kilometra udaljeni Cavtat, u pravcu neodoljive muzike za ples, gde smo pokušavali da igramo s tamošnjim devojčurcima našeg uzrasta.

U Platu je te godine more bilo jako hladno za kupanje. U zaliv se izlivao jedan podzemni krak reke Trebišnjice, tako da su ogromne količine slatke vode ulazile u more. Ribe je zato bilo mnogo, naročito sitnije kjernje i osrednje murine. Bez ronilačkog odela, bukvalno sam cvokotao roneći. Ali, zaluđeni četrnaestogodišnjaci se od toga ne razboljevaju.

Nešto kasnije je tamo izgrađena podzemna Hidroelektrana Dubrovnik koja napaja i Dubrovnik i Trebinje. Kad sam one 1970. vodio svoju tetku Ljubicu u Dubrovnik, i kad smo odseli u hotelu „Argentina“ u kom se ona u mladosti provodila sa svojim mužem Žarkom, išli smo u razgledanje te podzemne „Hidrocentrale“, kako se tad govorilo. Vodio nas je lično inženjer Vladimir Langhofer i pokazao nam i branu Grančarevo na Trebišnjici. Bio je tada direktor tog džinovskog jugoslovenskog hidroenergetskog sistema. Iako još nije bilo proleće, oko mamutske brane letele su gorske laste, jedina naša vrsta laste koja u Sredozemlju ostaje i preko zime.

E pa taj moj teča Žarko Todorović, Ljubičin negdašnji muž i autor naslovne slike Dubrovnika, pojavi mi se ovih dana na jednoj novinskoj fotografiji iz Marselja, pored jugoslovenskog razarača po imenu, naravno – „Dubrovnik“. U grupi je oficira koji, posle atentata, nose sanduk sa Kraljem Aleksandrom.

Ne moram da idem opet na Placu koju zovu Stradunom da bih znao kakav je osećaj njegovih od tek prestale kiše mokrih uglačanih kamenih ploča na bosim tabanima. Znam i dalje sve dubrovačke dodire. Još umem da čujem treskanje valova na Porporeli i noćno groktanje talasa uklještenih među stenjem lukobrana. Kad sam gladan, prijedu mi se mirisne pancerote više Gundulićeve poljane. Dok negde po svetu kusam ostrige ili mušule na buzaru, ili i jedne i druge, i kad ne kažem naglas, pomislim: „nigde nisu kao što su bile kamenice i dagnje u neuglednoj kantini Stonske školjkarske zadruge u Palači Pucić.“ A kad se povede reč o pitama s jabukama, brzo se složim da su bile najbolje u dubrovačkom restoranu neočekivanog imena „Raguza II“. Pa onda i ne moram da odem tamo da proveravam. Jer znam.

I svejedno mi je danas da li Zelenci još uvek udaraju maljevima o zvono na Gradskoj uri. I da li je vreme koje kuju ono isto kao kad sam redovno putovao u Dubrovnik. Dovoljno mi je što sam saznao „…otkle Nikšinicam onaj drhtaj u glasu a Đivi ona iskra u pogledu?“

A pre neki dan, uoči Svetog Jovana, sedeo sam u prijateljskoj beogradskoj kući u Profesorskoj koloniji, opet naspram onog jednog iz niza Dubrovnikâ Peđe Milosavljevića. Slika se možda zove „Dubrovačke ljetne igre“. I sve je naravno bilo tamo gde i uvek.

(Naslovna fotografija: Tihana Stanković: Herceg Novi 21. jun 2018: spomenik osnivaču)

Da pecam ribu naučio me je, klasično – otac, kad sam bio još mali, ali ne na Savi u Beogradu nego na putovanjima, na letovanju na moru. Pecao sam, kao u to vreme i svi ostali na moru, s kraja, najviše s molâ, na ometac, iz ruke, bez štapa i plovka. Usavršavao sam se gledajući kako to rade lokalci. Tek posle sam, opet učeći od starijih dečaka, na Savi počeo da pecam pomoću štapa, najpre kedere na muve zunzare koje sam prethodno nahvatavao na kantama za đubre i čuvao ih u tadašnjim drvenim kutijama za šibice. Dugo sam govorio meka umesto mamac. Odavno po kućama više nema kanti za đubre, sad su ulični kontejneri.

Pecanje iz ruke sam smatrao morskim načinom, a ovo drugo, sa štapom – rečnim. Leti sam se u Beogradu kupao na Adi Ciganliji. Ponekad bih u džepu poneo malu tunju s mora, još slanu od prošlog leta, i sa splava punog kupača, ležeći potrbuške na daskama, bez štapa i na opšte čuđenje, po „morski“ bih izvadio nekoliko kesega iz mutne Save. U senci splava ih je bilo uvek. Pre jezera, kad je Sava bila mutna i zelena, na onaj način mutna i zelena. A onda sam 1971. otputovao u Dubrovnik.

Dubrovnik 1971: sa beogradskim studentima biologije na pramcu Istraživačkog broda „Baldo Kosić“ Biološkog instituta JAZU

Pridružio sam se, u svojstvu nezvaničnog intendanta, višednevnoj terenskoj ekskurziji studenata biologije beogradskog univerziteta, koji su bili smešteni na Lokrumu, u nekadašnjem benediktinskom samostanu i letnjikovcu Maksimilijana Habzburškog pretvorenom u muzejsko-botaničku jedinicu Biološkog instituta JAZU. Tamo sam našao dve pecaljke sa štapovima od trske iz Trstena sa udicama. Pa sam se poslužio i, u društvu jednog beogradskog studenta iz Kotora, otišao predveče na spoljnu obalu Lokruma da pecam bukve. I video kako se začudo, bukve u moru lakše love pomoću trske, na „rečni“ način.

Lokrum 1971: pecanje bukava sa Kotoraninom (levo).

Pričljivi Kotoranin mi je u pauzama između dve bukve pričao o svemu i svačemu i brzo smo našli zajedničku temu. Pogodili ste  – Boku kotorsku i okolo nje. Između ostalog imitirao mi je kako se govori u rivalskom gradu Herceg Novom: „a uNovome zadesedinara kilo pamidora!“ Zapamtio sam tu pitoresknu rečenicu i čak mislim da sam je ponekad i upotrebljavao. Kad je nedavno izašao veliki Hercegnovski rječnik romanizama Marine Stanišić (Herceg Novi 2018), proverio sam – zaista se kaže pamidora, naročito na pjaci.

Pominjao sam Herceg Novi već više puta. Bivao sam u njemu često, krajem 20. veka najmanje jednom godišnje. Obično zimi, u vreme mimoza. Ponekad bih odlazio poslom, ali i onako, razonode i osvežavanja uspomena radi, uzgred uz poslovni ili stručni zadatak. Kao neki ne mnogo debeo konac, i ne obavezno crven, Herceg Novi je prošiven kroz ceo moj život. Uz razne druge konce, končiće i debele palamare.

Jednom sam na predavanju pitao publiku zna li koliko iznosi jedan kustoski hvat? Mislio sam na kustosa prirodnjaka. Pa sam maksimalno raširio ruke držeći u jednoj fosil izumrlog jurskog amonita, a u drugoj spiralnu ljušturu slične savremene morske životinje zvane nautilus. I dao sam odgovor: taj hvat iznosi 160 miliona godina.

Jedan kustoski hvat. Predavanje 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd.

Tom doskočicom sam pokušavao da objasnim da se kustosi ne bave hipotetičnim, apstraktnim periodima, već delaju u opipljivom, materijalnom protoku vremena. Mogu da taktilno osete, da imaju najintimniji dodir sa prošlošću. Stalno su u vremeplovu. Prošlost im nije nepoznata, bolje razumeju sadašnjost, a na neizvesnu budućnost mogu da gledaju sa više mudrosti. Pritom sam mlatarao rukama. U desnoj sam držao predmet pozajmljen iz paleontološke zbirke Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, a u levoj suvenir donet iz Herceg Novog. U kom kažu pamidora.

Predavanje sa hercegnovskim nautilusom (u levoj ruci) 28. maja 2015. u Etnografskom muzeju, Beograd

Kupio sam taj nautilus 1997. u prodavnici školjaka Nautilus, vlasnika g. Stevana Damjanovića u prizemlju kuće na Šetalištu pet Danica. Imam tu ljušturu i danas. Malo je napukla kad je pala s police prilikom brisanja prašine. Iz nje često curi dah tropskih mora. Unutra, u njenoj najmanjoj i najdubljoj komori čuvam svoju stalnu želju za putovanjem i pomalo je puštam kroz tanki nautilusov sifon. Kao i glavonošcu iz ljušture, ta tehnika mi omogućuje da biram dubinu na kojoj ću da plivam, da po želji isplivam na površinu kao i da ne potonem na dno.

Uz pomoć g. Stevana Damjanovića iz Herceg Novog, krajem prošlog veka, Prirodnjački muzej je uspevao da nabavi reprezentativne primerke za svoje zbirke ljuštura mekušaca tropskih mora. Takođe je iz istog izvora obogaćena ponuda u muzejskom „Bazaru prirode“ na Malom Kalemegdanu. To je opet za rezultat imalo razvijanje „školjkaškog“ kolekcionarstva u Beogradu. Jedno vreme je Nautilus iz Hercegnovog imao čak i svoju ispostavu u Beogradu, u tržnom centru Milenijum u Knez-Mihajilovoj.

Priznajem da, kad god sam u Herceg Novom i okolo njega, tražim mesta iz porodičnih priča, pokušavam da prepoznam for gde je mogao biti onaj austrijski top obalske artiljerije na kom su sedele moje majka i tetka kao devojčice. Ja sve nešto mislim da je to For na Punti Oštro, ali nisam siguran.

Vojislav Vuković: Moja majka Jelisaveta (mlađa devojčica) i moja tetka Ljubica (starija devojčica) na obalskom topu. Njihova majka Jelena Vuković u tamnoj haljini stoji iza zatvorenih usta cevi.

Tragam i za onom negdašnjom hercegnovskom obalom sa sekama na kojima se moja majka kupala kao devojka sa svojim veselim društvom kad je dolazila u Herceg Novi na letovanje.

Tri hercegnovske kupačice na seki na Vojničkim banjama (Jelisaveta Vuković je levo).

Ostatke rivijere koju znam sa fotografija, do danas nalazim višekratno izmenjene i za mene oskrnavljene. I vidim: promenile su se pojedinosti. Izgubili su se detalji, ali je ostao onaj u sećanju očuvan opšti predeo, krajolik hercegnovski, jednako osvetljen suncem. Ostala je ista pozadina, održao se horizont sa prednjim vratima između Rose i Kobile i spoljnjim, koja drže Mamula i Punta Oštro. Šta se onda u stvari promenilo ili, preciznije, ko se menjao?

Poslednji put sam prošao Šetalištem Pet Danica u julu 2005. Stotine turista su hodale kilometarskom betoniranom širokom stazom pored mora prolazeći kroz jedan nadsvođen tunelasti usek kod Forte Mare i kroz tunel na Toploj. Ali malo ih je bilo koji su znali, a još manje koji su se sećali da je, umesto promenade, tu bio železnički kolosek, završni krak nekadašnje štreke, uzane pruge koja se završavala u Zeleniki.

Ja sam pamtio ne samo tu prugu, nego i pisak parne lokomotive, a stalno je pištala da se kupači koji silaze na plažu sklone sa pruge. Postojali su ispod nasipa ozidani propusti za kišne bujice koje su neki kupači koristili kao bezbedne prolaze. Ali su mnogi prelazili i preko pruge. Srećom, mali je broj vozova tokom dana prolazio i vozili su polako.

(Dobrotom Tihane Stanković)

Sećam se mirisa te pruge, mešavine ugljene čađi, masti za podmazivanje čeličnih ležajeva i klipnjača i katrana kojim su bili impregnirani drveni pragovi ispod šina. Nije to bio baš prijatan miris, ali današnje železnice smrde drukčije. Neprijateljski. E, pa tom sam prugom, kao Mile Lajkovačkom, išao od Meljina prema Toploj onog leta 1960, koje sam kao gimnazijalac provodio kod sestre i zeta u Tivtu. Tražio sam svoju devojku, takođe petnaestogodišnjakinju, koja je od rođenja za svaki raspust dolazila kod svoje bake u staru kuću pored tunela. Toliko sam znao o lokaciji. Izmenili smo i dva-tri klinačka ljubavna pisma i to je bilo sve.

U to vreme su sve hercegnovske kuće bile stare i lepe, u austrijskom jednostavnom ili strogom primorskom stilu. Delovale su ozbiljno, dostojanstveno i udobno. Nikakvih razmetljivosti, ukrasa sumnjivog ukusa, uglačanog mermera, kolonada, balustrada, «terasa sa balkonom»… Tamo je živeo pristojan svet. Potpuno kao na mojim porodičnim fotografijama iz dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Prolazio sam pored njih prugom tog letnjeg dana 1960, ne osećajući se kao stranac. To retko raspoloženje u novom gradu naročito cenim i imam uvek načuljene senzore koji ga nepogrešivo prepoznaju. S moje leve strane duž pruge se pružao debeli kameni zid kao zaštita od talasa orkanskog juga. A oni su povremeno zimi dolazili kroz otvorena usta od Boke. I pre nego što sam video taj zid, poznavao sam ga s maminih devojačkih fotografija.

Letovanja u Herceg novom: Jelisaveta Vuković (sleđa) sa društvom na zidu pored pruge.

Približavajući se kritičnom mestu na kome sam očekivao da nađem svoju devojku, umesto da je pozovem mobilnim ili nekim drugim opštilom, uzdao sam se u sreću i logiku. Najviše možda u uverenost da je nemoguće uzalud prevaliti toliki put. Morao sam je naći, pa sam se popeo na onaj mamin zid i njime hodao imajući najbolji pregled, gotovo dronski. Računao sam da su pre podne po lepom vremenu svi na plaži, jednom trouglastom žalu zaštićenom kamenitim rtom maštovito nazvanim Krš, kroz kojeg je tunel i probijen. Taj deo Herceg Novog se zove Topla. Nekad je bio posebno naselje.

Odmah sam je primetio – očaravajuću devojku zlatne kose i bronzane puti. Stajao sam na zidu i mahao rukama kao kreten, ne sećam se da li sam i vikao njeno ime. Cela plaža se okrenula i buljila u mene koji skačem po zidu, a konačno je i moja devojka, valjda poslednja, podigla pogled. Trajalo je to, dok me nije prepoznala. Onda je skočila, možda je i vrisnula, pokrila lice rukama i – nestala. Gledao sam to u nekom filmu, kako junak potrči i samo nestane. Onda sam shvatio da je pobegla kroz propust za bujice ispod zida i nasipa pruge. Sakrila se u svojoj kući s druge strane pruge. Nisam znao šta se u takvim situacijama radi. Razmišljao sam da li sam pogrešio što sam došao u smešnim širokim dedinim mornarskim lanenim pantalonicama. Bolje da sam obukao nešto drugo. Seo sam na onaj kameni zid, i čekao.

Herceg Novi je bio divan. Imao je one prejake kontraste blještavog žućkastobelog kamena na suncu i crnozelenih senki palmi, pitospora, lovora i mirti. Odozdo s plaže ispod zida, dopirali su glasovi bučnih kupača i bućkanje i pljuskanje mora. Hteo sam da pogledam na sat, ali ona se stvorila pored mene. “Zdraaavo, otkud ti?” Klinačke ljubavi nisu baš poznate po velikim dijalozima. Pa smo otišli da plivamo.

Ja sam bio novajlija u Herceg Novom i imalo me se čime impresionirati. Prvo sam pitao svoju devojku da li stanuje na Toploj ili na Topli i zašto se taj kraj tako zove? Nije bila sigurna da li se Topla menja kao imenica ili kao pridev, ali je bila uverena da je Topla dobila ime po mikro-mikroklimi. “Dođi da vidiš” – rekla je i povela me kroz tunel. Čim smo izašli, zapahnuo nas je topao vazduh, čini mi se za koji stepen viši od onog na ulazu u tunel. Ali to je moglo biti i subjektivni osećaj, jer je u svakom tunelu leti hladnije nego napolju. Kasnije sam na mapi video da je raspored i položaj povijaraca Orjena takav da zaista može da usmeri strujanja hladnog i teškog vazduha koji curi s montanje razdeljen, tako da i ne stigne na Toplu.

Herceg Novi i jeste grad mediteransko-suptropske klime u kome po džardinima  sve buja, zeleni se, cveta i rađa, od sredozemnomorskih biljaka poput bora, čempresa, žukve, busa (šimšira), zelenike, mirte, česvine, lovorike, jasmina, leandra, tamariska, košćele, mogranja (nara), masline, smokava, mendula, murava i rožmarina, do onih zamorskih biljaka koje su donosile generacije pomoraca, kao što su razne vrste pomâ (palmi, palama?), agava, tuberoza, mimoza, lavandula, kamelija, gardenija, dalija, aloja, opuncija, naranča, lemun, fortunela, nešpola, žižula (dzindzula), kakâ, juka, dracena, kalostema, bogomila, glicinija, eukaliptus i pitospor.

Peli smo se zatim na sve tvrđave i kule, bez obzira na raspukline i zaraslost u agave, opuncije i kupine. Uveče, od letnjeg kina na Forte Mare dopirala su svetlucanja sa platna i delovi dramskih dijaloga na engleskom. Jedva osvetljene uličice, trgovi i rokoko Belavista, uklapali su se u ono što danas postaju moje tako slatke uspomene.

Nije još bilo toliko neona niti dekorativnih (dekorativnih?) lažnostarinskih fenjera na konzolama pobodenim u zidove kuća. A nije bilo ni na sve strane okačenih spoljnih uređaja split-sistema za klimatizaciju koji se nekad srpski zvao er-kondišning. Muzika se čula samo iz daleka, sa terasa malobrojnih hotela. Bila je to tada isključivo čežnjiva “muzika za igru”. Uhvatio sam u sećanju, mislim bar, trenutak pre početka velike najezde varvara.

Nemam ništa protiv barbara, varvara, baraba i varava, oni mnogo što-šta znaju i umeju bolje od mene. Ali sam srećan što sam imao priliku da vidim i Boku pre njihovog dolaska. I železnicu, pre no što je štreka dignuta gibave godine 1968. A bila je to prva železnička pruga na teritoriji današnje Crne Gore, završena 1901. od Gabele do Zelenike. Pre nego što je Herceg Novi dospeo u Crnu Goru. I ne samo da vidim železničku stanicu HERCEGNOVI – ХЕРЦЕГНОВИ nego i da u njoj kupim kartu do Zelenike. Stanica i danas postoji ali nije više ni železnička, ni stanica nego kafana, originalnog imena „Stanica“. Danas se čak i Herceg Novi piše kao dve reči iako se po padežima menja samo druga.

Dvoje zaljubljenih šiparaca su se onog istog dana, po svoj zalazak sunca ispeli čak na Španjolu, visoko iznad grada. Odgledali ga potpuno sami sedeći na toplom kamenu zidina tvrđave i zaboravili na sve ostalo. Tek su ih, već po mrklom mraku, prenuli puhovi koji su se jurcali po krošnjama borova stalno kašljucajući poput malog deteta.

Ta austrijska tvrđava, koja nosi ime za uspomenu na svoju prvu verziju nazvanu Hispaniola iz vremena 1538/1539, kad su Španci nakratko zauzeli grad od Turaka, dospela je pod komandu mog već pominjanog dede, pukovnika Vojislava Vukovića, odmah po padu Austro-Ugarske. U maju 2019. dobih od svog kuma Georga Džukića, onog kome sam lovio zmije i guštere po Avganistanu, sto godina staru monumentalnu fotografiju grupe vojnika jačine čete ili veće baterije, snimljene na tvrđavi Španjola u vreme kad je moj deda komandovao pukom obalske artiljerije Boke Kotorske. Na fotografiji je, kao vojnik, Vojislav Džukić, otac tog mog kuma.

Herceg Novi: vojnička fotografija Vojislava Džukića, vlasništvo njegovog sina, dr Georga Džukića.

Kako se u centru fotografije nalaze trojica starešina, od kojih je onaj glavni u sredini u beloj uniformi, moj kum je pomislio da bi to mogao da bude moj deda Vojislav. Čim sam pogledao, odmah sam video da taj čovek nema brkove, a ja ne znam svog dedu bez brkova, osim na dečačkim fotografijama. Ali ko bi ga znao, mogao se, hipotetički, obrijati na kratko vreme, baš tad kad je fotografija snimljena. Sve je međutim razjasnio porodični ekspert za uniforme, stare fotografije i za mnogo šta još: taj starešina ima daleko niži čin od pukovničkog, dakle nije Vuković! Ali je teorijski gledano, moj deda mogao da bude na nekoj drugoj, nesačuvanoj ili nesnimljenoj fotografiji zajedno sa kumovim ocem, koga sam sretao i dobro poznavao iz Kovina i sa Kutnje Njive u Drobnjacima. Ono što se nije dogodilo, a moglo je, uopšte nemamo prava da ne uzimamo u obzir.

Kutnja Njiva 1971: Vojislav Džukić (na stolici), njegov sin Georg (stoji levo).

Verovatno je da bi se isto moglo reći i za druga mesta širom sveta, ali, bar kad smo moja porodica i ja u pitanju, Boka Kotorska, a naročito Herceg Novi su kao neka žarišta ili sabirni centri gde se putevi sasvim različitih ličnosti i linija višestruko ili višekratno dodiruju i ukrštaju. Ili mimoilaze u jednoj generaciji, a sreću u drugoj. To me podseća na bilijarski sto po kome jure kugle, neke se sudaraju pa odbijaju, druge se samo okrznu pa obe malo promene pravac, a treće se promaše i prođu jedna mimo druge, bez dodira. Do sledeće igre.

Nedavno sam o tome pričao jednom svom starom ali mlađem prijatelju i kolegi, koji mi je rekao da je s jedne strane poreklom iz Baošića. Poslao sam mu fotografiju svoje majke i tetke sa đacima škole u Baošićima. Odmah je prepoznao jednu svoju baba-tetku, a ima izgleda da je na slici i još neki od njegovih dunada (množina od dundo). Imam i dve školske drugarice čije su majke mogle poznavati moju iz Herceg Novog. Moja „tetka od tetke“ na letovanju u Herceg Novom bila se zagledala u jednog od stričeva moje hercegnovske devojke. A ima toga još…

Baošići 1922: đaci osnovne škole: Jelisaveta Vuković (sedi u prvom redu u sredini, naklonjene glave ka manjoj devojčici) i Ljubica Vuković (sedi u trećem redu u sredini, levo do učiteljice).

Te 1960. upoznao sam i Savinu. Odvela me je devojka na to ozareno mesto. Izašli smo iz tamne šume na potpuno osvetljen prostor s dve bele kamene crkve, jednom većom i jednom sasvim malom, okružene gusto poređanim kamenim grobovima. Na sve strane je bio otvoren vidik, ali je odatle dolazila samo tišina. Dok smo stizali medunčevim gajem zvanim Dubrava, čuo sam, na svoje iznenađenje, nemediteranskog crvendaća kako peva.

Tihana Stanković: Savina: Crkve Uspenja Bogorodičinog.

Oko manastira međutim, kao da su i tice ćutale. Posle smo, umorni od pešačenja seli i, kao deca, kamenom otvarali šišarke džinovskih savinskih pinija i jeli pinjule. Nismo tad ni otišli do gornje, Savine crkvice. Od onda sam Savinu posećivao nekoliko puta i uvek sam imao isti taj osećaj otvaranja i stišavanja. Nisam ga donosio sa sobom, nego ga nalazio tamo gde stalno boravi. Ima na Savini početaka i krajeva, dovoljno i spoljašnjosti i unutrašnjosti.

Tihana Stanković: Savina.

Kad smo, isti onaj moj, tada još budući kum Džukić i ja bili u leto 1969. na svom velikom terenskom putovanju belim Fićom, sa Orjena smo se spustili u Herceg Novi, da malo predahnemo, dopunimo zalihe, operemo negde veš, sredimo opremu i osvežimo sakupljeni material. Sreli smo se sa beogradskom gospođicom D, čiji je jedan od roditelja bio rodom iz Mojdeža, sela u montanji iznad Herceg Novog, na visini od 120 do 200 metara iznad mora.

Gospođica D. pričala je s oduševljenjem o Mojdežu, idiličnom planinskom selu koje je od malih nogu zavolela prilikom svojih letnjih boravaka. Moramo da odemo tamo, takvo romantično selo sigurno nismo nikad videli, a gleda se ceo Topaljski zaliv i pučina preko Oštre, a kroz Kumborski tesnac vidi se Tivat. Ona će nas voditi. To će i njoj biti prilika da ode gore, sve ređe tamo odlazi, gore više nema bliske rodbine, a leto provodi u kući na obali, ispred koje je plaža.

Prihvatili smo rado, društva radi, a uzdržali se od objašnjavanja da već dve nedelje ne radimo ništa drugo nego samo putujemo prašnjavim planinskim putevima i motamo se isključivo po živopisnim gorskim selima s prekrasnim pogledima na gore i na dole. Uživali smo u oduševljenju gospođice D, uživljavali se u opštu atmosferu ushićenosti izazvane autentičnošću predela, naselja i stanovnika, i učestvovali u njenom zadovoljstvu što ima priliku da nam pokazuje i tumači svoju postojbinu. Najiskrenije.

Pre toga smo Džukić i ja bili u Kotoru i posetili kolege sa studija koji su radili u tamošnjem Institutu za biologiju mora, pre nego što ćemo se otisnuti na Orjen. Ja sam u Kotor svraćao i posle toga mnogo puta, ponekad i na konferencije koje je organizovao Institut. Sa Lovćena sam se spustio u Kotor baš oko 1. maja 1986. odmah posle Černobiljske katastrofe. Moja supruga Olja i ja smo naišli na višemetarske neprobijene snežne nanose na putu, pa smo odustali od pokušaja da se ispnemo do Vladike Petra Drugog. Spustili smo se dole, u proleće na moru, u Kotor. Onim serpentinama koje vode ka Vratima Balkana.

Prošlo je bilo nekoliko godina od zemljotresa 1979, koji je teško oštetio Katedralu Svetog Tripuna. Kad smo hteli da je razgledamo, zatekli smo je u skelama i ružno poduprtu. Čitav Kotor je delovao uobičajeno tmurno i neveselo u svojoj “vansezoniˮ. Ja sam međutim Kotor voleo od ranije i bio zadivljen Katedralom. Ako se odbije moja pristrasnost, s obzirom da Vasići porodično slave Svetog Trifuna, ostaje ipak nekoliko odlika te crkve koje su me vazda privlačile.

Prvo, to je jedna od najstarijih crkava “na ovim prostorima”, a ja brate volim staro, sazrelo, razgaženo, razrađeno, s puno priča. Cenim sve što je bilo na iskušenjima, trpelo gubitke, mirilo se s porazima, umelo da oliže svoje rane i ozdravi, pa nastavljalo da traje. Toga Sveti Tripun u Kotoru ima na pretek. U prisustvu takve starine ja onda mogu da u mašti putujem kroz vreme. I da se zadržim gde i kad i koliko mi se dopadne.

Drugo, obožavam lepotu nesavršenosti. A za to je Sveti Tripun pravi model. Počev od asimetričnih zvonika koji čak nisu ni jednake visine, preko narušene ortogonalnosti osnove crkve, nejednake visine traveja bočnih brodova i niza drugih pojedinosti, koje su posledica uzastopnih popravki i prepravki, posle svakog od razornih zemljotresa.

I treće, dopadala mi se uvek unutrašnja dvobojnost koju daje crveni kamen iz Kamenara na petostrukim stupcima i rebrima svodova i arkada naspram belih omalterisanih površina. A naročito zagonetni kružni lavirint od pločica crvenog i belog kamena na podu glavnog broda. Malo ko ga i primeti jer su preko njega poređane klupe. Ne sreće se često takav motiv u crkvama.

Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru: u sredini između dva niza klupa vidi se na podu deo lavirinta (© 2008-2020 all-free-photos.com).

Ipak, da se ponovo divim enterijeru Katedrale, dobio sam priliku tek kad su mnogo godina docnije završeni radovi na obnovi crkve. Bilo je to godine 2001, tokom mojih redovnih poseta Kotoru iz Prčanja. Kako već rekoh, u to vreme je u Kotoru živeo i radio jedan drugi moj kum, dr Slobodan Regner, ekspert za ribarstvo i moj školski drug s kojim sam voleo da idem u svoja prva istraživanja. Njega sam u Beogradu venčao s dr Dubravkom i oni su zajedno i radili prvo u splitskom, a zatim u kotorskom Institutu za biologiju mora. Dok sam bio na rehabilitaciji, voleo sam da ih radnim danom izazovem da na pauzi zajedno popijemo kafu u njihovom omiljenom kafeu hotela “Vardar”. Taj hotel je bio stisnut između uličica u starom delu grada. Oni bi posle odjurili nazad u Institut, a ja bih se vraćao Svetom Tripunu.

Kotor je nekada imao dobru subotnju pijacu. Merkato je veliki prostor uz jugozapadni gradski zid, odozgo pokriven kao visoki trem poput antičkog portika. Gledao sam da ne propustim Kotor pazarnim danom, kad god sam mu bio u blizini. Ne bih da ga poredim sa rivalskom hercegnovskom pjacom, ali sam nekako uvek imao veća očekivanja od kotorske. Pa ipak, prvog škarama (vrsta barakude) za zbirku Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, kupio sam na peškariji baš u Novome, a ne u Kotoru.

Mnogo se može naučiti u Boki. Iz Kotora se uopšte ne vidi Herceg Novi. Čak ni obližnji Tivat odmah iza Vrmca. Perast možete gledati tek sa Dobrote, a Risan nikako. Ne vidi se ništa kad ste u Kotoru. Sve morate da zamislite. Tako je i u drugim mestima u Boki, takva je kako kažu, konfiguracija i to je jedna od čarolija tog razgaženokrstastog zaliva. Bez obzira da li njome plovite ili se zavojito kotrljate obalama, Boka neprestano nešto sklanja i pokriva, drugo otvara, osvetljava i pokazuje, a treće glasno najavljuje ili u poverenju nagoveštava. Ne da se meni Boka Kotorska da je onako kako volim jednim pogledom obuhvatim celu. Što reče ona lisica, ne može se uvek suština očima videti. Čak se ni u mutnoj Savi ne vide kesege, dok se ne izvade.

Hvala gospođi Marini Stanišić na nekim dodatnim obaveštenjima i razjašnjenjima.

Naslovna fotografija: jutro iz Rehabilitacionog centra

Ima jedna čuvena trostruka kuća na obali u gradiću Prčanju. Zovu je palata Tri sestrice ili mletački Tre sorelle. Na latinskom Villa trium sororum kako piše u nekom dokumentu, navodno iz 14, 15, a po trećima iz 16. veka. Po istoričarki umetnosti dr Anastaziji Miranović, u kanonskim vizitacijama kotorskih biskupa pominje se kao Domus trium sororum[1].

Legenda govori o tri neudate sestre iz bogate patricijske familije Buća iz Kotora, čiji grb i danas postoji na toj trodelnoj kući. Toliko je ta vila dograđivana, preziđivana i zazidavana da je teško reći kakva je zaista bila zamisao prvog graditelja. Tog marta 2001, kad sam prvi put zastao ispred njih, „Tri sestre“ su delovale napušteno, jako dugo napušteno, i tužno. Nisam ja bio tužan, tuga je već bila unutra, zatvorena.

Prolazio sam otad desetak ili više puta pored Tri sorele, kako tamo kažu, svaki put kad sam od Rehabilitacionog centra išao na jug, put Kotora. Sa raznih strana sam čuo najmanje dve verzije legende, čak su bila i različita imena sestara Buća. One su uvek visokog roda, časne i bogate naslednice, ali su, zaljubivši se sve tri u istog pomorca iz Herceg Novog, ostale same i redom poumirale svaka u po jednom delu te kuće. Novljanin je o’šo namore i nije se vratio.

Neko je na tom trojednom palacu povremeno zaziđivao prozore (a zatim i odziđivao), što je davalo povoda da se legenda dopuni mračnim detaljima. Navodno, kad je prva umrla, ostale dve sestre su dale zazidati prozor sa kog je njihova pokojna sestra, dok je bila živa, svakodnevno stajala i izgledala dolazak brodova. Sve u nadi da će na jednom ugledati svog odbeglog dragog. Kao što su uostalom to činile i one, svaka na svojoj punjestri. Kad je i druga umrla, i njen je prozor zazidan.

Dva krajnja od tri prozora imaju ukrašen kameni okvir u stilu venecijanske cvetne gotike, sa mavarski ušiljenim arkadama i detelinastim lukovima (jedan samo u naznakama, verovatno naknadno okljaštren). Da li su ti prozori bili od početka tamo, teško je reći. Svejedno, prema onome što je 1937. zapisao lokalni hroničar Don Niko Luković[2] a 2004. potvrdio kasniji letopisac Tomislav Grgurević[3], to je najstarija zgrada na Prčanju, iz 15. veka. Kažu i da je to izvan Kotora grada jedina gotska palata, valjda zbog onih kamenih prozorskih okvira. Svejedno, trokuća je danas sasvim skromna, takoreći neugledna građevina. Neubedljiva.

Nešto mi je smetalo kod Tre sorelle, i to sam osećao svaki put kad sam prolazeći zastajao pred njima, i odmah nastavljao, da se što pre udaljim. Inače vrlo volim romantične legende o starim kućama, ali ovde mi nešto nije prijalo. Prvo mi je palo na pamet da je kriv nesklad između vrlo jake, dramatične priče i ubogog izgleda same građevine. Posle sam pomislio da mi smeta što je legenda neoriginalna i neuverljiva. Bilo je jasno da je to jedna mistifikacija, prilagođena lošem guštu. A kad posumnjam u priču o istoriji neke kuće, to ponekad doživim lično, pristrasno, kao povredu sopstvenog pristupa kućama, odnosno domovima.

Naime, imam ozbiljan odnos prema jednoj kući u beogradskoj Fruškogorskoj ulici. U njoj sam se rodio i u njoj su se odigrale sve rane drame mog života, koje su ga dobrim delom i oblikovale u kasnijim fazama. Slično osećam i za kuću u Francuskoj ulici, danas Klemansoovoj, u kojoj se, u mom detinjstvu i dečaštvu, nedeljom kod babâ (tri sestre, sic!) okupljala šira porodica.

Iako sam zaista odavno otišao iz Fruškogorske, pamtim sve u toj kući. Znam na kom mestu škripi parket, iako tog parketa nema već decenijama. I pamtim prašnjavi miris ćilima ispod trpezarijskog stola pod kojim sam se igrao. I šare na tom ćilimu se sećam. Zamislite sad kako bi mi bilo da čujem neku loše izmišljenu priču o toj mojoj rodnoj kući i o njenim stanarima! Ne sme to tek tako da se radi!

Palata Tri sestre prčanjske u stvari je bila letnjikovac Kotorana iz familije Buća. Iz te porodice bio je i gospodar Nikola Buća, protovestijar Cara Dušana. Uvek je ta palata bila samo povremeno nastanjena. Izvorno nije ni imala tri dela iste visine, nego dva spoljna, a srednji je u neko kasnije vreme dozidan. To objašnjava tri uporedna odvojena krova na dve vode. Ali ni to raskrinkavanje nije bilo ono što mi je tada stvarno kvarilo doživljaj.

Tek kad sam desetak godina kasnije, 4. avgusta 2012. u Pragu stao pred raskošno omalanom palatom U tří bílých růží (Triju belih ruža), sa sličnom legendom o tri prelepe orfane sestre miraždžike, postao sam svestan šta je to što mi je toliko smetalo na Prčanju. I nije bilo ništa lično.

Radilo se o onom poznatom opštem mestu mnogih mitova, bajki, pripovedaka i romana u kojima junaci i junakinje bivaju kažnjeni zbog svoje lepote, mladosti, vrlina i bogatstva. Mora im se oduzeti bar sreća. Mislim da takve legende iz puke zavisti izmišljaju ružni, matori i siromašni. Oni uvek govore da je lepota prolazna, a da novac ne donosi sreću. Što je tačno, ali oni to govore ne zbog prosvećivanja slušalaca, nego iz čiste pakosti. Pakost ionako najteže prihvatam. Video sam da je sasvim sporna moralnost pobuda za mnoge pouke. Na neki način to je potvrdio i Ceo La, kad su ga učenici pitali kako da postanu mudri kao on: „Gledajte u sebe i tad ne gledajte druge. I obrnuto.“ On ponekad priča besmislice, ali ovog puta je u pravu.

Ta napuštena i poluzazidana kuća na Prčanju, zvana Tre sorelle, predstavljala je moje opipljivo, materijalizovano iskustvo s jednom pakosnom legendom. Pa sam zato odbijao da ga (to iskustvo) prihvatim kao svoje. Zgrada je bila kao ukleta večnom zavišću. Usred je niza kuća na samoj obali, a odbačena kao kužna samo zbog te ružne izmišljotine, proglašene vrhunskom romantikom.

Red kuća uz samo more sasvim je blizu obale (u tom najzabačenijem i najužem delu Kotorskog zaliva nema opasnsti od udara talasa) pa je ulični automobilski put jedva protnut, a u nekim delovima je građen nasipanjem obale na uštrb mora. Provlači se uz kuće, a nema trotoara, tako da je tog marta 2001, dakle van turističke sezone, bio opasan za osamljene pešake poput mene. Reč osamljen je vrlo dobra jer sam usput zaista retko sretao žive duše. Čak ni na pižunima nisam video starce kako sede i greju se na jutarnjem suncu. U većini kuća zimi niko ne stanuje, a mnogi meštani su prodali svoje kuće na Donjem Prčanju i otišli. Podatak da Prčanj ima preko hiljadu stanovnika nije mi bio ubedljiv.

Iznad se nalazi Gornji Prčanj. Krenuo sam tamo jednom, s namerom da prođem stazom sotomonte do Gornjeg Stoliva, pa da se opet spustim na obalu i tako zatvorim krug. Pošao sam nasumice nekim basamacima uzbrdo. Ubrzo sam naišao na potpuno napuštene ruševine kuća obrasle u povijuše, a i stepenice su bile oburvane i pobeđene kupinom i dračom. Probao sam na drugom mestu, ali tamo je neko nešto zidao i zagradio prolaz. Tako sam odustao, dok ne nađem nekog poznavaoca staza i bogaza. Nisam nikad.

Već sam bivao u takvim gradićima koji kao da su prazni od domorodaca. Sećam se Rovinja 1951. Tamo sam letovao kao dete i gradić je izgledao kao da su ga svi Rovinježi napustili. Pričalo se da su se Italijani listom odselili kad je Istra pripojena pobedničkoj Jugoslaviji. Ulice su preko dana bile puste, kao u italijanskim kaubojskim filmovima. Bilo je tako tiho da se izdaleka čulo kad neko nailazi. Jedne večeri međutim, kroz prozor naše sobe u starom hotelu Adriatic na glavnom trgu Maršala Tita, odjednom sam čuo neobičan glasan šum, kao neko šuštanje. Pogledao sam kroz prozor. Dole, sa svih strana su žurno i ćutke koračale desetine i desetine ljudi, i to su se čuli njihovi  koraci po kamenom popločanoj pjaci. Pitao sam se otkud su izmileli svi ti ljudi? Gde se danju kriju? Kolone su se slivale u kafanicu preko puta, desno od ružičaste Sahat-kule. U njoj se te večeri održavala tombola!

Rovinj: Trg Maršala Tita. Hotel „Adriatic“ je levo. U prizemlju žute kuće desno igrala se tombola 1951. (Google)

Na Prčanju nije nigde bilo tombole, pa sam se, ne bih li upoznao Prčanjote, opredelio za drugu varijantu – nedeljnu misu. U Crkvu Porođenja Blažene Djevice Marije, ili Male Gospe. To je ogromna crkva na za nju specijalno podzidanoj terasi sa monumentalnim stepeništem sa balustradama, tako da izgleda još veća. Dešava se da su u Primorju crkve predimenzionirane, nesrazmerne veličini gradića. Grandioznost Bogorodičine crkve na Prčanju najbolje se vidi od prekoputa, iz Dobrote. Kotorski zaliv je tu sasvim uzan, širok manje od jedne milje.

tomaszd: Prčanj 2016: Bogorodičina crkva (cc)

Pre nego što sam u nedelju pre podne otišao na misu u parohijsku Bogorodičinu crkvu, dolazio sam do nje više puta, penjući se uz valjda sedamdeset basamaka kojima sam savlađivao visinu te velike terase u vidu džinovskog postamenta za crkvu podignutu na strmini. Pompezne stepenice izgradio je češki inženjer Jozef Večernik, pod rukovodstvom inžinjera Milana Karlovca tek 1913, nekoliko godina pošto je crkva otvorena[4]. Godine 2001, s obeju strana skalinade uzdizale su se gorostasne palme za koje sam ovih dana čuo da ih je u međuvremenu obezglavila „palmina smrt“ – larve crvenog palminog surlaša (Rhynchophorus ferrugineus), bube nehotično uvezene iz tropske Azije.

Nikad nikog nisam sreo, a crkvena vrata su uvek bila zamandaljena. Obilazeći oko velike puste barokne crkve, otkrio sam na severnom i južnom zidu nešto što nisam video nikad ranije ni na jednoj crkvi. Bili su to vešto izvedeni stari arhitektonski nacrti delova crkve. Čemu li su mogli služiti? Da li su mogli biti namenjeni klesarima odnosno kamenorescima u vreme građenja? Zar nije bilo hartije? Bili su plitko urezani, uklesani u kamen bočnih fasada u razmeri 1:1!

Bilo mi je to čudno i uzalud sam se na licu mesta raspitivao za tumačenje. Tek sam nedavno otkrio u jednom članku Milana Zlokovića iz 1953.[5] da je upravo reč o arhitektonskim crtežima za meštre kamenare sa Korčule koji su izveli sve radove i to od kamena koji je donesen iz kamenoloma sa njihovog otoka. Pretpostavljam da je projektom prvobitno bilo zamišljeno da se bočni zidovi na kraju spolja omalterišu i tako prekriju ti nacrti.

Iz istog izvora sam saznao i zašto je jedna od najvećih primorskih crkava s ove strane Jadrana podignuta na tako glomaznom veštačkom postolju. Crkva je početa da se gradi revolucionarne 1789. po projektu koji je naručen u Mlecima od Bernardina Makarucija. Današnjim jezikom govoreći, kupljen je samo idejni projekat od nekoliko crteža spoljnog izgleda i uzdužnog preseka trobrodne crkve sa transeptom i kupolom. Makaruci nikad nije došao na Prčanj, ni pre početka zidanja crkve ni u toku njega, kada su graditelji nailazili na brojne probleme. Projekt jednostavno nije bio usklađen ni sa jednim, pa ni sa prčanjskim stvarnim terenom ni podlogom. Zato se za tako impozantan hram morao sagraditi odgovarajući prostor.

Namera da se podigne nova velelepna župna crkva razvila se u vreme najveće snage prčanjske mornarice i blagostanja tamošnjih kapetana i ostalih pomoraca. Ali baš u vreme građenja njihovo bogatstvo je počelo da se osipa, a uskoro je i ukinuta Mletačka republika pa je cela Boka Kotorska pripala Austrijskoj Carevini u okviru sporazuma s Napoleonom. Radovi su više puta usporavani ili prekidani. Jednom je zastoj trajao čak čitavih šezdeset godina. Presušili su prilozi mesnih dobrotvora, pa je kupola podignuta 1875. donacijom Habzburške Carske krune. Crkva je tužno stajala nedovršena 124 godine, sve do 1909, kad je u njoj održana prva misa.

Bio sam čuo da u crkvi postoji pinakoteka koju je sakupio prčanjski paroh don Niko Luković između dva rata, a nešto i kasnije. Imao sam ideju da bacim pogled na te slike, među kojima je trebalo da bude i delâ bokeljskog majstora Tripa Kokolje, a ne samo mletačkih madonara. A nadao sam se i kolekciji uobičajenih naivnih i nenaivnih zavetnih slika zahvalnosti Bogorodici za spas od brodoloma. Uvek volim da razgledam takve slike na kojima su brodovi urađeni s puno tehničkih i identifikacionih detalja.

Tako se jednog nedeljnog prepodneva uputih Bogorodičinoj crkvi. Kao da sam upao u neki drugi film! Neću da kažem da je ličilo na ono žurno slivanje ka tomboli. Ne, bilo je mirnije, bez groznice i manje masovno, ali bilo je živo. Ušao sam kroz prvi put otvorena vrata crkve. Volim crkve i hramove uopšte. Dobro se u njima osećam, bez nelagodnosti. Odmah sam seo u klupe (uvek tako postupam) da bih razgledao celinu unutrašnjosti crkve, pre nego što se posvetim pojedinostima. Tako radim i u šumi. I u muzejskim galerijama.

Klupe su se brzo popunjavale ljudima koji su se međusobno poznavali i imali svoje uobičajeno mesto. Ja sam nekom seo na njegovo redovno mesto i on je onda morao da nađe neko drugo, koje mu manje odgovara, ako ni zbog čega drugog, ono zbog narušavanja navike. Ili da i on poremeti uhodanost sedenja drugih. Oklevajući s odlukom da li da ustanem i sačekam da svi ostali posedaju, propustio sam pravi trenutak. Misa je počela.

Vrlo mladi sveštenik koji je služio, posle mi je rekao da je tek došao i preuzeo parohiju. Tokom mise, ustajao sam kad se ustajalo, klečao kad su svi klečali i dao spremljen novac, kad je crkvenjak ka meni pružio na štapu kesu za priloge. Kao i ostali. Posle mise prišao sam mladom župniku, predstavio se i rekao mu šta me zanima. Priznao je da još ne zna mnogo o slikama i prvo mi pokazao oltarske slike koje je radio Milo Milunović. Bilo je to jedno veliko Krštenje na Jordanu, zatim Sveti Sebastijan i Sveti Tripun, Blažena Ozana i oltar Svete Obitelji. Vrlo prozračne slike u ružičastom tonu podsetile su me na Milunovićevu alegoriju „Umetnost“ na zidu iznad jednih vrata u Svečanoj Sali SANU.

U mladosti sam upoznao Mila Milunovića i svakodnevno gledao na zidu dve njegove sasvim drukčije slike, jednu primorsku mrtvu prirodu s ribama i jednu ateljejsku sa štafelajem i gipsanim modelom ženskog torza koji se pojavljuju i na „Umetnosti“. Nisam znao da je slikao i religijske teme.

Prvi put sam čuo i za Blaženu Ozanu Kotorsku, jedinu valjda Srpkinju rodom, koja se u katoličkom svetu slavi kao svetica, tačnije kao blaženica. Rođena je krajem 15. veka kao Katarina Kosić u seocetu Releza (danas samo nekoliko kuća i toliko stanovnika) na putu od Bigora za Štitare između Cetinja i Podgorice. Kao dete je čuvala ovce, a sa četrnaest godina je bila poslata u mletački Kotor da služi kod znamenite porodice Buća. Jeste, one iste koja je podigla Tre sorelle!

Kad je kao iskušenica pristupila sestrama dominikankama trećeretkinjama postala je jedna od zazidanih devica – živela je zatvorena u tesnom prostoru bez vrata, samo sa malim otvorom za vazduh. Skoro kao mlada Gojkovica kad su braća Mrnjavčevići Skadar zidali. Zavetovala se tako Kata iz Releze Svetom Dominiku i dobila je novo kršteno ime Ozana.

Nepobedivi turski admiral i gusar Hajrudin Barbarosa doplovio je 1539. pred Kotor sa 70 galija i 30 hiljada vojnika. Grad se branio ali je već bio spreman da popusti, kad je Ozana, poput Pizanke Kincike, počela da bodri Kotorane da se brane i da se mole. Petog dana je Hajrudin Barbarosa odustao od opsade i povukao se, a slava i zahvalnost su pripali Ozani i njenoj pobožnosti. Kotor je bio jedini mletački grad na Balkanskom poluostrvu kog Turci nisu osvojili.

Prepodobna Ozana je postala i zaštitnica ekumenizma, a Milo Milunović je jedan od malobrojnih koji je naslikao njen lik. I kolekcija bista koja se, opet zahvaljujući Don Niku Lukoviću, nalazi ispred Bogorodičine crkve na Prčanju, odiše ekumenskim duhom, pa se tamo nalazi i jedan pravoslavni vladika, Meštrovićev Petar Drugi Petrović Njegoš. Za Boku to nije ni novo ni neobično. Ispred prčanjske župne crkve je i bista Peraštanina Andrije Zmajevića na kojoj u kamenu piše da je bio nadbiskup barski i primas srpski.

Andrija1234567: Bista Andrije Zmajeviča (GFDL)

Mladi prčanjski župnik me je zatim, bez snebivanja, odveo uskim stepenicama negde ispod kupole gde su stajali nabacani neupotrebljavani prašnjavi delovi crkvenog mobilijara i opreme, zastave i ripide. Među tim stvarima su zabrinjavajuće nezaštićeno i neuređeno ležale ili bile prislonjene uz zid slike iz zbirke koje je skupljao Don Niko Luković. Sveštenik mi je, bez namere da bilo koga okrivi, rekao da je sve tako zatekao i da namerava vrlo brzo da se pozabavi tim vrednostima. Nisam hteo da se zadržavam niti da preturam po slikama. Ubedio sam sebe da treba da mu verujem i da će sve uskoro da bude u savršenom redu.

Nedaleko je i jedna mala porodična grobna crkva iz 17. veka slavne pomoračke porodice Luković posvećena Gospi od Karmena (sic!), kao i ona u Orebiću. Porodični grb još stoji iznad zaključanih vrata, ali je crkva napuštena. I ja sam samo u prolazu i kažem sebi da iz takve prolaznosti ne treba izvlačiti nikakve zaključke.

Sledeće nedelje otišao sam u obližnji Muo, ili kako se tamo kaže na Mulo. Muo takođe ima jednu upadljivu crkvu na uzvišenju, crkvu Blažene Deve Marije Pomoćnice Hrišćana. Međutim, tu crkvu Muljani zovu Sveti Gracija. Pa sam bio malo u nedoumici dok sam išao tamo. Crkva je na zidanoj zaravni iznad mora i puta, a podignuta je u 19. veku kao masivna jednobrodna crkva sa transeptom i velikom oktogonalnom kupolom. Sagrađena je da bi primila mošti to jest neraspadnuto telo blaženog Gracije Kotorskog, umrlog u Veneciji početkom 16. veka, a rodom iz Mula. Blaženog Graciju u staklenom kovčegu poput Snežaninog, slave i katolici i pravoslavni, što nije retkost u ekumenskoj Boki. Muljanin je po rođenju i Andrija Maurović, ali on je bio daleko od sveca.

Već je samo ime Svetog Gracije euharistično pa time i zaštitno. I bez onomastičkih istraživanja frekventnosti, na groblju sam video da se najčešće ponavlja ime Graci(j)a. U svom neznanju, prvo sam pomislio da je to žensko ime, a onda shvatio da su porodice muškoj deci davale to apotropijsko ime. Blaženi Gracija bio je kaluđer avgustinskog reda i isposnik, veruje se da je pomiritelj ljudi, a ciljna zaštitnička grupa su mu ribari, pomorci, neženje (!), baštovani, radnici, sluge i pokornici, svi dakle oni koji se često nađu u situaciji da samo čudo može da im pomogne.

Zato je tako razvijen običaj zahvaljivanja Blaženom Graciji i po sistemu prepaid i kao postpaid. S obzirom da se on slavi u Crkvi Bogorodice Pomagačice na Mulu, Majke Božije koja pomaže zahvalnim i spasava pobožne, efekat blagodarenja za čuda je dvostruk. Materijalizacija žrtve zahvalnosti vidljivo je istaknuta u oltarskim delovima crkve. Zavetni darovi od plemenitih metala, najčešće srebra, izloženi su u vitrinama na zidovima. Većinom su to pločice različitih oblika sa natpisima zahvalnosti.

A ima i neobičnih zavetnih predmeta. Meni, kao prigušenom ihtiologu, naročito se dopao srebrni palombić (palamida) izveden savršeno verno u prirodnoj veličini. Na njemu piše: „Na uspomenu nečuvenog lova od preko 6000 palombića, ulovljenih trećega dana trodnevnog slavlja poblaženja blaženoga Gracije, dne 18. svibnja 1890. godine, harna obitelj Simović P.“ Nikad pre i nikad posle ribari nisu u Kotorskom zalivu uhvatili toliko palamida. Naravno da je to bilo čudo. Zahvalnosti za spasavanja od brodoloma, iskazane su brojnim zavetnim slikama u toj crkvi punoj opipljive euharistije.

Muo je nazvan po nekom značajnom ili upadljivom mulu uz koji su pristajali brodovi. Sećanja na Boku su bila česta u mojoj porodici u vreme kad sam bio dete. Naročito sam uživao kad se moja mama i moja tetka prisećaju kako su se vozile malim parobrodima obalske linije koji su pristajali u svako mesto u Boci (tako su govorile) Kotorskoj. U to vreme nije bilo puta, odnosno „magistrale“. Plovidba je trajala ceo letnji dan. Ne sećam se da su pominjale Muo, ali sam siguran da su takvi brodići pristajali i u Mulu.

Boka je u mom detinjstvu stalno postojala kao zemlja nostalgičnih sećanja na vreme koje je bilo bolje, srećnije i veselije od tadašnjeg, na epohu antebellum. Tek sam docnije čuo za „Lude dvadesete“ godine kada se pojavio džez koji se u mojoj kući dugo izgovarao kao džaz. Naime, moj deda Vojislav Vuković je odmah posle Prvog svetskog rata proizveden u pukovnika i postavljen za komandanta obalskog artiljerijskog puka u Boki Kotorskoj.

Baošić 1921: pukovnik Vojislav Vuković (u sredini) na torpiljarki.

Tako su moja majka i tetka deo detinjstva provele u Baošiću gde su i krenule u školu. Cela porodica je zavolela Boku (kakvo čudo!) i kad je deda prekomandovan na druge dužnosti, nastavila da godinama letuje u Herceg Novom. Najčešće u hotelu „Plaža“ porodice Trani, kojeg je moja baka uvek zvala isključivo Hotel na plaži. Ne sećam se da je deda pominjao išta iz Boke.

Letovanje u Herceg Novom 1932. Moja majka Jelisaveta Vuković (na stolici levo) sa drugaricama.

Kad sam međutim bio na letovanju kod sestre i zeta stažiste u Tivtu 1960, već nije bilo tih parobrodčića u lokalnom saobraćaju. Neka vrsta zamene bile su ratno-mornaričke barkase motorne sa oznakama BM ispred broja. To su bili različiti prilično brzi drveni brodići (dvadesetak metara dugački) koji su opsluživali vojne pošte rasute unutar Boke. Zavlačili su se i u budžake tog fjordovitog zaliva čiji me je oblik uvek potsećao na templarski krst preko koga je prešao kamion. Pun. Sa prikolicom.

Ono što je mene tada zanimalo bila je veza Tivat–Meljine. Naime, vojni lekari i stažiste u Tivtu slali su vojnike-pacijente na specijalističke preglede u vojnu bolnicu u Meljinama. Vojnici su odlazili tamo ujutro, a vraćali se posle podne. Posada je primala i civilne putnike, koliko pamtim, besplatno. Dobro se sećam još nečeg. Nosio sam nasleđene dedine kratke lanene pantalone iz letnjeg kompleta predratne radne mornatičke uniforme. Ne znam da li pantalone imaju memoriju i da li su išta prepoznale od ponovo viđenog. Tako sam tog leta pre bezmalo šezdeset godina putovao od Tivta do Meljina barkasom i onda peške štrekom tri kilolmetra do Novoga. Kad bih zadocnio na lađicu za povratak, prespavao bih tamo i sačekao da  barkasa sutra opet dođe.

Ta rehabilitacija u Prčnju mi je pružila iznenađujuće mnogo različitih iskustava za moj novi period života. Da bi se oslonila na prethodni period, možda su mi tada bila najvažnija trostepena iskustva sa sećanjima na prethodna iskustva uspomenâ iz Boke, i to ne samo mojih, već i moje majke i majke moje majke. Opet trostrukih, trigeneracijskih. Mislim da ove dve poslednje rečenice moraju da se bar dva puta pročitaju da bi se shvatilo šta je pisac hteo da kaže. A pokušavao je da objasni da opisuje sećanja na sećanja. I svoja i osoba od kojih su samo njihova sećanja i ostala da žive.

Hodajući svojim uobičajenim promenadama Kotorskog zaliva, morao sam da uvek budem vrlo pažljiv, s jedne strane da ne upadnem u more, s druge da ne naletim na pižune ispred kuća i druge prepreke, a po sredini da me ne oduva neki vozač koji palcem kucka poruku jureći da stigne gde je pošao. Na retkim bezbednim mestima mogao sam da podignem pogled i da vidim stenoviti zid klisure po kojoj se, poput fjorda, razlio Zaliv. Na mletačkim kartama zove se i Canale di Cattaro.

Naročito mi je privlačila pogled lovćenska strana, kojom je vekovima prolazila granica između sila koje su držale Boku i balkanskog dela Otomanske carevine, odnosno nepokorene, pa i nezavisne Crne Gore zvane Montenegro. Golim se okom vide nove i stare serpentine kojima se putnici i tovari moraju popeti do Njeguša ako će dalje za Cetinje. Ponekad se magla i niski oblaci spuste pa zaklone gornji deo tog strmovitog pravca, koji i inače više liči na lestve za u nebo nego na jedna od vrata Balkana.

Vozio sam i hodao tim serpentinama. A zahvaljujući dedinom albumu znao sam kako je izgledao pre 75 godina.  Gledajući u taj put, zamišljao sam ga i kao uzanu konjsku stazu, eventualno kolski drum koji je izgradila Austrija u 19. veku, mnogo pre no što je pravljena ova modernija magistralna trasa. Setio sam se i jedne neobične knjige, zbirke iskustava putovanja prirodnjaka po Crnoj Gori[6]. Iz nje sam shvatio kako je tadašnja Evropa, iznenada i s ogromnim zadocnjenjem i patetičnim oduševljenjem otkrila Crnu Planinu, kao zemlju legendi i tajni, kako reče jedan od opisivača. Kao kad maštovito i romantično dete pronađe put do tavana (a za tavan u Crnu Goru kažu petar), prepunog tajanstvenih predmeta iz prošlosti svoje porodice.

Montenegro je u drugoj polovini 19. veka bio u modi. Kolonijalna Evropa, već pomalo zasićena prekomorskih egzotičnosti, pronalazila je – ne negde iza sedam mora, nego tu, na svom tavanu, jednu gorsku, netaknutu, neopisanu i neopisivu zemlju i čitav jedan narod, neiskvaren, mitski, iskonski, hrabar u borbi za svoju slavu i slobodu. Otkrivala ga je i kao politički faktor u nerazmrsivom Istočnom pitanju. Pohrlila je Europa u Kotor, pa kretala da se propinje serpentinama iznad Škaljara. Bila je to jedna od najprometnijih saobraćajnica onog vremena.

Gostoprimstvo sa najvišeg mesta, na Cetinju, dobijali su i uživali u njemu, najčudnovatiji putnici iz Kotora, profesori i studenti, diplomate i varalice, kraljevi i prosjaci, prirodnjaci sa smislom za obaveštajne poslove i obaveštajci zaljubljeni u prirodu. Na dvoru Vladičinom, a zatim i Knjaževom, funkcionisao je u ta doba jedan intelektualno-prirodnjačko-politički salon, daleko od evropskih kulturnih centara, a tako blizu nebesima.

Stao je vetar i sasvim su se spustili oblaci, a onda je udarila i jaka kiša. Više se ništa nije videlo, čak je i Dobrota preko puta nestala. Stojeći nezaštićen, zadubljen u misli i sećanja, začas sam bio mokar. Predostorožno odlučih da se žurno vratim kući u Perzagno. Nisam ni primetio kad sam prošao pored Triju sestara.

[1] Starine Crne Gore, knjiga VII. Godišnjak Uprave za zaštitu kulturnih dobara 2016. str. 91–94.

[2] Prčanj (reprint). Kotor 2010: Pomorski muzej Crne Gore.

[3] Odjeci slavnih vremena. Kotor2004:

[[4]] Brguljan, Ž: Crkva Rođenja Blažene Djevice Marije u Prčanju. Prčanj – Zagreb 2008: Župni ured Prčanj: Hrvatska Bratovština Bokeljska mornarica 809.

[5] Zloković, M: Građanska arhitektura u Boki Kotorskoj u doba mletačke vlasti. Zbornik izveštaja o istraživanjima Boke Kotorske. Beograd 1953: SANU: Spomenik CIII n. s. 5 str. 131–146.

[6] Vasić, V: Crna Gora – vrata Balkana. Putopisi i zapisi evropskih botaničara, priredili V. Pulević i D. Vincek. Obod, Cetinje, 1991. Beograd 1992: Glasnik Prirodnjačkog muzeja 47, str. 293–295.