Putovanja, sasvim lično

26.06.2008 17:17

Govorim o vremenu mnogo pre mobilnih telefona, GPSova i ostalih danas uobičajenih putnih sokoćala. Od sredstava komunikacije iz tog doba je dugo opstajala čuvena bodljikava akacija (Thorn tree), na čijim se trnovima ostavljaju cedulje sa porukama za one koji će tuda možda jednom naići. Tamo sam se zadesio davne ali uzbudljive 1992.

Ali krajem maja uzbudljive 2008, našao sam se u selu Stenje, podno Galičice, a na Prespanskom jezeru, i ostao u toj bazi skoro tri nedelje. Stenje je geografski najudaljenije mesto od Skoplja, na samoj albanskoj granici. Bio bi to pravi “Kraj Sveta”, da nije još jednog polu-sela (skoro bez stanovnika), koje se zove Konjsko i nalazi se na samom rtu, još nekoliko kilometara dalje od Stenja. Uprkos tim činjenicama koje zvuče surovo, selo Stenje se pitomo prućilo duž jedne velike jezerske plaže. Na kraju sela, kao poslednja kuća, nalazi se novi hotelčić pretencioznog imena “Riva” (na naslovnoj fotografiji). Gazda hotela Risto ima 24 (dvadesetčetiri) godine. Tamo smo odseli jer nijedan drugi hotel na jezeru još nije bio otvoren. Ta činjenica je dovela do mnogobrojnih i neočekivanih susreta u tom malom hotelu, pa me je to i podsetilo na onaj hotel u Africi.

U stvari, ja sam bio na terenskom ptičarskom pohodu na planinu Galičicu i u močvare na severnoj obali Prespanskog jezera, a u okviru međunarodno finansiranih projekata za unapređenje Nacionalnog parka “Galičica” i specijalnog rezervata “Ezerani”. Posao je planiran kao neprestano kretanje po što nepristupačnijim i vrletnijim predelima, u potrazi za zanimljivim ornitološkim podacima.

Volim da o sebi i dalje dečački razmišljam kao o starom, prekaljenom terenskom vuku, doraslom svakoj situaciji i otpornom na iskušenja tela i duha. Ali ima jedna činjenica: na “jačem,” visokoplaninskom terenu poslednji put sam bio na Šarplanini 1998, dakle deset godina mlađi nego u vreme kad ovo pišem. Otada sam prilično štedeo od napora i srce i noge. Radio sam glavom, sedeo za kompjuterom, vozio se autom i gojio se. Tako sam na ovaj pohod prvi put poneo u sebi i neka uznemirujuća pitanja i s njima u mislima zaspao u udobnoj sobi s pogledom u hotelu “Riva” u Stenju.

Međutim, kada me je sutradan kroz balkonska vrata probudila moja Ružoprsta Zora, kada sam čuo poznate zvuke ptica, jezera, vetra i planine, osetio sam se kao stari poenter ponovo pozvan u lov. Tiho sam se iskrao i bez kafe i doručka izjurio napolje. Sve je opet bilo u redu…

Vratio sam se u podne, kada i pticama počinje sexta.

Posle večere smo krenuli u dugu večernju šetnju, kroz livade oko jednog para-jezera, svog obraslog trskom, tako da se zove Blato. Pošto je Sunce već bilo zašlo, pitali smo neke kosače koji su utovarivali seno, da li može da se prođe skroz oko jezera (nekoliko km)? Oni su rekli da može, ali da ima puno zmija. Kada su videli da nas to ostavlja ravnodušnim, izjavili su da bolje da ne idemo, jer ima volci. Rekao sam da su jedini, za koje znam da su imali problem s vukovima, bili Crvenkapa i njena Baba, pa smo produžili. To nije bilo mudro, jer su staze bile potpuno zarasle, pa smo se s mukom po mraku probijali kroz nepokošenu vlažnu travuljinu do pojasa. Celim putem sam razmišljao kako je ružno što su oni Stenjanci hteli da zaplaše i nagarave svilene Belogragjane.

Sutra uveče smo od lokalnog rendžera Nacionalnog parka čuli da su tamo prethodne noći vuci pojeli tele. A rendžer je to ispričao kada je došao u hotel Rivu da dočeka jednu drugu grupu istraživača, za koju nismo prethodno znali, kao ni ona za nas. U toj ekipi je bio najveći svetski pelikanolog, Francuz talijanskog imena, koga sam upoznao na Skadarskom jezeru 30 godina ranije, a poslednji put ga video pre bar 15 godina, na nekom kongresu. S njim je bio i jedan mlađi grčki ornitolog, koga sam upoznao dve godine pre Stenja u Patrama, a radi najviše na grčkom delu Prespanskog jezera.

I tako, skoro svakog dana tokom celog našeg boravka, pojavljivao se poneko nov, očekivan i neočekivan (čak i moj davnašnji terenski ortak i kum, veliki beogradski herpetolog, zatim po dve različite ekipe iz beogradskog i skopskog muzeja, čak i neki Francuzi koji proučavaju skakavce) i svi smo bili zajedno u New Stenye Hotelu, ili hotel-Rivi.

Sad vam je već jasno, da sledi još izveštaja sa uzastopnih putovanja na Galičicu, u Ezerane, čudesno ostrvo Golem grad na Prespanskom jezeru i kojekude po ohridskom i prespanskom kraju. Strpite se malo.

Nastavi čitanje „Senka koja svetli – Pančić 1814.+200“

Sve češće međutim imam povode da razmišljam i o onim drugim poslednjim putovanjima. Poslednjim poslednjim, završnim. Malo malo pa nekog meni poznatog nešto zaboli, on ode kod lekara, smeste ga u bolnicu i posle jave da je otputovao. Zauvek. Verovatno iznenađen i on sam.

Znam da ne volite ovakve teme. Smatra se da je nepristojno govoriti o tome. „Treba misliti pozitivno.“ Upravo tako, sa think positively (a možda je rekao i think positive), ohrabrivao me je pre mnogo godina jedan afrički sobni kolega, dok su me gurali prema operacionoj sali. To sam i tada primio s negodovanjem. Drugim rečima, savetovao mi je da ne razmišljam o mogućnosti da je to možda moja poslednja vožnja. U slučaju da jeste, trebalo je da propustim svoje poslednje iskustvo.

Nikad! Au contraire, što bi rekao stariji od pekamske braće, rešio sam da upijam svaki utisak u milisekundama. Nažalost, već sam bio dobio injekciju koja je delovala brzo i pogasila sve moje prozore. Uhvatio sam samo lica dveju osoba koje su se ne mnogo uspešno trudile da ne pokažu zabrinutost ili paniku, zatim niz svetiljki na plafonu, hladnoću vazduha na svom licu u jednoj praznoj prostoriji sa slabim osvetljenjem i nečije telo na kolicima istim kao moja. Nisam stigao ništa da kažem. Ipak, uspelo mi je da ne propustim sasvim iskustvo tog kratkog putovanja.

U literaturi i filmovima omiljene su scene u kojima se čuju nečije poslednje reči. Izjave koje menjaju tok radnje, donose neočekivane istine i obrte. U stvarnom životu, bar prema mojim iskustvima s tuđim otputovavanjima – to je znatno ređe. Sećam se vrlo dobro jednog takvog razgovora, od pre 45 godina. Odigravao se naravno u bolnici. Obojica smo znali da je to naš poslednji susret. Otvorio je oči i zagledao se u mene. A onda ih je opet sklopio i rekao: „Bore se žuti Japanci s belim Mandžurcima. Čas nadvladaju jedni, čas drugi.“ Bilo je to sve.

Nisam se nasmejao, a nisam morao ni da ga pitam šta hoće da kaže. Sopstvena agonija asocirala ga je na rat koji su napadom na Mandžuriju započeli Japanci protiv Kineza, pred početak Drugog svetskog rata. O tome su ondašnje novine izveštavale u vreme kad je čovek, čijem sam stišavanju prisustvovao, bio mlad, približno u mojim godinama u vreme našeg poslednjeg susreta. Bio sam mu zahvalan što je svoje poslednje iskustvo uspeo da podeli sa mnom, majstorski raširivši, uopštivši temu, a da je pritom zadržao individualnu vizuru, i to otmeno, bez ispovedanja. Tako je otišao čovek, koji je u “Stišavanjima” iz 1926, na kraju jedne svoje mladalačke nadrealističke pesme, ironično objavio „Ali — zar ja mogu umreti.“    Bio je moj otac.

Na putu za Selinunte leti se do Palerma. Sutradan je trebalo da se put nastavi kopnom. Te noći, u hotelu u Palermu, iznenada me je eksplozivno pogodila jedna za mene čudna bolest. Selinunte je odmah otpao, a putovanje je uzelo svoj sopstveni tok, sasvim neizvesnih odredišta i trajanja. Kako se to kaže, dezorijentisanog, preuzela me je hitna pomoć, Pronto soccorso.

Bez obzira na dezorijentisanost usled visoke temperature, našao sam se u nekoj mešavini bunila i lucidnosti. Odmah mi je palo na um pitanje, da li je to onaj slučaj? Ako jeste, onda imam odgovornost da ne promašim svoja poslednja iskustva. Ne znam da li je to bila svesna odluka ili je nju izazvalo samo moje stanje. Svejedno. Nisam uspevao dobro da odgovaram na važna pitanja lekara, ali sam zapažao sve nevažne detalje. Vama nevažne. Pojedinosti u unutrašnjosti ambulantnih vozila koja su me prebacivala od jedne dijagnostičke laboratorije do druge, razna noćna dvorišta i zadnje ulaze klinika, ravnodušna lica paramedičkih sprovodnika, razlićitost podloga po kojima su koraci menjali zvuk – sve sam to u glavi spokojno beležio.

Na kraju sam primljen u jednu bolnicu i sedam sledećih dana i noći su se u meni borili isti oni Japanci i Mandžurci, na život i smrt. Ne bojte se, neću pričati o bolesti, samo o ponekim individualnim iskustvima. U takve spada iznenadna strast za flekama, u stilu Roršahovih mrlja. Nalazio sam ih po zidovima, podovima, tavanicama bolničkih prostorija.

Moj favorit je bio „Gepard u trijumfalnom počinku posle neuspešnog lova“. Naravno, ne očekujem da i vi vidite takvog geparda na naslovnoj fotografiji fleke nalik opijumskom dimu, nastale od nekog ko zna kad prosutog sredstva za čišćenje sa varekinom, na podnim pločicama boje takođe avganskog lapis lazulija u kupatilu moje bolničke sobe. Ni meni danas on više ne izgleda tako opčinjavajućim. Ali mi je te prve noći u bolnici u Palermu ponudio čitavu priču koja objašnjava njen naslov. Bio sam jednostavno oduševljen. U njoj se našlo sve što mi je važno.

O toj fotografiji, koju sam zamolio da je napravi moja supruga Olja, ima i jedna anegdota. Pacijent s kojim sam delio sobu, cinkario me je, sasvim u stilu rodoljuba Ilije Čvorovića, načelnicima klinike i odeljenja prilikom jedne „velike vizite“. Optužio me je da je ta fotografija snimljena da bi se na društvenim mrežama ocrnilo stanje u italijanskim bolnicama. Bilo mi je već malo bolje, povratio mi se donekle italijanski (kao uostalom i srpski, koji je u istoj meri bio zaribao), pa sam pred profesorima (naglasak na sor) i dotorima (naglasak na tor) uspeo da odbranim nevinost i da objasnim prave pobude nastanka fotografije. Pametni ljudi, poverovali su meni, a ne Čvoroviću.

A ni Gepard na Siciliji nije nepoznata zverka. Pominje se i u iskustvu s putovanja 2013.

Noću, nisam od bolova mogao da spavam. Uopšte. Ali sam našao svoju Šeherezadu. Ime joj je Jakaranda. Rasla je u jednom bolničkom zadnjem dvorištu neopisivog oblika, više svetlarniku nego avliji s bilo kakvom prepoznatljivom funkcijom. Taj prostor nastao je ćudljivim uzastopnim dogradnjama i građevinskim adaptacijama stare bolničke zgrade, a ne planski. Drvo se prosto tu zadesilo. Nisu hteli da ga poseku, nego su ga dogradnjama uvek zaobilazili tako da je ostalo da raste u podzidanom tesnom nepravilnom poligonu zemlje s nešto zelene trave. Mislim da me je time Jakaranda osvojila. Zar nisam i ja tako rastao? Bila je osvetljena indirektno i nenamerno, svetiljkama iznad nekih tehnićkih vrata, kroz koja nikad nisam video da je iko ušao ili izašao.

Ne umem da procenim starost jakarandi, ali ova, ako i nije bila baš moja vršnjakinja, svakako je videla i pamtila svašta. Možda ne toliko koliko ja, ali s drvećem se nikad ne zna. Svake noći dolazio sam do određenog prozora hodnika s koga smo mogli ćutke da razgovaramo, da razmenjujemo svoje priče. Nije bila više u cvetu, ali sam uspeo da zamislim njen miris kako puzi hodnicima bolnice, u susret ječanjima bolesnika, njihovim teškim uzdisajima i slabašnim pozivima badante, badante! Nekada su bolnice mirisale „na bolnicu“ zbog dezinfekcionih sredstava. Današnje bolnice ne mirišu ni na šta. Ili su dezinfekciona sredstva bez mirisa, ili se bolnice više i ne dezinfikuju. Svejedno, za mene, Ospedale Policlinico Paolo Giaccone u Palermu moglo je noću mirisati na krupne plave cvetove jakarande.

Nemam pojma o čemu mi je u tim tako dugim noćima jakaranda pričala (iako umem s drvećem, jakarandski nikad nisam savladao). Ali sam sve razumeo. Vrlo uljudno, i ona je pažljivo slušala moje beskrajne neme priče. Samo ponekad, na uzbudljivijim mestima, zatreperila bi joj jedna grančica s mimozastim listovima. Posle sam utvrdio da je to bilo usled lakog strujanja vazduha. Uostalom, sigurno je već morala čuti more pripovesti poput mojih. Rastali smo se bez zbogom. Kad sam napuštajući bolnicu prolazio pored onog prozora, gledala je na drugu stranu. I inače, danju smo se pravili da se ne poznajemo.

Pravo iz bolnice, porodica me je odvezla u prastari gradić i moderno letovalište Ćefalu na Tirenskom moru, da se oni prvi put malo opuste, ja malo oporavim, a svi pripremimo za povratak u Beograd i Prag. Uzeli smo kućicu zvanu Paunova kuća u stoletnom maslinjaku u brdu iznad Ćefalua. Zašto paunova? Pa zbog paunova.

U Ćefaluu sam otkrio i svoj čarobni napitak. Ladan kremino. Gorak, sladak, mirisan. Osvežavajući. Ne znate šta je kremino? Pa vi onda ništa ne znate o poslednjim putovanjima. Kao što ni ja nisam, pre ulaska u Ospedale Policlinico Paolo Giaccone.

---

Vrlo slična verzija ovog posta objavljena je zatim i u Balkanskom književnom glasniku 36 na str. 151.