Autor: Voki Vasic

June 28, 2002, 6:11:38 PM

Evo nastavka izveštaja o mojoj minimalnoj Odiseji.

Neki su se u međuvremenu brinuli da li sam od Krete produžio bos, ako sam već dao Hermesova krila svojim sandaloopancima. E pa nisam, imao sam ja još cipela u prtljagu. Jedne od njih su planinarske, i njih sam upotrebio da se popnem na bradanovo gnezdo, na jugozapadnim ograncima Lefkaori (Belogore). Njih ću baciti tek za nekoliko godina, u Stenju kod Resena.

Orao bradan je jedna od najčudnijih, najređih, najvećih i najlepših ptica grabljivica. Kod nas je istrebljen, a na Kritu se očuvalo nekoliko parova, budući da tamo nikada nije bilo vukova i lisica, pa ni potrebe da se protiv njih ostavljaju otrovni mamci – glavni uzrok nestanka bradana. Neobični, crvenooki orao bradan je naime plemenit, pa iako je ogroman i snažan, nije ubica, ni otimač, već se hrani onim što ostane posle drugih lešinara, a najradije jede kosti. Pošto je toliko ugrožen, naša mala srpsko-grčka (3:2) ekipa je, u okviru još jednog evropskog muzejskog projekta, imala zadatak da prstenuje mladunče u gnezdu i, pomoću jednog malog ama ili tregera, opremi bradanče radio-odašiljačem, kako bi se, kada poleti, moglo pratiti njegovo kretanje. To je kao vrlo važno za očuvanje te retke vrste.

Bradani se sporo razmnožavaju, i othrane samo po jedno dete godišnje. Zato smo preduzeli mnoštvo mera predostorožnosti da mladunca ne ugrozimo. Gnezdo je na vertikalnoj litici okrenutoj moru, u jednoj polu-pećini, na visini od oko 700m. Nas petoro se veralo više od dva sata da bi stiglo na 10 m iznad, odakle je jedini alpinista među nama spušten do gnezda, gde je spakovao malog, a mi ostali ga užetom izvukli. Odmah smo bradanče preneli u jednu sličnu, ali pristupačniju polu-pećinu, gde smo prethodno organizovali privremeno lažno gnezdo, sa istim mikroklimatskim uslovima kao u pravom. Tu je ogromni, ružni, mrki mladunac napojen vodom, detaljno pregledan i izmeren, prstenovan, obeležen krilnim markerom sa velikim ciframa i opremljen odašiljačem, a onda istim putem vraćen u kolevku.

Prstenovanje bradana na Kritu 2002.

Nismo zaboravili alpinistu, nego smo i njega izvukli. Takva avantura je svakome od nas bila posebno uzbudljiva, jer se na prste šake jedne ruke mogu izbrojati srpski ornitolozi koji su imali priliku da dospeju do bradanovog gnezda. Pod uslovom i da šaka nema sve prste. Bradan je i od ranije bio moja žuđena ptica.

Na Kritu nisam bio prethodnih 10 godina, tako da je bilo zanimljivo otkrivati šta se promenilo, a šta ne. U toku te decenije, siromašno ostrvo se neverovatno obogatilo. Međutim, nije se promenila raskošna iraklionska pijaca, pa je čak i raspored robe na njoj ostao isti. Baš kao što je ista i postavka u Arheološkom muzeju. Čudo jedno, koliko detalja čovek može da uoči i zapamti. S velikim zadovoljstvom sam na starim mestima pronalazio svoje omiljene vaze s oktopodima u Muzeju i kašete sa hobotnicama na ribarnici. Obradovao sam se i kada sam u Muzeju prepoznao svoje ljubimce među stotinama minijaturnih minojskih pečata.

Moram da vam priznam da taj muzej smatram apsolutno najuzbudljivijim. Fascinira me činjenica da je tu kondenzovan celokupni početak zapadne civilizacije (bez obzira šta o njoj mislili). U tih desetak sala se nalaze svi prototipovi umetnosti koja se već tri milenijuma beskonačno varira po celoj Zemlji. I sve to je stvorila populacija koja bi cela mogla da stane na današnji olimpijski stadion, pri čemu je jedva destak procenata bilo donekle obrazovano!

U Muzeju se priprema nova postavka – naravno za Olimpijske igre, jer je i Iraklio jedan od Olimpijskih gradova. Ogromne pare se odvajaju tamo za muzeje (i ostale kulture).

Ono što mi je ranije bilo promaklo, jesu kritske kalicunje (calzone?), pite sa svežom mizitrom, naročitim posnim belim kritskim sirom. One se prave za Uskrs i često imaju polumesečast oblik malih kalcona. Ovčija mizitra ili antotiri, kada je sveža i neslana, može biti i slatka (jede se s medom). Ako se pušta da sazri, posoli se i ostavlja da se ocedi u korpicama (kao za saksije za cveće), zatim se vadi i sazreva (stvrdnjava), a spolja dobija razne fleke, dok unutra ostaje prljavobela. To je onda vrlo pikantan sir. Ali glavni i najčuveniji kritski sir je gravjera, žut i sasvim decentnog ukusa. Po mnogima je to najbolji grčki sir uopste. Kako međutim nema jak ni miris ni ukus, obično ostavlja ravnodušnim brze lovce na mediteranske ukuse i arome, naročito one koji misle da sve počinje i završava se komadežgom fete.

O tradicionalnoj kritskoj kujni zna se skoro sve, naročito posle jedne studije Svetske Zdravstvene, kojom je utvrđeno da je kritska populacija rekorder po neverovatno niskom procentu kardio-vaskularnih oboljenja i da je prosečni životni vek jako dug. Iznenađenje je bilo i što su Krićani prvaci Sveta po količini unetih masnoća i imaju najveću na Svetu potrošnju maslinovog ulja po glavi stanovnika. Jedu jako malo mesa (obično za praznike) ali, što je bilo još jedno iznenađenje, malo troše i ribe. Najviše jedu mahunastog variva (grašak, grahoricu, pasulj, bob, sočivo, leblebije) i svežeg povrća, a mnogo koriste i presno divlje ili polu-divlje bilje. Puno jedu slatkiša. Piju vino, ali umereno, s merakom. Smatra se da je to najzdravija tradicionalna ishrana na Svetu. Krit mi bre potpuno odgovara. Uostalom tamo se bre srpski brekće, a ne vreči se kao u ostalim delovima Jelade.

Pa ipak sam sa Krita morao da otplovim. Opet noću za Pirej, odakle sam odjurio za Patre, gde sam na kraju kupio nove cipele (a-ha!). Patra (pluralia tantum: Πάτρα) su sada druga luka po važnosti u Grčkoj, jer su preuzela sav transport koji je ranije preko bivše Jugoslavije išao na luke Trst, Rijeku, Split i Bar. Iz Patara sam po jakom Jugu otplovio na Kefalonju i sa tog broda sam ugledao prvi put Itaku. Itaka je odvojena uskim kanalom od Kefalonije i zapravo je samo jedan mali okrajak (krš) od tog velikog ostrva. Odisej je možda bio sa beznačajne Itake ali i moćni kralj Kefalonaca, koje je poveo pod Troju. Sada je popularna verzija po kojoj se završni čin Odiseje odvija zapravo na Kefaloniji.

Omir u 25. stihu Odiseje kaže za Itaku da je to najzapadnije ostrvo u arhipelagu, a to nije Itaka nego Kefalonija. Ma zato vre ja nisam ni stupio nogom na Itaku-Itaku, nego samo na Kefalonju. Drugi opet tvrde da je Kefalonija prava Melita, a ne Malta, niti Mljet. Danas je još frka što na Kefaloniji niko tačno ne zna kako mu se ostrvo zove. Obično kažu Kefalonja (naglasak na –nja, čime se i smanjuje broj slogova u odnosu na Kefalonija sa naglaskom na –ni-). Međutim, u jednoj verziji se izgovara i Kefalinia (piše se itom/etom). I na kraju, ostaje pitanje jedne ili duple lamvde (lambde), jer valjda u 631 stihu Ilijade u nekoj verziji za Kefalonjane piše Κεφαλλήνες. Pošto je Kefalonija dobila ime po junaku Kefalosu, a on je sa jednom lamvdom, onda se pitamo otkud jos jedna? Ponuđeno je rešenje da su to Κεφάλου Έλληνες tj. Kefalovski Grci. Danas ćete naći da se piše na nekoliko načina, čak i na zvaničnim mestima.

Kefalos je bio lovdžija koji je gađao lukom i strelom, kao i ostalim oštrim predmetima. A petljao je nešto sa jednom besmrtnicom, pa nije ispetljao. A onda mu je rođena žena nešto šušnula u bušu, on hitne džilit na neviđeno, i probuši je na mestu. Posle mu je bilo krivo, ali neke žene i dan-danas beže od lovaca u bušu, bar onih koji su nesto imali sa božanama, a koriste hladno oružje.

Bilo kako bilo, mislim da sam se zaljubio u Kefalonju, na kojoj nikad ranije nisam bio. Ne znam šta je lepše i uzbudljivije. Planina Enos (1600 m), obrasla prastarim maglenim šumama kefalonijske (endemske) jele po kojima se o sopstvene grive sapliću sablasnobeli slobodni, skoro divlji konjići? Nestvarno izvajane obalske litice sa blještavim plažama koje su i zvanično rangirane kao najlepše na Svetu? Pitomi maslinjaci, vinogradi i voćnjaci iz kojih proviruju manastiri i seoca?

Biće otužno ako nastavim ovako. Jedna opšta atmosfera me je možda najviše osvojila. Ne znam da li to ima veze, ali kao i ostala Jonska ostrva, a za razliku od većeg dela Grčke, Kefalonja skoro da i nije bila pod Turcima. Prisajedinjena je Grčkoj tek 1860. Bila je do tada pod Englezima i Francuzima, a najduže pod raznim talijanskim upravama, pa su je, uvek zajedno sa Itakom, jedno vreme držali čak i moji Pizanci (sad vam je jasno zasto je tamo ona kafana-Circolo). I danas se oseća jak uticaj naročito Serenisime, pa Kefalonjani imaju maškare tj. karneval, dosta reči iz Veneta, kao i romanskih ličnih imena.

Imaju i klasično pozorište u glavnom gradu Argostoliju. Dakle, Kefalonja sa samo oko 30.000 stanovnika ima pravo veliko pozorište iz 19. veka i to u gradiću od jedva 10.000 žitelja (manje od Trtstenika). Da se razumemo, to nije pozorište za turiste – leti je zatvoreno. Ono je obnovljeno, kao i sve na Kefaloniji, na kojoj nema skoro nijedne kuće starije od 1952, kada je zemljotres sravnio sa zemljom sve zgrade.

Zgradu pozorišta sam dobro upoznao jer se u njoj odigravao jedan veliki događaj – Panhelenski botanički kongres, na koji su bili pozvani i gosti iz inostranstva. Moja supruga Olja je naime botaničarka i ona je tamo govorila o pesku koji je živ, ali u biljnom smislu, a predavanje joj je zapravo bilo o Deliblatskoj peščari. Da ja ne bih bio baš u ladies’ programu, dali su mi da govorim o prirodnjačkim muzejima, budući da je poslednjeg dana kongresa uveče zakazano i otvaranje Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake, na čemu sam imao izvesnu ulogu. A u pozorištu, stavili su me kao predigru predavanju najvećeg grčkog botaničara, profesora emeritusa Dimitrija Fitosa (ipak Φόιτος, a ne Φύτος, što bi bilo zaista preterano nomen-ominozno).

Trebalo je da moje predavanje počne u 16 sati. U zakazano vreme, posle ručka koji je zadocnio, ja sam bio spreman, ali je pozorišna sala bila skoro prazna. Nikad mi ta dvorana nije izgledala većom. Bila je ogromna! I zjapila je. Tešio sam se da je publika i inače dolazila sa znatnim zakašnjenjem, da je nezgodno vreme, siesta, da je poslednji dan kongresa i sl. Ubeđivao sam sebe da mi je zapravo neprijatno zbog starog Fitosa, a ne da mi se sujeta ljulja. Posle dvadesetak minuta u sali se moglo ipak primetiti nekoliko grupica i ja sam rešio da počnem. Nisam doduše odoleo da sa publikom ne podelim svoje zadovoljstvo opuštajućom atmosferom, …koja je više kao na porodičnom skupu, …skupu jedne sasvim male porodice, …čija je većina članova sprečena da prisustvuje… To verovatno nije bilo lepo od mene, ali me je malo olabavilo. Koliko sam bio nepravedan, postajalo je vidljivo iz minuta u minut, jer je publika neprestano ulazila u salu. Kada sam završio, skoro sva sedišta su bila zauzeta, a Fitos je posle mene održao izvanredno predavanje pred prepunom dvoranom!

---

Mnogo godina docnije, u sličnoj situaciji slabe posećenosti jednog predavanja u Beogradu, koje sam, u znoju lica svog, održao po velikoj vrućini, nepromišljeno sam ispričao publici svoju frustraciju iz Argostolija. Posle predavanja, od jedne klasičarke iz publike, dobio sam ono što sam i zaslužio. Ljutito me je prekorela za nepravedni sarkazam zbog koga su se osetili neprijatno oni koji su, uprkos tropskim uslovima, ipak došli da me čuju. I koji su zaslužili bar moju zahvalnost. Postideo sam se, ali je bilo kasno.

---

Uveče je bilo otvaranje malog Prirodnjačkog muzeja Kefalonije i Itake. Tu sam imao da govorim na srpskom, a simultano je prevodio dr Viktor Ruhotas, predsednik Kefalonijskog društva grčko-srpskog prijateljstva, ortodoksni ortodont, kome spolja na tabli ordinacije piše da je diplomirao i specijalizirao u Beogradu. On je toliko dodao u svom prevođenju, da je izazvao oduševljenje publike i dobio ogroman aplauz. To je od mene mlađi ali nešto kraći i širi gospodin, koji se trudio da verno podražava i moju gestikulaciju i mimiku, što je bio jedan neobičan dodatak pretstavi. Na kraju sam direktorki Muzeja gospođi Niki Katsuni predao na poklon jedan krupan mamutov kutnjak, priznavši da je u izboru prezenta prevagnuo uticaj zubara i prevodioca Viktora.

Kefalonjani su se pokazali i kao neverovatno gostoprimljivi i maštoviti domaćini. Ma ostao bih tamo (u gostima) zauvek. Srećom da mi je viza trajala samo 30 dana, a čekao me je i posao u Atini.

Od zanimljivih jela čuvena je Kefalonijska kreatopita (s mesom i pirinčem). Za mene je bila otkriće Robola (naglasak na –bo-), jedno od najčudnijih vina, isključivo kefalonijsko (ne brkati je sa njenim derivatima, slovenačkom Rebulom i furlanskom Ribolom). To je suvo belo, jako bledo, jednogodišnje vino. Pije se prehlađeno (što niže, uvek ispod 10°C). Čim se ugreje, gubi svaku draž, i zato nije za meraklijsko pijuckanje, nego se sipa po malo u čašu i brzo pije. Zato se sjaj tog vina odmah prenese u svaki par očiju u društvu.

---

[Nikako nisam mogao da ubedim svoje prijatelje u Beogradu da ne muljaju čašu po rukama, nego da oprezno dodiruju samo nožicu. I da ne odugovlače.]

---

Flaše Robole prodaju se u nekom kudeljnom vešu, kao da bi se sporije hladilo. Robola se pravi na tradicionalan način od mešavine grožđa sa sasvim ograničenog područja u centru Kefalonje. Uopšte nije važno grožđe, nego mesto. Pokušavali su da prave Robolu drugde, sve su preneli, i grožđe i ljude i sprave i burad, pa ništa. Zato ima malo prave Robole, i obično se van Kefalonje ne može ni da nađe. [Prodaje se odnedavno po beogradskim supermarketima nešto na čemu piše Robola, ali ono što je unutra sumnjam da je videlo Kefaloniju]

Po kefalonijskim kafanama se pevaju arijete i kantade, i već po imenu pogađate da nisu orijentalne. Arijete su vrlo slične a capella pevanju dalmatinskih klapa. Sastave se 3–4 pevača, bez instrumenata, a uvek počinje tenor, pa se ostali pridružuju. Mnoge arije su poznate, iste su duž obala Jadranskog i Jonskog Mora. Pevači sede za svojim stolom usred kafane (čak i kada su profesionalci) i prave se da ih nije briga za ostale. Kantade se pevaju slično, ali se obično prate gitarom i klapa je veća, a u toku pesme se često pridružuju gosti sa susednih stolova, tako što donesu stolicu i nenametljivo se priključe.

Čim je veče veselje, zasviraju se kola. Kao i po celoj Grčkoj, a i šire, jedno od najpopularnijih je hasaposerviko (srpsko kasapsko oro) i nešto drukčije trikalino (trikalsko, oro iz Trikale).

Međutim, po čitavoj Grčkoj je i dalje popularan rebetiko, koga dobro znaju svi koji letuju na grčkom moru. Rebetiko po značaju odgovara možda portugalskom fadu. To je gruba, opora, gnevna ili očajna muzika, koja zbog svoje note protesta do skora nije mnogo puštana po zvaničnim televizijama i radio-stanicama. To su pesme (tragudi) u glavnom nekad imučnih izbeglica iz gradova Male Azije, koje su verovale da će im u staroj otadžbini biti date olakšice i da će biti zbrinuti. Umesto toga, oni su propali. Drže se zajedno, pate za “pusto tursko”, ne očekuju ništa, vole svoj kaimeno i ostale bolne afekte (dert, sevdah, merak), i ne smatraju da treba da preduzmu nešto da bi popravili svoju situaciju, a pogotovo im ne pada na pamet da je obavezno da “misle pozitivno”! Naprotiv, jedna od omiljenih deviza je „što gore to bolje“. Sasvim za Boru Stankovića. To je muzika koja nije uvek prijatna za uvo, treperava, rapava, često sa orijentalno otegnutim poslednjim slogovima u stihu. Puno je turcizama i žargonskih reči.

Rebetiko se peva i igra. Jedna od starijih varijanti je zibekiko. Najuzbudljivije je kada se u nekoj maloj kafani digne od stola postariji, nezgrapan muškarac, malo pod gasom, raščupan, neobrijan i ne sasvim čist, sa sakoom na ramenima (sako će mu kasnije biti jedini partner u igri), cigaretom za uvetom i brojanicama u podignutoj ruci. Kasnije u toku solo igre, može da stavi otvorenu čakiju u zube (kao da kaže da mu je svejedno da li će nekog da raspori ili sam da pogine). Počinje da igra kao u nekom transu, zagledan metar i po ispod svojih nogu. Sav je u pozi, ali ne vidi nikog oko sebe. Ako podigne glavu, oči drži sklopljene, kao derviš. Međutim, cela kafana ga netremice posmatra i on to zna. Improvizuje, počinje sa posrtanjem, kao da se suviše nagnuo napred, zatim skoro smešno odskakuje unazad ali malo-po-malo od trapavog alkosa pretvara se u sjajnog, gotovo elegantnog igrača. Omiljen rekvizit mu je sako koji u nekim delovima igre privlači svu njegovu pažnju, kao da je živo biće, i s puno nežnosti ga voda brišući svu prašinu s poda.

Reči rebetičnih pesama su često banalne. Nije to neka poezija. Ali, kada bi “ono” moglo da se ispriča rečima, pa ne bi bila potrebna ni muzika ni igra. Nažalost, rebetike su prilično nerazumljive zapadnim turistima, pa se prave naročite za njih. Ima već i turističkih rebetiko-restorana. I naravno, to je onda katastrofa.

Kefalonju sam napustio da bih se vratio u Atinu i otseo opet kod Glarakijevih, porodice poznate po receptima melimakaronje. Zamislite, jedna grana Glarakijevih vodi poreklo čak sa onog Gavdosa! To je divna i pobožna porodica u kojoj otac i ćerka (student muzičke akademije) sviraju saksofon, i u kojoj se uveče vode zanimljivi razgovori o muzici (vaš klasičar je bio samo u ulozi pitača i slušaoca). Uz razgovor se nauči mnogo što-šta. Npr. da je najbolji i najjaći uzo “Varvajani (Barba-Gjani, Βαρβαγιάννη)” sa Lezvosa od 45%. I zaista, preporučio bih ga naročito onima koji misle da ne vole uzo. Ako popijete čašicu stojeći, imaćete osećaj kao da je pored vas projurio ogroman kamion-hladnjača sa prikolicom, pa vas je vazdušni potpritisak malo (ali prijatno) zaljuljao. Sedite, pojedite šnit krastavca (sa malog tanjirića, kao tacna šoljice za crnu kafu), jednu maslinku i komadić sira – i onda pređite na nešto drugo.

Posao radi koga sam zapravo ostao u Atini sličan je Ali-Babinom, kad je otkrio da se pomoću susama može ući u pećinu s blagom. Prijatelji Albandakijevi drže trgovinu poluplemenitim mineralima i fosilima, koje već godinama nabavljam za zbirke Prirodnjačkog muzeja i za prodaju u Bazaru-prirode u Galeriji na Kališu. U prevodu, to znači da sam dva dana proveo ruku do lakata u svetlucavom kamenju, birajući u groznici šta ću da kupim, od malih i velikih kristala, brušenog i glačanog kamena u niskama i u komadima, do svakojakih fosila, stalno se diveći suptilnoj lepoti, dok mi se u glavi besomučno vrte cifre u evrima, preračunavaju se u dinare i bivše marke, odbija očekivani diskont, uračunava carina, maloprodajna marža i porezi i doprinosi, procenjuje kako će se to prodavati na našem ćudljivom tržištu i koju cenu može da dostigne… A najvolem da kupim baš ono što znam da će se teško prodati, ali čijoj eksentričnoj lepoti ne mogu da odolim! I onda, u jednom trenutku osetim da je dosta. Sve što sam “nabrao” u ogromnoj radnji, predaje se ćerkama Albandakijevih, koje sve prebroje, popišu, izračunaju, odbiju popust i naprave sve račune i papire. I uvek, i to je neverovatno, ispostavi se da sam se zaustavio tačno u trenutku kada sam dostigao sumu koju mogu da potrošim.

Međutim, nije mi svaka kupovina išla od ruke. Kada sam u jesen 2000. bio u Atini, poželeo sam da kupim onu čuvenu atinsku srebrnu tetradrahmu sa sovicom sa svetlećim (hipertrofiranim) očima iz četvrtog veka pne, inspirisan njenim likom na amblemu Svetskog zoološkog kongresa koji se tada održavao u Atini. Tada je, budući da sam bedni numizmatički analfabeta, nisam našao. U međuvremenu sam se o tom srebrnjaku dopisivao s klasičarkom K. i još više poželeo da ga nađem.

Ovog maja u Atini uspeo sam da napipam jedan odličan primerak, ali mi je nedostajalo nešto hiljada evara. Shvativši da to ipak nije za mene, odlučim se za dobru kopiju i odem u atinski Numizmatički muzej, samo da bih saznao da im je nestalo baš tih tetradrahmi. Naručili su još kopija, ali nikako da im stignu. Odem razočaran u London i tamo nađem jedan originalni komad, nikakav, skroz izlizan, opsečen, ma pola tetradrahme, a pet puta skuplji od onog u Atini. Da sam samo znao, pa da ga kupim pošto-poto, makar ga preprodao u Londonu!

Ta parica sa sovom kukumavkom sa blistavim okicama je inače najreplikovaniji srebrnjak. Isti motiv korišćen je na drahmama u apoenima od 1 i 2 krajem prošlog veka, a i novo JEDNO EVRO u grčkoj recenziji ima tu istu sovu sa maslinom. Sada u Londonu, na velelepnoj izložbi “Blago Kraljice od Sabe” u Novoj Galeriji British Museuma, video sam da su se novci koji imitiraju atinsku tetradrahmu kovali na Bliskom Istoku vekovima posle Aleksandra, naravno sa sasvim pomerenom simbolikom. Ja sam nekoliko takvih srebrnih novaca sumnjive autentičnosti svojevremeno kupio budzašto na bazarima Srednjeg Istoka, ali su mi ukradeni.

I tako sam sada [2002] bez te tetradrahme!

Iz Atine sam krenuo u žurbi, pošto sam, kao i uvek poput Pepeljuge, pre ponoći morao da pređem granicu (isticala mi je viza). A od Đevđelije sam već mogao natenane da vrtim traku puta unazad, da skupljam mušice po šoferšajbni i da pravim planove za nova putovanja.

U petom razredu Klasične gimnazije učili smo iz latinskog Ovidijeve Metamorfoze. Dobismo da vežbamo da skandiramo i da prevedemo pesmu „Filemon i Baukida“ iz udžbenika „Anthologia Latina I“ (D. Sabadoš i Zv. Zmajlović, Zagreb 1958: Školska knjiga). Zaplet je poznat: Jupiter i Merkur inkognito putuju Frigijom i traže prenoćište, ali svuda ih odbijaju izuzev u najsiromašnijoj kući u kojoj u ljubavi i slozi žive pobožni starci Filemon i Baukida. Kao nagradu, bogovi im ispunjavaju želju da budu sveštenici u hramu u koji je njihova kuća pretvorena i da, kada dođe vreme, umru zajedno u istom trenu. To se i zbi, ali pri tom budu pretvoreni u dva drveta, hrast (Quercus) i lipu (Tilia), tako da njihova bića ili bar duše, još dugo nastavljaju da žive. Naročito je upečatljivo Ovidije opisao završnu scenu u kojoj Filemon i Baukida u sred razgovora počinju da listaju, sve teže govore usled obrastanja i grananja i na kraju jedva uspeju da kažu jedno drugom zbogom.

Ovidije još kaže da su ta dva drveta postala kultna i da lokalni Frigijci na njihove grane kače venčiće, darove i krpice za zdravlje, dakle ono što se radi od vajkada po celom svetu, kad god se poveruje da je neko drvo senovito, naseljeno senima ili duhovima predaka ili nekih drugih osoba i bića. Grane takvih drveta načičkane su zavetnim predmetima, parčićima odela, trakicama, mašnicama, zastavicama, kićančicama, crvenom vunicom.

Jednom davno, početkom marta 1990, dobih iz Sofije pismo od svog kolege i prijatelja Stefana Dončeva. Koverat malo nabubreo, dodir mi je pre otvaranja nagovestio da unutra ima još nečeg osim hartije. Kad pažljivo otvorih, nađoh dve svilenkaste kićančice, jednu crvenu i jednu belu. Na kraju pisma, pre samog pozdrava i potpisa, bilo je i objašnjenje. To je kaže martenica, Bugari je daju prijateljima i treba je nositi prikačenu na odelo, sve dok se ne vidi prvo цьфнало дьрво (bug. procvetalo drvo). Ponosno sam nosio martenicu po Beogradu i začuđenim poznanicima objašnjavao šta je to. Martenica je zapravo zaštita koja me je branila od Baba-Marte, zloćudne personifikacije najkritičnijeg perioda u godini – samog kraja zime. Drvo je to koje objavljuje dolazak proleća i prestanak svih mogućih Baba-Martinih pakosti.

Nekim drvetima pripisuje se ogromna moć. U mnogim delovima Srbije ima vrlo starih drveta, zapisa koji su pod strašnim tabuom. Nastavljen je i traje do danas onaj čudan, poseban, iskušavajući status drveta. Kao da nas zaista posmatra i pazi da li ćemo da pogrešimo ili se ogrešimo. Gledam svake godine kako su ljudi na muci da se oslobode one dve-tri hrastove grančice koje su kupili i u kuću uneli za Badnje veče, a više nemaju vatre u svom domu. Posle Božića, neki krišom noću bacaju grane badnjaka u kontejner. U mojoj ulici ima onih koji ne mogu da bace Badnjak u đubre, nego ga zadenu za kontejner ili pričvrste za obližnju gvozdenu banderu.

Dešavalo se da se odlomi prestarela debela grana krstom osvećenog drveta i padne na put, pa niko ne sme da je dirne, a nekmoli da je pretesteriše i skloni. Seljaci onda razvale tarabe pored puta i obilaze granu kvareći tuđu imovinu, što je manji greh. Na kraju dovedu radnike iz daleka da iseku granu ne rekavši im da je od zapisa. Posle se pričalo da su svi ti radnici stradali.

U jesen 2010. u Kosjeriću sam sreo slikarku i nastavnicu likovnog obrazovanja Silvanu Spasić. Drvo je bio čest motiv na njenim slikama (opet: nomen est omen), ali ona je tragala za starim i neobičnim drvetima u Srbiji. Fotografisala ih. Nailazio sam i na druge takve ljude koje privlači pomisao da drveta koja tako dugo traju ne mogu ostati nenastanjena. Ne plaše se, jer obično veruju da samo drvo nije ni dobro ni zlo. Sve zavisi s čim mu se prilazi. Tako bar dvestagodišnji nikoljski crni bor (Pinus nigra) u porti manastira Svetog Nikole, najstarijeg u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, pomaže ako ga nevoljnik ophodi određen broj puta. Godine 2004. oko njegovog podnožja videla se kružna staza koju su utabali oni koji su svoju poslednju nadu vezivali za to jedno drvo.

Nikoljski čudotvorni bor 2004.

Opet kao prirodnjaka, zanimalo me je zašto je izabrano baš to, a ne neko drugo drvo. Biološki gledano, nikoljski bor je vrlo star ali je i prav, lep i zdrav, što znači da je odličnih osobina zahvaljujući kojima je prošao mnoge različite i teške testove. To osećaju i oni koji nemaju biotehnička znanja potrebna za procenjivanje kvaliteta drveta. Taj bor zaista predstavlja bogatstvo u smislu genskog diverziteta, koje je izdržalo provere vekovnih ekoloških ekstrema i istorijskih iskušenja. Dragocen je za obnavljanje šuma. Naravno da će onaj ko je u nevolji, svoja nadanja da usmeri ka nečemu što je tako lepo i trajno, uspravno i gordo.

Drvo života nosi sva značenja života, uključujući i njegovu prolaznost, na šta podseća i ona Klimtova crna ptica. Međutim, kako je to i drvo stalnog obnavljanja, ono govori da je i smrt isto tako prolazna. To je ponekad važno i kao nada, kao uteha i kao ohrabrenje.

Jedno od kultnih književnih dela u mojoj porodici je Rostanov Sirano de Beržerak. Najdramatičniji, poslednji, peti čin smešten je u septembarsko veče 1655. u veliku baštu jednog pariskog ženskog manastira. Rostan je u uputstvima za scenografiju tog čina posvetio iznenađujuće veliku i detaljnu pažnju drveću u tom više parku nego bašti. Nabraja i raspoređuje pojedinačna drveta i to po vrstama: jedan veliki platan (Platanus), redove kestenova (Aesculus hippocastanum), tamne tise (Taxus baccata) i šimšire (Buxus sempervirens). Na zemlji se već nalazi sloj suvog lišća koje sa drveća i dalje opada. U celom tom činu drvo, i kao materijal od koga je „tupi predmet“ nastao i kao simbol dosledne uspravnosti i gordosti, učestvuje u određivanju forme, mere i vrednosti smrti Herkula Savinijena Sirana od Beržeraka „koji bio je sve i nije bio ništa“.

U početku, sam Sirano, neustrašivi ratnik i duelista, svoju najavljenu smrt ocenjuje kao uvredu dostojanstva („Padoh od cepanke, ispod kućnih streja, u zasedi mučkoj, od jednog lakeja!“), jer mu glave dolazi ne oštri čelik nego tupa drvena cepanica, tačnije nekakva debela greda. Ali na izmaku snaga, u svojim poslednjim trenucima, Sirano se gordo uspravlja i više stablu podoban nego naslonjen na njega („Ne tu, u ovoj fotelji! Sam, pored drveta… Hvala, prijatelji!“) sa isukanim mačem izazivački dočekuje smrt.

Pada, netaknute bele perjanice.

Drveće stojeći nestaje u večernjoj tami.

Zavesa.

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao završni deo memoarskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: KALATRAVA, GOSPA OD KARMENA, DRVO TE GLEDA.

09.02.2009 01:00

U januaru 2009. otisnuo sam se poslom na jedno makedonsko jezero, doduše veštačko, ali impozantnih razmera. Zove se Tikveš, a nastalo je pre pedesetak godina zajažavanjem dugačke klisure Crne reke blizu Kavadaraca. Prvo je i najveće među makedonskim akumulacionim jezerima. Služi za jednu hidrocentralu, za navodnjavanje, a odnedavno i za ribarstvo (plutajući kavezi sa tzv. izraelskim šaranom). Crna je ona oveća reka što povezuje Pelagoniju sa Povardarjem. Kao i ostale makedonske reke, i Crna je “na lakat”, tj menja pravac pod otprilike pravim uglom, usled pojave koju je Cvijić nazvao rečnom piraterijom. Prvi put sam išao na jezero Tikveš, o čijim pticama još skoro ništa nije objavljeno.

Jezero Tikveš 2009.

Čamcem-gvozdenjakom vozio me je dvadesetak kilometara (u jednom smeru) sedamdesetogodišnji g. Tome Lisičanec, šumarski inženjer u penziji i staratelj rezervata kojim je obuhvaćen veliki deo jezera i okolnih brda, a sve radi zaštite retkih vrsta orlova. Bio je divan dan, ali veštačka jezera retko imaju lepotu prirodnih, između ostalog i zbog obale koja je ružna usled čestih promena nivoa. Sliku donjeg dela jezera kvari i hiljadu vikendica. Srećom, nekoliko kilometara uzvodno počinje neka vrsta prave divljine (mada su i sve one vikendice podignute “na divljaka”).

I ornitološki je Tikveš bio prilično razočarenje. Jedini orao koga smo videli bila je jedna bronzana skulptura, postavljena pored table s obaveštenjima o rezervatu, a vodenih ptica izbrojao sam manje nego da sam išao Savom između “Brankovog” mosta i Gazele.

Iz čamca mi je Tome pokazivao zimzelena drvca koja se lokalno zovu gol čovek, a pripadaju jednoj vrsti maginje (ili planinke), Arbutus andrachne. Ime su navodno dobila po ružičastoj boji glatke kore, koja se vidi kroz njihovo retko granje. Nisam uspeo da u mašti izazovem tu asocijaciju, ali sam zbunio g.Tometa pitanjem, zašto čovek, a ne gola žena? U januaru su cvetali goli ljudi, što je taktika nekih mediteranskih biljaka.

Gol čovek, desno: cvasti. Tikveš 2009.

Onda smo se iskrcali na jednom proširenju jezera, gde me je g. Tome poveo da vidim “manastir koji je podigao neki srpski kralj.” Nisam prethodno bio čuo ni za kakav tamošnji manastir, pa sam se radoznalo uputio uzbrdo. Manastir nije živ, iako je izgrađen novi stari konak, a u obližnjoj straćari živi neka vrsta čuvara. Mala šarena crkva od cigle i kamena cela je restaurirana, a i unutrašnje freske su sačuvane skoro u potpunosti. Spolja na dozidanoj priprati je izbledela freska Svetog Đorđa (Sveti Gjorgji). Manastir se zove Pološki, po selu Pološkom ili Pologu, koje je potopljeno jezerom kad je podignuta brana. Crkva deluje usko i visoko, nije u obliku krsta nego jednobrodna sa kupolom nad srednjim travejem.

Manastir Pološki, Tikveš 2009.

Unutra je crkva vrlo mračna, naročito zapadni travej koji je bez ikakvih prozorčića. Videlo se da je u naosu vrlo stari živopis i sa grčkim natpisima, dok je onaj u priprati znatno noviji i sa natpisima koji su izgledali kao da su pisani bugarskom redakcijom slovenskog. Centralno mesto, s obe strane ulaza u naos, zauzimaju dva stojeća portreta, od kojih je desni ktitorski, i predstavlja monahinju u ljubičastom koja, s tragičnim izrazom lica, drži model crkve. Na levom je mladi velikodostojnik u punom sjaju i sa krunom, koji živim gestovima pokazuje na ktitorku. Pored oba nimbusa su natpisi na grčkom, koji sve objašnjavaju, “…ali, jao! Još jedanput, dvaput jao! Maksim nije čitat znao…”!

Ja sam se odavno pomirio s tim da u starim oštećenim natpisima razaznajem tek poneku poznatu reč, da tekst ne umem da podelim na reči, da ne razumem većinu skraćenica… Ali sam se iskreno nadao da ću u crkvi za koju mi je rečeno da ju je podigao srpski kralj, uspeti da dešifrujem bar ime tog kralja, pogotovo što je bilo jasno da, geografski gledano, dolaze u obzir samo Dušan i eventualno Dečanski. Umesto poznatog kralja, ja nalazim nepoznatu ožalošćenu ktitorku. Shvatio sam da nešto nije u redu i osećao se prilično bedno kao svaki klasičar koji stoji pred grčkim tekstom koji ne razume. U stvari, neke reči (redoslede slova) sam ipak prepoznao. Npr: ΑΔΕΛΦΟΣ kod onog tipa, što bi trebalo da znači da je bio nečiji brat, i ΟΙΟΣΤΟΥΔΕΣΠΟΤΟΥ…, ali nisam znao da pročitam ime despota, ako je uopšte posle toga išlo ime. Kod ktitorke sam našao jedno ne baš jasno MΑΡΙΑ i KTIT…

Nema veze. Pošto je sve slikano, računao sam da mi treba samo da se dočepam interneta i svojih knjiga u Beogradu. Na internetu sam odmah našao da je manastir podigao Car Dušan svome bratu Dragutinu, koji je tamo i sahranjen, i da ga je poveljom dao Hilandaru. Ama, opet nešto nije bilo u redu. Niti je ona ktitorka mogla da bude preobučeni Dušan, niti je Dušan imao brata Dragutina. U međuvremenu sam dalje preturao po internetu i došao i do imena Drahušin (a ne Dragutin) kome je to grobna crkva, ali ni njemu nema pomena ni u jednoj od dve “Istorije srpskog naroda”, ni u “Srbiji u doba Nemanjića”. Našao sam da mu se žena zvala Jelena, pa je to u jednom momentu bila moja kandidatkinja. Uzalud sam se uzdao i u „Rodoslovne tablice i grbove srpskih dinastija i vlastele“. Nijedna od mojih kućnih knjiga nije mi izbacila nikakvog Dragušina! A ni o ženi ktitorci ni traga ni glasa.

Morao sam da tražim pomoć, a od koga ću do od svoje školske drugarice klasičarke, profesorke M. M. (iako to nije njena uža specijalnost). Bio sam siguran da će rešiti moju muku. Znala je i koga da pita pa mi je ubrzo javila odgonetku. I ne samo to, jednog vetrovitog dana mi je ćušnula u ruke kopiju članka iz Starog srpskog arhiva od 2007, u kome sve piše, crno na belom. Dakle, kada se natpisi u crkvi protolkuju, ktitorka je bivša bugarska carska princeza, Despotica Marija, aka monahinja Marina. Ona je Teodorina sestra, dakle Dušanova tetka, a bila je udata za Despota Aldimira, bugarskog velikaša kumanskog porekla. Ožalošćena za mladim sinom Jovanom Dragušinom, čiji je ono posmrtni portre u despotskom ornatu, iako nije imao despotsku titulu, nego bio despotski sin. On Dušanu dođe brat od tetke. Na fresci piše da je sin Despota Aldimira, i to se sada, kada se zna, može da razazna (pisano je u dva reda, a alfa i delta su vrlo slične). Dušan se ne pominje po imenu nego kao kralj (ΚΡΑΛΙ) naš. Izgleda da su, u smutno vreme za bugarski presto, Aldimirovi bili pod Dušanovom zaštitom i na njegovom dvoru.

Krčag sa đubrišta manastira Pološkog, Tikveš 2009.

Pre nego što sam pošao iz manastira, onaj čuvar donese jedan gizdav ali oštećen krčag kojeg je našao na đubrištu. Bojom je bio sličan kori golog čoveka. Spakovah ga i ponesoh da nađe svoje mesto u Muzeju u Kavadarcima. I tako su se završile moje ovogodišnje zimske avanture po Maćedoniji. Kupih još i “karton” muškatne kavadarske Temjanike “Special collection” i sutradan se vratih u Beograd.

---

Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.

---

June 2, 2002, 10:19:09 PM

Tokom aprila i maja preplovio sam dobar komad Odisejeve maršrute, i kada sam s palube, posle dvadeset dana putovanja, prvi put ugledao obale Itake (sa svim psiho/somatskim manifestacijama potpunog klasičarstvenog uzbuđenja), setio sam se one pizanske kafane “Itaka” i zarekao se da ću opet s vama da podelim pregršt utisaka. Jer, bila je to kao jedna redukovana, compact-Odiseja. Ne bre, nisam pobio prosce, samo sam bio na po jednom od ostrva Egejskog, Libijskog i Jonskog mora. A prošle godine, dok sam vam opisivao tu grčku kafanu u Pizi, tajni plan za ovo putovanje već je bio skovan.

Prvi cilj je bio Gavdos (Γαύδος), s tim da na njemu provedem bar dve nedelje. To je ostrvce u Libijskom moru, dvadesetak milja južno od Krita, i ono je najjužnija tačka Evrope. Nalazi se znatno ispod severozapadnih obala Afrike, a i mnogo je manje udaljeno od libijskih žala, nego od Atine i obala Evrope. Bliže je i Aziji (doduše Maloj), ali o tome Grci ne vole da pričaju. Gavdos je poznat i po nekolikim pomorskim bitkama, a naročito onoj u kojoj je Kraljevska mornarica potopila Talijansku flotu u početku Drugog svetskog rata, iako je prethodno bila u škripcu.

U klasičnom pogledu, Gavdos je jedna od mogućih Ogigija, dakle ostrvo sa koga nije sigurno kako ćete i kada da se vratite. Za sad arheolozi nisu našli nijednu vlas lepokose Kalipso, ali su otkopali gomile dokaza da je ostrvo neprestano naseljeno već nekoliko hiljada godina (bogata nalazišta Minojske kulture, zaboravio sam da li rane ili srednje). A prirodnjaci obožavaju da svaku gavdošku životinjku, za koju utvrde da se razlikuje od onih sa ostalih ostrva i kontinenata, proglase endemskom i krste je Kalipsinim imenom.

I danas je Gavdos zeleno ostrvo, ali sa samo četrdesetak stanovnika, koje nema šanse da ne upoznate tokom prvih nekoliko dana. Ako ne drugde, onda u Karavisu, na jedinoj rivi, prilikom dolaska broda iz Paljohorija na Kritu, a to je dvaput nedeljno. Ti stanovnici su raspoređeni u šest zaselaka, koja većinom nisu na moru, već u brdu, jer je more i inače nepristupačno (nema dobre luke), okeanski temperamentno i negostoljubivo. Gavđani se na primer i ne bave ribolovom, izuzev malo sportskog pecanja. Nema na Gavdosu struje, osim ako je sami ne proizvedete generatorom na benzin ili sunčanim agregatima. Više ima onog čega tamo nema, nego čega ima. Nešto vode ima u bunarima blizu obale. Diskretno je bočata, ali može da se pije, čak smo pravili i kafu od nje. Ima i nekoliko cisternica, ali na ostrvu skoro nikad ne pada neka naročita kiša (ispod 400 mm godišnje). Zato se voda za pranje u glavnom donosi (kupuje) u velikim ružnim crnim plastičnim rezervoarima, koji se postavljaju na ravne (nema kiše) krovove prizemnih kuća.

Gavdos 2002.

Ali zašto bre Gavdos? Zato što je on prva benzinska stanica na proletnjem selidbenom putu ptica iz Južne Afrike. Te ptice imaju da nasuvo prelete Saharu, a potom na šte srca i bez pauze da savladaju još i Sredozemno more. Tako svake noći/dana u aprilu i u maju na zeleni Gavdos žudno padaju desetine hiljada malih i velikih ptica selica. Iscrpljene su, izgladnele i prilično lako se hvataju u ornitološke mreže radi markiranja (prstenovanja), pa odmah puštaju, što je jedna od klasičnih metoda proučavanja seobe. To je i jedinstvena prilika da se veliki uzorci ptica pregledaju i izmere, bez povređivanja.

Puštanje uhvaćenih ptica, Gavdos 2002.

E pa naš Prirodnjački muzej i Prirodnjački muzej kritskog Univerziteta u Iraklionu napravili su jedan udruženi, internacionalni (evropski) ornitološki poduhvat, u kome je glavno bilo ptičarenje na Gavdosu, uz jedan terenski program obučavanja mladih ornitologa.

Prstenovanje ptica na Gavdosu 2002.

To znači da smo, moja supruga i ja, proveli petnaestak dana među sjajnim i veselim mladim ljudima iz Jugoslavije, Grčke, Španije, Francuske i Norveške, radeći naporno od jutra do mraka, u jednom neverovatnom pejsažu, na ostrvcetu okruženom preterano plavim morem, preko koga se na Severu vidi ogroman zid snežnih kritskih planina, rodno mesto znamenitih božanskih ličnosti.

Iako je posao na mahove bio baš naporan, imali smo stalno mnogo sreće, pola puljakia (πολλά πουλάκια), ptice su se hvatale kao lude, bilo je retkih i zanimljivih vrsta, uključujući i nekoliko pravih trofeja. Zato, a i zbog toga što se niko nije razboleo od virusa koksaki, i što nikog nije ujela škorpija niti išta bolno, moral ekipe (6–14) je bio uvek na vrhuncu, iako su neki imali smene od čak 30 dana.

Prirodnjačka stanica Gavdos, spoljni izgled (crno na krovu je rezervoar za vodu) i pripremanje večere u trpezariji.

Glavni deo ekipe je boravio u opštežiću u univerzitetskoj terenskoj arheološko-prirodnjačkoj stanici u zaseoku Kastri. To je prizemna kamena kuća tradicionalne primitivne arhitekture (nekoliko hiljada godina tradicije), sa kujnom, dnevnom sobom dugom 12m i isto tolikom spavaonicom + kupatilom sa tušem iz onog crnog rezervoara iznad. Iza kuće je furuna za pečenje pečenja i roštilj. Tu može da se peče i hleb, ali to nismo radili, jer smo koristili božanstvene kritske peksimite (παξιμάδια), trajne dehidrirane dvopeke od raznih vrsta brašana i sa maštovitim dodacima. To je uobičajena hrana ostrvljana i moreplovaca.

Ispred kuće je aloni (‘αλώνι), dakle okruglo gumno (vidi naslovnu fotografiju) sa kamenom klupom na kojoj se posle večere dugo sedi i aposperidzuje (αποσπερίζω), što u ovom slučaju znači tiho razgovara uveče, pred spavanje. Kada se smrkne i lica sagovornika počnu da nestaju, razgovoru krenu da se polako pridružuju nevidljive noćne ptice. Kasno uveče, supruga i ja smo odlazili polako (po mesečini i/ili zvezdačini) u 3 km udaljeni Karavis (ona mala luka), gde smo bili odseli u nekoj vrsti pansiončića, kod Jorgosa. Da ta noćna šetnja kroz mirisne frigane i sa noćnim ptičje-insekatskim pojem ne bude suvise sladunjavo romantična, postarao se motor pansionskog generatora, čiji se neprijatan zvuk čuje na kilometar udaljenosti.

Na Gavdosu smo proslavili i Uskrs, sa farbanim jajima i, da izvine vegetarijanci, sa primitivnim, paganskim jagnjećim i jarećim pečenjem (iz one furune). Po vino sam išao u Sarakiniko, gde je jedina prodavnica, i u povratku pao s motocikla, ali se ni kap nije prosula. Na gozbi nam je gostovala Androniki (Pobediteljica Muškaraca), bakica od preko 70 godina, i nešto preko 140 cm – naša prva komšika (živi potpuno sama s kučencetom), koja je sve do Uskrsa bila vrlo rezervisana. Ispostavilo se da obožava da aposperidzuje, tačnije da priča uz insistiranje da je neko sluša. Od zanimljivih klasičnih likova iz grčkog dela ekipe moram da pomenem mladu gospođu A, koja kao da je pozirala za onu tragičnu Grkinju sa poluotvorenim ustima i podignutim pogledom (notorni detalj u knjigama reprodukcija) na Delakroaovoj slici “Pokolj na Hiosu” (ili tako nekako). Takođe je živopisan bio i g. P. koji gaji arhajsku kurošku frizuru (sitno-kovrđav nisko vezan široki rep), i drži stalno onaj tanki osmejak.

Ima na Gavdosu i neočekivanih stanovnika. U naselju Sarakiniko (Gusarska uvala), u kome se pokušava da razvija turizam, jedan dučančić drži Vladimir, iz okoline Ćustendila, Bugarska. I naš gazda pansiona Jorgos ima u službi jednog Bugarina. Međutim, na Gavdosu već pet godina živi i kolonija Rusa, tri para navodno fizičara i hemičara sa moskovskog univerziteta Lomonosova, koji eksperimentišu s novim sistemom otvorenog društva (“kao košnica, jedne pčele dolaze, druge odlaze”), koje doduše još nije ostvareno (“ima nekih prepreka”).

U međuvremenu, Rusi dedališu po ostrvu, na koje stiže raznorodna tehnička roba, mašine i aparati, a nema nijednog majstora, niti kome sa Krita pada na pamet da dolazi. Rusi popravljaju sve: sve vrste prevoznih sredstava, traktora i prikolica, sve mobilne telefone, solarne uređaje, generatore, pumpe, sve instalacije, sve čamce i ostala plovila, vrata, prozore, naočare, satove, sve od metala, drveta ili plastike. Imam utisak da možda, kao Dedal u jednoj neverovatnoj pretstavi u Lisabonu 1998, Rusi od tehničkog otpada grade na Gavdosu Utopiju kao mehanički sistem.

Titanska stolica na rtu Tripiti, najjužnijoj tački Evrope

Rusi su na Tripitiju, najjužnijem rtu Gavdosa, napravili ogromnu, kiklopsku drvenu stolicu, na kojoj su napisali da je to južni kraj Evrope i predložili recept: relax + smile. Naravno da se na stolici slika svako ko uspe da se uspenje na nju.

Kako smo došli, tako je trebalo i da se vratimo s Gavdosa – pomoću plastičnog, užasno brzog glisera Tithis (Tetija), vlasništva Univerziteta u Iraklionu. Kada smo dolazili, Posidon je pokazao, ako ne ravnodušnost, ono bar nemar, i osim malo truckanja i skakanja, bili smo doplovili sa Krita relativno lako. Ja sam smatrao da sam udobnosti te plovidbe malo i sam doprineo, jer sam svojevremeno, u predgovoru za jednu knjigu, u manje-više pozitivnom kontekstu pomenuo modrokose Nerejeve kćeri.

Međutim! Ili stara Tetija nije bila dobre volje, ili je Posidon bio uobičajeno ljubomoran, tek, izgleda da su sva mokra božanstva htela da izraze svoje krajnje neslaganje s našim napuštanjem Gavdosa. Kad smo na sred pučine debelo zapali u nevolje, potražio sam pogledom koga bi se od putnika isplatilo hititi umore, ne bi li se ko tamo odobrovoljio. U čamcu je bio i Arktos (=Meda), ogromni snežnobeli pirinejski ovčar, premro od straha i potpuno naslonjen na mene (na moju nogu). Svaki čas mi je preko ramena upućivao preklinjuće dečije poglede s pitanjem “jesmo li skoro stigli?”. U jednom trenutku sam osetio prijatnu toplinu na nozi, ali me je odmah potom ogavan miris upozorio da mi se Arktos od straha upiškio ne samo na nogu, već i u moju obaveznu, royal žutu opanko-sandalu kupljenu isprid spliski srebrni vrata. U prvi mah sam počeo da procenjujem kako da elegantnim zahvatom prebacim psinu preko ograde, sretan sto mi je sam pomogao da se odlučim u pogledu žrtve (u stvari neki Bog ga je odabrao). Onda sam pogledao svoje najdraže sandaloopanke gumaše i shvatio da bar jedan od njih neću skoro rasparfimisati (a i bili su stari 10 godina), i da mi to možda sam Posidon trozupcem pokazuje da želi da ima nešto moje, kao zalog. Prelomim odluku i zafrljačim opanke u Okean.

Umesto bednog psa, i to tuđeg, žrtvovao sam nešto najsvetije i lično. To je međutim bilo pogrešno shvaćeno. Primljeno je kao prst u oko. Kao direktna uvreda. More je pobesnelo, a vetar je još dva puta menjao pravac. Na kraju smo se ipak posrćući i sasvim mokri isteturali na obalu Sfakje, na blaženom jugozapadnom kraju sunčanog Krita, posle dva sata borbe sa talasima, i prijatnim osećajem da bar do jeseni nećemo proveravati raspoloženje Libijskog mora i odgovarajućih divina.

Tako se, nešto posle Uskrsa zavrsio prvi deo putovanja, na koje je naša petočlana ekipa iz Beograda krenula kolima sredinom aprila. O Kritu, o tome kako mi se ispunio životni san da se popnem do gnezda orla bradana, o daljoj plovidbi do Itake i Kefalonije, tamošnjem pozorištu i priključenijima, drugi put.

Dotle vas sve pozdravljam, po svim vašim ostrvima.

Bio je istaknuti hirurg, preopterećen poslom i izgradnjom karijere, stalno pod stresom i nadao se da će mu boravak u prirodi doneti opuštanje. Kad je čuo da sam na toj šumovitoj planini prirodnjačkim terenskim poslom, pozvao se da pođe sa mnom, svejedno što krećem u zoru, on ionako ne može da spava. Nisam imao dovoljno odlučnosti da ga odvratim ili odbijem.

U radu mi obično smeta prisustvo bilo koga osim obučenih saradnika, a i baš u to vreme najviše sam voleo da na terenu budem sam. Ne zbog svog namćorluka i nedruštvenosti, nego zato što mi pri osluškivanju ptica smeta ne samo pričanje saputnika nego i njegovo trapavo i bučno kretanje (saplitanje, šumno koračanje kroz suvo lišće, krckanje grana na koje staje, škripanje cipela, šuštanje odela, zveckanje ključeva u džepu…). Ako ide iza, naleti na mene kad god zastanem da nešto osmotrim. Ako ide ispred, rastera sve živo ili mi zakloni pogled u kritičnom trenutku…

Dobri doktor uz to nije zatvarao usta. Nije mi toliko smetao zvuk njegovog govora, koliko sadržaj. A isključiva tema mu je bila drvo. Usred divnih očuvanih stoletnih mešovitih lišćarsko-četinarskih šuma prepunih ptica i zverinja, šuma kojima se uopšte nije tako loše gazdovalo, Doktor je te 1969. sipao ono što se danas zove „negativnom energijom“. Sav svoj gnev i jed doneo je u šumu i usmerio (srećom verbalno) na šumare „koji uništavaju šume“. U celoj šumi video je samo panjeve i oborena stabla, a svaku livadu propratio bi uzvikom „Evo, i ovde su uništili šumu!“ (što je u suštini bilo istina). Dobijao je napade kad bismo naišli na sveže isečena i „metrirana“ drva.

U stvari, o šumi i drveću nije znao ništa, ali je našao građanski korektan gromobran, uzemljenje za ogorčenost sopstvenim položajem i životnim uskraćenostima. Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da su i netaknute prašume pune proplanaka i progala, a i da je za šumu dobro da u njoj ostanu i istrule stabla. Čak sam mu u jednom trenutku rekao da je i drvo samo krivo jer je sekiri dalo držalju, bez koje bi (sekira) bila bezopasna. To mu uopšte nije bilo zabavno.

Od tad sam sretao mnoge ekološki / environmentalno uznemirene i za drveće zabrinute ljude, a briga za „Čovekovu sredinu“ postala je državni institucionalni program isto koliko je to prihvatio i tzv. civilni sektor. Zeleno drvo ili samo list drveta postali su standardni vizuelni simboli aktivizma za očuvanje ekosistema i prirodnih vrednosti, ekološki održivog odnosa čoveka i prirode i odgovornog života uopšte.

„Ekologija uma“, blog Aleksandra Perovića iz Ekološkog pokreta ,,OZON” iz Nikšića ima kao sliku za traženje sajta ljudsku glavu u kojoj je mozak u obliku zelene krošnje procvetalog drveta. Ma koliko „imati drvo u glavi“ zvučalo nategnuto, ta slika je brza i široko razumljiva poruka i deklaracija o opredeljenosti čijoj se ispravnosti ne očekuje osporavanje. Iako se spasavanje, zaštita i očuvanje drveća povremeno radikalizuje do paroksizama (na primer, pokušaj odbrane sađenih platana u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu samovezivanjem ljudi za drveće 2010), zeleno drvo nije kompromitovano kao simbol aktivnog nemirenja sa nestajanjem prirodnih vrednosti. Postalo je znak pod kojim se javljaju lokalni pokreti koji su mogli imati izvesne političke implikacije (npr. „Peti parkić“, „Zaštitimo Zvezdarsku šumu“, “Sačuvajmo beogradske platane” itd.). Izgleda da su vlasti to shvatile, pa su, u želji da smire građanstvo, na mesto posečenih, brže-bolje posadili nove platane.

U leto 2009, baš pored kuće u kojoj sam se rodio, na jednom velikom zabatu okrenutom ka Brankovoj ulici i početku mosta preko Save, čuveni talijanski ulični slikar Blu napravio je Šumoždera, odvratnu dvadesetpetmetarsku ljudsku glavu koja se razjapljenih čeljusti sprema da proždere zeleno drvce, iščupano iz korena. Zubi čudovišta su u vidu redova gradskih višespratnica.

Drvo je gotovo obavezan motiv radova mladih dizajnera na redovno održavanim nagradnim takmičenjima za ekološki plakat. Učestalom i u svakoj generaciji ponavljanom upotrebom drvo je u sadržajnom a donekle i u likovnom, formskom pogledu, dovedeno do opšteg mesta. Autorima je sve teže da se izraze na nov, originalan način, a da zadrže drvo u svom rešenju. Srećom, stvaralaštvo prevazilazi sva ograničenja. Jedan od takvih događaja zbio se 2008, kada su učenici Pete beogradske gimnazije, Škole za dizajn i Beogradske politehnike pod okriljem Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda u Starom dvoru postavili izložbu, odnosno prikazali projekat “Beogradski ekološki dizajn”. Kako je objasnio Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, cilj je bio „stvaranje prepoznatljivog, modernog i primenljivog vizuelnog identiteta Beograda kao ekološkog grada“.

Ne znam da li je baš taj cilj tada domašen, ali neki drugi svakako jesu. Izvanrednim mi se činio jedan platan u protiv-svetlu, rad učenice Minje Trojanović, koncentrisan na snagu stabla i grana, ali i dekorativnu kamuflažnu dvojnu fragmentisanost boje kore. Tu sliku sa zadovoljstvom čuvam kod sebe.

Ali zapazio sam naročito jedan rad Suzane Maksimović, nazvan „Priroda sve vidi“. Nekako se desilo da mi taj plakat pomogne da se približim odgovorima na pitanja koja su me kopkala oduvek, a naročito od one kapele u Firenci prethodne godine: Zašto drvo, šta je to u njemu, u njegovoj strukturi, fiziologiji, bilo čemu, što ga nama čini izuzetnim, toliko da nad njime proveravamo odnos Boga i Čoveka? Tumači Biblije kažu da je, ne poslušavši Boga i njegova upozorenja i naredbe, Čovek pokušao da mu bude jednak. Tada je pao.

A u prvom planu plakata „Priroda sve vidi“ naravno da je zelenkasto drvo, dok su na pozadini otštampane imperativne poruke u vidu naredbi i upozorenja koja se beskonačno ponavljaju (jer Čoveku nije dovoljno reći jednom): Gledaj, Pazi, Štiti, Osvrni se, Otvori oči, Čuvaj, Neguj! Pa opet, i to „na ti“, dakle bez uvažavanja, jer ga onaj ko ne zna da se ponaša i ne zaslužuje. Neočekivani obrt na plakatu čini vešta dizajnerska intervencija na fotografiji mrtve kore drveta: ljudsko oko koje liči na ožiljak otpale grane (ili obrnuto, ožiljak koji gleda u posmatrača). Ta antropomorfna odlika drveta, za koju niste sasvim sigurni da li je stvarno oko ili igra prirodnih malformacija na kori, daje drvetu ulogu budnog stražara i treba da strahom pobudi savest, jer priroda sve vidi. Pred drvetom se gresi ne mogu sakriti.

Zanimljivo je da puno okaca ima i na slici „Drvo života“ Gustava Klimta iz 1909. na zidu trpezarije u Palati „Stoklet“ u Brislu. Nije me međutim ni to oko, koje me gleda, toliko prosvetlilo, koliko nešto drugo na tom plakatu, odnosno ono čega na njemu nije bilo. Uostalom, od detinjstva smo navikli da gledamo ilustracije bajki i animirane filmove na kojima drveće ima ne samo oči, nego i usta, cela lica i grimase na njima, granama se služi kao rukama ili kandžama, a poneko drveće, poput Tolkinovih Enta, ne samo da može da maršuje nego raspolaže i moćnim znanjem i veštinama.

Najupečatljivije dakle na plakatu bilo je ono što nedostaje. Drvetu Prirode-koja-sve-vidi ne vidi se ni krošnja ni koren – ispred nas je samo cilindrično stablo, i to je zaista retkost u ekološki angažovanom dizajnu. Ono što se ne vidi na plakatu, mora da se zamisli i/ili da se prizove iz sećanja na iskustva. Kad se stane pred pravo, živo drvo „licem u lice“ gleda se upravo u stablo, koje je po meri čoveku. Iako u jedinstvenoj opštoj strukturi drveta, koja je svakako zaslužna za tako posebno mesto u našem poimanju sveta, dominiraju dva simetrična, veća i važnija, razvijenija, razgranata, skoro čipkasta dela – korenje i krošnja, mi obično dolazimo u dodir sa trećim, prostim, nerazuđenim delom koji kao da ima jedini zadatak da poveže prethodna dva.

Glavni, najveći deo korenja mi u stvari ne vidimo, jer je duboko pod površinom zemlje. Od krošnje isto tako najčešće vidimo samo donji deo i gledamo je odozdo. Osim najnižih grana, krošnja nam nije dostupna. Morali bismo da se penjemo da bismo dohvatili više grane. A čovek nije stvoren za pentranje po drveću, ne više. Isto tako trebalo bi da duboko kopamo i da silazimo u crnu zemlju da bismo doprli do krajeva korenova koje od mraka ne bismo videli. Našem svetu, svetu smrtnih ljudi koji hodaju Zemljom, određeno je nadzemno deblo. Krošnja je za ptice nebeske, a među korenjem žive krtice i ostala tamna podzemna bića.

U mnogim teologijama, mitologijama i filozofijama postoji Drvo Života, kao ideja, simbol i metafora, ili kao učesnik u ključnim događajima kakvi su postanje i održavanje poretka stvari. I druga od mitskih drveta koja znamo po imenu, poput Drveta saznanja dobra i zla, Drveta Svetova i Igdrasila, zatim razna bezimena mistična stabla, pa i fantastična Tolkinova drveta, mogu se svesti na Drvo Života. Mitologije raznih i udaljenih kultura neretko imaju zajedničko ili naporedno poreklo.

Retkost je međutim, a to je baš slučaj Drveta života, da se značenje i smisao nekog elementa u starim mitovima toliko podudaraju sa shvatanjima njegove uloge do kojih je došla moderna egzaktna nauka. Naravno, različita je leksika, ali su apstrakcije bliske. Ono što se danas zna o fiziološkim sistemima drveta kao živog organizma i njegovom mestu i ulozi u ekosistemu i celoj biosferi, sasvim se lako pronalazi u Drvetu Života koje odgovara za dinamično održavanje reda u Svetu (za univerzalnu homeostazu). U svakom slučaju, povezanost i prožetost svih stvari i procesa mnogo je lakše pronaći u ideji o Drvetu nego u onoj o kornjači na kojoj četiri slona drže na svojim leđima Zemljinu ploču…

Čime se lepše, bolje, potpunije, efikasnije, funkcionalnije od Drveta Života mogu povezati Majka Zemlja i Otac Nebo? Gde postoji inteligentnija i slikovitija predstava kruženja materije i protoka i transformacije energije? Fotosinteza je otkrivena tek u 19. veku, ali se od Drveta Života zna da se život pokreće svetlošću neba, a da je zemlja ta koja rađa uz pomoć životodavne vode. Drvo života je život sam.

Kao dete igrao sam se na podu koji je većim delom bio pokriven ćilimima i tepisima. Guranje automobilčića bolje mi je išlo po nezastrvenim delovima glatkog parketa. Ali olovne vojnike raspoređivao sam duž lavirinata šara na ćilimu, zamišljajući ih kao fortifikacije prema kojima sam taktički razvijao napade i odbrane. Nisam to tad znao, ali se ispod našeg trpezarijskog stola pružalo veliko Drvo Života. U stvari, prepoznao sam da stepenasto geometrizovane šare ćilima predstavljaju drvo i video sam da na krajevima pravih simetričnih grana stoje kao nekakve ptice i još neki neidentifikovani predmeti. Nerviralo me je i što drvo raste iz plave obrnutokupaste činije sa vodom koja je suviše mala spram veličine drveta i opreme koju nosi na granama.

Tek sam mnogo kasnije, na izložbama Milice Petković i Radmile Vlatković (Pirotski ćilim. Beograd 1996: Galerija SANU) i Marine Cvetković (Igra šarenih niti. Beograd 2008: Etnografski muzej) razumeo simboliku tih univerzalnih a pritom i tradicionalno-orijentalnih šara. U Istambulu sam u proleće 2010. nosio u džepu kusur od novih pet groša turskih koji na pismu ima tkačku šaru Drveta Života, dok je glava naravno Ataturkova.

Drvo Života objašnjava povezanost sva tri Sveta (ovog, ovozemaljskog sa Nebeskim i sa Podzemnim svetom) i sve kosmičke elemente – Zemlju, Vodu, Vazduh, Svetlost i Vatru. Koreni su mu tamo gde su i naši koreni, gde nam je prošlost, gde počivaju naši preci, a i njihove duše ponekad traju u drvetu i, ako požele, pokažu se kao ptice na granama. Grane mu streme uvis, ka zaslepljujućoj svetlosti, u istom pravcu u kom upućujemo svoje nade u budućnost i obnovljivost. Između je naša sadašnjost. Krošnja budućnosti je uvek razgranata, minuciozna i filigranska, bogata cvetovima i plodovima, naseljena pticama i leptirima, ali ponekad deluje kao da je krta i ranjiva. Kod Klimta, na jednoj grani Života sedi i upozorenje – ćutljiva i strpljiva crna ptica Smrti. I čeka.

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo memoarskog eseja „Drvo i život“ (naslovna fotografija) u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU. Pogledajte ostale delove: MARTENICA I PERJANICA, KALATRAVA,  GOSPA OD KARMENA.

U jednoj izvučenoj fioci u depou ptica Britanskog prirodnjačkog muzeja u Tringu, preda mnom je ležalo dvadesetak balgova (preparata za naučne zbirke) golubova selaca (Ectopistes migratorius). Puna velika fioka. Ispod nje je bila još jedna, skoro puna. S nekom novom nelagodom uzimao sam jedan po jedan balg, ne znajući, zapravo, ni šta tražim, ni šta želim da vidim. Ogromna sala depoa bila je bez šumova, nije bilo nikog osim mene, ali neprijatnost nije dolazila od ukletosti takvih mesta u kojima se čuvaju osušene kože stotine hiljada mrtvih ptica. Ne, na to sam bio navikao – uznemirilo me je saznanje da u rukama držim, pod prstima osećam, i očima gledam nešto što u stvari više ne postoji, fatalno neponovljive muzejske primerke. Materijalni dokaz nepostojanja ili okončanog postojanja! Za razliku od drugih vrsta ptica, nijednog goluba selca niko više nikad neće moći da preparira za bilo koji muzej…

Kad sam prvi put video par golubova selaca, ne uživo (nisam toliko star) i ne u fiokama u Tringu, nego u vitrini muzeja u Londonu, iznenadila me je njihova veličina. Očekivao sam (po slikama) da će to biti nešto krhko kao grlica, a video sam ptice krupne skoro kao gradski golubovi, samo duže i vitkije. Morfometrijska i anatomska istraživanja pokazala su svojevremeno da američki selac ima, srazmerno svojoj veličini, najmasivnije grudne mišiće među golubovima, što objašnjava njegovu telesnu masu od oko 300 grama (kolika je i srednja masa gradskog gacura).

Ti bildovani letački mišići, opšta aerodinamičnost tela i šiljasta krila, u skladu su sa opisima brzine (preko 100 km/h) i izdržljivosti njegovog leta (odlazili su po hranu za mladunce 100–160 km od kolonije, i to mnogo puta u toku jednog dana). Dug, stepenasto deltoidast rep, prilagođen je za naglo i precizno manevrisanje na malom prostoru pri velikim brzinama, kako kroz guste šume tako i na nebu, u ogromnim zbijenim jatima s kolektivnom navigacijom, slično večernjim akrobacijama koje izvode jata naših čvoraka, samo hiljadu puta veća.

---

ZAŠTO SELAC

Karl Line ga je 1766. (iz drugog pokušaja) nazvao Columba migratoria, što na latinskom znači golub kome je svojstveno migriranje, selac ili putnik. Ornitolozi su, međutim, uočili mnoge razlike u odnosu na ostale vrste roda Columba. Jedna od njih je izraziti polni dimorfizam selca. Pa je Džon Svenson 1827. smislio novi rod Ectopistes, u značenju ektopsta, „izmeštenjak”, od grčkog glagola ἐκτοπίζω, odlazim iz mesta, dakle skitač ili emigrant, odnosno opet – putnik. I to ime odlično je pristajalo selcima koji su se neprestano premeštali i tako ravnomerno raspoređivali pritisak na svoje resurse. Dok su imali priliku za to.

---

I, zaista, svedočenja opisivača iz 18. i 19. veka puna su spektakularnih prizora beskonačno velikih jata golubova selaca. Ona su satima i danima vijugavo prelazila iznad glava zabezeknutih posmatrača na ulicama varošica u istočnim američkim državama. Jedno od takvih jata procenjeno je na 2.230.272.000 jedinki! To znači da se tad, sredinom 19. veka, na jednom mestu okupio znatan deo ukupne populacije ovog goluba, koja je izračunata na 3–5 milijardi, a po nekima bila je i 10 milijardi jedinki. Smatra se da je u to vreme golub selac bio vrsta ptice s najvećim brojem jedinki na svetu. To je više od trećine, a verovatnije i cela polovina ukupnog broja grla svih vrsta ptica u SAD. Ogromna nomadska jata golubova selaca opisivana su tako apokaliptično da izazivaju potpunu nevericu. Kažu da se nailazak jata čuo sa udaljenosti od nekoliko kilometara, a šum miliona krila stizao je kao daleka zlokobna grmljavina. Tokom dugotrajnog prolaska jata preko neba, temperatura bi se ispod njih snižavala, ne samo usled ogromne senke koja zaklanja sunce, nego i od strujanja vazduha koje su proizvodili bezbrojni zamasi krila.

Selci ne samo da su bili socijalne ptice nego im se ceo životni ciklus odvijao u astronomski velikim brojevima. Jedno njihovo gnezdilište u Viskonsinu prostiralo se na 2 hiljade kvadratnih kilometara (ceo Srem zauzima 3,5 hiljade). Izračunato je da se tamo gnezdilo 68 miliona parova. Da bi se shvatilo koliko je to, vredi uporediti sa poslednjim procenama veličina populacija u Srbiji, gde se svih 240 vrsta ptica gnezdi ukupno u oko 16 miliona parova. Kolonije su bile tako guste da je na jednom drvetu bivalo i po 100 gnezda. Pod težinom ptica lomile su se grane i padala cela stabla.

Ko je mislio da se tajna džinovskih populacija krije u velikoj plodnosti, taj će se razočarati: naprotiv, par golubova selaca imao je samo jedno jaje u pologu! Čak nisu imali ni, poput naših gugutaka, veliki broj legala godišnje – ne, samo jedno, eventualno dva! I mnoga druga svojstva tog legendarnog goluba danas su začuđujuća. Zanimljivo je, na primer, i da ta vrsta, sa nekad najvećom populacijom na svetu, uopšte nije bila rasprostranjena preko čitavog kontinenta. Celo to mnoštvo bilo se naguralo na relativno ograničen prostor oko Velikih jezera u severoistočnom delu SAD i u susednim delovima Kanade, a zimovalo je u Južnim državama. Golub selac spadao je u ptice sa malim arealom, ograničenom rasprostranjenošću u istočnim severnoameričkim hrastovim šumama. Jer, glavna hrana golubova selaca bili su žirovi (raznih hrastova i bukava). Gutali su ih cele zahvaljujući vrlo elastičnim ustima i voljci.

I dalje, skoro svaki severnoamerički predator gostio se selcima koji nisu imali nikakvu posebnu odbranu – izuzev svog broja. Poznato je da postoji korelacija između veličina populacija predatora i plena. Ali ona nije sasvim pravilna i uglavnom važi u slučajevima umerenih veličina. Međutim, kada populacija plena pređe visoku kritičnu masu, udeo smrtnosti koji izazivaju prirodni predatori postaje zanemarljiv. Izgleda da je to bila još jedna tajna uspeha golubova selaca. Dok je uspeha bilo.

Golubove selce redovno su lovili i Indijanci (Prvi Narodi) i rani doseljenici, ali sve je to bilo umereno i podnošljivo („održivo”). Onda je, u drugoj polovini 19. veka, proradio američki duh preduzetništva, efikasnosti i nezajažljivosti. Uvek je bilo lako uloviti goluba, ali niko nije lovio više nego što može da pojede za večeru, jer nije bilo frižidera.

Ljudi živog poslovnog duha, međutim, smislili su načine za pakovanje i, zahvaljujući razvoju železnice, transportovali su selce do velikih tržišta u vagonima hladnjačama (prvi put 1878). Izgledalo je da bilo koja količina golubova selaca u Americi može da se proda, samo ako se dobro organizuje lov, pakovanje i dotur do velikih i rastućih gradova. Uspostavljena je čitava industrija za masakriranje golubova. Bila je to golubija groznica u kojoj su profesionalci svakodnevno ubijali na desetine hiljada selaca. Krvavo perje vejalo je nad Amerikom. Samo iz Petoskija, Mičigen, otpremano je, pojedinih godina, po 14,8 miliona golubova mesečno. U jednom trenutku tržište mesa je ipak bilo zasićeno, pa je tuce golubova palo na svega 50 dolarskih centi. Biznis sa golubovima počeo je da se klima.

A onda su krenule da stižu i neverovatne vesti – da su se nepresušni golubovi premestili negde drugde, sad ih nešto i nema, ali će se sigurno uskoro vratiti. Dugo je američka javnost odbijala da prihvati mogućnost da toliki lov može da utiče na populaciju golubova. Da li vam to zvuči poznato?

Najveća populacija divljih ptica koja je ikad postojala, uništena je do poslednje ptice za nepunih pedesetak godina. Po jednima, poslednjeg divljeg selca skinuo je 1900. sa drveta neki četrnaestogodišnji klinac vazdušnom puškom, a po drugima to je bilo 1902. Ali još ih je bilo živih po kavezima. Marta, dugovečna golubica, uginula je poslednja u volijeri zoološkog vrta u Sinsinatiju, 1. septembra 1914. oko 13 sati. I to je bilo to – završena je jedna evoluciona linija na Zemlji.

Od tada je mnogo rečeno i napisano o tom najspektakularnijem istrebljenju jedne žive vrste u istoriji čovečanstva. Kad god se govori protiv lova, pomene se primer goluba selca. Istini za volju, nije njega uništio lov kao takav, nego ono poznato, ,,baš me briga za golubove, ako to donosi novac”.

Brzina kojom je istrebljen golub selac bez presedana je i ima svoj uzrok u ekskluzivnoj zavisnosti te vrste od velikih brojeva. Jedino u ogromnim jatima oni su mogli da odolevaju svom niskom fekunditetu, prirodnim oscilacijama populacije i prirodnim predatorima, periodičnim fluktuacijama dostupne hrane (nerodne godine) i ostalim promenljivim faktorima sredine. Samo dok, usled neracionalnog ubijanja, populacija nije spala ispod tog visokog, ali kritičnog graničnog praga. Posle je već za sve bilo kasno. Uz to, šume su se ubrzano sekle za potrebe poljoprivrede.

---

PESMA GOLUBA SELCA

Niste ni hiljada imali dosta, niti miliona,
Nas da izbrojite sve. Milijarde tek pravi bile su broj.
U milijardama nas je bilo, kō u preriji bizona,
Peska u moru ili kao na nebu noćnom svih zvezda roj.

Prhnemo li uvis, mi Suncu moćnom krilom smo mračili sjaj,
Dan tvorili u sumrak i nebo celo jatima punili.
Mnogo smo od Sunca tad jači bili pa nismo slutili kraj!
I nikom nije moguć izgledō svet u kojem nema nas.

A gle sad, hiljadudevetstočetrnaeste, sasvim sam tih,
Sam, ukavežen u Sinsinati-Zuu, ja gledam u vas.
Ja, golub selac, jedini na svetu, ali poslednji od svih.

[Pesmica Paula Flejsmena, sa engleskog posrbljena za ovu priliku]

---

Ne mogu da se oslobodim lakoće s kojom sam zatvorio onu fioku u sumornom muzeju u Tringu, a naročito zvuka njenog zabravljivanja (škljoc – zauvek) od koga sam poskočio. Taj osećaj nelagodnosti ostao je ugrađen u meni i nepogrešivo se aktivira kad god se nađem pred dilemom u kojoj je na jednom tasu očuvanje nekog živog bića. Pomaže mi i da razlikujem preduzimljivost od gramzivosti. Velike škole mogu se završiti otvaranjem i zatvaranjem pravih fioka.

---

Prvi put objavljeno juna 2017. u magazinu za ljubitelje divljih ptica u Srbiji Detlić br. 13 u rubrici Asesuari, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Novi Sad.

Karmelićanski manastir u Firenci nalazi se u četvrti „Prek(o)Arna” (Oltrarno) a njegova Bogorodičina crkva, iako visoka, ne vidi se dobro ni od preko, sa suprotne strane Arna, ni iz bliza. U samostanskom kvadratnom klaustru posađena su davno, možda prilikom obnove krajem XVIII veka, četiri čempresa, u svakom uglu po jedan. Kao da je trebalo da učvrste ili štite trajnost manastira koji je pre toga bio izgoreo. Danas su to impozantni zreli kiparisi (Cupressus sempervirens) čiji vrhovi bi da se takmiče sa okolnim zvonicima, ali nisam te 2007. njih išao da vidim, nego čuvenu „Malu Sikstinsku kapelu” koja mi je uvek izmicala prilikom ranijih poseta Firenci. Pa ipak, prastari čempresi kraj crkve odjednom su me povukli u rano sećanje na detinjstvo, sećanje na trake sunca provučene između ležećih senki čempresa jedne druge, a istoimene crkve – Gospe od Karmena [vekovima pogrešno izgovarano pa postalo uobičajeno, umesto Gospa od Karmela] na Pelješcu ispod najvišeg vrha, Svetog Ilije (961 m).

Godine 1950. moja porodica je letovala u Orebiću, u bančinom radničkom odmaralištu. To popodne išli smo sa jednom sličnom familijom na polu-planinarski izlet, ne baš na vrh Sv. Ilije, nego kojih tri-četvrt sata uzbrdo, do jednostavne kamene crkve iz 17. veka sa tri zvona na preslicu, koja se vidi na naslovnoj fotografiji. Tamo nas je dočekao lokalni sveštenik i u mirišljavom hladu čempresa parohijske kuće poslužio nam tri lokalna delikatesa koja do tada nisam bio probao: pršut, pelješački sir i prošek. Od svakog sam naravno dobio po malo. Dete od pet godina bilo je ubeđeno da ne postoji ništa lepše, ukusnije i slađe na svetu. Možda se tu krije objašnjenje porekla mog hedonizma.

Malim izletničkim društvom brzo se razlilo blaženstvo, kakvo samo mogu da izazovu čempresi u blizini crkve, basnoslovni pogled na More sa zalaskom Sunca iza Korčule i ostalih otoka, mediteranski planinski vazduh i – čašica prošeka.

Karmelićani su katolički krstaški monaški red koji se nazvao po isposnicima sa primorske planine Karmel u Svetoj Zemlji. Taj se red u XIII veku proširio po Evropi. Monaštvo na Karmelu je međutim mnogo starije, tamo su već jednom boravili prehrišćanski sledbenici Svetog Ilije koji je i živeo i prorokovao na tom svetom brdu. I uopšte nije slučajno što se vrh iznad orebićke Gospe od Karmela zove Sveti Ilija (ili obrnuto). Danas je nevisoka planina Karmel (oko 500 m), između ostalog, Uneskoov rezervat biosfere i obrasla je naravno drvećem, naročito zimzelenim palestinskim hrastom (Quercus caliprinos), bliskim srodnikom našeg prnara (Quercus coccifera). Sa tim hrastom u zajednici tamo raste i rogač (Ceratonia siliqua). Drugi karakterističan hrast je taborski (Quercus ithaburensis), a i alepski bor (Pinus halepensis) je tamo autohton. Ima i lovorika, maslina i oraha.

Ali ulazeći u onaj manastir u Firenci ja uopšte nisam hteo da razmišljam o drveću. Uputio sam se tamo kao prosečni turista zainteresovan za sasvim druge vrednosti, za renesansna slikarska majstorstva. Naime, fjorentinski diplomata Feliće Brankaći najmio je dvojicu majstora-mazala, Mazolina i Mazaća, da slikaju po zidovima njegove nove ktitorske kapele u manastiru. Počeli su 1425, ali iako nisu završili oni, nego Filipino Lipi [Mazačo je umro sa 26 godina], freske su ispale toliko dobre da su postale jedan od „ugaonih kamenova” na kojima se zidalo renesansno slikarstvo (kao ona četiri ugaona čempresa). Bile su slavne već među savremenicima i postale uzor generacijama velikih slikara.

Karmelićanska crkva u Firenci je međutim velika, ali isto tako spolja skromna, od cigala, zapravo bez urađene kamene fasade. Komotno biste prošli pored nje, sa opaskom „aha, još jedna od milijardu crkava…” i ne biste pogodili kakvo se čudo unutra krije. Uopšte, monumentalne fasade se često zidaju nezavisno od samog naosa, ponekad decenijama docnije od njega, ili za dva broja veće [Sv. Katarina u Pizi, na pr], kao da se anticipira naknadna dogradnja i proširivanje crkve, a ponekad se i nikad i ne sagrade.

Na čuvenoj Mazaćovoj slici „Isterivanje iz Raja”, prilikom restauracije je skinuto naknadno dodato smokvino lišće. Na toj slici Adam i Eva izlaze goli, iako im je, po Starom zavetu, Bog dao neke kože da se pokriju, i to je jedno od tolerisanih Mazaćovih otstupanja od Biblije.

A na Mazolinovom Iskušenju Adamovom, Eva umesto očekivane primamljive, crvene, jedre, poput šara globoidne jabuke, u ruci drži nešto malo, bezoblično, sivo, jedva sivkastozeleno.

Kada se slika izbliza bolje pogleda, mnogi tvrde da je to što Eva nudi u stvari ubrana smokva, odnosno da je, bar po Mazolinu ili njegovom naručiocu, smokvino drvo (Ficus carica) samo Drvo Saznanja Dobra i Zla. Zanimljivo je da Stari zavet ne kaže koje je vrste drvo čiji su plodovi bili toliko poučni.

Pitanje je dakle prepušteno fitogeografskom tumačenju – u Sredozemlju je zabranjeno voće sveža smokva, a u kontinentalnoj Evropi je mogla biti i jabuka (Malus), a da se ne protivreči Bibliji [negde u Tropima možda može banana ili mango].

To bi bilo sve u redu, da Stari zavet ne kaže izričito da su se, počinivši greh, Adam i Eva postideli i pokrili smokvinim lišćem. Ne bilo kojim lišćem, nego lišćem drveta smokve. Ne može jabukovim [pitanje je šta bi se jabučnim listićima uopšte moglo pokriti]. Dakle, sloboda tumačenja koja je prihvatljiva za plod, ne dolazi u obzir za list. To nameće teološko-arborikulturne probleme. Kada je drvo saznanja jabuka [ne-mediteranska varijanta], pored njega u raju mora da raste najmanje jedna garderobna smokva. Ili da na jabukovom drvetu bude nakalemljena jedna smokvina lisnata grana? Jer, ako već uspešno raste i rađa smokva, jabukovo drvo je nepotrebno. Kompromis bi mogao biti da rodna jabuka bude iskušenje, a pored nje da raste i jedna listopadna smokva-nerotkinja, kojoj klima ne odgovara… Ali, to bi bilo u suprotnosti sa novozavetnom parabolom: „Jer već i sekira stoji drvetu kod korena; i svako drvo koje dobar rod ne rađa, seče se i u oganj se baca” (po Luki 3:9). Ostaje naravno i problem Adamove jabučice u grlu muškaraca, budući da „Adamova smokvica” ne postoji ni u jednom jeziku.

Ali na toj slici, zanimljivo je i Mazolinijevo kalemljenje zmije. Taj odvratni, lažljivi, zeleni, ljuskavi, od đavola klevetnika gmizavac, ima nasađenu glavu cakane plavuše, smerno spuštenih kapaka. Od njih troje na slici, zmija ima najdopadljiviju facu. Dvaput Hm!!

Mnogo je mastila potrošeno na temu zmije-žene i žene-zmije, a naročito povodom ove slike.

Evo, uprkos mojoj nameri nebavljenja drvetom u jednoj kapeli usred Firence, takva, i neka druga pitanja počela su da mi se vrzmaju po glavi. I bez otvaranja velikih teoloških i antropoloških tema sasvim je jasno da na drvo nalećemo čim u diskurs pustimo pitanja o početku ili saznanju. U tradicionalnoj kosmogoniji, u kulturama kojima pripada najupadljiviji deo čovečanstva, kod rešavanja ključnih pitanja pojavljuje se drvo, a ne neko drugo živo ili neživo biće. Prirodnjak u meni odmah se zapitao koja su od bioloških svojstava bila presudna da se baš drvo (i to možda čak određene vrste) izabere za sredstvo fatalnog testa inicijalne reproduktivne zajednice ljudske vrste u mitskom opisu Postanja svih triju velikih monoteističkih vera.

Čak iako je ceo korpus biblijskog Drveta, Prvih ljudi i Zmije-koja-ima-žensku-glavu-i-govori ili bar simbol drveta preuzet iz ranijih mitova, svejedno ostaje pitanje zašto je drvo odabrano kao najpogodniji, najrečitiji, kao najsnažniji znak, kao nosilac najrazumljivijeg prenesenog značenja, kao oličenje odlučujućeg boga ili duha, a ne recimo pečurka, čarobni izvor, neka ptica, kornjača, planina, stena, ma bilo šta drugo, a ne baš drvo? Strašno je i samo kad se pomisli da je ceo praroditeljski greh, zbog čijeg iskupljenja je Isus razapet na drvenom krstu i zbog koga su se hiljade godina hrišćanska deca rađala grešna (dok se greh ne spere krštenjem) i nastavljala da žive sa zadatom krivicom sklonosti grehu, da je dakle ceo koncept Istočnog greha stavljen u pokret jednim rđavim izborom drveta u parku punom raznovrsnog drveća!

To jedno tabu-drvo, odnosno privlačnost njegovog ploda, odlučilo je da ljudi umiru umesto da večno žive u Raju. Nismo uvek svesni te fatalne uloge koju ima drvo. Drvo života i smrti, najvećih i neprolaznih pitanja. Drvo prve zloupotrebe slobode otvaranjem očiju. Drvo prvog Pada čovekovog.

Prirodnjaka su opet i dalje kopkale lakše i veselije teme: ne samo dilema „jabuka ili smokva”, nego zašto jabuka ili smokva, a ne nešto treće? Zašto ne trešnja? Ili breskva, ili nešto četvrto, peto? Trešanja na primer ima impozantnih, značajnih, izvanrednih i po plodu i po drvetu. Sećam se jedne stogodišnje trešnje (Prunus avium) u dvorištu Prirodnjačkog muzeja u ulici Knjeginje Zorke u Beogradu. Divno zdravo, granato drvo – omiljeno sastajalište ptica (nomen est omen) – koje je svake godine rađalo stotinak kila slatkih tamnih plodova neke starinske sorte. Bivalo je važnih jutarnjih sastanaka kustosa, ručkova, ali i zabavnih soarea, koja su se održavala pod krošnjom te epske trešnje. Nadvisivala je ne samo tri, doduše mlađe, vitke Pančićeve omorike (o njima već ima u Senci koja svetli), nego i svoje vršnjakinje – obe kuće u kojima stanuje Muzej. Velika trešnja – a mala zgrada muzeja, to u jednom trenutku više nije bilo podnošljivo najmanjem od direktora u istoriji Muzeja. Vešta majstor-Borkova ekipa imala je dva dana posla.

Sastanak kustosa pod trešnjom Prirodnjačkog muzeja, Beograd 1989.

Naslućivao sam to možda od detinjstva, još od tanjira sa suvim voćem i slatkišima o Matericama i od obaveznih kompota (ošava) Badnjih večeri, ali tek uz pomoć pulicerovca DŽareda Dajmonda (Mikrobi, puške i čelik, Beograd 2004: Dosije i Službeni list) razumeo sam izuzetnost nekog voća u odnosu na ostalo, a ujedno i značaj biblijskih drveta-voćki sa tako izvanrednim plodovima. Među 100.000 vrsta drveta, koliko se procenjuje da ih ima na Zemlji, veliki je broj divljih vrsta sa jestivim plodovima. Mnogo je međutim manje onih vrsta drveća koje se mogu gajiti, ali opet ih ima na skoro svim kontinentima. Pa ipak, pripitomljavanje prvih drveta, nekoliko hiljada godina pre naše ere, odigralo se na jednom relativno malom geografskom području u istočnom Sredozemlju u jugozapadnoj Aziji, sasvim na domak i Evropi i Africi. Arheolog DŽejms Henri Brestid nazvao je 1905. to područje Plodnim Polumesecom, a obuhvatalo je planinski deo Male Azije, predeono raznovrstan prostor između Sredozemnog mora kod one planine Karmel i Persijskog zaliva, sušnu Palestinu sa dolinom Jordana i natopljenu Mesopotamiju odnosno doline Tigra i Eufrata. Tu je došlo do prvih domestifikacija drveta, ali samo vrlo, vrlo malog broja vrsta: masline (Olea europaea), urmine palme (Phoenix dactylifera), smokve, a nešto kasnije i jabuke, iako su divlja drveta tih pojedinačnih vrsta rasla i na mnogo širem području. Ali su samo ovde rasle sve te četiri vrste.

Dva su osnovna uslova morala biti zadovoljena da bi do pripitomljavanja drveća došlo. Prvi uslov, da je već skitačko, sakupljačko-lovačko nabavljanje hrane zamenjeno stočarstvom i sedelačkom poljoprivredom na bazi gajenja jednogodišnjih trava/žitarica krupnoga semena, bio je u Plodnom Polumesecu ispunjen. Jasno je da ne možete gajiti višegodišnje drvenaste biljke ako ste uvek na putu i nemate stalna naselja.

Drugi uslov je da se gajenje drveća isplati. A isplati se baktati se oko onog koje omogućava dobijanje viška hrane. U prevodu: kandidat za pripitomljavanje mora da bude takva vrsta drveta čiji se bogati rod sastoji od plodova što se beru danas, a troše i danas, i sutra, i iduće nedelje, i idućeg meseca. Jabuke su dobre i tri meseca posle branja, a trešnje trećeg dana bacamo. Taj uslov je izbor vrsta pogodnih za rano pripitomljavanje suzio na one koje jednostavnim tehnologijama u aridnim uslovima mogu da se konzerviraju sušenjem (urme, smokve), ili da uspevaju da se zimi u planinskim dolinama očuvaju u svežem stanju (jabuke), ili opet da se njihove hranljive materije izdvoje ceđenjem (masline). I upravo tih i takvih divljih vrsta biljaka bilo je u ponudi u onom čudesnom području u obliku kifle. Počela je epska istorija gajenja drveća. Zasađeni su zabranjeni vrtovi. Svakoj pridošlici prvi voćnjak je morao izgledati kao Raj na Istoku. On je to i bio.

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.

---

Još ranije, pod naslovom „Smokvin List”, sasvim svež izveštaj iz Firence objavljen je 19. oktobra 2007. u 21:17 na zatvorenoj klasičarskoj Guglovoj grupi Agora-Ave. Iz njega su preuzeti izvesni delovi teksta.

Svi naši paralelni divlji afrički srodnici primati, zapazivši kako odlomljena grana ostaje čvrsto u krošnji ako se popreči između dva oslonca (račve), naučili su da grade gnezda za noćenje. Vrlo su vešti u tome i to rade svako bogovetno veče. Tako je počela arhitektura i to je jedna od lepih veština koja je starija od čoveka i njegove civilizacije. Drugim rečima, Homo sapiens i svi njegovi neposredni hominidni prethodnici, od početka su znali da grade od drveta, što podrazumeva ne samo veštinu, nego i znanje potrebno za izbor delova drveta po obliku i veličini u skladu sa prethodno razvijenom zamisli (projektom) gnezda. Poznavali su i različit kvalitet drveta, njegovu čvrstinu, elastičnost, dakle razlikovali su vrste drveta.  I umeli su da pronađu mesta gde određena vrsta drveta raste. Malo li je?

Stanovnici Afrike i danas ne samo da razlikuju veliki broj vrsta građevinskog drveta, nego poznaju i sva njihova glavna svojstva. Klasičarka i arhitekta Ivana Golubović to je davno potvrdila onomastičkim istraživanjima u jeziku Joruba i u 16 drugih lokalnih jezika i to objavila u svojim studijama iz 1984. i 1985/1986. Reč je o znanjima o biodiverzitetu, bogatoj nematerijalnoj baštini ili neopipljivim vrednostima bio-kulturnog diverziteta, koje su [vrednosti] srazmerne veličini biološke raznovrsnosti, u ovom slučaju diverzitetu drveća tropskih kišnih šuma i savana Zapadne Afrike. Nije dakle samo zanimljivo što ima tako mnogo raznog drveća u šumama tropske Afrike – uzbudljivo je ono šta sve tamošnji ljudi znaju o raznim vrstama.

Uzorci građevinskog drveta Nigerije, iz knjige I. Golubović.

Vrednost bogatstva znanja o drveću međutim nastaje tek prilikom deljenja blaga, tradicijskim prenošenjem znanja s jednog pokolenja na drugo. To je moguće jedino ako se kreiraju informacije o drveću. Bez obzira da li su informacije usmene ili nošene naprednom IT, one počinju imenom. Bez imenovanja drveta nemoguće je razmenjivati informacije o njemu, kao što se ni bez adrese poruka o drvetu ne može preneti.

Ima i obrnutih slučajeva – da drveće prenosi poruke o ljudima. Znao sam bar jedno takvo drvo. U centru Najrobija u Keniji rasla je džinovska bodljikava najvaška akacija (Acacia xanthophloea) u bašti kafane „Thorn Tree“ u legendarnom hotelu „Novi Stenli“ u kome sam te 1992. bio smešten (pominjao sam taj hotel i to drvo u izveštaju pod naslovom The New Stenye Hotel). U vreme engleske kolonijalne vlasti to je bio najpristojniji hotel tropske Afrike, gde su odsedali veliki beli lovci i čuveni avanturisti, uključujući i neizbežnog Hemingveja, a kafana u hladu akacije bila je omiljeno mesto zakazanih susretanja.

Akacija ima sitno perasto lišće i ne daje baš neku „debelu ‘ladovinu“ ali u tom delu Afrike nešto mnogo bolje se ne može ni tražiti. Međutim, ona ima dugačke, oštre i jake trnove na granama. U doba bez interneta i mobilnih telefona, ne samo da je zakazivanje sastanaka u Africi bilo nepouzdano, nego su, s obzirom na neizvesnost safarija (na svahiliju safari znači putovanje, a ne lov), i vreme i datum randevua uzimani s tolerancijom od ±2 (u nedeljama dana). Ko prvi stigne do kafane „Thorn Tree“ napiše poruku na cedulji i pribode je akacijinim trnom u debelu koru stabla. Vremenom, praksa se ustalila i postala vrlo popularno sredstvo uzajamnog obaveštavanja, naročito među mladim turistima s ruksacima. Na stotine ceduljica svih formata, vrsta hartije i raznih starosti i stepena izbledelosti i ispranosti tiskalo sa na tom drvetu, one 1992.

Više nema tog messenger-drveta. Navodno, škodili su mu izduvni gasovi najropskog saobraćaja. U stvari, 1998. se promenio vlasnik hotela, koji mu je promenio ime u Sarova Stanley Hotel, sproveo dogradnju zgrade, a umesto bašte, sagradio zatvorenu skupu kafanu s luksuznim enterijerom i klimatizacijom. Plašeći se možda kletve drveta kog je nosio na duši, u sred kafane, ispod staklenog zvona, posadio je jednu kržljavu mladu akaciju i pored nje postavio mračne oglasne panoe, kao jadni pokušaj zamene pokojne slavne srodnice. Na tim tablama samuje nekoliko istovetnih, postrojenih i sterilnih cedulja sa urednim štampanim plavim zaglavljem hotela, pričvršćenih jednakim pribadačama s plastičnim glavama. Verujem da ih to kelneri posle fajronta krišom pišu i kače, jer su sve pisane hemijskom olovkom iste debljine i boje mastila. Kome bi uostalom bilo stalo da tamo i danas ostavlja poruke. Jednostavno, to više nije to.

Kao što ni senka akacije nikad nije prava hladovina. Akacijina suncobranasta, široka ali tanka krošnja ne brani prolaz sunčevim zracima i uvek propušta dovoljno svetlosti za bujanje savanske trave ispod nje. Ona samo poremeti, pobrka dotad paralelne zrake, umekša osvetljenost, otupi oštrinu senki, uvede neku treperavu atmosferu i lica žena učini još lepšim. Kad sam jednog sunčanog prolećnog dana 2002. u Valensiji kročio pod lukove novog šetališta iznad parkinga na vodi, zvanog „l’Umbracle“ („‘ladovina“?) shvatio sam da je slavni Santjago Kalatrava imao baš taj ritmični efekat modifikacije svetlosti na umu. To je kao neka ogromna rebrasta zasvođena pergola u vidu džinovskih perastih palminih grana (u stvari listova) nagnutih jedne prema drugima u trijumfalnom poretku. Ispod tog rešetkastog metalnog svoda, pružila se aleja pravih živih palmi, a uz nagnuta bočna rebra puštene su da rastu puzavice, tako da se još ne zna kakve će to nove pulsirajuće svetlosne efekte da ima u budućnosti.

Duguljasta metalna struktura sa drvećem, izdignuta iznad bazena sa vodom u nekadašnjem koritu reke Turije u „Gradu Umetnosti i Nauke“ na periferiji Valensije, podsetila me je na jednu davnu inicijativu one iste klasičarke, Ivane Golubović, na redizajniranju i revitalizaciji železnog železničkog mosta. Naime, grupa od pet beogradskih arhitekata predložila je 1981. pretvaranje, preprojektovanje stogodišnjeg mosta u promenadu, u duhu konkretnog urbanizma, nove arhitekture, odnosno postmoderne, kako se tad govorilo i pisalo. Arhitekta Ivana Golubović je uvela drvorede s obe strane noseće konstrukcione kutije mosta tako da, slično Kalatravi, ali znatno pre njega, „ritam drveća prati čelične rešetke“.

Kalatrava je u svojoj opsesiji skeletnom arhitekturom svakako bio inspirisan drvolikim svodonosećim kosturom gotskih katedrala. Prvi put sam to video na peronima Istočne stanice u Lisabonu građene za Svetsku izložbu EXPO 1998, koja je potvrdila autorovu svetsku slavu. Palmine lukove iz Valensije Kalatrava je ponovio na još monumentalnijim porticima Olimpijske agore u Atini 2004, ali im je udvojio ritam tako što je svaki drugi par perastih grana malo snizio, postigavši efekat sličan otkucajima srca. Kad god se aritektura potrudi da stvori nešto potpuno novo, ona se nađe bliže svom prauzoru – granatom drvetu.

Blizanci Đorđe i Nikola već su kao dvogodišnjaci bili (čini mi se urođeno) opsednuti štapovima od opalih grana nađenih u parku. Rastanak od štapova pri polasku kući uvek je bio toliko bolan, da je često morao biti zamenjen kompromisom: skraćene verzije štapova bivale su dozvoljene za unošenje u kuću. Preistoričari su uobičajili da najranije periode ljudske kulture nazivaju kamenim dobima i granice im određuju stepenom obrađenosti i načinom obrade kamenih predmeta. Videli smo da su arhitekturu poprečenih i ukrštenih grana baštinile prethodne predačke hominidne vrste. U vreme neobrađenog kamena hominidi su, isto tako kao u građenju gnezda, odabirali vrstu drveta za svoje rane štapove i močuge koji su im univerzalno služile i kao alat i kao oružje. Prvo su gledali da li je grana prava ili kriva, a zatim birali po dužini i svojstvima materijala, po težini i obradljivosti, a obrađivali su grane skraćivanjem, kljaštrenjem, oštrenjem vrha. To su sve Nikola i Đorđe radili sa tri godine.

A moj deda Voja Vuković imao je „dedin štap“, sa savijenim gornjim i okovanim donjim krajem, ukrašen, masivan, predebeo i pretežak za moje tadašnje dečije ruke. Bio je jedno od dedinih civilnih statusnih obeležja i bez druge praktične uloge osim za izvlačenje mojih klikera kada se otkotrljaju ispod nameštaja. Prve prave zvanične štapove, skijaške, leskove, tamnocrvenkaste sa sjajnom, kao masnom korom koja je bila zadržana na njima, dobio sam one godine kad sam pošao u školu.

Cela praktična mehanika zasnovana je na iskustvima maštovitih pokušaja upotrebe delova drveta. Nijedan mehanizam na principima pokretne poluge i obrtnog valjka, odnosno osovine, možda nikada i ne bi bio izumljen da nije drveta, odnosno nekog njegovog dela pogodnog da bude pretvoren u štap, motku, letvu, oblicu. Oruđe i oružje od obrađenog kamena dobilo je na efikasnosti tek kad je nasađeno na drvenu držalju, polugu kojom je produžena ruka. I kasnije, metalno oruđe zadržalo je drvene delove. Uvek je drven onaj deo koji ide u ruku, do kože, bez obzira da li se radi o čekiću, motici, vilama, sekiri, srpu, kosiru, kosi, koplju ili nožu. Danas se prave i plastične držalje. Ali one oblikom podražavaju drvene. Niko još nije izmislio bolji oblik.

Onaj stari železnički most bi se možda mogao preurediti u pešačku promenadu. Prvi most je bilo deblo slučajno palo preko potoka ili reke, i njega su oduvek koristile i životinje i ljudi, naravno peške. Čovek je umeo da izazove i nameran pad drveta na mestima gde je hteo da prebrodi vodu, ili da dovuče brvno na mesto koje mu odgovara. U Srbiji, pa tako i u Azbukovici, odakle su poreklom moji Vasići, i danas se prelazi brvnima, kakvo je na primer ono preko Tribuće (sic!), pritoke reke Trešnjice poznate po jedinoj koloniji beloglavih supova u Podrinju.

Od čamovih balvana su bili splavovi na kojima sam 1950. prošao kanjonom Drine, od Višegrada do Bajine Bašte. Za razliku od modernog raftinga, splavarenje u to vreme nije bilo oblik ekstremnog turizma, nego način jeftinog transporta drvene građe od mesta u blizini kojeg je drvo posečeno, do odredišta gde će biti prodato. U konkretnom slučaju, od tarske „eksploatacije“, tamo gde se tresao od jeda jedan Doktor zabrinut za šume, zatim niz točila do Drine, pa Drinom pored moje Azbukovice do Save i onda do savskog Pristaništa, gde sam dolazak velikih splavova kao dete posmatrao s balkona rodne kuće u blizini današnjeg Bluovog murala zvanog Šumožder.

Ti splavovi su bili modularni: kako se reka širila i smirivala, tako su se splavovi spajali u veće, najčešće produžnim nastavljanjem, a njihove dvočlane posade su se udruživale. Noću, splavovi su imali upaljene fenjere, a na većim su bila i ognjišta pa i poneki šatorčić. Specifičan splavarski alat za manipulaciju balvanima bio je capin, klinasto blago zakrivljeno jako a kratko sečivo, pod tupim uglom nasađeno na čvrstu podužu drvenu držalju. Na prednjem i na zadnjem kraju svakog splava bila su dugačka splavarska drvena vesla kojima se splav pomerao bočno prema jednoj ili drugoj obali reke, da bi se uhvatila matica ili izašlo iz nje, izbegavali bukovi, stene, tišaci, limani i čevrntije koje oštećuju ili usporavaju splavarenje.

Monoksili, čunovi od jednog izdubljenog debla poput drvenog korita, kad se malo unaprede usađivanjem nekih drvenih dodataka, mogu postati mnogo stabilniji i pokretlj iviji. Može se njima ploviti i po velikim rekama i jezerima, pa i morima, do susednog ostrva, pa i dalje ako su vetar i struje povoljni. Relativno brzo i rano naseljavanje velikih a udaljenih arhipelaga, pripisuje se upravo dostupnosti vrsta drveta odgovarajućih za gradnju plovila. Daljim dodavanjem drvenih delova dobijani su sve savršeniji brodovi za sve veće i sve riskantnije ekspedicije.

Do dana današnjeg onaj prvobitni monoksil očuvao se u glavnoj gredi, kobilici svakog drvenog broda. Od kakvog će drveta biti koji deo broda od ključne je važnosti. Kad je građen Argo, upotrebljena je naročita pelionska borovina kojoj ni voda ni vatra nisu mogle ništa. Bio je to najbolji i najčvršći brod do tada, a na insistiranje jedne boginje u njega je bio ugrađen i deo od svetog dodonskog hrasta, poznatog po tome što je mogao da predskazuje budućnost. Sa pedeset drvenih vesala bio je i najbrži tadašnji brod, a pritom neverovatno lak, pa su ga Argonauti na rukama prenosili na kritičnim mestima. Bio je i najlepši, ukrašen drvenim figurama.

Mit o Argonautima pokazuje kako su drvenim brodom Grci širili svoj uticaj i kulturu ka Istočnoj Evropi. Kad govorimo o uticajima i prožimanju udaljenih kultura nismo uvek dovoljno svesni da se to sve odvijalo zahvaljujući odvažnim ljudima na drvenim lađama. O značaju povoljnih vetrova, već sam pisao pominjući Meltemi.

Ne zna se od kojih vrsta drveta je bila sagrađena „Santa Marija“, Kolumbov komandni brod. To je svakako bila dragocena građa jer, kada se na Božić, 25. decembra 1492. brod nasukao kod ostrva netom originalno krštenog Hispaniola, Kolumbo je naredio da se pažljivo rastavi i iznese na obalu. Od tog drveta podignuto je utvrđenje nazvano Navidad (šp. Božić). Danas se to mesto nalazi u državi Haiti.

Sergije Matvejev: Lađe na Skadarskom jezeru 1966.

Iako sam odrastao na Savi, od plovila od drveta možda sam najviše vremena proveo u skadarskojezerskom čunu, dok sam tamo decenijama proučavao ptice. Kad sam 1966. prvi put došao, zatekao sam još funkcionalnim arhaično građene duge lađe koje su se kretale pomoću vesala i jedara. Običan čun je međutim simetričan, šiljat na oba kraja i pokreću ga dva veslača sa po jednim veslom, ili samo jedan koji u tom slučaju vesla tehnikom „krmice“. To je uzan čamac, koji gazi samo 15–20 cm. Brz je, što je vrlo važno s obzirom na veličinu jezera i udaljenosti. Bilo je uobičajeno da se prevesla i preko 30 km za jedan dan. Pravljen je obično u dve veličine. Veći, „na tri kolomata“ (tri reda dasaka na kosim stranama visine oko 50 cm), bili su 6–7 m dugački a 1 m široki, i mogli su da nose do 900 kg robe ili 7–8 osoba. Manja verzija imala je dva „kolomata“. Za strane se upotrebljavalo isključivo dudovo (murvovo, Morus) drvo, dok je dno rađeno od tvrde bukovine (Fagus), kao prilagođenost na česte podvodne hridi i nepostojanje marina za vezivanje. Uvek se čunovi izvlače na obalu, čak i kad je od kamenih krša. Ispostavilo se da je „penta“, TOMOS-ov vanbrodski motor od 4 konjske snage idealan pogon kada se na jednom kraju odseče vrh čuna.

Zahvaljujući dudovom drvetu i tom ili sličnom čunu i tim lađama, razvijala se rana srednjevekovna država Zeta oko Skadarskog jezera. Plovidba je omogućavala stalnu komunikaciju na mnogo većem prostoru nego što je to bilo moguće igde u okolnom brdovitom bespuću. Time su bile s jedne strane obezbeđene brze odbrambene intervencije pokretljivim oružanim snagama, a s druge strane se razvijala lokalna trgovina viškovima proizvoda, naročito ribom (dimljena saraga ili ukljeva). To se održavalo do kraja XX veka do kad se tradicionalno petkom čunovima dovozila roba iz svih okolnih sela na pazar u Virpazaru. Sada se sve promenilo. Hrana se kupuje u super-marketima, sela su opustela, na pijaci se prodaje kineska roba, a brodogradnu dudovinu zamenila je plastika. Na dnu Skadarskog jezera leže groblja plastičnih morskih barki na kojima je dno probijeno.

Nema više ni čudne, vetrom šibane prastare košćele (Celtis australis) na Petrovoj ponti koja se, po bistrom vremenu, videla sa daljine od deset kilometara, a bila je poput svetionika jedan od glavnih navigacionih orijentira Skadarskog jezera. To je jedno od onih drveta koja mi nedostaju, pa je i u pesmu turena [„Za svaku krivu ivu i jovu i ovu (što belo izbroja granje) košćelu na Petrovoj ponti, tražim pomilovanje“].

---

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.

28.09.2015. u 15:17

Na svečanoj, oproštajnoj večeri u hotelu Lev, Matvejevu su prišli britanski ornitolozi Geoffrey Mathews i njegova žena Janet Kear. Pitali su ga da li je čuo za nekog Vokija, studenta. A onda su ga zamolili za dozvolu da nešto napišu na njegovom jelovniku. Nažvrljali su nešto pohvalno o tom Vockyju. Moguće je da su svi troje bili u raspoloženju koje briški merlot i laški rizling umeju da omoguće. U svakom slučaju, po povratku u Beograd, Matvejev mi je, ponosan na svog učenika, predao taj zapis, iako on po formi nije bio poruka upućena meni. Nisam ga tad bacio, a po svoj prilici, neću ni sad.

A evo kako je počelo:

Dr Džefri M. tih je godina bio naučni mozak i direktor novoosnovanog Zavoda za istraživanje i zaštitu u The Wildfowl & Wetlands Trust (WWT), čuvenom i čudesnom „patkarniku“ Ser Pitera Skota u Slimbridžu blizu Bristola (Glocestershire, UK), a pod Kraljičinim patronatom. To je bila jedna srećna mešavina 4 u 1: (1) rezervata vodenih ptica na reci Severn, (2) žive kolekcije/izložbe svih vrsta pataka, gusaka i labudova iz celog sveta na otvorenom i otvorene za publiku, (3) naučnog instituta za proučavanje vodenih ptica i (4) oglednog programa za očuvanje kritično ugroženih vrsta ex situ i reintrodukciju.

Uz pomoć svoje sestre i zeta dr M. B. i dr B. B, lekara koji su se netom smestili u Londonu, i uz izvesne preporuke, dobio sam priliku da kao student-volonter u Slimbridžu provedem tri nedelje. Imao sam besplatan stan i hranu u opštežiću, plus tri funte nedeljnog džeparca. U toku prve nedelje dana, avanzovao sam od čistača i šintera (skupljao sam uginule ptice) do hranioca (po detaljnim tablicama) + čuvara + čistača + šintera koji ima dužnost i da podnosi podroban dnevni izveštaj o stanju ptica u svom sektoru. Bila je sezona jegulja koje su se lako lovile jeguljolovkama u rukavcima Severna. Sekli smo jegulje na komade i davali roncima i nekim retkim neletećim kormoranima (mislim da su bili oni galapagoški).

Druge nedelje sam opet napredovao i bio proizveden u mlađeg laboranta. Odsecao sam i kuvao glave i vratove onih zamrznutih crknutih ptica koje sam prethodne nedelje sakupljao, a zatim čistio od mesa, izdvajao i spajao (preparirao) kosti glave i dušnike. U to vreme u Slimbridžu se razvijala taksonomska komparativna metoda zasnovana na razlikama u anatomiji glave i kljuna i oblika rezonatorske petlje dušničke cevi za fino razumevanje geografske diferencijacije populacija istih i srodnih vrsta. Treće nedelje sam bio upućen u pojedinosti istraživačkih projekata i bio uključen u analogno sređivanje rezultata (ispisivanje beskrajnih listova protokola i hiljada kartona).

Laboratoriju je vodila dr Dženet K. Ona će docnije, između ostalog, postati prva žena-predsednik Britanskog ornitološkog saveza (BOU) i biti glavni urednik „Ibisa“, ako znate šta to znači. Prema čupavom i smušenom studentu iz Jugoslavije ophodila se s toliko ljubaznosti i pažnje, kao da od brige o njemu nema važnijeg zadatka. Bili su svi vrlo uviđavni i uvek sam imao više vremena nego što mi je potrebno da obavim zadatke. Kad je padala kiša, sedeo sam u biblioteci gde mi je sve bilo na raspolaganju, a inače sam dan provodio napolju. Nosio sam stalno sa sobom skicen-blok i olovke koje mi je kupila sestra, pa su tada nastali neki od mojih najboljih crteža ptica po prirodi. Nikad pre ni posle nisam tako i toliko crtao ptice. Htela me je olovka. A ptice blizu, mirne i poziraju. Posle večere je sva mlađarija išla u pab. Ja sam se ponekad, posle paba, nikad sit, umesto ka frižideru, iskradao do biblioteke.

Nisam to te 1965. znao, ali se kod Džefrija Metjusa počela da uobličuje ideja o mreži najznačajnijih svetskih predela vodenih staništa kao jednom od načina za dugoročno očuvanje vodenih ptica – ideja koja će se nekoliko godina docnije ovaplotiti u međunarodnoj Ramsarskoj konvenciji. A ja sam tad deo svog profesionalnog zanimanja trajno vezao za vodene ptice. Na njima sam i doktorirao. Sa Slimbridžom sam ostao u kontaktu i redovno se viđao sa Slimbridžancima na konferencijama po svetu, naročito sa Džefrijevom desnom rukom Majklom Smartom koji je od početka Ramsarske konvencije bio sekretar njenog Biroa. Sa svoje strane, iako samo mladi asistent, upinjao sam se da, uprkos upornom kontriranju razjedinjenih republika i pokrajina, federativna Jugoslavija 1977. najzad potpiše Ramsarsku konvenciju, u oči mog 32. rođendana. Bio sam mnogo kasnije i prvi i poslednji predsednik Nacionalnog Ramsarskog komiteta Jugoslavije. A sve je počelo onog kišnog jutra 1965. u Slimbridžu, iskrcavanjem jednog pticama zanesenog beogradskog studenta s trofejnim dvogledom oko vrata.

Neko bi možda rekao da je to što sam tamo video, čuo, pročitao i naučio, bilo opredeljujuće za jedan važan pravac mog profesionalnog razvoja. Što je svakako tačno. Ali sam, gledajući ponovovo zapis koji su Džefri i Dženet ostavili na margini menija hotela Lev, razumeo da je na mene možda veći i trajniji utisak imalo nešto drugo i verovatno mnogo važnije. To je bio moj susret sa uljudnošću i civilizovanošću velikih kultura. Takve susrete nažalost nisam nalazio u svojoj zemlji. Nisam mogao da previdim da je tamo sasvim normalno i uobičajeno da veliki ljudi ne budu uobraženi i osorni prema malim i mladim koji žele da uče i koji se raduju osvojenom znanju i umenju. I da je svaka mlada zainteresovana osoba vredna njihovog truda i vremena. I da zaslužuje svaku podršku i pomoć. To viče iz onih jednostavnih redaka pisanih Džefrijevom rukom. I to sam hteo danas s vama da podelim.

---

Post vrlo sličnog sadržaja postavio je albicilla 28.09.2015. u 15:17 na Blogu B92.

11.10.2007 22:38

Javljam da sam kraj leta proveo motajući se po Toskani i Venetu. Dva su razloga (obratite pažnju, biće i dalje po dva razloga) ili motiva koji su do toga doveli.

Sticajem okolnosti (opet obratite pažnju: ne samo da će biti još sticanja okolnosti, nego će jedan od dva razloga uvek nastajati sticajem okolnosti), sticajem dakle okolnosti, veliki botanički kongres moje supruge Olje odigravao se u prvoj polovini septembra baš u Pizi. A ja sam pre šest godina tamo proveo jedva tri dana i s mukom se od klasične Pize otkinuo, ubedivši sebe da ću joj opet doć’ i to bar na nedelju dana (iako tada nisam baš sebi potpuno verovao…). Ali sam pre šest godina izveštaj završio rečenicom „Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu“.

Eto prilike da se nepravda ispravi i eto zašto me je bilo lako nagovoriti da sednem u auto i da, u ulozi šofera i nosača prtljaga sa potpunom odgovornošću i specijalnim ovlašćenjima, krenem u novu pizanstvenu avanturu, uz dobre izglede i nade da mi Piza ne bude jedina destinacija. Ali najpre Piza.

Poželeo sam da odsednemo u „mom“ hotelu iz aprila 2001, iako taj nije bio na listi koju je ponudio organizator kongresa. Imao sam za to naravno dva razloga: hotel je vrlo zanimljiv – smešten u bivši dominikanski (XIV vek), koji je zatim postao i bivši franjevački samostan (XV) Sv. Križa na Fosabandi (izgovorite: Fosabanda, ne u sebi nego naglas, jako: FOSABANDA! – pa već samo to vredi da se tamo odsedne). A drugo, nalazi se sasvim blizu Kongresnog centra, gde je najavljeno da će da se održi botanički kongres. Zgodno je i što je hotel izvan gradskih zidina [fuori porta], pa je pristup autom i parkiranje dozvoljeno bez ograničenja.

Već potvrđenu rezervaciju nam međutim otkazaše, s motivacijom da će istovremeno tamo biti jedna bučna grupa (ispostaviće se da je to bila neka velika svadba, a venčanje je bilo u crkvi koja nije pretvorena u hotelsku TV-salu, nego je ostala u sakramentnoj funkciji). Nije pomoglo naše uveravanje da nam buka ne smeta. Uprava hotela nas je ‘ladno šutnula i iznajmila hotel „bučnoj grupi“. Pomirili smo se s činjenicom da moramo u neki drugi hotel i prepustili organizatoru kongresa da ga rezerviše. Tako smo dobili sobu u neželjenoj ali suđenoj Vili Kinciki, doduše u srcu Pize, ali daleko od Kongresnog centra i u zoni ograničenog saobraćaja.

Sticajem međutim okolnosti, letos se zapali i izgori do temelja onaj Kongresni centar (moj alibi je bio granitne čvrstine, nikad mi ništa nije dokazano), a održavanje botaničkog kongresa se, drugim sticajem okolnosti, preseli u novu zgradu Univerziteta, na strelomet od našeg novog hotela! Ali, kako će se ispostaviti, to je bila najmanja od pogodnosti Vile Kincike.

Kada smo ušli u sobu i otvorili škure, u glas smo uzviknuli. Poslepodnevno sunce je pojurilo unutra, a sasvim izbliza, ispod krošnje jedne pinije pomaljala se Kula, nagnuta kao da bi da zaviri u našu sobu. Bili smo skoro na obodu Polja mirakula. To je imalo za posledicu da smo katedralu, baptisterijum i krivu zvonaru obilazili svakodnevno najmanje dva puta, pod raznim osvetljenjima, u razno doba dana i po raznim vremenskim uslovima. I slikali, slikali, slikali…

Piza: Tenda terase hotela Kincika (levo), tenda Vangogove kafanske terase u Arlu (desno)

Hotelčić je imao i starinsku terasu na trgu, koja me je svojom žutom tendom, a noću i osvetljenjem, potsećala na Van-Gogovu „Terasu kafane uveče“ (u Arlu). Jedna od jedine dve uramljene reprodukcije koje su među originalnim porodičnim slikama visile u kući u kojoj se nisam rodio ali sam u njoj odrastao, bila je ta [druga je bio jedan mali Modiljanijev akt]. Vraćajući se u hotel, svako veče bismo posedeli pod tom noćnom tendom da malo staložimo dnevne utiske, a kelner nam je već posle drugog puta bez pitanja donosio – Olji njen blasfemični ponoćni kapućino, a meni čašicu sambuke, u koju je svakiput dodavao po koje zrno kafe više. Ne znam da li je to radio u znak zahvalnosti za bakšiše, ili mi je naprotiv stavljao do znanja da bih mogao i da mu povećam manću – tek, pred odlazak mi je cela površina zejtinjavog pića bila pokrivena zrncima kafe.

Krivokulni prozor omogućavao je međutim i gornji rakurs. Kada se obori pogled otkriva se red od pet živopisnih i uredno postrojenih kontejnera za đubre, svaki za odabrane otpatke. Do našeg prozora nije dopirala nikakva specifična aroma i dopadalo mi se što je tako čisto, lepo selekcionisano i diverzitetno. Iste noći oko prvih petlova skočio sam iz sna kao oparen kada je došao bučni đubretarski kamion i uz treskanje počeo da prazni sadržaj kontejnera. Da je to u Beogradu, sve bi se završilo za tili čas, odjednom i jednim kamionom. Ali, pošto je to klasifikovano đubre, po svaki kontejner dolazili su posebni kamioni i to u razmacima od po „taman sam opet zaspao“. Na svu sreću, već druge noći sam ih jedva kroz san čuo, a trećeg jutra više nisam ni znao da li su dolazili.

Kopkalo me je zašto se hotel zove Kincika, pa me je recepcioner poveo u hotelski salon da mi na zidu pokaže veliku sliku jedne amazonke, koju je jarkim bojama radio „renomirani lokalni savremeni slikar“. Objasnio mi je da je Kincika neka vrsta pizanske Jovanke Orleanke iz ranog 11. veka. Ona je prema legendi patila od nesanice (ili su je budili đubretari) u vreme kada je cela za rat sposobna Piza bila daleko, u pomorskom pohodu protiv Saracena. Jedan odred tih saracenskih gusara se međutim pod okriljem noći prišunjao i iskrcao spremajući pokolj i razaranje nezaštićene Pize. Ali ih je čula mlada, lepa i od plemenita roda Kincika dei Si(gi)smondi (ima raznih verzija pisanja njenog imena) i počela da besomučno zvoni na uzbunu (ne, nije se onaj zvonik od toga iskrivio, on je građen docnije). Onda se vinula u sedlo i digla starce, žene i decu na oružje, pa su tako udesili nesrećne Saracene, da im više nije padalo na pamet da ničim izazvani napadaju goloruku Pizu.

Amalfi: Pizanci na Regati Četiri pomorske republike CC0.

Otada se Kincika slavi kao gradska heroina i svake poslednje nedelje juna, za vreme velike parade u istorijskim kostimima u okviru Regate Četiri pomorske republike (Venecija, Đenova, Piza i Amalfi), jedna lepa žena na konju predstavlja Kinciku. Ona slika je očigledno pravljena po fotografiji sa jedne takve parade. Na moje pitanje. kakvo je to ime, jer mi zvuči neobično za talijanski, pogotovo što se piše početnom kapom (Kinzica), recepcioner mi je samo rekao da oni u Pizi imaju razna imena i da njemu to ime nije neobično. Posle sam ja malo kopkao, pa sam naišao i na teoriju da ona zapravo i nije bila Talijanka – u Pizi je tada već bilo doseljeničkih trgovačkih porodica, na šta i njeno prezime ukazuje.

Čitava četvrt u južnoj polutki [Mecođorno] Pize zove se Kincika. Na jednoj konzoli na zidu kuće u tom kvartu stoji rimska kamena ženska figura sa nekog groba – a narod misli da je to Kincika. To sam čak zaboravio da slikam – ali sam sliku našao pomoću Googleta.

U Pizi smo ostali skoro deset dana, ne menjajući Vilu Kinziku, produživši boravak i pošto se kongres završio. Mogao bih smrtno da se zaljubim u Pizu, da nije Sijene, Voltere i drugih gradića… Jedna turistkinja se žalila kako je Piza nezanimljiva i da ima previše crkava i manastira. I stvarno, ima ih dosta, ne može da se kaže da nema… A da, videli smo i onu svadbu u hotelskoj crkvi Santa Croce in Fossabanda. I proverili smo da li još radi onaj grčki restoran „Itaka“ – radi i isti je gazda kao pre šest godina.

Ko zna, možda ću da napišem i nastavak o Krivoj kuli u Pizi, ili o Sijeni, Firenci, ili o nečem stotom. A o Volteri, Sanđiminjanu, Veneciji, o poljupcima iz Beluna, već sam vam pisao.