Autor: Voki Vasic

January 4, 2003, 12:08:42 PM

Ne znam koliko je vas bilo u Valensiji, ali provedoh tamo desetak dana krajem novembra 2002, prvi put u životu. Znate već – morala je biti opet nekakva svadba ili ekološka konferencija, kada sam se tamo zaputio. Nije bila svadba, već prilika da, valjda poslednji put, ispred mene stoji čuveni natpis „Yugoslavia„. Ne mogu da tvrdim da taj konvencionalni naziv za mene nema nikakve težine, iako na priloženoj slici držim parče nerandžastog kartona takoreći s dva prsta! Karton je ostao tamo, ali sam sačuvao „litar“ koji sam deset dana nosio oko vrata, sa svojim imenom i imenom zemlje u kojoj sam rođen, ali u kojoj, osim ako ne požurim pre Ustavne povelje, po svoj prilici neću umreti.

Konferencija zemalja potpisnica Ramsarske konvencije [o vodenim ekosistemima od međunarodnog značaja] odigravala se u jednom čudu arhitekture i kulture, u Gradu nauke i umetnosti [Ciudad de las Artes y las Ciencias], na periferiji Valensije, na vodi, u pretenciozno ali duhovito projektovanom i sagrađenom Muzeju nauke Princa Felipeta, a po čudesnom projektu Santjaga Kalatrave. Deviza konferencije, „Voda, život i kultura [Agua, Vida y Cultura]“, bila je dakle prilično inspirativna na jedan integrišući način, gde je život smešten između vode i kulture. Bila je to još jedna prilika da izložim neke od rezultata razmišljanja o pticolikim artefaktima bronzanodobskih i gvozdenodobskih kultura na vodi, do kojih smo došli moj brat od strica, arheolog Rastko Vasić i ja.

Valensija je provincijski centar, veličine Beograda, sav u burnom razvoju i izgradnji, pa se okrenutost budućnosti oseća svuda. Podrazumeva se da to nije u suprotnosti sa mediteranskim smislom za čuvanje romantičnih tradicija. Pa tako i ove ultragotske zgrade ostavljaju jedan sasvim uravnotežen utisak i pored svojih ekstremnosti. Ima tamo jedno uzdignuto šetalište, prekriveno gotskočipkastim rebrima u obliku perastih palminih grana, kao neka aleja kojom su posađene prave palme i razno drugo bilje. Nema stakala, tako da je sve puno vazduha. Ta mrežasto-perasta pergola ne pravi nikakvu stvarnu senku ni hladovinu, jer je suviše visoka – već samo oštre paralene sunčeve zrake izlomi i pretvori u difuznu svetlost. Zato Španjolke koje se tuda šetaju imaju tako meke crte lica i krupne i sjajne oči [ne moraju da žmirkaju na suncu]. Zato valjda Španjolke i vole da se onuda šetaju.

Opšte raspoloženje 1300 delegata/učesnika konferencije kvarile su surove mere obezbeđenja. Pri svakom ulasku i izlasku čekalo se gunđajući u dugačkim redovima da se prođu ne samo provere propusnica, već i sve sprave za skroziranje i trkeljisanje odela, cegera i ostalog ličnog bagaža. To su one odvratne i ponižavajuće situacije kada vadite iz džepova ne samo telefone, naočare, kljućeve, pribor za lulu, metalnu lovu svih usputnih stanica, žetone, već i žvake, praškove za glavu, prezervative pa i sve ostale predmete umotane u staniol, a luda sprava uporno pišti, jer imate metalnu kopču na opasaču. Prolazite tek kada skinete i pojas, jednom rukom pridržavajući pantalone.

Španija je zemlja sa zvaničnim unutrašnjim terorističkim organizacijama, svakodnevno su ispred konferencije održavane razne mirne, u smislu nenasilne, ali bučne demonstracije, a među delegatima bilo je i uzajamno krajnje neomiljenih likova, tako da bi se skoro moglo reći da su te mere ipak davale neki osećaj sigurnosti. Pored grupe civilno-tehničkih ošišanih agenata sa crnim naočarama, na svakom gate-u su stajala po tri policajca, odnosno, po EU-pravilima, po 2 fanatično-muška polismena i po 1 vrlo mlada, borbeno-ženska policajka u zaista skladnoj uniformi.

E tu sad već vaš izveštač dobija rolu. Naime, nekim slučajem, valjda zamenivši me sa nekim drugim matorim bradonjom, dok sam prilazio da stanem u dosadni red, jedna policajka mi uhvati pogled, nasmeši se i dovikne „passa caballero!“ uz jedan vrlo elegantan gest rukom. To je mome duhu i uhu zazvučalo tako romantično, da sam se odmah setio jedne od naših porodičnih krilatica iz Rostana: „Oui, c’est un passeport, certes, que ce sourire! [Naravno, kad osmeh vaš kao pasoš važi]“ S tim što je ovde situacija bila obrnuta od Roksanine. I tako, pošto su Španjolke pokazale da su ravne Špancima, koji su „…les plus galantes gens du monde, – je passais!“ Naravno da sam otada svakiput ulazio prekoreda na taj ulaz, i naravno da su moje ljubomorne i zavidljive kolege, naročito iz tzv bivših YU-republika, neosnovano izmišljale razloge moje neočekivane privilegije.

Valensijanci [Valenšani, Valentinci?] tvrde da se i dalje najbolja paelja [pilav] pravi tamo, i ja sam spreman da im dam za pravo. U neposrednoj okolini Valensije je Albufera, laguna koja je još od srednjeg veka pretvarana u pirinčana polja. Ono što je za mene bilo otkriće, to je da Paella Valenciana ima isti, pravi ukus, bez obzira da li se pravi sa piletinom, sitnim kopnenim puževima, raznom ribom, jeguljama, školjkama, morskim puževima, glavonošcima, voćem, ili sa svim tim zajedno, pa čak i da li se umesto pirinča kuvaju makaroni [ili nešto slično]. Najvažnije je dakle kako se kuva, a ne šta se kuva! Čini mi se da je obavezna vrlo široka plitka tepsija [prava paelja ima bar metar u prečniku] jer je bitna kritična masa jela, koja ne sme da bude u debelom već u sasvim tankom sloju. S tim u vezi je i količina tečnosti koja mora da ispari u trenutku kada je pirinač skuvan. Nažalost nisam imao priliku da u Valensiji budem ponuđen velikim lokalnim vinima, što samo znači da ću morati tamo još jednom da odem.

Uopšte, imao sam puno propusta ovog puta, ne znam šta se to sa mnom dešava. Nisam uspeo ni da za svoju kolekciju kapa, kupim autentičnu toreadorsku kapu, jer je jedina radnja koju sam našao bila stalno zatvorena, kao i muzejski shop na Plaza des torros. Tamo je najstariji tauromahijski muzej, sa malom, ali vrlo uzbudljivom postavkom. Između ostalog, šokantno su majušni kostimi čuvenih matadora. Zapravo, oni su bili skoro dečjeg stasa, tako da naspram njih, osrednji bikovi izgledaju zastrašujuće veliki. Zanimljivo je i kako se menjala bikovska moda. Na starim fotografijama vidi se da su nekada bili popularni šareni, alatasti, sivi i bikovi mrkovi, a da su crni bili čak manje cenjeni.

Inače, za toreadorski kostim vezana je jedna anegdota sa mojim sinom Felipetom, iz vremena kada sam mu, kao petogodišnjaku, neprestano crtao i zabavljao ga raznim pričama. Tražio je jednom da mu nacrtam toreadora. Ja sam mu ispunio želju, ali je on zahtevao da, umesto nemuževnih baletanki na ružičastim dokolenicama, toreadoru nacrtam – čizme. Ja sam surovo odbijao da narušim autentičnost ansambla, i to toliko principijelno, da se siroti Felipe rasplakao, a ja sam se posle osećao kao poslednji skot. Ali nisam nacrtao čizme. Filip je sad odrastao čovek, ali se, u različitim prilikama, redovno sećamo tog događaja. U muzeju sam gledao te patičice. Zaista ne deluje u redu da se u njima gazi po areni – pesku pomešanom s krvlju.

Mavarska kultura je iznela Valensiju na glas u nekoliko privrednih delatnosti. Osim pirinča, Mavri su s Dalekog Istoka u Valensiju doneli pomorandže i tehnologiju proizvodnje hartije. Valensija je u Evropi najveći proizvođač pomorandži, a dugo je bila i najveći proizvođač hartije. Fabrika, sada tek druga u Španiji, i danas se nalazi u Hativi [piše se Xativa], mestašcu 30 km od Valensije, ispod jednog romantičnog zamka.

Glavna pijaca u Valensiji ima spoljašnjost modernističke katedrale (u stvari je ar-deko, odnosno španska verzija ar-nuvoa), sa ogromnim zelenim bronzanim papagajem na šiljku tornja, koji valjda treba da potseća na prekomorsko-imperijalnu raskoš pijace.

Jedini problem za stranca je jezik, jer bez nekog od španskih jezika ne možete da se sporazumevate. Engleski retko ko zna, i taj nedostatak im ne smeta. Turisti i gosti imaju da nauče bar osnovne fraze, ili da se ponašaju kao gluvonemi. U autobusima vam šoferokondukter pola sata nešto nerazumljivo priča, sve dok ne ukapirate da nema da vam vrati kusur od 10 evara. Pošto nema, morate da siđete, da usitnite lovu u nekom baru i sačekate sledeći autobus. Valensijski govor je dijalekt katalonskog, mada je učtivo da se složite sa domaćinima da je to potpuno samostalan jezik. Oni će vam rado i dugo objašnjavati po čemu se razlikuje od svakog drugog jezika na Svetu.

Bio sam u Valensiji u jeku predbožićne groznice i opšte ozarenosti trošenjem para. Imao sam sreću i sa hotelom, jer se u suterenu, u jednoj velikoj sali, održavala velika prodajna izložba [kod nas bi se to zvalo sajam] kristala i minerala, i nešto fosila. Zapanjila me je gungula i enorma količina predmeta i novca koja je tu menjala vlasničke ruke. U Beogradu skoro da poznajem lično sve mineraloške kolekcionare i kolekcionare-pripravnike, a tamo ih je bilo na hiljade.

Na aerodromu sam opet morao da se smeškam da mi oproste višak od 30 kilograma knjiga i kamenja. Misleći valjda da sam neka vrsta Deda-Mraza, pustili su me da pasam bez dodatnog plaćanja, više kao božićni popust.

18.11.2007 14:43

Kad sam na putu, pa u novi grad dolazim po mraku, i stižem do hotela nepoznatim osvetljenim ulicama (kad su takve, sve su jedne drugima nalik, a i ako nisu, opet mi ništa ne govore), onda jedva čekam jutro, pa da kroz prozor vidim gde sam se to u stvari obreo. I inače se budim vrlo rano, pa su mi sama svitanja sasvim poznata i uzbudljiva na jedan miran, postepen, zagrevajući način. Onako redom, kojim u zoru čile i hlade se svetiljke i zvezde, pale se i razgrevaju boje krovova, zidova, prozora i neba, pa se onda i tice pokažu ili oglase. Nije da tražim neke znake, ili da, u takvim trenucima počinjanja, o nečemu naročitom razmišljam. Ne, samo tako – dopada mi se to, pa i kod kuće, svakog jutra s prozora gledam gašenje osvetljenja noćne i zacrvenjavanje dnevne crkve Sv. Marka.

Zato sam, s naročitim očekivanjima u pogledu boja, u jedno poznoletnje praskozorje izašao na prozor hotela Minerve, kod Dve kule (Barijere) Sv. Lorenca na severoistočnim zidinama Sijene. Ako se u celom slikarskom svetu (a i šire), jedna farba zove sijena (čak i pečena sijena), po imenu ovog prespavalog grada, onda nema bolje prilike da upoznam tu boju do da na licu mesta prisustvujem njenom rađanju.

A iskreno rečeno, nadao sam se i apartnim siluetama kula, kupola i zvonika, makar i ahromatskim. Zar ne bi trebalo da je Sijena i po tome obećani grad? Samo gradska kula kažu da je visoka preko 100 metara – ej, duplo viša od pizanskog krivog nedonoščeta i sanđiminjanske izvikane Debele Berte! Pa trebalo je da me sačeka i velelepno Duomo sa zebrastom zvonarom! Sinoć sam proverio da soba gleda u dobrom pravcu (uostalom, još od Pize sam samo u sobama s pogledom). Dakle, namestio sam se na prozor, s fotoaparatom na gotovs’.

Kad je počelo, boje su sasvim lepo krenule, cigle su se polako zarumenjavale i bilo ih je na sve strane, ali su vertikale potpuno izneverile. Samo jedna osrednja olovom pokrivena kupola sa svetlarnikom (ali bez crkve) i, jedva provirilo, krunište Gradske kule. Kao da je sve do guše potonulo u živo blato sijensko (uprkos tim gvožđevim oksidima koji su ga ofarbali). Shvatio sam da moram da promenim hotel.

Ispostaviće se da je to težak zadatak. Iz dva razloga. Prvo, Sijena je bila puna, completta! A drugo, ona nije građena na jednom grebenu ili na sedam brežuljaka, čak ni na amfiteatralnoj kosini ili u ravnici na obalama reke, kao ostali gradovi koji vole da se slikaju. Ne, ona se u neredu razlila po padinama nekolikih udolina. Sijena nema vodoravnih ulica, a njihov najčešći oblik je serpentina! Čak im je i centralni trg na nizbrdici, a Gradska kuća sa onolikom kulom je na najnižoj tačci tog trga, skoro u rupi, tako da je malo mesta u Sijeni odakle se ona uopšte vidi. Hotel sa lepim pogledom na Sijenu gotovo da je imaginarna kategorija.

Sijena: Pjaca Kampo: Izelicina kula (102m, gradena 1338-1348) i Gradska kuca (1297-1310+), 18. Sept 2007.

Sijena: Pjaca Kampo: Palaco Sansedoni (XIII), 18. Sept 2007.

Sijena: Pjaca Kampo, 18. Sept 2007.

Sijena: pjaca Kampo

A taj trg, ili Kampo, izgleda kao nepravilnolepezasta i ciglama kaldrmisana (dezen „riblja kost“) sabirna površina neke cisterne. Sva kišnica, a u Sijeni ume bogme baš da pljusti, sva ta dakle vodurina mora nekud da se sjuri sa nizbrdog Kampa. A nema gde, do u podrume i temelje Gradske kuće, koja je jel’da na najnižoj „koti“, kao neki watergate, sa čak malo ugnutom fasadom. Da bi se ipak izbegla poplava, ispred ulaza u palaco ugrađena su velika usta glavnog slivnika, dostojna da budu proglašena jednim od sporednih ulaza u Had. Sad znam i odakle Stiks dobija vodu.

Gledajući kako turisti planduju, ko bi rekao da se pakao organizovano priređuje na tom istom iskrivljenom i ulubljenom Kampu dvaput u toku svakog leta, u vidu ludačke jurnjave na golim konjima, koja obično ne prođe bez lomljenja nogu ili vratova atova i jahača, uz nuzgredne žrtve u publici. Nisam se zadesio u Sijeni u vreme tog događaja, ali je redak sticaj okolnosti udesio, baš onog jutra sabajle, kada sam razmišljao o promeni hotela i vrteo programe na televiziji čekajući svoj red u kupatilu, da naletim na francuski kanal koji je upravo puštao opširnu reportažu o fenomenu koji se zove Palio di Siena.

Tako sam video i kako izgleda ta groznica s one druge strane, iza kulisa samog spektakla na Kampu. Sijenjani, podeljeni u kontrade, danima unapred misle samo na palio, koji im je tada zaista najvaznija stvar na Svetu. Uzbuđenje kumulativno raste toliko da se najvatreniji stanovnici kontrada sve češće i sve duže okupljaju. Poslednja 24 sata, dan i noć, cela kontrada, dakle nekoliko hiljada ljudi, žena i dece, provodi zajedno na samo za tu svrhu uređenom prostoru, za ogromnim trpezama (kao za naše seoske svadbe, pa još veće), jedući, pijući, svirajući i pevajući kontradoljubive pesme. Posle završene trke, u kojoj nema ničeg što bi moglo da se zove sportski fair play, svi plaču ili padaju u nesvest, neki od sreće, ostali od razočarenja. Od tog trenutka, Sijena počinje da se užurbano priprema za idući palio.

Kada sam bio u Sijeni, poslednju pobedu je odnela moćna kontrada Guske (svaka kontrada ima znamenje nekog živog bića), a sve njene ulice su još uvek bile iluminirane neobičnim guskoobraznim svetiljkama i okićene barjacima. Odmah sam i ja usvojio jednu kontradu: Ćivetu (sovu). Moja supriga Olja odabrala je Istriće (bodljikavo prase), da ima na koga da se kladi.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guskina kontrada, 20. Sept 2007.

Sijena: Guščija kontrada

Jedino valjda mesto u Sijeni koje nudi kakav-takav pogled je – Svetodominikanski ćuvik. To je uzvišenje boje sijene, koje kao da se malo izmaklo da bi moglo da sagleda sto veći potes Sijene. Tamo se nalazi hotel/vila Kjuzareli i, sticajem neverovatnih okolnosti, u njoj je bila jedna slobodna soba, iako se približavao sijenski vašar. Otvorio sam šalone i – dobio poređane: jednu piniju, i jednu neidentifikovanu masivnu kamenu kulu, i pristojan komad vitke Gradske kule, pa čak i čempres sa strane. Sasvim dovoljno za jedan skroman pogled. Sa drugog prozora se videla i Katedrala sa zvonarom i građevinarskim kranom za restauraciju.

Spolja neukrašena i neomalterisana, asketsko-gotska monaška crkva Svetog Dominika u obaveznom je programu hodočasnika koji, po svaku cenu, obilaze mesta kulta Sv. Katarine, zaštitnice Sijene, a od 1939. i cele Italije. Nju je kanonizovao jedan od najslavnijih i najneobičnijih papa, Papa Pije Drugi aka Eneja Pikolomini, naravno Sijenjanin. Njegov život, u stripu zadivljuće svežih Pinturikijevih fresaka, prikazan je u Pikolominijevoj biblioteci, usred Katedrale.

Katarina je bila Sijenjanka, benediktinka trećoredica, a zaređena je baš u mojoj, izborom sobe s pogledom prisvojenoj, benediktinskoj crkvi i tu je najčešće i padala (bukvalno) u zanos. Međutim, navodno je za života u nekoliko navrata odigrala za istoriju XV veka ključne uloge, lično pomirujući duple pape-takmace, prekinuvši tako dvopapizam i avinjonski papski egzil, agitujući za jedan krstaški rat ili vodeći druge i duge samostalne diplomatske akcije. Bila je velika dobrotvorka i svojevremeni arbitar ispravnosti načina života i crkvenih i političkih odluka, koje je epistolarno komentarisala, pa je 1970. dobila rang Učiteljice (Doktora) Crkve. Milosrdno-anđeoske 1999. godine, Sveta Katarina Sijenska je proglašena zaštitnicom i Evrope. Za života je bila krajnje popularna, a na samrti je viknula „Sangue, sangue!“ (krvi, krvi! – što može da navede na razmišljanje).

E sad, kada se nađete na mestu gde se to sve dešavalo pre petsto-šesto godina, „kad su sveci hodali“ Zemljom, a sve je još tu, čak i jeziva Katarinina mumificirana glava i desni palac, sve nepomereno i nepromenjeno u toj prastaroj ali negovanoj crkvi, još i u prisustvu „jedinog pravog portreta Sv. Katarine Sijenske“ od Andreje Vanija, osetite kako vas vuče to trajanje, kome ne želite da se opirete. A opet, kad pogledate kako je sve istovremeno udešeno za povorke turista ili hodočasnika, mađija postane malo mađioničarska, a naročito neke od varijetetskih obdarenosti Sv. Katarine, poput levitacije, prolaska kroz vatru i pogađanja budućnosti.

Ima podosta čudotvornih stvari u Sijeni, a među njima je i zlatni monogram naknadno priboden u luneti centralnog portala jedne od najčuvenijih katedralskih fasada na Svetu. To je svetobernardinski monogram IHS, opkoljen palacavim toplotnim i pravim svetlosnim sunčevim zracima, a znači Iesus Hominum Salvator (Jezus, Ljudi Spasilac). Koliko je jaka mađija tog monograma, može se samo pogađati, s obzirom da je to IHS latinizirana verzija pogrešno pročitane troslovne skraćenice (jota-eta-sigma) grčkog ΙΗΣΟΥΣ (=Jesus, ali latinski IHSOUS). Ta nesrećna eta koju su Latini uzeli za dahćući glas „h“ uvek predstavlja problem u susedstvu vokala, jer nekako sama vuče među konsonante. Sunčevi zraci opet daju priliku tumačima tajni da, igrajući se sa ona tri slova, otkrivaju razna, mahom solarna božanstva koja se kriju iza monograma. Svejedno, Sveti Bernardino Sijenski je u svojim čuvenim propovedima početkom XV veka ponovo lansirao sunčevi znak Božjeg imena.

Zlaćanu fasadu sijenskog Duoma najbolje je posmatrati predveče, kada mozaici tri timpanona iz XIX veka reflektuju sunčeve zrake. Ta fasada je uopšte jedno čudo od skladne nepravilnosti i savršenstva postignutog natrpavanjem figura makarčega, ne bi li se te nepravilnosti pokrile. Sijenski Duomo je samo jedan od primera kako se vrhunski utisak postiže uprkos akademskim pravilima.

Sijena: Duomo: fasada: zlatni venecijanski mozaici (XIX), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: zlatni venecijanski mozaik (XIX), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Lupa (sjeneška škola XIII), fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Duomo: fasada: donji deo Jovana Pizanca (XIII), gornji deo Jovana Slepca (XIV), 18. Sept 2007.

Fasada katedrale u Sijeni.

I pre nego što je dovršena, Katedrala je smatrana toliko uspelom i ispunila gradske oce tolikim ponosom, čitaj: grandomanijom, da su odmah započeli da grade kolosalni petobrodni Novi Duomo, čiji bi ovaj prethodni postao samo mali levi krak transepta! Podigli su spoljne zidove i međubrodovske kolonade i možda bi i ostvarili zamisao da 1248. nije naletela najstrašnija kuga, od koje se Sijena više nije oporavila.

Zidovi nikad dovršenog Novog Duoma prozvani su Fasadetinama, pa su prepravkama i zaziđivanjem arkada i kolonada pretvoreni u donekle korisne zgrade (uključujući i jedan muzej). A na vrhu zida frontalne fasade nastao je najbolji sijenski vidikovac, budući da se Katedrala nalazi na najvišoj tačci u gradu, skoro u visini kruništa stometarske, ali u rupi podignute, Gradske kule, zvane Izjeličina (Mangiaguadagna je bio nadimak jednog od nadzornika kule, za koga se pričalo da bi uvek pojeo sve što je zaradio).

Sijena: Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena: Preradeno Novo Duomo (XIV), 18. Sept 2007.

Sijena: Preradeno Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena: na vrhu Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena: na Novom Duomu (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Istok-jugoistok, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Severoistok, Gospa od Provencana, Sv. Franja, Kampo, Gradska kula i Gradska kuca, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Duomo i novo Duomo, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Jugoistok, Sv. Marija od Sluga, 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena: Novo Duomo (XIV), 19. Sept 2007.

Sijena sa Novog Duoma (XIV): Istok-jugoistik, Sv. Marija od Sluga, 19. Sept 2007.

Fasadetine „Nove katedrale“ i pogled sa njihovog vrha.

To nepojmljivo dograđivanje i nadgrađivanje crkava („crkvom na crkvu“ ili bolje: „crkvu na crkvu“) u Sijeni (i šire) bilo je manje-više uobičajeno. U temeljima sadašnjeg Duoma nalaze se još dve prethodne bazilike. Jednu, romaničku, sa neočekivano očuvanim „predućovskim“ freskama iz sredine XIII veka otkopali su nedavno, misleći da je kripta (i dalje je zovu Kripta, iako u njoj nisu nađena tela) i otvorili je za publiku pre tri godine. Ne zna se ko je bio majstor, pa su freske za svaki slučaj atribuirali „sijenskoj skoli“. A taman se lepo smatralo da veliko sijensko slikarstvo, oslobođeno vizantizma, počinje s Dućom!

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

Sijena: Duomo: Kripta: Nepoznati zograf (1270-1275), 19. Sept 2007.

A sijenski Merkato veličinom nadmašuje sve pazare koje sam dotad i otad u Italiji video. Ne puštaju ga naravno na sveti Kampo, nego se u vidu lavirinta prostire podno sijenskog kalemegdana. Prodavnice su donekle tematski grupisane. Upečatljiv je na primer cvećarski deo tog vašara. Ugrozivši autoritet starog amidže, jedva sam se odvojio od prasca pečenog (bez kostiju) sa reklamom „Kod Nela i Lućane – kvalitet iz Toskane“. Bila je sezona vrganja, a raznežio sam se kad sam video da stižu čak iz Istre. 28 EUR kilo!

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Pazar, 20. Sept 2007.

Sijena: Merkato

I na kraju, još jedan početak. Sijenina gradska zver je vučica, Lupa koja je odhranila (i vaspitala) Rema i Romula. Ne, nije greška. Pošto im je otac kainizovan, Removi sinovi Senko i Aško pobegnu iz Rima, a da ne idu praznih ruku, dignu sveti kip po-babe vučice iz Apolonovog hrama. S tim kipom, Senko osnuje grad koji se po njemu prozove Sena (kasnije poijekavljen u Sijena).

Post scriptum. Pre neki dan, na otvaranju izložbe Post scriptum Čede Vasića, pitali me zašto više ne dajem recepte uz izveštaje sa putovanja. Pa evo, imam da preporučim jedan sijenski, oproban kod „Ćeka“ (restoran sa menijem samo na talijanskom, u ulici nazvanoj po Gregoriju di Luka di Ćeko, sijenskom slikaru XV veka). Tamo sam uzeo „Vepra na slatko i forte“, čudo od divljači, u sosu od kakaoa, sa pinjolama, divljim finjokijem, suvim grožđem i još koječim. Kompletan recept šaljem na zahtev. Divlja svinja (ćingjale) je širom Toskane obavezna. Ova mora da provede 24 sata u starom kjantiju, a zatim se pre kuvanja još jedanput okupa u istovrsnoj tečnosti. Nema nikakvog razloga da se posle vino iste etikete ne pije i uz jelo. Kao što znate, Koli Senezi (Sijenski bregovi) daju DOCG-ni Kjanti.

Ako se piše Doderlein, kako se izgovara? Da je to nemačko prezime Döderlein, čitalo bi se kao Dederlajin. Međutim, Pjetro Doderlejin je bio Dubrovčanin iz Palerma, sin francuskog oficira Luja/Luiđija i gosparke Katarine Giorgi-Đurđević, čija slavna patricijska porodica po jednima vuče korene iz Rima, a po drugima je iz Kotora. Shodno tome, Pjetro Doderlejin ima izgleda i da ispadne ili “sin Hrvatskog naroda”, ili Srbin katoličke vere. Dok sam tako razmišljao u krcatom avionu za Palermo, kroz glavu mi je odzvanjao i vojnovićevski povik „Frančezi dohodu!“ koji je najavio kraj Republike Svetog Vlaha.

Ponovo uzeh knjigu koju sam otoič prekinuo da čitam i spustio u krilo, pazeći da nadole budu okrenute korice sa slikom gole žene. Nisam naime želeo da imam potrebu da saputnicima objašnjavam o kakvoj se knjizi radi. Iza izazovnog naslova knjige “Rubin u njenom pupku” ne krije se petparački roman. Ne, to je istorijska drama iz pera ne-beznačajnog pisca Barija Ansvorta (Laguna 2008), zabavna skoro kao kriminalistički roman.

Da bi se razumelo zašto sam baš tu knjigu izabrao za put na Siciliju, treba reći da se radnja romana dešava u Palermu XII veka a da glavni junak već u prvoj glavi polazi u nabavku malih belih čaplji (Egretta garzetta) za dvorsku menažeriju normanskog kralja Ruđera Drugog od Sicilije. A moja najuža specijalnost je baš ornitologija. U stvari, čaplje su bile namenjene dvorskom lovu sa sokolima.

Na jednom ranijem putovanju nosio sam knjigu istog žanra “Soko od Palerma” Marije Bordin (Laguna 2008), o nasledniku sicilijanskog kraljevskog prestola, caru Frederiku ili Federiku ili Fridrihu Drugom Hoenštaufenu (1194–1250). On je bio sin ćerke Ruđera Drugog i jedan od najmarkantnijih vladara svog vremena. Posle silnih vojnih uspeha nazvali su ga Stupor Mundi (Svetsko Čudo).

Eto kakvim sam izborom lake lektire pokušavao da se prebacim u srednjevekovnu atmosferu i oslobodim se slika Sicilije iz “Kuma”, “Ćinema Paradizo” i “Geparda”, sve pripremajući se za Muzej Doderlejin. Nisam tada ni slutio da ću se nekoliko godina docnije, u neposrednoj blizini „Doderlejina“ u Palermu suočiti s jednim sasvim osobenim Gepardom, i još koječim. A “gola ženska” sa naslovne strane putne knjige reprodukcija je jednog od najpoznatijih i najerotičnijih aktova, čuvene Engrove Velike odaliske (1814) iz Luvra, na kojoj se zapravo ništa ne vidi, čak ni pupak.

E pa taj Car Frederik (Fredericus, Federico, Fridrich), pisac je prvog ornitološkog dela, najranije knjige specijalno o pticama, i napisao ju je nešto pre 1248. Knjiga se zove “O veštini lova pomoću ptica (De Arte Venandi cum Avibus)”, ali je mnogo više od sokolarskog priručnika, jer se bavi i pticama uopšte, ne samo na osnovi prethodnih izvora, već i sopstvenih posmatranja i eksperimentisanja.

Frederik je znao Aristotelove zoološke rasprave (Περὶ τὰ Ζῷα Ἱστορίαι), verovatno u latinskoj verziji (Historia Animalium), jer je grčki naučio tek docnije. Takođe je imao i De Scientia Venandi per Aves, arapski udžbenik sokolarstva od Hunaina (Moamina) u prevodu svog dvorskog filozofa Teodora iz Antiohije. Originalni rukopis tog ornitološkog spomenika je izgubljen, ali je sačuvano nekoliko iluminiranih prepisa, od kojih se najstariji, ali nekompletan, čuva u vatikanskoj biblioteci.

Kad sam se ujutro 13. septembra 2013. uputio u simpatični univerzitetski Zoološki muzej „Pjetro Doderlejin“ u ulici Arkirafi 16 u Palermu, nadao sam se da ću tamo možda naći trag nekom od tih prepisa De Arte Venandi cum Avibus. A i hteo sam da vidim taj muzej iz XIX veka i pravog sokola iz Palerma. Ulaz u muzej je sasvim neupadljiv, u sklopu dugačke zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta s mnogim ulazima, a koja se pruža skroz duž jugozapadne strane slavne palermitanske Botaničke bašte. Mislio sam da ću biti jedini posetilac, ali sam se zadržao dovoljno dugo da me zatekne još jedan, valjda sličan meni. Zamalo da stupimo u razgovor.

Muzej imenom nosi uspomenu na svog osnivača, onog Ragužanina Pjetra Doderlejina (1805–1895). Taj „kjarisimo profesore“, savremenik Pančićev, bio je – kao i Pančić u Srbiji – došljak na Siciliji i odigrao je Pančiću sličnu ulogu, samo ovog puta u zoologiji, a ne u botanici. Obojica su u imala ogromne zasluge za svoju novu domovinu i doživela zasluženu slavu. Kao i Pančić, stekao je medicinsko obrazovanju i prva praksa mu je bila lekarska, ali ne u Jagodini, kao Pančiću, nego u Hercegnovom. Taj posao je, opet poput Pančića, ubrzo ostavio zarad univerzitetske i naučne karijere, i postao je profesor u Modeni, gde je osnovao svoj prvi univerzitetski muzej. Pančić je tada na ovoj strani osnovao sličan Jestatsvenički kabinet Velike škole. A iz Modene je Doderlejin došao u Palermo i tamo ostao do kraja života.

Museo di Zoologia P. Doderlein u stvari je univerzitetski muzej, i bio je prvenstveno namenjen da doprinese očiglednijoj visokoškolskoj nastavi i da posluži kao depozitorijum zooloških primeraka koji su (bili) predmet naučnih studija univezitetskih profesora. Bio je to savršeni zoološki kabinet. Kad sam ušao u glavnu salu tog malog muzeja, setio sam se svog davnog, prvog brucoškog ulaska u hodnike i vežbaonice Zoološkog zavoda tadašnjeg beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta: zidovi se nisu videli od zastakljenih ormara iz kojih su buljili stakleni pogledi punjenih ptica i sisara i zamućene mrtve oči bezbrojnih bezbojnih riba i vodozemaca potopljenih u formalin i alkohol. To su bila čuvena nemačka učila dobijena kao ratna reparacija posle Velikog rata (koji se tada zvao Prvim svetskim). Doderlejinski primerci su im vršnjaci a neki su još stariji.

Pjetro Doderlejin je 1862. u Palermu osnovao Zoološko-zootomski muzej što bi odgovaralo Kabinetu našeg univerzitetskog predmeta Taksonomija i anatomija životinja. Bio je od početka podeljen na malakološki (mekušci), ihtiološki (ribe), herpetološki (vodozemci i gmizavci), ornitološki (ptice) i mamološki (sisari) odsek. Takva podela je ostala do danas i tako je grupisano preko 5000 muzejskih primeraka izloženih na dva nivoa jedne sale, na način kakav sam opisao. U tim prostorijama je Muzej od 1913.

Sem što je didaktički, to je i zavičajni zoološki muzej, jer su skoro svi primerci sa Sicilije i iz okolnih mora. Zato su možda najzanimljiviji egzemplari vrsta koje su u međuvremenu istrebljene.

Saznanje da je sve više vrsta kojih ima u muzeju, a nema u prirodi i da su zavičajne zbirke prepariranih životinja raznovrsnije od živuće lokalne faune – bilo je devedesetih godina XX veka ključni činilac u pokretanju svetskog programa očuvanja biodiverziteta. Prirodnjački muzeji, uključujući i takve kao što je „Doderlein“, do tada skoro prezreni, dobili su svoju nezamenjivu ulogu u rekonstruisanju referentnog stanja za praćenje promena biološke raznovrsnosti i procenjivanje uspešnosti preduzetih mera očuvanja. U “Doderleinu” se tako nalaze poslednji sicilijanski primerci jesetre (Accipeser sturio), buljine (Bubo bubo), vuka (Canis lupus) i drugih iskorenjenih i iščezlih vrsta. Muzejski primerci nekih od tih, poput sultanke (Porphyrio porphyrio) i beloglavog supa (Gyps fulvus), bili su potsticaj za velike programe reintrodukcije, tako da su oni danas ponovo deo žive prirodne raznovrsnosti Sicilije.

Nažalost, Doderlejinov muzej nema žuđeno Frederikovo delo De Arte Venandi cum Avibus, o kome sam maštao čitajući knjige po avionima. Za utehu, našao sam primerak sivog sokola (Falco peregrinus) iz Palerma, ali bukvalno ulovljenog u samom gradu. Ni matični Zoološki fakultet u svojoj biblioteci nema ni moderne štampane prevode prvog ornitološkog spisa, iako tamo rade čak dva ornitologa (na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, u vreme kada je ovo pisano, nije bilo nijednog ni drugog, ni rukopisa, ni ornitologa). A i novi štampani prevod na italijanski (L’arte di cacciare con gli uccelli. Roma–Bari: Laterza 2000) našao sam tek u biblioteci palermitanskog Filološkog fakulteta.

U stvari, ornitološko delo cara Frederika Drugog ostalo je do danas nekako skrajnuto, prećutano, kao kozje uši jednog drugog cara. Tome je možda doprinela viševekovna papska zabrana objavljivanja i korišćenja bilo čega što je on napisao. Naime, Frederik Drugi ne samo da je bio vladar Svetog Rimskog Carstva i kralj Sicilije, nego je ženidbom nasledio i tron Jerusalimskog Kraljevstva. To je već bilo dovoljno da bude čas politički trn u oku, čas neposredni ratni neprijatelj nekolikih papa. A budući jak, uticajan, nesavitljiv i nepokolebljiv, zaradio je ne samo da ga Katolička crkva zauvek prokune i anatemiše, nego i zvanično proglasi za jeretika i bezbožnika, odnosno ekskomunicira, i to dva puta. To praktično znači da njegova knjiga nije vekovima imala nikakav uticaj na razvoj ornitologije, pogotovo ne među prirodnjacima pod okriljem crkve, koji su se držali samo Aristotela i Plinija.

Prvi tom knjige De Arte Venandi cum Avibus daje jedan opšti uvod u ornitologiju, koji zadivljuje ne samo preciznošću, naročito ako se uporedi sa klasičnim prirodnjačkim autoritetima, nego i kompletnošću. Tu ništa nije izostavljeno, kao da je pisano u moderno doba. Prema Aristotelu autor je kritičan i demantuje njegovo tvrđenje da ptice koje se sele u uređenim formacijama zauzimaju mesto prema društvenoj hijerarhiji, jer je lično posmatrao kako se ždralovi u letu smenjuju na čelu jata, slično taktici koju koriste današnji biciklisti na trkama. Ptice je sjajno klasifikovao prema staništima i načinu korišćenja staništa, prema izboru hrane i načinu njenog pribavljanja, prema dnevno/noćnoj aktivnosti, tipu seobe i anatomiji. Uz to je dao i zadivljujuće tačne opise ptičjeg leta, perja i mitarenja, razmotrio je rokove i pravce seobe, udaljenosti, meteorološke uslovljenosti. Posvetio je posebna poglavlja parenju, gnezdima, jajima i njihovom broju, dužini inkubacije, mladuncima, roditeljskom staranju. Ništa nije propustio.

Pošto sam video Muzej Doderlein i obavio posao u bibliotekama, uputio sam se jednog poslepodneva, po Maestralu koji je malo raščistio zagušljivost vlažnog i sparnog Palerma, u Katedralu, da se poklonim seni tog prvog velikog ornitologa, Cara Frederika Drugog. Njegov masivni porfirni romanički sarkofag u prvoj kapeli desnog broda, podupiru dva para reljefnih lavova sa upletenim repovima. Postavljen je ispod baldahina koji stoji na šest tankih porfirnih stubova. U istoj kapeli, ali iza Frederikovog, nalazi se sarkofag Kralja Ruđera Drugog, pod šarenim baldahinom sa saracenskim zlatnim intarzijama.

Neko je ispred groba stavio bukete svežeg cveća.

Tekst na sličnu temu je, u različitim verzijama, objavljen 2014. kao „Doderlein“ u ICOM Srbija 4: 134–137, i 2015. pod naslovom „O ranoj ornitologiji i jednom pupku“, u Magazinu za ljubitelje divljih ptica Detlić 9: 26–27.

2006 July 26 3:48 PM

Kongres u Patrama bio je prilika ne samo da se posvetim svojim precima, nego i da se družim sa prijateljima starim i novim. Neka od tih prijateljstava su jako duga i srdačna, a patraške i posebno rionske kafane su izvanredan ambijent za njihovo ispoljavanje. Iako sam ptičar, nekako su me usvojili i neki od sisaroslovaca: profesorka E. J. sa patraškog univerziteta i prof. B. K. iz ljubljanskog Prirodoslovnog muzeja odnosno s tamošnje Univerze. To je onaj isti koji me je nekoliko godina ranije prvi od slovenačkih kolega i prijatelja posetio na Bledu. I tako se to peloponesko prijateljevanje završilo, izljubili smo se, pa 1. jula pravac Atina, u još veću udobnost.

Središte te udobnosti je jedan klimatizovani stan u rezidencijalnom delu (A)Marusije, nekadašnjeg posebnog naselja, a sada severnog predgrađa Atine. Ogromna terasa na petom spratu kuće u zelenilu, sa divnim pogledom na planinu Imetos. I što je najvažnije, imao sam pred sobom još dve pune nedelje bez ikakvih obaveza, osim povremenog viđanja s malobrojnim atinskim prijateljima. Mogao sam da stignem da obiđem sve najvažnije stvari i mesta u Atini i okolini, a nisam morao. Mogao sam i da improvizujem i da planiram. I da se ne držim plana. Tako sam i radio. Na Akropolj sam sebi rasipnički dozvoio da se penjem više puta.

Nekakva jaka i hladna Bura donela je sivo ili šareno nebo s povremenim kišicama, ali je oduvala atinski smog i obezbedila skoro savršenu vidljivost. Zato sam prvih dana odabrao da se penjem na brda i gledam odozgo Atinu.

Ima ljudi koji kažu da Atina nije lep grad. Ne znam. Istina je da nema reku, a i more joj je tek u Zemunu. Tačno je i da, paradoksalno, današnja Atina nije stara varoš. Na ilustracijama iz 19. veka vidi se Akropolj kako štrći usred očajne, puste goleti, bez ijedne kućice u blizini. Ali već sa Akropolja vidite je kao blistavi hrizelefantinski grad. Kao da se ona nesrećna kolosalna statua boginje Atine Partenos strovalila i raspala u milijardu komadića kojima je ravnomerno posut čitav prostor oko akropoljske stene, dokle oko seže…

Jeste, kuće atinske nisu okrečene ostrvski drečavobelo, nego su nekako bledožućkaste, kao patinirana slonovača. A na sve strane [to se ne vidi na fotografijama] svetlucaju metalni sunčevi odbljesci poput ujednačeno posejanih parčića zlata. Pitao sam se šta je to, dok nisam video da svaka pristojna atinska kuća ima na krovu solarni kolektor i blještavi kazan za grejanje vode [na slici desno (by Stan Zurek, CC-BY-SA-3.0, Wikimedia Commons)].

Akropolj pod rekonstrukcijom

Akropolj je i dalje sav u skelama, ali su sada to neke vrlo fine, čelične, skoro paučinaste konstrukcije. Gomile klesara kuckaju na licu mesta nedostajuće delove. Na moj užas, potpuno je nestao „mali hram Atine Nike” na južnom uglu. Utvrdili su da je pogrešno rekonstruisan, pa ga slažu ispočetka. Glavni pristup u rekonstrukciji je sistem Rubikove kocke. Naime, pošto su preciznim analizama zaključili da su prethodne rekonstrukcije bile neuspešne, spremaju se da preslože sve partenonske stubove. Zaključili su da su tamburi kolonade ispremeštani. A pošto stubovi nisu međusobno isti, nije svejedno gde koji deo dođe. Na jednoj velikoj tabli su različitim bojama pokazali gde šta treba da se vrati.

Rekonstrukcija Partenona: levo novi kapitel; desno objašnjenje presložavanja stubova. 

U Nacionalnom istorijskom muzeju sam kupio i poster-reprodukciju portreta Marka Bocarisa od jednog grčkog slikara 19. veka. Time sam završio adoraciju deda-Marka i prešao na odoraciju halumija. Ako još ima nekog ko ne zna šta je halumi, neka pita znamenitog Kanađanina-Kipriota J. J. koji, po sopstvenim rečima, stvari na svetu deli u dve velike grupe: na (A) halumi i na (B) sve ostalo. Pri tome je veliko pitanje da li je postojanje grupe Beta uopšte neophodno… Halumi je netopivi punomasni kozje-ovčiji kiparski sir boje slonovače, godinu dana sazrevao, odorisan nanom, a jede se pečen na žaru ili pržen [jer se ne topi]. Malo je škripav pod zubima, ali na to se čovek brzo i rado navikne. Ne može se opisati. Naprotiv, neke druge veličanstvene stvari bi se mogle opisivati poređenjem s halumijem. Popularnost halumija u današnjoj Grčkoj potpuno je zaslužena. Ispred Istorijskog muzeja u Atini, koji se nalazi u staroj zgradi Skupštine, u restoranu „kod Starog Parlamenta” služe odlične salate sa skariranim halumijem.

Nikad ranije nisam bio u Vizantijskom muzeju u Atini. Iz vodiča sam znao da imaju jednu od najjaćih kolekcija ikona, a to nikako nije uspevalo da se popne na listi prioriteta za vreme mojih ranijih i vremenski ograničenih boravaka u Atini. Nekako sam mislio da je to crkveni muzej i da tu neće biti ničeg neočekivanog. A stalno sam prolazio pored njega i gledao pretencioznu ali sasvim nevizantijsku zgradu na kojoj piše Ilissia što nisam razumevao. Najzad, odoh da vidim „i to”. Bilo je baš iznenađenje. Zgrada na obali boga-reke [dobro, boga-potoka] Ilisosa [danas, kao i beogradski potoci, preseljenog u kišnu kanalizaciju], zidana je u pseudofjorentinskorenesansnom stilu polovinom 19. veka za ekcentričnu filhelenku Sophie de Marbois-Lebrun, vojvotkinju od Razonode [de Plaisance], ženu jednog od Napoleonovih generala. Posle je prepravljana za muzej [ne žena, nego zgrada], tako da iza glavnog krila ima dvorište tipa manastirskog konaka. Unutra je međutim čudo od muzeja.

Dvorište Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini. Desno: klepala iz muzejske zbirke.

To je konvencionalni, pravi muzej, ali inteligentno smišljen i savršeno izveden. Pa, malo je tako dobrih stalnih postavki. I, začudo, na ovoj stalnoj postavci ima relativno malo, ali naravno probranih, ikona. Dve su me stvari oduševile [a nijedna nije halumi]. Prvo je nešto što sam znao do u detalje [po svojoj profesorki istorije umetnosti Vidi Galović], ali nigde nisam našao tako očigledno i zanimljivo objašnjeno – evoluciju pravoslavne, odnosno vizantijske sakralne arhitekture, od klasičnog hierona, preko trobrodne bazilike do crkve sa osnovom grčkog krsta. Kao jedan od zanimljivih primera prikazana je prepravka Partenona u Bogorodičinu crkvu u 6. veku [posle su ga Turci podžamijali].

Unutrašnjost Vizantijsko-hrišćanskog muzeja u Atini.

Kao drugo, a sa sličnom tezom, prikazani su primeri antičkih, paganskih motiva, koje je hrišćanska crkva iz raznih pobuda i pod raznim izgovorima mogla da preuzme. Jedan od najčuvenijih primera je mit o Orfeju, čiji se odlazak u Had, odnosno povratak sa Onoga Sveta prihvatao kao potvrda mogućnosti uskrsnuća. A i inače je Orfej, sa svim onim životinjama i ticama – tako dekorativan! Cela ideologija stalne postavke muzeja drži se kontinuiteta helenske civilizacije ili, još bolje, njene univerzalnosti kroz relativizaciju podele na pagansko i hrišćansko. Muzej se zvanično zove Vizantsko-hrišćanski. I još nešto: savršena muzejska rasveta, pretežno od sasvim malih i slabih lampica [sočiva na kraju optičkih kablova], ali hiljade njih.

Uspeo sam da u Atini vidim i neke basnoslovne gostujuće izložbe [uglavnom sponzorisane od strane velikih banaka ili mobilne telefonije]. Dve su izložbe Fernanda Botera istovremeno postavljene u Atini. Prvi put sam za njegovo ime saznao kad sam pročitao tablicu na postolju jednog džinovskog uglačano-bronzanog konja daleke 1997. usred glavne hale barselonskog aerodroma, putujući na Majorku da učestvujem u jednom International Workshop o održivom razvoju u Mediteranu, pod naslovom “Between Reality and Utopia”! Mo’š misliti!

Taj konj usred aerodroma, gde mu mesto nije, asocirao me je na trojanskog konja, a bio sam i pod utiskom jednog tada nedavnog predavanja Čede Vasića o kontekstu javnih spomenika i odnosu spomenika i okruženja, uključujući i svetinu. Izmedju dva aviona imao sam vremena da posmatram kako se hiljade ljudi-mrava užurbano kreće nesvesno postojanja Konja-Kolosa koji je suviše veliki da bi ga iko primetio. Jednim idiot-Nikonom za porodične fotografije i slabašnim blicem slikao sam Boterovu konjinu s namerom da slajd dam Čedi za sledeće predavanje. Kad su slajdovi razvijeni video sam da se polirane bronzane skulpture ne mogu fotografisati blicem. Ta tamna i glatka bronza, crvenkastobraon boje nekadašnjih kupatilskih kazana na drva, jednostavno u trenu popije svu svetlost blica i ne pojavljuje se na fotografiji. Uopšte nisam mogao da verujem da se na fotki ne vidi nešto što je meni izgledalo tako dominantno, ogromno i voluminozno. Vrativši se u Beograd, obavestio sam se malo o čudnom Kolumbijcu Boteru, školovanom naivcu, koji se upravo tada proslavljao po Parizu i Njujorku, i koji živi u Italiji, a slika u maniru meksičke narodne muralne umetnosti.

Sledeće godine zadesio sam se u Lisabonu u vreme EXPO98, i kad sam izašao na Praca do Comercio, samo što nisam pao u nesvest: ceo veliki trg [nekadašnje kraljevskodvorsko dvorište] bilo je zatrpan mrkim megatonskim Boterovim debelim ljudima, džinovskim ženama i decom, naduvanim elefantijatičkim kljusinama, mesnatim zaobljenim psinama, preuhranjenim mačketinama [kao da su ukrale i pojele odjednom sve moje zalihe halumija], čak je bio i jedan vrabac od 3 metra! Činilo mi se da skulptura ima na stotine… Bio sam iskreno zadivljen jer, za razliku od onog usamljenog aerodromskog konja-izuzetka, ovo je već bio sistem, populacija nekog guliverskog sveta, koji ima svoju teritoriju, svoje granice. Padala je kiša, svetlost je bila relativno slaba za moj analogni idiot, ali su sve slike savršeno ispale. Ipak, u slajdove se krišom uvukla ironija čijeg prisustva nisam bio svestan dok sam slikao.

I sad u Atini, u Koncertnoj palati [Μέγαρο Μουσικής Αθηνών] izložba Boterovih skulptura! Prvi put sam video zajedno i njegove bronze normalnih veličina uz kiklopske statue. Gledao sam te preuveličane ljude i životinje koji pri tom nisu deformisani. Naprotiv, koherentna anatomija savršeno podržava potpuno smiren i stabilan, ukrućen stav. Lica bez grimasa i izraza sugerišu spokojstvo i otsustvo bilo kakve drame – to su ljudi bez problema, životinje-lutke koje ne moraju da brinu čak ni za hranu. Ili Boterovi ljudi ne obraćaju pažnju na okruženje [džinovi ne haju za sitnice], ili su sigurni da na sva pitanja znaju odgovore i imaju snage da prevaziđu svaku teškoću.

Iako je bila nedelja, gotovo da nije bilo posetilaca. Neka monsunska Bura donela je malo kiše koja je orosila skulpture ispred MuzMegarona.

Predveče sam silazio u amarusijski downtown, koji je živ, živopisan i pedestrijanski. Pre 3 godine otkrio sam „Kafenion ginekon (Καφενείο γυναικών)”, u koji muškarac može da uđe samo u pratnji dame. Bilo je to uoči Božića i tada sam prvi put video da se jelka postavlja naglavačke, postoljem na plafon. Vrlo dekorativno i praktično. Svi ukrasi vise normalno iako jelka stoji naopako. I nema bojazni da krupni Bata-Klaus preturi nestabilni krisbaum, Pokušao sam da se izborim da to primenim u Beogradu, ali sam bio grubo odbijen. Elem, to je i dalje vrlo prijatan kafe, sa odličnim kolačima, među kojima se izdvajaju milopita [neka vrsta hibrida američke i lenje pite s jabukama] i ekmek. Usprkos očiglednosti, Grci odbijaju pomisao da je ekmek turska reč. Ako međutim u Turskoj zatražite ekmek, uputiće vas u pekaru, jer je ekmek hleb svakidašnji, mada često lepinjastog oblika. Grčki dočim ekmek je orijentalna varijanta krempite sa šlagom. podloga mu je slatki peksimit, pa ga valjda otuda zovu hlebetinom. U luksuznijoj varijanti podloga je od kadaifa, sa sladoledom odozgo. Jaoj… Mogao bih da živim na ekmeku.

Sticajem okolonosti, u stanju sam da preporučim apsolutno proveren recept za jedno klasično pizansko jelo. Jelo se zove stracottata, što bi u preterano slobodnom prevodu moglo da glasi prekuvanjac ili ono što je kuvano duže nego što treba, ali je ipak ostalo dobro, ukrčkalo se. Navodno, stracottate se u Pizi kuvaju već 1000 godina. Legenda o receptu počinje sa „Dvoje se je zavolelo mladih…“ u Castellina Marittima u okolini Pize. Ti mladi su naravno bili iz krvno zavađenih porodica, morali su da se sastaju krišom i – kasnili su na večeru. Jelo im je ostavljano na kraju šporeta (dobro, nekog ognjišta) i zato je ta pašta u dunstu dobila nov ukus prekuvavanjem. Treba znati da Italijani inače preziru prekuvanu paštu, a prekuvana je čim nije ‘al dente’. Izuzetak je stracottata, koju priznaju i najortodoksniji pastasciuttisti. Čak je toliko popularna da ima i pesmica o njoj, koja počinje stihovima

Non c’e cosa prelibata
meglio della stracottata;
fra le tante pastasciutte
la migliore glie di tutte…
itd, itd.

Naročito se kuva za Prvi maj, kada je vašar u Castellina Marittima (eto vam ideje za praznike). Tačno je da se u različitim delovima Pize kuva drukčije, i da postoje nijanse na svakoj od dve obale Arna, odnosno da i u kuvanju šuga za strakotatu postoji rivalstvo između Tramontanaca (Sever, desna obala) i Mezođornjana (Jug, leva obala). Ali evo recepta:

Sastav

(za 4 obilne porcije):

• 1/2kg makarona (čini mi se da su najbolji beli spiralni fusili, jer žljebovima divno hvataju šugo)
• 300g govedine bez koske (moje iskustvo sa junećom ružom je bilo odlično)
• 2 kobasice (ne bi trebalo da budu jako dimljene, suviše masne ili uopšte jakog ukusa i mirisa; ja sam stavio kranjske kao relativno neutralne)
• 1 šuplja kost puna srži
• 1 šaka suvih vrganja (prethodno raskvašenih u toploj vodi)
• 2 kašike pirea od paradajza ili ukuvanog paradajza
• obilno maslinovog ulja extra vergine, partheno ili bar devičanstvenog
• so i biber
• crni i beli luk, peršun, celer, ruzmarin, žalfija, origano, pišla šargarepe i morsko orašče (muškatni orah)
• 1 čaša belog vina (moje iskustvo je dobro sa Smederevkom)

Pripremanje

Uzmite veliki lonac (bolje suviše veliki, nego nedovoljan), sipajte puno zejtina i bacite unutra isitnjen luk, većinu trava i začina, meso isečeno na tanje trakice, kobasice u komadićima i, dodavši pečurke i kosku, počnite da dinstate. Nastružite zatim orašče i sunite origano. Kad ste sve pomešali, prelijte vinom i pustite da isparava. Tada dodajte paradajz, so i biber po ukusu.

Poklopite i kuvajte na sasvim tihoj vatri još najmanje 2 sata.

Skuvajte makarone u slanoj kipućoj vodi, ocedite ih i izručite u lonac sa šugom, sve pomešajte (zato je bio potreban veliki lonac) i krčkajte poklopljeno još oko 20 minuta na umerenoj vatri. Pre iznošenja na sto, izvadite onu koščurinu i preručite strakotatu u posudu za serviranje, ali u rustičnom ambijentu možete da je iznesete u izvornom veteranskom loncu, makar to bilo i grne.

Serviranje

Služite sa crnomanjastim ružnim ispucalim seljačkim hlebom (jelo je prilično jako, zato može bela pašta sa crnim hlebom).

Od vina izgleda da je bolje crno teže vino, ali ne preterano. Moje iskustvo sa Gameom nije loše, ali mi se čini da bi suvi Burgundac bio još bolji. Ako pozovete goste, ne dajte im suviše čuveno vino, jer će biti impresionirani pa se neće dovoljno koncentrisati na strakotatu!

Kao što vidite, stracottata je jelo koje gotovo da ne može da omane, čak ni kod apsolutnih početnika. Međutim, od vašeg ukusa i iskustva zavisi da li ćete izvući iz nje više ili manje, da li će biti suvlja (kako ja volim) ili čorbastija („nema jela bez kašike!“). Takođe, od vas zavisi odnos začina. U principu, smatra se da nijedan sastojak ne sme da se oseti kao dominirajući (jelo koje „miriše na…“ nije dobro), već svi oni zajedno treba da daju ukus i miris na strakotatu. Zato ne treba suviše vrganja, ni suviše jaka kobasica, suviše bilo čega. Da, i testo mora naravno da bude prvoklasno. Ma to vi sve već znate.

I sad me, zrelog (i više od toga), uznemiruje strah da će mi se ponoviti onaj slučaj koji mi se prvi put desio u mladosti, na počecima bavljenja pticama. Da budem iskren, i posle toga mi se nekoliko puta slučilo nešto slično, a evo i sad nedavno.

Bila je to jedna »majska zora« ranih šezdesetih u Botaničkoj bašti u Beogradu (nekadašnjem i današnjem Jevremovcu). Sebe sam sam tada već smatrao iskusnim poznavaocem, razlikovačem stotina različitih vrsta ptica, po glasu i stasu, po letu i po repu, iz bliza i iz daleka. Pošto sam svakodnevno dolazio u Baštu da posmatram (»proučavam«) ptice, naročito sam dobro poznavao tamošnje stanovnike, znao sam ih u glavu, ne samo vrste, nego i jedinke: pet porodica lakomislenih kosova, jedan par crvenrepki sa gnezdom u niskoj duplji i sa plavetnim jajima, slavuja i slavujku i njihovo diskretno gnezdo u niskoj kostrici, škripave čvorke visoko u šupljem drvetu, vranu na crnom boru, i sve ostale.

Ujesen sam po ponašanju ptica tačno znao kada je kobac došao u Baštu. Znao sam šta koja ptica jede i kad pije vodu. Nalazio sam i najređe vrste. Pa prvi španski vrabac (Passer hispaniolensis) nađen je baš u Bašti! Morao sam da ga uhvatim i nosim dr Sergiju Matvejevu i da ga fotografišem, inače mi niko ne bi verovao.

Ma nije bilo tajni za mene među baštenskim pticama. Sve do tog jutra, nešto pre 5 sati. U to vreme Takovska je zorom bila sasvim tiha, od Dvadesetdevetog Novembra čuo se samo redak i tih žamor. Vidljivost još nije bila dobra, a na vrhu krošnje ogromne sofore stajala je jedna ptica čija se silueta samo nazirala kroz sitno lišće slično bagremovom. Ili mimozinom. Ili jakarandinom. Povremeno je puštala slab zov. Zvučao mi je kao da sam ga već negde čuo, ali zapravo nisam imao nikakvu ideju koja bi to ptica mogla da bude. Obilazio sam oko drveta, pokušavajući da nađem ugao iz koga se može prodreti pogledom i dvogledom do zagonetne ptice. Uzalud. Osetio sam da se nerviram, jer je ptica spokojno sedela i tiho se oglašavala, a svakog trenutka je mogla da odleti. Zauvek. Pokušavao sam da razmišljajući eliminacijom dođem do njenog identiteta. Bez uspeha. Utvrdio sam koja to sve vrsta ne može da bude, ali se ni za pedalj nisam primakao rešenju.

Najzad sam trknuo do kuće po veći i jači dvogled, kao da je problem bio u optici. Naravno, kad sam se vratio, ptica je bila nestala. Pretražio sam u groznici čitavu Botaničku baštu. Ne dišući sam osluškivao, ne bih li u daljini još jednom čuo njen zov. Ništa. I ništa. Došao sam sutradan opet u isto vreme na isto mesto. I prekosutra, i stotinu puta otada. I dan-danas, ja nemam ni najmanjeg pojma koja to ptica beše.

Tada sam prvi put osetio bolnu nepodnošljivost jedne vrste nemoći, suočavanja sa nemogućnošću da saznam svaku činjenicu, da pohlepno uvećam svoje znanje o svemu što me zanima, da pređem preko nekih granica, da dođem do svakog odgovora. Kao da stalno idem uskom trakom koja predstavlja sve ono što znam i umem da objasnim. Stalno pomalo proširujem i podebljavam tu traku, ali je s obe strane ambis, kao onaj u Škocjanskoj jami, zjapeće prostranstvo onoga što ne znam i što, za života, nikada neću uspeti ni da vidim ni da saznam.

Taj crni prostor se nikako ne smanjuje. Baveći se decenijama naučnim istraživanjima ptica i ostale prirode, uvek sam morao da potiskujem, da oturam od sebe sliku onog jutra u Bašti sa nepoznatom pticom, i onu stazicu preko ponora, i sve kasnije slučajeve, kadgod ne bih uspeo da podignem neki od velova sa baš svake skrivene istine.

Prošlog maja, na Gavdosu, ostrvcetu u Libijskom moru južno od Krita, na najjužnijoj tački Evrope, za vreme prstenovanja ptica selica koje su se vraćale iz Afrike, imao sam još teže iskušenje. Uhvatio sam u mrežu hiljade ptica, ali tu jednu nisam nikako uspevao da tačno identifikujem. Jednostavno, po mojoj oceni, imala je pogrešnu kombinaciju odlika! Znao sam da negde grešim i, držeći pticu nežno da je ne ozledim, bezuspešno sam listao nekoliko terenskih priručnika, svestan da vreme ističe i da ne smem još dugo da je gnjavim. Osetio sam, tačnije prepoznao, onu nepodnošljivu situaciju u kojoj mi rešenje izmiče.

Dlanovi su počeli da mi se znoje i ja sam malo olabavio stisak, da ne bih ptici suviše ovlažio perje. Ona je osetila priliku, zakoprcala se i izmigoljila iz ruke. U trenutku kada je prhnula da pobegne i da zauvek ostane neodređena, pomislio sam »ne, ne opet!« i gotovo sam se ugušio od muke, nemoćno gledajući kako se udaljava u brzom talasastom letu. I onda, tras, ptičica udari pravo u drugu vertikalno postavljenu i skrivenu mrežu! Kao da sad ja imam krila, stuštio sam se i izvadio svoju mučiteljku. Prosvetljen posle šoka, krenuo sam ispočetka proceduru identifikacije i – s lakoćom je brzo završio. Ne smem sada ni da kažem koja je to bila ptica i kako ju je inače lako odrediti. Smejale bi mi se mlađe kolege.

Svi koji se opredele da se bave naukom, naročito onom koja se zasniva na empirijskim podacima koji se uzimaju trenutno u prirodi, i o pojavama koje su neponovljive ili su skoro to, znaju koliko uskim i nepouzdanim stazama moraju da idu. Znaju oni koji se bave proučavanjem ptica, koliko se plaća svaka radost otkrića nečeg novog, i koliko košta zadovoljstvo u onom trenutku kada se naprasno počne da otvara pasijans, kada odjednom slika celine počne da se ocrtava, i ono što je izgledalo neuredno i haotično, dobije svoja pravila, svoje kauzalnosti i predvidivosti.

Još je jedna vrsta iskušenja svojstvena ornitolozima i inim tradicionalnim istraživačima prirode, terendžijama kako ih nazva ona Minja. A to je i neka vrsta preimućstva, čak možda i privilegije. Terenci, bar oni pravi, pasionirani, na neki način su dvoživci. Oni se odlično snalaze u prirodi, znaju sve o nebu i oblacima jer moraju da vode računa o vremenu. Čitaju karte, tragove i štapove. Razumeju glasove ptica i drugih životinja. Noću znaju šta koji šum znači. Veru se vešto i pentraju, spavaju na tvrdom, mogu dugo da izdrže bez vode, a kad naiđu na dobru vodu (majstori su da je nađu) piju dugo, kao kamile. Iz džepa svaki čas izvuku poneki neobičan predmet za koji tvrde da je vrlo koristan na terenu. Uveče, pored vatre, umeju da pričaju neverovatne priče. Posle dugo ćute. Kada krenu iz prirode kući, u grad, raduju se povratku. Ne prođe dugo, a oni opet. Kreću od kuće, a vraćaju se u prirodu, i opet se raduju. Amfibije, dobro im je u oba sveta.

Naročito je bavljenje pticama takvo. Traži terenca, koji se prijatno i sigurno oseća i u gradu, u institutu, muzeju, na fakultetu, a i u prirodi, divljini, među pticama. A ptice dopuštaju izvesnu komunikaciju s čovekom, možda veću od većine drugih stvorenja. One su poglavito bića dana, s izuzetkom sova i pomrakuša. Osim toga, ptice obično imaju u svom životnom ciklusu faze koje se odigravaju neskriveno, na otvorenom, javno, sa izrazitim paradiranjem i prikazivanjem, čak i uz prethodno pozivanje na pretstavu. To čine letom i pokretom, upadljivim bojama i oblicima, i naročito glasom, zovom i pesmom. Vazdušne akrobacije vrhunskih letača ili igre ždralova po ljupkosti se ne mogu ni s čim uporediti. Lepota perja mnogih ptica je tolika da ih se ne može nazvati drukčije nego kraljevske, carske, rajske. Ko je noću slušao biglisanje slavuja, zna da nema ničeg uzbudljivijeg.

Već 3-4 godine sam i u nekim nešto drukčijim izazovima. Jednom mi je brat od strica, arheolog, pokazao fibulu iz brozanog doba, i pitao me »je li, koje su ovo ptice?« Na moje iznenađenje, to nisu bile idealne, opšte ptice-simboli, već tri sasvim različite vrste ptica, s jasnim odlikama, od kojih su dve bile tako diskriminantne da nije bilo sumnje da se radi o pelikanu i kašičaru (Platalea leucorodia).

Tako smo krenuli dalje, u potragu za najranijim figuralnim predstavama ptica na artefaktima nađenim arheološkim istraživanjima. Naše zaprepašćenje je bilo potpuno kada smo utvrdili da se 90% svih figuralnih predstava bronzanog i gvozdenog doba odnosi na ptice, i da su to najvećom većinom ptice vodenih staništa, najčešće razne vrste pataka.

Otkrili smo zapravo čitavu jednu kulturu stanovnika naselja na vodi, sa jasnim kultom vodenih ptica. Patke su, pre pojave petla i kokoške (koji su došli sa Istoka) bile i glavna domaća živina. Kult pataka i ostalih vodenih ptica u isto vreme je negovan u Starom Egiptu. Svuda su ptice i obredi koji su ih uključivali, nosili nešto sasvim pozitivno, obnavljajuće i plodonoseće. Pomalo kao na jednoj slici Damjanovskog u Narodnom muzeju u Beogradu.

Ali uvek, kao po nekom zakonu, kad oholo poverujem da sam pomerio liniju poznavanja i razumevanja ptica, da sam provalio još jednu šifrovanu poruku o ptičijoj seobi, da sam objasnio neku zagonetku ponašanja tih stvorenja, da sam utvrdio nove nepobitne činjenice o rasprostranjenju ptica, da sam otkrio nešto što niko pre mene nije znao, da sam naterao neku fibulu staru 3000 godina da progovori, nabasam na novu zamku. Ptice mi poture enigmu koju ne umem da rešim, ali takvu, da me ne obeshrabre do kraja, već da me pouče skromnosti i podbodu da ostanem u traganju na samim granicama.

29.06.2008 13:26

Baveći se Galičicom i pticama Prespanskog i Ohridskog jezera, u Resen i iz njega putovao sam putem koji je najklasičniji – Εγνατία Οδός (Via Egnatia). U dolasku sam iz Ohrida (Lychnidos) prešao u Prespansku kotlinu preko brda i sela Kosela, a u povratku preko Đavolovog prevoja (Gjavato) u Pelagonijsku kotlinu pored Bitolja (Heraclea Lyncestis). Ne znam da li znate da je u selu Kosel čuvena solfatara Duvalo, koja na tri para odušaka iz utrobe zemlje duva sumporvodonik i ugljendioksid, tako da životinje koje upadnu u krater uginu u momentu ili za najviše nekoliko minuta. Ako je gde ventilacioni otvor Pakla, onda je to tamo. Ceo kraj neizdržljivo smrdi. O Duvalu je 1925. pisao još Sima Trojanović, a u vreme Jugoslavije ono je nazivano jedinim našim živim vulkanom!

Međutim, glavna prespanska đavolska atrakcija je Golem grad. Nalazi se skoro na samoj tromeđi Makedonije sa Albanijom i Grčkom. To je visoko izdignuto kamenito ostrvo dugo manje od pola milje, površine 18 hektara, prirodna tvrđava usred nemirnog jezera, sa vertikalnim stenovitim obalama visine 20tak i više metara.  Izdaleka liči na znamenito ostrvo Helgoland na Severnom moru. Do pre desetinu godina, samo na jednom mestu je moglo relativno bezbedno da se pristane (Dolnik ne duva samo ako je Jugo, a posle njega obično dune Sever, ili ponekad Zgornik sa Galičice). Otkako je nivo jezera opao za nekoliko metara, pojavilo se belo šljunkovito žalo svuda oko ostrva. Tamo sam se uputio jednog ranog jutra u 6 sati gvozdenim čunom kapetana Aleksandra iz Stenja, po jakom Dolniku, koji je srećom prestao pre nego što smo bili sasvim mokri. A kako izgleda kad duva Jugo pogledajte na naslovnoj slici.

Izgleda da je na ostrvu naselje trajalo od neolita sve do recimo 7. veka, a kasnije su, u Srednjem veku po svoj prilici tamo bile samo povremene monaške zajednice. Već vekovima tamo niko stalno ne živi, osim ptica i zmija, a ostrvo je osvojila jedna zaista čudna i divlja šuma, pretvorivši Golem grad u fascinantno mesto tajni i mešavinu riznice istorijskog i prirodnjačkog blaga.

Drugi ili zvanični naziv ostrva je Sveti Petar, po restauriranoj crkvici (sa freskama) iz vremena Mrnjavčevića. Pod krovom je i crkvica Sv. Dimitrija (valjda slične starosti), a od baziličice iz 6. veka restaurisani su samo temeljni delovi zidova. Građevina prilepljena kao lastino gnezdo na južnom delu ostrva smatra se rimskom cisternom (na osnovi pronađenih odvodno-dovodnih slivnika), a u Srednjem veku je bila pocrkvljena. Ne želim da se pravim pametnim, ali ostajem začuđen idejom građenja cisterne za kišnicu na ostrvcetu okruženom milijardama tona pijaće vode. Možda je neko bio proneo vest da će jezero iznenada da presuši?!

Uopšte, Golem grad raspaljuje maštu, pa se može čuti i čitati svakojakih priča i slobodnih tumačenja. Mnogi veruju da se tu krunisao Car Samuilo. A u jednoj potkapini postoji ugreban dvostruki (tzv. patrijaršijski ili lorenski) krst, navodno iz 9. veka. Zovu ga pogrešno „Florenskim“ krstom i pripisuju mu naročita značenja.

Tako tajanstveno ostrvo je na meti divljih kopača Blaga Cara Radovana. S one strane granice dolaze i ronioci da muljaju pored obala Golemog grada, koji je formalno zaštićen, ali bez nadzora. Kao i svako skriveno blago, čuva ga zmaj, oličen u hiljadama zmija. Zaista, Golem grad spada u zmijska ostrva (kao npr Grmožur na Skadarskom jezeru), a verovatno da je rekorder u svojoj kategoriji. Dok se iskrcavate, imate utisak da hodate po podu frizernice u kojoj je nekoliko crnomanjastih Meduza upravo ošišano do glave. Skoro sve te silne zmije pripadaju neotrovnoj vrsti ribarica (varijabilnih su boja, a među odraslim jedinkama, na ostrvu preovlađuju zlokobno tamne, skoro crne). Ima i nekoliko stotina poskoka, ali u moru ribarica oni se retko viđaju. Razlog za postojanje tolikog broja zmija je ekološki – isti kao i za pelikane i kormorane: jezero je prebogato ribom, a nema štuka, smuđeva, pastrmki i drugih efikasnih ribljih grabljivaca, pa njihovu predatorsku ulogu igraju ptice i zmije. Godine 1967. izvesni Kiril Jonovski preneo je par indijskih mungosa sa Mljeta, ali oni na Golem-gradu nisu opstali, tako da ga i dalje čuvaju zmije. To nažalost predstavlja adrenalinsku atrakciju za turiste, koji leti navaljuju na ostrvo. Zmije zaista nisu efikasan repelent jer se, u prisustvu čoveka, učtivo ali brzo povlače i nestaju među kamenjem.

Od ostalih gluposti, treba pomenuti i kuniće, koje je pre neznamkoliko godina neko iskrcao pa su sada preplavili ostrvo. Sudeći po raznovrsnosti boje krzna i veličini, rekao bih da su pušteni kunići domaćeg soja. Ljudi iz Stenja ne znaju da to nisu autohtoni, divlji zajci, a čini mi se da ni Nacionalni park (kome ostrvo pripada), nije svestan opasnosti po lokalnu zaštićenu i endemičnu floru. A ona je zaista zanimljiva i čak uzbudljiva.

Prespansko jezero: Golem grad: foja – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Prespansko jezero: Golem grad: foja – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Prespansko jezero: Golem grad – Resen: Stenje 4. juna 2008.

Golem grad: prašuma foje

Naime, otkako je pre nekoliko vekova ostrvo opustelo, tamo se razvijala neobična i jedinstvena prašuma, najviše od foje, jedne vrste vrlo atraktivne tujolike kleke, rasprostranjene u istočnom Sredozemlju. Na Golem-gradu ima na svakom koraku prastarih primeraka i oni stvaraju utisak začarane šume. Foja je zakonom zaštićena i postala je kultno drvo savremenih ekologijomana i mitomana, pa možete pročitati da je poreklom sa Tibeta ili čak da ne raste nigde više na Svetu sem u Makedoniji. I lokalna ekološka nevladina organizacija zove se „Foja“.

Za ptičare je međutim jedinstvena veza foja i vranaca (kormorana) koji se na njima gnezde u golemgradskoj koloniji od oko 2500 parova! Da bi se znalo da li je to mnogo ili malo, dovoljno je reći da na tom ostrvcetu ima više kormorana nego u celoj Srbiji. Za bilo kog punokrvnog ornitologa malo šta može da bude toliko uzbudljivo kao boravak u velikoj ptičjoj koloniji, naročito ako se do nje stiže iz daleka i uz puno napora. Oni koji nikad nisu bili na takvom mestu, treba da zamisle uživanje koje može da obuzme čoveka kada se nađe usred zaglušujuće dreke i lepeta, ošamućen mešavinom mirisa svežeg i sasušenog ribožderskog ptičjeg izmeta i zadaha ispuštene ribe u raznim stadijumima truljenja, dok mu poveliki mladunci iz gnezda, u znak preziranja uljeza, obilno povraćaju na glavu sveže i polusvarene zalogaje ribe…

Veanci u gnezdu

Kormorane tradicionalno mrze ribari, jer jedu mnogo ribe, a i broj im raste. U prošlosti je ta mržnja bila još veća, a kormorana je bilo manje. Stvar je vrlo prosta: ribarstvo je je skoro zamrlo na Prespanskom jezeru, jer se ne isplati (poznata riba njivička je u stvari sitna riba pljuckavica i ne može da postigne komercijalno isplativu cenu). Otuda je nastao višak ribe, kojeg prati povećanje broja ptica (kormorana, pelikana, ronaca i gnjuraca). Preostali ribari tvrde da je danas ribe manje nego pre, ali to tvrđenje demantuju istraživanja a i sam rast broja kormorana i pelikana. Pravi razlog omraze je đavolski crna boja kormoranovog perja. Za belog pelikana koji, uzgred budi rečeno, ždere više ribe od kormorana, ribari nemaju ružnih reči. Naprotiv, kažu da on sam i ne hvata ribu, već za njega lovi kormoran. Tu ima istine. Jedna od dveju pelikanskih vrsta, kudravi pelikan, voli da lovi zajedno sa kormoranom, pri čemu crnac roni i isteruje ribu na površinu, gde je čeka belac otvorenog kljuna. Nije sasvim jasno zašto crnac crnči za belca?

Mržnja na đavolje tice ide i dalje. Iako je jasno da je za bujanje džungle na sterilnom kamenitom ostrvu zaslužno i vekovno fosfatno đubrenje ptičijim guanom, zbunjuje činjenica da krečnobeli ljuti izmet kormorana ubija zelene iglice foje efikasno poput američkog agensa Orange u Vijetnamu. A foja je zakonom zaštićena vrsta drveta. Kao što je i kormoran zaštićena tica. Hamletovska dilema. Upravo se vode rasprave sa onima koji bi hteli da pobiju jedan broj kormorana radi spasa drveća. Mene teši činjenica da se vekovima kormorani tamo gnezde, a ne vidi se da na ostrvu ima golih, ćelavih površina. Kada se drvo na kome se gnezde osuši, oni pređu na zdravo, pa tako prepuštaju taj prostor obnavljanju vegetacije. Znam samo da tako spektakularnu koloniju tica u životu nisam video (a nagledao sam se vala svakakvih čuvenih kolonija).

U povratku sa ostrva Golem grad aka Sveti Petar ka Stenju, na steni litice oštro oko uočilo je zaboravljeni granični kamen zaboravljene SFRJ.

Većinu fotografija snimila je Olja Vasić.

October 26, 2001, 7:49:10 PM

Trebalo je da predprošle godine u ovo doba idem na jednu proslavu u Sloveniju.

To bi mi bio prvi put posle mnogo godina – od odvajanja od Jugoslavije.

Imao sam već i slovenačku vizu izvađenu u našoj budimpeštanskoj ambasadi, ali sam morao da naglo zamenim destinaciju – za Kejptaun, dok je moja stolica na proslavi ostala prazna. Padalo mi je na pamet da možda više nikad neću okusiti one fantastične krem-pite na Bledu. E, pa sada vas izveštavam da sam do pre nedelju dana bio tamo i proveravao kvalitet krem-šnita, ili kako ih tamo još prevedeno zovu – kremne rezine. Ja u principu čak nešto naročito i ne volim krempite, ali dvobojne, žuto-bele blejske su nešto drugo. Ko ih nije probao, ne bi smeo uopšte ni da razgovara o krempitama. One se jedu s pogledom na jezero, na terasi poslastičarnice hotela „Park“.

Dole, na vodi, plivaju beli labudovi. Voda je potpuno mirna i u njoj se levo ogleda ostrvce sa crkvom u zelenilu, a desno litica na vrhu koje je grad sa šiljatim tornjevima. Između plove nekakve kao razgažene gondole sa baldahinima, kojima barkajoli voze turiste na romantično ostrvce. Sve slatko, kao krempita, ali ipak ne toliko preterano slatko da ne bi moglo da se podnese. Za kompletiranje razglednice postaralo se i neverovatno Miholjsko leto, koje je dopunski ofarbalo anziskartu dodajući u svom photo-shopu svakog dana još magente na drveće i puzavice. Noću, čuje se preko vode muzika za igru iz nekog dansinga, a na jednoj klupi tinejdžeri pevaju uz gitaru. E to je već previše, ali priznajem bez kajanja greh uživanja u autentičnom kiču koji ponekad udruženo prirede priroda i ljudi.

Da, bio je to moj stari Bled, doduše s jednim novim slojem, ali živ i zdrav i ispod najnovije glazure koja savršeno odgovara donjim korama. Zašto to ne mogu da kažem i za Beograd? Iako sam na Bled došao isključivo krempita radi, iskoristio sam svoj boravak da učestvujem na još jednoj evropskoj konferenciji potpisnica Ramsarske konvencije, a to je, ako se sećate, nešto u vezi s očuvanjem vodenih ekosistema. Ma nije važno, bilo je pomalo zanimljivo i pomnogo dosadno, uz puno rada od jutra do mraka. Kobajagi, donosili su se važni dokumenti, zaključci i planovi, i pripremali smo se za veliku svetsku konferenciju dogodine u Valensiji, Španija.

U Nedelju, pred početak konferencije, vodili su nas u Škocjansku jamu, koju nisam posetio poslednjih, da prostite, bar 40 godina! U međuvremenu sam bio u stotinak belosvetskih pećina, jama, rupčaga, a silazio sam bogami i u bunare. Ali je Škocjanska jama toliko impozantna i barokno preterana, da to ne možete da zamislite (ako niste tamo bili). Napravite u mašti neki ogroman kitnjasti stalagmit – e pa tamo ima bar jedan koji je pet puta veći od onog što ste zamislili. Zamislite ogromnu, ali zaista džinovsku podzemnu salu – škocjanske su još mnogo, mnogo veće! Probajte da smislite jedan užasno dubok mračni podzemni ponor, na čijem dnu huči penušava podzemna reka, recimo Styx. E, ali u Škocjanskoj jami je još mnogo dublja provalija sa mnogo penušavijom rekom.

I ne samo to, vi ćete preći taj infernalni ponor preko vrtoglavog mostića, i posle se serpentinama usečenim u stenu spustiti do reke ponornice, koja se ne zove Styx, već originalno – Reka. Ne znam da li je Žil Vern bio u Škocjanskoj jami? Bilo nas je pedesetak u grupi, a ja sam zaostao poslednji, da posmatram kako ka utrobi Zemlje vijuga ta povorka sićušnih ljudi – patuljaka ili Morloka [u zavisnosti od raspoloženja].

Kada sam opet izašao na površinu, čekalo me je prvo iznenađenje. „Neko vas traži“ i – dobio sam tročlanu posetu: prijatelja B. iz Ljubljane, sa ženom A. i labradorkom Ajšom. I tako svakog dana, drugari [Slovenci] s kojima se nisam video desetak godina, dolazili su na Bled da se vide sa mnom. Kada se do podne ne pojavi niko, ja se zabrinem. Osećao sam se kao „gušter“ u vojsci, koji očekuje posetu. Naravno da sam posle konferencije morao da krenem po Sloveniji u uzvratne posete, pa nisam ostao četiri, nego deset dana!

Drugog dana konferencije me je čekalo još jedno iznenađenje. Na svečanoj večeri najavljen je „Biološki oktet“, vokalna grupa sastavljena od biologa, na čelu s mojim prijateljem J, ornitologom iz Prirodoslovnog muzeja! Repertoar je bio neverovatan, tj. biološki i po sadržaju i po imenima autora. Počeli su naravno z Prešernovo Zdravljico, ali ne u verziji himne, nego od Ubalda VRABCA. Sledeća pesma je bila „Quam gallina suum parit ovum“ od Jakobusa GALLUSa (naravno sa puno višeglasnog kvocanja i kokodakanja), a posle nje jedna pesma od Petra JEREBA [jereb je mužjak od jarebice]. Zatim dve polke i na kraju su pevali svoj hit, pesmu ŽABE, koju su razdragani delegati na konferenciji istapšavali na biseve.

Od klasičnih stvari obišao sam još i klasični kras na Primorskoj. Išao sam da vidim ima li Bure, jer bez nje nema kraškog pršuta, koji se ne dimi nego samo na vetru suši. A posle zri u podrumu godinu-dve, pa je zato onako mek i ukusan. Međutim, on se ne može jesti bez Terana, teškog seoskog crnog vina sa krečnjaka odnosno sa crvenice (terra rossa). Ni Teran se ne pije bez pršuta. Jedino što, za razliku od pršuta, Teran ne treba da stoji, jer gubi posle godinu dana, i ako nije pomešan sa nekim plemenitijim vinom, dobar je za salatu. Od primorskih vina popularan je još i Refošk (Refosco), sličan Teranu, ali sa drukčije geološke podloge (fliš) i sa više kiseline. Oni koji cene kiselkasta vina više od mene, kažu da ona otvaraju apetit. Uverio sam se da se takva vina pogotovo vole na Dolenjskoj (Velike Lešče).

Prijatno osveženje su mi jedni od ljubljanskih domaćina priredili otvorivši Radgonsku [gde me nađe?] zlatnu peninu, sjajni tenkovski demi-sec šampanjac (vrenje u tankovima metodom Charmat). Pomešan sa pola čaše kamparija dobija inspirativnu boju a daje balansirano toplo raspoloženje za druženje sa starim prijateljima. Vraćajući se od njih peške (stanovao sam blizu, na Spodnjoj Šiški, iza pivare Union, gde se pravi tamno pivo „Crni Baron“) kroz Tivoli iznenadio sam se što oko pola dvanaest noću u parku nema žive duše (a bila je divna, mekana jesenja noć), čak nije bilo ni šetača kučića.

Pored parka, na ogromnoj (80 x 20 m) novoj blank-fasadi Pivovarne projektovao se automatski light-show. Samo za mene. Tivoli je od centra Ljubljane odvojen prugom tako da sam svakodnevno prolazio kroz podzemne prolaze ispod koloseka. Jednog dana su studenti javno išarali zidove prolaza divnim umetničkim grafitima-muralima, ne samo bojama u spreju, nego i četkicama, a mešali su boje klasičnim slikarskim priborom, u čančićima i koficama raširenim po prolazu. Sutradan, murali su bili gotovi, blistali su, a nigde nije bilo nijedne kapi prosute boje. Stidljivo, u samom vrhu jednog murala, pročitao sam pitanje „Can no one stop Bush?“, a dole, sasvim sitno, tvrdnju: „The war is not the answer“.

March 19, 2003, 1:12:26 AM

Mislio sam da vas ne izveštavam o jednom svom nezanimljivom skoku u Bugarsku. Onda sam shvatio da želim da sa vama podelim nešto što pripada svetu sasvim drugom od onog koji predstavlja vašu svakodnevnicu. Za slučaj da to nekog još može da zanima.

Elem, poslednjih dana februara, vozio sam bugarskim “putevima kojima se ređe ide,” i koji su toliko puni dupki, da neke mogu da posluže i kao klopke za slonove umerene veličine. U svakom slučaju, odmah posle granice upadoh u jednu takvu rupetinu zadnjim točkom [prednji sam uspeo da vrdnem volanom], i od felne (čelični deo točka) napravih nešto poput bugarske ruže s talasastim laticama. Uz tresak sličan eksploziji, odmah je spala tubeless-guma i moj poduhvat je imao sve izglede da propadne na startu. Nije bilo šanse da u kraju, koji se zove Krkarija, kupim novu felnu za Opel Astru! Ipak, imao sam sreću da u Kalugjerovu naiđem na kreativnog vulkanizatora koji je iščukao deformisani točak i dao mu potpuno novi, originalni oblik, sličan krugu, ali takav da napumpana guma samo polako ispušta vazduh.

S takvom inovacijom u rezervi, uspeo sam da, dopumpavajući neobični točak na svakoj pumpi sa ispravnim kompresorom, sledećeg dana stignem u srce Istočnih Rodopa. Na granici s Turskom, ima jedno rudarsko [u regresiji] mesto zvano Madžarovo, u sumornim brdima okovanim mrazom. Tamo, u nečem kao nacionalni park, posvećenom očuvanju orlova, lešinara i ostalih ugroženih ptica grabljivica, održavala se svebalkanska konferencija o zaštiti orla krstaša, i zato sam se uputio baš u Madžarovo.

Na putu do Madžarova, približavao sam se jednom naselju i, kad sam video tablu sa nazivom, samo što nisam sleteo u jarak. Bilo je to Žinzifovo! Vama ime sela možda ništa ne znači, ali je to mitsko mesto iz mog detinjstva, iz porodičnih igara “Zemljopisa”, koje smo kao deca obično igrali sa roditeljima tokom dugih putovanja vozom ili u planinarskim domovima dok napolju pljušte kiše ili veju snegovi. Kao što se možda sećate, u toj igri treba na odabrano slovo upisati državu, reku, planinu, naselje, biljku, životinju itd. Naravno da se najviše poena dobijalo na teška slova, kao što je npr Ž.

Moj tata je uvek pobeđivao, mahom zahvaljujući unikalnim i nemogućim imenima mesta, kao što je npr Žinzifovo. Nismo mu baš verovali da sva takva mesta postoje, ali isto se tako nismo usuđivali da posumnjamo u njegovu reč. Ja sam, međutim katastrofalno prolazio pokušavajući da u društvu samo svojih vršnjaka, a bez očevog autoriteta, proturim Žinzifovo. Napori da na raspoloživim mapama Bugarske javno nađem dokaz svog poznavanja geografskog diverziteta, donosili su mi samo razočarenje i, umesto rehabilitacije, opšte gnušanje nad mojim unfair igračkim pokušajima. Onda razumete koliko je bilo moje oduševljenje kada sam se in vivo našao in situ, doduše s malim faznim pomakom od pedesetak godina!

Žinzifovo je malo pomačko selo u Rodopima, a ime je dobilo po neobičnom nacionalnom prosvetitelju, moskopoljskom Cincarinu rođenom u Velesu kao Ξενοφῶν Τζιτζυφου (Xenofon Tzitzifu). Posle izvesnog kolebanja, opredelio se za probugarsku stranu makedonskog pitanja, promenio je ime u Rajko Žinzifov. Mnogi ga smatraju ruskim agentom (veći deo života je proveo u Rusiji i tamo je i umro). Moderni Makedonci iz bivše Jugoslavije nisu složni da li da ga smatraju svojom nacionalno-istorijskom ličnošću (jedna međuselska železnička stanica je po njemu nazvana, a izdata je i jugoslovenska marka s njegovim likom), ili nacionalnim neprijateljem i izdajnikom.

Na tu orlujsku konferenciju sa mnom je išla i jedna zanimljiva “ekološka” nevladina organizacija, čije se ime nažalost piše latinicom na pseudolatinskom NATURA BALKANIKA. Kada sam izrazio svoju užasnutost tolikim kapama (u latinskom postoji samo jedna reč sa K – Kalendae), objasnili su mi da je sad kasno da se menja, budući da je tako već urezano na pečatu, otštampano na poslovnim karticama, logoima i memorandumima, a uostalom, važna je suština, a ne tamo jedno slovce ili dva! Sedište NVO NB je u Dimitrovgradu/Caribrodu, a okrenuta je prirodnim i tradicionalnim vrednostima naročito u trouglu Niš–Sofija–Skoplje.

Orao krstaš je klasični orao, to je ona Aquila, koju su pobedničke legije s ponosom nosile, to je orao sa svih evropskih grbova (američki beloglavac je drugi rod), to je Aigle imperial, to je Imperial Eagle, i Kaiseradler i царски орел. Zanimaće vas zašto je kod nas krstaš.

Čudna je to tica. Ona se nekada davno u Srbiji prikučila selu, živela blizu ljudi i hranila se seoskim vranama, živinom, pacovima, hrčkovima, tekunicama i crkotinama. Slično kao roda, postala je tabu i zaštitnik sela, a selo je nju čuvalo. Selo je, gledajući kako se orlovi viju u visinama pred nailazak letnje nepogode uoči žetve, zaključilo da se to orlovi biju s alama [koje donose gradonosne oblake] i da ih odvlače ili teraju od svog gnezda s malima, koje je usred sela. Time ujedno štite selo i letinu od grada, koji je odvajkada najstrašnija pretnja siromašnom seljaku. Zato su se privilegovanim osećala sela koja imaju orla, i zato je orlovima praštana svaka odnesena kokoška. Ja se još sećam da šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka seljaci nikako nisu hteli da meni, strancu odaju gde je gnezdo krstaša, sve tvrdeći da nemaju pojma, kakav orao…

Orao pravi ogromno i teško gnezdo od debelih grana i zato mu treba staro veliko granato drvo blizu sela gde je klopa. Idealni su bili prastari seoski brestovi, koji su po pravilu bili zapisi, osvećena obredna drveta, s urezanim krstom na kori, do koga se nose krstovi u hristijanizovanim poljskim procesijama o značajnim praznicima. Takvo sveto drveće se zove još i molitva ili krst. Zato se orao, koji pravi gnezdo na krstu, zove krstaš. To nema veze sa krstarenjem po nebu, jer svi orlovi krstare, a samo jedan je orao na krstu.

Sredinom prošlog veka je u Srbiju stigla brestova kuga i pokosila sve stare brestove. Brestovi jednostavno umiru mladi i skoro da više nema nijednog starog drveta, kakav je bio Čarapićev brest na Avali na primer. Ja znam samo za još jedan brest stariji od 100 godina na ostrvu Vranjina na Skadarskom jezeru, gde bolest jos nije stigla! Ali tamo ne žive krstaši.

Orlovi su počeli da prave gnezda na krtim topolama, čak i bagremovima, a u Makedoniji i Mađarskoj ima nekoliko gnezda na visokonaponskim dalekovodnim stubovima. Odatle im gnezda padaju od oluje, a često im poseku drvo na kome je gnezdo [seče se najveće drvo jer daje najviše građe]. Više nema tabua, nema praštanja za ugrabljeno pile, a od grada se štite raketama. Orlove ubijaju, a konferencija u Bugarskoj predstavljala je dogovor za zajednički, balkanski plan za očuvanje i zaštitu orla krstaša.

Poslednje gnezdo koje znam, nalazi se na ogromnom hrastu [tepaju mu “cerić”] iznad Molovina, na zapadnom kraju Fruške gore. Selo je dugački niz kuća, na prisojnoj padini, a gnezdo tačno naspram sela, na brdu. Iz svake kuće se gnezdo vidi i svi u selu ga znaju. Ujutro, svako promoli glavu kroz prozor i gleda orlove. Prošle godine sam u ovo vreme bio tamo: gnezdo je stajalo na ceriću, ali su orlovi nestali. Ovih dana idem opet tamo da proverim da li su se možda vratili, ili je cerić u međuvremenu pojela testera.

Dotle, ja vas pozdravljam, po svim vašim gnezdima.

Naslovna slika: glava krstaša koju sam kao gimnazijalac nacrtao prema jednoj fotografiji u „Ilustrovanoj Politici“. 

18.04.2010 11:36

U godini 2010. Istambul je bio Prestonica evropske kulture, što mi je, krajem marta i početkom aprila, pružilo neke jedinstvene prilike. Osim toga, počinjalo je proleće, bašte su se beharale, vazduh je bio pun mirisa, ptice su se vraćale preko mora i počinjao je Međunarodni festival lala. Po svim ulicama i parkovima plamtele su lale.

Obično Holandiju zovemo zemljom lala. Nemojte to više da radite. Ne možete da kažete da vas nisam upozorio: Turska je bre zemlja lala. Kao cveće, kao biljka, lale su u Nizozemsku prenete tek u 16. veku. Holandija je samo zaslužna za njihovu komercijalnu i masovnu proizvodnju. Kult lala je otomanska tradicija. Lala je turska reč, kao i tulipan (od tulbend, muslin, lako i tanko platno). Na onom istom hipodromu, na atmegdanu, redovno su se održavale smotre, sletovi lalalstva i ostalog cvećarstva povodom sunećenja carskih prinčeva prestolonasledika. O ogromnom uticaju otomanske hortikulture na evropsku, slušao sam nedavno predavanje na jednom botaničkom kongresu u Antaliji. Malo je falilo pa da bude zanimljivo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Lale stambolske, 2010.

Lala ima ne samo po baštama, vrtovima, parkovima i ulicama Carigrada, nego naročito po tepisima, ćilimima, tanjirima, vaznama, činijama, lavorima, nošama, na šamijama i šalovima, šalvarama, jelecima, zubunima, kaftanima, kapama, knjigama, nakitu, … ma svuda gde god se vešta ruka potrudila da nešto ulepša i ukrasi. Nigde se to ne vidi toliko, koliko po čaršijama i pazarima stambolskim. Moram da priznam da sam odmah, smestivši se u hotel s pogledom, negde pred ićindiju, otišao najpre da se okrepim čajem na Bajazitovom trgu, a onda sam spontano otišao pravo u Kapali-čaršiju, u valjda jedan od najvećih orijentalnih „bazara“ na Svetu. Išao sam i posle ponovo. Ne znam tačno šta je to što me toliko privlači, ali znam da u bazar odlaze čak i oni koji se gnušaju tamošnje gužve, šarenila, buke, stalnog vabljenja trgovačkih kalfica, preterane familijarnosti, cenjkanja i straha od prevare i od secikesa.

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Uz asistenciju kalfe, Olja kupuje jastuke u Kapali-čaršiji, Istambul 2010.

Za sebe znam. Osim mojih nekolikih kapi cincarske i jevrejske krvi, koje me uvek i svuda vuku da se raspitujem za cene i, naravno „diskutujem o ceni“, opipavam i probam robu, ne mogu da odolim da ne kupim nešto što mi se na prečac dopadne, pod uslovom da mi ne samo ne treba, nego i da po mogućstvu ničemu praktičnom i ne služi. Najviše volim da predmet primetim kad je malo skriven, kako viri iza nečega, iz drugog plana izloga ili rafa, kad se ne vidi ceo nego samo njegov deo. Pa ne pokažem odmah da sam i šta sam spazio, nego prođem, … pa se vratim. Ni onda ne gledam direktno u to, nego kao preko njega, a kad mi priđe prodavac, ja se raspitujem za nešto drugo. On vidi da igram neku igru, lisac je, ali nije siguran da li zna koju. Pozdravim se i odem uprkos njegovom navaljivanju da za mene nađe pravu robu po dobroj ceni, pa dođem kasnije, posle ručka ili čaja, ili sutra ili za tri dana. Tada se pocenjkam pa kupim i tek tada otvorim svoju dušu punu obožavanja za taj nepotrebni predmet. Ispostavi se da su takvi predmeti dopune kućnim kolekcijama (lampi na zejtin, kapa, jastuka, bilo čega) ili su, još češće, pokloni bliskim osobama.

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

Carigrad 29Mar2010: Kapali-carsija

U dućanu tekstila, Kapali-čaršija, Istambul 2010.

Ponekad međutim, čovek u bazaru nenadano naleti na artikal koji mu je baš neophodan, koji mu upravo očajnički nedostaje. To se meni desilo u Kapali-čaršiji, posle nepunih četvrt sata od trenutka kada sam prvi put ušao. Bila je to kapa pogrešno zvana „talibanka“, a ispravno pakol. Nekada davno, kao mlad avanturista kupio sam takvu kapu u Kabulu. Onda su ih nosili mahom Nuristanci, čudan plavokos narod iz kedrovima obraslih planinskih dolina uz pakistansku granicu Avganistana. Dockan su primili islam (krajem 19. i početkom 20. veka), pa su ih većinski Paštunci zvali pogrdno Kuf’r. Bili su u moje vreme manje-više odmetnuti od kralja (šaha) i vojska me nije pustila da idem tamo. U vreme džihada protiv Sovjeta, pakol je postao popularan među mudžahedinima svih avganskih naroda (u borbi je praktičniji od tradicionalnog turbana koji se stalno odmotava), ali danas nijedan taliban koji drži do sebe nikad ga ne bi stavio na glavu.

Onaj pakol kupljen u Kabulu 1972. godine imao sam jedva dva dana, dok mi nije ukraden. Taman sam bio počeo da mislim da sam ga odavno preboleo, kad mi jedna klasičarka pre devet godina ozledi zaceljenu ranu jednom jačom foto-mistifikacijom. Tada sam shvatio koliko mi ta kapa nedostaje. Bezmalo 40 godina! I sad je, praveći se da sam iznenađen, spazim na istambulskoj Kapali-čaršiji, kako nošalatno leži na jednoj gomilici kapa. Mimo svog običaja i taktike, kupim je već u prvom naletu i čini mi se malo skuplje nego što inače vredi. Prilično mlitavo sam se cenjkao, plašeći se valjda da ću da se probudim. Neki psihoanalitičar pronašao bi mi da sam ove godine u Tursku i krenuo samo zbog tog pakola…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Kapali-ćaršija, Istambul 2010.

Kada sam prvo veče ulazio u Kapali-čaršiju, plašio sam se (posle jednog iskustva iz antalijskog bazara) da ću otkriti da se i carigradska čaršija promenila, da je izgubila svoj duh, autentičnost, a time i vrednost i privlačnost. U stvari, mnogi Carigrađani misle da se baš to dogodilo. Ja sam međutim zadovoljan što sam se uverio da se inercija ogromne mase Kapali-čaršije, kao i njen milenijumski kontinuitet, mnogo uspešnije odupiru globalnoj homogenizaciji i ujednačavanju ukusa kosmopolitskih turističkih hordi, nego što sam slutio. Štaviše, dobio sam utisak da se, za proteklih dvadesetak i više godina, profinila tamošnja tradicionalna zlatarska ponuda koja je u jednom trenutku bila na niskim granama. Zaista, sasvim sam srećan što mogu da objavim da je carigradska velika čaršija očuvala svoj osnovni duh i nije postala nešto drugo.

Carigrad 2Apr2010: Cicek-pasaz

Cvetni trg (Čiček-bazar), Bejoglu, Istambul 2010.

Mnoge su pijace rasute po Carigradu. Mene po navici privlače peškarije tj. belek-pazari. Dole, na Karakeju kraj mosta Galata ima ribarnica koje rade 24 sata dnevno tj. noćno, jer riba stalno pristiže. Tu, u prčvarnicama možete da jedete najsvežiju moguću ribu na svetu, pečenu ili prženu, a ni rakovi i školjke nisu za bacanje. Tamo sam jedno kasno veče jeo sveže skuše na žaru, nažalost bez vina (ne služe alkoholna pića).

Sećam se od ranije, da su u sezoni kada se sele palamide (na turskom palamut, a za strance „bonito„) na relaciji Crno more–Mramorno more, ribari iz čamaca prodavali filete palamida stojeći do kolena u ribi i promuklim glasovima nudili i hvalili svoju robu. Bio sam zadivljen kako oštrim noževima u dva poteza na svojoj podlaktici naprave dva fileta od jedne ribe teške preko kilo, a da pri tom ne iseku sebi vene. Neki su na samom čamcu imali raspaljen roštilj pa su odmah pekli i tako služili balik ekmek (ribu u hlebu). To je bilo toliko popularno (ukusno, zdravo i jeftino), da su specijalitet preuzele i roštiljdžinice ispod mosta. Ni one nisu točile alkoholna pića, nego su nudile šalgum, rozikasti, mutni raso od ukišeljene rotkve, odbojnog mirisa. Sada se to sve preselilo na drugu stranu Zlatnog roga, prema Sulejmaniji, i pretvorilo u restorane na vodi u vidu karnevalskih brodića. One nekadašnje kafanice ispod mosta prerasle su se u skupe (i zato prazne) fine restorane.

Ribarnice i pijace su markantne i s azijske strane, u Skadru (Iskidar) na Bosforu, koji je manje kosmopolitski deo Stambola. Smatra se da je očuvao svoj anadolijski duh, ma šta to značilo. Da bih to (nehotično) proverio ili demantovao, ušao sam u jednu radnju u tamošnjoj čaršiji da kupim jeftinu torbu u koju ću da smestim sve što sam kabasto nakupovao po drugim carigradskim čaršijama. Nije bio baš neki izbor i opredelih se da pitam za cenu jedne torbetine koja je u stvari bila veća nego što mi treba. Pošto? Po to. Ponudim bezobrazno nižu cenu, na šta prodavac postavi klasično pitanje, odakle sam? Kad ču, odmah bez reči pruži ruku, što znači da prestaje da se cenjka. Dok sam se ja čudio, on izvadi ofucanu ličnu kartu SFRJ, stari model, na kojoj je, kao mesto rođenja, pisalo TETOVO.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Plovidba Zlatnim rogom i Bosforom 2010.

Naravno, preko Bosfora nisam potegao te torbe radi, nego da bih se vozio redovnim brodskim prevozom (turski: skela) i malo uživao u panoramama Zlatnog Roga i svih carigradskih obala sa siluetama džamija, crkava, saraja, kiosaka i kula. A kad sam već prešao, svratio sam, sve vukući torbetinu (praznu doduše) u džamiju Jeni Valide (jeni znači nova, a valide je sultanova majka, pa je to nova džamija sultanove majke, ili džamija nove sultanove majke ili džamija majke novog sultana, ili….).

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide: turbe Gulmus, majke Ahmeda II

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide i Turbe Gulmuš, Istambul, Iskider 2010.

U stvari, to je bila Gulmuš, majka sultana Ahmeta III. Njeno turbe je odmah pored, sa žičanom kupolom, da bi komunikacija s nebom bila neometana. Ceo taj kraj je ženski, podizale su ga ugledne dame iz Harema, a neke su tamo ostale da počivaju u miru.

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Carigrad 1Apr2010: Iskidar (Skadar): dzamija Jeni Valide

Džamija Jeni Valide, Istambul, Iskider 2010.

Zadesio sam se u džamijskom dvorištu pred ićindiju i zatekao grupu žena koje čekaju valjda da se senke izduže dok ne budu iste dužine kao predmet koji baca senku. Odjednom mi priđoše tri devojčice sa školskim torbama i foto-aparatom, pitajući me nešto što sam ja razumeo kao molbu da ih slikam zajedno. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da ne traže to, nego da jedna od njih želi da se slika sa mnom. Verovatno skupljaju freak fotografije, što mi je bilo objašnjivo kada sam video sebe na slici koju je iz pozadine moja prisebna supruga Olja napravila u istom trenutku.

Uveče sam tamam stigao na seansu „vrtećih se derviša“ za koju sam, u Muzeju štampe, nekoliko dana ranije kupio skupe karte. To je danas jedna vrsta folklorne pretstave koju izvode KUDovi ili profesionalci čak i po kafanama. Ipak je veče bilo uzbudljivo, jer se stvara atmosfera srednjevekovne mistike jednog tipa koji je zapadnom turisti čak i geografski dalek, pa se onda, na sufističkoj podlozi Mevlaninoj, može unutra svašta pronaći ili dodati. Da bi iluzija bila potpuna, svetlost je vrlo slaba, a blic zabranjen (da derviše kobajagi ne probude iz transa), što je sve zajedno bila kazna za turiste. Iako sam došao dosta ranije, bilo je više prodatih ulaznica nego stolica u prostoru nepogodnom za pretstave. Srećom, imao sam dobro mesto, ali fotografije su jedva raspoznatljive. Tek se nešto bolje vidi na video-klipu snimljenom starim foto-aparatom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sufi-derviši u Muzeju štampe, Istambul 2010.

Posle sam večerao preko puta, u špansko-turskom restoranu. O turskoj hrani smem samo da kažem da je jedna od najraznovrsnijih u smislu diverziteta kulturnih uticaja i da ne smemo da zaboravimo da je današnja turska kujna nastajala kada je Otomansko carstvo držalo srednju i južnu Evropu, severnu Afriku i Bliski Istok. Mislim da nijedna evropska kujna ne pravi takva čuda od američkog povrća. Tursko pilznersko pivo „Efes“ neujednačenog je kvaliteta (kao i kod nas), a od vina vrednog pomena probao sam, u jednoj specijalnoj prilici, samo tračko belo „Selekcija“, što blago vuče na orah.