Saturday, August 22, 2006 8:10 PM
m i nepoznatim umetnicima koji su s njima imali punu slobodu da rade šta hoće. Do septembra će biti na najprometnijim mestima u Atini, a onda će se aukcijski prodavati muzejima, galerijama i komegod. Svakom ko poželi malanu kravu.
Mnogo je bilo zanimljivih izložaba ovog leta u Atini. Jedna mala a čudesna [opet bankarski sponzorisana] u Novom krilu Kikladskog muzeja – Karavađo i Karavađisti [„Caravaggio e Seicento”]! Da se smrzneš. S vrlo dobrom multimedijalnom studijom o Karavađu „Un genio in fuga” [bio je ubica i begunac do kraja kratkog života].
Istovremeno je u istoj kući bila i neobična pretenciozna izložba „Oblikovanje početka”, o paralelama [ponekad nešto nategnutim] morfologije arhaičnih (uključujući i arhajsku) umetnosti i savremene, čak i primenjene umetnosti i industrijskog dizajna. Pikaso, Henri Mur, Matis [viseće trake], Đakometi, Brankuzi, Derain, neki za koje nisam čuo… Na večnu temu spirale, bila je izložena moderna porcelanska činija za masline sa žljebom u vidu puža. Čim sam izašao, kupio sam jednu takvu u radnji u Hermesovoj ulici. Za početak oblikovanja. Kupio ekstra i malecku čašicu za koštice od maslinaka.
Ali mi je glavna egzibicija bio opet Botero, sad kao slikar, u Nacionalnoj galeriji, koja je i sama vredna posete. Pošao sam privučen idejom da ću videti njegovu Mona Lizu iz 1977, koju sam, po reprodukciji, smatrao karikaturom [ogromna detinja naduvana glava na malom telu i s tankim ručicama, potseća na MiraM]. Nije bila izložena, ali je bilo parodiranja drugih poznatih slika.
Dotle sam mislio da je suština u njegovim smirenim, ravnodušnim, beskonfliktnim divovskim skulpturama. Ništa od toga na slikama! Potpuno sam promašio! Ako su mu na slikama figure i mirne, to je zato što će se u sledećem trenutku nešto desiti, nešto strašno, kao let žene preko ograde balkona, ili će, kao na mojoj omiljenoj, bik i banderiljero potrčati jedan prema drugom, svaki iz svoje diagonalno odvojene i suprotno osvetljene polovine platna. U najboljem slučaju, žene i muškarci na Boterovim slikama nadaju se da će se konačno nešto desiti u provincijskoj svakodnevnici koju ne mogu da izmene. I dalje su im lica opuštena, a ako imaju grimasu [žena koja plače], ona je neprirodna [iskežena usta]. Kao naročiti, političko-protestni dodatak, čitava jedna prostorija Galerije bila je prepuna slika torture iz američkog zatvora Abu Graib u Iraku. Krv, batine, zubati psi pušteni na gole muškarce s brushalterima…
A sad vest o nečem sasvim drukčijem. Ima nekoliko godina kako žudim za jednim atinskim predmetom – srebrnom tetradrahmom iz zlatnog doba, onom na čijem je reversu sova kukumavka [Athene noctua]. Kao što već znate, nikako da je nabavim.
Odustao sam od originala i opredelio se za kopiju sa sertifikatom. Nisam nikakav kolekcionar, nisam ni numizmatičar. Jednostavno želim taj predmet koji mi se dopada iz raznih razloga. Ali sve se zaverilo da ga ne dobijem. To je jako tražena stvar, pa valjda je politika da se i ne rade velike serije replika, da im se ne bi oborila cena. Kad god sam bio u Atini, tražio samo u Numizmatičkom muzeju, a i u Arheološkom, i uvek je bio isti odgovor: imali smo do malo pre, nestalo nam je, naručili smo, ne znamo kada će stići, evo vam telefon da pitate, a možete naručiti i preko našeg sajta, itd. Ove godine sam prosto osećao da ću je kupiti, i samouvereno sam krenuo ka Numizmatičkom muzeju. Bio sam poražen kad sam dobio poznati odgovor. Međutim, nisam hteo lako da odustanem.
U istoj ulici je agencija za izdavanje sertifikata za replike. Odem tamo i u kancelariji u prizemlju nađem ljubaznu mladu ženu koja najradije posvećuje pažnju svojoj spoljašnjosti. I ona prodaje te kopije, ali je i njoj nestalo, naručila je, mogu da pogledam katalog pa da izaberem nešto drugo. Imaju i komplet od četiri drahme u različitim apoenima, od kojih je jedna ona moja, ali je cena četiri puta veća. Najljubaznije se ponudila da telefonom proveri kod nekoliko drugih distributera – ali mi je posle toga sa žaljenjem saopštila da ni oni više nemaju. Na moje pitanje da li bi mi izvadila iz kompleta onu jednu, a da posle, kad joj stignu, zameni novom, reče da misli da je to nemoguće, ali da će da telefonom pita svog pretpostavljenog, jer ona radi ovde tek nekoliko meseci.
Naravno da je pretpostavljeni rekao da ne može. Tada Olja, koja je bila sa mnom, dođe na sjajnu ideju da izađe iz kancelarije da bi popušila cigaretu, a ja službenici agencije obnovim i dopunim obrazloženje prednosti rešenja sa vađenjem jedne tetradrahme iz kompleta u pleksiglasu. Na kraju izrazih nadu da će ona ponovo telefonirati šefu i rekoh: da sam ja slučajno njen šef, teško da bih mogao ista da joj odbijem. Odmah se mašila za telefon i, čini mi se, znatno tišim glasom iscvrkutala se u šefovo uvce. Posle dva minuta, došao je šef lično i svojeručno mi bez reči izvadio tetradrahmu iz kompleta.
Kako je to divna para! Teška [20 grama srebra], divno se ugnezdi na dlanu [konkavna joj je kruna, gde je Atina pod šlemom], san snova… Kad je Olja opet ušla, nije mogla da veruje u preokret.
Onda je došlo vreme etapnog opraštanja od atinskih prijatelja, od Atine i od Grčke. Večera na vrhu jednog hotela u bulevaru Singru sa mladim Albandakijevima, s kojima smo se sprijateljili tokom dugogodišnjih poslovnih odnosa preko Prirodnjačkog muzeja. Od njih i njihovih roditelja kupovali smo predmete od plemenitog kamena za Bazar prirode u Galeriji na Kalemegdanu. Ne samo da su oni bili prijatno društvo, i da je večera bila izvrsna, nego je pogled na Atinu odande bio basnoslovan, kako u suton, tako i noću.
U povratku sam, vozeći na Sever, svratio na obavezne lokumades u Kamenoj Vurli. Jedna ogromna plaža naspram gornjeg kraja beskrajno dugačkog ostrva Evije, opervažena je špalirom taverni i kafea. Specijalitet su lokumades, loptasti uštipci zlatne hrskave opne, vrući, preliveni medom, sa sladoledom. Nemoj da bi neko prošao pored Kamene V kao pored turskog groblja. Poslednje zaustavljanje ispod Olimpa u Platamonu, za oproštajno doiskupavanje u toplom moru.
Požar koji me je ispratio kod Soluna nema nikakvu simboliku – nista nisam spalio za sobom.
Organizatori kongresa su za galantnu biljku-maskotu izabrali nežnu visibabu koja se naučno zove Galanthus. Ne slučajno. Područje severozapadno od Antalije je najbogatije visibabama i, dok nisu uvedena zaštitna ograničenja, odatle se navodno izvozilo po 70 miliona lukovica divljih visibaba godišnje, najviše u Englesku i Holandiju, gde svako želi da u proleće u svojoj bašti vidi prve, rane visibabe. Tamo su nas vodili na celodnevni kongresni izlet u planine Taurusa. Većina visibaba je već bila precvetala, ali sam zatekao još dosta šafrana i snega iznad 2000 m.
Ta slikarka neobičnog imena ima dugačku i komplikovanu prognaničku biografiju. Rođena je 1910. u Kosturskom kraju nedaleko Resena, gde je, u vreme pokušaja reformi u Turskoj, njen otac učitelj poslat da se bavi „nacionalnim radom“ bugarskog komiteta. Porodica je naravno grubo proterana u Bugarsku, čim je taj kraj oslobođen za račun Grčke. U Bugarskoj je postala perspektivni plovdivski slikar, ali je 1941. upućena u okupirano (ili oslobođeno, kako se gleda) Skoplje, gde je predavala u gimnaziji sve do 1944, kada je i odatle morala da ode, iz porodičnih razloga (tako joj piše u biografiji). U Bugarskoj je i napravila karijeru a zatim i zapala u nemilost. Počinje da se oseća oduvek Makedonkom, i emigrira u Skoplje odmah po osamostaljenju Republike od raspadajuće se Jugoslavije. Sve svoje slike poklonila je novoj nezavisnoj državi Makedoniji. Umrla je u Skoplju, u 94. godini života.
Putovanja, sasvim lično 