Voki Vasic

Mahdija ili Kršeno grne, na suški

Pre nešto više od dve nedelje otišao sam na, hm, letovanje – što odavno nisam. Jednostavno rešio sam da idem na pravo penzionersko letovanje, kao tipični balnearni turista. Ne da obilazim znamenita mesta i muzeje, nego da se – negde gde je u oktobru vrlo toplo – banjam i izležavam u ligeštulu u šarenom ladu i ne dižem se osim za ručak, da odem po koktel, po kafu i do mora da se bućnem. Dakle, nikakvi avan-turista nego pre kao apstan-turista (valjda abstent-turier). Izabrao sam jedan all inclusive hotel kraj Mahdije u Tunisu, u sasvim turističkoj zoni. Unapred sam rešio da ne pokrećem svoj derrière u potrazi za klasičnim starinama Carthaginis deletae, a za svaki slučaj sam proverio da je čuveni muzej Bardo – zatvoren zbog renoviranja.

Sunday, October 17, 2010 01:17

Mahdia: Mahdia Beach Hotel — Deo hotela u Mahdiji

S gnušanjem sam odbacio ponude Kontikija da me prijavi za dvodnevnu saharsku vratolomiju sa kamilama i džipovima. Ništa što bi moglo da me podseti na istraživačko lomatanje i moj uobičajeni terendžijski život. Nećete verovati, ali od svoje ornitološke optike poneo sam na put samo najmanji, gotovo pozorišni dvogled – nisam ni tice teo da gledam!

Ništa unapred nisam ni guglao o Tunisu, niti sam planirao da upoznajem „zemlju, ljude i običaje“. Čak sam se trudio da zaboravim i da sam pre deset godina bio još južnije u Tunisu, na ostrvu Đerba. Posle toga sam bio i u saharskom nacionalnom parku i rezervatu biosfere Đebel Bu-hedmi, gde se čuva jedno od poslednjih prirodnih i divljih jata ružičastovratih severnoafričkih nojeva. Na mene su međutim još veći utisak ostavile dve druge, neverovatno elegantne i ljupke riđe-bele dlakave saharske životinje: sabljorogi oriks i gazela dama, obe kategorisane kao iščezle u sasvim divljoj prirodi.

Umesto svega toga, poneo sam dosta knjiga za ležeće čitanje, najviše Agate Kristi ali, između ostalog, i jednog Eriha Kestnera i Dimitrija Obradoviča (!). Shodno tome, nije trebalo ni da dobijete nikakav moj „izveštaj klasičara sa puta po…“. Zapravo, bila me je sasvim prošla volja za opisivanjem događaja sa svojih putovanja. Nameravao sam samo „spavati, spavati. Možda sanjati.“

E, ali baš o jednom buđenju i moram da vam pišem. Jedne noći, u gluvo doba, probudim se i sednem u krevetu, sa utiskom da sam čuo vrisak.

Soba mi je bila u najmirnijem krilu hotela, a krevet blizu velikih otvorenih vrata od balkona koji gleda u tihi deo prostranog hotelskog parka, odakle nikad nikakva muzika ni buka nije dopirala. Osluškivao sam. U poluprobuđenoj svesti i pod uticajem literature koja mi je bila otvorena pored jastuka, to je bio vrisak posle koga treba da sledi povik „upomoć! ubistvo!“. Imao sam nejasan osećaj da prvo treba da ispitam francusku sobaricu koja je i otkrila mrtvog Ser Olivera u biblioteci i da obratim pažnju na tragove stopala u leji maćuhica pored prozora u prizemlju… (prevodioci Poaroovih slučajeva uvek napišu maćuhica umesto dan-i-noć).

A onda se, sasvim blizu, iz mraka ponovo razlegao jeziv krkljavi krik. Nije bilo sumnje da sam sasvim budan i nisam imao nikakve dileme o prirodi tog neljudskog krika. Provirio sam iznad ograde balkona i suočio se sa sablasnobelim licem i kao ugalj crnim očima koje su gledale pravo u mene.

Tiho sam se odvukao da uzmem fotoaparat i vratio se da pokušam da s kreveta slikam jednu kukuviju koja je bila na kazuarini naspram mog balkona. Kazuarina je egzotično drvo slično nekom četinaru. A kukuvija je najlepša sova, svilastobelog perja na licu i grudima (i celoj donjoj strani), dok je odozgo narandžasto-siva, posuta pegicama u vidu retkog sitnog biserja. U mraku se naravno to narandžasto ne vidi.

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini — Mahdijska kukuvija

Sve me je potsetilo na onu situaciju kada mi je lane, usred Beograda, na prozor sleteo sivi soko. Probudio sam i Olju, da uživa u prizoru, a i kao svedoka koji može da potvrdi ceo događaj. U tom su se vrišteći pojavile još dve kukuvije, od kojih je jedna donela sveže ulovljenog vrapca.

Taj kukuvijin glas i njen avetinjski izgled, glavni su uzrok svih sujeverja i znamenja zle kobi koja se vezuju za sove. Uopšte se nisu obzirale na sevanje mog slabunjavog blica i čitav sat nisu pokazale nameru da odu, nego su preda mnom obavile svoju toaletu i stajling. Slikao sam do poslednjeg ampera u baterijama fotoaparata.

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kukuvija na kazuarini

Dakle, ne vredi da ja odlučim da ne gledam tice. One dolaze da traže i gledaju mene! U stvari, počelo je to od prvog trenutka, one večeri kad se, dolazeći s aerodroma, hotelski minibus zaustavio pred ulazom hotela koji je sav obrastao u bršljan, bugenvilije i druge puzavice. Zagluhnuo me je žagor/žubor hiljada vrabaca. Ne znam da li se još iko od starijih čitalaca seća takvog predvečernjeg cvrkuta dživdžana koji se okupljaju na zajedničkim noćilištima u gustim krošnjama drveća u Beogradu. Ja pamtim iz detinjstva takve večernje horove na bagremovima u donjem delu Topličinog venca na Varoš-kapiji.

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: vecernji hor spanaca

Večernje okupljanje vrabaca u Mahdiji

Više nema tih vrabaca, a i da ih ima – niko ih od gradske buke ne bi čuo. Ovo na tuniškom hotelu je bio veći zbor vrabaca nego što sam ja ikad u svom ornitološkom životu video. Verujem da ih se svako veče okupi bar desetak hiljada.

Što je najzanimljivije, to nisu bili klasični, obični vrapci-pokućari, nego tzv. španski vrapci, kojih sam ja u životu video ukupno samo nekoliko stotina. Oni se nesrećnici gusto raspoređuju po granama, a svaki se nada da će ga u toku noći promašiti sova ili prevideti neka od mačaka. A usput, već dok dolaze iz velikih udaljenosti da prenoće baš na tom hotelu, presreću ih u vazduhu razni sokolovi i vetruške…

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: jednobojci — Pesma jednobojnog ćvorka

A ni to nije sve. Ako krenem na doručak, usput mi se prepreče i pevaju (kao da nije oktobar), tzv. jednobojni čvorci (specijalna zapadnomediteranska vrsta čvorka, koju sam sada prvi put u životu video). Ako ležim u hladu, iznad moje glave peva veliki svračak, a oko nogu mi skakuće kos. I tako dve nedelje. Propade mi odmor…

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: veliki svracak — Veliki svračak iz Mahdije

Mahdia: Mahdia Beach Hotel: kos — Kos mahdijski

Pod izgovorom da treba da kupim dve evenke svežih urama (u oktobru sazrevaju), odoh vozom (zovu ga metro) do Suse (Hadrumetuma). Tamo sam hteo da ručam i nekako nabasah na jedan „tradicionalni“ restorančić ispred samih zidina medine, a koji se reklamirao kao „100% tunisian food„.

Voz Monastir-Mahdija

Voz Susa-Mahdija

Mahdia: Station Metro Mahdia Z. T.

Voz Mahdia-Susa

Mahdia: Station Metro Mahdia Z. T.

Metro za Susu

Gazda je Olju i mene samo pitao da li ćemo ribu, jagnjetinu ili piletinu. Optirali smo za jagnjetinu i gazda je bez reči nestao. Uz salatu i brik (fil od krompira u kori, pa prženo) kelner nam je doneo i nešto teško, kao gvozdeni „štemajzl“, umotano u staniol. To je stajalo sa strane, a mi smo nagađali čemu služi i – kako će se ispostaviti – Olja je bila pogodila.

Posle dosta vremena, došao je gazda praćen asistentom-kelnerom, noseći u krpi jedno grne ili neglazirani ćup sa ušicama. Uzeo je onu staniolsku ćuskijicu i zveknuo po vratu ćupa, tako da su otpale i drške i zatvoreni grlić, ali je trbušasti deo ostao čitav. Iz njega je kelner pustio na slobodu pušeće se jelo koje se tako zaptiveno krčkalo u furuni. Odmah ga je posuo svežim naseckanim peršunom i crnim lukom. Unutra su bili u softu komadi mesa, krompir, paradajz i užasno ljute zelene paprike, koje međutim uopšte nisu zaljutile jelo. Bilo je prilično ukusno. Ne preporučujem tamošnje pivo u kriglama, koje po boji, ukusu i mirisu asocira na tečnost koja se može dovesti u vezu sa pustinjskom lađom hranjenom mentom. A mislim i da je bezalkoholno. Međutim, utisak je popravio miris jasmina koji odasvud dopire.

Susa: medina: krseno grne a la Susa

Odrubljeno grne

Sa olakšanjem sam se vratio plandovanju i lenjstvovanju u inkluzivnom hotelu. More je bilo toplo i čisto i uživao sam što u njemu brčkajući se ne osećam težinu. Znate li šta to znači? To govori koliko sam na suvom počeo da trpim gravitaciju! Naročito kad treba da ustanem iz niske fotelje ili iz auta. I sad sam prvi put razumeo matorce koji kao nešto plivuckaju u vodi do guše, dok je meni, dok sam bio mlad, to izgledalo potpuno besmisleno. Šta ćeš u moru ako ne skačeš, ne roniš, trkaš se s nekim ili bar pucaš nekome na gol? Sve dođe na svoje.

Izveštaj sa istog putovanja, ali sa težištem na informacijama o pticama, objavljen je pod naslovom „Mahdija: o nekim tuniskim pticama“ u magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 4, str. 38–39, Novi Sad 2010.

Spes bona

Razlog mog putovanja u Kejptaun bio je prilično delikatan, a moj boravak u Južnoj Africi krajnje osetljiv, kako po mom ličnom doživljaju, tako i po iskušenjima moje porodice i prijatelja.

Pitaju me iz Kejptauna zašto na blogu uopšte nema izveštaja sa velikih putovanja po Africi, a posebno što ih nema iz južnog dela tog kontinenta? Znaju da sam tamo bio, i da sam stekao druga do groba (srećom bez hronične upale zgloba), znaju sve, ama hoće to i da čitaju.

Pa, ima više mogućih razloga. Južnu Afriku posetio sam krajem prošlog i početkom ovog milenijuma, dakle pre nego što sam obavio većinu putovanja o kojima sam dosad izveštavao na blogu. U stvari, tek posle povratka iz Južne Afrike osetio sam tu želju da delim lična iskustva s novih putovanja. To putovanje u Južnu Afriku, kao i sva ona pre njega, ostala su za sad nekako u senci. Samo retko kad iskoče, izvučena nekim starim jelovnikom, fotografijom, uspomenom ili ovako, direktnim izazivanjem kome je nemoguće odoleti.

Sem toga, razlog mog putovanja u Kejptaun bio je prilično delikatan, a moj boravko-oporavak u Južnoj Africi krajnje osetljiv, kako po mom ličnom doživljaju, tako i po iskušenjima moje porodice i prijatelja. Osećaj za dobar ukus bio je taj koji mi nije dopuštao da brže-bolje javno delim pacijentsko-rekonvalescentske utiske iz Kejptauna. To ću se usuditi tek uz pomoć geparda iz Palerma, mnogo godina docnije. Posle sam se dodatno opustio, pišući o putovanju u Prčanj i okolo njega.

Štaviše, trebalo mi je punih osam godina da počnem javno da govorim o svom putovanju u Južnu Afriku. Prvo predavanje, više kao otvaranje, pod nazivom „Sećanje na jedno putovanje dobre nade – Kapske planine“ održao sam 25. marta 2008. uveče, u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu. Tekst koji sledi ima, po sadržaju, više od nekoliko sličnosti s tim mojim predavanjem.

Dolazeći u Kejptaun sa aerodroma, kroz prozore automobila posmatrao sam, pod letnjim poznonovembarskim suncem, grad za koji je u tom trenutku bila vezana sva moja nada. I, po budućem običaju, pažnju sam vezivao za nevažne pojedinosti. Tako sam zapazio da na kućama nema ni funkcionalnih dimnjaka ni vidljivih uređaja za klimatizaciju. Ovaj grad ima idealnu klimu, mudro sam zaključio, i odmah osetio izvesno spokojstvo – neću se ni preznojavati ni smrzavati. Od toga većih briga nisam imao.

Kejptaun: Idealna klima

Kejptaun – Capetown je “Grad na Kejpu” a taj Cape je Cape of Good Hope odnosno Rt Dobre Nade. Spes bona na starim mapama. Spes bona – Dobra Nada i zvanično je geslo Kejptauna. S obzirom na prirodu mog puta, ta napadna simbolika mi je zadavala muke. U stvari, plašio sam se svojih nadanja. Znate onaj užasno glup osećaj posle izgubljene utakmice, ne zato što je od daleko boljeg protivnika izgubio tim na čiju pobedu ste secovali za sve pare, već što ste se uopšte ponadali da može da pobedi. Bio sam u zamci: nisam mogao da se ne nadam, a samo nade sam se i plašio. Pa sam se unvatio za kejptaunski princip: kad zahladni – ne grejemo, kad otopli – ne hladimo, i zadovoljno se zavalio na sedištu Ford Mazde svoje sestre i zeta. Ostali putnici su se i inače čuvali da mi ne upute ni najkraći ispitivački pogled.

Kejptaun: Đavolja čuka, Stona planina i Lavlja glava (Good Free Photos)

Na afrikanskom Kaapstad, iKapa na kosanskom, grad je sa najlepšim položajem i sa impozantnim obrisom planina u svom zaleđu. Ta čuvena silueta opčinjavala je stare moreplovce koji su se, u svojoj mukotrpnoj dobroj nadi, satima sporo približavali Kejptaunu savlađujući moćnu struju Bengvela. Ako su kretali u neizvesnost, u Indiju i dalje na Istok, ta tačka im je izgledala kao sudbinska – odatle nema odustajanja, ostaje im samo da se nadaju dobru. Ako su se vraćali, taj grad na rtu im je bio najava srećnog povratka kući. Ali samo daleka nada. Čekalo ih je još blizu desetak hiljada milja ćudljivog okeana (vidi naslovnu sliku). Ali ja u trenutku koji opisujem ni tu čarobnu siluetu još nisam bio video. Auto se popeo uz jednu dugu strmu ulicu, naglo skrenuo i odmah se zaustavio ispred kolske kapije koju je trebalo otvoriti. Bio sam stigao novoj, privremenoj kući.

Unutrašnji eksterijer kompaunda u Jaružnoj ulici Kejptauna, decembra 1999. (levo Branko, u sredini Miša).

Sad je vreme za slovensku antitezu: već vam je jasno da ovo neće biti još jedna od priča uz vatru. Moje putovanje u Kejptaun, prvo je na koje nisam pošao ni iz radoznalosti, ni poslom, ni iz avanturizma, čak ni iz besa. Nego od muke. Da bi mi operisali srce. Pa ipak neću pisati ni o srcu ni o operaciji, nego najviše o tim planinama oko Kejptauna. Ja sam u stvari i dan-danas fasciniran kapskim brdima. I nisam jedini…

Bez obzira na pominjanu gradsku devizu, ipak na zastavi Kejptauna nije obližnji Rt Dobre Nade, nego su njegova brda. Pravilnije bi bilo da je gradski poklič: Mons Mensa (Table mountain, Trpeza ili Stona planina)! Jer to je dominirajuća planina iznad Kejptauna, prikazana na zastavi tog grada, kao zaravnjeni deo nekog razvučenog EKGa!

U stvari, to je front od tri reljefne celine, s leva na desno: Đavolja čuka (1000 m) – Stona pl. (1087 m) – Lavlja glava (ili Glava šećera, 669 m), a na engleskom i afrikanskom: Devil’s Peak – Table Mountain – Lion’s Head; Duiwelspiek – Tafelberg – Leeuwen Kop. Iako nisu jako visoke, te planine deluju impozantno, jer se dižu takoreći iz mora.

Sea South Africa Table Mountain Beach Cape Town

Međutim, Mons Mensa postoji i kao sazvežđe Trpeza, jedno od najjužnijih, nazvano upravo u slavu planine sa koje je prvi put osmotreno.

Sazvežđe Mensa (Till Credner CC-BY-SA-3.0)

Moram da priznam da nikad nisam imao dovoljno mašte da na noćnom nebu među zvezdama prepoznajem likove (figure) sa nebeskih mapa. Naročito imam problem da prihvatim da se Severnjača nalazi na vrhu duuugačkog lisičijeg repa nasađenog na medveđe telo. U Kejptaunu bar sa tom zvezdom nisam morao da se bakčem. Za uzvrat, novi prijatelj Piter mi je, nisko nad horizontom kejptaunskog Durbanvila, pokazao – Južni krst. Kao svaki Severnjak, bio sam vrlo uzbuđen i nisam se više ni trudio da među sitnim i bledunjavim zvezdama konstruišem bilo koji oblik koji bi podsećao na astal.

Magična je ta Stona planina, a vidi se iz celog starog Kejptauna. Ne samo njen astal, nego i stolnjak. Zaista, od prepodneva pa do večeri, vršni delovi planine privlače i kondenzuju okeansku vlagu u vidu mekog čipkastog astalskog čaršava. Zahvaljujući tome, klima je prijatnija, vegetacija bujnija, zemlja u podnožju plodnija. Osim toga, tom se vlagom stalno napajaju izvori pitke vode. Uostalom, Kejptaun je i osnovan kao stanica za popunjavanje zaliha vode za brodove Holandske istočnoindijske kompanije.

Stolnjak Trpeze i njegov uticaj na mikroklimu Kejptauna

Te impozantne planine sa tri strane zaklanjaju kejptaunsko staro gradsko jezgro zvano gradski čanak (City bowl). Sa zapadne strane, duž obale Atlantika, kao zaštita se proteže ogromno žućkasto telo lava koji se prućio na svoj desni bok.

Opruženi kejptaunski lav

“Moja” bolnica se 2000. zvala City Park Hospital. To ne znači “Bolnica u Gradskom parku”, nego je to Bolnica na gradskom parkingu ili, kako bismo mi rekli, Gradskogaražna bolnica, jer se nalazi na ogromnoj višespratnoj javnoj garaži u centru Kejptauna u srcu Gradskog čanka. Sada se zove Memorijalna bolnica Kristijana Barnara. Nož u srce mi je zarila dr S. F, žena s neverovatno majušnim ali veštim šakama. Glavna specijalnost su joj bile neonatalne rekonstrukcije maleckih srdaca.

City Park Hospital

Naravno, i bolnica je okružena onim fantastičnim planinama. Vidi se sa tih brda i sva se brda vide iz nje. Nekoliko dana sam kroz staklo buljio u te vrhunce i maštao da ću da se pentram po njima. Spes bona, spes vacua.

U bolnici su mi prvog dana rekli: “Nemoj da se uplašiš. Svakog dana u podne, sa onog brda opali top”. Ha! Ja da se uplašim? Ime brda sa topčićem je Signal Hill, a taj deo se baš zove Lavlja zadnjica (Lion’s Rump).

Kejptaun i Stona planina sa Signalnog brda

Iako je Menza apsolutno veličanstvena, najviše me je privlačila provokativna, asimetrična vrletna kupa Lavlje glave, naročito od trenutka kada sam pušten iz bolnice. Zapravo, stanovao sam ispod samog Lajons-Heda. Sa terase sam ga gledao. Ujutro, uveče i u podne. U dosadašnjim izveštajima sa terenskih putovanja nisam mnogo pominjao svoje planinarske izazove, osim možda na Galičici i na Kavkazu. Moram da priznam da me uvek sekira ako mi se iznad glave nadvija nešto na šta se nisam ispeo.

Lavlja glava

Čim su saznale da sanjam trenutak kada ću se oporaviti toliko da mogu da se uzverem lavu na glavu, moja jedina sestra i verna ljuba su me obavestile da sutra zorom polaze da osvoje taj vrh. Bez mene, naravno. Ja neka se odmaram i uživam. Nije to još za mene.

Za utehu, donele su mi fotografije sa Lavske glave. Čak i dokumente o svom bestidnom ornitološkom bavljenju jednim kompromitovanim crvenokrilim čvorkom, Onychognathus morio.

Uspon na Lavlju glavu (Miša u tamnoj majici, Olja u beloj).

Ni do danas se nisam popeo na Lavlju glavu… Sad valjda razumete zašto dugo nisam mogao ni da pomenem Južnu Afriku.

Za iskupljenje, ponudile su mi turistički izlazak na Table Mountain, pomoću žičare. Ako obećam da se neću udaljavati bez nadzora. Šta sam mogao? Obećao sam.

Žičara za Stonu planinu

Došavši gore, izvršio sam smotru, ne samo tamošnjih crvenokrilih čvoraka, nego i dasija ili damana, smešnih debelih kratkonogih životinja koje kao lude skaču po stenama. Za tu svrhu imaju kramponirane šapice koje nikad ne proklizavaju. Damani (ili dasiji) spadaju u životinje poput kunića (koje zovemo zekama) u Evropi, panda u Aziji, koala u Australiji ili rakuna u Americi, koje kao da su dizajnirane za dečije plišane igračke. Odmah ih zavolimo i pripišemo im sve najlepše osobine.

Stoni čvorci i damani

Nedavno sam u Londonu bio u poseti svojoj sestri i zetu, 18 godina posle svog boravka kod njih u Kejptaunu. U spavaćoj sobi sam zatekao jednog drvenog suvenir-dasija, donešenog iz Afrike. Potpuno spontano sam ga uzeo i počeo da ga gladim rukom. Sasvim je bio miran i uživao je.

Londonski Daman 2018.

E pa tako se i na vrhu Stone planine, oko terase restorana kod terminala žičare, odigravao jedan obostrano prijatan nesporazum. Čoporci damana su se okupljali da moljakaju turiste za poneki ogrizak od užine ili ručka. Odmah bi ga zgrabili i pojeli, a zatim opet zauzeli pozu „na gotovs“ očekujući sledeću porciju. Turisti to tumače damanskom zahvalnošću i osećaju se plemenito („Gladnog nahraniti“, prvo je delo milosrđa). To posetioci rade pored table na kojoj piše da je zabranjeno hraniti divlje životinjke i tice.

Pogled odozgo, sa Stone planine, ničim ne može da se plati. Ne verujem ni da postoji još jedan takav na Svetu.

S prezirom sam, s visine, gledao na bednu Lavičku glavičku, duboko dole…

Lavlja glava iz ptičije perspektive

Ima međutim nešto veće u tim planinama, vrednije od njihovog izgleda i pogleda sa njih, a što izaziva strahopoštovanje. Možda samo uobražavam da se u njima i pred njima, u njihovom prisustvu, oseća prastaro vreme, ono što dugo traje, a ipak, i baš zbog toga, nosi u sebi strašnu prolaznost. I više od prolaznosti, to je konačna neponovljivost. Ne uzbuđuje nas kratkoća života efemernog leptira, jer znamo da će se svakog proleća pojavljivati novi i novi leptiri. Ali erozivna prolaznost jedne od najstarijih planina na Svetu, stare trista miliona godina, šest puta starije od Himalaja, jeste konačna.

Tejbl Mauntin je samo za jedamput.

Kao nadoknada za propuštanje Lavlje glave, na kraju sam završio u Lavljim šapama, a bolje nisam ni zaslužio. Ogromni granitni obluci, stotinama miliona godina brušeni morem, kišom, vetrom, gotovo su pretvoreni u skulpture, u svoju suštinu.

Lavlje šape

Sivi stranac

U mom udžbeniku putologije sa putovanjistikom, u statutarnom poglavlju, u Članu 1. piše da svako ima pravo da putuje i da bude putovan. Ako vas to zbunjuje, preporučujem staru, opširniju verziju teksta Konstitucije, koja kaže da ko putuje, sreće druge ljude, a ko ne putuje, nego sedi kod kuće, njega sreću oni koji tuda putuju.

Dosad sam obično pisao izveštaje o događajima sa sopstvenih putovanja ili onih odmah po završetku puta. Ovog puta javljam o događaju koji se odigrao bez moje inicijative.

August 8, 2009 18:54

Ne obzirući se na rizik da me namrznete što malo-malo pa ja o ticama, reših odmah da podelim s vama jedan za mene strašno uzbudljiv događaj. Sedim tako ja za mašinom (na šestom spratu, u Miročkoj 2, pored Taša), kad li nešto tresnu u prozor s desne strane, baš pored kaveza sa moja dva metuzalemska papagaja. Pogledam, kad ono nije Poov gavran na Paladinoj glavi nego sivi soko (Falco peregrinus) na usijanom limenom simsu. Malo ošamućen, upiljio se čas u mene čas u papagaje. I ne kaže ništa.

Rod Falco ima poreklo u latinskoj reči falx, falcos – srp, po oštrim srpastim krilima kojima ovaj soko seče vazduh. Latinska reč peregrinus znači stranac a korišćena je za slobodne podanike Rimskog carstva koji još nemaju formalno državljanstvo Rima. Sivog sokola je Englez Marmadjuk Tunstol tako nazvao navodno zato što srednjevekovni sokolari nisu uzimali mlade ptice iz gnezda, već su ih hvatali zamkana na prolazu, i smatrali ih strancima.

Sivi soko je na ovom blogu već pominjan više puta – u izveštajima iz Berlina, Palerma i iz Tbilisija.

U srpskoj epici sivi soko se redovno pojavljuje kao simbol, metafora, personifikacija, u slovenskoj antitezi, u alegorijama, metamorfozama ili na druge načine. Neočekivanom ptičijom alegoričnom antitezom počinje jedna od najstarijih junačkih pesama koju je objavio Vuk 1845, ona čuvena pesma o propasti carstva srpskoga, ključni mitski trenutak opredeljivanja istorijskog puta celog srpskog naroda:

Poletio soko tica siva
Od Svetinje od Jerusalima,
I on nosi ticu lastavicu. 
To ne bio soko tica siva, 
Veće bio svetitelj Ilija; 
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od Bogorodice, 
Odnese je caru na Kosovo,
Spušta knjigu caru na koleno,
Sama knjiga caru besedila: 
Care Lazo, čestito koleno! 
Kome ćeš se privoleti carstvu?

Sivi soko, kao metamorfozirani neumrli sveti starozavetni prorok, ili tačnije njegova personifikacija, glas je direktno s Neba na kome se odlučuje ishod istorijske prekretnice oličene u velikoj Bici naroda.

Ja znam da postoji par ili dva sivih sokolova u Beogradu i da se hrane golubovima, ali mi nijedan nije nikad zveknuo u staklo i nasrtao na papagaje. U svim knjigama piše kako plemeniti sivi soko isključivo lovi tice u letu, na brzinu i veštinu. Nigde ne kaže da soko pilićari po kokošinjcima i papigarijumima. Uzmem fotoaparat i počnem da ga slikam kroz duplo staklo. Iznenadilo me je da se nije plašio. Pogledam mu noge i vidim da nema nikakav prsten, što bi značilo da nije pitoma ptica zbrisala iz neke odgajivačnice.

Ali vidim nešto drugo: da na desnoj nozi nema dva prsta, što znači da ne može da lovi pravi plen (i da je, bar dok mu nije rana zacelila, morao da nečasno vadi ptice iz kaveza i golubarnika). Kažu da svi tigrovi i lavovi ljudožderi imaju deformaciju vilice tj. zubala ili su hromi, pa ne mogu da love jak i brz plen nego napadaju decu i ljude-mekušce.

Izađem tiho i polako na terasu i slikam ga sa strane. Vidim da izgleda da mu ni leva noga, na kojoj ima sve prste, nije baš potpuno funkcionalna. Sad mi bi žao te disabled tice (palo mi je napamet da mu dam starijeg papagaja, što bi za njega tj. papagaja bila takoreći herojska smrt).

Po perju bih rekao da je to mlada ptica u trećoj godini i da se nekako snalazi i tako kljakav. Sigurno je gladan, ali mu creva nisu prazna, jer ih je na moje oči praznio.

Nastavio sam da ga slikam (prislanjajući objektiv na staklo, da smanjim reflekse, ali sam dobio refleks objektiva).

Izgleda da mu je dosadilo slikanje pa je odleteo na dimnjačić preko puta, naspram crkve Sv. Marka. U tom mi se potrošiše baterije. Stavio sam ih da se pune, a soko, eno ga, još je na odžaku s druge strane. Smrkava se, a nesrećnik će tamo i da spava.

Pod nazivom „Soko na usijanom limenom simsu“, nešto izmenjen tekst objavljen je 08.08.2009. u 19:57 na Blogu B92 http://blog.b92.net/text/11460/Soko-na-usijanom-limenom-simsu/

Među Suancima i ostalim Đurđijancima

Zadatak našeg tima bilo je osmatranje i rekognosciranje situacije i promena koje nastaju ili će nastati u prirodi i među stanovništvom usled rada postojećih i izgradnje novih hidrocentrala i dalekovoda, a o čemu su nam dotad na raspolaganju bili samo pisani izveštaji. Pored terenskog izviđanja, obavljali smo razgovore s lokalnim predstavnicima investitora/graditelja i opština.

Monday, October 30, 2017 02:55

Vratih se s još jednog puta u Gruziju. Sad je to bila terenska poseta raznim mestima značajnim za moje učešće u, sećate se, studiji uticaja razvoja gruzijskog energetskog sistema na prirodnu i društvenu sredinu. A to mi daje priliku i da s vama podelim malo novih utisaka.

Prva stanica našoj maloj ekspediciji, smeštenoj u dva udobna japanska krosovera, bila je Mestija, varoš na 1500 metara nadmorske visine, centar Gornje Svanetije (Strabonova Σουανία), najzabačenijeg i najvišeg kavkaskog naseljenog područja. Putovali smo od Tbilisija deset sati i posle ludačke vožnje stigli kasno po noći u hotel na jednom ćuviku iznad grada. Prilaz hotelu smo jedva u mraku pogodili, jer je bio u vidu neobeleženog neasfaltiranog vijugavog puteljka. Pošto večerasmo – usput smo stali samo na jednoj neverovatnoj pumpi na autoputu i još jednom da na brzinu pojedemo neizbežne hačapurije, popeh se u sobu, otvorih vrata i izađoh na terasu.

DSCN9030 — Usputna benzinska stanica, 23. okt. 2017.

Možda se neko seća mog izveštaja od pre sto godina – iz Sanđiminjana, toskanskog gradića sa mnogo čudnih kula. E pa, sa terase hotela ugledao sam noćno-kavkasku verziju Sanđiminjana, samo što su, umesto sa brežuljka, iz svetlucave varoši u tamnoj, dubokoj ledničkoj dolini, izranjale desetine osvetljenih kula! Jedva stigoh da škljocnem iPadom po tom magičnom prizoru, kad opštinski fenjerdžija tačno u ponoć pogasi svetla rasvete, a kule u trenu nestaše kao fatamorgana! Nisam mogao da dočekam zoru, da mestijske kule ponovo vidim.

Kule su gotovo ravnomerno, ali u grupicama posejane po celoj varoši. Sve su slične građe, iako su zidane od jedanaestog (možda i devetog) do trinaestog veka. Kvadratne su osnove, kamene su i blago se sužavaju prema vrhu. Imaju tri do pet spratova. Na najvišem je krunište sa mašikulama – otvorima za sipanje vrele vode ili ulja, bacanje kamenja i streljanje opsađivača u podnožju kule. Krov na dve vode izvorno je bio pokriven kamenim pločama, a koliko sam video, sad se koriste savremeniji materijali.

Mestija: kule 24. okt. 2017.

To su odbrambene porodične kule u koje se sklanjala čeljad, vrednosti i zalihe, a kuća i štale su ostavljane nebranjenim. Dakle, nije se grad ili selo branilo kao celina, nego pojedinačne familije. Osvajači i pljačkaši su obično dolazili iz stepa, ali i kao razbojnici iz susednih kavkaskih plemena. I inače, gorštački violentni Svanci bili su skloni međusobnim krvnim zavadama tako da je potreba za kulama mogla biti redovna. Navodno, vendeta nije ni danas sasvim iskorenjena. Svanci su mala etnička zajednica koja, pored gruzijskog, govori i svoj, svanski jezik. Ponosno ga čuvaju ali samo u usmenom obliku (ne postoji pisani svanski).

Mestija 24. okt. 2017.

Iz mesta Mestije kao baze, obiđosmo gorje i podgorje Svanetije i tesne a duboke doline gornjeg i donjeg sliva reke Enguri, jedne od dveju najvećih u Gruziji. A kraj Miholjskog leta redom je palilo sve moguće boje koje kavkaske šume mogu da ponude, dok je iznad stalno svetleo sneg i led. Dok smo se vijugavo peli i spuštali planinskim putevima, povremeno nam se ukazivala basnoslovna Ušba (4690 m), prekasno me izazivajući da se na nju ispnem.

Gornja Svanetija 24–26. okt. 2017.

Već na prvom koraku dočekalo nas je iznenađenje: postavljeno kamenje na putu. Nije bila baš prava barikada, ali dovoljna da naši automobili ne mogu da prođu bez oštećenja. Okolo je stajala grupa od oko 25 neraspoloženih ljudi. Kasnije smo videli da su srušili i jedan drveni most. Bili su iz obližnjeg sela i protestvovali su, ne po svojoj ekološkoj svesti, nego zbog neispunjenog obećanja – trebalo je nešto da dobiju, a nisu. Neki insajder im je dojavio naš dolazak. Nije bilo ni policije ni novinara, pa mi je izgledalo kao idealna prilika za nasilje bez svedoka.

Protestna zaseda 24. okt. 2017.

Izašli smo iz kola i dok smo neuspešno objašnjavali da ne zastupamo investitora već lokalne ekološko-socijalne interese, nonšalantno smo peške prešli preko onog kamenja. Onda su s druge strane prepreke, iz logora gradilišta koje smo krenuli da posetimo, poslali dva vozila da nas pokupe s druge strane prepreke. Naši vozači su svoja dva auta odvezli na bezbednu udaljenost, odmakavši se izvan vidokruga gnevnih seljaka, i ostali da čekaju naš povratak. Na isti način smo se i vratili, bez gubitaka. U međuvremenu se okupilo duplo više protestujućih. Bilo je poučno.

Naš tim na Nenskri 24. okt. 2017.

Na samim gradilištima i na mestima na kojima će se ona otvarati, dočekivani smo od početka prijateljski, ponekad srdačno, uz uobičajenu oduševljenost izvođača projektom i njegovim značajem, koje su smenjivale žalbe na nerazumevanje, zastoje u finansiranju ili na neregulisanost postupaka za obeštećenje stanovništva. Jednom smo bili zadržani na ručku u kantini gradilišnog logora od kanti, tj. metalnih kontejnera. Među inžinjerima i radnicima bilo je i Beograđana.

Po opštinama u koje smo odlazili da ispitamo trenutno stanje i moguće posledice po lokalnu prirodu i stanovništvo, bili smo dočekivani po nešto drukčijem obrascu. U pompeznim provincijskim palatama primani smo u velikim salama, a domaćini su počinjali sastanak smrtno ozbiljni, namrgođeni i skoro neljubazni. Ni kafa nam čak nije nuđena.

Sasatanak u opštini Mestija 25. okt. 2017.

Ali, kako je razgovor odmicao, tako su se opštinari opuštali i raskravivali, shvativši da smo bezopasni i da ne tražimo od njih ništa osim informacija. Počinjali su iskreno da govore o problemima, a na kraju se sve završavalo veselim grupnim fotografisanjem i grljenjem. Ponegde su hteli čak i da nas vode na ručak, ali smo morali da odbijemo jer smo žurili na sledeće odredište.

U opštini Zugdidi 26. okt. 2017.

Tako je bivalo i u Sanetiji Gornjoj i Donjoj, ali i u Rači, Lečhumiji i Imeretiji, u svim okruzima koje smo posetili. Upečatljiva je bila poseta najvećoj brani u Gruziji (visine 271,5 m) i drugoj po veličini u svetu, završenoj pre tridesetak godina na reci Enguri. Primio nas je direktor koji je na tom položaju 27 godina.

Brana Enguri 24. okt. 2017.

Kuriozitet je da su brana i akumulaciono jezero u lojalnom delu Gruzije, dok je sama centrala nizvodno, u samoproklamovano-nezavisnoj i samo od Rusije priznatoj otcepljenoj gruzijskoj pokrajini Abhaziji, oko koje su vođeni skorašnji ratovi. Abhazijci moraju ipak da šalju struju Gruziji, zadržavši dogovoreni ušur, jer bi u protivnom Đurđijanci ispustili vodu iz jezera.

Tamo sam ponovo čuo da se narodima ratovi ne isplate.

Hačapuri

Tri dragocene sedmine naše ekipe činili su Gruzijci meraklije. Pored dvojice vozača, bio je tu naš vodič i prevodilac Tato, sveznajući i vrlo obrazovani business development manager u dvadesetim godinama. Oni su u svakom mestu znali gde je dobra klopa i šta treba naručivati. Uveče bi povremeno slistili nepojmljivu količinu gruzijskog piva i ruske votke (zajedno). Raspoloženje je bilo izvrsno.

November 2, 2017 03:37

E pa ta gruzijska reka Rioni, i u svom srednjem, mirnom toku nailazi na prepreke u vidu prečaga drukčijeg geološkog sastava i pravi katarakte. Posetio sam jedan takav i prilično nepromišljeno ga razgledao izbliza, zajedno s međunarodnom grupicom svojih saradnika. Reka se preliva preko greda od neke na površini meke ali vodootporne, glinovite i ljigave stene, gradeći hučne i dopadljive slapove.

Rioni: katarakta

Jedan član naše ekipe, koji nije ni Beograđanin niti je Gruzijac, okliznuo se, upao u jaku i brzu vodu i jedva se, uz pomoć ostalih, izvukao (ne mogu reći na suvo, jer je sve bilo mokro, a još je i sipila kišica), pre nego što ga je Rioni odnela u Crno more. Izgubio je samo naočare i nešto dotadašnjeg samopouzdanja. Mi ostali, srećni što se to nije nama desilo, bili smo učtivi i do kraja putovanja mu nismo pominjali incident, ako se izuzme moje kratko Tu vas bien? Na šta sam dobio njegovo tiho ça va. Da je to bilo na brdovitom Balkanu, verovatno bi mu neko uputio ono besmisleno srpsko pitanje “kako pobogu nisi pazio?”, na koje naravno i nema pametnog odgovora.

Veću navalu adrenalina međutim izazivala je svakodnevna i svakonoćna vožnja uskim kavkaskim putevima na kojima vas iza svake okuke (a ima ih onoliko) čekaju krave (sitne, kao naše buše), konji, psi, skotrljano kamenje, zaustavljeni automobili, kamioni, sve vrste teške mehanizacije, sanke (da sanke, iako na putu snega nema, sa ujarmljenom volovskom zapregom), istovaren građevinski materijal (uvek na vašoj polovini puta), ili prosto tog dela puta uopšte i nema, odronio se i oburvao dole u reku. I nikad ništa od toga nije obeleženo, niti noću osvetljeno. U tom trenutku vam naravno u susret dolazi ogroman kamion natovaren stoletnim bukovim trupcima.

Na putevima Gruzije

Sjajni vozači Beso i Piro savršeno su vladali svojim mašinama vozeći suludom brzinom (100km/h kroz sela) i za celo vreme puta nisu ni ogrebali automobile. Nemoćan na mestu suvozača, uzdao sam se u sudbinu. Kad sam ga pitao da li mora da vozi tako brzo, Beso mi je rekao – da, inače nećemo stići do jutra.

Vozači Piro (s kapom) i Beso (bez kape)

Tri dragocene sedmine naše ekipe činili su Gruzijci meraklije. Pored dvojice vozača, bio je tu naš vodič i prevodilac Tato, sveznajući i vrlo obrazovani business development manager u dvadesetim godinama. Oni su u svakom mestu znali gde je dobra klopa i šta treba naručivati. Uveče bi povremeno slistili nepojmljivu količinu gruzijskog piva i ruske votke (zajedno). Raspoloženje je bilo izvrsno.

Tato_Prevodilac_BusinessDevelopMngr — Tato, dragoman

Svaki ručak ili večera počinje hačapurijima. To su obično okrugle tanke i meke i slasne lepinje punjene sirom, koje se serviraju vruće, isečene na kriške, kao pica, ali ih ima i drugih oblika. Kvalitet im zavisi od sira (u Tbilisiju sam nailazio i na sasvim bezukusne). Postoji i varijanta sa dinstanim mlevenim mesom, ali se, po meni, ona ne može meriti sa dobrim hačapurijem sa sirom. Izuzev u jednom slučaju, kada je s mesom u filu bilo i pržene slanine.

Uz predjelo se obično naručuje i slavni sir sulguni, u vidu niske elastične pogače takođe isečene na kriške. Postoji i varijanta tog sira izvučenog u oble trake, kada dobije izvesnu žilavost. Jede se sirov ili pržen, pečen, dimljen, a stavlja se i u razna jela. Od toplih predjela, popularan je redak kačamak sa sirom, koji mi se manje dopao (imam predrasudu – traumu iz detinjstva – od kačamaka, proje, popare i drugih sirotinjskih jela iz gladnih posleratnih beogradskih godina).

Od jela od mesa mnogo su hvaljeni ražnjići na žaru, neizgovorljivo zvani mcvadi. Navodno se meso prethodno marinira u soku nara. Ocenio bih ih osrednjim. Nešto više su mi se dopala jagnjeća i svinjska rebarca.

Jako sam bio srećan kad sam jednom, privučen imenom u jelovniku, naručio čiži-piži. To je na buteru pržena džigerica s razmućenim jajetom, lukom, paprikom, sirom i možda još nečim, sve u zemljanom tavčetu. Takođe je bila ukusna neka vrsta mućkalice od šampinjona i povrća, zaboravio sam kako se zove. Vrlo je interesantna “srpska” salata koja se u nekim krajevima začinjava sitno mlevenim orahom (u pojedinim delovima Gruzije mnogo se gaje i jedu orasi). Nisam sasvim siguran, ali možda onda u salatu i ne ide zejtin.

MuckalicaSampinjoni — Šampinjoni „na mućkalicu“

Kao poslednje jelo iznose se kinkali – kao džinovski ravioli ali u obliku bošče ili duvankese stegnute na vrhu. Prave se od testa bez jaja, napune zabiberenim mlevenim mesom, bace u kipuću vodu i vade čim isplivaju, da testo ostane al dente. Jedu se bez preliva, prstima ih držeći za stisnuti vrh (koji se ne jede), ali su preveliki da celi stanu u normalna usta. Treba veštine da se pri prvom zalogaju odnosno ugrizu, rastresiti fil ne prospe iz ostatka kinkalija. Nisam se oduševio.

Desert na kraju ručka nije uobičajen. Od gruzijskih slatkiša najprimamljivije su mi izgledale čurčhele – neka vrsta osušenog tamnocrvenkastog sudžuka (kao u nekadašnjim “orijentalnim poslastičarnicama”) sa jezgrima oraha (ili lešnika ili nečeg sličnog) u sredini, pravljenog od mešavine izmuljanog grožđa i brašna i oblikovanog u vidu brojanica ili kobasica, a obešenih za konac (kojim su nanizani orasi). Prodaju se u bombondžinicama, neumotani i nezaštićeni i vise kao sveće u voskarskim radnjama. Delovali su mi prašnjavo i nehigijenski pa ih nisam kupio da probam, a mislim da sam pogrešio.

13798833273_e05e030871_o — Čurčhele (young shanahan CC BY 2.0)

Na nekoliko mesta sam pio izvrsno točeno, malo mutno gruzijsko pivo. Gruzija je međutim zemlja vina, od vajkada, od pronalaska vina. Među vrlo popularnim je Saperavi od istoimene loze, vrlo suvo, pomalo teško vino. Među najskuplja crna vina spada Kvančkara, prirodno poluslatko vino koje ima i svoju suvu varijantu. Kad sam prolazilo kroz varošicu Ambroluari, video sam spomenik tom vinu. Nepotrebno je da vam kažem da sam doneo dve flaše. I bela vina su vrlo dobra, a tamnobelo suvo vino Šuamta, zapamtio sam po neobično gorkom, zanimljivom ukusu. Čuvenu gruzijsku komovicu zvanu čača – nisam probao, ali konjak jesam, a znao sam ga “od malih nogu”.

Spomenik kvančkari

Gruzijci danas najviše piju kafu “amerikano”. A “ruski čaj” je u stvari bio gruzijski crni čaj. Potsetio me je na samovar i detinjstvo, na nedeljni čaj “kod baba u Francuskoj”. Ulici, naravno, koja se sad zove Žorža Klemansoa. Francuza. Nedeljni čaj je, u mom detinjstvu, bio događaj koji se iščekivao i nije se propuštao. Dok je baba bilo. Bila su to redovna velika porodična okupljanja triju generacija kod triju sestara u crnini. Kad neko pomene srećno detinjstvo, ja pomislim na nedeljni čaj. Niko više ne ume da pravi takav čaj.

Pred kraj putovanja po Gruziji, na svakom koraku se videlo odmicanje jeseni. Boje su tamnele, osim lišća ruja, koje je bilo sve crvenije. Po verandama seoskih kuća u nižim krajevima visili su nizovi narandžastih kakija – “japanskih jabuka”, ostavljenih da se suše i blede na vetru i sve bleđem suncu.

Sušenje kakija

U Kolhidi

Verovatno je da od Kolhide nema zemlje u koju bi jedan punokrvni Klasičar otišao s više uzbuđenja i nemirnije mašte. E pa, sticajem okolnosti, uputih se poslednje septembarske nedelje prvi put tamo, nažalost sasvim nehrizomaloderičnim poslom. Dobio sam naime jedan konsultantski (uticaji na environment) posao u velikom nacionalnom projektu razvoja energetskog sistema Gruzije. A to je značilo da sam svih dana od jutra do mraka sedeo po kancelarijama i salama za sastanke nadleštava i agencija uz mnogo čekanja i praznog hoda.

09-Oct-2017 02:05

Napolju je Tbilisi (ili Tiflis) hučao i ključao, a ja sam ga video uglavnom kroz prozore poslovnih zgrada, Palate Vlade i automobila kojim sam prevožen tamo i amo. Samo sam jednog poslepodneva bukvalno odbio poslušnost i pobegao da prošvrljam gradom. I samo još jednom smo se pola sata grupno prošetali pešačkom ulicom Joane Šavteli i isto tako pešačkim Mostom Mira posle korporativnog ručka (takvi su bili svi ručkovi i večere, pa nisam ni lokale mogao da biram). Sve fotografije sam pravio iPadom jer nisam, pored kao đule teškog laptopa o ramenu, nosio još i svoj glomazni fotoaparat. Kao za pakost, stalno je bilo tmurno i kišovito.

Ipak, pomislio sam da bi svoje skromne preliminarne utiske vredelo da podelim sa svima koji nisu dosad bili u Gruziji, a i sa onim drugim.

Milionski Tbilisi je uzavreli grad u haotičnoj tajkunsko-tranzicionoj izgradnji suprotstavljenih arhitektonskih pravaca, kojoj je glavna odlika potpuno razdvajanje forme i funkcije i apsolutna sloboda pompeznih oblika. Ako vidite monumentalnu palatu u obliku jata letećih tanjira u sletanju, ili još bolje, u vidu onih tanjira koje žongleri vrte na štapovima, kako da pogodite da je to zgrada Vlade Gruzije? Još više ćete se iznenaditi njenom totalno fantastičnom unutrašnjošću.

Palata Vlade Gruzije

Ili, ono što spolja izgleda kao džinovska odbačena račva sulundara, krije u sebi koncertnu dvoranu i izložbene sale. Kad naiđete na šarenu džamiju koja kao da je iz Samarkanda, znajte da to nije džamija, niti je to ikad bila, nego kupatilo.

Istovremeno se grade nove verzije tradicionalne arhitekture – zgrade na sprat ili dva, pa i više, zidane od cigle s naknadno dodatim drvenim verandama i svakojakim dodacima. Autentične zgrade tog tipa, obrasle trno-ružičnim puzavicama, tužno su skrivene u zapuštenim sokacima iza kulisa bučne i šljašteće tbiliške skadarlije u rejonu Dzveli, namenjene turistima. Sve je to pomešano s glomaznim i strogim javnim i stambenim zgradama iz carskih i sovjetskih vremena.

A propos, i u Gruziji se odvija živa revizija nacionalne istorije. U izvanrednom Narodnom muzeju, u koji sam samo uspeo da utrčim i istrčim, video sam da postoji velika izložba “Ruska okupacija”, ali nisam imao ni volje ni vremena da je pogledam. Čuo sam da su Đurđijanci na mukama šta da rade s Muzejem Josifa Džugašvilija u rodnom mu Goriju, i da su zasad ostavili sovjetsku postavku.

Crkve u Tbilisiju se jedine ne menjaju. I najnovije se grade u tradicionalnom stilu, sa osnovom grčkog krsta i povisokim kupolama. Ušao sam samo u jednu, Kašveti, posvećenu Sv. Đorđu. Bila je puna, sve žene su bile zabrađene, za vreme službe su mnogi (naročito muškarci) iznenada padali na kolena, krstili se i odmah ustajali. Ostao mi je zapamćen taj zvuk udara kolena o kameni pod crkve. Po ćoškovima sam video da ima vernika koji su neprekidno klečali s čelom na podu. Gruzijci su hrišćanstvo primili već u 5. veku.

Saobračaj u Tbilisiju je nešto najluđe što sam video. U velikim avenijama sa uredno iscrtanih osam traka, vozači voze u bar deset kolona, ne obaziručći se na crtice na asfaltu. I kad nije gužva, najradije voze tako da im te linije prolaze između levih i desnih točkova. Pri tom stalno menjaju trake uz minimalnu upotrebu migavaca. U taksijima nema taksimetra. Rasprava o visini cene obavezan je završni deo vožnje.

O hrani i gruziskim vinima (i konjaku) jednom drugom prilikom.

A švrljajući onog jedinog slobodnog popodneva Abanotubanijem, najstarijim delom Tbilisija oko termalnih izvora i kupatila, naleteh na neveliku fontanu sa bronzanom skulpturom u obliku kugle na kojoj leži mrtav fazan, a na njegovim prsima trijumfalno stoji soko. Obradovao sam se tom kolhidskom ornitološkom znamenju. Fontana je zapravo obeležje mesta na kome je po predanju osnovan grad Tbilisi u 5. veku. Kažu da je Iberijski (ona kavkaska Iberija) kralj Vahtang Gorgasali, poželeo fazana za ručak. Pustio je svog sokola da ga ulovi, ali je ovaj zajedno s plenom pao u vrelu vodu termalnog izvora, tako da se fazan odmah ošurio i skuvao. Po jednoj verziji, soko se nije skuvao i doneo je već zgotovljenu divljač gospodaru. Ovaj se toliko oduševio da je osnovao svoju prestonicu na tom mestu. Uostalom, na starođurđijanskom t’pili znači toplice. U raznim varijantama legende, stradao je i kraljev soko, a postoji i verzija s jastrebom obučenim za lov.

Tek što sam bio seo da popijem zeleni gruzijski čaj s pogledom na sokolsko-fazanski istorijski šedrvan i okolna kupatila, naišla su dva devojčurka i jedno momče koje je na ruci držalo mladog jastreba, sputanog na sokolarski način. Jedna od devojaka primeti na stolu cigarete moje saputnice, pa zatraži da se ogrebe. A ja za uzvrat dobih dozvolu da fotografišem zasužnjenog jastreba.

Fazan kod nas nije domorodac već nevoljni naseljenik iz Azije ili barem iz Kolhide. Zato je i naučni naziv fazana Phasianus colchicus. A otkud mu ime fazan? Pa, po jednoj reci, iako fazan nije ni rečna ni barska tica. Rioni se danas zove ta reka (gruzijski რიონი, nije greška – u gruzijskom pismu nema velikih početnih slova).

Već na sledećem, ovog puta terenskom, putovanju u Gruziju, otišao sam na tu reku. Naslonivši ruke na od kiše mokru ogradu mosta, uzalud sam pogledom i dvogledom tražio nešto što bi moglo da liči na fazana. Istovremeno sam osluškivao ne bih li čuo makar udaljeni „ga-gak“, zov fazanskog petla, sličan zvuku klaksona starih automobila. Ništa. Samo sam na podlakticama osetio neprijatnu vlagu koja mi je kvasila rukave.

Rioni

Ispod mene je tiho proticala ta najveća, celom svojom dužinom gruzijska, reka. Izvire na skoro 3000 m visine pod najvišom krestom Kavkaza, probija se kroz klisure i klance njegove južne strane mahom u pravcu zapad-jugozapad i, posle 327 kilometara, završava se u Crnom moru, razlivajući se po njegovim niskim obalama. Pričalo se da su te nekad malarične močvare bile glavni razlog što bogata antička Kolhida (u zapadnom delu današnje Gruzije) nije svojevremeno izrasla u moćnu kraljevinu.

Tu reku prvi pominje još Hesiod u svojoj “Teogoniji” iz osmog veka pre naše ere, pod imenom Fasis (Φάσις, genitiv Φᾱ́σῐος). Po Platonu (u delu “Fedon”), Sokrat je izjavio da se poznati svet prostirao od Herkulovih stubova (Gibraltara) na zapadu, do Fasisa na istoku, a Anaksimandar i Herodot su Fasis smatrali granicom između Evrope i Azije. O tome sam razmišljao na onom mostu i činilo mi se zaista da s one strane reke počinje nešto drugo…

Po toj kolhidskoj reci fazan je dobio starogrčko ime φασιανὸς ὂρνις (fasijanska tica), u latinskoj verziji phasianus, jer su ga Grci, a zatim i Rimljani, tamo u svojim kolhidskim kolonijama prvi put videli. U novolatinskom čitanju se phasianus obično izgovara kao “fazianus” (s između dva samoglasnika čita se z). S malim modifikacijama, to helensko-romansko ime postepeno je ulazilo u sve jezike, kako se azijska vrsta fazan veštačkim naseljavanjem od antičkih vremena širila po Evropi i drugim kontinentima. Bio je idealna lovna pernata divljač. Unošen je i iz drugih delova Azije, ali je prvobitno ime ostalo zauvek.

U tom me prenuše dozivi mojih kompanjona. Pokazivali su rukama prema nebu. Visoko, naspram tamnih poznooktobarskih oblaka, jedan ravnodušni jastreb tromo je preletao iz Azije u Evropu, s jedne na drugu stranu doline reke Rioni.

Deo ovog teksta o fazanu objavljen je u Detliću br. 14, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2017), pod naslovom „Kako je fazan dobio ime“.

Berlin, East

Malo se ko, od mlađih posetilaca ovog bloga, još seća Zapadnog Berlina, i da je postojao i Istočni Berlin odvojen najčuvenijim zidom posle Kineskog, sa bodljikavim žicama, mitraljeskim gnezdima i minskim poljima. Rušenje tog zida zapamćeno je više kao manifestacija, gotovo kao festival, sa komadima išaranog betona kao suvenirima. Te 1978, zid kojim je Zapadni Berlin bio opasan, bio je opasan, ozbiljan i neprijatan simbol Hladnog rata i ravnoteže dveju nemilosrdnih sila. Trajanjem je postao svakodnevnica podeljenih Nemaca, a meni je u ono vreme izgledao kao neumitna i večita stvarnost za koju se više i ne postavlja pitanje zašto postoji.

Uzbuđeno sam otrčao kod kolega i kod šefa Odeljenja za taksonomiju i biogeografiju Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” u Beogradu, držeći u jednoj ruci tek pocepanu veliku belu kovertu, a u drugoj poziv sa pristupnim formularima za učestvovanje na sveornitološkom kongresu u Zapadnom Berlinu, kroz dve godine, 1978. Meni kao tridesetogodišnjaku u stvari nije ovo bio prvi poziv na svetski kongres ornitologa. Dobio sam bio poziv i za Petnaesti međunarodni ornitološki kongres koji je održan u Hagu 1970, ali sam tad bio u vojsci. Sledeći, Šesnaesti, održavao se u dalekoj Kamberi 1974, ali nisam uspeo da nađem nikog ko bi mi platio tako skup put.

Zapadni Berlin mi se činio blizu, Odeljenje Instituta u kom sam radio nije tad bilo sasvim bez para i otuda moja čvrsta nada da ću najzad imati priliku da vidim na okupu krem tadašnje svetske ornitologije, i čujem najnovije rezultate istraživanja ptica i uživo slušam izlaganja starog Konrada Lorenca, Ernsta Mejra i ostalih pisaca knjiga koje su menjale pogled na svet ptica sredine dvadesetog veka.

Zato mi je kao privlačna avantura zazvučao predlog prijatelja i novosadskog ornitologa Josipa Šotija da XVII Congressus internationalis ornithologicus (Nemci su tradicionalno održavali latinski kao lingua franca u nauci) koji će se u Zapadnom Berlinu održati 4–11. juna 1978, u organizaciji International Ornithological Committee, pratimo iz baze u suprotnom, Istočnom Berlinu.

Šoti je naime tamo redovno odlazio jer je radio doktorat na Humboltovom univerzitetu, pa je dobro poznavao prilike. Glavna ideja bila je sasvim prozaična. Za zapadnonemačku marku dobijale su se četiri istočnonemačke, što je stanovanje i ishranu u Istočnom Berlinu činilo bagatelnim, nasuprot Zapadnom Berlinu koji je važio za jedan od najskupljih gradova na Svetu. Praktično, tim trikom bismo svoje skromne budžete uvećali četiri puta!

Radovao sam se boravku u Istočnom Berlinu i iz još jednog razloga: u njemu su podelom grada ostali svi čuveni berlinski muzeji! Drhtavica me je obuzimala pri pomisli da ću svojim očima gledati vitrine Prirodnjačkog muzeja, i izložbe na Muzejskom ostrvu (Museuminsel) na Špreji, na kome su Stari muzej, Stara galerija, Pergamonski muzej i Bodeov muzej.

Jedina neudobnost te genijalne ideje nalazila se u nužnosti svakodnevnog prelaženja vojne demarkacione linije preko ozloglašenog Grenzübergangsstelle (graničnog prelaza) u Friedrichstraße, koji je sa američke strane bio poznat kao Checkpoint Charlie (Charlie kao vojnička mnemotehnička zamena za C, na naslovnoj fotografiji). To je bio jedini prelaz za strane državljane. Bila mi je poznata surovost istočnonemačkih policijsko-vojnih “grencera” (Grenztruppen) koji su savesno satima maltretirali i ponižavali svakog ko bi morao da prelazi iz jednog u drugi Berlin. Ne svakog, rekao mi je mudri Šoti, idi i izvadi službenu vizu.

I zaista, samo na osnovi službenog naloga svog Instituta, dobio sam dinštvizu (Dienstvisa) i s njom sam, kako će se kasnije videti, bez zadržavanja prelazio granicu. Naime, u komunističkoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, službene vize i naloge za službena putovanja u inostranstvo dobijali su samo provereni partijski kadrovi, a grenceri su smatrali da je isto tako i u komunističkoj Jugoslaviji. Samo što mi nisu salutirali kad sam prolazio. Čak su preskakali i deo redovne procedure podvlačenja ogledala na točkićima, kojim su proveravali da nema pokušaja da se s donje strane poda automobila nešto ili neko ne prošvercuje. Da su oni ljudi koji se uopšte ne šale, pokazivali su širom otvorenim vratima sobička kroz koja se video ginekološki sto, spreman za pregled svake sumnjive prelaznice granice.

Smestivši se u ružnom ali potpuno konfornom, tipskom iznajmljenom stanu u Istočnom Berlinu, požurih u Zapadni, u Kongresnu halu u parku Tirgarten. Već na prilazu, zastao sam zadivljen. Kongresshalle, ili kako su je Berlinci prozvali kad su je dobili – trudna ostriga, ličila je spolja na malo šta drugo sem na svoj nadimak. Da, dobili su je na poklon od Amerikanaca, a projektovao ju je 1957. svetski arhitekta Hju Stabins. Ulazeći u tu školjku, nisam ni sanjao da će njen gornji kapak da se sam od sebe uruši nepune dve godine kasnije i da srećom/nesrećom usmrti jednu jedinu osobu i povredi samo još nekoliko. Kao što nisam mogao da zamislim ni da će Zid koji su im darivali Sovjeti, Berlinci uspeti da razlupaju kroz dvadesetak godina. Kongresna hala je brzo obnovljena. Zid nije.

Kongresshalle, Berlin — Obnovljena Kongresna dvorana u Berlinu (DXR, CC-BY-SA-3.0)

Sa izvesnim sažaljenjem, slušao sam kako mi jedan istočnonemački kolega, po mom tadašnjem mišljenju krajnje naivno, u poverenju priča kako će uskoro doći dan kad će za 24 sata Nemci s obeju strana srušiti Zid. A naivan sam tada bio samo ja. Bilo je to za večerom na koju sam bio pozvan. Domaćici sam bio poneo kutijicu čokoladnih slatkiša After Eight, tada vrlo popularnu u Beogradu. U Zapadnom Berlinu su mi je vrlo luksuzno upakovali kao poklon. Namerno sam poneo skroman prezent koji ne obavezuje.

Kad sam domaćici predao kutijicu, ekstravagantno je držeči uspravno – domaćica je prebledela, pogledala u muža, pa opet u mene sa izrazom strašne nelagodnosti. Ona to ne može da primi, govorila je uzbuđeno, večera koju je spremila sasvim je skromna. Ja sam bio potpuno zbunjen i promucao kako je to samo jedna sitnica… Kakva sitnica, parfem nije sitnica, zna ona koliko su skupi parfemi, govorila je, gurajući prema meni neraspakovani poklon.

Shvativši idiotsku zabunu, rekoh joj da to nije parfem i da otvori paketić. Kad je to učinila, obli je još gori talas postiđenosti. Naime, ona je, posle mi je ispričala, žarko želela After Eight, koji je poznavala samo kao zabranjeno voće, sa primamljivih reklama zapadnonemačke televizije – one zabranjene u Istočnom Berlinu, gde se gledala ilegalno, iza spuštenih roletni i utišanog tona! Ova neprijatnost sa srećnim ishodom, ipak je svima upropastila raspoloženje, pa je prvih pola sata proteklo u mučnoj atmosferi. A onda je, malo po malo, sve krenulo kako treba.

37315198610_818fdc20d7_o — After Eight, Schokoladen Museum Köln

Predsednik Kongresa bio je Donald S. Ferner, profesor na Vašingtonskom državnom univerzitetu, a generalni sekretar Rolf Nering iz zapadnoberlinskog Zoološkog vrta. Bio sam neraspoložen prema Neringu. Dve nedelje pre početka kongresa javio mi je, izvinjavajući se, da su morali da skinu moje predavanje s dnevnog reda kongresnog Simpozijuma o urbanizaciji ptica jer je, zbog velikog broja prijavljenih referata, broj referata smanjen na prosečno pet po simpozijumu. Za uzvrat, ponudio mi je da svoje rezultate prikažem na posteru. Nisam prihvatio. Nije mi bila nikakva uteha što nijedan od trojice ostalih učesnika iz Jugoslavije nije imao prihvaćen referat. Bio sam povređen, ali sam shvatio da mi to daje veću slobodu da trčkam od jednog do drugog od 36 simpozijuma i slušam ono što mi je u tom trenutku najzanimljivije.

17MedjOrnnKongrWBerlin5Jun1978 — Jugoslovenski učesnici 17. Međunarodnog ornitološkog kongresa, Zapadni Berlin 5. juna 1978. S leva na desno: VV, Ivan Tutman (Dubrovnik), Ištvan Pele (Zrenjanin) i Sergije Matvejev (Ljubljana/Beograd).

S tim mislima sam se umešao u gužvu od preko hiljadu ornitologa iz celog sveta koji su se tiskali pod svodovima Kongresne hale na haotičan način. Rušio se kod mene već potkopan mit o Nemcima kao savršenim organizatorima. Lepo je ipak bilo iznenada se sresti sa starim poznanicima i kolegama iz sveta i Jugoslavije. Pored nas četvorice koji smo bili zvanični učesnici Kongresa, bilo je i nekoliko “padobranaca”. Pale su i šale na moj račun, što sam naivno platio nepotrebnih 300 DM (približno 200 današnjih EUR) kotizacije, kad su pristup svim događajima imali i oni koji nisu ništa platili.

Foto Image151 — Doktor Sergije Matvejev (desno), Berliner Zoo 1978.

Drugog dana zove mene genSek Nering i kaže da je Kongres formirao fond za pomoć učesnicima iz nerazvijenih zemalja i uruči mi pozamašnu sumu maraka iz tog fonda. Kad sam to ispričao “padobrancima”, oni otrče kod Neringa da i oni dobiju džeparac, platiće kažu kotizaciju. Žao mu je, odgovorio je Nering, ali to je sad unmöglich… Svejedno, počastili smo se svi Jugosloveni ručkom u obližnjem danskom restoranu, mislim da se zvao Kopenhagen, na šta je otišlo skoro pola mog bonusa.

Uspeo sam da pratim samo neke od simpozijuma čije su me teme zanimale više od drugih. Te teme sam kasnije uključio u svoja predavanja na Biološkom fakultetu (i u ispitna pitanja).

Dosta vremena odsedeo sam i u velikoj bioskopskoj sali gde su se bez prestanka puštali filmovi o pticama, najviše i najbolji iz produkcije Džefrija Bosvola iz Prirodnjačke jedinice Bibisija u Bristolu. Njega sam upoznao nešto ranije i vodio ga (i vozio) po Šaskom i Skadarskom jezeru u Crnoj Gori. Bio je neverovatan čovek. Napustio je školu sa 16 godina da bi se posvetio pticama kao pomoćni čuvar u jednom rezervatu. Prvog sina krstio je Peregrine (sivi soko)! Kad nas je, na Šaskom jezeru, u povratku uhvatio snažan vetar u kljun lošeg čamca s još gorim veslima, posle jednog sata zapinjanja ruke su nam obojici bile iznemogle i u plikovima, a bili smo dalje od odredišta nego kad je vetar počeo da duva.

Onda se javila Džefrijeva žena Pamela, koja je dotle ćutke i mirno sedela na pramcu. “Daj da ja pokušam, ja sam celo detinjstvo provela na moru jedreći s ocem.” Pogledah u Džefrija, ali on je već pružao veslo Pameli. Ravnodušno i ravnomerno, Pamela nas je, bez vidljivog napora, iako s krivim veslom, dovela do drugog kraja Šaskog jezera, do mesta gde smo ostavili auto. Tražio sam, iskreno zabrinut, da joj pogledam dlanove. Umesto rana koje sam očekivao, video sam neozleđene nežne ruke jedne dame. A ja sam dotad uobražavao da umem da veslam! Jedva sam držao volan tokom vožnje do Petrovca gde smo bili odseli.

Džefri i njegovi filmovi ostavili su veliki utisak na mene. Toliki, da smo, samo tri godine kasnije, Ivanka Ilić urednica u redakciji Školskog programa RT Beograd i ja, pokrenuli seriju filmova “Životne zajednice” a kasnije i “Priroda Jugoslavije”. Prvi filmovi bili su “Obedska bara 1” i “Obedska bara 2”. Bilo je to pre 37 godina, mnogo ranije od digitalne ere.

Jednog dana sam pobegao s Kongresa, da bih posetio ornitologa Gotfrida Mauersbergera u istočnonemačkom Prirodnjačkom muzeju. Iz političkih razloga, nije mu bilo dozvoljeno da dođe u Zapadni Berlin na Kongres. Uopšte je bilo malo ornitologa iz tadašnjeg Varšavskog pakta. Mauersberger je bio prvi saradnik i nastavljač velikog Ervina Štrezemana na mamutskom projektu „Atlas rasprostranjenja palearktičkih ptica“. Od 1960. do 2003, u izdanju Nemačke akademije nauka, izašlo je 20 fascikli sa mapama 226 vrsta ptica. Cilj edicije je bio kartiranje granica rasprostranjenja ptica tako što će biti ucrtan svaki pojedinačni nalaz. Nikad ništa slično nikom nije uspelo. Ni pre ni posle toga. Moj učitelj Matvejev, a pomalo i ja, slali smo podatke za taj atlas. Ja sam tada u Istočnom Berlinu jedini put video Maursbergera uživo, iako smo se povremeno intenzivno dopisivali. Bio je srdačan, krupan, veliki (u oba smisla) i veseo čovek nevesele biografije.

Prirodnjački muzej, Istočni Berlin 1978. Sleva: Mauersberger, Voki, Ištvan Pele i Josip Šoti (foto Sergije Matvejev)

Vraćao sam se obično kasno noću iz blještavog Zapadnog u jedva osvetljeni Istočni Berlin neomalterisanih jednoličnih zgrada od cigala izgrađenih tokom posleratne brze obnove razrušenog grada. Prelazak preko granice okićene s obe strane bodljikavom žicom i vrećama peska i dekorisane tenkovima, kao ni miris rata, nisu mi bili novina. Poznavao sam to iz Avganistana. Ali je bilo neprijatno kad me usred noći probudi vriska i komešanje – to je zloglasni Štazi (Ministerium für Staatssicherheit) pokupio nekog čoveka u mojoj zgradi, dok je njegova žena vrišteći pokušavala da muža otrgne iz ruku tajnih policajaca. Oživele su strašne priče moje tetke Ljubice Vuković o beogradskim iskustvima sa Geheime Staatspolizei, i ubrzo zatim, sa Odeljenjem za zaštitu naroda.

Delovi ovog teksta objavljeni su u Detliću br. 15, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2018), pod naslovom „Moj prvi svetski ornitološki kongres“.

LOKVARENJE, S OSVRTOM NA POJAVU BOGA

Prilika da se, u ruci, prisno oseti savršenstvo ptice, s malo čim se može uporediti. Mislim da je naučno istraživanje bio samo moj izgovor da ceo život provedem idući iz jedne u drugu avanturu, u uzbudljivim nadmetanjima s prirodom i nadmudrivanju s pticama.

30.06.2008 10:50

Evo i poslednjeg nastavka mojih izveštaja iz Makedonije. Već pri planiranju svog rada na terenu, brinula me je nesrazmera između veličine prostora Galičice, koji treba da prođem, i raspoloživog broja dana. Kada se gleda na mapi, to možda i ne izgleda toliko veliko, ali treba držati u vidu da sam imao posla sa vrlo razuđenim planinskim predelom sa velikim visinskim razlikama (od 700 do 2200 m). To se naročito odnosilo na severni, veći deo Galičice, koji se proteže dužinom od preko 20 km (u vazdušnoj liniji) između Ohridskog i Prespanskog jezera. Palo mi je na pamet da, umesto da samo jurim za ticama po planinčini, probam da organizujem lokalne audicije za ptice, da mi one dolaze na noge. Time bih prištedeo i vreme i noge.

Setio sam se svojih početaka, kada sam kao gimnazijalac video da u Botaničkoj bašti svaka ptica u toku dana bar jednom dođe na pokvareni vodoskok gde im je valjda bilo jedino pojilo. Dovoljno je bilo biti strpljiv i čekati, a ptice su same paradirale pred mojim očima (tj. pred mojim dvogledom). Kao student sam već na tom vodoskoku uspešno lovio tice u mreže (i puštao ih neozleđene ali markirane), pa sam zahvaljujući tom lukavstvu napravio i svoje prvo naučno otkriće. Ta taktika se docnije pokazala efikasnom i u Deliblatskoj peščari, ali i u nekim krševitim bezvodnim planinama u Crnoj Gori, gde su ptice iz čitave okoline dolazile na pojila. I ne samo ptice. Mečke dolaze noću.

Galicica: Asandurska Lokva 10. juna 2008.

Galicica: Asandurska Lokva 10. juna 2008. meckini tragovi.

Galicica: Asandurska Lokva 10. juna 2008. meckin trag.

Galičica: lokva Asandjura: tragovi mečke, 10. jun 2008.

Sa zadovoljstvom sam na mapi uočio da je severna Galičica upravo takva – da je sva karstna, bez površinskih potoka i sa izvesnim brojem dobro raspoređenih lokvi/pojila iz vremena kada se tamo gajila stoka. U blizinu većine lokava može da se dođe 4×4 autom. Već sam bio zamislio kako udobno inventarišem sve galičičke ptice, u rekordnom vremenu i s minimumom zamora.

A sve je to počelo u ono davno vreme, pre nego što su ptičari počeli da se udružuju, ali su imali želju i potrebu da se grupišu. Beogradska ornitološka grupa (B.O.G.) je nastala u jesen 1965, kada je potpisnik ovih sećanja, kao beogradski student 3. godine biologije, doneo iz Engleske (gde je proveo leto u ornitološko-prstenovačkim opservatorijama), prva dva mist-neta u Srbiju (i tadašnju Jugoslaviju). Današnji ptičari-prstenovači ne mogu ni da zamisle vreme kada nisu bile poznate nezamenljive vertikalne nevidljive paučinaste mreže? To je tada bila takva novost da je jedan članak o njima objavljen u beogradskoj “Savremenoj biologiji”! Do tada se prstenovalo najviše mladunaca po gnezdima i ponešto odraslih koje bi se uhvatile klopkama i mrežema-preklapačama. Revolucionarne mreže otkrile su nam svet grmuša, voljića, zviždaka, trstenjaka, cvrčića, muharica, brgljeza, puzića, detlića, drozdova i ostalih ptica koje su se do tada samo izuzetno mogle uhvatiti žive.

Oko takvih čudesnih mreža okupilo se nekoliko rođaka, prijatelja, komšija i kolega, većinom studenata biologije, strasno zainteresovanih za ptice i prirodu, a već sa izvesnim prstenovačkim iskustvom. Mreže su testirane u beogradskoj Botaničkoj bašti, koja je bila u komšiluku većine članova. Pokazalo se da je je mali kružni bazen s pokvarenim vodoskokokom neodoljivo pojilo za svaku pticu u tada ornitološki prebogatoj Botaničkoj bašti. Tu su se hvatali i takvi rariteti kao što su španski vrabac, mala muharica i istočni trstenjak.

Raznovrsnost ulova i iznenađenja su bili toliko privlačni da su se članovi Grupe neizlečivo navukli na mrežarenje i sve slobodno vreme provodili zureći netremice u zatalasanu magličastu paučinu, čekajući da se mreža zatrese pa da jurnu da vade uhvaćene ptice, pre no što se iskobeljaju ili se, obrnuto, toliko umrse da mora da se preseče skupocena nit. Ta adukcija neke od nas nije nikad napustila. Potpisnika ovih redova odvela je zauvek u profesionalno bavljenje ornitologijom.

Najaktivniji član Grupe, V, danas je redovni član SANU, profesor univerziteta, botaničar koji vikende provodi u mrežarenju na jednom pojilu u Deliblatskoj peščari. Treći član M, strasni golubar i tartufar u slobodnom vremenu, takođe je postao doktor nauka, ali se bavio sisarima. Od stalnih članova jedino Đ. nije studirao biologiju, a isticao se tehničkim talentima i dovitljivošću u postavljanju mreža. Među članovima Grupe koji su se samo kraće bavili pticama ima i profesora univerziteta-botaničara, i naučnih savetnika opredeljenih za morsko ribarstvo.

Grupa nikad nije bila zvanično registrovana, niti je imala svoju organizaciju, ni formalnog vođu. Nije se širila ni omasovljavala. Nije imala svoje glasilo. Nije imala drugih ciljeva do povećavanja efikasnosti posmatranja ptica i prstenovanja, ornitološkog usavršavanja, međusobnog pomaganja i uživanja u mladalačkom druženju, u pticama i prirodi.

Iako je, zbog pristupačnosti, najviše vremena provodila u Botaničkoj bašti, Grupa je često mrežarila i na levoj obali Dunava iznad Pančevačkog mosta (Krnjača), u Topčideru i na Kalemegdanu, a redovno je odlazila na terene Deliblatske peščare i na druga mesta. Prstenovala je po Beogradu vetruške u gnezdima, skupljala izbljuvke malih ušara na Kalemegdanu i redovno išla da prstenuje rode i laste po Banatu i Sremu.

Beogradska ornitološka grupa je trajala samo nekoliko godina, do kraja šezdesetih, u prošlom veku, kada su članovi redom počeli da završavaju studije, da se žene i udaju, da odlaze u vojsku i da se zapošljavaju…

Danas, posle toliko godina, preda mnom je samo jedna velika, amaterski koričena i rukom išpartana crvena sveska u koju su upisivane hiljade ptica raznim pisaljkama i rukopisima, od 1967. do 1969. Na njoj piše “Terenska knjiga Beogradske ornitološke grupe”. Sva je iskrzana, izbledela i isflekana od kiše, blata, znoja, ali su svoj značajan doprinos mrljama dale i same ptice.

Na Galičici, jedno je plan i dobra ideja, a drugo je stvarnost. Poteralo me je toliko loše vreme, da me je danima kiša vraćala s planine u podnožje, a oblaci nikako da se skinu sa Galičice. Negde su neke jako dobre Dodole tajno obavljale svoje rituale prizivanja kiše. Meteorologija mi je postala glavna tema razmišljanja i bio sam besan što su prognoze na radiju i televiziji užasno šture. Jedino što je televizija opširno prikazivala bile su ohrabrujuće vesti o tome gde je koga u planini tih dana ubio grom, a Galičica u tim izveštajima nije pominjana. Uostalom, tamo jedva da je i bilo ljudi. Ćak i kada bi granulo sunce i ja otišao na lokve, sve je bilo toliko mokro, bilje je bilo orošeno a barice su se nalazile na svakom koraku. Ptice uopšte nisu imale potrebu da lete do lokava da piju i da se kupaju. Naprotiv, tražile su suva mesta da se osuše!

Ohridsko jezero sa Koritskog rida Ohrid: Trpejca 8. juna 2008.

Prespansko jezero: Konjsko – Resen: Stenje 13. juna 2008. pelikani

Prespansko jezero: Konjsko – Resen: Stenje 13. juna 2008.

Kada sam već počeo da verujem u svoju zlu kob, svanulo je jedno relativno vedro jutro. Popeo sam se sabajle na planinu, obišao neke lokve, popeo se na neke čuke i tempirao da oko 10:30 budem na glavnoj lokvi zvanoj Džafa, u vreme za koje sam proračunao da će, pošto se rosa osuši, da počne ptičji defile. Kao za inat, u planini u kojoj inače nema žive duše, na Džafi zatekoh jednu beogradsku Ladu Nivu sa mešovitom beogradsko-skopskom muzejskom vilinkonjicološkom ekipom, koja je došla pre mene i počela svoje „uzorkovanje“. Oni su odseli, kao i ja, u hotelu „Riva“ u Stenju, ali nisam predpostavio da će istog dana da odaberu istu lokvu kao i ja!

Galicica: Dafa 10. juna 2008.

Lokva Džafa, sa uljezima.

Tehnika hvatanja vilinih konjica ista je kao tehnika teranja zauvek odnosno smrtnog zaplašivanja ptica: vilnkonjicolozi trče unaokolo kao muve bez glave i mlataraju po vazduhu dugačkim motkama sa plašilicama za ptice na kraju (to oni eufemistički zovu entomološkim mrežicama), ispuštajući pri tom neartikulisane zvuke slično kao teniseri pri serviranju. Još i trupkaju nogama, staju na suve grančice, odronjavaju kamenje, sapliću se, dovikuju, kašlju, šuškaju nekim papirićima, treskaju vratima od auta, nikad ne šapuću i rade sve ostalo čime se rasteruju ptice.

Pa ipak, neke od neustrašivih ptica, pravi pernati heroji Galičice, terane žeđu i željom za kupanjem, probijale su se do lokve, potvrđujući i svoju hrabrost i ispravnost mog plana. Za kratko vreme registrovao sam i one vrste ptica koje u prethodnim danima nisam ni video ni čuo. Doduše, zbog uznemiravanja i prekida, nije moglo biti reči o kvantitativnoj strani tih podataka, ali sam rešio da sutra ponovo dođem, da na miru, u samoći, ja obavim svoje propisno uzorkovanje. Jedino što nisam nogao da predvidim, bilo je kakvo će vreme sutra biti. Pa ipak, uveče sam u hotelu optimistički naručio suncobran za plažu. Naime, lokva Džafa je u zoni planinskih pašnjaka – tri livade, nigde lada nema. Jeste da sam imao uskoobodni sešir (širok obod nažalost smanjuje vidno polje) i da sam kožu premazao UV faktorom 25, ali ne bih izdržao da preko podneva satima stojim izložen suncu.

Galicica: Dafa 11. juna 2008.

Lokvarenje na Džafi 11. juna 2008.

Jutro je osvanulo šućmurasto, ali se brzo preobratilo u divno prepodne. Na pojilu na Džafi razapeh reklamni suncobran Skopskog piva („skopsko, a naše“). Tada nisam ni slutio da će, nekoliko godina docnije, jedan član moje porodice postati generalni direktor Pivare Skopje AD. I tako, za kratko vreme „pokupih“ sve ptice po protokolu. Još sam uspeo da se posle toga popnem i na Emlakon i Tomoros (kakva imena!), dva snegometinasta i vetrometinasta vrha, gde opstaju samo one grane drveta koje su usmerene niz vetar. Posle podne je opet udarilo nevreme. To nestabilno vreme tokom celog mog boravka na Galičici imalo je i svoje dobre strane. Ćesto je davalo izvrsnu tamnu pozadinu za fotografisanje svetlih predmeta, a vetar je ponekad izbistravao vazduh. Kada sam se na kraju ipak vratio u Miročku 2, shvatio sam da u Beogradu jedva da ima šta da se diše…

A pet godina posle svog prvog lokvarenja na Galičici, otišao sam ponovo na ista mesta. Šta me je vuklo? Pa – uživanje, naravno. Ono isto koje sam prvi put okusio kao student i član Beogradske ornitološke grupe. Prilika da se, u ruci, prisno oseti savršenstvo ptice, s malo čim se može uporediti. Mislim da je naučno istraživanje bio samo moj izgovor da ceo život provedem idući iz jedne u drugu avanturu, u uzbudljivim nadmetanjima s prirodom i nadmudrivanju s pticama.

Ovog puta, asistenciju mi je pružila izvanredna tročlana mlada porodica A. Shvatili ste, zadovoljstvo raste kad se podeli.

Tekst o Beogradskoj ornitološkoj grupi objavljen je, s nešto razlika, pod naslovom KAKO SE I ZAŠTO POJAVIO BOG u Dvogledu br. 3 za jun 2004, magazinu koji je izdavala Liga za ornitološku akciju Srbije i Crne Gore, Beograd.

Pikaso, Plava džamija i ejvala!

U Plavu džamiju nisam ušao odmah. U tako velike hramove ne treba ulaziti naglo. Danima sam je gledao izdaleka, pa obilazio okolo. Razgledao turbe sultana Ahmeta Prvog, koji je prvi odustao od običaja davljenja mnogobrojne braće, kao prvog carskog gesta po sedanju na tron.

23.04.2010 04:24

Prijatelj H. mi je još u Antaliji rekao da obavezno odem na dugu večeru „sa dva programa“ u restoran na vrhu kule Galata sa „fantastičnim pogledom“ na ceo Istambul. Nisam sumnjao da je predlog dobar, ali nikako nisam stigao da to učinim tokom ovog boravka u Carigradu. Idući put ću. Ali sam više puta preko ćuprije Galata prelazio Zlatni rog. Čudan je to most i uopšte nije onaj koga pamtim sa svojih prethodnih poseta.

Carigrad 1Apr2010: Cuprija Galate — Carigrad 1. apr. 2010: Čuprija Galate

Onaj moj stari bio je plutajući, da ne kažemo pontonski, čiji se središnji deo, šupalj i propustljiv za barke, rastavljao kada je trebalo da prođu veliki brodovi (slično čuvenom novosackom montažno-demontažnom postbombardo-vanjskom mostu). Ovaj novi ima dve glomazne azurne kutijaste kule sa mehanizmima za podizanje rasklopnog srednjeg dela, kako bi brodovi sa višom nadgradnjom i katarkama mogli da ulaze u zapadni deo Zlatnog roga. Most se otvara samo pred zoru svakog dana.

Carigrad 2Apr2010: Galata — Carigrad 2. apr. 2010: Cuprija Galate

I ovaj je dvospratan, sa kafanicama nad vodom, dok gore tutnji saobraćaj u 6 traka plus dve pešačke. Bio sam iznenađen kada sam video da preko mosta idu teški tramvaji ili laki metroi. Onaj stari je neko zapalio još dok se pored njega gradio novi. Plutajući ostaci odšlepani su dublje u zaliv. Ne znam na čemu leže današnji delovi mosta između kula i obala, da li plutaju ili su na nekim šipovima? U svakom slučaju, sa njih je i dalje odlično pecanje. Padaju krupni cipoli kao i sitna riba pljuckavica. Dok vam ovo pišem, dešava se čudo: stiže mi pismo od Klasičarke N. P. iz Kelna sa priloženom novinskom fotografijom onog prethodnog, izgorelog mosta. Kaum glaublich!

Most_Galata_od_Nade — Nekadašnji most Galata

S druge strane zaliva je mlađi, da ne kažem noviji (reda veličina vekova) deo Istambula, koji je doživeo procvat u vreme evropeizacije grada za zemana poslednjih careva. Zvao se grčki Pera [πέρα = preko (Zlatnog roga)] i naselili su ga carigradski hrišćani i stranci, a ubrzo je postao elitni kvart kojim je dominirala Štrafta – Grande rue de Pera, koja se danas zove ulica Istikal, pedestrijanska kao Knez-Mihajilova. Eto i to mi je bilo novo: u moje vreme je to bila prometna ulica sa automobilskim, trolejbuskim i autobuskim saobraćajem, ali bez mnogo zanimljivih lokala koji bi bili vredni zadržavanja, jer je izgubila svoju elitnost posle masovnog odlaska Grka, preseljenja prestonice u Ankaru i doseljavanja miliona turskih seljaka u Istambul.

busy-afternoon-in-istikal-istanbul-turkey — Ulica Istikal (Photo viaGood Free Photos

A sada je to opet najlepša ulica, bar po radnjama, kafićima, restoranima, poslastičarnicama, kinima, galerijama. Što je najsmešnije, kroz gustu pešačku publiku probija se neprestanom zvonjavom mali starinski mileći tramvaj, sličan nekadašnjoj beogradskoj Dvojci (iz dvadesetih do šezdesetih godina 20. veka). Ima jedan kolosek sa mimoilaznicama, kao nekadašnja beogradska Devetka koja je išla od Trga republike do Klanice. Istikalska Trojka ima na oba kraja dodate „spojlere“ (kao na nekim tipovima beogradskih tramvaja iz šezdesetih) za sprečavanje kešanja. Mislim da današnje beogradske generacije i ne poznaju taj termin. A ja sam se, od polovine 2. i u 3. razredu gimnazije, na putu do škole svakog dana kešao o Šesnaestkinju, buduću Sedmicu, od Mosta do Sredačke.

Tramvaj za Taksim 31Mar2010

Carigrad 2Apr2010: Trojka, tramvaj iz ulice Istikal.

Tramvaj za Taksim 31Mar2010

Trojka za Taksim

Ulica Istikal ide hrptom brda sve do vrha, na kom je trg koji se zove Taksim, što je reč koja ima isto značenje kao i beogradske Terazije – uređaj za raspodelu vode za vodovodne podsisteme. Na Taksimu su danas velike kulturne institucije i luksuzni hoteli, među kojima je i Marmara, sa čije sam gornje terase kao opservatorije jednog davnog septembra posmatrao hiljade roda, mišara, osičara, orlova i kobaca kako se jedreći sele i tačno tuda prebacuju iz Evrope u Aziju da bi produžili na Jug, sve držeći se istočnih obala Afrike, kao gelendera.

DSCF6610 — Prčvarnica u ulici Istikal 2. apr. 2010.

Ali da bi se stiglo sa ćuprije gore na brdo gde je Štrafta sa tramvajčićem, treba savladati visinsku razliku. Za to služi „Tunel“, saobraćajno sredstvo za koje se tvrdi da je treći najstariji i prvi najkraći metro na Svetu. To je tačno ukoliko se složimo da je to uopšte metro. Meni se čini da je prikladnije nazvati ga podzemnom uspinjačom.

Carigrad 2Apr2010: "Tunel" — Carigrad 2. apr. 2010: „Tunel“

Turci danas Peru zovu Bejoglu, ali je naziv Pera sačuvan u imenima hotela, kafana i institucija. Od takvih je novi privatni Muzej Pera, jedan od najlepših koje sam video. Toliko mi se dopao, da sam dvaput dolazio, ali ne samo zbog izložbe o Hipodromu. Desilo se da je u njemu bila gostujuća izložba Pikasovog ciklusa grafika koju je naručio Volar („Suite Vollard„). Pet su tematskih delova: Minotaur, Slepi Minotaur, Vajarski atelje (pun kopija antičke skulpture), Rembrant i Bataille de l’Amour. Iz prikrajka sam posmatrao buljuk đaka, fasciniranih tumačenjem pikasovih grafika od strane jednog kustosa.

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Carigrad 2Apr2010: Muzej Pere: Picasso.

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Carigrad 2. apr. 2010: Muzej Pere: Picasso.

Sledeća izložba će biti Botero. Sećate se, onaj što pravi one nabrekle skulpture i takve iste ljude na slikama, kakve sam nalazio na putovanjima u Lisabon, Barselonu i Atinu, zatvarajući jedan od svojih mnogobrojnih trouglastih krugova?

DSCF6606 — Carigrad 2. apr. 2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Na Veliki Petak otišao sam na službu u crkvu Svetog Trojstva kod Taksima, kojoj je prisustvovao jedan vladika sedeći na prestolu.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2. apr. 2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Dva dana pre toga, ušao sam u Plavu džamiju. Nisam ušao odmah. U tako velike hramove ne treba ulaziti naglo. Danima sam je gledao izdaleka, pa obilazio okolo. Razgledao turbe sultana Ahmeta Prvog, koji je prvi odustao od običaja davljenja mnogobrojne braće, kao prvog carskog gesta po sedanju na tron. Malo jezivo izgledaju postrojeni ležeći sanduci cele familije sultanove (u različitim dimenzijama, shodno rangu), a sa uspravljenim nišanima obmotanim čistim, snežnobelim čalmama.

Onda sam jednom došao samo u dvorište Sultan-Ahmetove džamije i tu dugo sedeo. Kad se pažljivo pogleda, vidi se da su sivi spoljašnji zidovi u stvari višebojni, a da su arkade sastavljene naizmenično od svetlijih i tamnijih kamenova. Uopšte, sedenje u tom dvorištu sa jednoličnim, mirnim (pravilnim) peristilom i česmom na sredini, i posmatranje svih mogućih uzburkanih, talasasto-stepenastih oblika krovova, kao da podstiče (u svakom slučaju olakšava) razmišljanje i tihi razgovor.

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30. mar. 2010.

Tek iz trećeg cuga sam ušao u džamiju. Uvek se iznenadim njenom veličinom unutra, kao da je veća nego kada se gleda spolja. A nije ni spolja mala, jer je morala da se ravna prema strašnim prethodnicama – Aja-Sofiji i Sinanovoj Sulejmaniji. Debljina stubova koji nose kupolu već je neverovatna. A i sam prostor, prekriven mekim crvenim tepisima stvara naročiti utisak prostranosti – omogućuje da se istovremeno odvijaju razni događaji – ali nudi i osećaj udobnosti. Gledao sam umorne turiste-posetioce sa kolikim olakšanjem i zadovoljstvom, pošto su s bolnih nogu skinuli cipele na ulazu, sedaju na tepih i smiruju se oslonjeni leđima na neki stub. Ostaju satima, buljeći u mamutske svetlucave polileje ili u zavodljiv kalejdoskop pločica kupole. Opuštaju se i počinju spontano da meditiraju, možda prvi put.

Sultan-Ahmetova Dzamija 31. mar. 2010.

Tako se završilo to moje putovanje u Tursku 2010. Ejvala!

Carigrad 30Mar2010: Sultan-Ahmetova dzamija sa terase naseg hotela

Trouglasti krugovi

Želim da podelim jedno posebno raspoloženje kakva mi se sve češće javljaju, uz neku vrstu radosti, bezmalo strasti koju osetim kad mi se neki trenuci ili utisci, čak i misli, uostalom i pojedini predmeti ili slike, mirisi i ukusi, ponove na sasvim drugom mestu od prethodnog. Naročito volim kad se to desi neočekivano. Kao da se zatvori neki obruč i postane mi siguran oslonac i potpora. Verujem da mnogi poznaju taj osećaj.

23.06.2016 03:59

Davno, davno, moje prvo javljanje internetalno okupljenim Klasičarima bio je u stvari izveštaj s jednog puta u Pizu. Čak sam uz njega dao i srednjevekovni recept za naročitu pizanstvenu paštašutu. Otad sam redovno pisao izveštaje sa svojih dužih i kraćih skitanja. A odlazio sam ponovo, ili vraćao se, i u Pizu. Pre nekoliko godina bio sam za pojas zadenuo. Ne skitanja, nego ta pisanja za Klasičare. Računajući da su se dosad dovoljno odmorili, reših da se ponovo oglasim posle nedavnog povratka iz Monpeljea. Apetit su mi dodatno otvorile i dve nove knjige klasičara Milana Bunjevca, koje sam pročitao u avionima tamo i natrag (a bilo ih je pet, tih aviona), a naročito jedna (knjiga) koja se zove „Jubilej i ostalo“ (Beograd 2015: Svet knjige). Takve avionske knjige uvek utiču na ono što pišem o svojim putovanjima. Kao i knjige uopšte.

Neću međutim pisati o prizorima monpeljeranskim i uobičajenim putnim zgodama. Želim da podelim jedno posebno raspoloženje kakva mi se sve češće javljaju, uz neku vrstu radosti, bezmalo strasti koju osetim kad mi se neki trenuci ili utisci, čak i misli, uostalom i pojedini predmeti ili slike, mirisi i ukusi, ponove na sasvim drugom mestu od prethodnog. Naročito volim kad se to desi neočekivano. Kao da se zatvori neki obruč i postane mi siguran oslonac i potpora. Verujem da mnogi poznaju taj osećaj.

Kako da vam objasnim koji sve filmovi počnu da mi se odmotavaju, kakvi zvuci zabruje kad ponekad u sred Beograda, u Miročkoj, ispred ogledala stavim na glavu pakol iz Avganistana udaljenog nekoliko decenija i isto toliko hiljada kilometara, a kupljen je pre desetak godina u carigradskoj čaršiji, bezmalo hiljadu kilometara dalekoj.

Isto tako volim da na ista mesta odlazim u većim vremenskim razmacima, pa da se događaja ne samo sećam kao uspomene, nego da ponovo živim ono što je samo naizgled prošlost. Mislim da se to zove preživanje, bar u zoologiji. Ja sam dakle jedan strasni preživar, a možda ni vi ostali niste daleko. U stanju sam da isplaniram takav ponovljeni pokušaj putovanja u ista daleka mesta. Možda se sećate mog Poslednjeg Ticijanovog poljupca iz Beluna 2007, koji samo o tome pripoveda.

Ali, evo priče iz Monpeljea, koja naravno ne počinje u Monpeljeu. Početak je u Mesolongiji, na obali Korintskog zaliva, u tamošnjem Svetom gradu – spomen-groblju, na kome se nalazi grob mog pretka Marka Bocarisa, o čemu sam vam pisao 2006. A u tom se izveštaju kaže kako na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Ne, tamo je jedno remek-delo Davida Anžerskog: Kori Tis Ellados u belom mermeru – „jedna sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga“.

Pišući svojevremeno o toj svojoj uzbudljivoj poseti grobu svog pretka, našao sam na internetu (i okačio) fotografiju monumentalne Liparinijeve slike „Smrt Marka Bocarisa“ iz Muzeja Sartorio u Trstu. Zamislio sam da još jednom odem u Trst iz više razloga, između ostalih, da vidim tu sliku i da večeram u ozloglašenom restoranu Pepenero-pepebianco.

Nisam od tada još otišao do Trsta (a tu mi je), nego sam se 2012. obreo u Pragu na dve nedelje. Gore na Gradu, hodajući iz sale u salu Galerije slika, odjednom se skamenih, stadoh kao ukopan. Sasvim neočekivano i neznajući da je tamo, našao sam se pred istom onom (skoro istom) slikom Ludovika Liparinija, koju sam znao samo sa fotografije: To je zapravo druga (i po mom mišljenju bolja nego tršćanska) od njegove tri verzije teme Bocarisove smrti (detalj je postavljen kao naslovna slika).

PrahaLiparini — Liparinijeva Smrt Marka Bocarisa, Galerija slika, Grad, Prag

Prag je od onih mesta koja i inače podstiču kontemplacije, maštanja o istorijskim krugovima, prstenovima i lavirintima, s tim što me je usred njih ovaj slučaj, svojom savršenom slučajnošću, neposredno uveo. U tom trenutku, bilo je potpuno svejedno što sam došao iz Beograda, što se nalazim u Pragu i što slika pred kojom stojim prikazuje davni prizor događaja iz daleke Kalavrisije. Ne znam da li me razumete. Sva ta mesta i različita vremena bila su najednom stopljena. I svako od toga i to sve zajedno me se lično ticalo.

2016-06-05 22.32.32 — Monpelje 5. juna 2016.

Četiri godine posle Praga (4–6 godina je po svoj prilici moj ritam za ovakve avanture spajanja obruča), pre tri nedelje, zabasao sam u Monpelje i otišao u Fabrov muzej. Nemajući pojma šta me tamo čeka. A tamo, tačno 1000 km od Praga, 1300 km od Beograda i 1500 km od Mesolongije, u jednoj od sala, u niskoj vitrini – blistalo je Grčko devojče, umanjena bronzana verzija („redukcija“) Davida Anžerskog za nadgrobni spomenik poginulom Marku Bocarisu (slikano kroz staklo vitrine, pa zato moj aparat nije mogao dobro da „uoštri“).

Šta li me čeka 2020. ili 2022, ako budem dovoljno daleko odavde.

Dobro je što nisam tada znao ni kakva me nova iskustva čekaju na posle pet godina ponovljenom putovanju u Palermo. Da sam znao, možda bih ih propustio.

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo:

Podeli ovo: