Autor: Voki Vasic

Naslovna slika: Leo Reynolds: Uroborus sa lampom.
Pariz 2008: Groblje Per Lašez.

Naslov treba da bude u množini – Povra(t)ci. Ali to bi bilo tako rogobatno, da sam odustao. A i inače, kažu da je odlazak uvek samo jedan. Po analogiji, i povrataka ne bi trebalo da bude više od jednog. Odnosno, da je i povratak svaki put jedan isti, jedini. Ne znam, meni su ovi moji prilično različiti, kroz vekove. I vasionu. Kroz jedan njen delić. I zato molim da se, bar za ovu priliku, smatra da je reč povratak – singulare tantum. I da se zna da pod tim govorim o sasvim različitim stvarima.

Opisujući čoveka-terenca i njegova putovanja kao iskušenja, jednom sam rekao da je on dvoživac koji zna samo za radosti povratka. Kad završi terensko putovanje – radosno se vraća kući. A onda jedva čeka da krene od kuće – da se vrati svojoj terenskoj, putničkoj prirodi.

S druge strane, ako je jedna od definicija putovanja – traganje za lepim (a vrlo sam sklon takvom određivanju tog pojma), šta je povratak? Na kraju svog prvog izveštaja iz Pize napisao sam da sam povratak u Beograd doživeo kao nepravdu. Mislim da sam želeo da kažem da je nepravedno što sam u Pizi tad mogao da ostanem samo kratko. Ili tako nešto.

Povod da izaberem temu povratka jesu sećanja na moje povratke sa zaista prvih putovanja. Zapamtio sam ih po velikom uzbuđenju. Od one vrste koja iznenadi svojom jačinom dete u prvim razredima osnovne škole. Neiskusni klinac ne samo da nema spremnu odbranu za tu silinu, nego mu je teško i da se odredi prema njoj.

I upravo su ta iskustva sa prvih putovanja i njihovih početaka i povrataka, u temeljima onog što se naziva životnim iskustvom. Vremenom, teg je postepeno prelazio na drugi tas, pa sam sve više svoja putovanja planirao i preduzimao prema prethodnim iskustvima, ponekad čak s namerom da neka iskustva ponovim. I nastavljao sam potragu za lepim, kako na polascima, tako i na završecima… Život stvara iskustva, a ta nam iskustva odmah počnu da određuju život. Koji donosi nova iskustva… Uvek ti krugovi i kolovrati raznih vrsta i oblika.

Nisu naravno sva moja putovanja bila takva. I nisu sva bila lepa, kao što ni svaki povratak nije bio prijatan. Bilo je i onih završnih operacija koje su pomalo ličile na bekstvo ili bar na improvizovano „povlačenje u neredu“ sa neprijateljske teritorije.

A godine 1999, tek što su prestale da padaju bombe, ali se dim i smrad rata još nisu razišli, putovao sam krišom u Prištinu na tajno ugovoreni sastanak sa R. B, iz jedne dalekoistočne zemlje netom pristiglim predstavnikom Uneska, u nadi da se može nešto učiniti za spas i zaštitu muzejskih zbirki na Kosovu, a zatim i za tamošnje spomenike prirode i kulture. Kambodžanac je bio užasnut opštom i svojom sopstvenom situacijom. Dobio je jednu kancelarijicu u Muzeju (u kojem su se razvile međunarodne misije, a zbirke i predmeti sa izložbe ležali u sanducima poslaganim jedan na drugom po hodnicima i holovima zgrade koju sam od pre kosovskog rata dobro poznavao).

Predstavnik Uneska na Kosovu u tom trenutku nije imao ni kompjuter, ni telefon, ni vozilo. Niti je imao bilo kakvu dokumentaciju o onome nad čime je trebalo da uspostavi nadzor. Predao sam mu izveštaje sa informacijama o oštećenjima i stepenu ugroženosti koje je skupila naša diskretna organizacija Mnemosyne, i to su bili prvi realni podaci koje je uopšte dobio. Bio je vrlo zahvalan, i pitao je može li nešto da učini za našu mini-ekipu? Da, svakako – treba da izvučemo živu glavu iz ove Prištine. Može li da nam kod Kosovo Force (KFOR) izdejstvuje eskort do nepriznate granice sa ostalom SR Jugoslavijom?

Mi smo naime došli po mraku, s ugašenim svetlima i skinutim tablicama, putevima kojima se ređe ide. Auto smo sakrili kod Rusa. Da, kod one jedinice koja je držala prištinski aerodrom, a posle i sama morala da se povuče. Išlo nam je na ruku što je Priština bila u mraku, apokaliptički razrovana i blatnjava, jer su na sve strane šikljale pokidane vodovodne cevi koje niko nije umeo ili hteo da opravi. U centru gde su bili smešteni UNMIK, misija EU i komandni deo KFOR-a, treštali su moćni dizel-motori generatora struje, famozni agregati. Ulicama su jurcali džipovi i kamioni s vojnicima, a unezvereni i uplašeni civili bežali su od njih i tiskali se po trotoarima. Pokrivenih glava i lica, ne govoreći srpski, kaljavim senkama nalik, žurno smo hodali duž sablasnih zidova okupirane Prištine.

Niko za naš put nije znao ni u Beogradu ni u Prištini, osim njega, sitnog i sasvim očajnog Kmera, istoričara egzotične istočnjačke arhitekture, bačenog u balkansko bure blata pomešanog s barutom čiji se ugašeni fitilj još dimio. A mi od njega tražimo da nam obezbedi vojnu zaštitu! Od njega koji nema ni telefon. Takvo očekivanje ga je samo još više ponizilo i zaista mu je bilo neprijatnije nego nama.

Gledao sam ga i razmišljao kako li je tom čoveku, možda je gladan, gde li je smešten? On je kao malo razmislio, tobože da razmotri našu molbu, a onda odlučno rekao da ne može da nam obezbedi pratnju. Odlično odigrano, moglo je da izgleda i kao da je on sam doneo takvu odluku, u svojstvu opunomoćenika nekog pantokratora koji o svemu brine.

Da mu se ne bih zahvaljivao na ničemu, prislonio sam dva sastavljena prsta na slepoočnicu i palcem ispalio sebi nepostojeći metak u glavu, da ironično pokažem da nam sad, kad nas je i on odbio, ne ostaje ništa drugo. Nije razumeo, ali sam tim neozbiljnim gestom bar razveselio svoju saputnicu i saborkinju koja se čak zakikotala. Posle sam razmislio i shvatio da je u stvari bilo i bolje što nismo privukli pažnju nikog u KFOR-u ni okolo njega. Zbilja sam se brinuo za povratak u slučaju da se ne izvučemo pre nego što svane. A imali smo još poslova da obavimo u toku noći…

Dešavalo se i da me loše vesti zateknu na putu, pa zbog njih prekinem putovanje i vratim se kući. Neki od tih povrataka bili su baš čudni. Jedan meni naročito dragi član porodice, jako dugo je bolovao – 13 godina. Godine 1970. bio sam pitomac Škole rezervnih oficira u kasarni preko puta Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Nedelja je, košarkašice „Crvene zvezde“ igraju u Skenderiji protiv „Bosne“. Bio sam od onih koji ne idu baš na svaku utakmicu, ali ovu nisam mogao da propustim. Lekar gostujućeg tima bio je moj školski drug V, klasičar i tek diplomirani doktor. To znači da sam s njim utakmicu imao da gledam ne s tribina, nego s klupe. Tako je i bilo, na početku.

U pauzi posle poluvremena, primetim (sa klupe) da se na tribinama preko puta pojavio jedan vojnik na dužnosti (poznaje se po kajiševima na ramenima koji pridržavaju opasač – uprtačima) i kako pogledom nekog traži. Moram da idem – rekoh drugaru V-u – onaj je došao po mene, sigurno su javili od kuće da se Maki nešto desilo! Je li taj iz tvoje škole, znaš li ga – racionalno me je pitao V? Ne znam – rekoh. I zaista sam tako mislio. Šta si ti onda, vidovnjak, vrač-pogađač – nije odustajao V?

Ja sam međutim već trčao prema vojniku, pomoćniku dežurnog na kapiji kasarne kako će se ispostaviti. Odmah mi je potvrdio da mene traži i predao mi telegram. Umrla je Maka, moja baba po majci. Sahrana je tad-i-tad. Vojnik mi reče da dozvolu može da mi da samo načelnik Škole, potpukovnik Fuad Gerzić. A on je sad kod kuće. I kaže mi adresu. Ali da je bolje da sačekam ponedeljak. I pitao je još, kako sam znao da baš mene traži kad je na tribinama sve bilo zeleno od vojnika. Vidovit sam – odgovorih. I zamislih se nad tim, oko pola sekunde.

Načelnika zatekoh u krajnje nedostojanstvenoj situaciji. Prao je svoju Škodu u nečemu što se nije jasno videlo da li su gaće ili šorc. Bio je sušta suprotnost svojoj pojavi u uniformi sa postrojena četiri voda pitomaca ispred sebe. Došao nekako mali, kao one karikature s velikom glavom na sitnom telu. Druže pukovniče, pitomac Voislav Vasić, dozvolite da se obratim – dreknuh u dahu u stavu mirno! Nije me ispravio što sam ga oslovio višim činom. Uostalom, i vreme je za unapređenje. Ispravi se, isprsi, pa se okrenu prema meni, odbacivši ponižavajuće crevo ali ostade da stoji usred bare u japankama. Zauze autoritativnu pozu namrštenih gustih obrva. Nije vredelo – i dalje su mu tanke nožice virile iz širokih nogavica šorca/gaća… Znao je to i bio je ljut. Ali ni ja nisam bio u situaciji da se radujem.

Pozivajući se na određene članove Pravila službe, objasnio mi je da ne može da mi da dozvolu za odsustvo, i detaljno mi naveo za smrtne slučajeve kojih stepena srodstva mogu da tražim odsustvo. Potpuno nepotrebno, nabrojao mi je pojedinačno sve članove porodice i srodnike za koje se ne daje dozvola, u koje je spadala i moja tad već pokojna baba. Uz njegovo dopuštenje, pozvah se na još jedan član Pravila službe, koji kaže da izuzetno …, ako proceni neophodnost …, starešina može da dozvoli.., pod uslovom… itd.

Kad smo primani u Školu rezervnih oficira, vodnik koji je komandovao našim vodom/razredom rekao nam je „Pe-eS su sve!“ Ja sam to ozbiljno shvatio i gotovo napamet naučio Pravila službe. To je zaista bila dobra crvena knjiga, logična i konzistentna – videlo se da su je generacije popravljale, dopunjavale i usavršavale. Ne samo da sam je dobro znao, već sam je i primenjivao i bio nezvanični pravni savetnik u mnogim sporovima.

Načelnik je, da ne grešim dušu, verovatno od početka bio rešio da bude velikodušan, ali mu je bila potrebna peripetija u ekspoziciji, dramska napetost, kako bi katarza bila jača. Ipak je očekivao više moljakanja, a manje pozivanja na pravila. Zato brže-bolje dodah „Ali dobrom délu zakon nije potreban, rekao je Ceo Ma.“

Potpukovnik podiže obrve, pa za svaki slučaj izjavi da on zna za mene, rekli su mu da se zalažem i da imam dobre rezultate, i dade mi potpisanu poruku i ovlašćenje dežurnom oficiru škole da mi odmah dozvoli odsustvo. Vraćao sam se te noći u Beograd sa svojim drugom i Zvezdinim ženskim timom, kao najtužnije moguće biće okruženo pobednički razdraganim devojkama. Zurio sam kroz staklo prozora pored koga je velikom brzinom promicalo crnilo ničega.

Zanimljiva su ta dvosmerna vraćanja: posle tog nevoljnog povratka u Beograd, vratio sam se vozom u Sarajevo, u svoju kasarnu, gde me je čekao nastavak vojničkog života u gradu u kome nisam bio rođen, ali sam odmalena kroz njega bar prolazio. Za Sarajevo se, a i dalje za Dubrovnik i Boku kotorsku, išlo uskotračnom prugom zvanom Ćira odnosno Ćiro. Drugim rečima, jedan od pravaca svakogodišnjih putovanja na more vodio je preko Sarajeva.

I kasnije sam redovno dolazio u Sarajevo, i poslom i radi zadovoljstva. Poslednjih godina pred ratove za jugoslovensku baštinu ili za ocepljenje, supruga i ja smo inkognito provodili novogodišnje praznike u sarajevskom Holidej-Inu. Inkognito, da bismo izbegli pregostoljubive prijatelje i poznanike iz Sarajeva.

Jednom smo nevoljno prisustvovali političkom skupu koji je držao veliki vođa svog naciona upravo u našem hotelu. Gledao sam i slušao tog čoveka i njegovu zloćudnu opijenost vlašću, slutio nesreću ali nisam mogao ni da zamislim koliko će strahota i užasa to pijanstvo doneti Sarajevu.

U prvim minutama 1991. sa svih prozora solitera oko Holidej-Ina, zapraštalo je u urnebesnim razmerama. Nije to bilo pucketanje iz pištolja i revolvera, niti šenlučenje lovačkim puškama. To je bila koncentrisana rafalna paljba automatskog ubojnog oružja, obično sa svetlećim mecima, a povremeno zaglušavana pucnjima iz težih kalibara. Slika pokrenute lavine ili lave koja se neće zaustaviti dok ne napravi pustoš. Tonska slika. Skoro pa uvertira.

Sarajevskih iskustava možda ipak najviše imam iz 1970/1971, kada sam u komadu tamo živeo osam meseci, ne samo kao pitomac vojne škole nego i kao član tamošnje civilne zajednice, okružen vrlo aktivnim ljudima i donekle uključen u izvesna javna zbivanja. Sarajevo je bilo duboko etnički podeljeno, ali istovremeno skoro potpuno složno u naporima da se te podele premošćuju.

To mi nije izgledalo kao komunistički trik lažnog bratstva-jedinstva, nego kao jedini recept za uzajamnu podnošljivost kao uslov opstanka. Time se podele nisu negirale. Uostalom, tada je izašlo „Gordo posrtanje“ Vojislava Lubarde i toliko uzdrmalo neke od mostova, da su opasno zaškripali, a nešto građe je i ispalo iz njih.

Ipak, napor da se mostovi ne ruše, nego naprotiv, da se ojačavaju i grade novi, bio je u to vreme svuda vidljiv, ponekad groteskan u pokazivanju požrtvovanja, pa i dirljiv. Ili paradoksalan. Jednom prilikom mi se pokojni Slavko Obratil iz Zemaljskog muzeja požalio na probleme koje je imao kao partijski sekretar muzejske organizacije, jedine tadašnje političko-stranačke opcije – Saveza komunista Jugoslavije. Znajući koliko je savestan i odgovoran, pitao sam ga šta mu je to trebalo, pored svih drugih poslova i obaveza koje je imao. Nisam aludirao na njegovo političko uverenje različito od moga i on je to dobro razumeo.

Rekao je da je morao da prihvati zbog „nacionalnog ključa“. Naime, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini rotacija je bila pravilo za takve položaje, pa su se smenjivali predstavnici triju konstitutivnih naroda Muslimana, Srba i Hrvata. „Ali ti si Čeh“, začudio sam se! „Da, ali za ovu priliku sam Hrvat, jer trenutno u Muzeju nema odgovarajućih Hrvata članova partije“. Prvo mi je došlo da se nasmejem, pa da ga žalim, a na kraju mi je ostalo samo divljenje za takvu lojalnost.

Posvećenost održavanju mešovite zajednice, gajena do zanesenosti, nije imala dovoljno oslonca u snažnim državnim i civilnim institucijama. Ono što je vekovima uspevalo u Beču, nije uspelo u Sarajevu. Ljudi bez iskrene vere gradili su identitet na konfesionalnim razlikama, što je recept za izazivanje zla. S garancijom!

A tokom celog granatiranja Sarajeva 1992–1995, kada je i Zemaljski muzej bio pogođen, onaj isti češki Pseudohrvat Slavko Obratil nije nijednom izostao, dolazio je svakodnevno u Muzej zalažući za njega i svoj život. Sklonio je zbirke u podrume, brinuo o njima i sačuvao ih.

Godine 2011. vratio sam se još jednom u Sarajevo. Imao sam želju da ponovo vidim neke osobe i da stanem na neka mesta. Da zakoračim opet u Zemaljski muzej u koji sam prvi put ušao da radim 1969. Ali i da vidim Markalu i druge krvave tačke. Čak sam, sa izvesne distance, prisustvovao komemoraciji žrtvama „masakra u redu za hljeb“.

Hteo sam da tamo sebi postavim neka pitanja. Možda da saznam odgovore o onome što nisam u stanju da pitam. „Oštalo je nešto što šam morao šebi da ražjašnim…“ – rekao mi je 2007. drug i cimer-kolega S. sa Islanda, kad sam ga pitao zašto se, posle 40 godina, na nekoliko dana vratio u Beograd u kom je studirao. Zmija Οὐροβόρος stalno glođe svoj rep. To unosi svetlost u tamu.

Moja dečja nestrpljivost da posle duge vožnje železnicom, na povratku s onih prvih letovanja, stignem konačno kući – počinjala je da nalazi utehu pri prolasku kroz tri sestrinske stanice magičnih imena: ZEMUN POLJE, ZEMUN NOVI GRAD, ZEMUN! Poslednje tri stanice pred Beogradom!

Posle Zemuna voz je ulazio u jedan poduži tunel. Kada je ponovo izronio iz mraka imao sam osećaj da sam u nekom drugom svetu: kroz prozor vagona video se najlepši prizor koji se može zamisliti – panorama Beograda na vodi, silueta čarobnog grada nad Savom, uravnoteženih masa, vitkih i lakih vertikala Pobednika i Saborne crkve, pred utapanjem u Dunav na levoj, nižoj strani.

Na desno, grad polako raste, a na hrptu mu izlaze dve bodlje hotela Moskva, diže se debela kupola Skupštine i štrči crveno kube Markove crkve, kao najviša tačka na gradskom horizontu. Onda prazno, pa sasvim desno, u izmaglici, plavi se Avala, kao neka daleko izbačena kotva Grada.

I nema ničeg više na horizontu, ni Hrama, ni Beograđanke, banaka ni ovih i onih Kapija Beograda. Ničeg da kvari sklad i meru. Ne zna se kad je prizor lepši. Da li kad stižem u zoru posle mučnog noćnog putovanja, pa je Beograd crn na vatrenoj pozadini istočnog neba, ili predveče, kad je sav kao plamenom osvetljen od Sunca koje mi zalazi iza leđa.

Lokomotiva, radujući se valjda i sama povratku, pisne nekoliko puta u znak pozdrava. Uvek joj odgovori poneka od mnogobrojnih lađa i lađica koje se Savom tiskaju manevrišući u sopstvenom dimu, poput vreve na Zlatnom rogu kod Galate.

A ispred Save nema ničega. Brisani prostor samo sa linijom nasutog puta od Zemuna do Nemačkog mosta. Ne, nema ni Brankovog mosta ni Gazele, ni ostalih ćuprija. Nema ni Ce-Kaja, ni Kaplara, ni tržnih centara, uopšte ne postoji nikakav Novi Beograd! Samo su se desno skupili ostaci ratom zagađenog i napuštenog Sajmišta i levo kosturi započetih pa zastalih budućih zdanja SIV-a i hotela Jugoslavije. Stoje pusti na peskom nasutoj močvari i ne smetaju pogledu. Teško vam je to da zamislite? Mislim da mi neki od vas i ne veruju. Imam jednog brata od strica, koji ume da učini da na njegovim slikama nestaju ljudi i stvari. Možda bi on mogao da vam pomogne…

Povratkom se ne završavaju putovanja. To samo vreme počinje da teče unazad.

Zbog sećanja na dečačke povratke sve ovo i pričam. Zbog uzbuđenja lepotom koje me je gušilo i koje sam jedva kontrolisao da ne pređe u plač (jer muškarci ne plaču) i za koje nisam znao šta je ni odakle je. Kakva to može biti radost koja toliko boli? Sad znam da sam samo počinjao da grizem svoj rep.

---

Više o Slavku Obratilu ima u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 12, Novi Sad 2016. (str. 40–41).

[Naslovna slika: kukumavka u betonskom srednjenaponskom stubu, Mačedonija 2015]

Kad me je rumunski policajac na graničnom prelazu Moravica (Moravița) pitao kuda sam se zaputio, odgovorio sam mu: „Mačedonija“. S najnevinijim izrazom lica. Podlo sam ga pustio da se prvo sažaljivo osmehne, a onda i da mi pokroviteljski objašnjava kako sam jako pogrešio. Širokim i polukružnim gestom sa ispruženim kažiprstom mi je nadmoćno pokazao da treba da okrenem Ladu Nivu i da se vratim na jug, jer (tada, godine 2014, još buduća Severna) Makedonija leži na strani sveta suprotnoj od mog kretanja na sever. Kao i „južna“, grčka Makedonija uostalom. A onda je došao red na mene da ga, s pokvarenjačkim osmehom na licu, podučim da se, na samo pedesetak kilometara vožnje, nalazi seoce Mačedonija (Macedonia), što bi on, jel’ da, trebalo bolje od mene da zna. Napravio je pokret rukom kao da će da se počeše po glavi i valjda rekao nešto kao „Ah, ta Makedonija? Da, da…“, kao da ne veruje da bilo ko može da ide u tu selendru.

Nisam hteo dalje da zbunjujem čoveka, pa sam se uzdržao od citiranja rečenice koju je studentima izrekao mudri Ceo La: „Ako znaš kuda hoćeš da stigneš, svejedno je da li si pošao na sever ili na jug.“

Ta Mačedonija (da, Мачедонија, ovog puta nisam pogrešio, nije Maćedonija, pisalo se još i Mashedonia i Maczedonia) jeste malecko selo (ispod 500 stanovnika) na Tamišu, ali bezbedno udaljeno od njegovog korita, u rumunskom Banatu. Ipak se ne može reći da je sasvim neinteresantno. Uostalom, zar bih ja išao tamo bez jakih razloga kakve uvek imam za putovanja u Rumuniju. I u sve ostale zemlje. Najteže mi je ipak da objasnim zašto sam putovao u Rumuniju davne 1974. A kodni naziv tog mog, prvog u Rumuniju, putovanja bio je „Lov na medvede u Transilvaniji“!

Ko god me poznaje, zna i da ja nisam nikakav lovac, pa čak nisam ni „Sin lovca na medvede“ (Karla Maja)! Imao sam 29 godina, mnoga već putovanja za sobom (čak i jednu ekspediciju u Avganistan), sam sam i organizovavao putovanja, izlete i kongresne ekskurzije, i gotovo bio poznat po tome. Ali ne po medvedoubistvima. Ipak sam dobio ponudu velike (jedne od dveju najvećih) jugoslovenske turističke agencije da budem vođa grupe (valjda nisu imali slobodnih ljudi) dobitnika nagrade u igri koju su organizovale najveće i najslavnije beogradske novine. A nagrada je bila vikend-putovanje u Transilvaniju „sa lovom na medvede“.

U agenciji sam saznao da ćemo spavati u hotelu u Aradu. Ali Arad nije u Transilvaniji, nego na granici Banata i Pomorišja – zavapio sam! Neka se ja ništa ne sekiram – ići ćemo i u Transilvaniju (kad sam baš zapeo), Arad nam je samo baza – umirivali su me u agenciji. Uostalom, nije to moj posao, čim pređemo granicu, dobićemo rumunskog vodiča koji će o svemu da brine, a ja treba samo da se staram o putnicima. A medvedi? Ni to nije moja briga, pogotovo to nije! I taj deo posla će rumunski agent da obavi. Tako sam, s pomešanim mislima u glavi, skupio dobitnike nagrade i jedne subote predveče ukrcao se s njima u autobus „za Transilvaniju“.

Prešli smo granicu i ušli u potpuni mrak. Bilo je vreme restrikcija struje u Rumuniji. Sela se jednostavno nisu videla jer su seoske kuće, kao i u našem delu Banata, odmaknute od kolovoza i farovi autobusa ih ne osvetljavaju, sem pri skretanjima. U jednom od prvih sela stali smo i ukrcali vodiča, rumunskog Srbina. Sve do Arada nije bilo pravog električnog osvetljenja. Hotel je imao struju, ali je ulična rasveta bila isključena. Čudili smo se. Na moju zainteresovanost za sudbinu transilvanskih medveda vodič je neodređeno rekao da tu postoje izvesne rezerve i da se boji da naš autobus neće moći da prođe lošim transilvanskim putevima…

Ujutro smo obilazili staro jezgro Arada i sve tamošnje znamenitosti i spomenike nekadašnjih čuvenih i uticajnih Srba, kakvih tamo odavno više nema. Posle ručka smo krenuli „u Transilvanske planine“, „pa dokle stignemo“. Nismo daleko.

Iako su medvedi ostali bezbedno daleko od nas, bio je to prijatan izlet u prirodu, jednog izuzetno toplog jesenjeg dana 1974. Desetak dobitnika nagrade nije protestvovalo zbog te tipične turoperatorske prevare, što mi je pomoglo da se oslobodim osećaja odgovornosti za nju. U autobusu su još bili i novinar i fotoreporter lista koji je dodelio nagrade. I šofer. Zanimljiva grupa ljudi različitog životnog doba, porekla i zanimanja. Došli su iz raznih krajeva ondašnje Jugoslavije, svi vrlo pristojni i disciplinovani. Bili su celo vreme upućeni na mene i jedni na druge, iako se nisu međusobno poznavali. Nije mi bilo teško da obavljam svoje zadatke vođe grupe, ako ne računam migrenu čiji sam napad dobio pri povratku, čim sam se opustio. Rumunski vodič je tiho sišao pre jugoslovenske granice, i nestao u pomrčini.

Kad smo kod pomrčine, neobično je bilo još jedno moje putovanje u Rumuniju, 25 godina posle toga, tek što je prestalo bombardovanje iz te zemlje. I iz mnogih drugih. Tokom napada NATO-a, u Beogradu je dolazilo do prinudnog zamračenja koje me je podsećalo na restrikcije elektrike u Rumuniji. A na sam dan potpunog pomračenja Sunca 11. avgusta 1999, pošao sam u Oršavu s Jovanom Angelusom, ortakom i direktorom nezavisne agencije za očuvanje biodiverziteta i održivi razvoj – Ecolibri–Bionet iz Beograda. On je bio čovek koji me je, pre mnogih drugih, razumeo kad sam govorio i pisao o biodiverzitetu. Trebalo je da pregovaramo o zajedničkim preko-graničnim projektima s jednom tamošnjom organizacijom civilnog sektora. Upeklo sunce, a zalazi za Mesec.

Oršava je luka i brodogradilište u zalivu donjeg dela zajezerene Đerdapske klisure (na mapi je na temenu „kamilje glave“) i ima pomalo primorski izgled. I od tamo ima poznatih Srba. Nije sasvim jasno da li je Oršava još u istorijskom Banatu, ili pripada jugozapadnom rtu Transilvanije. Pa sam otišao u treću rumunsku istorijsku oblast, u Vlašku, u obližnji slavni grad Turn Severin (Severni Toranj, verovatnije nego Toranj Severov, onog rimskog cara Severa) koji se sad zvanično dvo(tro)imeno zove Drobeta–Turnu Severin. Tek je tu bilo uglednih Srba. Ali ja nisam tamo tražio Srbe. Ni pretekle stubove mosta preko koga su Trajanove legije prešle u Drobetu. Bio sam na tragu nečeg još starijeg.

Na uzvišenju izvan grada, nadomak nekadašnjeg rimskog kastruma, nalazi se veličanstveno romantističko zdanje Muzeja Đerdapa (Muzeul Regiunii Porților de Fier) iz 1926, čak sa velikim dunavskim akvarijumom u suterenu. Ali ja sam tražio ptice. Tri sasvim male bronzane patke u vitrini u sali 1, koje vise kao ključići na svežnju. Zapravo su to minijaturni protomi (προτομές = glave sa grudima) patkica kao ukrasni privesak iz preistorijskog, bronzanodobskog nalazišta Stara Moldava, naspram naših Vinaca na ulazu u Đerdap.

Čitaoci ovog bloga već znaju za moja ornito-arheološka iskušenja, u koja sam se povremeno upuštao vođen svojim bratom od strica Rastkom Vasićem. Plašio sam se da iz nekog razloga neću videti te patkolike visuljke. Da neće biti izloženi, a da će odgovarajući kustos baš tog dana biti opravdano odsutan, da će predmeti biti na konzervaciji u Bukureštu, znate već, svašta se dešava u takvim situacijama. Ništa od toga. Ljubazni kustos mi je otvorio vitrinu… U sledećem trenutku, pobožno sam držao prstima te nekoliko hiljada godina stare metalne patkice. Pamtim još njihovu težinu, osećam na koži bridove njihovih kljunića i sećam se diskretnog šuma međusobnog trenja bronzanih površina…

A još dalje niz Vlašku, do Bukurešta sam se uputio pre mesec dana. Sticajem okolnosti, i ta prestonica se, posle Londona, našla među centrima radijalnog porodičnog okupljanja. Ništa spektakularno, ali ipak – osam duša iz tri generacije… Bilo je to putovanje na kome je zanimljiviji pogled na unutra, nego na spolja. Kao da su ostala putovanja mnogo drukčija… Svejedno, za dve nedelje najmanje sam pokušavao da istražim sam Bukurešt. Ali sam ga upoznavao hteo-ne hteo. Naročito predgrađe Voluntari (po dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu kojima je poklanjana zemlja oko Bukurešta). Ta nekadašnja poljoprivredna zona naglo se džentrifikuje, pa tako i severno prigradsko naselje Biber (Pipera) u kome su, između ostalog, smeštene i nekolike internacionalne škole. Parkovi, šume i jezera, kao u celom Bukureštu.

Ubeđujući sebe da je reč o čistoj radoznalosti, a ne povratnoj groznici profesionalne malarije, ipak sam morao da svratim u Nacionalni prirodnjački muzej „Grigore Antipa“. To je stari muzej u autentičnoj muzejskoj zgradi, ali je za mene on imao i druge atrakcije. Pre svega, tamo je krajem XIX i početkom XX veka radio jedan izuzetno neobičan čovek Robert Ritter von Dombrowski, češki plemić poljskog porekla (Dąbrowski), rođen u današnjoj Austriji. Radio je i u Zemaljskom muzeju u Sarajevu, govorio je srpski i sa bratom Ernestom preduzimao ornitološke ekspedicije po Srbiji. Napisao je prvu knjigu o pticama Rumunije i smatra se ocem tamošnje ornitologije. Na izložbi su još uvek ptice koje je on ulovio i preparirao. Njih sam želeo da fotografišem.

Dombrovski je zatim postavljen za prvog direktora Zoološkog vrta u Bukureštu. Odmah je osnovao i sopstvenu preparatorsku firmu preko koje je liferovao „punjene“ ptice, jaja i ostale „prirodnine”, klijentima u celom svetu. A skupljao je i preparirao i sisare i izrađivao lovačke trofeje. Viteza Roberta sreća je međutim sasvim napustila. Prvo se upleo u neke afere s preprodajom prirodnina, a onda je, kao austrijski državljanin, Prvim svetskim ratom odnosno njegovim posledicama izgubio svu imovinu. Vratio se u Beč, a zatim jedno vreme radio kao taksidermista u Poljskoj i u Laksenburgu kraj Beča. Ubrzo je umro u bedi, ali ne prirodnom smrću nego posle ujeda otrovne zmije.

Sa zavišću sam razgledao staru romantističko-klasicističku zgradu Muzeja “Antipa”, ali i druge muzeje kojima je centar Bukurešta načičkan, i koje su sve građene za svoju muzejsku namenu, a nisu preuređene napuštene banke, berze, škole, kasarne, konaci i hanovi… Bukurešt se skoro razmeće svojim arhitekturama, manje ili više uspelim i autentičnim, od kojih je nekako najupadljivija ona u romantističko-tradicionalnom stilu u kom su građene i javne zgrade i porodične kuće.

Iako sam probao i nacionalna jela, specijalno u Manukovom hanu (Hanul’lui Manuc) u starom centru Bukurešta, uključujući i tradicionalnu ljutu čorbu od škembića i ovčije kobasice pleškavice (po selu Pleșcoi), zauvek ću se sećati samo onog što sam dobio kao Entrecôte Black Angus, u finom restoranu s nefinom poslugom na obali jednog jezera. Tako sočan i mirisan antrkot jeo sam valjda poslednji put pre više od pedeset godina, kada nas je doktor Dušan Miškov izveo na večeru kod nekadašnjeg Caffe Boulevard-a u Novom Sadu. Ne šalim se, savršen antrkot u restoranu dešava mi se retko, skoro poput pojave Halejeve komete.

Manuk-begov han, Bukurešt marta 2019.

Pisao sam već i ranije o martenici, a sad sam se zadesio u Bukureštu baš prvog marta. Svuda su se prodavali martišori (mărțișor) u najrazličitijim oblicima, ali sa crvenim i belim kićankama. Meni se najviše dopao ovaj koji sam dobio od svoje ćerke kao deo veselog omota ručno rađene čokolade. Rumunija ima jaku industriju čokolade, a specijalizovanih čokoladdžinica ima ne samo u Bukureštu, nego i u manjim gradovima. U to sam se uverio u Temišvaru u koji sam redovno odlazio 2014. i 2015, jer mi je tamo bila baza za terenski rad u obližnjoj Mačedoniji. Onoj s početka ove priče.

U stvari, korisnik rezultata projekta na kom sam tada učestvovao bio je Banatski univerzitet poljoprivrednih nauka i veterinarske medicine u Temišvaru koji nosi ime „Mihaj Prvi Rumunski”. Područje koje je trebalo ornitološki istražiti je Šuma Mačedonija, jedan prostrani stari gaj koji je bio vlastelinsko lovište na obali Tamiša. Nekada su tamo bili veliki ribnjaci, ali su sad isušeni i preorani za razne poljoprivredne kulture. Nas trojica srpskih ornitologa imali smo zadatak da inventarišemo ptice na površini od pedesetak kvadratnih kilometara šuma, polja, pašnjaka, utrina, bara, reka i naselja.

To šumsko-barsko lovište su možda osnovali Gospodari Nikolići, slavna i moćna srpska plemićka porodica, verovatno cincarskog porekla, iz obližnjeg pretežno srpskog sela Rudna na desnoj obali Tamiša. Na kartama s kraja XVIII veka još se ne vidi taj gaj, ni ribnjaci. Jedan od Nikolića, Jovan, bio je oženjen Savkom Obrenović, ćerkom Knjaza Miloša. Nikolići su u prvoj polovini XIX veka postali vlasnici i rumunskog sela Mačedonija, na levoj obali Tamiša, preuzevši ga od takođe srpske porodice Vidak. Kad sam pitao stanovnike o poreklu imena Mačedonija, rekli su mi da je to verovatno zato što su im preci došli iz Bugarske! Sa mačedonske strane vidi se preko Tamiša sablasni zapušteni porodični mauzolej Gospodara Nikolića, sa gorostasnim borom pored njega. Više puta sam nameravao da ga posetim i uvek to odlagao zbog žurbe. Sve sam mislio – otići ću sledećeg puta. Pa tako mislim i sada.

Na samom “terenu” kod Mačedonije, tokom dana se malo ko sreće. Poneki traktorista ili čobani sa ovcama i psima. Kad se ide nasipom (kilometrima dugo uzvišenje, levo voda – desno voda), a stado je na nasipu, prolaz je vrlo komplikovan.

Uvek su bar dva velika psa čuvara (manje i mnogobrojnije puline ne računam, oni dižu uzbunu i pocepaju se od kevtanja, ali je njihov zadatak prvenstveno da disciplinuju ovce). Mislim na bukovinskog čobanskog šarova (Ciobanesc de Bucovina). Taj panda-ovčar u stvari nije prijatan u neposrednoj komunikaciji. On je profesionalni, nepodmitljivi i nezaplašivi bezbednjak na dužnosti odvraćanja svakog ornitologa-terenca koji pokuša da prođe bliže od 300 metrara od stada ili ovčarnika.

Bukovinski ovčar, Mačedonija 2015.

U takvim situacijama, ali mnogo kasnije nego što je pristojno, najzad se pojavi čobanin (čovek) i podvikne psima. Tako može da se prođe uz neprijatnu pratnju obezbeđenja koje, neučtivo blizu, celo vreme upozorava potmulim režanjem (kao iz bureta) da neće tolerisati nikakav suvišan pokret. Na kraju još i lanu, nešto kao pretnju „srešćemo se mi opet“. Na terenima kod Mačedonijske šume to se ornitologu dešava bar tri puta u toku dana, što je malo dosadno.

A na samom špicu Mačedonijske šume, baš kod crpne stanice koja ispumpava višak vode iz zaštićenih polja u bivšem ribnjaku, nalazi se velika kolonija od preko 1000 parova ptica močvarica. Na bar dvestagodišnjim hrastovima načičkana su gnezda raznih vrsta čapalja. U vreme ribnjaka i baruština kolonija je morala biti još mnogo veća. Kako se u blizini nalazi rampa za kolski prelaz preko odbrambenog nasipa, na tom mestu su postavljeni upadljivo obojeni branici, drveni balvan-đermovi koji sprečavaju da se vozi samim nasipom.

Kolonija čapalja kod crpne stanice, Mačedonija 2015.

Imao sam običaj da sednem na taj branik i dvogledom prebrojavam ptice koje dolaze u koloniju, donoseći hranu mladima, a zatim odlaze iz nje u nove nabavke. Kad sam jednom ustajao da krenem, osetio sam da mi je trebalo više napora da to izvedem. Prvo sam pomislio kako zaista treba manje da jedem, a zatim osetio poznati miris sveže farbe. Kući sam se vratio sa lepim crveno-belo-crveno-belim turom na pantalonama.

Na putu za Mačedoniju uvek sam prolazio kroz Čakovo, varošicu sa srpskom manjinom, u kojoj se rodio Dimitrije Obradovič, poznatiji po svom monaškom imenu Dositej. Opet sam uvek žurio, naročito kad je dan bio kratak. Ali smo se sva trojica iz ekipe (jednog od njih čitaoci ovog bloga mogu da se sećaju sa Vardenika) dogovorili da, kad budemo pri kraju projekta, odvojimo bar dva sata i za Čakovo. Lako smo našli Dositejevu rodnu kuću i na njoj čak tri table, dve sa srpskim, a jedna s rumunskim natpisom. I plus jedan pravi lovorov venac. Tamo sam saznao da se Dositej rodio bar dva puta: 1739. po jednoj srpskoj, i 1742. po rumunskoj verziji. Na drugoj srpskoj tabli diplomatski piše da je postavljena povodom 150 godina od Dositejevog rođenja. Ali ne kaže koje je godine tabla otkrivena.

Glavna atrakcija Čakova ipak je “Turska” kula iz XIV veka i jedan kafić s bašticom u senci donžona.

Čakovo: Kula 2015.

Krajnja jugozapadna tačka mog obilaska terena bilo je danas manjinsko, a nekad većinsko srpsko selo Gad (srpski Гаад). Gađanski iz prekograničnog Jaše Tomića svakako su dobili prezime po svom poreklu. Ružno ime sela je, kako se veruje, po nekom spahiji koji je i likom i ponašanjem bio gad prema podređenima. Teško mi je da kažem za neko selo da je baš ružno. Ali Gad je jedno od najsirotinjskijih sela koje sam u Evropi video. Nema nijedne asfaltirane ulice, tako da je posle kiše teško čak i Ladom Nivom 4×4 proći glavnim šorom. Čak ni ekipe Google Streets View nisu mogle da dopru do Gada. Ulična rasveta je škiljava, na svakih stotinak metara po jedna slaba sijalica. Nisam video nijednu novu kuću. Sve su stare i niske. Mnoge zapuštene ili čak napuštene. Možda postoji prodavnica, ali nema nikakve oznake niti vidljivog okupljanja seljaka s pivskim flašama ispred nje. Nije bilo ni kioska.

Vozeći mačedonskim atarskim putevima kroz prostrana polja uljane repice u cvetu zastao sam zbog jedne ptice čija mi je pesma uletela kroz otvorene prozore zajedno s mirisom mednog polja. Sve je oko mene bilo zaslepljujuće žuto. Čak je i ona ptičica bila žuta. Ispred mene se protezala siva linija pepeljastog puta kroz sumpornožuta polja. Iza mene isto. Put kojim je trebalo da nastavim nije se razlikovao od puta koji sam prešao. Slika budućnosti nije bila drukčija od pogleda u prošlost, od odraza u retrovizoru. Simbolika tog iskustva poništavanja vremena, bila je suviše jaka da bih odoleo da je ne fotografišem. Dugo sam ostao tamo, u toj jednoj tački između. Bilo je zaista svejedno u kom ću pravcu odatle da krenem.

Godine 1997. jedan CD u New Beat-stilu, zvao se Mr. Gone: Looking At The Future In The Rear View Mirror.

---

Deo informacuja o Dombrovskom objavljen je 2010. u Novom Sadu u članku „Vitezovi na Zasavici“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 4 na str. 33 (http://pticesrbije.rs/publikacije/detlic/br-4/#fb0=33).

Svake srede ujutro idem u jednu određenu pekaru da kupim tri kukuruzna štapića i “nešto slatko” kao doručak za pani Zuzanu Glozikovu iz Kovačice koja jednom nedeljno dolazi da bedinuje. Već skoro četvrt veka. Banatske Slovakinje (iz Kovačice i iz obližnje Padine) brinu o redu i čistoći beogradskih kuća i stanova poslednjih stotinak godina, što je polovina kovačičke istorije, po Janu Gloziku. U mojoj mladosti Slovakinje nisu bile bedinerke nego su živele u beogradskim devojačkim sobama, a kad su imale slobodan dan okupljale su se, obučene u svoje tradicionalne nošnje, kod “Albanije” i na Studentskom trgu, u uglu najbližem Kovačici. Bile su drukčije i zato zanimljive. Zvali smo ih Toticama, bez imalo pogrdnog značenja. Bajke su se pričale o broju njihovih sukanja-podsukanja.

A pričalo se i kako u zemljama Istočnog bloka, iza Gvozdene zavese, nema nekih običnih stvari, “artikala široke potrošnje”, i da su tamošnji stanovnici spremni da plate visoku cenu za, na primer, jugoslovensku Vegetu (mešavinu sušene zeleni, začina i soli), čokoladu, najlon-čarape i koješta drugo. Putnici koji su se vraćali odande donosili su neverovatne vesti o basnoslovnim cenama koje su postizali za bezazleno prošvercovanu robu. Baš u takvo vreme sam prvi put i krenuo u Bratislavu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Bilo je to one slavne 1965. godine, koja je po mnogo čemu za mene bila i ostala prva, jedinstvena, naročita.

Četvoročlana delegacija studenata beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta, u organizaciji Fakultetskog odbora Saveza studenata Jugoslavije, upućena je na međunarodni kongres studenata koji se bave naukom na prirodno-matematičkim i srodnim fakultetima. Kongres se 1965. održavao u Bratislavi. Bio je to jedan od tadašnjih pokušaja međusobnog povezivanja studenata iz različitih i suprotstavljenih društveno-državnih sistema, na tematski neutralnom terenu. U jugoslovenskoj delegaciji bila je i klasičarka R. sa matematike i dvojica studenata članova Fakultetskog odbora, od kojih je jedan bio šef delegacije i jedini je imao pripremljen referat. Ja sam bio najmlađi i bez posebnih obaveza.

Taj susret, gotovo sudar, zapadnih i istočnih studenata teško je zamisliv današnjim generacijama. Vesele, vedre, neskriveno ljupke, šareno odevene i u slobodi odrasle devojke, i odgovarajuće šarmantni mladići, našli su se naspram ozbiljnih, krutih i nepokolebljivih, strogo konvencionalno u sivoteget obučenih istočnih studentskih aktivistkinja (kostimi) i aktivista (odela), lica zabrinutih da ne naprave neki potez kojim će se ogrešiti o ideološke zabrane i postati žrtve kapitalističke propagande. Bio sam vrlo zadovoljan što sam se osećao ideološki nesputanim, a istovremeno zavideo zapadnim studentima na njihovom do razuzdanosti otvorenom ponašanju. To nije u svakom trenutku bio i najsrećniji pristup.

Jednog dana posle ručka odvezli su nas autobusima da vidimo najstariju piv(ov)aru u Bratislavi, ponos tradicionalne Čehoslovačke. Obišli smo ceo „tehnološki proces”, a kao što se zna, on se završava u pogonu za pakovanje, gde na beskrajnoj traci po celoj hali u stroju vijugaju flaše piva (“zidarke”) i tiho pevuše kao hiljade praporaca. Svakom od nas studenata dat je po ukrašen otvarač s grbom pivare uz dozvolu da preko reda degustiramo pivo sa trake. Pivo je zaista bilo dobro, pa se jedna grupa nas malo zadržala, a uskoro se začula i pesma. Jedna pa druga, i treća… jer su bile na raznim jezicima. A pivo ih razvezuje. Te jezike.

Pevali smo zagrljeni sve moguće pesme, a samo bismo povremeno trknuli do trake po novo pivo. I do toaleta. Kad nismo više mogli da pijemo, polivali smo se pivom. Nestale su razlike, nije se znalo gde je Istok, a gde Zapad. Poskidani su istočni sakoi i gornji delovi kostima sa lenjinovom značkom na reveru, natopile su se bele bluze, a nakvasile se i zapadne majice… Bar za taj dan, led je bio probijen.

Svako od nas se trudio da uhvati melodiju nove, dotad nepoznate pesme, a držeči se za ruke, đipali smo po mokrom podu pivare na “Tancuj, tancuj, vykrúcaj, vykrúcaj, / Len mi piecku nezrúcaj, nezrúcaj, / Dobrá piecka na zimu, na zimu, / Nemá každý perinu, perinu…” Uniformisani radnici su nas zabezeknuto gledali, ali, disciplinovani da se ne bune, nisu govorili ništa. Uostalom, nije to bilo njihovo pivo…

A onda ‒ katarza: neko je pogledao na sat i objavio da imamo još jedva sat vremena do “recepcije”, svečanog prijema/večere koji nam priređuje rektor Univerziteta Komenskog, osnovanog 1919, ali koji pretenduje da se nastavlja na tradiciju Univesitatis Istropolitanae iz 15. veka. Neko promuklo zapeva Oh, beer leave me alone / Remember I must go home…

U momentu smo se otreznili, pojurili prema autobusu ostavljenom za nas, razbudili strpljivog vozača, odvezli se do studentskog doma u kome smo bili smešteni, navrat-nanos se umili i očešljali, ukrcali se opet u autobus i ‒ ipak zadocnili. Uleteli smo bučno u salu i u momentu se utišali i uozbiljili kad smo videli da nas čeka besni, uštogljeni Rektor sa dekanima, svaki sa odgovarajućim lancem na grudima u naglašeno formalno-svečanom ambijentu.

Tiho smo se razmileli na svoja mesta obeležena nacionalnim zastavicama i seli, trudeći se da budemo neprimetni, pa ja i ne odgovorih na prošaptano pitanje drugog dela jugoslovenske delegacije: “Gde si pobogu dosad, kasniš skoro pola sata, da li si ti normalan?”

Pogledao sam svoj tanjir sa priborom i čašama, a onda video. Ispred mog tanjira, i ispred svakog po celom ogromnom stolu u obliku slova Π protegnutog po celoj sali, bili su ista flaša piva i isti ukrašeni otvarač. Onog piva kojim smo se na kraju polivali. I one pivovare iz koje smo upravo pobegli! Nekako istovremeno su i ostali iz grupe zadocnelih primetili isto.

To nije moglo da prođe bez grupne reakcije. Odjednom smo svi prsnuli u zarazni, nekontrolisani smeh. Kao za pakost, to je bilo upravo u trenutku kad je Rektor, već razdražen, ustao i počeo sa Vážení kolegovia a kolegyne, ili tako nekako. Pomislio je siromah, da se njemu smejemo, prekinuo tek započet pokušaj govora i hteo da napusti celu stvar. Jedva smo dobili priliku da mu objasnimo da se nismo njemu rugali i da mu se izvinimo. Nisam uopšte siguran da je bio ubeđen u bezazlenost studentskog nestašluka.

Kad sam prvi put video Bratislavu, bio sam očaran očuvanošću baroknog grada. Otada povremeno razmišljam kako je Beograd mogao da izgleda kao stari srednjeevropski grad, da nije toliko puta rušen i spaljivan. Prisustvo materijalnih dokaza trajanja – uvek rađa iskustvo očuvanja. A ono prosvećuje, daje samopouzdanje i obavezuje. Građenje novog na ruševinama starog ne samo da ne obavezuje ni na šta, nego stvara i privid da se porušeno ili pokvareno uvek može obnoviti. Što znači i da se sagrađeno sme opet srušiti ili bar da se ne mora čuvati i održavati. Zavideo sam Slovacima što imaju tako lep grad i što su ga sačuvali.

Bratislava ima akro-položaj sličan Budimu, Petrovaradinu i Beogradu ‒ na brdu iznad Dunava. To njenim stanovnicima i posetiocima daje onaj superiorni pogled s visine na Dunav, a zatim i na sve ostalo. Superioran u estetskom i kontemplativnom smislu. Bratislava ima svoj Breg za razmišljanje, svoj Fiçir bayir. Kad sam poslednji put bio u Bratislavi, iste one 2012. godine koje je Jan Glozik na svojoj slici namalao bratislavski Hrad, samo sam hteo da se popnem na njega. Tamo se ode, i ne treba ništa da se radi, čak ne mora ni da se gleda. Sve se samo pokazuje.

Ručali smo tamo vrlo lepo na terasi jednog restorana. Uopšte se ne sećam šta sam jeo, zapamtio sam šta sam mislio i ono što sam gledao. Za svaki slučaj sam i fotografisao.

Ali sam zapamtio šta sam jeo u jednom motelčiću na južnoj obali Dunava, jako zgodnom za putnike koji ne nameravaju a se duže zadrže u Bratislavi. Tu sam prvi put probao čeho-slovački hermelin, sir nalik kamamberu, koji se obično servira pečen, pržen, ili sirov ali uvek dodatno začinjen. A jeo sam i pravi slovački specijalitet bryndzové halušky, kao male njoke od krompira sa sitnim, kremastim, malo kiselkastim sirom zvanim bryndza. Ona se naročito mnogo izvozila iz čuvenog sirarskog kraja Liptova i bila poznata kao sir Liptauer.

Redovno sam „liptauer“ jeo kao dete uz čaj kod „baba iz Francuske“ (ulice, sada Žorža Klemansoa), odnosno očeve majke i njenih sestara, kod kojih se šira porodica okupljala svake nedelje predveče. Taj liptauer se spremao po tajnom receptu, iz kojeg je vizuelno bila najmarkantnija aleva paprika, pa je prividno (ali jako prividno) bio sličan onom što se danas po uličnim roštiljnicama servira kao „urnebes“. A što nije ni nalik niškom urnebesu, o kome, i o putovanjima u Niš, možda drugom prilikom. Sasvim lično.

A brindzu prave i banatski Slovaci u Kovačici. Gospođa Glozik je vrlo otvorena i zahvaljujući njoj sam dobro obavešten o prilikama u Kovačici. Kao da sam tamo prisutan. A povremeno i jesam, upravo zahvaljujući ljubaznosti i gostoljubivosti porodice Glozik. Bila mi je čast da prisustvujem svadbama obojice mlađih Glozika.

Obe svadbe bile su na Turíce (doduše, različitih godina), što odgovara našim Duhovima. Tog dana slovačka crkva u Kovaćici, a koja se vidi i na naslovnoj slici pana Jana, ukrašava se zelenim granama i raznobojnim maramama. Sasvim prehrišćanski i šumski.

Svadba u slovačkoj evangelističkoj crkvi na Turice, Kovačica 23.maja 2015.

Uostalom, Turice su u slavu boga plodnosti Tura, čuvara prirode i upravljača ekološkim silama. S kojima valja biti u dobrim odnosima, jer to verovatno nije niko drugi do lično Turupit sa letećom dvoseklom bumerang-sekirom, drugi sin Peruna i Perperune. Besan je što, iako krupniji i jači, nije dobio čarobni Mač Samosek, koji je pripao Perunovom prvorođenom sinu Peruniku.

Slovačka evangelistička crkva, Kulpin 2010.

Dopadaju mi se slovačke adventističke crkve. Vesele su nekako, i svetle iznutra. Takva je i slovačka crkva u Kulpinu kraj Petrovca, još jednog slovačkog centra u Srbiji, samo ne u Banatu, nego u Bačkoj. U toj crkvi sam se obreo maja 2010. kad sam sa Muzejskim društvom Srbije bio u kulpinskom dvorcu Dunđerskih. Da, u tom dvorcu, Santa Maria della Salute.

Dvorac Dunđerskih, Kulpin 2010. (Muzejsko društvo Srbije).

Ali jedna od najdekorativnijih, ili bar najdekorisanijih crkava u Slovačkoj ‒ uopšte nije slovačka i nije adventistička, nego mađarska i katolička. To je Plava crkvica (Modrý kostolík) u Bratislavi, koju sam posetio 2012. Pravljena je pred Prvi svetski rat, u maniru mađarske etno-secesije, stila urbane arhitekture oslonjene na mađarske seoske tradicije ukrašavanja. Crkva je posvećena Svetoj Jelisaveti Ugarskoj, rođenoj Požunjanki i kraljevskoj princezi čiji je unuk, mađarski kralj Bela Drugi Slepi bio oženjen Jelenom, ćerkom Uroša Prvog Vukanovića, velikog župana Raške iz 12. veka.

Plava crkva, Bratislava 2012.

Crkva je podignuta kao školska kapela obližnje gimnazije, građene u istom stilu mađarske secesije. Sva je plava, čak je i strmi krov (umesto kupole) pokriven plavo glaziranim crepovima. Mislim da nijedan kvadratni metar ni fasade ni unutrašnjosti nije ostavljen bez neke dekoracije, pa crkva deluje pomalo gaudijevski, samo na mađarski način. Čak ima i ukrasni odžak, ili bar neku dimnjakomorfnu strukturu. Osim cilindrične kule zvonare.

Malo ispred crkve nalazi se krajnje neobičan spomenik “Nenarodenym” (Nerođenima), kao beleg neznanoj nerođenoj deci, podignut valjda u okviru kampanje protiv abortusa. Bronzana zmija se groteskno obmotala oko ptice koja u ropcu pišti, na kamenu delimično optočenom mozaikom ulomaka pretežno plaviih keramičkih pločica. U Bratislavi sam inače video nekoliko bizarnih, ali šaljivo-satiričnih uličnih skulptura ili spomenika. Što ovaj nije. Nije šaljiv, mislim.

Slovačka folklorna grupa, Kulpin 2010.

A onomad u Kulpinu 2010, podmladak jednog slovačkog umetničkog društva izveo je kratak, ali živopisan folklorni program. Tom prilikom, prišla mi je gospođa koja je dovela tu veselu grupu dece u slovačkim nošnjama. Počela je sa onim “Vi se mene verovatno ne sećate, ali… “, obraćanjem koje nažalost sve češće čujem. Pogledao sam je brzo i shvatio da sam to lice već video, ali ni korak dalje od toga… Ispostavilo se da je bila polaznica (tako se kaže) seminara koji je samo tri meseca ranije u Bačkom Petrovcu za nastavnike osnovne škole držalo Udruženje “Škola za opstanak”, a ja sam tamo bio predavač na teme “Biodiverzitet kao osnova održivog razvoja” i “Natura i kultura”.

U Bačkom Petrovcu sam bio i ranije, a i posle odlaska u Kulpin. Poznati crnogorski ornitolog Ondrej Vizi tamo je rođen i išao je u istu onu osnovnou školu “Jan Čajak” u kojoj sam mnogo godina docnije držao seminar. Legendarni “Vizi Jezerski” (sa Skadarskog jezera), čovek je koji je, osim što se bavio pticama, osnovao nacionalni Prirodnjački muzej u Podgorici 1995, lično napravio inicijalne zbirke, i dvadesetak godina rukovodio njime. Fotografisao je ptice na Skadarskom jezeru i jednu izložbu fotografija, čijem otvaranju sam imao sreću da prisustvujem, postavio u Kulturnom centru u svom rodnom Petrovcu.

Ah da, umalo da zaboravim, naravno da nisam nosio ništa da prodam u Slovačkoj one 1965. Čokoladu od 200 grama koju mi je tetka poklonila “za put”, podelio sam na kraju jedne vesele žurke koju smo priredili u studentskom domu, pošto smo pojeli sve sendviče koje smo navukli. Razočarao sam slovačkog kolegu koji mi je prišao i pitao da li imam još koju, za prodaju. Pomislivši da samo tvrdim pazar, ponudio je neprijatno visoku cenu.

U Bratislavi 2012, dok sam lutao kroz Staré Mesto, nisam ni pokušao da tražim stope onog dvadesetogodišnjeg Beograđanina, niti da osluškujem skoro pedeset godina daleke odjeke graje preko Gvozdene zavese pomešane studentarije. Pa ipak, nikako ne bih mogao reći da sam se u Bratislavi osećao kao u tuđem gradu. Ima gradova koji me odmah usvoje. Poseduju tu alhemiju.

Nikako da se odvažim da napišem makar izveštajčić bar sa nekog od svojih putovanja u London. Izbegavam da zaključim svoj niz odlazaka na to odredište, a nije mi ni do iščekivanja sledećeg putovanja. Pa ipak, iako dosad nisam napisao nijedan redak o Londonu, na desnoj margini svakog članka na ovom blogu nalaze se po dve fotografije. Obe su iz Londona. Uostalom, moje prvo samostalno putovanje van Jugoslavije bilo je u London. Kad sada idem tamo, dok stižem na Mil Hil, pomalo mi je kao da se, posle dužeg vremena, vraćam na Varoš-kapiju – pa sve gledam šta se promenilo. A i šta se nije. Nisu, na primer, još zakrpili onu rupu na trotoaru, kad se iz Silvanove avenije skreće u Flauer-lejn, evo već sedam godina.

Osetljivo je to pisanje. Kao i tolike druge, i moja beogradska porodica poreklom je sa sve četiri strane sveta. Sam ja, pa već imam gene nekoliko različitih naroda i plemena… Porodica se za mog života još širila usisavajući nove krvi, ne samo sa one četiri glavne strane sveta, nego i između njih, iz raznih pravaca, sa drugih kontinenata i dalekih ostrva… I obrnuto, vetrovi su nas od Kruga Dvojke razvejavali i putevi vodili u svim pravcima. Dešavalo se da odemo da živimo čak na Karaburmi ili u Bloku 45. A dospevali smo i do Južne Afrike i Novog Zelanda. Povremeno se negde okupimo da nešto proslavimo, ili onako. London je jedno od takvih mesta. Tamo mi žive sestra i zet.

Među knjigama u kojima sam kao klinac nalazio vrhunska avanturistička uzbuđenja, bio je „Petnaestogodišnji kapetan“. Ne samo da sam se tada strasno identifikovavao sa glavnim likom, nego sam na mnogim putovanjima posle, kao odrastao, ili skoro to, opet pomalo bio i petnaestogodišnji kapetan. Knjiga je iz 1947, u izdanju Novog pokolenja, a na koricama je glavni junak u inspirativnoj, maštozapaljujućoj pozi za krmanoškim točkom. Šta da vam kažem, do da i danas, umesto zimskog kaputa, nosim plavu mornarsku dolamu kakva je na toj slici.

Na knjizi taj adolescentni heroj ima nekakav bezoblični, skoro ženski šešir koji me je kao klinca zbunjivao. Pitao sam oca za objašnjenje i saznao da je to mornarski šešir od ojlskina odnosno voštanog platna. Štiti od kiše i svega ostalog. Tada sam znao da ću jednom imati ceo ojlskin, ne samo takav šešir. Od crnog „gumiranog platna“.

Kupio sam ga deset godina kasnije, u Londonu, u radnji za mornare na Ist-endu. U stvari, kupila mi ga je sestra uoči mog polaska za Jorkšir, gde ću provesti na terenu dve nedelje u jednoj ornitološkoj opservatoriji, a odatle sam se spremao i za još tri u Slimbridžu. Tada je taj crni ojlskin postao moja zvanična zaštita od kiše i vetra na svim mojim terenima sledećih dvadesetak godina. I više od toga, on je bio i podmetač kad je trebalo da se sedne, na primer, na vlažnu zemlju odnosno travu. I prostirka, da se na terenu ruča.

Na jednom od prvih terenskih putovanja s novim ojlskinom, desi se tragedija. Moj neoprezni saputnik, upravo za vreme jednog terenskog doručka na travi, ispusti nož koji padne na ojlskin vrhom nadole. Napravio je sasvim malu rupu, ali rupu. Ili sam to možda ja bio taj kome je ispao nož, ne sećam se, ali pamtim rupu. Bio je to jedva vidljiv prorez, nepun centimetar dug. To međutim nije više bio ceo ojlskin. Umesto da bude nepromočiv – imao je užasnu rupu. Odmah sam ga ja zalepio, ali svejedno, zauvek je nestalo savršenstvo mog ojlskina. Bio je samo jadna zakrpljena, zalepljena zamena. Nikad ga nisam obukao a da nisam s gorčinom pomislio na njegovu rupu. Osećao sam je na leđima. Bila mi je nepodnošljiva, kao da mi je nož zaboden između lopatica. Tačno na onom jedinom mestu na kom sam ranjiv, koje je pokrio opali list dok me je mati prelivala zmajevom krvlju, a može se videti kao belega u obliku krecavog lista. Ili Montenegra.

Bojim se da me je ta râna mala rupa na savršenom ojlskinu u dobroj meri odredila. Bila je 1966, godina Vatrenog konja. Valjda time potstaknut, Ceo La je naš razgovor počeo ovako: „Ako pristaneš na jednu sasvim malu nesavršenost, što ne bi pristao na još jednu, skoro isto tako malu, jedva nešto veću? A ako si već pristao na dve…“ „Dosta,“ dreknuh toliko da je odskočio, kao da sam zamahnuo da ga udarim.

Svaki moj odlazak u London, bivao je u neku ruku ponavljanje onog prvog. Hodočašćenje poput arsenije-njegovanskog putovanja kroz Varoš-kapiju. I zato ja za London imam obavezne itinerere i obligatne tačke na njima. Ne pitajte me šta tamo tražim. Jednom sam se 1997, zadesio uveče na aerodromu Getvik i bio smešten u hotel u blizini, s tim da sutra nastavim za Bristol. Sestra i zet su tada bili izvan Londona i bila je ponoć. U sam London tog puta uopšte nije trebalo ni da idem. Kompulzivno sam međutim seo na andergraund i odjurio do Pikadili-serkusa, uverio se da je sve na svom mestu, uključujući i zlatnog leptirokrilog Anterosa, kupio posleponoćne sirove urme sa Arapinovih kolica u jednoj bočnoj ulici, popio pivo i smireno se vratio u hotel.

Ta uzastopna putovanja su me učinila svedokom mnogih promena uključujući i neke nepovratne gubitke. Potpuno je nestao ulični fiš-‘n’-čips u fišeku od novinske hartije, zajedno sa neponovljivim ukusom koji sam srećom okusio iste godine i u istom kraju u kome sam kupio ojlskin. Koji će biti probušen. Sad se bezukusni fiš-end-čips služi u finim pabovima i restoranima. Ima to ime, ali nema taj ukus.

Nekad su se i kod nas, umotane u stare novine, prodavale nezdrave pržene papaline, koje samo u Beogradu zovu giricama. Poslednji put sam ih u takvoj ambalaži kupio 1976. na topčiderskoj tramvajskoj stanici. I podelio ih sa svojim trogodišnjim sinom. „Nema više naših / malih papalina“, pevao je Bajaga, desetak godina docnije.

Kinezi predskazuju budućnost uz pomoć svojih dvanaest astroloških životinjskih znakova. Sad smo u godinji Svinje. Skulptor Aj Vejvej je u 2011. izložio bronzane glave tih životinja u avliji Samerset-hausa u Londonu. I ja sam otišao da ih vidim.

Glave džinovskih životinja su odsečene i pobodene na dva metra visoke direke u jednom delu kvadratnog kamenom popločanog ogromnog dvorišta. Svejedno su dominirale celokupnim prostorom i izmenile ga. Tih dvanaest skulptura u nizu delovalo je kao da su ne samo iznutra opkolile ceo Samerset-haus, nego i da potpuno vladaju svim ljudima koji su se zadesili na tom prostoru, razmileli se takoreći nesvesni postojanja crnih mađijskih životinja.

Nešto slično sam jednom davno osetio u prisustvu divovskog Boterovog konjića u hali aerodroma u Barseloni. I još jednom sa Boterovim skulpturama posutim po ogromnom Prasa-du-kumersju u Lisabonu 1998. Tada je taj slavni trg prosto nestao, nije se više video! Kiša koja je padala kao da je sprala njegove poslednje tragove, a ostavila samo da se valjaju vajarske čarolije Boterove.

Ali, za razliku od nabreklih, napumpanih Boterovih, ove Aj-Vejvejeve kineske životinje nose jednu meni tuđu ili bar novu, stilizaciju, a time i poruku na koju nisam bio pripremljen. Potiču iz jedne druge kulture, kao iz drugog sveta i to im daje dodatnu moć. Prepoznajem da je to glava kunića, ako ni po čemu drugom ono po ušima, ali to nije moj kunić, nije dobri domaći zeka. Po rogovima shvatam da je to bik, ali ja nikad takvog bika nisam video, ili bolje, nikad na bika tako nisam gledao. I kod svake od ostalih životinja osetio sam isto, osim kod Zmaja. Bio je to onaj poznati, klasični kineski zmaj s rogovima, bradom i somovskim brkovima.

Aj Vejvej: Zodijački znaci, Samerset-haus, jun 2011.

Te drukčije životinjske glave smanjile su i zarobile publiku u dvorištu Samerset-hausa. Slično kao u Kamposantu u Pizi, posetioci su bunjuelovski ukleto obilazili i ponovo razgledali skulpture, nemoćni da napuste četvrtasti prostor. U jednom trenutku izgledalo je kao da i ne postoji izlaz iz dvorišta. I posle pitaju može li umetnost da promeni svet…

Iste te godine u Londonu nisam gledao predstavu „War horse“ iako su prijatelji rezervisali karte mesecima unapred. Jako sam želeo da vidim komad u kome se sve vrti oko veštačkog konja, lutke koja omogućava da se na sceni kažu neke važne istine o ratu. Slično kao što kabaretski trbuhozborci svojom lutkom publici saopšte neke istine koje ona ne bi prihvatila bez te lutke.

U poslednjem trenutku su me obavestili da nemamo karte za „Ratnog konja“, nego da idemo da gledamo novu verziju „Pigmaliona“, u Garikovom pozorištu. Bio sam razočaran, ali i pomalo radoznao da vidim tu predstavu u pozorištu upravo na mestu na kome, bezmalo 100 godina ranije, počinje njen prvi čin. Nisam prvobitno želeo Bernarda Šoa jer ne znam dovoljno engleski za sve pigmalionske finese. Ali, šta je – tu je.

Početna scena „Pigmaliona“ u Gariku juna 2011. (levo) i posle predstave na istom mestu 100 godina docnije (desno).

Reditelj i dramaturg je u novoj predstavi u prvi plan izvukao ljubavnu dramu, a potisnuo komediju i romantičnost. Za tu potrebu je dopisao dijaloge sa kilometarskim ljubavnim raspravama, koje čine najveći deo nove predstave. Da im napravi mesta, izbacio je čuvene komične scene. Nepripremljena, a verna, publika se lojalno smejala na mestima na kojima su one bile, tj. gde je trebalo da bude smešno. Takođe je, primereno izmeni duha predstave ka ljubavnoj drami, mladi reditelj za profesora Higinsa uzeo mladog glumca. Od Šoa je ostala samo scenografija. Deo publike se na kraju osetio prevarenim, pa je mlako pozdravio glumce, ni krive ni dužne.

Bila je to neuspela iluzija iliuzije, a ne nova iluzija stvarnosti. Sasvim suprotan slučaj video sam u predstavi „The Book of Mormon“ prošle, 2018. godine, u pozorištu nedaleko od prethodnog. Isti oni prijatelji uzeli su karte za taj mjuzikl. Bio sam skeptičan iako sam pročitao da je reč o čuvenom komadu. Upao sam u klopku sopstvenih predrasuda (a delom i iskustva). Američka satira na američko mormonsko misionarstvo u Africi? Nimalo izazovno. I još mjuzikl koji se smatra nižom pozorišnom kategorijom. U jednom trenutku mi je kroz glavu prošla stereotipna slika rođaka iz unutrašnjosti, koje domaćini velegrađani izvode na laku šarenu predstavu s jakim efektima, primerenu provincijskom ukusu gostiju. Ništa od toga!

Prenebregao sam činjenicu da sam u Londonu, kolevci mjuzikla i rasadniku najboljih stoletnih tradicija te pozorišne forme. Srećom, dobio sam priliku da se uverim da i spoljašnja i stereotipna glumačka sredstva imaju svoje vrhove. I te kakve! Ali pravi vrhunac došao je iz samog srca londonskog pozorišta i njegovog duha: londonski „The Book of Mormon“ bio je dvostruka satira – istovremeno se rugala i američkom mormonskom misionarstvu i američkoj satiri tog misionarstva. To umeju samo u Londonu. Pa sam se setio onog bećarca: „Imam šupu i na šupi rupu, / kroz tu rupu gledam drugu šupu.“

Iza moje glave (i sad dok ovo pišem u Beogradu) na zidu vise uramljeni Henri Murovi crteži ovaca (nisu originali). To je tako već tridesetak godina. Navikao sam se na njih, da ne kažem da baš ne bih bez njih mogao sebe da zamislim. Znalački mi ih je poklonila draga osoba Divna Milošević, ali i same Murove ovce, izvan tog konteksta, ili bolje: izvan svakog konteksta – nose u sebi dovoljno snage, sklada i mira.

Murove ovce.

I onda, kad smo moja supruga Olja i ja bili u Londonu 2011, pozovu nas sestra i zet da provedemo dan u Hetfildu, u obilasku dvorca i parka u kome je upravo tada bila izložba Henri Murovih skulptura. Tamo nas je čekalo čudo. Veliki park iz 17. veka, dobro, obnovljen u viktorijansko doba, savršeno je primio Henrija Mura i njegove skulpture, ne odstupivši ni za korak. Suprotno od Aj Vejvejevih i Boterovih skulptura, Murove i ne pokušavaju da se nametnu ni da dominiraju. Ne vidi se ni da su donešene tu i postavljene. Izgledaju kao da ih je Mur u najmanju ruku na licu mesta i pravio, i to pod jakim utiskom ne samo stoletnog drveća i dvorca u pozadini, nego rekao bih i po željama nas, ljudi u parku.

Malo sam na drugim mestima video uživo Murovih skulptura, ali se usuđujem da kažem da nigde one ne mogu izgledati tako prirodne i razumljive. I sad se tek vidi da njegove čuvene rupe, uopše i nisu šuplje duplje – to su prodori oka, prostori ispunjeni pogledom na prirodu.

A drveće? Kako da ne, i ono je Murom dobilo nova prelamanja uglova gledanja. Nije drvo uvek samo drvo. Mnogo zavisi od toga ko ili šta stoji pored njega.

Korak dalje je otišla „Košnica“, skulptura/instalacija Volfganga Batresa u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Kjuu, u Londonu. U nju sam ušao jesenas (2018). Stoji na brdašcetu usred livade divljeg cveća i izdaleka izgleda kao roj insekata u letu, recimo pčela, ili kao oblak dima. Kad se priđe, vidi se da se sastoji samo od rupa, šestougaonih otvora u aluminijumskoj konstrukciji podobnoj pčelinjem saću.

Košnica, Kraljevska botanička bašta, Kju, London, septembar 2018.

Košnica ne deluje menjajući samo spoljašnji prostor, nego još više unutrašnji, jer u nju posetioci ulaze gazeći po providnom podu izdeljenom na šestougaone ćelije. U Košnici je svetlost izmenjena u odnosu na spoljašnju, ali i sve ostalo je modulirano, i temperatura, čak i zvuci. Našavši se unutra, ljudi imaju i novi međusobni, zajednički odnos, drukčiji nego pre ulaska.

Košnica, Kraljevska botanička bašta, Kju, London, septembar 2018.

„Sami sebi možemo izgledati i ovako i onako…“, pokušao je jednom da mi mudruje Ceo La. Pravio sam se da ga ne slušam.

“Hoćete li da vam ovde donesu ručak?” Pitanje me je trglo, jer je tiho ušla. “Molim?” – izustio sam refleksno, da dobijem u vremenu, što uvek rade autodidakti kojima se obratite na jeziku koji im je treći priučeni. Učtivo je ljubazna kustos-bibliotekarka ponovila, ali se ovaj put preko njenog lica odrazila moja potpuna unezverenost. Među neagresivnim osobama zbunjenost ume da bude zarazna. Još je dodala da u blizini ima jedan restoran s odličnom kujnom. I da tako neću morati da prekidam rad. Baš joj je bilo stalo da mi učini.

Nikad nisam jeo za radnim stolom. Ne mogu da zamislim sebe kako razgrćem papire, oturam tastaturu i odmotavam hartiju u kojoj mi je stigao burek. A tada, 1975, kad se poveo taj razgovor o ručku, papiri, rukopisi koje sam, u belim rukavicama, držao ispred sebe – bili su iz XVII veka. I sto je bio iz XVII veka. I stolica na kojoj sam sedeo. Neke slike na zidu bile su doduše iz XVIII. Sa jedne me je gledao Marsili pod sivom perikom, držeći u desnoj ruci možda baš jedan od listova topografske karte koji su na stolu ispred mene. U Palati Pođi, iz XVI veka. A ona meni ručak!

Jeste, bio sam u groznici otkrivanja nepoznatih činjenica o počecima naše ornitologije, a u Museo Marsiliano u Bolonji. Sa velikom sigurnošću se zna da je prvi proučavalac ptica Srbije bio jedan neverovatan čovek, grof Alojzije Ferdinand Marsili (1658–1730), a ja sam prebirao po njegovim beleškama, pismima, skicama mapa, crtežima, rukopisima štampanih i neobjavljenih dela, po hiljadama dokumenata koje je svojom rukom novolatinskim jezikom pisao i crtao Konte Marsilji. Prvi put u životu bio sam se našao ruku do lakata zavučenih u zaostavštinu jednog genija.

Kroz glavu mi je munjevito proletela užasna slika izdajničkih špageta bolonjeze, koji se zmijski migolje na mojoj viljušci, šibajući repovima kao ispušteno crevo za zalivanje i škropeći crvenim šugom od paradajza listove basnoslovnih dokumenata. U panici, obaram čašu s vinom i gledam kako ga drevna hartija žedno upija, dok se mastilom ispisana slova šire i razlivaju nepovratno bledeći.

“Ne hvala”, pobegoh od te katastrofične slike, i još brzopleto dodah “nisam gladan.” To nije bilo ni sasvim netačno. Zanet uzbudljivim radom, zaista nisam bio osetio glad. Do tad. Bibliotekarka me je gledala zabrinuto, materinski (tek sam bio napunio 30). Hoću li bar kafu? Ne, hvala. Ni čaj? Hvala ne. Ovo moje poslednje ne bilo je čak malo preglasno. Da ublažim, i da pokušam da budem duhovit, rekoh “nihil mihi”, za mene ništa, što je bila Marsilijeva aristokratsko-učenjačka deviza u smislu “ništa za sebe”.

Marsilija mi je u stvari otkrio moj prijatelj, dugogodišnji kancelarijski i terenski ortak i kum, zoolog Dž, rodom iz Kovina, a koji se više puta pojavljuje u iskustvima ovih putovanja, od Boke Kotorske i Tare do Grčke i Avganistana. Kao strasan amaterski istraživač prošlosti Kovina i starih austrijskih topografskih karata svog rodnog mesta, tragao je za mapama koje je crtao Marsili ili bar raspolagao njima. Podstaknut interesovanjem koje je u meni potpalio Dž, počeo sam da se i sam bavim čudesnim čovekom Marsilijem, koji je pred Kraljevskim društvom u Londonu sebe lakonski predstavio sa samo dve reči Miles sum (vojnik sam). A naročito me je zanimalo njegovo ornitološko delo.

Grof Marsili (još i Luiđi Marsilji) je u stvari bio ratnik i inžinjerac, obaveštajac i diplomata, ali nadasve prirodnjak i svestrani istraživač. Ili, kako reče Paolo Rumiz u “La Republica”, bio je istovremeno i Indijana Džons i Džejms Bond, i Ervin Romel i Guljelmo Markoni. Kada je kao mladić, za račun Venecije objavio izveštaj o stanju Otomanskog carstva i opis turske vojske i utvrđenja na Bosforu, postao je naročito zanimljiv Austriji angažovanoj u odbrani od Turske u Velikom Bečkom ratu.

Marsili tad stupa u austrijsku vojsku kao inžinjerijski oficir, ali na nesreću, već u jednoj od prvih bitaka rane ga tatarski konjanici, bude oboren s konja i zarobljen, pa prodat Kara-Mustafa paši bosanskom, u Hercegovinu, gde je robovao dve godine. Otkupljen je i oslobođen tek 1684. Odmah se vratio u službu Cara Leopolda Prvog Habzburga, napravio brzu karijeru i stigao do generalskog čina. Kada su Turci odbačeni preko Dunava, Marsilji je dobio zadatak da, u pauzama između bitaka, prouči geo-strategijsko-fortifikacijske pogodnosti duž Dunava. Zato ne čudi što ga nalazimo u austrijskoj delegaciji prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. i što je lično rukovodio povlačenjem linija razgraničavanja.

Tih poslednjih godina XVII veka, Marsili je istraživao sve što se tiče Dunava: geologiju i hidrografiju, utvrđenja i arheološka nalazišta, vršio je astronomska merenja, proučavao biljke i životinje, a naročito ribe i ptice. Radio je na kapitalnom projektu svog života – šestotomnoj ilustrovanoj monografiji o Dunavu, koju je 1700. godine pompezno najavio posebnom pred-knjigom, Prodromusom, s odgovarajućom, barokno preteranom posvetom Caru Leopoldu Prvom.

U tom izbije Rat za špansko nasleđe, a Marsili se 1703. zatekne u tvrđavi Brajzah na Rajni, koju su opsedali Francuzi. Austrijanci se predaju, možda malo prerano, pa pred carskim vojnim sudom Marsiljijeva glava počne da visi o koncu. Na kraju mu ipak oproste život, ali mu oduzmu činove, počupaju ordenje, prebiju mač iznad glave i otpuste iz vojske. Sva imovina mu je bila konfiskovana. Ponižen, razočaran i lišen najvišeg sponzorstva i materijalno propao, bio je odustao od knjige o Dunavu.

Tek 25 godina posle najave, zahvaljujući ponudi za besplatno štampanje u Hagu i Amsterdamu, ugledalo je dana to ogromno izdanje pod naslovom DANUBIUS PANNONICO-MYSICUS. Peti (i najdeblji) tom je ceo posvećen pticama (De Avibus). Knjižurine su toliko velike i teške, da sam onomad neveštim rukovanjem uspeo da sebi slomijem rebro u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

Kako je to ogromno delo štampano navrat-nanos, videlo se da, bar u 5. tomu o pticama, u njemu ima nekih praznina. Pretpostavka da se među sačuvanim dokumentima u Museo Marsiliano može naći još dragocenih informacija stavila je među prioritete moju potrebu da pregledam neobjavljene spise Marsilijeve. I za to mi se pružila prilika u proleće te, 1975, kada se u Bolonji održavala jedna regionalna konferencija Odeljenja za korišćenje resursa Međunarodnog biroa za predele vodenih staništa, koordinatora već više puta pominjane Ramsarske konvencije. Bio sam u svojstvu posmatrača, jer će ondašnja Jugoslavija pristupiti toj konvenciji tek dve godine docnije. Dakle, pošto je konferencija završena, ostao sam u Bolonji još dodatna dva dana, o svom ruvu i kruvu. Da se Marsilijem bavim.

A ne da se sekiram zbog špageta bolonjeze. Zanimljivo je da su u jelovnicima netalijanskih restorana moje mladosti iz nekih razloga bile obavezne dve jeftine stavke: špageti bolonjeze i špageti milaneze. Retko bi ih ko naručivao, bar iz moje okoline. To su bili neki špageti u tanjiru, a servirali su se tako što bi na njih bila izručena ali nepomešana gomilica crvenog sosa sa mlevenim mesom (bolonjeze) ili šunkom (milaneze). Toga nema ni u Bolonji ni u Milanu. Postoji u Bolonji ragu bolonjeze, ali on sadrži malo paradajza i nikad ne ide uz špagete nego uz krupnije testo, taljatele i lazanje. Pasta je vrlo ozbiljno jelo u Italiji.

Pet minuta pošto sam odbio ljubaznu ponudu za ručak “na noge”, osetio sam glad. Istrpeo sam još pristojnih pola sata i otišao pokajnički do bibliotekarke i objasnio da sam se predomislio. Sad bih ipak da ručam, ali bih voleo da odem u taj ristorante u komšiluku, da malo protegnem noge. Molim da ne vraćam sve one svežnjeve dokumenata i rukopisa, nego neka ostanu, odmah ću ja da se vratim. Samo neka mi objasni kuda da idem. Pažljivo me je slušala i klimala glavom s razumevanjem. Onda mi je vrlo polako potanko objašnjavala kako da nađem tu kafanicu, jer je unutra, u dvorištu. Objasnila mi je dve alternativne varijante, jednu koja je kraća, i drugu koja je lakša za orijentaciju. Na kraju je dodala da sad tamo više ne radi kujna. Moram da sačekam do 6, a tada se ionako Muzej zatvara. Bio sam joj zahvalan što nije rekla ništa u stilu “a lepo sam vam nudila…” U Bolonji se tada znao red i vreme kad se ručava.

Kad sam prvi put došao u Marsilijev muzej, predstavio sam se, rekao ko sam, šta sam i šta želim. Nisu mi tražili ni pasoš, ni pismo od direktora instituta u kom sam tad radio, ni nalog za službeno putovanje, ništa. Dovoljno je bilo moje pošteno lice. Koje međutim nije ništa vredelo tamo odakle sam došao.

Kako su mi šta donosili od spisa i publikacija, upisivao sam svoje ime i datum u korisnički karton. Tako sam video i ko je sve pre mene pregledao te rukopise i dokumente. Obično ih nije bilo više od prstiju jedne ruke. To je bilo strašno uzbudljiv trenutak. Neka od imena su mi bila poznata. Za neka sam se iznenadio. Često sam bio prvi iz Beograda, a ponekad i prvi iz Jugoslavije. U svakom slučaju divan je bio taj osećaj pripadanja grupi koja deli isto iskustvo. A bilo je bogami i praznih kartona. Ruke su mi drhtale dok sam razvezivao prvi (od korisnika) “kodekse” – korice svežnjeva nesortiranih listina starih preko 250–300 godina! Malo se koje drugo iskustvo može meriti s tim osećajem otkrivanja…

Tako sam u Kodeksu 1044 neočekivano naleteo na jedan dotle nepoznat nevelik list sivkaste hartije na kome je u zaglavlju pisalo olovkom i ćirilicom: “то е по српскомь ензікȣ“! Ispod se nalazilo desetak srpskih naziva ptica, prva od naučnika zapisana srpska nomenklatura ptica, koja nije mlađa od kraja XVII veka! Tamo su bili vivak, nesit, kukavica, vetruška, mišolovka (mišar), [g]njurac. lelek i druge ptice čija su se imena sačuvala do danas.

Napustivši Dunav, Marsilji se s najvećim uspehom posvetio okeanografiji i astronomiji i doživeo da bude primljen među besmrtnike Pariske Akademije, engleskog Kraljevskog društva i članove akademije u Monpeljeu. Osnovao je Institut za nauka i umetnosti u Bolonji (1715) i postao jedan od najznačajnijih polihistora svog vremena. Na naslovnoj slici je vikontski grb Marsilija.

Tri godine pre mog puta u Bolonju kod Marsilija, vrativši se iz Avganistana, dobijem u jesen 1972. od svog tadašnjeg šefa Borisa Petrova, jedan tajni zadatak, skoro dostojan Marsilija. Trebalo je da onaj isti Dž. i ja odemo u Grčku na određene lokalitete u Tesaliji i na Atici. Tamo treba da uhvatimo dve vrste specifičnih voluharica i da ih donesemo žive u Beograd, kako bi im Petrov uradio hromozomsku analizu, tada vrlo popularnu metodu u zoologiji sisara. Morali smo te nežne životinjice, o kojima niko ništa nije znao – pronaći, nenasilno uloviti i održavati u životu do Beograda. Pritom je sve moralo biti bez znanja grčkih kolega (naučničko takmičenje za prvenstvo), ali i bez znanja vlasti, i grčkih i naših. Išli smo privatnim Dž-ovim fićom. A poveli smo, kao ispomoć za negu životinja, ako ih uopšte nađemo i uhvatimo, slepu putnicu Z.

Iako smo krenuli da tražino iglu u plastu sena, nađosmo i uhvatismo odmah, iz prve, te naše male žrtve. Svakako smo imali mnogo sreće, ali i višegodišnjeg iskustva, uigranosti kao tandem i istraživačkog instinkta, u čemu je Dž. prednjačio. U stvari, bilo nam je krivo što smo tako brzo završili posao u izazovnoj Grčkoj. Ne sećam se ko je predložio da ostanemo još nekoliko dana, ali je predlog prihvaćen jednoglasno. Sebično smo rekli da, ako slučajno neka od životinja ugine, sad bar znamo kako i gde da lako ulovimo nove.

Između ostalog, otišli smo da razgledamo Mikenu, koju sam ja prvi put video prethodne godine. Slučajno, odseli smo u svratištu ε (pete) kategorije koje se zvalo “kod Lepe Jelene (Menelajeve)” odnosno “I Orea Eleni” (Η Ωραία Ελένη του Μενελάου). Primio nas je lično gazda i seo za naš sto. Ispričao nam je da je kod njegovog dede odsedao i sam Šliman i doneo ogromnu knjižurinu u kojoj su bili potpisi i utisci prethodnih gostiju. Bio je i potpis za koji je gazda tvrdio da je Šlimanov. Slično kao u korisničkim kartonima Marsilijevog muzeja, s uzbuđenjem sam zurio u poznata i nepoznata imena i osetio da pripadam jednom stvarnom nizu ličnosti koje ne samo da su imale priliku da dožive upoznavanje Mikene, nego su o svom iskustvo ostavile trag drugima. A uopšte se nisam iznenadio što sam, među poznatim imenima osoba koje lično ne poznajem, našao i jedno drukčije – potpis svoje školske drugarice, klasičarke K! Te iste 1972, u knjigu se pre nas upisao i Irvin Stoun, koga je proslavila „Žeđ za životom“, o Van Gogu.

Lepa Jelena Menelajeva još uvek postoji na istom mestu. I dalje se reklamira kao „House of Schliemann„. Nije promenila kategoriju, ostala je ε.

Naravno, sve one male beštije stigle su žive i zdrave u Beograd. Bez ijednog gubitka. Zvanično, to putovanje nije ni postojalo.

Jedna ulica u Sremskoj Mitrovici nazvana je Marsilijevom. Vrlo je to čudna ulica. Dvokraka. Da biste prešli iz jednog kraka u drugi iste ulice, morate da stanete na znaku „Stop“.

---

Delovi ovog teksta objavljeni su pod naslovom „Marsilji je bio prvi“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 3, str. 22–23, Novi sad 2010.

Rezultati pregleda Marsilijevih rukopisa objavljeni su u Vasic V. & Džukić G. 1977: Savremena biologija 8; Vasic V. & Džukić G. 1977: Matica srpska: Zbornik za prirodne nauke 53.

September 15, 2009 14:36

Neka pisma iznenada oslobode sećanja na kojima se taman bio uhvatio sloj fine prašine. Pa pokuljaju, uspomene. S malo tog zlatnog praha po sebi…

KERASJA VODENON, čuje se stalno ponavljano raspuklo vikanje marusijskih pijačnih piljara, sa najglasnijim poslednjim slogom –non (Κεράσια Βοδενών)! Trešnje od Vodene, vikali bi kod nas, na nekadašnjoj pijaci Zeleni venac, ali su i tamo odavno piljari napustili nametljivo mediteransko-orijentalno izvikivanje robe i glasno pozivanje mušterija.

Redovni čitalac ovog bloga već zna da sam, zahvaljujući grčkim prijateljima, povremeno kao bazu koristio udobnosti jednog stana u modernom rezidencijalnom delu atinske Marusije. Najšira ali inače mirna i tiha ulica tog kvarta, Ulica 25. marta, zatvara se subotom i pretvara u bučnu narodnu pijacu, u lajki agora (λαϊκή αγορά), i ispunjava se pokretnim tezgama, suncobranima, gajbama i gomilama najraznovrsnije robe. Na izvestan način, grčke narodne pijace podsećaju na italijanske, samo što su relativno nove i ne održavaju se na srednjevekovnim ili još starijim trgovima.

Nema trešanja bez vodenskih! Vrede svaki od 3 evra i 35 para evarskih za kilo. To mu dođe oko 400 dindži. U Beogradu bi na Palilulskoj pijaci 7. jula postigle kao od šale 500 RSD. Pazite, sedmog jula, kad su trešnje prošle. Vodena je grčko kraljevstvo trešanja. Tamo su najbolje i najviše ih odande dolazi (70% domaćeg tržišta). Trešnje se u Vodeni i prerađuju u razna slatka, marmelade i džemove, ali se i suše u vidu listova na papiru rastanjene paste. To se zove pestil, probao sam ga prvi put od kakija („japanske jabuke“) u Gruziji a odnedavno se na jednoj tezgi prodaje na beogradskoj Palilulskoj pijaci – od jabuka, višanja i šljiva. Prave ga neke „Ruskinje“ udate za Srbe, kaže prodavac.

Ove pozne trešnje gaje se na prisojnim obroncima planine Voras. Tamo se čak jedno planinsko selo zove Kerasjes („Trešnje“), na 700 m visine. Niste čuli za tu planinu? A za Kajmakčalan jeste? Pa on je najviši vrh (2521 m) te granične planine Vorasa, poznate i kao Nidže.

Ni Vodenu možda nećete lako naći na mapama. Tražite je pod Edessa. Tog sam 7. jula 2006, gledajući zapis na drvenoj tablici zabodenoj u gajbu s trešnjama, razmišljao o otpornosti narodnog govora. Vrlo teško Grcima uspeva da izbace iz jezika slavizme i turcizme. Pravo kaže klasičarka S. S, nikome ne bi palo na pamet da prodaje „kerasja Edesas„, kad su Vodenske tradicionalna trgovačka marka. A ona se ne menja bez preke potrebe.

U Vodeni sam prvi put bio embargljive 1993. Čudesan je i jedinstven položaj tog grada. Nastao je na ogromnoj lučnoj bigrenoj barijeri nekadašnjeg „visećeg“ jezera, koja se nadnosi nad 200 metara nižom dolinom. Ceo grad je kao lastino gnezdo, ili bolje, kao balkon okrenut istoku. Istovremeno s divnim pogledom, to je bio izvanredan strateški položaj za nadziranje najčuvenije antičke džade po imenu Egnatia. I Vodena je bila moćna. Ona je navodno prva makedonska prestonica, pre obližnje Pele. Vergina, čije je Sunce znamenje Makedonije, leži između Vodene i Soluna.

Pre nekoliko vekova, ono jezero se zasulo, pa se i grad proširio na njegov račun. Ali je voda nastavila da teče ispod varoši kroz porozne kalcijum-karbonatne naslage i da se stropoštava niz bigrenu barijeru u vidu mnogobrojnih vodopada. Istovremeno je ta kreativna voda, uz pomoć biljaka, algi i mahovina, produžila da gradi šupljikave sedrene zidine i pećine. Ko jednom ode u Vodenu, mora da nastavi da je posećuje. Pa sam tako i ja činio.

Slovensko stanovništvo Vodene i celog tog područja bilo je, pred kraj otomanske vlasti, izloženo pritiscima komiteta balkanskih nacionalnih država. U vreme proboja Solunskog fronta, naspram saveznika u Vodeni, stajali su Bugari, pa se Vodenjani nisu mogli izjašnjavati kao pripadnici istog etnosa kao neprijateljska vojska. Srpski vojnici su opet smatrali da se nalaze među svojom braćom, a izginuli su onoliko ubeđeni da je Kajmakčalan Srbija.

Grčka je međutim, između dva rata, u celoj Makedoniji zamenila toponime slovenskog i turskog korena, pa je Vodena 1923. postala Edesa, kao pre hiljadu godina. U vreme Građanskog rata 1946–1949, Narodno-osvoboditelniot front je imao jako uporište u Vodeni, a činili su ga komunisti koji su se izjasnili kao etnički Makedonci, pod uplivom Jugoslavije, u sastavu koje je nastala jedna nova nacionalna makedonska država. Po završetku Građanskog rata, etnički Makedonci u Grčkoj nikad više nisu priznati, a Grci ih ne priznaju ni u komšiluku.

I tako, kad sam sledeće godine u Edesi čuo postarije vlasnike hotelčića kako govore jezikom koji sasvim razumem, a nije grčki, stupio sam u razgovor. Priznali su da već njihova deca govore skoro samo grčki. Današnji Grci naziv Vodena smatraju vulgarnim, tj bugarskim (Βούλγαρος).

Kraljevske makedonske grobnice u Vergini video sam za Uskrs 1993. Bio je to opet jedan od redovnih velikih međunarodnih Zooloških kongresa Grčke i susednih zemalja. Ovog puta se održavao u Solunu, a kongresna ekskurzija je bila izvedena po Srednjoj Makedoniji. Najveću pažnju organizatori su naravno posvetili kraljevskim grobnicama, i o tome su učesnici prvog dana kongresa dobili izvrsno predavanje jedne učenice tada tek preminulog prof. Manolisa Andronikosa, koji ih je otkrio 1977. Prethodno sam riznice video u novom solunskom arheološkom muzeju, koji je povodom njih i podignut.

Zlatni hrastov venac (sa sve žirevima) i zlatno sanduče (larnak) za kosti „Filipa Drugog“, sa onim znakom Sunca, i dalje su mi (i do danas) na vrhu rang liste zlatnih predmeta koje sam u životu video i to prvenstveno po odmerenosti i umerenosti (gotovo skromnosti). A još je delikatnija jedna „ženska“ kruna (iz predsoblja Filipovog groba) na kojoj svaki mirtin listić i cvetić kao da trepere.

Te grobnice tada nisu izgledale kao danas i u stvari nisu još bile zvanično otvorene za posetioce. Još se kopalo i podziđivalo ispod provizornih nadstrešnica, a bilo je strogo zabranjeno slikanje. Ja to nisam bio dobro razumeo zbog jezičke barijere, pa mi se omače jedna fotka, koju prilažem (bez izdajničkog je blica).

Jedno naročito uzbuđenje osećao sam tada i u Solunu i na samom nalazištu u Vergini, kod sveže otkopanih grobnica. Nisam tad gledao svetski čuvene arheološke spomenike i muzejske predmete koje su pre mene videli milioni turista i posetilaca muzeja. Ne, video sam predmete koji će tek postati svetski čuveni i koje će tek gledati milioni turista i muzejskih prolaznika. Pomalo me je taj osećaj podsećao na specifično slatko-treperavo raspoloženje koje sam mnogo puta pre toga, ali i kasnije, osećao pred otvaranja važnih muzejskih izložbi, u onom kratkom vremenu, kad se već vide masovno okupljene zvanice na vernisažu, ali izložba još nije otvorena za javnost.

Ili, možda još više, taj mi je trenutak zaličio na jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, a koje se uvek pamti kao doživljaj iz „sveta između“. To je onaj trenutak kada se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini. Tad ronilac može da poželi da zauvek ostane sa „donje strane“, u svetu bez ograničenja.

Značajna je međutim na toj ekskurziji bila i poseta podrumima Vutari u Nausi, na pola puta između Vergine i Vodene. Tokom probanja vina pustili su nam tzv multimedijalnu prezentaciju na temu – vino u istoriji i duhu grčkog naroda (ili tako nešto). Na velikom izduženom ekranu u sredini se odmotavao film (video), a sa svake strane su se smenjivali statični slajdovi. Svi rezovi i zumovi bili su savršeno i uzbudljivo usklađeni sa muzikom i šumovima (zvučnim efektima). Bio sam oduševljen (setite se, to je bila davna 1993) i počeo da smišljam kako da nešto slično napravim za pretstojeću proslavu 100-godišnjice Prirodnjačkog muzeja u kome sam tada radio.

Našao sam odmah pravog autora-realizatora nove ideje: onog istog Borisa Ivančevića, kustosa pečurkara, fotografa koji se proslavio izložbom skyscape-fotografija, bicikliste, kajakaša na divljim vodama, autora prirodnjačkih emisija za tv, avanturiste, putnika i ko zna koga ili čega još. Odmah je razumeo o čemu govorim i napravio tačno takvu stvar (sa pet sinhronizovanih projektora i miksetom). Zvala se „Muzej u prirodi – priroda u muzeju“ (sa muzikom Enje – Enya) i koja je u sali SANU prilikom jubilarne svečanosti 1995. postigla apsolutni uspeh, pa je čak istapšana na bis. Beograd do tad tako nešto nije bio video.

Od tada je svako hteo da ima takav spektakl, pa je Boris Iv. odmah dobio angažman da napravi svoju predstavu za svečanost dodeljivanja priznanja komandan-Kustou, u Mornaričkom muzeju na Trokaderu u Parizu 1996. Nijedne novine nisu propustile da istaknu highlight ceremonije – multimedijalni šou.

A još davnije 1956, Onaj-koji-ovo-piše, tada jedanaestogodišnji ali već pasionirani ronilac apneista, dobio je knjižicu koja se zove „Svet tišine“, isto kao i dokumentarni film koji je tada snimljen. Piščevom imenu nije tada poklanjao pažnju, jer je bilo potpuno nepoznato. Neki Žak Kusto. Knjiga se sačuvala do danas, ali bez naslovne, prvih i poslednjih strana, i odavno raskupusana od stalnog čitanja i prelistavanja na putovanjima, u barci, na hridima, u vozu i kod kuće.

U međuvremenu je Kusto postao zvezda popularizacije znanja, divulgacije nauke i etalon za medijsku promociju očuvanja prirode, a meni je ostajalo samo da mu se divim i da ga izdaleka podražavam u našim medijima. Jedino u čemu sam uspevao, bilo je nošenje vunene kapice kustoovke kad god sam se nalazio na vodi. Kapice boje vodenske trešnje.

---

Delovi teksta o ronjenju objavljeni su u predgovoru knjige Tomislava Petrovića „Ronjenje na dah i podvodni ribolov“, Beograd: Prirod-njački muzej 1996.

Kad bih pokušao da napamet sastavim spisak putovanja na kojima sam dočekao neku od novih godina, odnosno listu mesta u kojima me je zadesio 1. januar bilokoje godine, ne bi mi išlo lako. Nekih se sećam malo bolje. Na primer onog na Kosmaju, za doček 1960, ako se ne varam. Kosmaj je tada bio mnogo dalje od Beograda nego danas. Išlo se vozom do Đurinaca, pa onda peške, preko Sopota, do Pobedinog novog planinarskog doma. Sa bazenom. Zimi bez vode.

Glavni događaj tokom dočeka, bio je maskenbal, odnosno kostimirani bal pod maskama. Za izradu kostima na raspolaganju su bila samo priručna sredstva. Društvo se sastojalo od veselih planinara i njihove mahom tinejdžerske dece, što je, ovo drugo, bila moja tadašnja kategorija. Ja sam izabrao da budem Smrt. Bio sam pokriven pravim belim krevetskim čaršavom, u ruci sam držao pravu kosu (kojom se kosi trava domskih travnjaka), a na licu sam imao kartonsku lobanju lične izrade. Bio sam prilično zadovoljan svojom kreacijom.

Ideja da predstavljam Smrt verovatno je došla iz pubertetske potrebe da se i mene neko uplaši. Na defileu maski sam se trudio da se krećem što zlokobnije. Išao sam vrlo polako i zagledao se levo i desno u publiku, kao da pogledom tražim koga ću da pokupim. Na moj užas, čim sam se pojavio, začuo sam svoje ime iz više usta. Svi su odmah znali da sam to ja.

Ima onih raznih izreka o tome šta se ne može sakriti: siromaštvo, grba, zaljubljenost, kašalj… Tome treba dodati i ćopavost. Ja sam na maskenbalskoj paradi naime hramao! Od prethodne noći, bio sam jedini ćopavac na celoj planini. Imao sam osobeni identitetski znak. I da se umesto mene, na novogodišnjem dočeku, pojavila prava Smrt, ako bi hramala, svi bi mislili da sam to ja.

A, kako sam to obeležje zaradio, sramota me je i da pričam. Onaj bazen. Bez vode. Ja sam o sebi tada razmišljao kao o jednom jako veštom i spretnom pentraču-skakaču. U ono vreme klinci nisu znali za parkur, ali smo, moj nerazdvojni drug Š. i ja, silno vreme provodili verući se i skačući po još nerekonstruisanoj i nerestauriranoj Beogradskoj tvrđavi, i po ruševinama kojih je još ponegde bilo u gradu. Uz to, razvijali smo sve moguće veštine preskakanja ograda i upadanja u zabranjene zone preko lavirintskog sistema zidova i taraba između gradskih avlija. Moja specijalnost je bilo amortizovanje doskoka na beton sa znatne visine. Na Kosmaju sam bio jedini koji se usuđivao da skoči u onaj prazan bazen! Bilo mi je samo važno da za taj podvig imam odgovarajući broj gledalaca, naročito gledalica.

Te noći, one pre Dočeka, mi dečurlija smo se jurcali oko Planinarskog doma. Ja sam u jednom trenutku ocenio da treba da ponovim onaj skok u bazen, dostojan akrobate Aleksića. Pošto sam više puta optrčao oko bazena, rešio sam da po mraku izvedem svoje nestajanje. I skočio.

Već po trajanju leta shvatio sam da sam skočio s pogrešne strane. Ne tamo gde je bazen dubok 2 metra, nego na suprotnom kraju, gde je za skokove u vodu predviđena dubina od valjda 5 metara. Ipak sam se dočekao na noge i, napravivši kolut, malo ublažio sudar s betonskom podlogom. Stisnuo sam zube i nisam ni jauknuo. Uganuo sam desnu nogu, ali ništa nisam slomio. Što je najsmešnije, moj skok odnosno pad – niko nije ni primetio, ali su svi posle videli da hramljem. Rekao sam da sam iskrenuo nogu prilikom trčanja.

Mislite da sam izvukao lekciju iz te ludosti? Onda me ne poznajete. Istog leta, na moru, gledao sam kako lokalni mulci skaču naglavu sa stene u pličak na plaži, gde se, u vodi dubokoj jedva tridesetak centimetara, nalazio uglačan koritast kamen. Ako skočite tačno, možete rukama da kliznete po njemu i da amortizujete udar. Čim su lokalci otišli, to sam isprobao i bio vrlo zadovoljan.

Onaj isti moj drug Š. i ja smo naime leti, na Savi i na moru usavršavali skakanje sa što većih visina u sve pliću vodu. Tvrdili smo da na nam je cilj da skačemo sa najviše skakaonice prvo u lavor, pa u čašu vode, a na kraju i na mokru krpu! Obožavali smo da sa ograde skočimo na glavu u vodu do kolena u dečjem bazenu na splavu na Adi.

E sad, jedne večeri bez mesečine na moru, naše društvo krene na noćno kupanje „u belim kostimima“. Ja se, u svom egzibicionizmu, odmah popnem na onu stenu, u mraku dobro naciljam tamni koritasti kamen za klizeći doskok i – vinem se u vazduh. Tras! Mislio sam da mi se glava rasprsla, a presekao me je i bol u rukama.

Bio je to skok na mokru krpu, koju je u međuvremenu čistačica iscedia. Pa ju je na kraju neko i sasvim sklonio! Taj neko je bila vrlo jaka oseka, koju sam potpuno bio prevideo. More mi je izmaklo stolicu! Tako ono valjda kažnjava preteranu samouverenost. I opet me je nešto sačuvalo od lomljenja vrata i ruku. Završio sam sa oguljenim nosom, ljubičastim rakunskim naočarima i odranom kožom s grudi. Ali otada, uvek prvo proverim da li ima bar 35 cm vode, pre nego što skočim.

Pamtim ja još nekolike putujuće dočeke. Sa poukama i bez pouka. Jedan se udesio da bude u Kejptaunu. Došlo ih je troje zajedno: nova godina, novi vek i novi milenijum. A ja netom pomilovan po srcu. Da čovek pomileni od miline.

U Kejptaunu sam stanovao na Gardensima, u stanu s pogledom na mirne miliongodišnje planine kapske. S druge strane, uzbudljivi nepropustljivi događaji, kao što je gradski vatromet za onaj trostruki doček 2001, ili totalno bakarno pomraćenje meseca 9. januara 2001, dešavali su se s druge strane kuće. Nisu bili vidljivi iz stana i kom sam stanovao. Tako smo se Olja i ja upoznali s komšijama od preko puta. I gledali prizore neviđene s njihove terase i u njihovom ljubaznom društvu.

Oni imaju jednu malu firmu za publikovanje i prodaju Biblije. Istovremeno su i kolekcionari. Pohvalili su se da imaju oko 600 različitih izdanja Biblije u zbirci. Bojim se da nisam pokazao dovoljnu impresioniranost tim brojem. I to mi je do danas ostalo kao jedna od mojih bezrazložno nedovoljno učtivih reakcija. Iako mi je komšija pominjao neka retka izdanja, jednostavno nisam bio dorastao da procenim vrednost te zbirke, pa sam, strah me je, slabo sakrio skepticizam neznalice.

Ipak sam ispričao da, iako sam prirodnjak i, takoreći, slobodni mislilac, redovno citiram Bibliju. Pa i u ovom blogu sam je citirao. Nije slučajno što se u Svetom pismu pominje tridesetak raznih vrsta ptica, više nego vrsta iz drugih klasa životinja. Rekao sam i da je Biblija trezor znanja o prirodi i o pogledu na prirodu od pre više milenijuma. I zaista, nisam pravio statistiku svojih citiranih izvora, ali bi sigurno Biblija bila kod mene na vršnom delu spiska. Naročito volim da na predavanjima i seminarima govorim o biblijskom Potopu kao prilici za ekološko resetovanje Sveta koji se, greškom ljudi, iskvario.  I o odluci Tvorca da se ne pravi nikakva selekcija u biodiverzitetu, nego da se sačuva ukupna raznovrsnost.

Bare, 7. jul 2014: Gnezdo rode na dimnjaku ciglane.

A poslednja Biblija koju sam stekao, došla mi je, opet na jednom putovanju, na pomalo neobičan način. Doduše, izgleda da kod mene samo neobični načini i jesu uobičajeni. To se desilo 7. jula 2014. u požarevačkom selu Bare, oko 4 sata posle podne. Moja saradnica J. i ja smo tuda obavljali popis rodinih gnezda u severoistočnoj Srbiji. U Barama, našli smo staro gnezdo na ogromnom dimnjaku napuštene ciglane.

Na putu, na autobuskom stajalištu primetio sam ženu, koja je izgledala da može da mi pruži informaciju koja mi je bila potrebna. Zaustavio sam auto i pitao je, a zatim sam, videvši pored nje oveću torbu, ponudio da je povezem do Požarevca. Zahvalila se i odbila, ali je rekla da ima nešto za mene. Kad je otvorila torbu, video sam da je puna Biblija – Novog zaveta. Pružila mi je jedan primerak.

Požurio sam da pokažem odlučnost odbijajući da na putu u Barama požarevačkim kupim od nje Sveto pismo. A ona je strpljivo i s osmehom objasnila da ne prodaje nego da daje besplatno. Shvatio sam da je reč o Biblijama koje Gideoniti dele po celom Svetu uvereni da taj njihov napor ima smisla i da doprinosi očuvanju moralnih vrednosti ljudi. Jedva sam se uzdržao da joj se ne poverim da J. i ja verujemo da naše volontersko prebrojavanje roda po braničevskim selima ima veliki značaj za očuvanje biodiverziteta. Već četiri godine se ta „plava Biblija“ vozi svuda sa mnom u Reno-Modisu.

23.08.2009 01:21

Evo izveštaja vašeg uobičajenog izveštača koji je, „suivi d’un seul housard qu’il aimait entre tous / Pour sa grande bravoure et pour sa haute taille..,“ putovao po vrhovima vlasinskih planina. Za one iz daleka ili geografski nenadahnute, Vlasina je planinski predeo koji se stisnuo između Južne Morave, na sektoru od Vranja do Leskovca, i bugarske granice. Samo ime kaže da su tamo Vlasi – planinski stočari – imali mobilne (letnje) stanove i ogromna stada na još ogromnijim planinskim pasištima. Vekovima. Možda i duže. Sad tamo nećete videti nikog osim malobrojnih berača borovnica.

Praćen visokim husarom Stefanom S. rodom iz Valjeva, talentovanim beogradskim mladim ornitologom i multidisciplinarnim ekologom, a koji se juče oženio, lomatao sam se po vrhovima Vardenika (Gvardenik, klasični romanski vlaški koren guard– sa značenjem stražariti, motriti, čuvati) sa kojih se vrhova nadzirao prevoj i raskrsnica karavanskih i sezonskih migracijskih puteva. Ta prastara raskrsnica, na koju se motri na planinskom premetu, zove se Vilje kolo (Vilinsko kolo = kružna čistina na kojoj noću igraju vile/samovile, opasno mađijsko mesto poput medenog guvna).

Taj strateški važan prevoj upisan je, pod deformisanim imenom Vilogolo, kao ugaona tačka prilikom određivanja granica između nezavisne Kneževine Srbije i zavisne Kneževine Bugarske u 2. i 36. članu Berlinskog sporazuma od 13. jula 1878. Nema govora o golim vilama, ali o drugim anegdotama vezanim za taj slučaj pisao je Boris Ivančević (Ko igra u vilinskom kolu? Galaksija 168: 36-38, Beograd 1986) pozivajući se na M. Đ. Milićevića (Kraljevina Srbija. 1884). Prema tim navodima, otprilike dve trećine Viljeg kola su se našle u Bugarskoj, a jedna trećina je ostala u Srbiji. Pričalo se da su lokalni radnici odbili da zamahnu budakom u vilinsko kolo prilikom kopanja graničnog rova, pa su to morali da urade prisutni nizami. Ivančević piše da je nastajanje širokih prstenova na tlu ponekad posledica koncentričnog rasta pečuraka. Ali se kasnije, godine 2022, lično uverio da ovo Kolo nije od pečuraka.

Vilje kolo vidi se i danas na fotografijama koje je iz vazduha snimio Boris Ivančević. To je pravilan prsten prečnika oko 30 metara. Po tom snimku izgleda da ni graditelji starog puta nisu džarnuli u Vilje kolo, nego su ga učtivo zaobišli s južne strane.

Oprezno na rubu Viljokola, Vardenik oktobar 2022. (foto: Boris Ivančević)

Jedno od svojstava mog terensko-putničkog posla jeste redovna prilika da steknem opipljiva i neopipljiva iskustva i o onom što je većem delu gradskog sveta dostupno samo kao literatura. A i to pod uslovom da ga zanimaju prošlost i narodna predanja. Ne tvrdim da ne vredi što ste čitali „Na Drini ćupriju“ ako niste „’odali po njoj“, ali znam da je, u najmanju ruku, uzbudljivo i za maštu podsticajno osetiti pod nogama taj kameni most i osluškivati proticanje ispod njega. Drine, i svega ostalog.

E pa, na onom pustom raskršću sa obećavajućim ali tabu-imenom Vilje kolo, nisam tražio vile (ni đavola), nego mi je zadatak bio da procenim kolike bi mogle biti štete po vlasinsko-vardeničke ptice i prirodu uopšte, ako bi se grebenom Vardenika podigao „park vetrogeneratora“ ili dvostruki red vetrenjača – zid džinovskih propelera koji proizvode vrlo skupu struju, ali ne smrde i ne truju.

Posle velikog zanosa u Svetu, utvrdilo se da to čisto, zeleno korišćenje obnovljivih energetskih resursa ima i svoju mračnu stranu. Na mnogim mestima elise funkcionišu kao goleme mašine za mlevenje ptica, naročito noću, kada se većina ptica seli, ali i danju, kada jak vetar i brzina sečiva onemogućuju pticama da izbegnu takve strašne prepreke. U mnogim zemljama več je oslabilo oduševljenje za takvu čistu energetiku. Kao i drugde, i kod nas je investitor obavezan da prvo uradi studiju uticaja na ptice, pre nego što mu se da odobrenje da počne da gradi elektro-generatore na vetar.

Imao sam dakle vrlo nezahvalan zadatak. Ako moji rezultati pokažu da će biti ozbiljnih rizika, biću izložen surovom pritisku investitora i lokalne zajednice koja je gladna investicija. Ako međutim u mom izveštaju bude stajalo da se ne očekuju značajniji gubici, među ornitolozima i zaštitnicima prirode biću pod sumnjom da sam se „prodao“. Zato sam, zajedno sa Visokim Stefanom, radio vrlo pomno ovaj osetljivi posao, kako uostalom radi svako ko se bakče s vetrenjačama.

Postojalo je oduvek u narodu znanje o mestima na kojima ne treba zidati kuću, ni podizati bilo šta. Ma, ima mesta kojih se uvek treba kloniti. Nema ih mnogo. Prva tri mesta na toj listi zabranjenih lokacija zauzimaju najjači tabui: Raskršće, Bakarno gumno i Vilino kolo! Pazite, lokalitet Vilje kolo ima dvostruku zabranu, i kao raskrsnica i kao tajno vilinsko igralište!

Naravno i da znate da nisam praznoveran. Ali posle tolikih putovanja širom otvorenih očiju, ušiju i uma, naučio sam da se ne vidi sve prvim pogledom. Jaka narodna verovanja uvek su ukotvljena za ponešto materijalno, za neki ozbiljan i vrlo star trag, koji je, kao i svi stari otisci, obično teško čitljiv.

Dešava mi se tako, idem kroz šumu u nekoj pustoj planini i odjednom – pod nogom u lišću osetim da je nešto puklo i čujem muklo i ne mnogo glasno „krak“. Već znam, naučio sam da razlikujem šta mi je krcnulo ispod cipele, odmah prepoznam – crep. Stari crep. Prodžaram malo, nađem još jedno parče. Pa još jedno. Usred šume. Uzmem topografsku mapu i, naravno, lociram da se stena iznad mene zove recimo Gradac (ili Gradišta). Ili da se mesto gde stojim u današnjoj šumi zove Selište (ili Staro selo). Ne vidimo uvek lako nešto što je postojalo, pa prestalo da postoji. Ne znači da ono čega više nema, nikad nije ni bilo. Niti da je nestalo bez traga.

Jednom sam se na terenu raspitivao za određeno Bakarno gumno. „Tоа не постои повеќе“ reče mi, skoro poovski, neki čobanin. Ne postoji više. Precizirao je, tim prilogom za vreme – „više“. Nije rekao da je izmišljeno, da nije ni postojalo. Mnogi misle da je legenda o bakarnim ili medenim gumnima trag sećanja na nekadašnje topionice ili talionice iz rane i davno napuštene metalurgije. Takvih tragova ima na sve strane u toponimima. Jedno selo između Crne Gore i Bosne i Hercegovine (Republike Srpske) presečeno je granicom nadvoje, a zove se Metaljka. Nije smešan naziv, to je Metallica, tu je u antičko vreme bila topionica. Sad je ostalo samo ime, ali koje nije prazno, kako bi se nekom moglo učiniti. Znam za još metaljki i u Srbiji i u Hrvatskoj, u krajevima starog rudarstva.

Iznenadili biste se šta o tome sve mogu da vam kažu i pokažu čak i ptice. Ima jedna ptičica živopisnog imena – beloguza. Obožava kamenjare ili gomile kamenja usred livada i planinskih pašnjaka. Kad god smo je na većinom pitomom Vardeniku videli ili samo čuli njen poj, odmah smo znali da u blizini ima nekog kamenja. E sad, otkud kamene gomile usred carstva planinske trave?

Na Vardeniku se u srednjem veku kopalo gvožđe. Ruda se tovarila i odvozila a ostajale su gomile jalovine u vidu danas sivog, ispranog lomljenog iskopanog kamena. Mogli biste da prođete pored njega i da ga ne primetite. Ali zato je tu beloguza, da vas upozori i pouči o čitanju tragova vremena.

Na kraju smo, spuštajući se blagim povijarcem Vardenika, počeli da se približavamo planinskom selu koje se pomaljalo ispod nas. Idilično, crveni krovovi, između kuća džikljaju stara stabla tamnozelenih oraha i trešanja… Stani, rekoh Stefanu, šta nije u redu? Zbunio se. Čuješ li, prošaptah? Oslušnu, pa reče da ne čuje ništa. Tačno, iz sela nije dopiralo ništa od poznatih zvukova koji se čuju izdaleka. Ni lavež, ni kokodakanje, ni blejanje, ni povik, ni škripanje vrata ili točka.

Izgledalo je kao selo, ali više nije bilo naseljeno. Viđao sam i ranije takva avetinjska planinska sela. Bili smo svedoci inicijalne faze nastajanja arheološkog nalazišta. Kroz hiljadu godina, zvaće se „Lokalitet Selište, Treći milenijum.“

---

Napomena: Projekt vetroparka na Vardeniku obustavljen je u svojoj ranoj fazi. Na lokalitetu Vilje kolo nikad nije ništa podignuto.

(Beograd, 28. decembra 2018).

Kad sam strmom, lučnom Radićevom prvi put pošao uzbrdo prema zagrebačkom Gornjem gradu, imao sam ono čudno i nejasno uzbuđenje koje dolazi od osećaja da vam se nešto, za ceo vaš život važno, dešava prvi put. Doduše, maturantu koji se tek upisao na fakultet ali još nije bio ni na jednom predavanju, manje-više svakog se dana nešto novo događalo. Ponekad i više puta dnevno. Ovo nije bila mala stvar. Do srži životno opredeljen za ornitologiju, grabio sam tom neobično popločanom starinskom ulicom, toliko različitom od kaldrme na kojoj sam odrastao.

Išao sam prema Ornitološkom zavodu, u Jugoslaviji jedinoj ustanovi u kojoj se niko ničim drugim nije bavio osim pticama. Peo sam se, držeći u ruci presavijen plan Zagreba kupljen na kolodvoru. Udaljavajući se od brujanja saobraćaja na Trgu Republike (danas Jelačićevom) i zvonjave tramvaja na Ilici, neosetno sam stigao u najmirniji deo grada, do svoje mete – malog trokutastog Ilirskog trga. U potpunoj tišini pustog trga čuo sam samo svoje korake po pločniku i – klavir.

Neko je glasno ritmično udarao po glasoviru, a zvuci su dopirali kroz otvorene prozore na prvom spratu jedne sive i vrlo stare jednokatnice koja je mogla biti s početka 19. stoleća, ili čak starija. Pogledao sam broj kuće – 9, pa to je adresa koju sam tražio!

Rešen da me ništa ne može zbuniti, jedva sam primetio da se klavir više ne čuje i odlučno se uhvatio za mesinganu ručku masivnih trodelnih vrata. U tom trenutku vrata mi se oteše i kroz njih poče da kulja buljuk gracioznih devojčuraka, zajapurenih i zakikotanih, ali ne toliko zanetih da u prolazu ne dobace brz pogled preneraženom mladiću kog su skoro oborile na trotoar.

Bile su to učenice baletske škole (danas Škola za klasični balet) na prvom spratu, dok je Ornitološki zavod bio iznad, u potkrovlju čije četiri badže na visokom terezijanskom krovu (pažljivi čitalac mojih blogova već se sretao s njim) nisam s ulice bio ni zapazio. Popeo sam se do kraja stubišta i kročio u tesne i niske polumračne prostorije svog Zavoda iz snova, prenatrpane starim policama koje krckaju i škripuću pod teretom knjiga i časopisa.

Već sam pre toga bio video bednu baraku Biološkog instituta u kojoj je u Beogradu radio veliki Matvejev, a upoznao i zapuštenu ukletu zgradu slavnog beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pa se nisam suviše iznenadio. Znao sam već da o velikom radu i velikom znanju ne treba da sudim po eksterijeru, a još manje po enterijeru.

A znao sam ponešto i o Zagrebu i pre nego što sam se od Kolodvora zaputio preko Štrosmajerova trga i Zrinjevca ka Jelačić-placu. Taj pravac verovatno nudi uzbudljivo otvaranje Zagreba svima koji dolaze železnicom, slično već otrcanom književničkom opštem mestu penjanja na Beograd Balkanskom ili uspuzavanja Kameničkom ulicom, od Štajge.

Možda sam baš zato kasnije najviše voleo da u Zagreb idem železnicom. U jednom periodu svog života, relativno redovno sam držao sastanke u Zagrebu. Spavaćim kolima stizao sam vrlo rano, u vreme kad pristojni Zagreb još spava. Nekoliko sati pre početka svog sastanka. Dakle suviše rano. Obično sam se već uveče vraćao u Beograd.

Kad se sećam tih dolazaka, uvek imam sliku jesenjeg, miholjskoletnjeg Zrinjevca s bakarnom bojom platanovih krošnji osvetljenih u polu-kontri niskim jutarnjim suncem s desne strane, naspram još zelene trave. Sigurno je bar ponekad padala kiša, ali to ne pamtim. Trebalo je da utucam višak vremena, pa sam se, usporavajući i zastajkujući, forsirano ozarivao prizorima. I kontemplirao, dok su pored mene promicali užurbani Zagrepčani, proklinjući svoj posao zbog kog moraju da hitaju na dužnost, dok srećniji od njih još hrču u mekim posteljama.

Poznata vam je već moja sklonost da prisustvujem postepenom jutarnjem osvetljavanju gradova. Zrinjevac za to pruža puno mogućnosti putnicima koji stižu ranim vlakovima na Zagreb Glavni kolodvor. Ali se sećam i jednog savršenog prolećnog jutra na Tuškancu. Sa slavujskom pratnjom, iz dubine.

Kao što rekoh, Zagreb mi nije bio sasvim tuđ grad, ni pre nego što sam nogom zakoračio u njega. Uvek sam se na letovanju družio s decom koja su pitala zakaj umesto zašto. Jedna od mojih baba-tetaka, od Jankovića, onih poreklom iz Mesolongije, živela je u Zagrebu, odakle je jednom mesećno dolazila u Beograd s mužem koga smo zvali Čiča iz Agrama. Moja rođena tetka je takođe, ali pre nego što sam se rodio, s mužem živela u Zagrebu i doktorirala je 1940. na Hrvatskom seljačkom pokretu braće Radića. A taj opet teča bio je opasan tip koji je 1943. pobegao iz ćelije Gestapoa upravo u podrumu zgrade Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti na Štrosu. Kroz rešetke je gledao ovaj isti Zrinjevac. Ponovo su ga uhvatili u velikoj operaciji „Valter“.

Veze sa Zagrebom su se nastavile i kasnije, pa su mi i jedan londonski zet i jedna praška snaja rođeni u Zagrebu. Znam da me niko ne pita, ali ću da kažem da meni i ljudima sličnim meni odgovara širok nacionalni kulturni prostor, sa više centara (najmanje dva, poput Beograda i Zagreba). Da bih proverio svoje mesto, nedovoljan mi je samo jedan. Važnije mi je da znam koji sam po redu u Rimu, nego da budem prvi u selu. Ne ocenjujući neuspeli projekt Jugoslavije, primećujem da mi je malo i da budem samo Srbin. Tesno brate. Treba mi krupnija kritična masa ekspertske, umetničke, sportske i svake druge izvrsnosti.

Zato sam onomad tako hrlio Zavodu za ornitologiju na Ilircu. Tamo me je, onog prvog puta, primila ljubazna gospođa dr Renata Kronajsl (Kroneisl) Rucner, s kojom sam se redovno dopisivao jer je vodila jugoslovenski centar za prstenovanje ptica, čiji sam dobrovoljni suradnik već izvesno vreme bio. Iako se do tad nismo videli, prepiska je bila srdačna i puna uzajamnog zahvaljivanja i ohrabrivanja s njene strane. Čak sam joj bio poslao fotografiju sa svog prvog prstenovanja roda u Kupinovu. Kad me je videla, bila je malo razočarana. „Po fotografiji sam mislila da ste krupniji,“ rekla je. Ja sam tada imao 18 godina i, za svoju generaciju, solidnih 185 cm i 75 kg.

Muž Gospođe Renate (u vreme drugarica i drugova ona je za malobrojne nameštenike Zavoda bila isključivo Gospođa) Dragutin Rucner, predstojnik Zavoda, primio me je tek kasnije, pred moj odlazak, podjednako prijateljski i živahno, gotovo veselo. Rucner je bio „hrvatski Matvejev“, najveći ornitolog u Hrvatskoj, u ono vreme velikih pojedinaca, pa sam se osetio počašćenim.

Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam se, odugovlačeći, primicao Trgu Republike. Bio sam bez prtljaga osim jednog nesesera-aktentašne u ruci. Iz njega sam jutros, u vagon-liju izvukao i obukao čistu i ispeglanu belu košulju. Bio sam u odelu i delovao skoro ozbiljno.

A onda sam skrenuo udesno i ušao u polu-ekspres restoran „Mosor“ i naručio fileke sa špekom. Na ovom mestu očekujem da bar polovina vas odustane od daljeg čitanja, jer nikad ne jede škembiće u saftu, a teško podnosi i one koji to čine. E pa žao mi je. „Mosor“ je bio poznat po toj vrsti ranog doručka namenjenog za lečenje mamurluka po receptu „ljuta trava na ljutu ranu“. U polu-restoranu „Mosor“ svakog jutra je polu-svet srkao svoje škembiće u crvenoj masnoj ćorbi, servirane u plastičnom čanku. Veliki komad kruha i aluminijumska kašika.

Nije da ne volim fileke sa špekom, ali su moje posete „Mosoru“ tako sabajle – ipak bile izraz čiste ekstravagancije. Čiste, samo u relativnom smislu. Kada prinesete ustima kašiku punu ljutom alevom paprikom začinjene vruće masne čorbe, onda malo dunete u nju. Površina se pod vazdušnim pritiskom ugne i tekučina prelije preko žličnih rubova. Da, padne nazad u čanak. Razbije površinski napon, tako da iz čanka poleti uvis i radijalno iskoči nekoliko crvenih masnih kapi. Jeste, primite ih na prsa. Jedina čista bela košulja i kravata.

Nisam mogao uflekan na sastanak. Sačekao sam da se otvore prodavnice i kupio tubicu čarobne paste „Vemad“ kojom se vade baš takve fleke. Otada je „Vemad“ uvek u mom neseseru. Zlobni jezici kažu da se i gama mojih kravata zadržala u mimikričnim toplim nijansama paprikaša, ribljih čorbi, i sosova od rajčice, pomadora, pa čak i paradajza.

A drugog dana one moje davne i prve posete Ornitloškom zavodu, na rastanku, od gospođe Kronajsl Rucner dobio sam ribarske mreže popunice, navodno prilagođene za hvatanje ptica radi prstenovanja (tad još niko u Jugoslaviji nije imao prave, ornitološke mist-nets). S otežalom torbom od mreža i knjiga, krećući niz Radićevu, pokušavao sam da uhvatim korak u ritmu koji je davao baletski korepetitor čiji se klavir sve slabije čuo.

---

Deo teksta o Ornitološkom zavodu, ali dopunjen stručnim informacijama, objavljen je 2016. u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 11, na str. 27–29, Novi Sad.

Thursday, ‎August ‎4, ‎2011 ‎00:43 / Tuesday, August 26, 2014 17:24

Našao sam pre nekoliko dana, „na dnu sanduka na tavanu“, stare negative – dokumente jedne gimnazijske avanture s kraja juna 1963. Šta s njima može drugo da se radi nego da se digitalizuju i podele sa školskim drugovima, a sad, evo, i s celim svetom.

Elem, dva beogradska klasična gimnazijalca, R. i ja, uputila su se u svoj prvi brižljivo planiran, organizovan, s postavljenim ciljem i sa standardizovanom metodologijom, ornitološki „teren“, tobože nauke radi. Pravac – famozna i mitska Obedska bara. Rešili su da prstenuju svaku tamošnju pticu močvaricu i grabljivicu, plus rode kupinovačke i obreške.

Na svim fotografijama, plavi je R, a ovaj mrki sam ja.

Roda se još kaže št’rk [germanizam]. E pa nas dvojica štrkljastih maturanata, uzeli smo kvartir u Šumskoj upravi zvanoj Šumarija u obližnjem sremskom selu Kupinovu. Spavali smo u grupnoj spavaonici za drvoseče. Od opreme smo imali dvogled, pozajmljeni zlatni dečje-damski istočnonemački analogni kompakt-fotoaparat „Penti“ (manuelno fokusiranje na odoka procenjenu udaljenost u metrima). Imali smo i primus i manjerke za kuvanje Argo-juha iz kesica (tadašnje novotarije). Takođe i neke štapiće za odagnjavanje komaraca gustim dimom i smradom.

Kuvanje supe iz kesice u Šumarijskom opštežiću

Sve smo radili prvi put: nikad dotad nismo gazili do pojasa kroz beskrajne smrdljive baruštine i probijali se kroz guste tršćake, nikad se nismo uspuzavali na tako visoko drveće na gnezda ptica grabljivica, odakle sve izgleda malo, osim pogleda iznad krošnji šume.

Nismo ništa znali, ali smo učili. Uz sve to trudili smo se da izgledamo rutinerski i iskusno i nismo smeli ni sebi ni jedan drugom da pokažemo ni najmanju slabost ni kolebanje. Tako smo bili odgajeni. Vidi se to i po pozama na fotografijama. Bez osmeha, kao da kažemo – mi smo ozbiljni tvrdi momci.

Na slikama možete da vidite i kako je izgledala crkvica Keve Angeline, pošto su je Ustaše spalile i srušile tokom rata, a pre nego što je ponovo rekonstruisana. Vidite i R-ovo penjanje na jastrebovo gnezdo i samog mladog krvoločnog jastreba s netom stavljenim aluminijumskim prstenom na desnoj nozi.

Išli smo i da prstenujemo mladunce roda u gnezdima nataknutim na mnogobrojne kupinovske odžake. Postupak je sledeći: treba se uspuzati uz krov po biber‑crepovima [Biber (nemački) = dabar, biber-crep je crep oblika i veličine lopatastog dabrovog repa]. Peli smo se dakle do slemena, pa onda po slemenu do odžaka – tu jedan od nas napravi lopovske merdevine, a drugi se preko njegovih ramena popne u gnezdo rode, stavi mladuncima po prsten na jednu nogu i istim putem se vrati.

Sve u svemu, poduhvat prilično akrobatski, ali tipičan za taj uzrast. Naravno da je svako naše penjanje na gnezdo bilo praćeno mnogobrojnim očima Kupinovčana, a najzainteresovaniji su bili [i najbrojniji] stanovnici Ciganskog šora (ne mogu da napišem Romski šor, kad šor pod tim imenom tad nije postojao u Kupinovu). Kad god bi se neko od nas okliznuo, ili mu pukao crep pod nogom, dole se čuo žagor – jer su se očigledno menjali ulozi u opkladama ko će od nas prvi da slomije vrat.

Propustio sam da kažem da su neki od tih krovova bili iz vremena Marije Terezije, što znači da im je ugao bio 45 stepeni, a visina slemena išla i do 15 meteri. Arhitektura takvih krovova je primerenija alpskim zimama s puno padavina, naročito snežnim – na strmim toplim krovovima sneg se ne zadržava. Crepovi su bili krti i prevučeni lišajevima – klizavi kao sam đavo [je li đavo klizav?].

Još je jedna informacija važna: bili smo obučeni u prilično staru i iznošenu odeću, za koju nije šteta ako se isprlja ili negde zacepi. R. je imao na sebi jedne stare pantalone, kupljene ili verovatnije šivene mozda dve-tri godine ranije, a otada je još rastao – što znači da mu nisu bile jako komotne. Ali, smatrali smo onda, a ja mislim i sada, da odelo ne čini ni gimnazijalca ni ornitologa.

Tako smo išli od kuće do kuće, peli se na odžake i gnezda, radili naporno i vešto za urbane klince koji nisu imali neko prethodno iskustvo ni u odžačarstvu, ni u veranju po seoskim krovovima. Za nama je išla naša verna publika. Obojica smo u toj publici još prethodnog dana primetili jednu Romkinjicu koja je bila približno naših godina. Imala je plave oči boje zamućene brze kraške reke. I bele zube u stalnom, malo bezobraznom osmejku. Kad god bismo pogledali dole s krova, tražili smo ta dva oka. I bili spremni na najveće ludosti. Tako je to i počelo.

Prvo upozorenje je došlo uz tihi prasak. Penjući se ispred mene uz jedan od najtežih krovova [na seoskoj prodavnici], R-u je od napora u trenutku pukao ceo šav na turu pretesnih pantalona. Prizor je bio krajnje smešan, a najviše se i najglasnije smejala tirkiznoplavooka Romkinjica. Čini mi se da nijedno drugo naše penjanje nije imalo toliko brojnu publiku kao to. Međutim R. je, posle kratkog perioda zbunjenosti, rešio da produži penjanje kao da mu ta dodatna ventilacija ni najmanje ne smeta, a sve na radost publike u parteru.

Kazna je stigla već na sledećem gnezdu [u Kupinovu kažu gnizdo, imaju nekoliko ikavskih relikata]. Bila je to Milicijska stanica – opasna, visoka zgrada sa dodatnom šupom za tadašnju motorizaciju – policijsko-biciklistički vozni park, sa strmim krovom i visokim prezidanim odžakom na kome je bilo ogromno rodino gnezdo sa čak 6 mladunaca u njemu, i – gromobranom. Pošto je R. otrčao do naše baze u zgradi Šumarije da se preruši u paradne pantalone sa celim turom, peli smo se, kao u Tomu Sojeru, uz pomoć gromobranske žice.

U povratku smo se spuštali prečicom – dijagonalno, tehnikom podizanja crepova, koju smo otkrili na ranijim krovovima. Svaki crep ima s donje strane po jedan zubac kojim je zakačen za horizontalnu gredicu krovne konstrukcije. Ako malo odigneš donji kraj crepa, možeš se pridržati za njega – on se ne izvlači budući da je zakačen onim zupcem. Tako polako možeš da se spuštaš uz pridržavanje i niz najstrmije krovove. Ovog puta sam ja išao prvi, pa je R. opet bio iznad mene i malo ukoso.

Odjednom je nešto uzviknuo i počeo da se velikom brzinom sulja niz krov. Posle mi je ispričao da se uhvatio za polomljeni deo crepa koji mu je ostao u ruci, a on nekontrolisano poleteo nizbrdo. Jedino je uspeo da u padu izbegne da naleti na mene, prilepljenog za crepove kao Spiderman. Inače bi i mene odneo sa sobom.

Nemoćno sam posmatrao njegov sunovrat. R. je otklizao do ivice krova, a meni je kroz glavu proletela nada da će uspeti da se uhvati za obodni oluk, koga nisam sa svog mesta mogao da vidim, ali sam zapamtio da nam je jedan horizontalni odvod predstavljao problem prilikom penjanja. Mislim da sam mu to i doviknuo. I zaista, R. je uspeo da se uhvati za zarđali oluk napunjen mahovinom i decenijama navejavanom sremskom prašinom, pa se čak za trenutak pojavila i njegova glava, a onda – „kraa-a-ak!“ – odvali se milicijski oluk, glave nestade i R. ćutke ponese oluk sa sobom, privučen neodoljivom gravitacijom.

Bio je to sekund tišine. Čak ni iz hora Ciganskog šora nije izašao poznati kikot, iako su verujem sva usta ostala otvorena. Ja sam zamišljao R-ov ikarski slobodan pad sa visine od oko 8 metara i očekivao tup zvuk udarca tela o zemlju. Umesto toga, odjeknuo je strašan prasak, kao od eksplozije granate, praćen šumom lomljave i padanja kiše sitnih gelera. Što sam mogao brže spuzao sam do poslednjeg reda crepova [već sam u glavi video sliku tela sa onako čudno savijenom nogom] i – pogledao dole.

Prizor je bio stravičan [tako se uvek kaže u novinskim izveštajima]: ispod glavnog krova – što sam bio zaboravio jer smo se spuštali s druge strane zgrade od one s koje smo se peli – bio je krov šupe za milicijske milicijskoplave bicikle. Na tom krovu je bila ogromna rupa, prečnika bar 3 metra, gde su svi crepovi bili polomljeni, kao posle dejstva operacije „Allied Force“  [NATOov ratni kod nebeskog napada na Jugoslaviju 1999]. Polomile su se i one tanke gredice koje drže crepove, ali su ostale one jače, koje drže kostur krova.

Na jednoj takvoj jahao je R. s blesavim kezom na licu. Ispod njega, osvetljeni nenadanim prodorom svetlosti, svetlucali su delovi milicijske pedalizacije, delimično zatrpani ostrakama crepova, krovnim kršem i šutom. Sa strane, kao zaleđena slika, stajao je jedan mladi [najmlađi] milicajac, uhvaćen u nedolicnoj pozi čistača ribe, s nožem u jednoj i ribom s poluočišćenom krljušti u drugoj ruci, u povijenom stavu nad lavorom u kome su se kupale mrtve deverike. Oči su mu bile okrugle i usta otvorena sasvim poput te iste deverike na izdisaju.

Oduševljen veličanstvenošću štete koju smo naneli Narodnoj Miliciji, s kojom je doduše R. bio čak i u porodicnim odnosima, a još više činjenicom da je projektil ostao živ [kasnije sam se uverio da mu nijedna koščica nije stradala], potražio sam pogledom oči boje reke, da vidim kakav je utisak novi razvoj događaja ostavio na nama najomiljeniji deo publike. Kupinovski šor Maršala Tita bio je potpuno prazan! Sva publika i sva Ciganija je u trenutku zbrisala, ne želeći da bude svedokom strašnih događaja čiji se razvoj očekivao, čim se Narodna Milicija pribere od šoka i krene da uzvrati udarac.

Začudo, Milicija nas nije ni uhapsila niti je priznala da joj je nanet bilo kakav ozbiljniji kvar. Mi smo rekli nešto otprilike kao da ćemo nadoknaditi štetu, jer se to tako kaže, ali nismo ni najmanju ideju imali kako bismo to učinili, jer smo jedva imali para za autobus nazad za Beograd. Za svaki slučaj, napustili smo Kupinovo dan ranije nego što smo planirali, konstatovavši da smo prebacili plan.

I zaista, rode koje smo prstenovali ponele su svoje aluminijumske matrikule na daleke pute. Jedna od njih, koju je baš R. prstenovao na odžaku prodavnice, porasla je i krenula rano na jugoistok, preko Bosfora, da bi negde u Turskoj, kod Çiftelera držala kurs prema Južnoj Africi. Tu su je Turci uhvatili i očitali prsten. Pa javili našoj YU-centrali u Zagrebu.

Ja sam posle život nastavio manje-više u istom ptičarskom stilu, sve do danas, a R. je krenuo na more kao ribarstveni biolog, dosegavši najviše naučne domete. Ali sva naša mnogobrojna kasnija terenska putovanja samo su „ona posle Obedske bare“. Ovo je bilo prvo.

Nikad više nisam video ni oči boje mutne plave reke.

---

Upozorenje: Ništa od opisanog ne pokušavajte kod kuće.