U delu stare Gradske kuće u Pragu ima Hotel Pariz, a u njemu restoran kod Sare Bernar, sav u Art Nouveau stilu. Moja baba je, za dame koje afektiraju ili za ženske članove familije koji se prenemažu, govorila „Bernar Sara“, pa smo i mi ostali u kući to preuzeli. Ja sam tek kasnije shvatio ko je bila Sara Bernar. A i inače, u svim generacijama naše porodice bilo je uvek dobre melodramske glume. Firma praškog restorana, na koju sam naleteo leta 2012, jedna je od najljupkijih koje sam video u životu. Detalj je litografije „Voće“ Alfonsa Muhe, koja međutim uopšte ne predstavlja Saru Bernar.

Ali sam u Muhinom muzeju u praškoj ulici Panskoj br. 7, video plakat za „Damu s kamelijama“ koju je igrala Sara Bernar. Muha ju je naslikao s belim kamelijama. Odmah sam se setio Milene Dravić.

Alfons Mucha: La Dame aux Camélias – Sarah Bernhardt, 1896.

Mileni Dravić imao sam čast da po drugi put budem predstavljen u Stolivu u Boci Kotorskoj 19. marta 2001. na „Fešti od kamelija“, lokalnoj „tradicionalnoj turističko-kulturnoj manifestaciji“, svojevrsnom Danu proleća – u vreme prolećne ravnodnevnice. Stoliv je naime mesto gde je zemljište takvo da uspevaju dve znamenite biljke: pitomi kesten i kamelije. Stolivljani smatraju da kamelije traže blizinu kestenova. Istina je verovatno samo u tome da nijedna ni druga biljka ne podnose alkalna krečnjačka zemljišta.

Milena je bila izabrana za „Damu kamelije“ (sic, ne Damu s kamelijama). Izjavio sam joj svoje divljenje i čestitao joj, a tokom kasnije konverzacije podsetio je da je dvadeset godina ranije, u filmu „Nedeljni ručak“, bila majka moje ćerke. Pritom sam stalno strepeo da ne pomenem „Damu s kamelijama“ Dime sina.

Milena Dravić sa Milicom u Nedeljnom ručku.

To veče priređen je „Bal kamelije“, u stvari restoranska gozba s muzikom, u obližnjem Prčanju (sic, Bokelji insistiraju na postojanosti tog a) u hotelu „Vrmac“ beogradskog Instituta za rehabilitaciju. To u potpunosti objašnjava moje prisustvo na licu mesta: posle jedne krupne kardiohirurške operacije u Južnoj Africi, beogradska lekarska komisija me je uputila na četvoronedeljni oporavak u Prčanj. A Vrmac je brdo koje se uzdiže iznad tog mesta zatvarajući s jugozapada Kotorski zaliv.

Imao sam dakle na raspolaganju čitavo bogatstvo u slobodnom vremenu. Kako sam bio uobičajio da pešačim bar desetak kilometara dnevno, odlazio sam svakog dana na poneko od razonođujućih odredišta: po vesti iz biološkog sveta kod kolega u Institutu za biologiju mora u Dobroti, na ručak kod kumova na Svetoj Vrači iznad Kotora, na muzealski razgovor sa kolegama u kotorskom Pomorskom muzeju, ili do Tivta koji je nešto dalje. Ponekad bih se prevezao catarom do Kamenara, pa dalje opet peške do Bijele.

Hvatao sam jednom i lokalni autobus i stigao sve do Novog. Bio je to niz, da ne kažem đerdan, prilika za oživljavanje sećanja na porodične nostalgične priče o Boki, za prizivanje i preživanje iskustava sa ranijih putovanja, ali isto tako i za nove susrete i sveže senzacije koje će tek postati uspomene. Tako sam upoznao Mila Raičevića i njegovu suprugu Mišku u Bijeloj. Milo je tad bio direktor Aerodroma Tivat, o kome će uskoro biti reči. Ispostavilo se da imamo mnogo zajedničkih tema i prijatelja. A gospođa Miška je napravila takvu hobotnicu pečenu na krompiru, za kakvom, evo već skoro dvadeset godina, uzalud tragam.

Po svoj prilici, moje u životu prvo putovanje duže od 100 kilometara, desilo mi se kad sam imao tri godine i vodilo me je, nikud drugde do u Boku – na letovanje u Herceg Novi. Sa tog putovanja imam u sećanju sačuvane dve slike: jedna je nejasna i tiče se za dete neudobnog kamenitog mesta za kupanje u moru, a druga je još neprijatnija – užasan napad kinetoze, verovatno prvi u životu, na mom prvom putovanju avionom. Ta mi je slika i danas odbojno podrobna.

Dugo sam verovao da je taj moj prvi let godine 1948. bio na liniji Beograd–Tivat. A onda sam saznao da je tivatski aerodrom, čijeg ću direktora pola veka docnije upoznati, otvoren za redovne linije skoro deset godina kasnije od tog mog navodnog letenja. Kuda li sam, i da li sam uopšte, leteo te 1948? Sa tih prvih posleratnih letovanja ni letova – nema fotografija. U svakom slučaju, sledećih bar 15 godina nisam leteo avionom.

Nisam leteo ni u leto 1960, kad sam kao petnaestogodišnjak stigao u Tivat, tadašnje veliko garnizonsko mesto, celo u znaku Jugoslovenske ratne mornarice. Dve su se okolnosti stekle u korist takvog izbora. Prva je što sam mogao besplatno da boravim u stanu koji je iznajmila moja sestra u Tivtu da bi provela leto sa mužem. On je tamo služio vojni rok kao sanitetski vodnik na stažu. Druga je što sam u Tivtu bio bliže svojoj devojci koja je letovala u Novome.

U to vreme sam bio u punoj kohabitaciji svojih najmanje dveju podeljenih prirodnjačkih ličnosti. Na moru je međutim opsesivni ihtiolog u meni uvek nadvladavao zaluđenog ornitologa. Pošto je plitko more oko Tivta meni bez barke malo šta nudilo osim lučkih skakavica odnosno cipala, ostajalo mi je da iznudim od sestre i zeta jedan izlet do na Pržno i do otvorenog i dubokog mora zaliva Trašte, gde je moja oskudna podvodna oprema mogla da bude dostojnije upotrebljena. Tamo sam samo video jednu veliku kernju, svinjskih dimenzija i verovatno stariju od mene. Neman se diskretno povukla u mrak dubina pre nego što sam i stigao do pozicije da zaronim.

Pričajući o ribama dosađivao sam stalno ne samo svojoj odraslijoj sestri i od mene deset godina starijem zetu, nego i njihovim prijateljima i vršnjacima s kojima su se družili, a naročito vodniku stomatologu na stažu u Tivtu i njegovoj supruzi. Imao sam tada samo jednu američku džepnu knjižicu o ribama iz 1956. s odličnim ilustracijama Džejmsa Gordona Irvinga. Uz šiparačku masersku upornost pokazivao sam svojim žrtvama odlike pojedinih vrsta riba na slikama u knjizi i objašnjavao im razlike u odnosu na srodne jadranske ribe. Bio sam neviđeni davež ili modernije – smarač. Šale koje su pravili na moj račun imale su na mene samo ograničeno dejstvo odvraćanja.

Mislite da se priča o tivatskim ribetinama na tome završila? E pa nije. Već ste mogli da vidite da moja iskustva sa putovanja obično vode u krug, kao u nekakvim prstenovima, makar i trouglastim. Elem, tačno trideset godina posle opisanog puta u Tivat i nepunih jedanaest godina pre no što sam iz rehabilitaciong centra u Prčanju peške došao u Tivat, ja sam kasno uveče na dan Nine Eleven 1990, krenuo za Tivat „pod uzbunom“. Negde oko podne tog dana, kolege iz Instituta za biologiju mora u Kotoru, javile su mi telefonom u Prirodnjački muzej u Beogradu da je prethodnog dana nađena džinovska ajkula u Tivatskom zalivu.

Rekao sam već da sam se kao adolescent na moru pretvarao u ihtiologa. Nikad me ta metamorfoza nije sasvim napustila. Dobio sam zapravo vest kakvu sam već godinama priželjkivao. S jedne strane, Prirodnjački muzej je tada imao solidnu zbirku morskih riba, ali su to sve bili omanji primerci i većinom vrlo stari, iz vremena kada je, kao i danas, Srbiji najbliže more bilo Solunski zaliv. Nedostajali su savremeno preparirani atraktivni i krupni eksponati za reprezentativno izlaganje.

S druge strane, i pored priča o velikim morskim psima u Jadranskom moru, svi primerci koje sam do tada video po jugoslovenskim muzejima bili su osrednjih veličina i po pravilu jadno preparirani. Nisu ličili ni na šta. Evo prilike, pomislio sam, da sjajni, talentovani i iskusni maestro Rajko Knežević, šef Likovno-preparatorske radionice beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pokaže svoje veštine i izradi monumentalni eksponat.

Bilo je važno da se deluje brzo. Već je izgubljeno mnogo vremena, zver je bila mrtva čitav dan, a septembar vrlo topao. Trebalo je što pre stići u Tivat, uraditi celu morfometriju, odrati kožu pre nego što se raspadne, preliminarno je konzervirati, odnosno usporiti truljenje i isto tako hitno dopremiti u muzejsku laboratoriju na čišćenje i komplikovani postupak prepariranja. Ajkulu još niko nije bio izmerio, ali su svi tvrdili da je ogromna.

Događaj mi je pao u najnezgodnije vreme. Muzej nije imao kustosa za ribe, ali to nije bio najveći problem, jer tu sam bio ja kao povremeni riboslov. Međutim, tehničari su muzejskim vozilom bili otputovali u Prištinu da u tamošnjem muzeju postavljaju našu izložbu o Pančiću. A to znači sledeće: da za dranje i manipulaciju ajkulom imam samo starog majstor-Rajka, koji to ne može sam da uradi za kraće od tri dana. A tri dana nismo imali. Onda sam pozvao mladog Prijepoljca kustosa P, svog učenika-ornitologa. Nije nikad ni video ajkulu, a nekmoli je drao, ali je bio požrtvovan i lojalan Muzeju. Naravno pošao sam i ja, kao vozač i treći nož.

Na raspolaganju nam je bio samo novokupljenji skromni muzejski Yugo namenjen za nabavnu i kurirsku službu po gradu. Na brzinu je Rajko naoštrio sve raspoložive muzejske taksidermijske noževe, a ja sam ionako poneo svoj švajcarski vojni Mauser oštar kao zmija, unapred ubeđen da će se istupiti kasnije od sve ostale gvožđurije. Pa ipak nisam ni sanjao šta nas sve čeka. Krenuli smo po mrklom mraku, vozeći najbrže što se moglo. Stigli smo u Tivat rano ujutro. Sunce je već grejalo, ulični lijanderi su bili u cvetu, ali je Tivat još spavao. Preko mirnog mora, na milju od tivatske rive, videlo se nisko ostrvce Sveti Marko. Tamo negde, u plitkoj vodi ležala je telesina mrtve ajkule.

Tivćani ne ustaju rano, pa smo malo sačekali dok se pojavio prvi barkajol spreman da nas preveze preko i ostane s nama, ako nam šta bude bilo potrebno. U međuvremenu smo pokupovali svu so i sirće u tivatskim prodavnicama, kako se koja otvarala. Čamdžija nas je odvezao do jednog malog mola na ostrvu, a na nekih 50 metara odatle, u plićaku nasukana ležala je mrtva najveća riba koju sam uživo video. Bila je pravi džin ogromne glave i sivoljubičaste kože. Nije bilo teško identifikovati vrstu. Pas glavonja ili volonja (Hexanchus griseus) koji ima šest pari škrga, sitne oči, tupu njušku i samo jedno leđno peraje. Dužinu ajkule (bila je ženka) izmerili smo tačno – 4,27 m. Do danas u Jadranskom moru nije nađen veći primerak glavonje.

Iz Glasnika Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283).

Ležala je na dnu, na boku, a samo najviši delovi glave i grudnog dela trupa bili su joj iznad površine mora. Nas trojica smo uspeli da je još za metar prevučemo više na obalu. Dalje nismo mogli jer je izvan vode ona imala svoju punu težinu. Čim smo načeli kožu, zapahnuo nas je jak toksični amonijačni zadah koji ajkule imaju. I odmah nam je bilo jasno da moramo biti brzi, a i da nam je najpreči zadatak da ajkulu izvučemo iz vode da bismo joj odrali kožu.

Ostavio sam Rajka i mladog kustosa P. da počnu sa radom, a ja sam se vratio na obalu da nađem traktor kojim ću moći da izvučem lešinu ajkule (procenio sam je na oko 500 kg) na obalu, a zatim i dovoljno veliku barku kojom ću da prevezem traktor na ostrvo. Imao sam veliku sreću da sve to brzo nađem i pogodim po više nego razumnoj ceni. Ipak, traktor i petorica ljudi su se namučili da uz pomoć sajli izvuku naš plen iz mora.

Iz Glasnika Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283).

Sve te operacije nisu prošle nezapaženo, pa se na licu mesta pojavilo više Tivćana, a među njima i mladi mornar Željko Pulić sa turističkog broda „Jug“ (matična luka Dubrovnik) koji je tvrdio da je prethodnog dana on našao ajkulu. Plutala je na površini mora pored ostrva Sveti Marko. Ili je već bila mrtva ili sasvim na samrti, tako da ju je mornar Pulić zakačio mecomarinerom (čakljom) i uz pomoć još jednog mornara i kapetana vezao je i odvukao do obale, gde smo je mi sutradan zatekli.

Postavllo se pitanje čija je mrtva ajkula? Sluteći to, ja sam, čim smo tog jutra stigli, pred svedocima izjavio da sam našao mrtvu ajkulu koja je napuštena odnosno bačena. Opkoračio sam je i seo na njen trup (u vodi) pa zamolio Rajka da me fotografiše i tako obezbedi dokaz o trenutku nalaženja ničije crknute ajkule. Mornar Pulić je naravno isticao da je ulov njegov. Rekao sam da sam ja jutros našao ajkulu koju je on ulovio i posle napustio. Pozvao sam se na Morsko pravo i princip „ko nađe njegovo je“.

Nisam znao tačno šta je Morsko pravo i da li onaj princip igde zaista pravno važi, ali je sve zajedno dobro zvučalo. Rekao sam da predstavljam Prirodnjački muzej i da ajkula od jutros pripada toj ustanovi. Ali i da je ta ustanova svesna da je Pulić oko ulova imao puno napora i utroška vremena. I da je spremna da ga obešteti sa toliko-i-toliko dinara. Odmah sam iz novčanika izvadio spremljen novac. Bez reči je prihvatio i potpisao priznanicu.

Onda sam se pridružio dvočlanoj muzejskoj kasapskoj ekipi za skidanje ajkuline kože. To je vrlo pipav posao jer se njena tanka koža ne može svlačiti sa tela, nego se kratkim potezima mora pažljivo seći debeli masni potkožni sloj. Nismo imali kitolovačko-klanički alat, a i da smo ga imali, nismo bili obučeni za tu tehniku. Radili smo na suncu, temperatura je rasla, a ajkula je počela sve jače da se „čuje“. Noževi su stalno morali da se oštre (pred kraj su se predala i oba velika sečiva mog Mausera). Ruke su nas bolele i morali smo da ih povremeno odmaramo. Po Rajkovim uputstvima, završene delove kože prelivali smo sirćetom i zatrpavali solju.

Bilo je već popodne kad smo prljavi, smrdljivi i ulepljeni najzad utovarili u Jugića u plastičnu foliju umotanu i uvezanu usoljenu i ukišeljenu ajkulinu kožu s prednjim delom glave. Jugo je malo polegao jer je u gepeku imao novi 160 kila težak teret. Vratili smo traktor i barke, isplatili barkajole, prezalogajili i krenuli uveče nazad za Beograd. Mene je čekala druga uzastopna neprospavana vozačka noć. Negde pred Zlatarom osetio sam da dalje ne mogu. Probudio sam ortake i objavio da ćemo da malo odspavamo u hotelu „Panorama“.

Ujutru, pre svitanja, obišao sam Juga sa ukletim teretom. Ne samo da se iz njega širio nesnosni bazd, nego su se oko zadnjeg dela okupile sve mačke koje žive u radijusu od nekoliko kilometara. Otvorili smo sve prozore i junački krenuli ka Beogradu. Izjedala nas je briga za ajkulinu kožu. Rajko nas je hrabrio pričama o svojim mnogobrojnim iskustvima sa prepariranjem ukvarenih crkotina od kojih su, u njegovim rukama, ispadali veličanstveni taksidermijski eksponati. Kad smo konačno uterali Juga u avliju Muzeja, svi zaposleni su se razbežali. Posle su pričali da su zadah osetili pola sata pre nego što smo stigli, dok smo još bili kod Rušnja! Vest o nesvakidašnjoj prinovi ihtiološkoj zbirci objavljena je u Glasniku Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283), ali bez navođenja olfaktornih pojedinosti.

Rajko je zaista, uz pomoć preparatora M. koji se u međuvremenu vratio iz Prištine, uspeo da napravi monumentalni, kako je on voleo da kaže, dermo-plastični preparat. S novim iskustvima, bolje opremljen i sa razvijenom mrežom dojavljivača i ribolovaca, Prirodnjački muzej uspeo je da u nekoliko sledećih godina dođe do desetak vrlo krupnih i atraktivnih primeraka iz Crnogorskog primorja. Glavonja iz Boke je ipak ostao Broj Jedan. Svoju javnu premijeru imao je na stogodišnjičkoj izložbi „Prinove u Prirodnjačkom muzeju“ u Galeriji na Kalemegdanu 1995.

A prvi međunarodni nastup doživeo je naš Glavonja već 1998. u jugoslovenskom paviljonu na Svetskoj izložbi „EXPO ’98“ u Lisabonu, pod geslom „The Oceans, a Heritage for the Future„. Tamo je, zajedno sa još dve blizu četiri metra dugačke morske lisice, s velikom tunom i delfinima iz Južnog Jadrana, bio u dobrom bokeškom društvu eksponata već pominjanog Pomorskog muzeja iz Kotora. Uoči otvaranja jugoslovenskog paviljona, posetila nas je naša ministarka kulture. Nije bila impresionirana ogromnim ribama. Kad joj je Majstor Rajko, koji je bio u Lisabonu da bi se starao o svojom taksidermijskim remek-delima, rekao da je to najveći glavonja i otkrio joj kolika mu je dužina, ministarka je pitala zar nismo mogli da ga napravimo da bude malo veći?!

Meni je ipak u naročitom sećanju ostala izložba „Ajkule i raže Jadranskog mora“ koju smo otvorili u Galeriji na Kalemegdanu sledeće godine, tačnije 30. marta 1999. u 19:00. Kad je 24. marta počelo bombardovanje Beograda, obavestio sam autorku, novopečenog muzejskog ihtiologa D. da neće biti otkazivanja i da treba da nastavi sa završnim prirpremama te dugo planirane izložbe. Na dan vernisaža, u 17:45 sirene u Beogradu objavile su vazdušnu opasnost. Mislio sam da na otvaranje pod uzbunom neće doći niko. Jedan deo mene je to i priželjkivao. Jer, šta ako ipak rokne i izginu okupljeni ljudi? Do pre samo nedelju dana verovao sam da se neće usuditi da ubijaju civile. Pa su se usudili. Dežurni u Galeriji iz noćne smene javili su mi da zamračeni kamioni s vojnicima prolaze pored Galerije. Rekao sam im da to ne zapišu u izveštaj, ali sam shvatio da Tvrđava i Galerija postaju „legitimna ratna meta“.

Na otvaranje je ipak došlo stotinak ljudi i nešto novinara. Bilo je blago prolećno veče. Pročitana je „Ratna deklaracija Prirodnjačkog muzeja“, žujovićevski patetični pamflet spremljen za tu priliku, a koji možete pogledati u prilogu dole. Nastala je neuobičajena atmosfera, teško opisivo kolektivno raspoloženje zvanica, koje im nije dozvolilo da se po običaju brzo raziđu. Svi su se nekako bolje osećali u grupi, zaštićeni hrabrošću njene kritične mase. Ali se napetost mogla gotovo da opipa u vazduhu. Tek kad su se u 21:12 začule sirene za prestanak vazdušne uzbune, društvo je počelo da se polako razilazi. Ni tad niko nije pokazivao bilo kakvu žurbu.

Sutradan je neki novinar između ratnih aviona, odnosno njihove ubilačke krvoločnosti s jedne i skladnih, fluidodinamičkih oblika s druge strane, našao simboličnu paralelu u ajkulama i ražama na našoj izložbi. To je sve bilo vrlo sveže u meni dok sam tokom oporavka u Prčanju dolazio na tivatsku rivu i gledao preko na Otočić mrtvih ajkula. Koji nosi ime Svetog Marka. I još jedno, mletačko – Stradioti, od grčkog στρατιώται – vojnici, ali ovde u značenju mletačke lake konjice lokalno regrutovane na Balkanu. Razmišljao sam kako ništa ne prolazi sasvim bez traga. I kako svakom putovanju prethodi bar još jedan put. I da posle svakog završetka puta treba očekivati nastavak.

Kad je Prirodnjački muzej, deset godina kasnije prodavao svog starog Juga, jedan potencijalni kupac, dok ga je pregledao, upitao je: „Kakav je to čudan miris?“

„Verovatno kamelije – promrmljao sam – prevozili smo neke kamelije.“ Ne znam da li me je čuo.

---

Epomeni stasi

Evo meni staze duž metro-stanica,
Čitulje odavno preminulih lica:
Panagulis Aleks, uzaludni beše
Tiranoubica. Epomeni stasi.

Pomeni i spasi drugog na toj listi,
Borca za slobodu sa gora i mora,
Grigora Lambrakis, doktora kog slisti
Tiranin ubica. Epomeni stasi.

Po meni, i prva mogla je da štrči,
Plemenita žena, titula je krasi,
Od Plezanse ili Plakentias, grčki,
Groficom je zvahu. Epomeni stasi.

A kome ni stasi niti slave glasi
Ne usfale nikad da etnarhom bude?
Sloba Venicelos, što jadnu je Slogu
Sa Sindagmom vezo. Epomeni stasi.

Epomeni stasi duž svake linije
Ko crkve pod zemljom onih sa visina,
Svetoga Jovana, Ognjene Marije,
Koju Grci zovu Agija Marina.

Epomeni stasi, s razglasa zapeva,
Od Soluna grada Sveti Dimitrios,
Naša Sveta Petka aka Paraskeva,
Nikolica ili Sveti Nikolaos.

Epomeni stasi: manastirčić nekad,
Ime Monast’raki sad buvljaku osta.
A Blagoveštenje, za bolnicu dosta,
Izbegoh je srećom, ne pomenula se. 

Stanice sledeće: Narodna odbrana,
Etniki Amina, da ratove gasi;
Statmos zatim dođe od Železodruma,
Prozvan po Larisi. Epomeni stasi:

Bolnice Atike, KAT, prve u klasi,
Najveća su Opšta gradska lečilišta.
Metro staće i kod Dvorane muzičke
I kod Učilišta. Epomeni stasi.

Epomeni stasi. Antiknoj Atini
Najbliže se stigne blizu Akropolja,
Gde putnici s voza silaze u masi,
A Keramikosu ako im je volja.

Epomeni stasi, Grada svaki deo,
Holargos Periklov, neće da se skrasi,
Dafni Lovorike, brdo Egaleo,
Lep pogled na more kažu Kalitea.

Sledeća stanica biće Maslenica,
Onda Vinogradi, zatim Srebrenica.
Svako takvo ime za me isto glasi,
Odlasci, dolasci, Epomeni stasi.

Ovo meni šta će, da l’ mi treba išta,
Ili samo tražim biser iz bunjišta?
Epomeni stasi, čujem povremeno,
Please mind the gap rekne, Prosohi sto keno. 
  

---

Stanice atinske podzemne železnice i napomene:

Agija Marina, Αγία Μαρίνα
Akropolj, Ακρόπολη
Atika, Αττική
Blagoveštenje, Evangelismos, Ευαγγελισμός
Dafni, Δάφνη
Dvorana muzička, Μέγαρο Μουσικής
Egaleo, Αιγάλεω
Epomeni stasi,Επόμενη στάση, sledeća stanica.
Etniki Amina, Εθνική Άμυνα, Narodna odbrana
Grigor Lambrakis, Γρηγόρης Λαμπράκης
Grofica od Plezanse, Δουκίσσης Πλακεντίας, Sophie de Marbois, udata Lebrun
Holargos, Χολαργός
Kalitea, Καλλιθέα
KAT, Γενικό Νοσοκομείο Αττικής ΚΑΤ (Κέντρο Αποκατάστασης Τραυματιών)
Keramikos, Κεραμεικός
Larisa, Λαρίσα
Lovorike, Dafni, Δάφνη
Maslenica, Eleonas, Ελαιώνας
Monast’raki, Monastiraki, Μοναστηράκι
Narodna odbrana, Etniki Amina, Εθνική Άμυνα
Nikolica, Sveti Nikola
Panagulis Aleks(andar), Αλέξανδρος Παναγούλης
Paraskeva, Αγία Παρασκευή
Perikle, Περικλής, rođen u Holargosu
Please mind the gap, Prosohi sto keno, προσοχή στο κενό, Pazi, ni pod razno, ne pravi nikad korak u prazno!
Sindagma, Συντάγμα, Ustav
Sloba Venicelos, Elefterios Venizelos, Ελευθέριος Βενιζέλος
Sloga, Omonija, Ομόνοια
Srebrenica, Argiroupoli, Αργυρούπολη
Statmos Železodruma Larisa, Atinska Železnička stanica (Lariska), Σιδηροδρομικός Σταθμός Αθηνών (Λαρίσης)
Sveti Dimitrios, Άγιος Δημήτριος
Sveti Jovan, Άγιος Ιωάννης
Sveti Nikolaos, Άγιος Νικόλαος
Učilište, Univerzitet, Πανεπιστήμιο
Vinogradi, Ambelokipi, Αμπελόκηποι
Železodruma, od, železnički, Σιδηροδρομικός

Naslovna slika: Pikaso: Silen sa igračicama (gvaš i mastilo, 1933) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti oktobra 2019.

---

Da se ne bi pomislilo da sam u Atini ove jeseni samo zujao po muzejima, moram da se pohvalim da sam gledao i ptice. I to papagaje u slobodnoj prirodi, doduše u jednom parku, Orizarskom. I ipak pored jednog muzeja, Vojnog. Pominjao sam i ranije papagaje poput onog Floberovog, kao i jata potomaka odbeglih ili oslobođenih kaveskih sužnjeva u carigradskom Topkapi-saraju, u Vimbldonu i drugde gde nisu oštre zime, pa se papagaji množe slobodno, takoreći u prirodi. Ovde u Atini je to vrsta zelenih papagaja, poznata kao kaluđerica, koja u nekim evropskim gradovima postaje prava napast. Kaluđerice sam u Atini posmatrao skoro svakog od osam dana koliko sam tamo boravio. Do naše Blagoveštenjske stanice metroa (Ευαγγελισμός) morao sam da prođem kroz papagajski park Orizari. Samo jednog od prvih dana metro je štrajkovao, pa sam tog dana išao taksijem, zanemarivši papagaje.

Kaluđerice (Myiopsitta monachus), Atina: park Rizari, oktobra 2019.

Kad slučajno pomenuh Vojni muzej (vojni od reči vojna, rat, dakle Πολεμικό Μουσείο), da kažem da sam u njemu na ovom putovanju bio dva puta. Bilo mi je zgodno, jer je, kako ste već shvatili, sasvim blizu apartmana koji smo iznajmili na Pankratiju. Tog drugog puta, u unutrašnjem dvorištu muzeja gde su statue-spomenici ratnika, Olja mi reče da pogodim ko mi stoji iza leđa. Okrenem se, kad ono moj epski epirski predak „po babine lenije“, Markos Bocaris, od bronze, dvostruko viši nego u prirodi. O svojoj poseti njegovom grobu pisao sam u „Grčkom devojčetu“, a pominjao sam ga i u „Trouglastim krugovima“ i u drugim člancima.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Ovaj ovde je lep i moćan, čvrsto stoji i nikome se ne sklanja. Morate ga ubiti da biste prošli. Tako je i poginuo u svojoj 33. godini u slavnoj bici kod Karpenisije. U suliotskom narodnom odelu, s obe šake oslanja se na obli rukohvat samo jednog velikog pištolja zadenutog za silav. Neobično, ali drugog oružja za pojasom nema, ni vatrenog ni hladnog. To samo pojačava ozbiljnost i uverljivost njegovog junaštva. Tačno ispod pištolja i pojasa vertikalno visi u kaniji kraća kriva sablja turskog tipa sa kićankom na rukohvatu.

Nikolaj Kocamanis: Marko Bocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Preko levog ramena mu je, poput pleda, prebačen dugačak i težak pramenast ogrtač, možda neka vrsta kosmate sklavine. Ne bih rekao da je to epirska opaklija, kakvu nosi na jednoj slici Markov ađutant Vasilis Gudas. Po načinu kako je meko nabrana sklavina, liči mi na jamboliju (φλοκάτη). Sklopljenim ogrtačem je povećana masa skulpture (Marko je izgledom veći), ali je ujedno i sam junak postavljen u okolnost pohoda, u kome mu može ustrebati prostirka ili pokrivač.

Nikolaj Kocamanis: MarkoBocaris, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Na glavi mu je uobičajeni visoki, meki crveni fes s crnom kićankom ispod koje ima dugu kosu slobodno rasutu do ramena. Kip je poklon Dimitrija i Jelene Tasios, a skulptor je bio Nikolaj Kocamanis, isti onaj londonski Kipranin koji je za Nikoziju izvajao desetometarski spomenik Arhiepiskopu Makariju.

Luj Dipre (Dupré): Vasilis Gudas, ađutant Marka Bocarisa, u krutoj opakliji, portre iz 1820, Vojni muzej, Atina oktobra 2019.

Nisam bio nikad ranije u atinskom Vojnom muzeju i u njemu sam sad prvi put video litografiju „Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823,“ po slici čiji je autor Žan-Šarl Langloa. S tim što Papus-Marko uopšte nije poginuo u Mesolongiji, nego na Karpenisiji. Svejedno, kompozicija je odlična i, za razliku od ostalih smrti Marka Bocarisa koje sam video, prikazuje trenutak usred krvave bitke, u kojem saborci s mukom podižu već otežalo telo klonulog vojskovođe da bi ga odneli sa ograšja.

Žan-Šarl Langloa: Smrt Marka Bocarisa u Mesolongiji 1823. Litografija Melkiora Fontane, Atina 1. oktobra 2019.

Na istom tragu, ali u Benakijevom muzeju, sa zadovoljstvom sam otkrio (neke ja, neke Olja) i portrete drugih članova porodice Bocaris koji su postali čuveni. Markovog sina Dimitrija kao petnaestogodišnjeg dečaka portretisao je Albert Rigel. Dimitrije je završio Bavarsku vojnu akademiju i posle je u dva navrata bio ministar vojni u vladama Kralja Otona Grčkog.

Albert Rigel: Dimitrije Bocaris, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

Ćerka Markova, Katerina-Roza, na daleko poznata lepotica, bila je u službi Kraljice Amalije, žene Otonove. U muzeju je izložen samo jedan skupoceni tanjir oslikan po portretu nemačkog slikara Štilera iz 1841, koji su čitaoci ovog bloga već mogli da vide.

Malo dalje, naleteh opet na jednu „smrt“, za koju prvo pomislih da je meni nepoznata proširena treća ili četvrta verzija čuvene Liparinijeve kompozicije. Ispostavilo se da nije, nego da je to rad Filipa Marsiljija na istu, a meni tako uzbudljivu temu. Taj Marsilji je Napolitanac i po svoj prilici nije u srodstvu sa starim Luiđijem Marsiljijem  od Bolonje.

Filip Marsilji: Smrt Marka Bocarisa, 1836–1839, Benakijev muzej, Atina oktobra 2019.

A što se tiče onog Pikasa pomenutog u Plavobradom, video sam na istom ovom putovanju izložbu nazvanu „Pikaso i antička umetnost: linija i glina“ u Gulandrisovom Muzeju kikladske umetnosti u Atini. Zanimljive su uvek takve komparativne izložbe, čak i kad su, a uvek su, malo nategnute. Ova nova nastavak je serije izložbi „Božanski dijalozi“ iz koje je bila i davnašnja izložba „Oblikovanje početka“ (2006) u istom tom muzeju. Ona je i ranije pominjana na ovom blogu, a bavila se uticajem tema i formi umetnosti sredozemnog starog sveta na savremene autore, među kojima je već tada bio i Pikaso.

Levo: Pikaso: Žena, bela crep-keramika na točku, zatim vajana i oslikana, Valori 1949; vlasništvo FABA-e, Madrid. Desno: Afrodita, statueta od mermera iz rimskog perioda iz sredine III veka, atinska Stara Agora, iz Muzeja Stare Agore. Izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobra 2019.

Da se Pikaso zanimao mitološkim temama Krita i stare Grčke čitaocima takođe nije nepoznato, bar iz jednog izveštaja iz Carigrada. Na ovogodišnjoj atinskoj izložbi vidi se da je Pikaso i sam izmišljao svoju Arkadiju. Sedeći posle rata u provansalskom seocetu Valoriju, bacio se bio na keramiku inspirisan, po mišljenju kustosa izložbe, antičkom umetnošću. Kustos naročito insistira na uporednosti linija i oblika naspramno postavljenih pojedinih Pikasovih dela i predmeta iz starine, koji su ga, ili kakvi su ga, mogli nadahnuti.

Pikaso: Sova (Valori 1952) na izložbi u Muzeju kikladske umetnosti.

U onom Akropoljskom muzeju je zaista bogata ponuda kamenih Atininih sova ili, kako se kod nas zovu, kukumavki (naučni naziv Athene noctua), a ovde je ponuđena jedna slikana na peliki iz 5. veka pre naše ere. Ipak, nije jednostavno uvek utvrditi da je neko ko slika ili vaja sovu, neposredno ili posredno inspirisan delima iz starog veka.

Lakonska pelika crvenih figura (sova), Pil 5. vek pre naše ere, iz Nacionalnog arheološkog muzeja, izložba „Pikaso i antička umetnost“, Atina oktobar 2019.

Iskustva dodira različitih vremena, otvaranja drukčijih prostora i suočavanja uporednih stvarnosti često su čudesno plodotvorna, o čemu zaista svedoči ova izložba o Pikasu u dijalogu sa antikom. I samim sobom.

Takođe na Kolonakiju, u susednom Benakijevom Muzeju grčke kulture, održavala se istovremeno retrospektivna izložba neverovatnih cikicikarija (τσίκι-τσίκι), crteža, kolaža i instalacija avangardnog grčkog umetnika iz prošlog veka Aleksisa Akritakisa. Jedno od dela ima programski naslov „Tačka u kojoj se dodiruju spoljašnjost i unutrašnjost“. Skoro svi ostali njegovi radovi zovu se „Bez naslova“. Onaj jedan naslov je dovoljan. Pokriva sve.

Nikad takve tačke otvaranja nisu lake. Kao putnu knjigu, a čitaoci već znaju da ja ne putujem bez bar jedne od takvih, u Atinu sam nosio putopis iz zemlje o kojoj sam nedavno pisao, Avganistana. Putovanje je obavljeno u 1939, dakle u drugoj, susednoj istorijskoj epohi, iako samo 23 godine pre mog boravka tamo. Zove se „Okrutni put“ Ele Majar (Beograd: Službeni glasnik 2017). U toj knjizi sam našao citat misli autorkine saputnice Anemari Švarcenbah, i same spisateljice („Svi putevi su otvoreni“), koja u jednom trenutku zaključuje da, kad su svi putevi otvoreni, oni ne vode nikud. Nikud.

Na jednoj zvaničnoj večeri „Optime“ (The Organization for the Phyto-Taxonomic Investigation of the Mediterranean Area) učestvovao sam u svojstvu muža važne članice te organizacije. Večera je davana na krovu hotela Elektra na početku ulice Ermu, ili kako bismo je mi nazvali – Hermesove. Tamo sam sa zadovoljstvom probao, meni dotad nepoznato, a sad u Grčkoj vrlo popularno peloponesko belo, aromatično mada ne baš muskatno, vino moshofilero (Μοσχοφίλερο). Vino je međutim ostalo zasenjeno pogledom s terase restorana.

Odatle se videlo sve. Bez obzira da li ikud vode, u svim pravcima su se i dalje otvarali novi putevi. I spolja i unutra.

---

Napomena: O sklavini je zanimljivo pisala Đurđica Petrović: Sklavina. Glasnik Etnografskog muzeja 50, str. 13–41, Beograd 1986.

Il Museo dell’Acropoli è emozione allo stato puro. (https://www.facebook.com/anticaeviae/)

Obično kažem da često odlazim u Atinu. Nije to sasvim tačno, iako sam o atinskim zgodama sa putovanja već pisao više puta nego o onim iz bilo kog od drugih gradova. Obmanjivanje mi nije glavna sklonost, nego prosto neke ocene moraju vremenom da se provere i neka merila da se ponovo baždare. Sećam se da me je, kad sam bio dete, nerviralo kakofonično štimovanje instrumenata pred početak opere ili koncerta. Zašto ih pobogu nisu ljudski naštimovali jednom za svagda i pre nego što su izašli na binu odnosno sišli u prostor za orkestar?

Tek sam se vratio iz Atine i shvatio da je od moje prethodne posete prošlo čak trinaest godina. Sve je ostalo isto i sve se promenilo. Možda neko misli da to nije mnogo godina, ali mojim slatkovodnim prijateljima iz atinskog predgrađa Glika Nera[1] za to vreme je ćerka srednjoškolka maturirala, upisala muzičku akademiju, diplomirala, udala se i rodila dva sina koji su već toliki da voze male automobile na akumulatore i zovu me Papus-Voki[2]. Pa vi vidite.

Glika Nera su na samom severnom podnožju Imitosa sa koga potiče mermer za mnogo što-šta što je građeno na Akropolju. Koji i jeste najbolje mesto za baždarenje merila, pogotovo onih na kojima se meri vreme. Pikaso je navodno jednom izjavio da ga ne zanima savremena umetnost. Umetnost je za njega za sva vremena. Ili nije umetnost. Za nju ne postoji razlika između prošlosti i budućnosti. Shodno tome, moj ovogodišnji jesenji odlazak u Atinu imao je samo jedan cilj. Da vidim novi Muzej Akropolja. Kad kažem novi, mislim novi za mene, jer sam bio samo u onom starom, na samom Akropolju. Ovaj novi, otvoren je za posetioce pre deset godina. Te danas ću, te sutra ću i – prolete vreme…

Toliko o relativnosti atributa novi i stari. A stalno sam, tokom tih godina, čitao i slušao o novom Muzeju. Pratio sam slučaj, kako se kaže. Kao muzealcu, zanimljive su mi bile sve te kritike, problemi, zastoji, poništavanja konkursa, a najviše originalna i smela rešenja koncepcijskih i tehničkih problema. I tu su moja očekivanja i radoznalost bili najveći i najuzbudljiviji.

Čuo sam naravno i za nagrade koje je počeo novi Muzej da dobija. Proglašen je jednim od šest najboljih muzeja na svetu, a slušao sam i oduševljene utiske onih koji su pre mene bili u njemu. Nedavno se sa odmora u Grčkoj vratila jedna prijateljska beogradska porodica. Imali su samo jedan dan da razgledaju Atinu u kojoj ranije nisu bili. Nažalost, prvo su svratili u Muzej Akropolja. Pa su onda i ostali u njemu i do kraja dana nisu uspeli da se izvuku. Malo su videli od Atine. To jest mnogo.

Izašavši na jutarnju svetlost blještave Atine na stanici metroa „Akropolj“, osvrnuo sam se na sve strane i nigde nisam video Muzej. A po mapi je trebalo da stanica bude uz samu njegovu zgradu! Pomislio sam prvo da sam izašao na pogrešnu stranu. Međutim, nisam! Muzejčina je bila tu, ali gotovo nevidljiva. Ne samo da nije štrčala, nego je bila skoro kao ukopana u blagu padinu podnožja Akropolja. Do glavnog ulaza se spuštalo stepenicama sa ulice Dionisija Areopagite.

Miris jasmina ispod Akropolja, Atina 6. oktobra 2019.

Najlepši prilaz je niz uske serpentine rampe za invalide, koja se provlači kroz rascvetale i razmirisane miholjskoletnje guste žive zidove od jasmina. Pravo iznenađenje je međutim kad vidite da zgrada Muzeja ne samo da nije ukopana, nego je naprotiv cela izdignuta, lebdi na stubovima. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Samo da bi se arheološki zanimljiva podloga ostavila otkrivenom. I zaista, ispod muzeja se nalazi aktivno arheološko kopalište sa temeljima kuća, uličica i raznih „objekata“ rimske i ranovizantijske Atine. Izgleda kao da će se arheolozi svakog trenutka vratiti poslu, da su samo otišli na marendu. Sve se to vidi i spolja, ali i iznutra, kroz staklene podove.

Olja Vasić: Arheologija ispod muzeja (levo) i pogled odozdo na stakleni pod muzeja (desno).

Ušao sam, već zadivljen u prostranu prijemnu halu sa brojnim osobljem na pultovima, koje je efikasno izlazilo na kraj sa neprestanim prilivom grupnih i pojedinačnih posetilaca. Odatle se salom-rampom kreće blago uzbrdo u razgledanje predmeta koji su otkopani na manje blagim padinama i obroncima Akropolja. Tamo su mi se preprečile dve helenističke Pobede-bliznakinje od terakote, tri četvrtine prirodne veličine. Pod uslovom da se zna prirodna veličina Pobeda. Ne viđa se to često. Mislim, toliko velike figure od terakote. Po svoj prilici su služile kao simetrične ukrasne akroterije.

Padinska sala sa staklenim podom i sa blizanačkim Pobedama od terakote.

Tom blagom rampom, koja se završava stepenicana u celoj širini sale, data je prilika da se oseti iluzija uspona uz obronke akropoljske stene, svojevremeno načičkane svetilištima, odakle potiču svi predmeti kojima je posetilac te sale okružen. Ako se ne varam, taj trik je ponovljen i u prostoru sa Karijatidama, do kojih se dolazi jedva osetnim usponom koji bi mogao da bude prigušen odjek nagiba padine na kojoj je sazidan Erehtion. Zato je prilaz Karijatidama sasvim neočekivan – od nazad, s leđa.

Erehtionske karijatide, prilazni pogled.

Moram da priznam da nisam dosad ni razmišljao o zadnjim delovima tela erehtionskih karijatida. Nikad ih nisam in situ ni mogao da vidim izbliza, a i da jesam, svakako da mi ne bi padalo na pamet da im zavirkujem odpozadi. Zaista sam osetio neku vrstu sasvim novog iskustva dok sam uz malu rampu koračao ka posebnom balkonskom delu izložbe, odvojenom bočnim zidovima od svega ostalog, a koji se nadnosi nad donju salu. Bilo mi je kao da izlazim na trem Erehtiona iznutra, i šunjam se do karijatida okrenutih upolje.

One su tako i postavljene na, sa unutrašnje strane, nizak parapet. Da se gledaju spolja, videle bi se iz žablje perspektive, s tim da je ta žaba još i u dva metra dubokom bunaru. Tako sam ih gledao ranije, kad su bile in situ na Erehtionu. Čak i kad sam 2011. gledao sivkaste imitacije erehtionskih karijatida od prefarbane terakote na tremu crkve Svetog Pankratija u Justonskoj ulici u Londonu, opet sam ih gledao samo podignute glave.

Sveti Pankratije, London 2011.

Ovaj novi, bolji rakurs omogućuje ne samo detaljno razgledanje minuciozno upletene i pozadi uvezane kose karijatida, nego i nabora, preklopa i pregiba njihovih bogatih peplosa koji se tek ponegde priljubljuju uz telo i noge. Ne znam da li je već ranije u antici kamena skulptura imala toliko opipljivu mekoću. I osvetljenje je u tom prostoru umekšano, malo prigušeno i toplo. Teško se može i primetiti, ispod tolikih nabora tkanine, da su kukovi karijatida jedva malo različite visine, zato što se svaka od njih težinom oslanja na jednu nogu, dok je koleno druge koketno izbačeno malo napred. A pritom drže na glavi još i mermerni arhitrav!

Kad sam napustio gotovo intimni prostor sa Karijatidama, zaslepila me je dnevna svetlost koja se odbija od blještavo bele stene Akropolja sa svojim mramorjem. To isijavanje slobodno ulazi kroz staklene zidove Muzeja, sa udaljenosti od nekih 250 metara. Bliže nego od Skupštine do Doma sindikata! I kao da hoće još da se približi svetinjama ili da pokaže na izvorno nalazište svoga blaga, Muzej je na trećem spratu izbacio ka prisojnoj strani Akropolja jedan kiklopski prst, duguljastu terasu na stubovima. To ne samo da je izvanredan belvedere, već se tamo nalazi omanja bašta muzejskog restorana. Kažem omanja, jer bašta zauzima samo manji deo prstolike terase, ostavljajući dovoljno prostora uživaocima pogleda koji nisu gosti restorana.

Sam restoran ima sasvim pristojnu kujnu i prilično nesposobnu uslugu za stolom. Ipak sam prvog dana uživao u kritskom pilavu sa stakom i domaćom jagnjećom kavurmom (mala kocka kavurme, a kritska staka je zapržen sos od brašna i kozjeg butera). Pilav je bio natopljen limunovim sokom, kao i većina grčkih jela. Jelovnik ima originalno dizajnirane korice: okrugle perforacije u vidu tlocrta osnova Partenonovih stubova! Probao sam drugog dana nešto što su zvali sporokuvanom govedinom. Bila je u redu, ali nije za pamćenje. I ne treba, jer ono što ni moja supruga Olja ni ja nećemo zaboraviti – to je ne samo pogled sa te terase, nego i opšta atmosfera, uz stalni povetarac koji donosi miris jasmina.

Olja Vasić: Terasa restorana Akropoljskog muzeja, Atina 6. oktobra 2019. Desno su korice menija. 

Sasvim gore, poslednji sprat je rezervisan za gliptoteku Partenona. Tamo doduše nema „Elginovog mramorja“, ali se oseća da ga Muzej s nadom očekuje. Ceo taj sprat je iskrenut, smaknut u odnosu na donje spratove da bi se položajem potpuno podudario s Partenonom s kojim se gleda na akropoljskoj steni. Svi su zidovi stakleni tako da reljefi tokom dana dobijaju svetlost istog pravca i pod istim uglom pod kojim bi je dobijali i da su ostali gore. Direktno sunčevo zračenje ipak je ublaženo pomičnim zastorima s tamnim rasterom (vidi naslovnu fotografiju), a koji ne sprečavaju pogled iznutra na Akropolj, Areopag i panoramu Atine.

U prostoru te staklene kutije pobodeni su glatki metalni stubovi, ni nalik partenonskim, ali u istom rasporedu, orijentaciji i u proporcijama Partenona. Ispred kolonada na istočnoj i zapadnoj strani su timpanoni, spušteni u visinu očiju. Metope su okačene po dve između stubova, malo iznad visine očiju, dok je friz postavljen iza stubova taman toliko niže od metopa da se ispod njih vidi. On je izložen kompletan, iako je samo manji deo originalan.

Partenonski deo Akropoljskog muzeja, Atina 6. oktobra 2019.

Šokantno deluje ogromna rekonstruisana akroterija. Viđao sam je na ilustracijama i uvek mi je smetala ta kitnjastost i neprirodna stilizacija palmeta koje njišu grane iz akantusovog lišća dok se iz njih izvijaju lastari loze, mislim stvarno sasvim u neskladu sa strogoćom arhitekture koju pretenduje da ukrasi kao trešnja na šlagu. Sad, kad sam je video „jedan-na-jedan“, taj mi se utisak samo pojačao. Deluje mi nakalemljeno, ali kao četvorometarski kalem koji nema izgleda da se primi. Tešim se da sam bio suviše blizu, da cela stvar u Periklovo doba nije izgledala tako loše, posmatrana sa distance od pedesetak metara.

Ali, ako bi me neko pitao za moj najjači utisak pojedinačnog predmeta sa ove posete novom Muzeju Akropolja, odveo bih ga dole, na početak sale sa nasleđem arhajskog perioda, do Plavobradih. Kad se iz one prve, usponsko-padinske sale popne stepenicama u Arhajsku, udari se pravo na figure timpanona starog i nestalog Hekatompedonskog Partenona. Ime je dobio po nađenom uklesanom zapisu da je dugačak 100 stopa. Ako je atinski ποῦς imao 31 i po centimetar, trebalo bi da je hram bio dugačak 31 i po metar. A imao je celih 46! Ili su to bile neke druge stope, recimo kiklopske, ili taj zapis nije od tog hrama.

Smatra se da je bio podignut u VI veku pre naše ere na mestu na kome je i sadašnji Partenon. Pošto su slavno pobedili Persijance u Maratonskoj bici, Atinjani su u euforiji srušili svoj Hekatompedon kao suviše skroman i démodé, da bi na tom mestu, u zahvalnost Atini Devici, podigli raskošniji hram, dostojan svojoj slici o sopstvenoj veličini. Kao što se može naslutiti, taj sledeći Partenon je kratko trajao, samo dok se Persijanci nisu vratili i razorili taj novi/stari Partenon, kao i ceo grad Atinu.

Morao sam i ranije videti te skulpture sa timpanona Hekatompedona, u starom Muzeju na Akropolju. Ali ih nisam zapamtio. I viđao sam ih na fotografijama, ali sam nekako prelazio preko njih. Sad sam se bukvalno našao oči u oči s figurama Stostopnika. Na zapadnom timpanonu predstavljena je u levom uglu scena Herkulovog ubijanja Tritona, ali samo u jadnim fragmentima. U sredini lavovi rastržu bika. A jedini veći deo kompozicije koji je očuvan jeste desni ugao u kom se stislo trotelno čudovište – tri ljudske muške glave s golim gornjim delovima tela ali sa zmijskim donjim delovima koji su međusobno spleteni.

Sudeći po nađenim parčićima, bila su i krila. Već se izdaleka vidi da su svi sačuvani delovi šareni i da su farbe na kamenu iznenađujuće dobro očuvane. Taj hram su Grci srušili pre nego što je kiša stigla da spere boju.

Triplo čudovište radoznalo i nagnutih vratova posmatra borbu u kojoj Herkul pobeđuje. Sva tri lica su začudo ozarena i nasmejana, iako bi se od Troglavca očekivalo ne samo da navija za riborepog Tritona koji se u borbi več našao u teškom položaju, nego i da bude zabrinut da li je on sledeći na junakovom redu kolateralnih podviga. A možda nemaju veze sa Herkulom i Tritonom, već su puka publika zabavne centralne scene lavova koji su oborili bika. Ukoliko uopšte svi ti fragmenti pripadaju istoj originalnoj celini. U svakom slučaju je, barem meni, alegorija prilično nejasna.    

Olja Vasić: Dva detalja lavova i bika s timpanona Hekatompedona, Atina 6. oktobra 2019. 

Dok sam prilazio tom prizoru, odjednom sam shvatio da se jedna od triju glava okrenula i pogledala razrogačenim očima pravo u mene i da mi, blesavo se smeškajući, pruža – pticu! Prvo sam pomislio da je možda, prilikom rekonstrukcije, glava postavljena u pogrešan položaj, budući da su obe ostale glave usmerene ka centralnom delu timpanona. Takva nesrećna zakretanja glava i uvrtanja šija već su se dešavala, a na ovom blogu sam pominjao Mironovog Diskobola iz Carigrada, odnosno Londona. Takođe znam da je mnogo kasnije, prvenstveno u slikarstvu, bio običaj da se u grupnim kompozicijama jedno ili više lica okrene tako da gleda u posmatrača, ali za strogi rani arhajski period mi je to bilo baš čudno. Ili je ovaj stari hram krenuo nekim svojim stilom? A onda sam postao svestan da je na Akropolju ovaj timpanon bio postavljen iznad stubova i glava svetine, tako da zureća glava zapravo nije gledala u posmatrača, već preko temena svih smrtnika – u prazninu neslućenih daljina.

Iz slućene blizine u Muzeju međutim, trojednik je i dalje sasvim bizaran, ne samo po zmijskim repovima. Sve glave imaju podužu, različito očešljanu crnu kosu koja im iza ušiju pada na vrat, poput fudbalerske frizure „tarzanke“. Dugački brkovi su im tanko ufitiljeni, a još duže brade upletene, usukane i isturene napred. Brada, brkovi, obrve, trepavice i kosa obojeni su plavocrnim mastilom, pa trojednom čudovištu odgovara nadimak Plavobradi. Svaki u trojci ima u desnoj ruci neku ponudu ili znamenje osnovnih elemenata: prvi s leva talas ili mlaz Vode, drugi plamen Vatre a treći pticu nebesku kao znak Vazduha. Nedostaje Zemlja, ali su možda upredeni zmijski repovi dovoljno zemljani da i ona bude zastupljena. Da li to znači da je Zemlja prvobitna i da nam daruje vodu, energiju i vazduh? Zanimljivo kao današnje ekološko-filozofsko pitanje.

Arhajske kôre, Akropoljski muzej, Atina 6. oktobra 2019.

Konačno se otkinuvši od Plavobradih, umešao sam se u gomilu turista u najposećenijoj, Arhajskoj sali sa ljupkim našminkanim kôrama i gde je fotografisanje u nekim zonama zabranjeno. Za uzvrat, na vdeo-zidu projektuju se animacije na kojima se kôre koketno osmehuju, trepću ili vam upućuju pogled preko ramena. Nikad ne pokazuju zube. Ponekad se monalizinski jedva smeškaju. Čak i s malo prezira. Ne kupujte osmen nikad po prvoj ponuđenoj ceni.

Za to vreme sa vaze poleće nacrtana nilska guska, a za njom, u sceni lova, potrče i sve druge životinje sa grnčarije i raznih zavetnih predmeta i žrtvenih zaloga od V veka pre naše ere pa nadalje, do rimskog doba, a koji su izloženi u produžetku Arhajske sale.

Kad smo kod gusaka, poznato vam je odranije moje polu-profesionalno zanimanje za ptice na arheološkim figuracijama, za šta sam u ovim salama imao basnoslovno bogatu ponudu. Pomenuću sad samo savršenog orla koji stoji na kolenu prestono zavaljene Atine na ploči ukaza proksenima polisa Abida sa azijskog dela Helesponta. Orao je bio totem tog grada. Ko god da je klesao taj kameni dokument iz IV veka pre naše ere, savršeno je poznavao orlove.

U Arhajskom delu sale su i figure sa timpanona Starog hrama Atine Polijas, kog su takođe razlupali mrski nam Persijanci. Pretekla je ona gigantomahijska Atina sa užasnom egidom punom zmija. Atina je tu uhvaćena u trenutku kad joj je težina na levoj, u kolenu gipko savijenoj nozi, pre nego što će, u sledećem trenutku, svu težinu da prebaci na koplje (izgubljeno zajedno s Atininom desnicom). Jer kopljem će Devica „overiti“ već pokleklog giganta (od njega je sačuvan samo deo stopala klečeće noge). Atina je prikazana kao snažna, masivna devojka, ledenog ubilačkog pogleda usmerenog na precizno prikucavanje protivnika na tle. U teškom je vunenom peplosu do zemlje, koji je sve pre nego borilačka garderoba. Zato je valjda i morala da koristi čudotvornu egidu u levoj joj ruci.

Evo, prolazi dvanaesti dan otkako sam se vratio u Beograd, a ja sam i dalje u novom Akropoljskom muzeju u Atini.

Aleksandar Veliki, verovatno rad skulptora Leohara iz 340–330. pne, Akropoljski muzej, Atina 6. oktobra 2019.

---

[1] Γλυκά Νερά, gr. Slatke vode

[2] παππούς, gr. deda.

---

Nedavno mi se obratila Mreža analitičara Avganistana iz Kabula (Afghanistan Analysts Network ili AAN). Povod je bila vest, da je češki zoolog Danijel Jablonski u beogradskom Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ pregledao jednu zaboravljenu zbirku gmizavaca i vodozemaca iz Avganistana. A koja je u mraku čamila decenijama. Iznenadio se kad je u njoj našao stručnoj javnosti nepoznate primerke koji i danas predstavljaju značajan doprinos nauci, kao što je na primer najseverniji nalaz žutotrbog skinka (Eurylepis taeniolata). Kako sam kaže, Avganistan je centar raznovrsnosti nekih grupa vodozemaca i gmizavaca. I odmah je, maja 2019, zajedno sa trojicom srpskih autora, zbirku objavio u jednom naučnom časopisu.

Budući da nijedan od pisaca tog naučnog rada nije nikad bio u Avganistanu, čak ni Jablonski koji je specijalista za vodozemce i gmizavce srednje Azije, analitičarka AAN-a Jelena Bjelica potražila je onog koji jeste bio tamo 1972. i koji jeste nalovio te nesrećne beštije. I strpao ih u alkohol, dva meseca teglio u teglama tamo-amo po Avganistanu i još ih dovukao do Beograda.  Sve da bi dragoceni plen predao svome prijatelju, institutskom kolegi i terenskom ortaku Georgu Džukiću, našem najvećem herpetologu, a tada tek mladom stručnjaku za vodozemce i gmizavce. Jelena Bjelica je htela celu priču o nastanku te zbirke, s namerom da, u okviru zadataka misije Mreže analitičara Avganistana, analizira taj donekle nesvakidašnji slučaj.

Priču je lako dobila u mom standardnom kafiću u Miročkoj u Beogradu. Njen članak „Gušteri Avganistana: nepoznata zbirka otkrivena u Srbiji“ (Lizards of Afghanistan: An unknown collection discovered in Serbia) pojavio se 30. jula 2019. Piše da sam joj se tokom razgovora predstavio kao ondašnji mladi proučavalac ptica i kao „avanturista–poletarac kome je putovanje bilo u krvi.“ I da sam tad krenuo na put u ornitološki neistražene predele. Mislim da sam bio rekao da je mapa ptica Avganistana bila puna belih mrlja, što je verovatno neprevodivo na engleski.

Istambul jula 1972.

Analitičarka Bjelica dalje opisuje kako sam, pretovaren prtljagom, krenuo autobusom iz Beograda za Istambul, a odatle, i dalje sve kopnom, za Teheran, da bih konačno 26. jula 1972. ušao u Avganistan kod Tvrđave Islama (Islam Qala) u pokrajini Herat.

Ićindija u Teheranu, jula 1972.

I zaista, za deset dana prešao sam do tamo 5000 kilometara, prošavši pored Ararata, zadržavajući se usput u Teheranu i drugim mestima, i mahnuvši Elbursu, kroz staklo autobusa. Ali to sve nije bilo ništa u poređenju s onim što me je čekalo.

Kako sam se zadesio u Kabulu 19. avgusta, na Dan nezavisnosti Avganistana, imao sam priliku i da posmatram vojnu paradu, poslednju kojoj je kao monarh prisustvovao Mohamed Zahir Šah. Nisam ni slutio da se već spremao prevrat i svrgavanje kralja dvorskim udarom. Izgleda da samo Šah i ja nismo ništa znali. Uoči praznika ove godine Mreža analitičara Avganistana objavila je prigodan članak i prenela neka moja sećanja i fotografije.

Parada za Dan nezavisnosti u Kabulu 19. avgusta 1972.

Na ovom blogu sam i ranije pominjao Avganistan, bar sećajući se kabulskog pilava i izvesnog neudobnog sedla. Ipak, povodom nedavnog interesovanja AAN-a, uspomene su počele da mi naviru u talasima. Osetio sam potrebu da progovorim i o svojim umalo zaboravljenim posmatranjima ptica u Avganistanu u leto 1972. I da dam još neke informacije o tom putovanju jednog dvadesetsedmgodišnjeg srpskog prirodnjaka, o sasvim privatnom i nehipijevskom poduhvatu prilično neuobičajenom za vreme Titove Jugoslavije. Tako će, računam, i slučaj s gušterima iz turšije postati nešto jasniji.

Da bi se razumeo moj tadašnji izbor odredišta, treba znati da je na njega neposredan i veliki uticaj imala pojava izvanredne knjige o pticama Bliskog i Srednjeg Istoka (Les Oiseaux du Proche et du Moyen Orient, Paris 1970) dvojice čuvenih francuskih istraživača, po imenu François Hüe i Robert Daniel Etchécopar, sa neverovatno dobrim ilustracijama koje je uradio Paul Barruel. Pod Srednjim Istokom oni su tad podrazumevali i Avganistan.

Herat (Aleksandrova Arija) jula i avgusta 1972.

Nije to naravno bilo sve. S obzirom na moje klasičarsko srednje obrazovanje, zamisao da ću posetiti jednu nedovoljno istraženu zemlju bogate kulturne istorije, bila mi je neodoljiva. Pogotovo zemlju u kojoj se, poput čudnog sazvežđa, rasula na istok bačena pregršt Aleksandrovih Aleksandrija… A već i sami izgledi da ću se prvi put naći u prisustvu spomenika greko-budizma, silno su hranili moju radoznalost.

Što se tiče mog avanturizma u trenutku odluke da krenem u prilično neizvesna prirodnjačka istraživanja daleke i nepoznate zemlje, treba reći da sam u tom trenutku upravo bio završio jednogodišnje služenje svoje vojne obaveze u JNA i shodno tome osećao dovoljno snage i samopouzdanja za veliko životno putovanje. A i većina razloga koji inače odvraćaju mlade ljude od napuštanja bezbednosti i udobnosti porodice, doma i sigurnog zaposlenja – bila je u mom slučaju sasvim oslabljena.

U to vreme me je zoogeografija strasno interesovala pa sam smatrao da će mi putovanje od Bosfora do u srce Azije dati sjajnu priliku da upoznam i istinski razumem pravi stepski i pustinjski živi svet. Dotad sam na Balkanskom poluostrvu sretao samo njegove bedne i modifikovane fragmentiće. Osim toga, iako sam u svom terenskom i planinarskom iskustvu imao osvojene skoro sve najviše jugoslovenske planinske vrhove, moj visinski rekord bio je Triglav u Sloveniji, sa beznačajnih 2864 m. A u Avganistanu me je čekao Hindu Kuš sa prosečnom visinom od 4500 m! I nisam razmišljao zašto ga je Ibn Batuta nazvao „Indusomorom“.

Afganistanski pejsaži jula i avgusta 1972.

Od svojih mnogobrojnih ornitoloških Velikih očekivanja, navešću samo tri. Treća u rangu bila je želja da se nagledam spektakularnih ptica grabljivica, na čelu sa orlom bradanom (Gypaetus barbatus) kog sam u Jugoslaviji dotad video samo jednom, u Makedoniji. Uopšte, pre pedesetak godina krupne grabljivice su u većem delu Evrope već bile postale retkosti. A čekale su me u Avganistanu i neke vrste orlova i sokolova koje dotad nisam nikad bio video. Zato sam u jednu (sivu) od dve terenske beležnice brižljivo upisivao zabeleške i lepio sličice koje će mi pomoći da na nebu identifikujem neviđene vrste ptica grabljivica.

Crvena i siva sveska avganistanskih dnevnika iz 1972 (levo); beleške za raspoznavanje ptica grabljivica (desno).

I nisam se razočarao: bradan je širom Avganistana bio najčešća vrsta lešinara posle bele kanje (Neophron percnopterus), naročito u centralnim planinskim delovima, gde sam ga viđao svakodnevno. Nešto ređi je bio u nižim delovima. Inače, bradan je neverovatna, ogromna ptica koja se skoro isključivo hrani kostima punim srži. A koje su prethodno oglodali šakali i pernati lešinari.

Nomadski logori avgusta 1972.

Najbrojniji strvinar bio je ipak bela kanja, naročito oko sela i nomadskih logora, jer se hrani najgorim otpacima. Jednom, u Aždahinoj dolini (Dara e Ajdahar), iznenada su se preda mnom pojavila dvojica sa puškama i s jednom sveže ubijenom belom kanjom. Nude mi je na prodaju. Mimikom i gestovima mi pokazuju da je izvrsnog ukusa kad se skuva. Odmah sam se setio da su mene i svakog stranca u Kabulu ulična deca pratila ruganjem „Mister Kačalu, Mister Kačalu!“ (Mister Krompir) U skladu s tim, verujem da su i ovi ubice lešinara mislili da su stranci potpune neznalice i naivčine koje vredi na bilo koji način prevariti. To se ni do danas nije promenilo. U skorije vreme su u Kabulu nudili na prodaju galeba kao divlju patku.

Druga velika želja bila mi je da upoznam mnogobrojne vrste beloguza (iz roda Oenanthe), pustinjsko-stepskih ptičica s belim trticama. Naime, Centralna Azija je po svoj prilici centar diverziteta vrsta tih ptica, kojih je u Jugoslaviji bilo samo dve. Od kojih sam jednu već pominjao na ovom blogu. Svaka od tih vrsta jako se malo razlikuje od još najmanje jedne slične, a naročito je teško identifikovati ženke i mlade jedinke u prelaznom sezonskom perju. Baš taj slučaj je meni pretio u julu i avgustu. Treba imati u vidu da one 1972. godine nije postojao nikakav džepni vodič za raspoznavanje sa ilustracijama ptica Avganistana ili regiona. Čekale su me dakle vanredno zanimljive vrste beloguza i ozbiljni problemi njihove pouzdane identifikacije.

Zato sam, čim sam iz Herata stigao u Kabul, otišao u kabulski Zoološki vrt s malim Zoološkim muzejem. Njega je osnovao nemački zoolog Johen Nitamer, sin isto tako čuvenog ili još čuvenijeg Gintera Nitamera, kustosa-zoologa berlinskog, bonskog i bečkog prirodnjačkog muzeja. Nitamer Junior proveo je 1964–1966. u Kabulu u okviru saradnje Bonskog sa Kabulskim univerzitetom i proučavao sisare i ptice. Tada je nastala i tamošnja zbirka ptica čije je primerke identifikovao lično Nitamer Jr.

Zoološki vrt i muzej su 1972. vodlila druga dvojica nemačkih zoologa, Ginter Noge, docent na kabulskom univezitetu i potonji dugogodišnji direktor kelnskog zoološkog vrta i M. Bokler (o njemu ne znam ništa), kojima sam se prethodno najavio pismom. Dočekali su me ljubazno i dozvolili da detaljno pregledam celu zbirku ptica i da koristim biblioteku.

Tokom dve nedelje, proučavao sam punjene ptice Avganistana i učio kako da ih žive identifikujem na terenu. Sve sam to beležio u svoju „sivu svesku“, od koje se više nisam razdvajao. Društvo mi je pravilo jedno dete-siroče šimpanze koje mi je, dok sam studirao ptice, sedelo u krilu grčevito me držeći u zagrljaju svojih dugih ruku. Zahvaljujući samo-obuci u kabulskom Zoološkom vrtu i muzeju, tokom jula i avgusta 1972, kao i beleškama i crtežima koje sam tamo napravio, uspevao sam da kasnije na terenu identifikujem čak osam različitih vrsta beloguza. A one su mi se prikazivale u bar dvadesetak različitih verzija.

Na kraju, tačnije na početku rang-liste, prva mi je želja bila da vidim avganistanskog snežnog vrapca (Pyrgilauda theresae), jednu endemsku vrstu ptice. Odmah treba reći da ptice lako preleću velike razdaljine pa su, u poređenju s drugim životinjama i biljkama, srazmerno retke endemske vrste čija ukupna rasprostranjenost staje u granice kontinentalnih država veličine Avganistana. Uostalom, to je jedina endemična avganska ptica. Sasvim je drugi slučaj s kopnenim pticama okeanskih ostrvskih država u kojima su, usled izolovanosti, endemske vrste ptica mnogo češće. Ali, Avganistan i jeste mesto gde se rađao biodiverzitet. Osim toga, zar Hindu Kuš, jedini zavičaj avganistanskog snežnog vrapca, i nije neka vrsta izdvojenog visokoplaninskog kopnenog ostrva?

Avganistanski snežni vrabac je sivkastosmeđa planinska ptica pevačica koja živi u pojasu od oko 3000 metara nadmorske visine. Vrlo je sličan meni od ranije poznatom snežnom vrapcu (Montifringilla nivalis) koji živi u zoni letnjeg snega visokih planina na jugu Evrope (Pirineji, Alpi, Apenini, Balkanske planine), ali i u Avganistanu.

Možda bi bolji, alternativni naziv bio avganistanski podzemni vrabac, jer je najupadljivija odlika te vrste gnežđenje u jazbinama glodara, najčešće tekunica. Pošto gnezdo od dlake i perja pravi duboko, na od ulaza najudaljenijem kraju tunela, zaista ga možemo smatrati podzemnom pticom.

Za nauku je otkriven relativno kasno. Pronašao ga je 1937, na prevoju Šibar između Kabula i Bamijana, i pod imenom Montifringilla theresae iste godine opisao britanski pukovnik Ričard Majnerchagen (Meinertzhagen, 1878–1967). Majnerchagen je bio kontroverzna mešavina hvalisavog vojnika, veštog špijuna, avanturiste i ornitologa-istraživača (slične kombinacije nisu izuzetak među ornitolozima).

U ono vreme, pre 47 godina, Majnerchagen je kod mene važio za jednog od najvećih britanskih ornitologa, koji je pronašao mnoge nove vrste i podvrste na ekspedicijama po raznim kontinentima širom sveta. Od tada je dokazano da je on u stvari bio prevarant, pisac lažnih dnevnika i izveštaja, falsifikator dokumenata i kradljivac prepariranih ptica iz tuđih zbirki. Jedno po jedno, raskrinkavana su njegova lažna naučna otkrića. Ostalo je samo jedno za koje je provereno da je autentično – upravo naš avganski endemski podzemni Terezin vrabac.

Ali ko je Tereza? Tereza Klej (Theresa Rachel Clay, 1911–1995) bila je zoolog (ali i član MI5 za vreme 2. svetskog rata), trideset godina mlađa rođaka Majnerchagenova – imali su zajedničke pretke u drugom kolenu. Ona mu je postala miljenica i kumče još sa petnaest godina, a od misteriozne smrti njegove druge supruge – postaje njegova domaćica, negovateljica, saradnica, sekretarica, poverenica i nerazdvojna saputnica. Mnoga svoja lažna ornitološka otkrića „ujka“ i kum Majnerchagen je posvetio Terezi. Ali i ono jedno nepatvoreno.

Uspeo sam da vidim endemskog Terezinog vrapca na više mesta po visijama Hindu Kuša. Kada sam ga 8. avgusta 1972. našao i na Sia Kohu na prevoju od oko 3000 metara između Šaraka i Džama, bila je to tada nova, nepoznata najzapadnija tačka njegovog rasprostranjenja. Mojoj sreći nije bilo kraja. Dečački sam verovao da sam tim otkrićem učinio veliku stvar za Avganistan i svetsku ornitologiju.

Sve što sam od ptica video i zapazio u Avganistanu tog leta, beležio sam u drugu, crvenu svesku svog terenskog dnevnika. Zatim sam na francuskom objavio članak u međunarodnom ornitološkom časopisu Alauda (na latinskom – Ševa). Tadašnji glavni urednik bio je moj malo stariji prijatelj, francuski ornitolog Žak Vjejar (Vieillard). Kao i toliki istraživači, preminuo je od malarije dok se motao po tropima u Brazilu 2010. Vjejar se i sam bavio pticama Avganistana, kao i neki drugi Francuzi i Nemci toga doba. Ako se zna da engleski jezik u nauci još nije bio toliko obavezan kao danas, postaće razumljiviji moj izbor da članak objavim na francuskom. Ipak, sad vidim da je moj rad Observations ornithologiques en Afghanistan umalo zaboravljen i da današnji autori citiraju skoro isključivo izvore na engleskom.

Zahvaljujući nedavnim kontaktima sa analitičarima iz Kabula (Afghanistan Analysts Network) vratila su mi se mnogobrojna sećanja sa tog davnog putovanja. A malo sam zavirio i u svoj dnevnik. Tako na primer, setio sam se koja je bila prva ptica koja mi je privukla pažnju. Već prvog dana, u Heratu, takoreći na samoj zapadnoj granici Avganistana, očarale su me majne (Acridotheres tristis) živahne, radoznale i bučne šarene ptice iz porodice čvoraka. Dotad ih nikad nisam bio video uživo. Majne su stanovnici Srednjeg Istoka, ali su se do danas invazivno proširile po suptropskom i tropskom pojasu drugih delova Sveta.

Moja saputnica me je pitala šta znači latinski naziv Acridotheres tristis? Odgovorio sam da je to zapravo grčko-latinsko ime i da znači „tužni lovac-na-skakavce“. Pitala je zašto lovi skakavce? Hrani se njima, rekoh – jede ih. Ah, sad shvatam, reče ona šaleći se. Ako mora da jede skakavce razumem zašto je tako tužan…

Minare Džam u klisuri reke Hari Rod avgusta 1972.

U toku jula i avgusta, uspelo mi je da proputujem najvažnijim delovima Avganistana i da svuda posmatram i beležim ptice, ali i da uhvatim nešto gmizavaca i vodozemaca za svog kolegu herpetologa koji je ostao u Beogradu. Išao sam i stazama kojima nijedan od ranijih istraživača-prirodnjaka nije tada prolazio, čak ni moj prethodnik i nezvanični uzor, Danac Knud Paludan.

Po svoj prilici niko od ornitologa do tada nije prošao velikom Crnom planinom (Sia Koh), niko istraživao okolinu čudesnog minareta Džam, niti posetio dolinu reke Hari Rod uzvodno od sela Farsi. Autobusom, kamionom, taksijem, džipom, kao i na biciklu, na konju i kamili, prošao sam skoro sve delove Avganistana, izuzev Vahana i Nuristana, koji su u to vreme bili zabranjene pogranične zone. U jugoslovenskoj ambasadi u Kabulu upozorili su me da ni drugi delovi Avganistana nisu bezbedni i da je bolje da odustanem od nekih zabačenih etapa planiranog itinerera. Ali, kad se ima 27 godina, ne može se ni svako upozorenje u potpunosti uvažiti.

Već i sam Kabul je nosio dovoljno iskušenja i izvesnih rizika, pa je bilo korisno uvažavati upozorenja o dobima dana u kojima je preporučljivo izbegavati kretanje određenim delovima grada. Stranci su i po danu bili omiljena i laka meta secikesa i džeparoša.  Ipak, kabulska čaršija je mesto koje se ne sme propustiti.

Kabul 1972: ulični prizori

Nalet pustinjske oluje

Boraveći u Avganistanu i krećući se prometnim putevima, ali i onim kojima se ređe ide, nisam mogao da ne primetim, kao i u susednom Iranu, upadljivo prisustvo naoružanih askara, dakle vojske ali i policije. To se uklapalo u opšti utisak da Kruna s naporom upravlja svim delovima države. Vojnici su imali zanimljive kape sa kao nekim uškama ili roščićima sa strane.

Takođe sam svuda van gradova sretao grupe civila i pojedince pod turbanima, ne samo naoružane, nego i ponosno unakrst ukrašene fišeklijama i redenicima municije. Bilo mi je simpatično i što, budući da tradicionalna nošnja ne podrazumeva nikakav opasač preko košulje, revolvere i pištolje nose obešene na remenu prebačenom dijagonalno preko levog ramena.

Ali mi nije bilo simpatično kako su se ponekad ponašali prema strancu i putniku namerniku. U početku mi je bio jeziv onaj gest (naročito kad je, umesto dobar dan, upućen meni), a koji se sastoji od dva povezana pokreta rukom propraćena pogledom mržnje, iskolačenim očima i iskeženim zubima: (1) rezanje grla bridom šake i (2) naglog pokreta opruženom šakom uvis – u značenju „ode ti glava!“ Posle više nisam obraćao pažnju. Ali sam se ipak osećao donekle nesigurnim u toj zemlji 1972. Da ni ja nisam Avgancima mogao ulivati poverenje (dva meseca se nisam brijao ni šišao), vidi se po crtežu sa jedne od poslednjih strana crvene sveske dnevnika.

U to prividno ili relativno mirno vreme u nesvrstanom Avganistanu i golim su okom bili vidljivi uticaji velikih sila. U Kabulu i na severu zemlje, duž granice sa SSSR-om ulicama su dominirali automobili GAZ-24 Volga, dok su na jugu, naročito oko američkih gradilišta hidrocentrala na reci Helmand, preovlađivala velika vozila Dženeral-Motorsa.

Od Laškar Gaha do Kadžakija, gde su Amerikanci gradili kasnije u filmu proslavljenu branu Kadžaki, vozio me je svojim ogromnim ševroletom iz šezdesetih godina jedan učitelj u ulozi taksiste. Za 1500 Afgana! Što je onda bilo oko 20 dolara u vrednosti današnjih 40. Vrlo je skupa bila ta vožnja. Tom prilikom mi se učitelj pohvalio da je serdar, što znači da je plemenski vođa. Čim smo krenuli, svratio je do svoje kuće i poveo sa sobom trojicu svojih rođaka, za svaki slučaj. Oni su svi seli napred, pored vozača. Moja saputnica i ja smo sedeli nazad. Taj izlet mi je doneo, između ostalog i prvi susret sa najlepšim među lastama – končastorepim lastama (Hirundo smithii) koje su jurcale za insektima iznad voda reke Helmand, kao neki krupni i šareni vodencvetovi.

Na kraju, sećam se i sjajnog i vernog vozača-mehaničara-tumača Matina koji je tri nedelje vozio džip Toyota Land Cruiser iznajmljen kod Hertz-a u Kabulu. Bilo mu je jako čudno to što radim i teško mu je bilo da razume zašto se izlažem tolikim rizicima, troškovima i naporima. U početku je malo i zazirao od mene i budno pazio na svaki moj pokret. 

Jednom se desilo da sam se, negde usred planinske pustinje, oprezno i krijući se iza zaklona šunjao prema nekom jako plašljivom gušteru koga dotad nikako nisam uspevao da uhvatim. Toliko sam se bio koncentrisao na potencijalni plen, da nisam uopšte bio svestan da planirana trajektorija mog napada na guštera prolazi tik pored Matina koji je stajao u senci, oslonjen na jednu stenu. Matin je međutim pratio moje šunjanje i pogrešno zaključio da se ja to njemu prikradam. Guštera naravno nije ni primetio. Setio se nekog našeg jutrošnjeg oštrog spora oko izbora pravca putovanja i pomislio da hoću da izravnamo račune ili da ga se jednostavno rešim bez svedoka.

Procenivši da se nesrećni gušter dovoljno udaljio od svoje odstupnice među stenjem, pojurio sam iz sve snage. Kamenje pod mojim nogama je zaprštalo, a siroti Matin je razumeo da su se njegove najcrnje sumnje obistinile. Pomislivši da mu je došao sudnji čas, počeo je da beži zapomažući. Toga sam postao svestan tek kad sam se, posle jednog golmanskog bacanja, našao na zemlji, prekriven prašinom, ali čvrsto držeći koprcavog guštera u šaci.

Kad sam dobrodušnom Matinu sve objasnio, bilo mu je još gore. Jedno vreme se durio i nije odgovarao na pitanja. Ja sam mu tada poklonio svoj slamni šešir za kojim je žudeo i koji mu je bio taman, a on je meni kasnije za uzvrat darovao jednu košulju. Bila mi je tesna, ali je imala ispod pazuha tajni džep. Čemu služi? Za skriveni handžar, odgovorio mi je Matin.

Nedvosmisleno je utvrđeno i zapisano u knjizi-reportaži Ane Jelen (Tout sur l’Afghanistan, Paris 1977) da se Matin još nekoliko godina sećao ekcentričnog mladića koji je jurio i hvatao guštere, zmije, gekone i žabe, a ptice je samo gledao dvogledom. Matin je, po sopstvenim rečima, bio glumac, jer je 1971. učestvovao u snimanju spektakla „Konjanici“ (The Horsemen) sa Omarom Šarifom i Entonijem Kvinom, u režiji Džona Frankenhajmera, a po francuskom romanu Les Cavaliers od Žozefa Kesela.

Matinova sudbina vidi se na dlanu.

Bost septembra 1972.

Ne znam da li sam, osim jednog slamnog šešira, ostavio ikakvog traga u Avganistanu. Avganistan u meni jeste mnoge, i to vrlo duboke.

U jednoj kući u Beogradu, već skoro 50 godina postoji plavi tanjir ili plitka činija, kupljena u, po keramičkim radionicama čuvenom, selu Istalifu, severno od Kabula. Tanjir postoji i dalje, ali selo više ne.

---

Članak sa sličnim sadržajem objavila je Mreža analitičara Avganistana (AAN) u petak trinaestog septembra 2019, pod naslovom „U potrazi za avganistanskim vrapcem / Sećanja na jedno ornitološko putovanje od pre skoro 50 godina“.

Nekada davno, na primer godine 1962, nije bilo uobičajeno da beogradske srednjoškolske ekskurzije tek tako putuju u inostranstvo. Smatralo se to pomalo i politički rizičnim. Objašnjavalo se čak kao sasvim nepotrebno. Šta ima da se vidi u inostranstvu, kad u Jugoslaviji ima svega navolju. Ni na letovanje nije se išlo izvan Federativne Narodne. Imali smo svoje more za koje smo znali da je najlepše na Svetu iako nijedno drugo nismo videli. Na skijanje? Samo na naše planine, pa valjda smo bili najbrdovitija zemlja? Ne zaboravite, bilo je to u vreme vrlo hladnog i vrlo rata iako se Jugoslavija sve jače nesvrstavala.

Te godine je i dalje postojala ozbiljna negativna propaganda o kapitalističkim zemljama. Naročito onim koje su u nedavnom ratu bile fašističke, kao na primer Italija. I o onim koje su imale teritorijalne pretenzije prema nama. Kao na primer, opet Italija. Tršćanska kriza je bila još sasvim sveža u sećanju. „Trst je naš!“ i „Pela džukela!“, urlali smo kao klinci ispred Američke čitaonice u Knez Mihajilovoj pre samo nekoliko godina. Nesrećni Đuzepe Pela bio je demohrišćanski premijer Italije 1953—1954. Puklo je tada i poneko staklo od izloga. A godine 1962, kad počinje ova priča, ni Osimski sporazum o granicama sa Italijom još nije bio ni na vidiku, a nekmoli potpisan!

Klasična gimnazija u Beogradu imala je u to vreme jednu važnu privilegiju: generaciju učenika završenog sedmog razreda (da, sedmog, od ukupno osam) škola je vodila u studijski obilazak antičkog Rima i Stare Grčke. Naizmenično, jedne godine u Grčku, sledeće u Italiju. Meni je dopala Italija. Uvek kad se sećam tog putovanja, pomalo grlom u jagode, iznova se uveravam da se ono izdvaja među ostalim. Pored ostalog i po tragovima koje je ostavilo u meni, kao i u drugim učesnicima ekskurzije.

Bilo je to u vreme Italijanskog privrednog čuda, kada se ta razrušena zemlja na mirakulozan način vraćala na svoje mesto – među države starih i velikih naroda. U Jugoslaviji smo imali prilično dobar uvid u taj proces. Čak i ako nismo odmah razumevali sve njegove uzroke, mogli smo da vidimo mnoga njegova lica. Mislim pre svega na italijanske filmove koji su se redovno davali u beogradskim bioskopima, naročito oni neorealistički. A 1960. se pojavio i „novi i drukčiji Felini“ sa svojim La dolce vita.

Naša još uvek eksperimentalna televizija počela je da prenosi festival u San Remu, a zatim subotom uveče i jedan spektakularni zabavni šou iz produkcije RAI – čuveni Studio Uno, koji je na mene ostavio ogroman utisak. Prvo što me je oduševilo, bilo je što sam s iznenađenjem shvatio da prilično dobro razumem italijanski, valjda zahvaljujući izvesnom znanju latinskog i francuskog. Imao sam osećaj da mi je taj jezik sasvim blizak, jasan i lep. Pa sam još više uživao u dotad neviđenom šarmu i eleganciji profesionalnih izvođača tog glamuroznog šou-programa.

Od neshvatljivo dugonogih i gracioznih sestara bliznakinja Kesler (Gemelle Kessler), koje su igrale i pevale, nisam mogao da odvojim pogled. Mali Don Lurio predvodio je izvrsne igrače, među kojima su dominirale plesačice Bluebells. Savršeni Kvartet Ćetra (Quartetto Cetra) izvodio je vesele šlagere i songove, izazvavši odmah pojavu nekoliko jugoslovenskih i jugoslavenskih kvarteta. Na špici sam prvi put čuo Minin glas (Sabato notte). Postala je zatim i redovni gost u Studiju Uno. A ja se nikad više nisam izlečio od Mine.

Kao sedamnaestogodišnjak, jako sam se radovao tom putovanju u Italiju i iz, uslovno rečeno, ozbiljnijih razloga. Zahvaljujući Klasičnoj gimnaziji, ali i porodici, odnosno kućnoj biblioteci, imao sam izvesno znanje, kako o istoriji klasičnog Rima i kasnijih istorijskih perioda na Apeninskom poluostrvu, tako i o antičkoj, srednjevekovnoj, renesansnoj i baroknoj umetnosti današnje Italije. Ne mogu da ne pomenem i ovde kultnu knjigu mog detinjstva – Katalog izložbe „Italijanski portret kroz vekove“ u Muzeju Kneza Pavla u Beogradu 1938. Rođenjem sam bio zakasnio na tu izložbu, ali sam svejedno napamet znao svaku reprodukciju u knjizi. Pamtio sam gde se čuvaju originali i žudeo da se nađem u prisustvu tih slika.

Ceo naš razred, upisan u Klasičnu gimnaziju 1955. (a maturiraće 1963) ukrcao se, tradicionalno za to vreme, u međunarodni voz na peronu beogradske glavne železničke stanice. U stvari, ne baš sasvim ceo. Neko je izostao zbog priprema za pohod na Mon Blan, neko po kazni, a bilo je i onih za čije razloge nisam postavljao pitanja… Za uzvrat, priključila nam se i nekolicina već svršenih klasičara prethodne generacije. S nama je pošlo petoro profesora i sekretarka škole. Kad su se železničari razdrali Roma Termini! – bio je to znak da smo stigli na prvo odredište ekskurzije koja će trajati ukupno 21 dan.

Stazione Termini je za mene, već opredeljenog da postanem prirodnjak, bila veličanstvena, ne samo svojom ogromnošću, već i jednim malim podzemnim zoološkim vrtom sa akvarijumom. Sa žaljenjem sam shvatio da neću imati vremena ni za kakvo detaljno razgledanje tog čuda. Cela grupa je brzo izašla na površinu i na zaslepljujuće rimsko pozno-letnje sunce. Odmah smo sa zadovoljstvom primetili da na sve strane po Rimu ima javnih česama sa pijaćom vodom. Ukrcali smo se u trolejbus i odvezli u moj prvi u životu Ostello per la gioventù na rimskom Montesakru. Bilo je jeftino, a sve ostalo je bilo u skladu sa takvom cenom, uključujući tanak kontinentalni doručak i laku večeru u kantini. Zajedničke spavaonice sa zajedničkim kupatilima i toaletima. Muške i ženske sobe, profesori sa đacima. Ali nismo krenuli u Italiju zbog smeštaja ni zbog hrane.

Nekoliko stvari su mi od prvog dana upale u moje neiskusne (ili bolje: jednostrano iskusne) oči. Prvo, da čim stanem na ivicu trotoara, odmah se zaustave automobili da me puste da pređem, iako nema pešačkog prelaza. Drugo, da me u punim autobusima i trolejbusima niko ne gura, nego me, uz jedno Permesso ili Scusa, zamoli da mu napravim mesta da prođe jer silazi na sledećoj stanici. Kod nas, kad sam to pokušao da primenim na srpskom, dobijao sam grube odgovore „pa je l’ vidiš da nemam gde?“ i „što se nisi ranije pripremio?“. Bilo je i zajedljivih saveta da je bolje da gospodičić uzme taksi. To „gospodičić“ je bilo naročito otrovno. Jer, bili smo tada svi drugovi.

Osim toga, u Rimu sam otkrio dotad nepoznat ukus italijanskog punomasnog sterilizovanog mleka koje se moglo piti bez kuvanja, kao i božanstvene i mirisne industrijske panine. Tokom obilaska Rima, ponekad bismo u parku ili pored neke fontane seli da pojedemo po od kuće ponetu paštetu ili „mesni doručak“ sa kupljenim paninima. Svako od učenika imao je pravo na 20 (slovima: dvadeset) USD. Po dolar dnevno za hranu, prevoz i ostalo. Za jedan dolar dobijalo se skoro 600 lira. A jeli smo vrlo umereno i štedljivo. Pili samo vodu sa česama. Jeste, bili smo skromna posleratna deca. Za celo vreme ekskurzije nisam pojeo ni parče pice, nisam probao nijednu paštu, ni liznuo vina (bar ne izvan kantine u hostelu). A dešavalo nam se da nam prilaze ljudi i pitaju Jugoslavi, avete le zigarette? Hteli su da kupe cigarete, ali i konzerve pašteta. Neorealizam se još nije bio završio.

Klasičari ispred Bazilike Sv. Petra u Rimu, u njoj i na vrhu njene kupole, 1962.

Boravak u Rimu trajao je nekoliko dana. Obišli smo grupno crkvu Svetog Petra, proveli ceo dan u Vatikanskim muzejima, svratili do Mikelanđelovog rogatog Mojsija u San Pietro in Vincoli, prošetali se Forumom i popeli se na Kapitol, razgledali Vilu Borgeze, videli Koloseum, posetili Karakaline terme, krenuli početkom Via Apija i otišli da bacimo koju liru u Fontanu Trevi.

Klasičari na Rimskom Forumu 1962.

Klasičari na Kampidolju 1962.

Ostalo vreme smo imali slobodno, lunjali ulicama, obilazili znamenita mesta po svom izboru i pomalo pazarili. Ja sam sebi kupio dubinsku ronilačku masku i odgovarajuće ronilačke kupaće gaće. Uveče sam išao da, ne ulazeći nigde, sa strane zurim u šljašteću Via Veneto čije je poroke proslavio Felinijev „Sladak život“. Rim je bio prvi megapolis koji sam video i sasvim me je opijao.

Klasičarke kod spomenika Viktoru Emanuelu II, 1962.

Klasičari kod Fontane Trevi, Vile Borgeze, Koloseuma, na Via Apija i drugde po Rimu 1962.

Iz Rima smo vozom otišli do Napulja, projurili kroz njega ispod veša koji se iznad naših glava nepomično sušio preko ulica, i po suncu i vrućini obišli Pompeje.

Klasičari u Pompejima 1962.

Odatle smo otputovali u Firencu, koja je za mene tada bila kruna tog putovanja. Hostel u kome smo se smestili nalazi se u jednoj divnoj ogromnoj vili iz navodno 15. veka, Villa Camerata, na brežuljku daleko van grada, usred vrlo starog parka. Na uobičajene hostelske neudobnosti nismo obraćali pažnju. U tom parku bilo je pseudo-antičkih kipova koji su inspirasili izvesne klasičarke da poziraju pred fotoaparatom.

 Klasičarke u parku hostela u Firenci 1962.

Dole na ćošku, na izlazu iz parka, bio je mali lokalni bar sa džuk-boksom. Tamo smo uveče priređivali igranke, na radost momaka iz kraja (u našem razredu je bilo tri puta više devojaka nego muškaraca). Nerazumno smo, na džuk-boks i hladne koka-kole, trošili inače kir-janjski čuvane lire.

Klasičari u Firenci 1962.

I u Firenci smo ostali nekoliko dana da bismo razgledali samo najveće znamenitosti – Piazza della Signoria sa svim svojim palatama, statuama i fontanom, Duomo sa Baptisterijumom, Palatu Piti, Galeriju Ufici i Kapelu Medići u San-Lorencu. Samostalno, individualno smo razgledali još poneku znamenitost, kao na primer Crkvu Svetog Mine na Brdu (San Miniato al Monte). Ne samo da je to jedna od najlepših romanskih crkava, nego se nalazi na najvišoj tački Firence. Ne vredi da vam pričam o pogledu koji puca od te crkve. Idite pa vidite! A sva ostala fjorentinska čuda morala su da sačekaju neka moja buduća putovanja.

Sv. Mina na Brdu 1962.

Poslednja i najopuštenija etapa naše epske dvadesetjednodnevne ekskurzije posle sedmog razreda gimnazije (koji odgovara sadašnjem trećem), bila je Firenca–Venecija. Posle decentne Firence, Venecija mi je izgledala prenaglašena, nakinđurena i pomalo vašarski drečavih boja. To sam tada, na svoju sramotu, i javno izjavljivao, ali sam se posle, prilikom svake sledeće posete Serenisimi, nadao da me niko nije bio čuo, a ako je i čuo, da nije zapamtio kako sam ispao ka’ Vojvoda Draško u Mletke. Sećam se da smo obišli Duždevu palatu, Crkvu Svetog Marka i Crkvu Santa Maria della Salute.

Klasičari u Veneciji 1962.

Otplovili smo vaporetom i na Lido, ali se ne sećam da li u okviru zvaničnog programa ili slobodnih aktivnosti. Nisam zapamtio ni gde nam se nalazio hostel, ali me je jedna drugarica podsetila da se naš hostel nalazio u bivšem samostanu na Đudeci. Sećam se međutim da je bio najlošiji i najprljaviji na ekskurziji, bar što se tiče muškog dela. Cele noći su me jele stenice. I pre sam bio čuo za te zveri, ali do Venecije nisam imao čast da ih ne samo lično upoznam, nego da ih i hranim.

Kad se danas sećam te velike i ambiciozne ekskurzije, verovatno je pomalo idealizujem (ne računajući stenice), kao što se obično u poznim godinama ulepšavaju uspomene iz mladosti. Ipak mnoge tadašnje činjenice danas deluju kao bajke. Jedna od takvih je broj turista i razgledača mirabilija i istorijsko-umetničkih znamenitosti. Tvrdim da ih je onda, pre 57 godina, bilo bar sto puta manje nego danas. Na trgu Svetog Petra – pusto, tek poneki posetilac u daljini. Automobili voze po trgu! Na vrhu najveće kupole – nigde žive duše. Samo se beogradski klasičari popeli gore da gledaju Večni Grad! I da se slikaju. Uđemo u Santa-Marija-dela-Salute – nikog, k’o u crkvi! Šapućemo. Milina za razgledanje i razmišljanje…

Tokom cele ekskurzije profesori su bili sjajni prema nama, što je bilo možda izvesno iznenađenje za mene nezrelog. Nisu pokušavali da nas disciplinuju ni vaspitavaju. Kao da sam osećao da počinju da nas poštuju kao odrasle. Verujem da su u nama već tada videli buduće ličnosti posvećene nekoj od raznovrsnih profesija koje su čekale da ih izaberemo kao životni poziv. I mi đaci smo uzvraćali istim respektom. Ekskurzija je protekla mirno, bez ijednog incidenta. Niko se nije nigde izgubio, niko nije imao posla s karabinijerima, čak niko nikad nije zadocnio da se vrati na spavanje u hostel do 10 sati uveče.

Ekskurzija je bila u znaku profesorke istorije umetnosti gospođe Vidosave Galović, našeg vodiča kroz Italiju i tumača svakog spomenika ili umetničkog dela pred kojim smo stajali. Još pre ekskurzije, na časovima njenog predmeta, „Galovićka“ nas je sve osvojila svojim neobičnim načinom predavanja. Ne gledajući ni u koga, očiju podignutih prema plafonu, prividno ravnodušno i ne pokušavajući da nas šarmira, upoznavala nas je sa svetom umetnosti i mnoge od nas zauvek privukla na tu stranu.

Često sam razmišljao šta je to što je bilo toliko očaravajuće kod Vide Galović, i po čemu se razlikovala od ostalih „profana“? Nisam našao ništa drugo osim poverenja koje nam je ulivala. S njom je od samog početka bilo jasno da ne samo da zna sve o onome o čemu govori, nego i da to znanje koje nam prenosi nije knjiško, nego je i doživljeno i proživljeno. Bila je to profesorka koja je mogla da nam nenametljivo prenosi svoja iskustva sa umetničkim delima o kojima nam je predavala.

I program čitave ekskurzije i svaki dnevni plan obilazaka bio je njeno delo. Majstorski je dozirala količinu informacija i utisaka koju đaci na ekskurziji mogu da prime u jednom danu. Uvek je pazila da nas ne preoptereti tako da smo imali dovoljno vremena da sredimo utiske, razmišljamo i razgovaramo o onome što smo tog dana videli. U našem razredu, dakle grupi sasvim različitih mladih osoba, nijedan drugi profesor nije tako jednodušno dobijao najviše đačke ocene.

Kad bi me neko pitao, koji je najvažniji događaj u mom školovanju, bez razmišljanja bih rekao: Ekskurzija u Italiju 1962. Na izvestan način, klica većine Putovanja, sasvim lično, počela je da niče na tom davnom đačkom putu.

A kad bi trebalo da izaberem gimnazijskog profesora koji je u meni ostavio najdublji i najtrajniji trag, opet ne bih tražio vreme za razmišljanje – profesorka Vida Galović i niko drugi. Nisam pravio propisnu anketu među svojim školskim drugaricama i drugovima, ali imam utisak da bi se mnogi od njih, na oba pitanja izjasnili na sličan način kao i ja. Uostalom, to smo u više navrata saopštavali profesorki Galović, prilikom naših okupljanja za krupne godišnjice mature, na koja je spremno dolazila.

Kad sam joj lično, na jednoj lađi koja noću krstari Savom i Dunavom oko Beograda, iskreno izjavio svoju zahvalnost i zadovoljstvo što sam imao sreću da mi predaje i vodi me u Italiju, Vida Galović je, u svom stilu, samo odmahnula rukom i mašila se za paklicu cigareta i upaljač.

Prof. Vida Galović, noćna lađa 2010.

---

Jedan deo fotografija snimile su klasičarke Kosovka Perišić i Milena Milin. Zahvaljujem im se što su mi ih ustupile.

Zahvalan sam i Oliveri Božić i Kosovki Perišić koje su mi osvežile neka izbledela sećanja. 

Naše, a svetsko, reče g. Bora Dimitrijević, živahni mladi direktor zaječarskog Narodnog muzeja, koji se (množina: i muzej i direktor) staraju o Feliks-Romulijani odnosno Gamzigradu. Okupljenoj internacionalnoj grupi koju sam u zakazano vreme jednog junskog dana 2005. dovezao na lokalitet, g. direktor je hteo da kaže da se kulturno-istorijsko blago o kome brine, otad nalazi na listi kandidata za Svetsko nasleđe pod okriljem Uneska. Bila je to epohalna vest. Palata, na periferiji Rimskog carstva i na okrajku Srbije, zvanično će 2007. dospeti u centar svetske pažnje.

Sigurno su mnogi od vas bili u Gamzigradu, a koji još nisu, imaju nameru da ga posete. Ja sam, sticajem okolnosti, više puta tamo vodao druge. Mora da sam u prethodnom životu bio ćićerone. Jer volim to, da druge vodim i da im pokazujem mesta na kojima sam bio, i koja sam upoznao i zavoleo.

Još na maturi, ponudio sam svom razredu Klasične gimnazije da odemo na trodnevni izlet na moju omiljenu planinu Rajac, krajem maja / početkom juna 1963, pošto smo predali maturske radove, a pre njihove odbrane. Rajac je bio sav u cveću, prvi put smo bili na ekskurziji bez profesora i bili smo svesni veličine trenutka – završetka svega poznatog i početka nečeg slućenog i uzbudljivog. Bila je to oproštajna ekskurzija. A meni prva na kojoj sam bio vođa puta.

Ekskurzija na Rajac 1963.

Već najesen iste godine, toliko sam društvu pričao o divotama Koviljskog rita, s koga sam se upravo vratio, da je nekoliko mojih školskih drugarica i drugova poželelo da ih povedem tamo, makar samo na jedan dan. Otišli smo vozom do Sremskih Karlovaca,  prešli skelom na bačku stranu Dunava, motali se po Koviljskom ritu i vratili na isti način uveče za Beograd. Sa te ekskurzije ostala je upamćena jedna zmija koja je progutala žabu. To se videlo po upadljivom zadebljanju na njenom trbuhu. Uhvatio sam je i ona je zaključila da će joj izgledi biti poboljšani ako vrati žabu. Polako ju je kontra-peristaltikom gurala prema ustima i na kraju ispljunula. Žaba je bila malo ubledela ali je odskakutala u vodu.

Koviljski rit 1963.

A kao student, zadivljen bogatstvom britanskih morskih i barskih ptica, neumereno sam svojim tamošnjim novim prijateljima hvalio čudesne jugoslovenske ptice. Dođite, ja ću da vas vodim, pa da vidite šta je uzbuđenje, šta je prava ornitofauna! Časna reč? Časna reč! I već sledećeg leta, 1966. eto meni 7 Engleza (kao Sedam Švaba) s dvogledima oko vrata, nakrcanih u jedan Morisov kombi-dormobil i jedan klasični Vulsli (Wolseley) 1500. Prvo sam ih odveo na Obedsku baru, da i oni prođu inicijaciju. Tamo su im se najviše dopale kupinovske i obreške rode (kojih nema u Velikoj Britaniji još od 15. veka!). I pirgave grmuše, kojih takođe kod njih nema.

Onda sam ih odveo u Makedoniju (Severnu) u klisuru Babune, da se nagledaju lešinara i drugih grabljivica. Za kraj smo otišli na Skadarsko jezero koje sam i sam otkrio tog proleća. Gledali smo pelikane koje su u šali zvali Damnation (umesto Dalmatian) Pelicans. Ipak su im se, kao pravim meraklijama, najviše dopadale sitne sredozemne tice-pevačice.

Već na tom prvom vođenju, naučio sam (bio sam student i stalno nešto učio) ono što će se kasnije mnogo puta potvrditi. U grupi uvek ima neko na koga mora da se dobro pazi, jer upada u nevolje. To je tad bio Martin, simpatični ptičar tridesetih godina koji je na našem putovanju kroz Jugoslaviju zaradio nadimak Always Martin. Ako neko nedostaje, zna se, on se negde izgubio. Sve su nas ujedali komarci, ali je njegova koža bila najosetljivija. Svi smo izgoreli na suncu, ali je Martin dobio opekotine. Znate li ko je u Velesu pokvario stomak? Ko je prevrnuo čamac na Skadarskom jezeru i ko pri tom jedini nije znao da pliva? Njemu se sve dešavalo. U Virpazaru je kupio kupaće gaće sa pokvarenim rajsferšlusom. Kusur su mu vratili sa jednom progorelom pedesetodinarkom, koju, na njegovo čuđenje, niko posle nije hteo da primi.

Shvatio sam da moram stalno da motrim na njega. Išli smo jednom duž kamenite obale na ostrvu Vranjina, a ja sam ih sve prethodno upozorio da ipak pripaze na poskoke kojih ako gde ima, ima ih tamo. Martin se obradovao, i rekao da nikad nije video otrovnu zmiju. Svi smo na toj stazi videli bar po desetak poskoka, osim Martina, koji se prvi zadihao i zaostajao je za grupom od koje su se sve zmije sklanjale pre nego što bi on naišao. U jednom trenutku sam se osvrnuo i video da nema Martina. Čekao sam ga neko vreme, a onda krenuo nazad da ga tražim.

Spazio sam ga kako stoji na stazi, u kratkim pantalonama, potpuno ukočen. Pozvao sam ga, ali se nije ni odazvao ni pomerio. Kad sam se približio, video sam da je u licu siv (a bio je inače crven kao rak) i da gleda u zemlju ispred sebe. Tamo sam i sam video jednog pozamašnog sivog poskoka, kako se meškolji i malo šišti na pedalj od Martinovih gležnjeva. Nisam znao da li je poskok već ujeo Martina, ili je samo bio lenj da se skloni sa staze, ali sam razumeo da je Martin paralisan od straha. Nesvesno sam reagovao i gurnuo Martina, ne bi li koraknuo unazad. On je bio toliko ukočen da je pao nauznak, kao proštac. Srušio se na kamenje i razbio glavu. Hteo sam da kažem, ja sam mu razbio glavu. A ujeda nije bilo.

Ta moja prva grupa, većinom Jorkširaca, vratila se kući veoma zadovoljna, pa je sve ispričala svojim kolegama, tako da sam sledećih godina imao još grupa. A onda je sa mnom u vezu stupio Lorens Holovej i jedno je vreme na Skadarsko jezero i Ulcinjske solane redovno slao grupe preko svoje nove agencije Ornitholidays. Bio je to početak organizovanog birdwatchinga ili, ako hoćete, ekološkog turizma u Jugoslaviji. Čini mi se da su mi ipak najzanimljiviji saputnici bili Džefri Bosvol iz Prirodnjačke jedinice Bibisija u Bristolu i njegova žena Pamela. Vodio sam ih po Šaskom i Skadarskom jezeru, o čemu sam pisao povodom berlinskog ornitološkog kongresa. Otada sam vodio mnoge druge ture, uključujući i one sa lovom na medvede.

Poznavao sam osobu koja je govorila Gramzigrad. Trebalo bi ispitati veze sa Tolkinovim Okrugom i sa tamošnjim Gramzi-Baginsima. Svejedno, meni se Gamzigrad pojavljuje kao kometa, u dvokoračnom ritmu: 14 i 18 godina. Prvi put mi se on desio 1973. Kao najmlađi 28-ogodišnji član Organizacionog odbora Prvog kongresa ekologa Jugoslavije pod devizom „Čovek i sredina“ bio sam potrčko, zadužen za organizaciju tehničke strane skupa. Između ostalog, trebalo je da pogodim autobusku ekskurziju na Đerdap odnosno hidrocentralu koja je tek bila puštena u rad, jer su u to vreme pregrađivanje Dunava i potapanje Đerdapa bili najveće ekološke teme.

Naravno, uz branu je išla i poseta Lepenskom viru, a kako je upravo u to vreme Srejović, tek došavši na Gamzigrad, počeo da tvrdi da to tamo nije rimska tvrđava-logor, nego carska palata, izmolio sam od predsednika odbora dozvolu da ekskurziju produžimo do Gamzigrada, na kome sam prvi put bio godinu dana pre toga. U poređenju sa današnjim izgledom, tada se tamo nije videlo bogznašta, ekskurzija je produžena za nekoliko sati, putevi su bili loši, 120 ljudi je bilo umorno i besno. Srećom, nisu znali ko je pravi krivac, a ja sam morao da ćuteći slušam „Koja budala je smislila da nas dovuče ovamo po vrućinštini i prašinčini, a nema ničeg da se vidi?“. Na raznim jezicima naših tadašnjih naroda i narodnosti.

Onda dolazi godina 1987. Moja žena Olja uspešno je konkurisala da organizaciju jedne pre-kongresne sedmodnevne ekskurzije Svetskog botaničkog kongresa u Berlinu dobije Prirodnjački muzej u Beogradu. Prijavilo se desetak učesnika iz Engleske, Francuske, Nemačke, Holandije i Australije. Divna mala grupa, koja komotno staje u autobuščić sa 20 mesta (manjih nema). Čak smo imali i sasvim pristojnog mladog šofera. Itinerer: Beograd, Deliblatska peščara, Banatska palanka (skelom preko Dunava), Ram, Golubac, Lepenski vir, Donji Milanovac, Miroč, Brestovačka banja, Zlot, Gamzigrad, Rtanj, Sokobanja, Ozren, Manasija, Beograd (oproštajna lumperajka kod „Dva jelena“).

Sve je funkcionisalo savršeno, osim u Gamzigradu! Planirajući svaki detalj ekskurzije, čak i jelovnike (naročito njih i vinovnike), Olja i ja smo prošli celu turu kolima i ugovorili sve na licu mesta. Posebno sam se pobrinuo za Gamzigrad. Naime, tada je u Srejovićevoj ekipi radila jedna besprekorna gospođica koja je bila čak deo moje proširene porodice. Sa entuzijazmom je pristala da prihvati grupu botaničara i da je vodi kroz lokalitet i to na prisan način, kao onaj ko ima lično iskustvo sa nedavno potvrđenom Feliks-Romulijanom, s obzirom da je i sama učestvovala u otkopavanju čuvenog natpisa. Čvrsto smo se dogovorili o datumu i vremenu našeg dolaska.

Bilo je to vreme bez mobilnih telefona i kad smo autobusom stigli pred ulaz u Feliks Romulijanu, odmah sam peške požurio da nađem našu vodičicu. Usput sam sa zadovoljstvom gledao kako su iz razrušenih rimskih temelja, za proteklih 14 godina iznikli rekonstruisani zidovi do pristojne visine. Sve je delovalo vrlo lepo, uspravljeni su i neki od stubova, a bilo je i informacionih tabli za posetioce. Ali nije bilo vodiča. Ni one mlade arheološkinje koja je bila ugovorena, niti bilo kakvog drugog. Ne, njemu niko ništa nije rekao o našem dolasku, žao mu je, ali on o tome ne zna ništa, objasnio mi je ravnodušni čuvar. Bio sam matiran. Morao sam da se okrenem „unutrašnjim rezervama“.

Srećna je okolnost bila da sam, pre polaska, pročitao valjda sve što je do tada bilo napisano o istraživanjima Gamzigrada. I što sam ponešto od toga zapamtio. I onda sam, s bezobrazlukom koji mi inače nije najsvojstveniji, improvizovao čitavo predavanje i proveo grupu po celom lokalitetu. Kad sam odmah posle pitao Olju da li je bilo strašno, odgovorila je da nije. Što je moglo da ima više značenja. Zato sam je danas, posle 32 godine, pitao da li se seća te moje improvizacije. Ne seća se, ali kaže da bi se sećala da sam se obrukao.

Osamnaest godina posle te botaničke ture, dakle 2005, kao svež šezdesetogodišnji slobodni strelac, najmio sam se kod svoje žene Olje da, u svojstvu vozača, putovođe, konačara, nosača i momka za sve, ponovo vodim kongresnu botaničku grupu (ovog puta kongres je bio u Beču). Prijavilo se samo petoro učesnika, plus Olja i ja – taman za jedan udobni minibus sa 9 sedišta. Itinerer je bio sličan, ali je uključivao i Rajačke pimnice, a obavezno je podrazumevao Gamzigrad. Ovog puta uz vođenje na najvišem nivou, kako ste videli na samom početku. Štaviše, malo predavanje nam je održala i gospođa Maja Živic, tadašnji kustos zbirke Felix Romuliana – Gamzigrad u Narodnom muzeju u Zaječaru, a koja će i sama postati direktorka tog muzeja. Ja sam uživao što ne moram ništa da radim i pravio sam se da se, kao pravi šofer, silno dosađujem dok grupa pomno razgleda svaki rimski stubić, mozaik, stepenik ili ploču.

Nisam se dosađivao naravno, a sumnjam da je to i moguće u Gamzigradu. Obično se razmišljajući pitam šta me toliko uzbuđuje kod tog ogromnog spomenika? Siguran sam da je glavni razlog njegov potpuni diskontinuitet. Ne samo da, za razliku od splitske Dioklecijanove palate, u blizini Gamzigrada danas ne živi niko i da se on ne nalazi ni na jednom putu, osim na sebi prilaznom, nego takvo stanje traje poslednjih 1000 godina. Hiljadu godina! Hiljadu godina u tom nekadašnjem vojnom utvrđenju, živahnom gradu, carskoj palati (tri u jedan) sa paganskim hramovima, hrišćanskim crkvama i mauzolejem, hiljadu dakle godina tamo ne živi niko. I sad mi tamo dolazimo u posetu. Razgledamo s udivljenjem tragove dela i duha ljudi i naroda s kojima nas ne povezuje ni najmanji kontinuitet, ali osećamo i vidimo i opipavamo njihovo prisustvo. Iskustvo bliskosti dalekog.

---

U potrazi za „personalizovanim“ dugmetima za košulju, a koja bih pozajmio sinu za jednu važnu internacionalnu priliku sa obavezom formalnog odevanja, zavirio sam sinoć u kutiju koju ne otvaram često. Najzlatniji predmet u njoj bio je četvrtasti satić sa verižnom narukvicom moje pokojne tetke Ljubice. Na poleđini je bio ugraviran zapis o povodu javnog dodeljivanja tog sata: Prva nagrada na konjičkoj utakmici 2. septembra 1927. Kad je imala 17 godina.

Rodio sam se, kad je reč o jahanju i konjima, u pogrešno vreme. Što se tiče drugih kriterijuma za procenjivanje prikladnosti vremena za moje odrastanje, analize su još u toku. Ali, svi muški članovi prethodnih generacija u mojoj porodici bili su jahači, samom činjenicom što su bili oficiri, aktivni ili rezervni pa aktivirani za najmanje jedan od ratova. Ne samo da među porodičnim fotografijama nemam nijednog muškarca bez fotografija na konju, nego mi je čak i tetka bila jahačica i slikala se.

Jahači u prethodnim generacijama moje porodice.

U kući, kad bi se povela reč o jahanju i konjima, svi su bili eksperti. Osim mene. Moj otac mi nikad nije pričao ni o jednom događaju ni sećanju iz ratovanja, osim o svom zelenku. I dan-danas s posebnim uvažavanjem gledam njegove fotografije s tim konjem. Objašnjavao mi je kako je dovoljno promeniti težište sedeći u sedlu, pa da plemenita životinja odmah shvati da se od nje očekuje promena koraka ili ponašanja. Govorio mi je da se dizginama ne upravlja konjem, nego se samo šalju poruke. Kao i nogama u uzengijama.

Upijao sam svaku očevu reč i s očajanjem uočavao da se smanjuju izgledi da lično primenim to znanje. Ostajalo mi je samo da sanjarim o svojim kavalkadama po dalekim i uzbudljivim krajevima. Konje sam viđao na hipodromu i na ranim prvomajskim paradama, a i sa njih su ubrzo nestali. Na jednoj svadbi u „našem“ selu Kalenić (u koje se moja porodica bila sklonila od bombardovanja Beograda i tada uspostavila neraskidivo prijateljstvo s porodicom koja ju je primila) priređena je tradicionalna svadbena konjička trka za muštuluk, od crkve do mladoženjine kuće, po raskaljanim seoskim putevima. U jednom trenutku su me, dečaka od dvanaesetak godina, posadili na najboljeg, zadružnog konja, lepog ali priplodnog alata, možda čak i nejahanog, u svakom slučaju potpuno nevičnog da sarađuje s neiskusnim gradskim klincem. Na prvoj okuci zadružni konj se okliznuo i pao u najveće blato zajedno s nezadružnim mladim konjanikom. Selo se konsenzusom odmah izjasnilo da je to bilo zato što je zec istrčao pred konja i uplašio ga. Naravno, nikakvog zeca nisam video, već je to bio plemeniti gest kolektivne laži da bi se spasla moja i porodična čast. A možda i alatova cena.

Ostalo mi je da celo dečaštvo provedem u čitanju omladinske avanturističke literature o husarima i ostalim konjanicima i u gledanju kaubojskih filmova. Moj otac je imao noge kaubojski blago krive u „O“. Smislio sam da, kad me neko o tome pita, odgovorim da je to od silnog jahanja u mladosti. Ali me niko nikad nije pitao, pa je ta moja dosetka ostala neiskorišćena. U ono vreme tihih gradskih ulica, imali smo identifikacione dozivne zvižduke umesto mobilnih telefona. Moj najbolji drug Bane Ševa i ja koristili smo početak „Nebeskih jahača“ Stena Džonsa, odnosno pesme iz istoimenog filma, jednog od prvih posleratnih kaubojskih filmova koji su se davali u Beogradu.

I da, do besvesti sam u detinjstvu i mladosti crtao konje (besne i ne-besne), kao što su to činila i moja braća od strica. Uostalom, isto kao i naši očevi. Ilustrujući 1973. jednu francusku knjižicu za decu sa jugoslovenskim narodnim pričama i pesmama, nisam štedeo ni konje ni jahače, ukupno 23 puta! Ali tada sam već imao i sopstvena konjanička iskustva.

Konji i konjanici na ilustracijama za decu.

Kada sam ja stasao do rezervnog oficira, jahači konji su već bili skoro potpuno ukinuti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Kao pitomac, imao sam doduše i taktičke vežbe partizanskog ratovanja uz upotrebu brdskih tovarnih konja, među kojima je bio i poneki sa sedlom M29/46, ali obuku jahanja nisam imao. Ipak, povremeno bih koristio priliku da se popnem na jednog belca koga sam uspevao da nagovorim i na lagani galop. Nije bilo blata i nisam pao.

Tek sam 1972, u Avganistanu dobio priliku da ozbiljno stavim na probu svoje samouke jahačke veštine u toku dve nedelje provedene u sedlu prilikom pretraživanja središnjeg venca. Te planine nisu bile carrossable čak ni za džip Toyota Land Cruiser iznajmljen kod Hertz-car-a u Kabulu. Ni za unajmljenog vozača-mehaničara-tumača Matina. Tako sam na konju obišao planinčine zapadno od Hindukuša, Babu (Koh-i-Baba) i Crnu goru (Siah-Koh).

Uz Matinovu pomoć, kupio sam konja u Čakčaranu. Nije bio baš neki izbor. Konji neveliki, tankonogi ali, kako će se ispostaviti, brzi i izdržljivi. Čim bih izašao na neki ravan deo, sam konj bi krenuo u trk. Kako bih drukčije savladao za dana onolike distance? Neki iskonski osećaji, uz teoretska uputstva, pomogli su mi da se gotovo prirodno prilagođavam pokretima konja i krećem u sedlu u njegovom ritmu. Osvedočavao sam se o svemu o čemu mi je otac govorio. Najprirodnije sam englezirao kad je konj kasao i pratio sam skladno njegove skokove u galopu.

S konjem nisam imao nikakve probleme, ali sam imao sa sedlom i pronalaženjem potkivača i hrane za konja. Sedlo je bilo vrlo staro i imalo jedno nevešto popravljeno oštećenje, pa je preko toga bilo vezano neko kinesko sintetičko jastuče. Koje sam ja odmah skinuo jer mi je smetalo. A onda sam opasno nažuljio odgovarajući deo tela. Pa sam vratio jastuče. I opet skinuo… I pored tih nevolja, višednevno jahanje u neposrednom prisustvu neba, na prosečnim visinama od oko 3000 metara, bilo je osvetljavajuće poučno, okrepljujuće i razonođujuće. Konja sam, s velikom tugom (i gubitkom u ceni) prodao na severu u Kala-i-Nauu, gde me je, s druge strane planinske barijere, sačekao u džipu verni Matin. Moram da priznam da nisam bio siguran u taj randevu.

Baktanje s konjima po planinama spadalo mi je na neki način u rutinu na terenskim prirodnjačkim ekskurzijama i pre i posle Afganistana. Kad nas pođe više i planiramo duži terenski rad, u zavisnosti od kvaliteta puta i uspona, iznajmljivali smo lokalna rabadžijska kola (drvena jednostavna kola s volovskom zapregom) ili ćešće kiridžijske konje (tovarni brdski konjići sa samarima) da nam ponesu opremu. Jahao je ponekad samo dr Boris Petrov, hromi šef Odeljenja Za taksonomiju i biogeografiju Instituta za biološka istraživanja u kome sam radio 15 godina.

Jednom smo se spuštali niz severnu stranu planine Tare i klisurom rečice Dervente sišli na Drinu. Moj kolega herpetolog (stručnjak za gmizavce i vodozemce) i ja, plus kljuse na koje smo natovarili ne samo sav naš prtljag, nego i dragoceni materijal sakupljen tokom desetak dana u planini. Bili smo na domak Peručcu gde smo ostavili auto o kome će uskoro biti više reči. Konja je vodilo jedno devojče iz Jagoštice, koje je trebalo da konja posle vrati.

Međutim, oštrom oku herpetologa nije promakla glava jednog povelikog smuka, koja je virila iz kamenja pored puta. Herpetolog je bio isprednjačio nekih tridesetak metara od našeg malog karavana i odmah se zdao da uhvati tu zmiju. Mučio se s njom i razbesneo ju je. U tom smo pristigli i mi ostali. Ja sam drugu priskočio u pomoć, a devojče je zakukalo, ali je ipak s konjem prišlo da gleda laokontsku borbu. Konj je bio nezainteresovan. Odjednom je herpetolog uspeo da izvuče zmiju i uhvatio ju je za rep držeći je što dalje od sebe, dok se ona besno bacakala i pokušavala da ga ujede. Tek tada je konj primetio šta se dešava i, sledeći svoje nagone, poskočio, otrgao se iznenađenoj devojci i poleteo u panični galop. Tovar je bio dobro uvezan, ali samar nije, pa se preturio na jednu stranu i tako srećom zaustavio konja stotinak metara dalje, pre nego što je pao i polomio se. I pre nego što se naš dragoceni tovar rasuo po kamenjaru i porazbijao.

A moje prvo vozilo za teren bio je fića, hipokoristik od Fiat, u stvari “Zastava 750“, proizvođena u Kragujevcu po Fiatovoj licenci. Taj auto je već pomenuto Odeljenje za taksonomiju i biogeografiju Biološkog instituta kupilo 1969. Čuli ste za fiće, jedan broj vas ih je i video (bar na slici), a našlo bi se možda i onih koji se sećaju da su se njime vozili. Ali ćete se svako složiti da, sa svojih dvadesetak konjskih snaga, to nije bio terenski auto, ako je uopšte i bio auto. Svejedno, nas trojica, ornitolog, mamaliolog i herpetolog Odeljenja rešili smo da ga koristimo kao auto za terenska istraživanja. U to doba jedino sam ja u Odeljenju imao vozačku dozvolu, pa sam bio i prvi vozač tog terenca. Kao svaki mladić koji kao dete nije imao bicikl, vozio sam ga prilično… hm, agresivno.

Bila je to revolucionarna promena u dotadašnjem radu koja je omogućavala neslućenu pokretljivost i priliku da se u toku jedne terenske kampanje obiđe više međusobno udaljenih lokaliteta. Ostala odeljenja su nam zavidela. Prvo veliko putešestvije izvedeno tim belim fićom bila je legendarna operacija “Španac ‘69”. Ime je dobila po španskom vrapcu Passer hispaniolensis koji je tada pokazivao znake širenja granica rasprostranjenja. Trajala je 29 dana krajem proleća i početkom leta 1969. Donela je dotad nezabeleženu količinu ornitoloških i herpetoloških informacija sa rekordnog broja lokaliteta iz jugoistočnih delova tadašnje Jugoslavije. A ostavila mnogo dragocenih iskustava i divnih sećanja.

U planinskim turističkim centrima danas se konji jašu u povorci. Jedan sat – 1500 dinara.

---

Manji delovi ovog teksta objavljeni su u članku “Jedan beli Fića i terenske prilike u prošlom veku” u Magazinu za ljubitelje divljih ptica “Detlić” br. 13, str. 38–39, Novi Sad 2017.

Primetili ste već, po stalnim slikama i fotografijama na ovom blogu, kao i po onim Barbarinim, koje se stalno menjaju u zaglavlju (a Barabara Vasić dođe mi sinovica od brata od strica), da je železnica moja prva asocijacija na putovanja. Vozovi i železničke stanice pominju se i u drugim člancima u kojima opisujem svoja rana putovanja. I zaista, ako ne računamo povremene nedeljne plovidbe lađom do Zemuna na sladoled sa “kockastim kuglama” i na ljuljaške u obliku čamaca, svako moje putovanje u detinjstvu, dakle u vreme nastajanja prvih sasvim ličnih iskustava na putovanjima, počinjalo je odlaskom na Železničku stanicu. Jeste, na onu staru, glavnu, koje više nema.

Pada mi na pamet da to neko iz železničarske porodice, a s traumatičnim detinjstvom, za osvetu sistematski ukida Beograđanima (i ostalima) železnički saobraćaj. Gde ne uspe da ga ugasi, učini ga što frustrirajućijim (“da vidite malo kako je meni bilo kad sam bio mali”). Ne kažem da sam samo zbog toga gotovo prestao da putujem vozovima. Moj sopstveni (i opšti) kopernikanski obrt u načinu putovanja i izboru prevoznih sredstava ima svakako i druge uzroke. Ali istina je da poslednjih nekoliko decenija najmanje putujem železnicom. Već su moja rođena deca na primer (ne govorim o unucima koji valjda još i nisu seli u pravi voz), prvo putovala svim ostalim saobraćajnim sredstvima, pa se tek onda ukrcala u železnički vagon. Pre su se igrala sobnom električnom železnicom i vozila malim vozovima u zabavnim parkovima, nego što su videla uživo prvu pravu lokomotivu.

Uostalom, ni većina današnjih vozača na lokalnim drumovima nije nikad bila u nekom železničkom muzeju, tako da nema iskustvo sa crnom parnom lokomotivom za kojom se vuče dim, kakva je prikazana na saobraćajnom znaku “prelaz puta preko železničke pruge bez branika ili polubranika”! Danas važeći simboli obično se odnose na prošlu stvarnost, na stanje sveta koje je odavno prestalo da postoji. Policija obezbeđuje mesto zločina trobojnom trakom na čijem se belom polju nalazi ideogram u vidu precrtanog fotoaparata sa mehom (“na harmoniku”) iako je najmanja verovatnoća da će neko neovlašćeno pokušati da snima baš takvom muzejskom kamerom.

Perone beogradske Glavne železničke stanice zapamtio sam kao vlažne, sive, ne sasvim čiste i najčešće kao prizore hladnoće, magle, noći ili praskozorja. Zato sam se gotovo začudio sunčanim, suvim i belim peronima stanica u Africi! Na peronima beogradske stanice prvi put sam, kao dete video neobične ljude kakve drugde nisam sretao. Tih posleratnih godina, seljaci su još redovno nosili živopisna narodna odela, pa su se na stanici mogle videti nošnje iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije, kakve danas valjda više ne postoje nigde u autentičnom obliku. Ono što se viđa u folklornim trupama modifikovani su scenski kostimi.

Na Železničkoj stanici sam prvi put video i da, osim simpatičnog i bezopasnog “Ludog Todora” sa Varoš kapije, kome su nas decu slali da mu nosimo hranu, ima još klošara, koji se onda nisu tako zvali. Skitničenje je bilo kažnjivo, ali se na peronu i u čekaonicama mogla provesti noć a milicionerima reći “čekam voz”. Tako je Železnička stanica noću postajala pribežište onih koji su izgubili svaku ili bar poneku bitku. Hučni Beograd je stalno izdašno proizvodio tu gubitničku kategoriju svojih stanovnika. I slao ih ka Železničkoj stanici, naročito u vremenima prevrata, okupacija i liberacija, revolucija i nacionalizacija, pa reformi, kriza i tranzicija, a onda inflacija, privatizacija i restitucija… U stvari, samo takvih se vremena i sećam u Beogradu.

Vremenom, oko Železničke stanice, kao i obližnje autobuske, formirala se naročita zona povećane tolerancije. Dobila je i podzemno ime Štajga. U njenim granicama bilo je dozvoljeno i ono što drugde nije bilo. Ipak, nadzirala ju je jaka Narodna Milicija, tako da se ne pamte neka tamošnja velika nasilja ni krupnije pljačke. Jednostavno, Štajga je bila olakšanje za one koji su se, ne uspevši da osvoje svoja mesta ili ostvare snove, poraženi vraćali na startnu poziciju u podnožju legendarno strmih ulica Balkanske i Kameničke. Nevoljnicima i usamljenicima pružala je brzu utehu u noćnim porocima. Ali bez radosti i veselja. Ako su se tamo i pravila poznanstva, nisu se očekivala prijateljstva.

Pre zore jedne maglovito-smogovite novembarske beogradske noći, vozio sam autom sina srednjoškolca na Stanicu. Išao je sa svojim klubom na takmičenje zakazano u Budimpešti. Iskrcao sam ga s torbom na ulazu, ostavio kola na parkingu, pa peške krenuo da mu još jednom poželim uspeh i sreću. Koračao sam onim poznatim crnim vlažnim peronom, prolazeći pored zgurenih mračnih prilika uobičajeno praznih pogleda. I onda, na kraju perona, ugledah blistavu grupu veselih, mladih, lepih, čistih mačevalaca, uzbuđenih nadama u predstojeće pobede. U očima im se videla jedva suzdržana želja da borbe što pre počnu. Na toj stanici, gotovo da me je ošamutio prasak prejakog alegorijskog kontrasta te čiste sportske mladeži sa peronskim svetom ugašenih nada, unapred odustalih od svake borbe. Izgledali su kao Vilenjaci. I, kao što je red, u sledećem trenutku i Vilenjaci su nestali. Svetlost se ugasila, a na peronu su ostali samo oni od pre, oni čiji vozovi nikad ne stižu.

A sećam se onih davnih veličanstvenih, trijumfalnih ulazaka u stanicu džinovskih parnih lokomotiva. Na kraju kilometar ravnog praznog, za nju raščišćenog koloseka nad koji se naginjem, pojavljuje se crna gvozdena mašina u oblaku pare i dima. Prvo je mala, jedva se razaznaje u daljini, a onda se usporeno približava i na kraju polako, uz cviljenje čelika, šištanje i štektanje ventila, pobedonosno uklizava između perona, dok železničari, stojeći na papučicama vagona u pokretu, u tamnoplavim (“teget”) šinjelima mašu i prodorno zvižde pištaljkama koje nadjačavaju i najveću buku. Čudan metalni ženski glas, kakvi se nikad nigde drugde ne čuju, sa razglasa objavljuje: “Ekspresni voz ‘Simplon-ekspres’ za Niš, Sofiju i Istambul, iz Pariza, Lozane, Milana, Venecije, Trsta i Zagreba, ulazi na drugi kolosek!”.

Ali mene nije tad zanimala legendarna JŽ-Nula-Petica, najbrža parna lokomotiva, ogromna, crna, masna i vlažna, sa mesinganim tablicama, uglačano-sjajnih lica klizajućih delova čeličnih poluga i gaznih površina, sa čudnim, ekscentričnim zamajcima na velikim pogonskim točkovima tri srednje osovine. Sve mehaničke pojedinosti sam napamet znao, jer sam tu lokomotivu crtao stotinak puta u raznim verzijama.

Ne, kao ker na lancu vukao sam nekog ko mi je čvrsto stezao ruku, nisam nijednim pogledom okrznuo slavnu lokomotivu, prošao sam pored nje probijajući se kroz gužvu na peronu i tražio pogledom majčino uplakano-nasmejano izmučeno lice koje mi maše sa prozora vagona. Krupni i grlati Ličani vikali su “Nos-sač?” nudeći svoje usluge. Putnici koji ne silaze, načičkani na spuštenim prozorima, sa zanimanjem su posmatrali prepune perone stanice u kojoj će voz stajati čitavih dvadeset minuta.

U to vreme sam manijački crtao ne samo lokomotive, nego i planove Pariza, dok je moja majka tamo bila na lečenju. U kući je postojao jedan vodič Pariza iz 1907, edicije Gid-Žoan, kod Ašeta (preteče Guides Bleues), kojeg je kupio moj deda Vojislav kad je tamo bio na kapetanskom vojnom stažu. S oduševljenjem sam i čitao taj vodič i iscrtavao pariske ulice i trgove mitskog grada kojim je u tom trenutku možda koračala moja bolesna majka. Kada sam, mnogo godina docnije, izašao iz taksija na bulevaru Maženta, bio sam potpuno orijentisan u pogledu rasporeda ulica i cele topografije Pariza. Odmah sam se snalazio i u radijalno-cirkularnom sistemu linija metroa, čije je jezgro već postojalo 1907. Bilo je to rezultat mog prvog virtuelnog putovanja u Pariz, trideset godina pre stvarnog, a na tragu dedinog putovanja, bezmalo pedesetak godina ranije. Tu, na tom vlažnom peronu Železničke stanice u Beogradu ukrstila su se dva moja vrlo rana imaginarno-crtačka putovanja kroz prostor i vreme. I to je samo još jedan razlog što stanični peron ne mogu da ne nosim svuda sa sobom.

Danas je teško zamisliti ta, železna vremena. I sva moja rana terenska putovanja počinjala su na železničkoj stanici. Čak i ona jednodnevna. Imam sačuvanu narandžastu džepnu terensku beležnicu zvanu notes, prepunu zabeleženih posmatranja ptica, a na čijoj je zadnjoj strani bio upisan red vožnje lokalnih vozova koji su, početkom šezdesetih, polazili sa Dunav-stanice i razvozili radnike po državnim poljoprivrednim imanjima u Pančevačkom ritu. Kad bih išao u Deliblatsku peščaru, hvatao sam u praskozorje voz za Vršac, silazio u Vladimirovcu, tamo presedao na lokal za Kovin i silazio na stanici između sela Mramorak i Dolovo. Odatle peške. Nećete verovati, ali i na obližnji Kosmaj odlazio sam nekim noćnim vozom, silazio u Đurincima, a odatle đipčio 12 km peške po mraku, da bih stigao na odredište pred svitanje, kad se samo kosovi čuju.

Na višednevne terene odlazio sam samo tako što bih uspostavio bazu iz koje sam išao peške na dnevne ekskurzije i opet se na noćenje vraćao u bazu. Ali i tada bih najpre polazio vozom, obično uz presedanje i čekanje satima na nekoj pustoj stanici u gluvo doba noći. Silazio sam na nepoznatoj seoskoj postaji odakle sam kretao peške natovaren celokupnom opremom i bagažom. Uopšte, kad sam počinjao da putujem, glavni putnički saobraćaj odvijao se železnicom.

U retkim prilikama su postojali lokalni autobusi ili se mogao naći neki kamion čiji bi šofer pristao da me od železničke stanice preveze deo puta. Ponekad bih se popeo na tovar teretnog kamiona, za koji sam čuo da ide u željenom pravcu. Uz dozvolu šofera. Ili bez nje. U svakom slučaju, ti vozači teraju kamione šumskim putevima po najvećim rupama i ispod najnižih grana, ne bi li se otresli potencijalnih slepih putnika.

Železnicom u novije vreme redovno putujem samo po Engleskoj. Naslovna slika je odande, iz septembra 2018. To su mi dragocene prilike za obnavljanje dodira s bezbrojnim nevidljivim stopama poznatih i nepoznatih osoba na vlažnoj površini perona. I za pogled u daljinu duž koloseka na kojima se paralelne šine ipak ohrabrujuće seku u beskonačnosti, kao skupocena pobeda nad strahom od nade.

Ali i dalje, kad god stupim na peron, bilo gde u svetu, moji tabani prepoznaju podlogu, a noge same uhvate “peronski korak”.

---

Manji delovi ovog teksta objavljeni su u članku “Jedan beli Fića i terenske prilike u prošlom veku” u Magazinu za ljubitelje divljih ptica “Detlić” br. 13, str. 38–39, Novi Sad 2017.

Naslovna slika: Leo Reynolds: Uroborus sa lampom.
Pariz 2008: Groblje Per Lašez.

Naslov treba da bude u množini – Povra(t)ci. Ali to bi bilo tako rogobatno, da sam odustao. A i inače, kažu da je odlazak uvek samo jedan. Po analogiji, i povrataka ne bi trebalo da bude više od jednog. Odnosno, da je i povratak svaki put jedan isti, jedini. Ne znam, meni su ovi moji prilično različiti, kroz vekove. I vasionu. Kroz jedan njen delić. I zato molim da se, bar za ovu priliku, smatra da je reč povratak – singulare tantum. I da se zna da pod tim govorim o sasvim različitim stvarima.

Opisujući čoveka-terenca i njegova putovanja kao iskušenja, jednom sam rekao da je on dvoživac koji zna samo za radosti povratka. Kad završi terensko putovanje – radosno se vraća kući. A onda jedva čeka da krene od kuće – da se vrati svojoj terenskoj, putničkoj prirodi.

S druge strane, ako je jedna od definicija putovanja – traganje za lepim (a vrlo sam sklon takvom određivanju tog pojma), šta je povratak? Na kraju svog prvog izveštaja iz Pize napisao sam da sam povratak u Beograd doživeo kao nepravdu. Mislim da sam želeo da kažem da je nepravedno što sam u Pizi tad mogao da ostanem samo kratko. Ili tako nešto.

Povod da izaberem temu povratka jesu sećanja na moje povratke sa zaista prvih putovanja. Zapamtio sam ih po velikom uzbuđenju. Od one vrste koja iznenadi svojom jačinom dete u prvim razredima osnovne škole. Neiskusni klinac ne samo da nema spremnu odbranu za tu silinu, nego mu je teško i da se odredi prema njoj.

I upravo su ta iskustva sa prvih putovanja i njihovih početaka i povrataka, u temeljima onog što se naziva životnim iskustvom. Vremenom, teg je postepeno prelazio na drugi tas, pa sam sve više svoja putovanja planirao i preduzimao prema prethodnim iskustvima, ponekad čak s namerom da neka iskustva ponovim. I nastavljao sam potragu za lepim, kako na polascima, tako i na završecima… Život stvara iskustva, a ta nam iskustva odmah počnu da određuju život. Koji donosi nova iskustva… Uvek ti krugovi i kolovrati raznih vrsta i oblika.

Nisu naravno sva moja putovanja bila takva. I nisu sva bila lepa, kao što ni svaki povratak nije bio prijatan. Bilo je i onih završnih operacija koje su pomalo ličile na bekstvo ili bar na improvizovano „povlačenje u neredu“ sa neprijateljske teritorije.

A godine 1999, tek što su prestale da padaju bombe, ali se dim i smrad rata još nisu razišli, putovao sam krišom u Prištinu na tajno ugovoreni sastanak sa R. B, iz jedne dalekoistočne zemlje netom pristiglim predstavnikom Uneska, u nadi da se može nešto učiniti za spas i zaštitu muzejskih zbirki na Kosovu, a zatim i za tamošnje spomenike prirode i kulture. Kambodžanac je bio užasnut opštom i svojom sopstvenom situacijom. Dobio je jednu kancelarijicu u Muzeju (u kojem su se razvile međunarodne misije, a zbirke i predmeti sa izložbe ležali u sanducima poslaganim jedan na drugom po hodnicima i holovima zgrade koju sam od pre kosovskog rata dobro poznavao).

Predstavnik Uneska na Kosovu u tom trenutku nije imao ni kompjuter, ni telefon, ni vozilo. Niti je imao bilo kakvu dokumentaciju o onome nad čime je trebalo da uspostavi nadzor. Predao sam mu izveštaje sa informacijama o oštećenjima i stepenu ugroženosti koje je skupila naša diskretna organizacija Mnemosyne, i to su bili prvi realni podaci koje je uopšte dobio. Bio je vrlo zahvalan, i pitao je može li nešto da učini za našu mini-ekipu? Da, svakako – treba da izvučemo živu glavu iz ove Prištine. Može li da nam kod Kosovo Force (KFOR) izdejstvuje eskort do nepriznate granice sa ostalom SR Jugoslavijom?

Mi smo naime došli po mraku, s ugašenim svetlima i skinutim tablicama, putevima kojima se ređe ide. Auto smo sakrili kod Rusa. Da, kod one jedinice koja je držala prištinski aerodrom, a posle i sama morala da se povuče. Išlo nam je na ruku što je Priština bila u mraku, apokaliptički razrovana i blatnjava, jer su na sve strane šikljale pokidane vodovodne cevi koje niko nije umeo ili hteo da opravi. U centru gde su bili smešteni UNMIK, misija EU i komandni deo KFOR-a, treštali su moćni dizel-motori generatora struje, famozni agregati. Ulicama su jurcali džipovi i kamioni s vojnicima, a unezvereni i uplašeni civili bežali su od njih i tiskali se po trotoarima. Pokrivenih glava i lica, ne govoreći srpski, kaljavim senkama nalik, žurno smo hodali duž sablasnih zidova okupirane Prištine.

Niko za naš put nije znao ni u Beogradu ni u Prištini, osim njega, sitnog i sasvim očajnog Kmera, istoričara egzotične istočnjačke arhitekture, bačenog u balkansko bure blata pomešanog s barutom čiji se ugašeni fitilj još dimio. A mi od njega tražimo da nam obezbedi vojnu zaštitu! Od njega koji nema ni telefon. Takvo očekivanje ga je samo još više ponizilo i zaista mu je bilo neprijatnije nego nama.

Gledao sam ga i razmišljao kako li je tom čoveku, možda je gladan, gde li je smešten? On je kao malo razmislio, tobože da razmotri našu molbu, a onda odlučno rekao da ne može da nam obezbedi pratnju. Odlično odigrano, moglo je da izgleda i kao da je on sam doneo takvu odluku, u svojstvu opunomoćenika nekog pantokratora koji o svemu brine.

Da mu se ne bih zahvaljivao na ničemu, prislonio sam dva sastavljena prsta na slepoočnicu i palcem ispalio sebi nepostojeći metak u glavu, da ironično pokažem da nam sad, kad nas je i on odbio, ne ostaje ništa drugo. Nije razumeo, ali sam tim neozbiljnim gestom bar razveselio svoju saputnicu i saborkinju koja se čak zakikotala. Posle sam razmislio i shvatio da je u stvari bilo i bolje što nismo privukli pažnju nikog u KFOR-u ni okolo njega. Zbilja sam se brinuo za povratak u slučaju da se ne izvučemo pre nego što svane. A imali smo još poslova da obavimo u toku noći…

Dešavalo se i da me loše vesti zateknu na putu, pa zbog njih prekinem putovanje i vratim se kući. Neki od tih povrataka bili su baš čudni. Jedan meni naročito dragi član porodice, jako dugo je bolovao – 13 godina. Godine 1970. bio sam pitomac Škole rezervnih oficira u kasarni preko puta Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Nedelja je, košarkašice „Crvene zvezde“ igraju u Skenderiji protiv „Bosne“. Bio sam od onih koji ne idu baš na svaku utakmicu, ali ovu nisam mogao da propustim. Lekar gostujućeg tima bio je moj školski drug V, klasičar i tek diplomirani doktor. To znači da sam s njim utakmicu imao da gledam ne s tribina, nego s klupe. Tako je i bilo, na početku.

U pauzi posle poluvremena, primetim (sa klupe) da se na tribinama preko puta pojavio jedan vojnik na dužnosti (poznaje se po kajiševima na ramenima koji pridržavaju opasač – uprtačima) i kako pogledom nekog traži. Moram da idem – rekoh drugaru V-u – onaj je došao po mene, sigurno su javili od kuće da se Maki nešto desilo! Je li taj iz tvoje škole, znaš li ga – racionalno me je pitao V? Ne znam – rekoh. I zaista sam tako mislio. Šta si ti onda, vidovnjak, vrač-pogađač – nije odustajao V?

Ja sam međutim već trčao prema vojniku, pomoćniku dežurnog na kapiji kasarne kako će se ispostaviti. Odmah mi je potvrdio da mene traži i predao mi telegram. Umrla je Maka, moja baba po majci. Sahrana je tad-i-tad. Vojnik mi reče da dozvolu može da mi da samo načelnik Škole, potpukovnik Fuad Gerzić. A on je sad kod kuće. I kaže mi adresu. Ali da je bolje da sačekam ponedeljak. I pitao je još, kako sam znao da baš mene traži kad je na tribinama sve bilo zeleno od vojnika. Vidovit sam – odgovorih. I zamislih se nad tim, oko pola sekunde.

Načelnika zatekoh u krajnje nedostojanstvenoj situaciji. Prao je svoju Škodu u nečemu što se nije jasno videlo da li su gaće ili šorc. Bio je sušta suprotnost svojoj pojavi u uniformi sa postrojena četiri voda pitomaca ispred sebe. Došao nekako mali, kao one karikature s velikom glavom na sitnom telu. Druže pukovniče, pitomac Voislav Vasić, dozvolite da se obratim – dreknuh u dahu u stavu mirno! Nije me ispravio što sam ga oslovio višim činom. Uostalom, i vreme je za unapređenje. Ispravi se, isprsi, pa se okrenu prema meni, odbacivši ponižavajuće crevo ali ostade da stoji usred bare u japankama. Zauze autoritativnu pozu namrštenih gustih obrva. Nije vredelo – i dalje su mu tanke nožice virile iz širokih nogavica šorca/gaća… Znao je to i bio je ljut. Ali ni ja nisam bio u situaciji da se radujem.

Pozivajući se na određene članove Pravila službe, objasnio mi je da ne može da mi da dozvolu za odsustvo, i detaljno mi naveo za smrtne slučajeve kojih stepena srodstva mogu da tražim odsustvo. Potpuno nepotrebno, nabrojao mi je pojedinačno sve članove porodice i srodnike za koje se ne daje dozvola, u koje je spadala i moja tad već pokojna baba. Uz njegovo dopuštenje, pozvah se na još jedan član Pravila službe, koji kaže da izuzetno …, ako proceni neophodnost …, starešina može da dozvoli.., pod uslovom… itd.

Kad smo primani u Školu rezervnih oficira, vodnik koji je komandovao našim vodom/razredom rekao nam je „Pe-eS su sve!“ Ja sam to ozbiljno shvatio i gotovo napamet naučio Pravila službe. To je zaista bila dobra crvena knjiga, logična i konzistentna – videlo se da su je generacije popravljale, dopunjavale i usavršavale. Ne samo da sam je dobro znao, već sam je i primenjivao i bio nezvanični pravni savetnik u mnogim sporovima.

Načelnik je, da ne grešim dušu, verovatno od početka bio rešio da bude velikodušan, ali mu je bila potrebna peripetija u ekspoziciji, dramska napetost, kako bi katarza bila jača. Ipak je očekivao više moljakanja, a manje pozivanja na pravila. Zato brže-bolje dodah „Ali dobrom délu zakon nije potreban, rekao je Ceo Ma.“

Potpukovnik podiže obrve, pa za svaki slučaj izjavi da on zna za mene, rekli su mu da se zalažem i da imam dobre rezultate, i dade mi potpisanu poruku i ovlašćenje dežurnom oficiru škole da mi odmah dozvoli odsustvo. Vraćao sam se te noći u Beograd sa svojim drugom i Zvezdinim ženskim timom, kao najtužnije moguće biće okruženo pobednički razdraganim devojkama. Zurio sam kroz staklo prozora pored koga je velikom brzinom promicalo crnilo ničega.

Zanimljiva su ta dvosmerna vraćanja: posle tog nevoljnog povratka u Beograd, vratio sam se vozom u Sarajevo, u svoju kasarnu, gde me je čekao nastavak vojničkog života u gradu u kome nisam bio rođen, ali sam odmalena kroz njega bar prolazio. Za Sarajevo se, a i dalje za Dubrovnik i Boku kotorsku, išlo uskotračnom prugom zvanom Ćira odnosno Ćiro. Drugim rečima, jedan od pravaca svakogodišnjih putovanja na more vodio je preko Sarajeva.

I kasnije sam redovno dolazio u Sarajevo, i poslom i radi zadovoljstva. Poslednjih godina pred ratove za jugoslovensku baštinu ili za ocepljenje, supruga i ja smo inkognito provodili novogodišnje praznike u sarajevskom Holidej-Inu. Inkognito, da bismo izbegli pregostoljubive prijatelje i poznanike iz Sarajeva.

Jednom smo nevoljno prisustvovali političkom skupu koji je držao veliki vođa svog naciona upravo u našem hotelu. Gledao sam i slušao tog čoveka i njegovu zloćudnu opijenost vlašću, slutio nesreću ali nisam mogao ni da zamislim koliko će strahota i užasa to pijanstvo doneti Sarajevu.

U prvim minutama 1991. sa svih prozora solitera oko Holidej-Ina, zapraštalo je u urnebesnim razmerama. Nije to bilo pucketanje iz pištolja i revolvera, niti šenlučenje lovačkim puškama. To je bila koncentrisana rafalna paljba automatskog ubojnog oružja, obično sa svetlećim mecima, a povremeno zaglušavana pucnjima iz težih kalibara. Slika pokrenute lavine ili lave koja se neće zaustaviti dok ne napravi pustoš. Tonska slika. Skoro pa uvertira.

Sarajevskih iskustava možda ipak najviše imam iz 1970/1971, kada sam u komadu tamo živeo osam meseci, ne samo kao pitomac vojne škole nego i kao član tamošnje civilne zajednice, okružen vrlo aktivnim ljudima i donekle uključen u izvesna javna zbivanja. Sarajevo je bilo duboko etnički podeljeno, ali istovremeno skoro potpuno složno u naporima da se te podele premošćuju.

To mi nije izgledalo kao komunistički trik lažnog bratstva-jedinstva, nego kao jedini recept za uzajamnu podnošljivost kao uslov opstanka. Time se podele nisu negirale. Uostalom, tada je izašlo „Gordo posrtanje“ Vojislava Lubarde i toliko uzdrmalo neke od mostova, da su opasno zaškripali, a nešto građe je i ispalo iz njih.

Ipak, napor da se mostovi ne ruše, nego naprotiv, da se ojačavaju i grade novi, bio je u to vreme svuda vidljiv, ponekad groteskan u pokazivanju požrtvovanja, pa i dirljiv. Ili paradoksalan. Jednom prilikom mi se pokojni Slavko Obratil iz Zemaljskog muzeja požalio na probleme koje je imao kao partijski sekretar muzejske organizacije, jedine tadašnje političko-stranačke opcije – Saveza komunista Jugoslavije. Znajući koliko je savestan i odgovoran, pitao sam ga šta mu je to trebalo, pored svih drugih poslova i obaveza koje je imao. Nisam aludirao na njegovo političko uverenje različito od moga i on je to dobro razumeo.

Rekao je da je morao da prihvati zbog „nacionalnog ključa“. Naime, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini rotacija je bila pravilo za takve položaje, pa su se smenjivali predstavnici triju konstitutivnih naroda Muslimana, Srba i Hrvata. „Ali ti si Čeh“, začudio sam se! „Da, ali za ovu priliku sam Hrvat, jer trenutno u Muzeju nema odgovarajućih Hrvata članova partije“. Prvo mi je došlo da se nasmejem, pa da ga žalim, a na kraju mi je ostalo samo divljenje za takvu lojalnost.

Posvećenost održavanju mešovite zajednice, gajena do zanesenosti, nije imala dovoljno oslonca u snažnim državnim i civilnim institucijama. Ono što je vekovima uspevalo u Beču, nije uspelo u Sarajevu. Ljudi bez iskrene vere gradili su identitet na konfesionalnim razlikama, što je recept za izazivanje zla. S garancijom!

A tokom celog granatiranja Sarajeva 1992–1995, kada je i Zemaljski muzej bio pogođen, onaj isti češki Pseudohrvat Slavko Obratil nije nijednom izostao, dolazio je svakodnevno u Muzej zalažući za njega i svoj život. Sklonio je zbirke u podrume, brinuo o njima i sačuvao ih.

Godine 2011. vratio sam se još jednom u Sarajevo. Imao sam želju da ponovo vidim neke osobe i da stanem na neka mesta. Da zakoračim opet u Zemaljski muzej u koji sam prvi put ušao da radim 1969. Ali i da vidim Markalu i druge krvave tačke. Čak sam, sa izvesne distance, prisustvovao komemoraciji žrtvama „masakra u redu za hljeb“.

Hteo sam da tamo sebi postavim neka pitanja. Možda da saznam odgovore o onome što nisam u stanju da pitam. „Oštalo je nešto što šam morao šebi da ražjašnim…“ – rekao mi je 2007. drug i cimer-kolega S. sa Islanda, kad sam ga pitao zašto se, posle 40 godina, na nekoliko dana vratio u Beograd u kom je studirao. Zmija Οὐροβόρος stalno glođe svoj rep. To unosi svetlost u tamu.

Moja dečja nestrpljivost da posle duge vožnje železnicom, na povratku s onih prvih letovanja, stignem konačno kući – počinjala je da nalazi utehu pri prolasku kroz tri sestrinske stanice magičnih imena: ZEMUN POLJE, ZEMUN NOVI GRAD, ZEMUN! Poslednje tri stanice pred Beogradom!

Posle Zemuna voz je ulazio u jedan poduži tunel. Kada je ponovo izronio iz mraka imao sam osećaj da sam u nekom drugom svetu: kroz prozor vagona video se najlepši prizor koji se može zamisliti – panorama Beograda na vodi, silueta čarobnog grada nad Savom, uravnoteženih masa, vitkih i lakih vertikala Pobednika i Saborne crkve, pred utapanjem u Dunav na levoj, nižoj strani.

Na desno, grad polako raste, a na hrptu mu izlaze dve bodlje hotela Moskva, diže se debela kupola Skupštine i štrči crveno kube Markove crkve, kao najviša tačka na gradskom horizontu. Onda prazno, pa sasvim desno, u izmaglici, plavi se Avala, kao neka daleko izbačena kotva Grada.

I nema ničeg više na horizontu, ni Hrama, ni Beograđanke, banaka ni ovih i onih Kapija Beograda. Ničeg da kvari sklad i meru. Ne zna se kad je prizor lepši. Da li kad stižem u zoru posle mučnog noćnog putovanja, pa je Beograd crn na vatrenoj pozadini istočnog neba, ili predveče, kad je sav kao plamenom osvetljen od Sunca koje mi zalazi iza leđa.

Lokomotiva, radujući se valjda i sama povratku, pisne nekoliko puta u znak pozdrava. Uvek joj odgovori poneka od mnogobrojnih lađa i lađica koje se Savom tiskaju manevrišući u sopstvenom dimu, poput vreve na Zlatnom rogu kod Galate.

A ispred Save nema ničega. Brisani prostor samo sa linijom nasutog puta od Zemuna do Nemačkog mosta. Ne, nema ni Brankovog mosta ni Gazele, ni ostalih ćuprija. Nema ni Ce-Kaja, ni Kaplara, ni tržnih centara, uopšte ne postoji nikakav Novi Beograd! Samo su se desno skupili ostaci ratom zagađenog i napuštenog Sajmišta i levo kosturi započetih pa zastalih budućih zdanja SIV-a i hotela Jugoslavije. Stoje pusti na peskom nasutoj močvari i ne smetaju pogledu. Teško vam je to da zamislite? Mislim da mi neki od vas i ne veruju. Imam jednog brata od strica, koji ume da učini da na njegovim slikama nestaju ljudi i stvari. Možda bi on mogao da vam pomogne…

Povratkom se ne završavaju putovanja. To samo vreme počinje da teče unazad.

Zbog sećanja na dečačke povratke sve ovo i pričam. Zbog uzbuđenja lepotom koje me je gušilo i koje sam jedva kontrolisao da ne pređe u plač (jer muškarci ne plaču) i za koje nisam znao šta je ni odakle je. Kakva to može biti radost koja toliko boli? Sad znam da sam samo počinjao da grizem svoj rep.

---

Više o Slavku Obratilu ima u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 12, Novi Sad 2016. (str. 40–41).