Jesi li poneo sekiru?

Naslovna fotografija: Filip Vasić, april 2024. Suva planina

Kad sam se, u želji da proverim svoja sećanja o kojima pišem na ovom blogu, raspitivao o osobama iz zajedničkih putovanja u mladosti, jedna školska drugarica mi u slušalicu odseče, kao sekirom: „Pa ti nisi pisac!“ A nisam je pitao da li sam pisac. Zatečen i zbunjen, propustih sjajnu priliku da loše započet telefonski razgovor trenutno okončam jednim vukovićevski oštrim „Pa šta?“[1] Umesto toga, odgovorih odman potvrdno i pomirljivo sa „Naravno da nisam pisac…“ i, još smušenije, upustih se u obrazlaganje, bez dovoljnog razmišljanja. Valjda škrtareći na rečima, rekoh samo: „Ja ništa ne izmišljam!“. To je trebalo da bude istovremeno objašnjenje zašto sam školsku drugaricu uopšte uznemirio raspitivanjima i proveravanjem činjenica, ali donekle i da izloži razlog za naravno neklasifikovanje samog sebe u kategoriju pisac. Bez ikakve nedoumice na tu temu. Bar u delu definicije pisca kao onog koji se izražava kreativnim književno-umetničkim sredstvima. Još dok sam to izgovarao bio sam svestan kako će moje reči zvučati glupo. Ali bilo je kasno.

Moja drugarica iz razreda na to još dodade i jedan mudri savet: „Pusti, sve je to davno prošlo.“ Ja se navrat-nanos izvinih za dosađivanje i pozdravih se. I sve bi tako i bilo pušteno, da se neočekivano nije pojavilo jedno sasvim neobično putovanje iz 1990, izronilo iz mog zaborava. A najneobičnije je bilo samo njegovo zaboravljanje.

Da bi se to bizarno putovanje uopšte razumelo moram da se, onima koji me ne poznaju, predstavim kao piskaralo. U taj moj profil spada i pisanje na ovakvim blogovima, ali ne samo na njima. Piskaralo, a to ne smatram pogrdnim izrazom, plasira i širi svoje misli i zamisli, što radi i moderni kopirajter. Celog radnog dela svog života ja sam pisao, profesionalno, da bih sudu naučne i stručne javnosti izlagao svoje rezultate i ideje.

Ima jedna anegdota na tu temu iz prvih dana mog zvaničnog rada u svojstvu zaposlenog. Kad sam dobio posao asistenta u Institutu za biološka istraživanja, smestili su me, kao najmlađeg i najnovijeg, u najgoru prostoriju tek useljene nove zgrade. Tesna sobica je bila u prizemlju, i nije bila projektovana za kancelariju nego valjda kao magacin sa policama. Imala je uzan niz prozora ispod samog plafona, koji bi se mogli otvoriti „na kip“, da je mehanizam radio. Imao sam da u visini svojih očiju gledam samo u gole zidove i da dišem samo ono što uđe iz hodnika, kroz vrata. Kroz njih sam mogao da vidim Računovodstvo u istoj takvoj prostoriji prekoputa moje. I oni tamo su držali stalno otvorena vrata jer ni njihovi prozori nisu mogli da se otvore. Bile su tamo tri osobe: računovođa, likvidatorka i blagajnica. Posle nekoliko dana do mene je stiglo ogovaranje: „Onaj Novi ništa ne radi – po ceo dan samo nešto piše, ili čita.“

Otada nisam prestajao da pišem, ne samo za stručne publikacije. Postao sam pravo piskaralo (opet bez omalovažavajućeg značenja) ili grafomanijak, kako kaže moj prijatelj Boris Kryštufek. A počeo sam još kao student, uglavnom u dnevnim i nedeljnim novinama. Za tada čuvenu Politikinu rubriku „Da li znate“ (pokrenutu marta 1929) pisao sam i pitanja i odgovore, većinom o pticama. I ilustrovao ih svojim crtežima. I nisam bio jedini u porodici koji je to radio. Posle sam pisao sve i svašta, nadugačko i naširoko, ali i sasvim kratko, za novine i magazine, slao pisma Politici za “Među nama” i tekstove za “Poglede”, godinama držao kolumne, sastavljao prikaze, komentare i kritike, eseje, pa i poneki pesmuljak, a onda i pamflete i polemike. Umeo sam da pišem i predgovore u knjigama i uvodne i druge tekstove u katalozima izložbi i u pratećim publikacijama. Za televiziju sam pisao na desetine scenarija za dokumentarne filmove o prirodi i odgovarajuće naratorske/spikerske tekstove.

Lagao bih kad bih rekao da nisam bio svestan svog truda da kod čitaoca izazovem zanimanje, da ga privučem onim što pišem i navedem ga da razmisli i po mogućstvu prihvati moje ideje i stavove. I da mu se dopadne to što sam napisao. Gospođu Danijelu Kambasković Sawers čuo sam jednom kako kaže da je pisanje poezije kao zavođenje[2]. Što i jeste izvorno Platonova ideja iz “Gozbe”[3]. Upravo je to oblast njenih istraživanja.

Ali nikad mi nije padalo na pamet da podlegnem, kako reče Matas, „apsurdnom pritisku da mora da se radi nešto umetničko.“[4] Kao što volim da crtam a nisam slikar, isto tako rado pišem bez potrebe da se osećam piscem. Moja sestra Miša je napisala „I am a wordsmith / Not a poet.“[5] I tome je posvetila jednu pesmu. Ali mene je nervirao nesporazum, baš s onom drugaricom za koju sam očekivao da me poznaje i da ne mora da me obaveštava šta jesam i šta nisam.

Sa svim tim bih izašao na kraj da nisam iznenada i sa zaprepašćenjem uhvatio sebe u laži. Kad sam izjavio preko telefona ono „ja ništa ne izmišljam”, slagao sam. Iz zaboravnosti, očigledno selektivne. Davne 1990. pisao sam u prvom licu kao tobožnji učesnik u jednom putovanju na koje nikad nisam krenuo, niti je trebalo to da učinim. Naravno, izmislio sam ne samo celu priču nego i onog koji o tom putovanju priča.

Počelo je sasvim bezazleno kad sam za svoju kolumnu „Naftalin” u broju 19 (2022) Magazina za ljubitelje divljih ptica „Detlić”, krenuo da spremam građu za tekst pod naslovom „Kako su nekad snimane ptice i ostali živi svet” o prvim prirodnjačkim emisijama Školskog programa Radio-televizije Beograd. Na osnovi ličnog iskustva. I sećanja.

Školski program je od serija o prirodi dotad emitovao samo gotove britanske serije s prevedenom naracijom (slavni Anglijin Opstanak, Bibisijevu Divlju prirodu i Divlje životinje Amerike Martija Staufera) koje su se uglavnom bavile prirodom nama dalekih krajeva s većim težištem na zanimljivostima i neobičnostima nego na ekološkoj edukativnosti. Upravo ovo drugo je bilo u centru pažnje jednog elaborata nastalog davne 1979. o produkciji domaće serije polusatnih emisija pod naslovom „Životne zajednice“, kroz autentično snimanje međusobne povezanosti svih živih bića i staništa. Elaborat je bio vrlo ambiciozan i imao je nameru da parira stranim serijama, da ih dopuni, a u nekim aspektima možda i nadmaši. Snimanje prvih emisija počelo je 1981. a emitovanje 1982.

Serija „Životne zajednice“ je prema sačuvanoj dokumentaciji i sećanjima učesnika[6] imala dvanaestak polusatnih emisija – ekološko-prirodnjačkih dokumentarnih filmova snimljenih isključivo radi prikazivanja u „Školskom programu“ RTB. Pored životnih zajednica široj javnosti relativno poznatih predela, kao što su listopadne šume, livade, bare i reke, snimljen je i do tada na jugoslovenskoj televiziji neviđen živi svet slanih jezera, planinskih tresava, lesnih obronaka i neobičnih potopljenih rečnih ostrva.

Bile su „Životne zajednice“ potpuno iznenađenje za širu televizijsku publiku (Školski program TVB bio je redovno gledan i izvan učeničko-nastavničkog dela populacije) koja je u to vreme sa televizije znala sve o živom svetu afričkih savana a ništa o onom iz svojih zavičaja. Privukla je nova serija veliku pažnju i zanimanje i zato što se nije bavila netaknutom prirodom dalekih i zaboravljenih kutaka naše zemlje nego naprotiv, ekosistemima u kojima je čovek tradicionalno prisutan i onima koje je namerno modifikovao. Glavni urednik Redakcije Školskog programa TVB književnik Ibrahim Hadžić, inače gljivar-amater, bio je vrlo zadovoljan popularnošću serije.

Mozak, duša i motor „Životnih zajednica“ bila je međutim urednica Ivanka Ilić, biolog, a sticajem okolnosti moja koleginica sa studija na fakultetu i školska drugarica iz Klasične gimnazije. Posle uspeha „Životnih zajednica“ dobila je zadatak da u osnovi po istom modelu uređuje i snima seriju još zahtevnijih prirodnjačko-ekoloških emisija pod naslovom „Priroda Jugoslavije“.

Tokom sledećih deset godina, sve do kraja velike Jugoslavije i reorganizacije svih redakcija TVB prilikom osnivanja Radio-televizije Srbije 1992, snimljeno je tridesetak emisija „Prirode Jugoslavije“ u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Sniman je živi svet planina, visoravni, klisura, dolina, jezera, peščara, primorja, ali i potpuno veštačkih predela.

Zadivljuje veština urednice Ivanke Ilić da razvije mrežu jugoslovenskih prirodnjaka i angažuje ih kao pisce scenarija i spikerskih tekstova, stručne konsultante[7] koji su stalno prisutni na terenu pored snimatelja a zatim i kraj montažnog stola tokom montiranja emisija. Ja sam se spremno odazivao pozivima da učestvujem u svim tim ulogama, pa čak i kao neka vrsta voditelja u mini-seriji o Ulcinjskom primorju.

Danas je teško i zamisliti snimanje ptica (i svega ostalog) u prirodi glomaznim i teškim analognim kamerama koje su na sebi odozgo nosile velike crne kasete za filmsku traku širine 16 mm nalik ušima Miki Mausa[8]. Snimatelji, čak i oni iskusniji, nikad ranije nisu snimali na ovakav način – slobodne ali plašljive i oprezne ptice i druge životinje u divljoj i ponekad negostoljubivoj prirodi. Neki u početku nisu mogli da prihvate da loše snimljen kadar ne može da se ponovi u „dublu” i da odletelu pticu ni najbolji stručnjak za ptice ne može da vrati na početnu poziciju. Bilo ih je koji nisu umeli da plivaju i odbijali su da uđu u čamac. Na Vlasinskom jezeru, snimatelj nije ni za živu glavu pristajao da stane nogom na tresetno ostrvo jer su mu lokalci odmah po dolasku ispričali čuvenu priču o bugarskoj konjici koja je propala kroz tresetnicu. Neprihvatljiv im je bio i zagušljivi kamuflažni šator bez kojeg se nije moglo prići dovoljno blizu gnezdu na brisanom prostoru. Teško su pristajali da ustaju pre svanuća da bi po mraku došli do zaklona i sačekali priliku da snime jedinstvene prizore na gnezdu. Međutim, većinu bi ubrzo poneo entuzijazam i prilika da baš oni snime nešto što dotad nije viđeno na televiziji. Bili su to u stvari sjajni snimatelji[9].

Može sad da izgleda kao tehnologija kamenog doba, ali na kamerama ništa nije bilo automatski, sve se radilo ručno. Prvo se ručnim svetlomerom merila svetlost i ručno nameštala blenda. Ako bi naišao oblak, blenda se podešavala manuelno. Snimatelji bi rekli da blenda „žvaće“, ili bi objavili da „nemaju blendu“ i zaustavljali snimanje jer film nije imao dovoljnu osetljivost za loše svetlosne uslove. Fokus na objektivu se takođe podešavao rukom i to se zvalo šarfovanje. Sve se u početku snimalo na negativnu filmsku traku koja se ušniravala iz kasete u kameru. Taj negativ se slao u Zagreb, u Fotokemikinu laboratoriju na razvijanje a zatim se tamo prebacivao na umker (na pozitiv, Umkehrfilm). Kasnije se snimalo direktno na umker-film. Uvek su se dobijali koturovi kilometarskih filmskih traka koji su za montažnim stolom seckani po kadrovima, međusobno se selotejpom lepili po sekvencama i spajali u celu emisiju. Na kraju su se polagali šumovi, muzika i spikerski tekst u sinhro-sali. Nijednog trenutka ništa se nije radilo digitalno jer je digitalna tehnologija bila tek u povoju.

Na snimanje je uvek izlazila povelika televizijska ekipa, sastavljena od reditelja, ponekad sa sekretaricom režije, urednice, snimatelja sa najmanje jednim asistentom, tonca (snimatelja tona) i njegovog asistenta koji je vukao teški akumulator i mikrofone s kablovima, zatim organizatora, vozača, pisca scenarija i jednog ili više stručnih saradnika raznih specijalnosti. O putovanjima, radu na mestu snimanja, iznajmljivanju čamaca, policijskih glisera i helikoptera, kao i o smeštaju, ishrani i finansijama brinuli su se manje ili više uspešno organizatori[10].

U stvari, svima je, bar na početku, snimanje ovakvih emisija bilo nešto što su radili prvi put. Biolozi poput mene nikad ranije nisu pisali scenarija niti su imali pojma o tome kako se snimaju dokumentarni televizijski filmovi. Reditelji su prvi put režirali bez mogućnosti da upravljaju ponašanjem ptica i cvetanjem biljaka. Snimatelji nisu bili navikli da rade u za njih gotovo nemogućim uslovima. Dešavalo se da uzbuđeni stručni konsultant, iznenada spazivši neku retku vrstu ili neočekivanu a jedinstvenu pojavu, vatreno vikne „snimajte ovo!” – na šta režiser ledenim glasom kaže – „Nema u scenariju.” Ali ipak nagovori snimatelja da to snimi.

Ili obrnuto, noć uoči našeg dolaska radi snimanja kolonije barskih ptica, nabujala Sava je poplavila Obedsku baru i potopila sva gnezda u koloniji na niskim vrbama. Mesto je izgledalo jezivo, svuda su se videli samo leševi podavljenih mladunaca. Scenario smo mogli da pocepamo i bacimo da ga voda odnese. Mislio sam da je ta emisija propala. Ipak smo improvizovali bez scenarija, i tako je nastala jedna od najdramatičnijih emisija „Životnih zajednica”, svedočanstvo o hirovitoj prirodi ni nalik našoj predstavi o harmoničnoj ravnoteži netaknute prirode. Igrom slučajnosti, te prve emisije „Životnih zajednica“, režirao je Jelašin Sinovec sin profesora koji je Ivanki Ilić i meni predavao biologiju u Klasičnoj gimnaziji u Beogradu.[11]

Tu se naročito video značaj spikerskih tekstova koji tumače i objašnjavaju ono što se očima vidi. I međusobno povezuju u celinu obrazovnu funkciju svakog dela emisije i svih emisija u seriji. Čitali su ih legendarni televizijski spikeri i glumci[12].

Za mene, prava čarolija počinjala je ne na terenu za vreme snimanja nego u Montaži RTB na Sajmu. Obično nas je bilo troje u polumračnoj nevelikoj prostoriji: montažer (ili češće –montažerka[13]), reditelj i scenarista. Često bi bivala prisutna i urednica. Tokom rada, glavno svetlo bi bilo ugašeno, a ostajao bi osvetljen minijaturni radni ekran projektora montažnog stola, nad kojim smo sve troje bili nagnuti zureći u kadrove koji promiču, jurnu, pa se zaustave i vraćaju unazad pod rukom montažera. Iza nas i sa strane, nalazile su se galgice, kukice na kojima su bili okačeni duži i kraći komadi filmske trake. Galgice su mi ličile na umanjenu verziju mesarkih kuka u nekadašnjim kasapnicama na kojimna su visili veliki komadi mesa, čitav but, plećka ili polutka. Umesto belih pločica na zidu mesare, galgice u montaži bile su ispred neonskog svetlećeg panoa. Zahvaljujući tome montažeri su uspevali da u polumraku prepoznaju parčad filma koji im je potreban, na način sličan nekadašnjem radiologu koji ispituje upravo pristigli analogni rendgenski snimak.

Uživao sam da posmatram sa koliko mirnoće i kakvom veštinom montažerka čudesnom spravicom zvanom presa, secka i lepi delove beskrajnih i koprcavih filmskih traka, šnira ih preko komplikovanog sistema točkića i premotava na ogromne horizontalne tanjire-kalemove montažnog stola! Gotove delove bi namotavala na špulne, manje koturove trake za privremeno sortiranje građe za buduću emisiju.

Iz početnog, haotično nagomilanog snimljenog materjala, iz koga, iskreno sam se plašio, nije moguće izvuči ništa konzistentno, manipulacijom mađioničarskog dueta reditelja i montažera, polako su se uobličavali delovi filma kakav sam zamislio scenarijem. U jednom trenutku reditelj bi objavio: „Imamo emisiju!” U onom polumraku, svi bismo izmenjali poglede i osmehe ohrabrenja. Dotadašnja napetost bi prestala, i sa uživanjem bismo nastavljali rad, do fajnšnita[14].

Svaka emisija je morala da ima određenu dužinu (oko pola sata). Uvek su ostajale brojne špulne sa neiskorišćenim iako kvalitetno snimljenim materijalom u čije snimanje je bio uložen veliki trud cele ekipe na terenu. Bilo je čitavih sekvenci žrtvovanih samo zato što su bile slične onim već upotrebljenim, ili jednostavno nisu bile uklopive u scenario. Ti divni snimci su se bacali. Osim ako urednik ne bi doneo odluku da se uradi još jedna emisija na sličnu temu. Tako su nastale „Obedska bara 1 i Obedska bara 2” i neke druge, a „Ulcinjsko primorje” je trjumfalno razvijeno na čak četiri emisije![15]

Kad je 1989. snimana „Suva planina” po scenariju mladog prirodnjaka-botaničara Marjana Niketića, helikopterom su na vrh planine spušteni on, reditelj Radoslav Moskovlić i snimatelj Miloš Mitrović sa pomoćnikom i osetljivom opremom za snimanje. Helikopter je otišao ostavivši pionirski tim bez komunikacije s ostatkom ekipe. Ne, u to vreme nije bilo mobilnih telefona. Odmah su organizovali mali bivak od dva šatora pored jednog kamenog skloništa čobanske bačije koju čobani više i ne koriste. Trebalo je da ih čeka na magarcima i konjićima dopremljen drugi deo opreme sa provijantom i naročito s vodom za sve vreme rada. Ali od toga ni traga ni glasa. Ujutru, posle mučno provedene noći, mrtvi gladni, žedni i promrzli, rešili su da pošalju dvojicu da vide šta se desilo sa organizacijom snabdevanja i da po svaku cenu donesu vodu i nešto za jelo. Vreme kao da je stalo. Mala pukotina u organizaciji, a surova planina već pokazuje svoje zube. Kad su počeli da razmišljaju o odustajanju i evakuaciji, posle 26 sati čekanja, pojavio se mali karavan od tri tovarne i jedne lajave životinje. I sa ostatkom ekipe.

Svejedno, bez obzira na peripetije, tog puta i uz još nekoliko racionalnije izvedenih penjanja na Suvu planinu, snimljen je izvrstan materijal koji u potpunosti dočarava prirodnu, a naročito florističku izuzetnost Suve planine. Za biljke koje nisu cvetale u vreme kad je moglo da se snima, Marjan Niketić je stavio na raspolaganje svoje izvanredne analogne dijapozitive. Uz to, ekipa RTB je uspela da prva, a možda i poslednja filmski zabeleži neke neobične oblike stočarskog korišćenja Suve planine kakvi su već onda nestajali. I naravno, nije bilo šanse da se to sve ugura u jednu polučasovnu emisiju. Brzo se došlo do ideje o „Suvoj planini 2”. Kako je međutim prva emisija bila koncepcijski zaokružena po odličnom Niketićevom scenariju, bilo je teško napisati nešto kao nastavak onog što je već završeno. Pa su se urednica Ivanka i reditelj Rade setili mene i predložili da ja pokušam da dopišem nastavak. Iako ja nijednom nisam išao s ekipom na snimanje Suve planine.

Ja sam u stvari prilično dobro poznavao Suvu planinu. Izlazio sam na nju i sa osojne i sa prisojne strane, sve u potrazi za tamošnjim pticama. Prvi put sam tamo išao još 1971. kao hvatač ptica u mreže radi genetskih istraživanja potrebnih za doktorsku disertaciju tadašnjeg asistenta na Zoološkom zavodu Prirodno-matematičkog fakulteta, Vojkana Jovanovića. Trebalo je da uhvatimo žive dve vrste visokoplaninskih ptica i da ih donesemo u Beograd. Krenuli smo preko Gadžinog Hana zavodskom kampanjolom – terencem Zastava AR 55 (FIAT Campagnola), od Donjeg ka Gornjem Dušniku, odakle je trebalo da se penjemo peške. Na prvoj uzbdici kampanjola je odbila poslušnost, pa smo se vratili u donji od dva Dušnika. Uzeli smo sobu kod jedne udovice i rešili da sutra ujutro izađemo peške na litice grebena Suve planine. Ljubazna domaćica nam reče da će nam obezbediti netraženog vodiča, svog rođaka, da ne „zabasamo”. Uzalud sam joj objašnjavao da imam topografsku kartu i da mi ne treba vodič. Nije htela da ima na duši dvojicu svilenih Beograđana.

Bar jedan od nas dvojice nije izgledao ni najmanje svilenkasto. Vojkan Jovanović bio je izrazito tamnoput (nadimak mu je bio Crnac) i bio je, kako se onda govorilo – razbacan, a danas bi se reklo nabildovan. Gimnastičar (prvak Jugoslavije u nečemu), prepun snage, stalno je vežbao i prekorevao me što i ja ne vežbam. Ujutru sam doživeo šok – naš dodeljeni vodič je bio čovečuljak neodređene dobi, s jednom kraćom nogom i s jednom defektnom rukom, a i glavu je držao nagnutu na jednu stranu. Teško mi je da opišem u šta je bio obučen, ali na nogama je imao poderane gumene opanke Borovo, koji su po mom mišljenju bili potpuno kontraindikovani za planinarenje.

Trudeći se da ga nekom rečju ne povredim, izrazio sam sumnju da je mudro da krene da nas vodi. Dodao sam još da mi žurimo jer treba noćas sa pticama još da stignemo nazad u Beograd. Tvrdoglavo je odbijao da odustane i stalno se smeškao, ali ne blesavo, nego uz jedan vrlo pronicljiv pogled. Vojkan je gledao na drugu stranu, da se ne vidi kako se smeje mojim neuspešnim pokušajima ubeđivanja.

I tako krenusmo uz planinu. Hromi vodič i ja natovaren opremom polako, a Vojkan pun snage odmah isprednjači i uskoro ga izgubismo iz vida. Krišom sam motrio na našeg vodiča: vrlo vešto je koristio noge različite dužine po strmom, kamenitom i neravnom terenu i uopšte nisam morao da usporavam zbog njega ili da ga sačekujem. Za pojasom je nosio jedno sekirče i svaki čas ga potezao da odseče neku granu bez zadržavanja. Ubrzo sam zapazio da tom sekiricom u zdravoj ruci vrlo vešto u hodu nešto delje. Zapanjio sam se kad sam video da je za čas izdeljao finu drvenu kašiku i to sekirom, a ne nekim preciznijim drvodeljsklim alatom. Do gore je još svašta napravio i trpao u torbu, čak i neki deo za volovski jaram. Ne bih se iznenadio ni da mu je iz torbe provirila tek otesana Pinokijeva glava. I sve je to iskuckao sitnim potezima naoštrene sekire, dok je hramao uzbrdo i to bez zastajkivanja. Ali nije bio pričljiv, niti sam ga ja zapitkivao.

Kad smo izašli gore, Vojkan je tvrdio da je došao čitav sat pre nas. Naš vodič Đepeto nije se bio ni oznojio, a nisam video ni da se ijednom spotakao. Čim sam malo predahnuo, potražio sam ptice koje treba da ulovim. Teško je bilo naći i ptice i pogodno mesto za postavljanje mreža na vetrometnom grebenu Suve planine. Neverovatnom srećom, uhvatio sam za vrlo kratko vreme obe tražene vrste. Odmah smo krenuli dole s dragocenim plenom. Našem vodiču silazak nije tako glatko išao, morao je da se spušta pocupkujući. Vojkan je naravno stigao čitav sat pre nas. „Gde ste dosad?” – pitao je.

Bio sam posle toga još dva puta na Suvoj planini, ali mi je te, 1990, apsolutno nedostajala inspiracija za pisanje dopunskog scenarija o nečemu u čemu nisam direktno učestvovao. Požurivali su me, rokovi su isticali. Onda je reditelj Rade Moskovlić predložio da pokušam da napišem nešto kao „Kako smo snimali Suvu planinu”, uz korišćenje fotografija koje su pravljene tokom događaja s helikoipterskim desantom. Pregledao sam ceo materijal, razgovarao s učesnicima, ali mi nije išlo. Ipak, to „kako” i to prvo lice, doduše množine, ostalo mi je u glavi.

Na kraju sam pokušao da sve preokrenem. Da narator ne bude bezlični spikerov glas, već da uvedem pripovedača kao ličnost, izmišljenu i nevidljivu ali sasvim personalno definisanu. Tako je nastao nekonvencionalni scenario za emisiju Suva planina 2: „Kako me je osvojila Suva planina”. Kad sam pokazao tekst Ivanki i Radetu, prihvatili su. Valjda kao ajde, daj-šta-daš.

U toj emisiji/filmu pripovedač nema ime, niti se ikad pojavljuje u kadru. Samo se čuje njegov glas u prvom licu, glas tada tridesetogodišnjeg glumca Svetislava Goncića. I ovaj izmišljeni pripovedač je približno tih godina. On je na početku bio urbani novajlija koji je brzopleto prihvatio ponudu da učestvuje u televizijskoj ekspediciji za koju nije imao potrebna iskustva. Tokom snimanja emisije on osvaja Suvu planinu ali bolje rečeno, na kraju je ona osvojila njega. Doživljava prizore izvanredne lepote i plaća ih pravom monetom – znojem, bolom i najvećim naprezanjima. Ali drugačije se i ne može upoznati jedna ozbiljna planina. A takva je Suva.

Izmišljeni narator Iks Ipsilon prisustvuje svim događajima tokom snimanja uključujući i one dramatične. I komentariše ih. Jeste naivan kao terenac, ali ga scenario nikad ne ismeva zbog toga. I nije nikakav osobenjak, jer mi je ideja bila da se stvori prilično stereotipni lik s kojim se prosečni gledalac može lakše identifikovati. Dopuštaju mu se povremena oduševljenja, skoro padanja u zanos Suvom planinom. Osetljiv je na prva neposredna, opipljiva i dodirljiva iskustva u prisustvu neulepšane prirode i u društvu ljudi koji s njom u dosluhu žive i rade.

Za mene su ipak najveći izazov bili delovi scenarija u kojima je trebalo da komentarima pratim snimke dvaju jedinstvenih događaja: prvi je korišćenje vode na suvoj Suvoj planini iz jame ledenice, vode koja ne može da iscuri i pobegne u kraško podzemlje, i drugi, spuštanje sena uz pomoć sile gravitacije. Prenosim ovde delove originalnog teksta, a vi zamislite sliku ili pogledajte ovde:

„[ 19:54 ] Naš prijatelj Dragan [iz sela Kaletinca], vlasnik magaraca i otac dve radoznale ćerke koje su sa velikom pažnjom i povremenim kikotanjem pratile naše petljanje sa opremom, pozvao nas je da prisustvujemo retkom prizoru kakav se još malo gde može naći. Kada nam je objasnio o čemu se radi, rešili smo ne samo da prisustvujemo, već i da učestvujemo. … Odvajkada, stotinama godina se ovde upražnjava neka vrsta primenjene speleologije. Krajem leta, a pre jesenjih kiša, nestane sva voda na Suvoj planini. Jedino na dnu jama ledenica u prirodnom frižideru na dubini od preko 30 metara, preostao je lanjski sneg.

Spuštam se u središte zemlje. Na površini sam ostavio letnje temperature. Sa svakim hvatom užeta temperatura pada za nekoliko stepeni. [ 20:59 ]

Dole na dnu „bunara” radi sekira. Voda u čvrstom stanju, neka vrsta konzerve vode.

Odsečeni komadi zaleđenog snega izvlače se istim konopcem kojim se čovek spustio u jamu.

Grumenovi snega odnose se u nekakve zarđale limene buriće na otapanje.

[ 21:59 ] Kome je dugo da to sačeka može da hvata vodu snežnicu u plastični balon. Ako nema levka ima biljaka sa levkastim listovima. Za nas je sve to fantastično. Prvorazredna atrakcija čiji svaki detalj želimo da zabeležimo. Za ove ljude vađenje snega iz jame je obična stvar, za njih je senzacija dolazak televizijske ekipe.”

Na početku sekvence, kad Dragan počne da se užetom spušta u jamu, na tonskom snimku čuje se povik njegovog pomagača: „Jesi li poneo sekiru?” To nije Goncićev glas, nego jedina autentična, neizmišljena rečenica. Za razliku od svih drugih u scenariju.

Evo i drugog citata:

„Sutradan ujutru pojavili su se kosači. Interesantno je da se ovde kosi trava kada je već suva. Sasvim u stilu Suve planine.

[ 24:57 ] Objašnjeno mi je da se trava ne kosi zato što je predugačka, već da za vreme zime seno posluži kao hrana za stoku, kad ona zbog snega ne može da se isteruje na pašu. Suva planina, ma koliko surova bila, hrani i poji sva sela u svom podnožju.

A kako transportujete seno u dolinu sa ovih visina kad nema puta? Dođite u januaru da vidite rekli su nam. Obećasmo i krenusmo da se pakujemo.

Kako smo i obećali ispeli smo se još jednom, poslednji put. Usred zime, po snegu i mrazu, po pravom pasjem vremenu. Kada je čovek radoznao, onda svaki napor i iskušenje ima smisla. U stvari, poveli su nas seljaci sela Kaletinca da nam pokažu kako transportuju ono seno koje su letos kosili. Najpre rasture plast sena da bi se prepakovao u velike bale. Na prvi pogled, oblik i veličina tih bala izgledaju pogrešno. Nezgrapne su za nošenje, a i za kotrljanje. Neupućenom bi moglo da se čini da bi njima bilo lakše baratati da su okruglastije. Samo neupućenom.

[ 26:50 ] Uopšte, kad posmatrate ove ljude kako rade, jasno vam je da tačno znaju svoj posao koji su usavršavali bar isto toliko, koliko i vađenje snega iz ledenice. To je iskustvo generacija. Kažu da je ovaj način transporta jedinstven. Koliko samo sena daje ta Suva planina. Kao što je sneg iz ledenice konzerva vode, tako su ove bale sena konzerve biološkog produktiviteta, kako kaže Prirodoslovac. Prvo moraju da se bale odguraju uzbrdo, do grebena, a odatle se menja način transporta: s druge strane grebena bale se najpre poprečno kotrljaju na mestima gde je vetar oduvao sneg. Sedam bala dobija se od samo jednog plasta sena.

Na snegu i na blagoj nizbrdici bale se okreću uzduž i vuku kao saonice. Sada je već sasvim lako. Mogu se čak praviti konvoji. Što je nizbrdica veća, to je lakše. Najzad bale i same idu. Više nije problem vući bale nego njima upravljati. Ali momci su neverovatno vešti. Jašu na balama samo s jednom motkom kao upravljačem i jure kao po bob-stazi. Razmišljam o novoj zimskoj olimpijskoj disciplini.”

Vrlo mi je čudno što sam bio potpuno zaboravio ovaj svoj tekst. Sećao sam se da su bile dve emisije o Suvoj planini, ali sam bio ubeđen da je oba scenarija pisao Marjan Niketić. Upravo u vreme kad mi je Rade Moskovlić našao tu emisiju na jutjubu, i ja rešio da opišem taj slučaj, javlja mi sin da je na Suvoj planini, i pošalje mi fotografiju sa Bojaninih voda.

A onaj scenario počinje ovako:

„Zaista puca pogled sa Bojaninih Voda na Suvoj planini. Dok mi srce još lupa od prethodnog uspona, osećam želju da viknem, da pustim glas, da se njegov odjek razlegne ovim prostranstvima. I viknuo bih da me nije sramota od ostalih…”

Dalje Iks Ipsilon priča kako je, sa izvesnim zakašnjenjem, rešio da upozna iskonsku prirodu, da osvoji jednu planinu. Suva planina nije Mont Everest, ali mislio je da mu kao početniku taman odgovara njenih 1800 metara.

A na kraju emisije, taj nevidljivi i bezimeni pripovedač tvrdi da je video i kako žive ljudi na planini i od nje. Upoznao je, kaže, nove prijatelje i često se suočavao sa samim sobom. Pošto se vratio sa ekskurzija na Suvu planinu, nastavio je da se bavi svojim svakodnevnim poslovima u gradu. Navodno, i dalje vrlo često, kad zatvori oči, opet lebdi nad Sokolovim kamenom, Smrdanom, Tremom. Deo njega je kao zauvek ostao na Suvoj planini.

---

[1] Kada je artiljerijski kapetan Vojislav Vuković, moj budući deda, zaprosio Jelenu Jozefović, a moju buduću babu, ona mu je rekla “Ali ja sam Jevrejka!” Na to je Voja odbrusio “Pa šta?!” Time je to pitanje bilo završeno, a način je ostao na ceni u porodičnoj tradiciji.

[2] Mislim da je to bilo na promociji njene knjige pesama “Putovanje”. Balkanski književni glasnik 2008.

[3] Danijela Kambaskovic: Of comfort and dispaire: Plato’s Philosophy of Love and Shakespeare’s Sonnets. U: Shakespeare and Emotions (str.17-28). Palgrave Shakespeare Studies 2015.

[4] Enrike Vila Matas: U Kaselu logike nema. Beograd 2018: Laguna.

[5] Reči su veština moja / Al pesnik nisam.

[6] U osvežavanju pamćenja i dopunjavanju informacija mnogo su mi pomogli Ivanka Ilić, Boris Ivančević, Olja Vasić, Radoslav Moskovlić, Milovan Urošević, Vladimir Stevanović, Marjan Niketić, Vladimir Kalafatić i Georg Džukić.

[7] Među stručnim saradnicima su bili još i (abc) Aleksandar Hegediš, Boris Ivančević, Bratislav Grubač, Georg Džukić, Goran Sušić, Ištvan Ham, Ištvan Hulo, Josip Šoti, Marjan Niketić, Milan Paunović, Olja Vasić, Saša Marinković, Slobodan Puzović, Vladimir Kalafatić, Vladimir Stevanović i Vojislav Jovanović, a jamačno sam nekog propustio da se setim.

[8] TVB je u to vreme raspolagala nemačkim kamerama Arriflex, na koje je mogao da se namesti „top“ – dalekometni teleobjektiv za snimanje ptica. Te kamere su zahtevale moćne stative i potpuno stabilnu podlogu. Lakšim „pajarom“, švajcarskom kamerom Paillard Bolex s manjim objektivima na „revolveru“, moglo se snimati i iz ruke.

[9] Zapamtio sam (abc) Dragana Stanojkovića, Miloša Mitrovića, Milovana Uroševića, Rodoljuba Jovanovića, Slavka Veljića, Vuka Dapčevića i Životu Neimarevića.

[10] Sećam se organizatora Mihaele Simonović, Verice Čapaković, Tonija Matulića, Miroslava Živkovića i Zorana Preradovića.

[11] Od ostalih režisera emisija obe serije sarađivao sam sa (abc) Mićom Uzelcem, Miletom Lugomirskim, Radoslavom Moskovlićem i Vladimirom Perovićem.

[12] Dejan Đurović, klasičarka Dragana Marković i Žarko Obračević.

[13] Zapamtio sam dobro ljubaznu Milinu Mitrović, jer je bila prva s kojom sam sarađivao. A Radmila Nikolić je pomogla da se ispetljamo sa emisijom „Suva planina 2”.

[14] Feinschnitt, nem. završni rez.

[15] 1 Ostrvo koje hoda, 2 Velika plaža, 3 Otkud pesak u moru?, 4 Kulturna laguna – Ulcinjske solane.