Mesec: novembar 2018

Monday, October 30, 2017 02:55

Vratih se s još jednog puta u Gruziju. Sad je to bila terenska poseta raznim mestima značajnim za moje učešće u, sećate se, studiji uticaja razvoja gruzijskog energetskog sistema na prirodnu i društvenu sredinu. A to mi daje priliku i da s vama podelim malo novih utisaka.

Prva stanica našoj maloj ekspediciji, smeštenoj u dva udobna japanska krosovera, bila je Mestija, varoš na 1500 metara nadmorske visine, centar Gornje Svanetije (Strabonova Σουανία), najzabačenijeg i najvišeg kavkaskog naseljenog područja. Putovali smo od Tbilisija deset sati i posle ludačke vožnje stigli kasno po noći u hotel na jednom ćuviku iznad grada. Prilaz hotelu smo jedva u mraku pogodili, jer je bio u vidu neobeleženog neasfaltiranog vijugavog puteljka. Pošto večerasmo – usput smo stali samo na jednoj neverovatnoj pumpi na autoputu i još jednom da na brzinu pojedemo neizbežne hačapurije, popeh se u sobu, otvorih vrata i izađoh na terasu.

Možda se neko seća mog izveštaja od pre sto godina – iz Sanđiminjana, toskanskog gradića sa mnogo čudnih kula. E pa, sa terase hotela ugledao sam noćno-kavkasku verziju Sanđiminjana, samo što su, umesto sa brežuljka, iz svetlucave varoši u tamnoj, dubokoj ledničkoj dolini, izranjale desetine osvetljenih kula! Jedva stigoh da škljocnem iPadom po tom magičnom prizoru, kad opštinski fenjerdžija tačno u ponoć pogasi svetla rasvete, a kule u trenu nestaše kao fatamorgana! Nisam mogao da dočekam zoru, da mestijske kule ponovo vidim.

Kule su gotovo ravnomerno, ali u grupicama posejane po celoj varoši. Sve su slične građe, iako su zidane od jedanaestog (možda i devetog) do trinaestog veka. Kvadratne su osnove, kamene su i blago se sužavaju prema vrhu. Imaju tri do pet spratova. Na najvišem je krunište sa mašikulama – otvorima za sipanje vrele vode ili ulja, bacanje kamenja i streljanje opsađivača u podnožju kule. Krov na dve vode izvorno je bio pokriven kamenim pločama, a koliko sam video, sad se koriste savremeniji materijali.

Mestija: kule 24. okt. 2017.

To su odbrambene porodične kule u koje se sklanjala čeljad, vrednosti i zalihe, a kuća i štale su ostavljane nebranjenim. Dakle, nije se grad ili selo branilo kao celina, nego pojedinačne familije. Osvajači i pljačkaši su obično dolazili iz stepa, ali i kao razbojnici iz susednih kavkaskih plemena. I inače, gorštački violentni Svanci bili su skloni međusobnim krvnim zavadama tako da je potreba za kulama mogla biti redovna. Navodno, vendeta nije ni danas sasvim iskorenjena. Svanci su mala etnička zajednica koja, pored gruzijskog, govori i svoj, svanski jezik. Ponosno ga čuvaju ali samo u usmenom obliku (ne postoji pisani svanski).

Mestija 24. okt. 2017.

Iz mesta Mestije kao baze, obiđosmo gorje i podgorje Svanetije i tesne a duboke doline gornjeg i donjeg sliva reke Enguri, jedne od dveju najvećih u Gruziji. A kraj Miholjskog leta redom je palilo sve moguće boje koje kavkaske šume mogu da ponude, dok je iznad stalno svetleo sneg i led. Dok smo se vijugavo peli i spuštali planinskim putevima, povremeno nam se ukazivala basnoslovna Ušba (4690 m), prekasno me izazivajući da se na nju ispnem.

Gornja Svanetija 24–26. okt. 2017. 

Zadatak našeg tima bilo je osmatranje i rekognosciranje situacije i promena koje nastaju ili će nastati u prirodi i među stanovništvom usled rada postojećih i izgradnje novih hidrocentrala i dalekovoda, a o čemu su nam dotad na raspolaganju bili samo pisani izveštaji. Pored terenskog izviđanja, obavljali smo razgovore s lokalnim predstavnicima investitora/graditelja i opština.

Već na prvom koraku dočekalo nas je iznenađenje: postavljeno kamenje na putu. Nije bila baš prava barikada, ali dovoljna da naši automobili ne mogu da prođu bez oštećenja. Okolo je stajala grupa od oko 25 neraspoloženih ljudi. Kasnije smo videli da su srušili i jedan drveni most. Bili su iz obližnjeg sela i protestvovali su, ne po svojoj ekološkoj svesti, nego zbog neispunjenog obećanja – trebalo je nešto da dobiju, a nisu. Neki insajder im je dojavio naš dolazak. Nije bilo ni policije ni novinara, pa mi je izgledalo kao idealna prilika za nasilje bez svedoka.

Protestna zaseda 24. okt. 2017.

Izašli smo iz kola i dok smo neuspešno objašnjavali da ne zastupamo investitora već lokalne ekološko-socijalne interese, nonšalantno smo peške prešli preko onog kamenja. Onda su s druge strane prepreke, iz logora gradilišta koje smo krenuli da posetimo, poslali dva vozila da nas pokupe s druge strane prepreke. Naši vozači su svoja dva auta odvezli na bezbednu udaljenost, odmakavši se izvan vidokruga gnevnih seljaka, i ostali da čekaju naš povratak. Na isti način smo se i vratili, bez gubitaka. U međuvremenu se okupilo duplo više protestujućih. Bilo je poučno.

Naš tim na Nenskri 24. okt. 2017.

Na samim gradilištima i na mestima na kojima će se ona otvarati, dočekivani smo od početka prijateljski, ponekad srdačno, uz uobičajenu oduševljenost izvođača projektom i njegovim značajem, koje su smenjivale žalbe na nerazumevanje, zastoje u finansiranju ili na neregulisanost postupaka za obeštećenje stanovništva. Jednom smo bili zadržani na ručku u kantini gradilišnog logora od kanti, tj. metalnih kontejnera. Među inžinjerima i radnicima bilo je i Beograđana.

Po opštinama u koje smo odlazili da ispitamo trenutno stanje i moguće posledice po lokalnu prirodu i stanovništvo, bili smo dočekivani po nešto drukčijem obrascu. U pompeznim provincijskim palatama primani smo u velikim salama, a domaćini su počinjali sastanak smrtno ozbiljni, namrgođeni i skoro neljubazni. Ni kafa nam čak nije nuđena. 

Sasatanak u opštini Mestija 25. okt. 2017.

Ali, kako je razgovor odmicao, tako su se opštinari opuštali i raskravivali, shvativši da smo bezopasni i da ne tražimo od njih ništa osim informacija. Počinjali su iskreno da govore o problemima, a na kraju se sve završavalo veselim grupnim fotografisanjem i grljenjem. Ponegde su hteli čak i da nas vode na ručak, ali smo morali da odbijemo jer smo žurili na sledeće odredište.

U opštini Zugdidi 26. okt. 2017.

Tako je bivalo i u Sanetiji Gornjoj i Donjoj, ali i u Rači, Lečhumiji i Imeretiji, u svim okruzima koje smo posetili. Upečatljiva je bila poseta najvećoj brani u Gruziji (visine 271,5 m) i drugoj po veličini u svetu, završenoj pre tridesetak godina na reci Enguri. Primio nas je direktor koji je na tom položaju 27 godina.

Brana Enguri 24. okt. 2017.

Kuriozitet je da su brana i akumulaciono jezero u lojalnom delu Gruzije, dok je sama centrala nizvodno, u samoproklamovano-nezavisnoj i samo od Rusije priznatoj otcepljenoj gruzijskoj pokrajini Abhaziji, oko koje su vođeni skorašnji ratovi. Abhazijci moraju ipak da šalju struju Gruziji, zadržavši dogovoreni ušur, jer bi u protivnom Đurđijanci ispustili vodu iz jezera.

Tamo sam ponovo čuo da se narodima ratovi ne isplate.

November 2, 2017 03:37

E pa ta gruzijska reka Rioni, i u svom srednjem, mirnom toku nailazi na prepreke u vidu prečaga drukčijeg geološkog sastava i pravi katarakte. Posetio sam jedan takav i prilično nepromišljeno ga razgledao izbliza, zajedno s međunarodnom grupicom svojih saradnika. Reka se preliva preko greda od neke na površini meke ali vodootporne, glinovite i ljigave stene, gradeći hučne i dopadljive slapove.

Rioni: katarakta

Jedan član naše ekipe, koji nije ni Beograđanin niti je Gruzijac, okliznuo se, upao u jaku i brzu vodu i jedva se, uz pomoć ostalih, izvukao (ne mogu reći na suvo, jer je sve bilo mokro, a još je i sipila kišica), pre nego što ga je Rioni odnela u Crno more. Izgubio je samo naočare i nešto dotadašnjeg samopouzdanja. Mi ostali, srećni što se to nije nama desilo, bili smo učtivi i do kraja putovanja mu nismo pominjali incident, ako se izuzme moje kratko Tu vas bien? Na šta sam dobio njegovo tiho ça va. Da je to bilo na brdovitom Balkanu, verovatno bi mu neko uputio ono besmisleno srpsko pitanje “kako pobogu nisi pazio?”, na koje naravno i nema pametnog odgovora.

Veću navalu adrenalina međutim izazivala je svakodnevna i svakonoćna vožnja uskim kavkaskim putevima na kojima vas iza svake okuke (a ima ih onoliko) čekaju krave (sitne, kao naše buše), konji, psi, skotrljano kamenje, zaustavljeni automobili, kamioni, sve vrste teške mehanizacije, sanke (da sanke, iako na putu snega nema, sa ujarmljenom volovskom zapregom), istovaren građevinski materijal (uvek na vašoj polovini puta), ili prosto tog dela puta uopšte i nema, odronio se i oburvao dole u reku. I nikad ništa od toga nije obeleženo, niti noću osvetljeno. U tom trenutku vam naravno u susret dolazi ogroman kamion natovaren stoletnim bukovim trupcima.

Na putevima Gruzije

Sjajni vozači Beso i Piro savršeno su vladali svojim mašinama vozeći suludom brzinom (100km/h kroz sela) i za celo vreme puta nisu ni ogrebali automobile. Nemoćan na mestu suvozača, uzdao sam se u sudbinu. Kad sam ga pitao da li mora da vozi tako brzo, Beso mi je rekao – da, inače nećemo stići do jutra.

Vozači Piro (s kapom) i Beso (bez kape)

Tri dragocene sedmine naše ekipe činili su Gruzijci meraklije. Pored dvojice vozača, bio je tu naš vodič i prevodilac Tato, sveznajući i vrlo obrazovani business development manager u dvadesetim godinama. Oni su u svakom mestu znali gde je dobra klopa i šta treba naručivati. Uveče bi povremeno slistili nepojmljivu količinu gruzijskog piva i ruske votke (zajedno). Raspoloženje je bilo izvrsno.

Svaki ručak ili večera počinje hačapurijima. To su obično okrugle tanke i meke i slasne lepinje punjene sirom, koje se serviraju vruće, isečene na kriške, kao pica, ali ih ima i drugih oblika. Kvalitet im zavisi od sira (u Tbilisiju sam nailazio i na sasvim bezukusne). Postoji i varijanta sa dinstanim mlevenim mesom, ali se, po meni, ona ne može meriti sa dobrim hačapurijem sa sirom. Izuzev u jednom slučaju, kada je s mesom u filu bilo i pržene slanine.

Uz predjelo se obično naručuje i slavni sir sulguni, u vidu niske elastične pogače takođe isečene na kriške. Postoji i varijanta tog sira izvučenog u oble trake, kada dobije izvesnu žilavost. Jede se sirov ili pržen, pečen, dimljen, a stavlja se i u razna jela. Od toplih predjela, popularan je redak kačamak sa sirom, koji mi se manje dopao (imam predrasudu – traumu iz detinjstva – od kačamaka, proje, popare i drugih sirotinjskih jela iz gladnih posleratnih beogradskih godina).

Od jela od mesa mnogo su hvaljeni ražnjići na žaru, neizgovorljivo zvani mcvadi. Navodno se meso prethodno marinira u soku nara. Ocenio bih ih osrednjim. Nešto više su mi se dopala jagnjeća i svinjska rebarca.

Jako sam bio srećan kad sam jednom, privučen imenom u jelovniku, naručio čiži-piži. To je na buteru pržena džigerica s razmućenim jajetom, lukom, paprikom, sirom i možda još nečim, sve u zemljanom tavčetu. Takođe je bila ukusna neka vrsta mućkalice od šampinjona i povrća, zaboravio sam kako se zove. Vrlo je interesantna “srpska” salata koja se u nekim krajevima začinjava sitno mlevenim orahom (u pojedinim delovima Gruzije mnogo se gaje i jedu orasi). Nisam sasvim siguran, ali možda onda u salatu i ne ide zejtin.

Kao poslednje jelo iznose se kinkali – kao džinovski ravioli ali u obliku bošče ili duvankese stegnute na vrhu. Prave se od testa bez jaja, napune zabiberenim mlevenim mesom, bace u kipuću vodu i vade čim isplivaju, da testo ostane al dente. Jedu se bez preliva, prstima ih držeći za stisnuti vrh (koji se ne jede), ali su preveliki da celi stanu u normalna usta. Treba veštine da se pri prvom zalogaju odnosno ugrizu, rastresiti fil ne prospe iz ostatka kinkalija. Nisam se oduševio.

Desert na kraju ručka nije uobičajen. Od gruzijskih slatkiša najprimamljivije su mi izgledale čurčhele – neka vrsta osušenog tamnocrvenkastog sudžuka (kao u nekadašnjim “orijentalnim poslastičarnicama”) sa jezgrima oraha (ili lešnika ili nečeg sličnog) u sredini, pravljenog od mešavine izmuljanog grožđa i brašna i oblikovanog u vidu brojanica ili kobasica, a obešenih za konac (kojim su nanizani orasi). Prodaju se u bombondžinicama, neumotani i nezaštićeni i vise kao sveće u voskarskim radnjama. Delovali su mi prašnjavo i nehigijenski pa ih nisam kupio da probam, a mislim da sam pogrešio.

Na nekoliko mesta sam pio izvrsno točeno, malo mutno gruzijsko pivo. Gruzija je međutim zemlja vina, od vajkada, od pronalaska vina. Među vrlo popularnim je Saperavi od istoimene loze, vrlo suvo, pomalo teško vino. Među najskuplja crna vina spada Kvančkara, prirodno poluslatko vino koje ima i svoju suvu varijantu. Kad sam prolazilo kroz varošicu Ambroluari, video sam spomenik tom vinu. Nepotrebno je da vam kažem da sam doneo dve flaše. I bela vina su vrlo dobra, a tamnobelo suvo vino Šuamta, zapamtio sam po neobično gorkom, zanimljivom ukusu. Čuvenu gruzijsku komovicu zvanu čača – nisam probao, ali konjak jesam, a znao sam ga “od malih nogu”.

Spomenik kvančkari

Gruzijci danas najviše piju kafu “amerikano”. A “ruski čaj” je u stvari bio gruzijski crni čaj. Potsetio me je na samovar i detinjstvo, na nedeljni čaj “kod baba u Francuskoj”. Ulici, naravno, koja se sad zove Žorža Klemansoa. Francuza. Nedeljni čaj je, u mom detinjstvu, bio događaj koji se iščekivao i nije se propuštao. Dok je baba bilo. Bila su to redovna velika porodična okupljanja triju generacija kod triju sestara u crnini. Kad neko pomene srećno detinjstvo, ja pomislim na nedeljni čaj. Niko više ne ume da pravi takav čaj.

Pred kraj putovanja po Gruziji, na svakom koraku se videlo odmicanje jeseni. Boje su tamnele, osim lišća ruja, koje je bilo sve crvenije. Po verandama seoskih kuća u nižim krajevima visili su nizovi narandžastih kakija – “japanskih jabuka”, ostavljenih da se suše i blede na vetru i sve bleđem suncu.

Sušenje kakija

09-Oct-2017 02:05

Napolju je Tbilisi (ili Tiflis) hučao i ključao, a ja sam ga video uglavnom kroz prozore poslovnih zgrada, Palate Vlade i automobila kojim sam prevožen tamo i amo. Samo sam jednog poslepodneva bukvalno odbio poslušnost i pobegao da prošvrljam gradom. I samo još jednom smo se pola sata grupno prošetali pešačkom ulicom Joane Šavteli i isto tako pešačkim Mostom Mira posle korporativnog ručka (takvi su bili svi ručkovi i večere, pa nisam ni lokale mogao da biram). Sve fotografije sam pravio iPadom jer nisam, pored kao đule teškog laptopa o ramenu, nosio još i svoj glomazni fotoaparat. Kao za pakost, stalno je bilo tmurno i kišovito.

Ipak, pomislio sam da bi svoje skromne preliminarne utiske vredelo da podelim sa svima koji nisu dosad bili u Gruziji, a i sa onim drugim.

Milionski Tbilisi je uzavreli grad u haotičnoj tajkunsko-tranzicionoj izgradnji suprotstavljenih arhitektonskih pravaca, kojoj je glavna odlika potpuno razdvajanje forme i funkcije i apsolutna sloboda pompeznih oblika. Ako vidite monumentalnu palatu u obliku jata letećih tanjira u sletanju, ili još bolje, u vidu onih tanjira koje žongleri vrte na štapovima, kako da pogodite da je to zgrada Vlade Gruzije? Još više ćete se iznenaditi njenom totalno fantastičnom unutrašnjošću.

Palata Vlade Gruzije

Ili, ono što spolja izgleda kao džinovska odbačena račva sulundara, krije u sebi koncertnu dvoranu i izložbene sale. Kad naiđete na šarenu džamiju koja kao da je iz Samarkanda, znajte da to nije džamija, niti je to ikad bila, nego kupatilo.

Istovremeno se grade nove verzije tradicionalne arhitekture – zgrade na sprat ili dva, pa i više, zidane od cigle s naknadno dodatim drvenim verandama i svakojakim dodacima. Autentične zgrade tog tipa, obrasle trno-ružičnim puzavicama, tužno su skrivene u zapuštenim sokacima iza kulisa bučne i šljašteće tbiliške skadarlije u rejonu Dzveli, namenjene turistima. Sve je to pomešano s glomaznim i strogim javnim i stambenim zgradama iz carskih i sovjetskih vremena.

A propos, i u Gruziji se odvija živa revizija nacionalne istorije. U izvanrednom Narodnom muzeju, u koji sam samo uspeo da utrčim i istrčim, video sam da postoji velika izložba “Ruska okupacija”, ali nisam imao ni volje ni vremena da je pogledam. Čuo sam da su Đurđijanci na mukama šta da rade s Muzejem Josifa Džugašvilija u rodnom mu Goriju, i da su zasad ostavili sovjetsku postavku.

Crkve u Tbilisiju se jedine ne menjaju. I najnovije se grade u tradicionalnom stilu, sa osnovom grčkog krsta i povisokim kupolama. Ušao sam samo u jednu, Kašveti, posvećenu Sv. Đorđu. Bila je puna, sve žene su bile zabrađene, za vreme službe su mnogi (naročito muškarci) iznenada padali na kolena, krstili se i odmah ustajali. Ostao mi je zapamćen taj zvuk udara kolena o kameni pod crkve. Po ćoškovima sam video da ima vernika koji su neprekidno klečali s čelom na podu. Gruzijci su hrišćanstvo primili već u 5. veku.

Saobračaj u Tbilisiju je nešto najluđe što sam video. U velikim avenijama sa uredno iscrtanih osam traka, vozači voze u bar deset kolona, ne obaziručći se na crtice na asfaltu. I kad nije gužva, najradije voze tako da im te linije prolaze između levih i desnih točkova. Pri tom stalno menjaju trake uz minimalnu upotrebu migavaca. U taksijima nema taksimetra. Rasprava o visini cene obavezan je završni deo vožnje.

O hrani i gruziskim vinima (i konjaku) jednom drugom prilikom.

A švrljajući onog jedinog slobodnog popodneva Abanotubanijem, najstarijim delom Tbilisija oko termalnih izvora i kupatila, naleteh na neveliku fontanu sa bronzanom skulpturom u obliku kugle na kojoj leži mrtav fazan, a na njegovim prsima trijumfalno stoji soko. Obradovao sam se tom kolhidskom ornitološkom znamenju. Fontana je zapravo obeležje mesta na kome je po predanju osnovan grad Tbilisi u 5. veku. Kažu da je Iberijski (ona kavkaska Iberija) kralj Vahtang Gorgasali, poželeo fazana za ručak. Pustio je svog sokola da ga ulovi, ali je ovaj zajedno s plenom pao u vrelu vodu termalnog izvora, tako da se fazan odmah ošurio i skuvao. Po jednoj verziji, soko se nije skuvao i doneo je već zgotovljenu divljač gospodaru. Ovaj se toliko oduševio da je osnovao svoju prestonicu na tom mestu. Uostalom, na starođurđijanskom t’pili znači toplice. U raznim varijantama legende, stradao je i kraljev soko, a postoji i verzija s jastrebom obučenim za lov.

Tek što sam bio seo da popijem zeleni gruzijski čaj s pogledom na sokolsko-fazanski istorijski šedrvan i okolna kupatila, naišla su dva devojčurka i jedno momče koje je na ruci držalo mladog jastreba, sputanog na sokolarski način. Jedna od devojaka primeti na stolu cigarete moje saputnice, pa zatraži da se ogrebe. A ja za uzvrat dobih dozvolu da fotografišem zasužnjenog jastreba.

Fazan kod nas nije domorodac već nevoljni naseljenik iz Azije ili barem iz Kolhide. Zato je i naučni naziv fazana Phasianus colchicus. A otkud mu ime fazan? Pa, po jednoj reci, iako fazan nije ni rečna ni barska tica. Rioni se danas zove ta reka (gruzijski რიონი, nije greška – u gruzijskom pismu nema velikih početnih slova).

Već na sledećem, ovog puta terenskom, putovanju u Gruziju, otišao sam na tu reku. Naslonivši ruke na od kiše mokru ogradu mosta, uzalud sam pogledom i dvogledom tražio nešto što bi moglo da liči na fazana. Istovremeno sam osluškivao ne bih li čuo makar udaljeni „ga-gak“, zov fazanskog petla, sličan zvuku klaksona starih automobila. Ništa. Samo sam na podlakticama osetio neprijatnu vlagu koja mi je kvasila rukave.

Rioni

Ispod mene je tiho proticala ta najveća, celom svojom dužinom gruzijska, reka. Izvire na skoro 3000 m visine pod najvišom krestom Kavkaza, probija se kroz klisure i klance njegove južne strane mahom u pravcu zapad-jugozapad i, posle 327 kilometara, završava se u Crnom moru, razlivajući se po njegovim niskim obalama. Pričalo se da su te nekad malarične močvare bile glavni razlog što bogata antička Kolhida (u zapadnom delu današnje Gruzije) nije svojevremeno izrasla u moćnu kraljevinu.

Tu reku prvi pominje još Hesiod u svojoj “Teogoniji” iz osmog veka pre naše ere, pod imenom Fasis (Φάσις, genitiv Φᾱ́σῐος). Po Platonu (u delu “Fedon”), Sokrat je izjavio da se poznati svet prostirao od Herkulovih stubova (Gibraltara) na zapadu, do Fasisa na istoku, a Anaksimandar i Herodot su Fasis smatrali granicom između Evrope i Azije. O tome sam razmišljao na onom mostu i činilo mi se zaista da s one strane reke počinje nešto drugo…

Po toj kolhidskoj reci fazan je dobio starogrčko ime φασιανὸς ὂρνις (fasijanska tica), u latinskoj verziji phasianus, jer su ga Grci, a zatim i Rimljani, tamo u svojim kolhidskim kolonijama prvi put videli. U novolatinskom čitanju se phasianus obično izgovara kao “fazianus” (s između dva samoglasnika čita se z). S malim modifikacijama, to helensko-romansko ime postepeno je ulazilo u sve jezike, kako se azijska vrsta fazan veštačkim naseljavanjem od antičkih vremena širila po Evropi i drugim kontinentima. Bio je idealna lovna pernata divljač. Unošen je i iz drugih delova Azije, ali je prvobitno ime ostalo zauvek.

U tom me prenuše dozivi mojih kompanjona. Pokazivali su rukama prema nebu. Visoko, naspram tamnih poznooktobarskih oblaka, jedan ravnodušni jastreb tromo je preletao iz Azije u Evropu, s jedne na drugu stranu doline reke Rioni.

Deo ovog teksta o fazanu objavljen je u Detliću br. 14, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2017), pod naslovom „Kako je fazan dobio ime“.

Uzbuđeno sam otrčao kod kolega i kod šefa Odeljenja za taksonomiju i biogeografiju Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” u Beogradu, držeći u jednoj ruci tek pocepanu veliku belu kovertu, a u drugoj poziv sa pristupnim formularima za učestvovanje na sveornitološkom kongresu u Zapadnom Berlinu, kroz dve godine, 1978. Meni kao tridesetogodišnjaku u stvari nije ovo bio prvi poziv na svetski kongres ornitologa. Dobio sam bio poziv i za Petnaesti međunarodni ornitološki kongres koji je održan u Hagu 1970, ali sam tad bio u vojsci. Sledeći, Šesnaesti, održavao se u dalekoj Kamberi 1974, ali nisam uspeo da nađem nikog ko bi mi platio tako skup put.

Zapadni Berlin mi se činio blizu, Odeljenje Instituta u kom sam radio nije tad bilo sasvim bez para i otuda moja čvrsta nada da ću najzad imati priliku da vidim na okupu krem tadašnje svetske ornitologije, i čujem najnovije rezultate istraživanja ptica i uživo slušam izlaganja starog Konrada Lorenca, Ernsta Mejra i ostalih pisaca knjiga koje su menjale pogled na svet ptica sredine dvadesetog veka.

Malo se ko, od mlađih posetilaca ovog bloga, još seća Zapadnog Berlina, i da je postojao i Istočni Berlin odvojen najčuvenijim zidom posle Kineskog, sa bodljikavim žicama, mitraljeskim gnezdima i minskim poljima. Rušenje tog zida zapamćeno je više kao manifestacija, gotovo kao festival, sa komadima išaranog betona kao suvenirima. Te 1978, zid kojim je Zapadni Berlin bio opasan, bio je opasan, ozbiljan i neprijatan simbol Hladnog rata i ravnoteže dveju nemilosrdnih sila. Trajanjem je postao svakodnevnica podeljenih Nemaca, a meni je u ono vreme izgledao kao neumitna i večita stvarnost za koju se više i ne postavlja pitanje zašto postoji.

Zato mi je kao privlačna avantura zazvučao predlog prijatelja i novosadskog ornitologa Josipa Šotija  da XVII Congressus internationalis ornithologicus (Nemci su tradicionalno održavali latinski kao lingua franca u nauci) koji će se u Zapadnom Berlinu održati 4–11. juna 1978, u organizaciji International Ornithological Committee, pratimo iz baze u suprotnom, Istočnom Berlinu.

Šoti je naime tamo redovno odlazio jer je radio doktorat na Humboltovom univerzitetu, pa je dobro poznavao prilike. Glavna ideja bila je sasvim prozaična. Za zapadnonemačku marku dobijale su se četiri istočnonemačke, što je stanovanje i ishranu u Istočnom Berlinu činilo bagatelnim, nasuprot Zapadnom Berlinu koji je važio za jedan od najskupljih gradova na Svetu. Praktično, tim trikom bismo svoje skromne budžete uvećali četiri puta!

Radovao sam se boravku u Istočnom Berlinu i iz još jednog razloga: u njemu su podelom grada ostali svi čuveni berlinski muzeji! Drhtavica me je obuzimala pri pomisli da ću svojim očima gledati vitrine Prirodnjačkog muzeja, i izložbe na Muzejskom ostrvu (Museuminsel) na Špreji, na kome su Stari muzej, Stara galerija, Pergamonski muzej i Bodeov muzej.

Jedina neudobnost te genijalne ideje nalazila se u nužnosti svakodnevnog prelaženja vojne demarkacione linije preko ozloglašenog Grenzübergangsstelle (graničnog prelaza) u Friedrichstraße, koji je sa američke strane bio poznat kao Checkpoint Charlie (Charlie kao vojnička mnemotehnička zamena za C, na naslovnoj fotografiji). To je bio jedini prelaz za strane državljane. Bila mi je poznata surovost istočnonemačkih policijsko-vojnih “grencera” (Grenztruppen) koji su savesno satima maltretirali i ponižavali svakog ko bi morao da prelazi iz jednog u drugi Berlin. Ne svakog, rekao mi je mudri Šoti, idi i izvadi službenu vizu.

I zaista, samo na osnovi službenog naloga svog Instituta, dobio sam dinštvizu (Dienstvisa) i s njom sam, kako će se kasnije videti, bez zadržavanja prelazio granicu. Naime, u komunističkoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, službene vize i naloge za službena putovanja u inostranstvo dobijali su samo provereni partijski kadrovi, a grenceri su smatrali da je isto tako i u komunističkoj Jugoslaviji. Samo što mi nisu salutirali kad sam prolazio. Čak su preskakali i deo redovne procedure podvlačenja ogledala na točkićima, kojim su proveravali da nema pokušaja da se s donje strane poda automobila nešto ili neko ne prošvercuje. Da su oni ljudi koji se uopšte ne šale, pokazivali su širom otvorenim vratima sobička kroz koja se video ginekološki sto, spreman za pregled svake sumnjive prelaznice granice.

Smestivši se u ružnom ali potpuno konfornom, tipskom iznajmljenom stanu u Istočnom Berlinu, požurih u Zapadni, u Kongresnu halu u parku Tirgarten. Već na prilazu, zastao sam zadivljen. Kongresshalle, ili kako su je Berlinci prozvali kad su je dobili – trudna ostriga, ličila je spolja na malo šta drugo sem na svoj nadimak. Da, dobili su je na poklon od Amerikanaca, a projektovao ju je 1957. svetski arhitekta Hju Stabins. Ulazeći u tu školjku, nisam ni sanjao da će njen gornji kapak da se sam od sebe uruši nepune dve godine kasnije i da srećom/nesrećom usmrti jednu jedinu osobu i povredi samo još nekoliko. Kao što nisam mogao da zamislim ni da će Zid koji su im darivali Sovjeti, Berlinci uspeti da razlupaju kroz dvadesetak godina. Kongresna hala je brzo obnovljena. Zid nije.

Sa izvesnim sažaljenjem, slušao sam kako mi jedan istočnonemački kolega, po mom tadašnjem mišljenju krajnje naivno, u poverenju priča kako će uskoro doći dan kad će za 24 sata Nemci s obeju strana srušiti Zid. A naivan sam tada bio samo ja. Bilo je to za večerom na koju sam bio pozvan. Domaćici sam bio poneo kutijicu čokoladnih slatkiša After Eight, tada vrlo popularnu u Beogradu. U Zapadnom Berlinu su mi je vrlo luksuzno upakovali kao poklon. Namerno sam poneo skroman prezent koji ne obavezuje.

Kad sam domaćici predao kutijicu, ekstravagantno je držeči uspravno – domaćica je prebledela, pogledala u muža, pa opet u mene sa izrazom strašne nelagodnosti. Ona to ne može da primi, govorila je uzbuđeno, večera koju je spremila sasvim je skromna. Ja sam bio potpuno zbunjen i promucao kako je to samo jedna sitnica… Kakva sitnica, parfem nije sitnica, zna ona koliko su skupi parfemi, govorila je, gurajući prema meni neraspakovani poklon.

Shvativši idiotsku zabunu, rekoh joj da to nije parfem i da otvori paketić. Kad je to učinila, obli je još gori talas postiđenosti. Naime, ona je, posle mi je ispričala, žarko želela After Eight, koji je poznavala samo kao zabranjeno voće, sa primamljivih reklama zapadnonemačke televizije – one zabranjene u Istočnom Berlinu, gde se gledala ilegalno, iza spuštenih roletni i utišanog tona! Ova neprijatnost sa srećnim ishodom, ipak je svima upropastila raspoloženje, pa je prvih pola sata proteklo u mučnoj atmosferi. A onda je, malo po malo, sve krenulo kako treba.

Predsednik Kongresa bio je Donald S. Ferner, profesor na Vašingtonskom državnom univerzitetu, a generalni sekretar Rolf Nering iz zapadnoberlinskog Zoološkog vrta. Bio sam neraspoložen prema Neringu. Dve nedelje pre početka kongresa javio mi je, izvinjavajući se, da su morali da skinu moje predavanje s dnevnog reda kongresnog Simpozijuma o urbanizaciji ptica jer je, zbog velikog broja prijavljenih referata, broj referata smanjen na prosečno pet po simpozijumu. Za uzvrat, ponudio mi je da svoje rezultate prikažem na posteru. Nisam prihvatio. Nije mi bila nikakva uteha što nijedan od trojice ostalih učesnika iz Jugoslavije nije imao prihvaćen referat. Bio sam povređen, ali sam shvatio da mi to daje veću slobodu da trčkam od jednog do drugog od 36 simpozijuma i slušam ono što mi je u tom trenutku najzanimljivije.

S tim mislima sam se umešao u gužvu od preko hiljadu ornitologa iz celog sveta koji su se tiskali pod svodovima Kongresne hale na haotičan način. Rušio se kod mene već potkopan mit o Nemcima kao savršenim organizatorima. Lepo je ipak bilo iznenada se sresti sa starim poznanicima i kolegama iz sveta i Jugoslavije. Pored nas četvorice koji smo bili zvanični učesnici Kongresa, bilo je i nekoliko “padobranaca”. Pale su i šale na moj račun, što sam naivno platio nepotrebnih 300 DM (približno 200 današnjih EUR) kotizacije, kad su pristup svim događajima imali i oni koji nisu ništa platili.

Drugog dana zove mene genSek Nering i kaže da je Kongres formirao fond za pomoć učesnicima iz nerazvijenih zemalja i uruči mi pozamašnu sumu maraka iz tog fonda. Kad sam to ispričao “padobrancima”, oni otrče kod Neringa da i oni dobiju džeparac, platiće kažu kotizaciju. Žao mu je, odgovorio je Nering, ali to je sad unmöglich… Svejedno, počastili smo se svi Jugosloveni ručkom u obližnjem danskom restoranu, mislim da se zvao Kopenhagen, na šta je otišlo skoro pola mog bonusa.

Uspeo sam da pratim samo neke od simpozijuma čije su me teme zanimale više od drugih. Te teme sam kasnije uključio u svoja predavanja na Biološkom fakultetu (i u ispitna pitanja).

Dosta vremena odsedeo sam i u velikoj bioskopskoj sali gde su se bez prestanka puštali filmovi o pticama, najviše i najbolji iz produkcije Džefrija Bosvola iz Prirodnjačke jedinice Bibisija u Bristolu. Njega sam upoznao nešto ranije i vodio ga (i vozio) po Šaskom i Skadarskom jezeru u Crnoj Gori. Bio je neverovatan čovek. Napustio je školu sa 16 godina da bi se posvetio pticama kao pomoćni čuvar u jednom rezervatu. Prvog sina krstio je Peregrine (sivi soko)! Kad nas je, na Šaskom jezeru, u povratku uhvatio snažan vetar u kljun lošeg čamca s još gorim veslima, posle jednog sata zapinjanja ruke su nam obojici bile iznemogle i u plikovima, a bili smo dalje od odredišta nego kad je vetar počeo da duva.

Onda se javila Džefrijeva žena Pamela, koja je dotle ćutke i mirno sedela na pramcu. “Daj da ja pokušam, ja sam celo detinjstvo provela na moru jedreći s ocem.” Pogledah u Džefrija, ali on je već pružao veslo Pameli. Ravnodušno i ravnomerno, Pamela nas je, bez vidljivog napora, iako s krivim veslom, dovela do drugog kraja Šaskog jezera, do mesta gde smo ostavili auto. Tražio sam, iskreno zabrinut, da joj pogledam dlanove. Umesto rana koje sam očekivao, video sam neozleđene nežne ruke jedne dame. A ja sam dotad uobražavao da umem da veslam! Jedva sam držao volan tokom vožnje do Petrovca gde smo bili odseli.

Džefri i njegovi filmovi ostavili su veliki utisak na mene. Toliki, da smo, samo tri godine kasnije, Ivanka Ilić urednica u redakciji Školskog programa RT Beograd i ja, pokrenuli seriju filmova “Životne zajednice” a kasnije i “Priroda Jugoslavije”. Prvi filmovi bili su “Obedska bara 1” i “Obedska bara 2”. Bilo je to pre 37 godina, mnogo ranije od digitalne ere.

Jednog dana sam pobegao s Kongresa, da bih posetio ornitologa Gotfrida Mauersbergera u istočnonemačkom Prirodnjačkom muzeju. Iz političkih razloga, nije mu bilo dozvoljeno da dođe u Zapadni Berlin na Kongres. Uopšte je bilo malo ornitologa iz tadašnjeg Varšavskog pakta. Mauersberger je bio prvi saradnik i nastavljač velikog Ervina Štrezemana na mamutskom projektu „Atlas rasprostranjenja palearktičkih ptica“. Od 1960. do 2003, u izdanju Nemačke akademije nauka, izašlo je 20 fascikli sa mapama 226 vrsta ptica. Cilj edicije je bio kartiranje granica rasprostranjenja ptica tako što će biti ucrtan svaki pojedinačni nalaz. Nikad ništa slično nikom nije uspelo. Ni pre ni posle toga. Moj učitelj Matvejev, a pomalo i ja, slali smo podatke za taj atlas. Ja sam tada u Istočnom Berlinu jedini put video Maursbergera uživo, iako smo se povremeno intenzivno dopisivali. Bio je srdačan, krupan, veliki (u oba smisla) i veseo čovek nevesele biografije.

Vraćao sam se obično kasno noću iz blještavog Zapadnog u jedva osvetljeni Istočni Berlin neomalterisanih jednoličnih zgrada od cigala izgrađenih tokom posleratne brze obnove razrušenog grada. Prelazak preko granice okićene s obe strane bodljikavom žicom i vrećama peska i dekorisane tenkovima, kao ni miris rata, nisu mi bili novina. Poznavao sam to iz Avganistana. Ali je bilo neprijatno kad me usred noći probudi vriska i komešanje – to je zloglasni Štazi (Ministerium für Staatssicherheit) pokupio nekog čoveka u mojoj zgradi, dok je njegova žena vrišteći pokušavala da muža otrgne iz ruku tajnih policajaca. Oživele su strašne priče moje tetke Ljubice Vuković o beogradskim iskustvima sa Geheime Staatspolizei, i ubrzo zatim, sa Odeljenjem za zaštitu naroda.

Delovi ovog teksta objavljeni su u Detliću br. 15, popularnom magazinu za ljubitelje divljih ptica, koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2018), pod naslovom „Moj prvi svetski ornitološki kongres“.

30.06.2008 10:50

Evo i poslednjeg nastavka mojih izveštaja iz Makedonije. Već pri planiranju svog rada na terenu, brinula me je nesrazmera između veličine prostora Galičice, koji treba da prođem, i raspoloživog broja dana. Kada se gleda na mapi, to možda i ne izgleda toliko veliko, ali treba držati u vidu da sam imao posla sa vrlo razuđenim planinskim predelom sa velikim visinskim razlikama (od 700 do 2200 m). To se naročito odnosilo na severni, veći deo Galičice, koji se proteže dužinom od preko 20 km (u vazdušnoj liniji) između Ohridskog i Prespanskog jezera. Palo mi je na pamet da, umesto da samo jurim za ticama po planinčini, probam da organizujem lokalne audicije za ptice, da mi one dolaze na noge. Time bih prištedeo i vreme i noge.

Setio sam se svojih početaka, kada sam kao gimnazijalac video da u Botaničkoj bašti svaka ptica u toku dana bar jednom dođe na pokvareni vodoskok gde im je valjda bilo jedino pojilo. Dovoljno je bilo biti strpljiv i čekati, a ptice su same paradirale pred mojim očima (tj. pred mojim dvogledom). Kao student sam već na tom vodoskoku uspešno lovio tice u mreže (i puštao ih neozleđene ali markirane), pa sam zahvaljujući tom lukavstvu napravio i svoje prvo naučno otkriće. Ta taktika se docnije pokazala efikasnom i u Deliblatskoj peščari, ali i u nekim krševitim bezvodnim planinama u Crnoj Gori, gde su ptice iz čitave okoline dolazile na pojila. I ne samo ptice. Mečke dolaze noću.

Galicica: Asandžurska Lokva 10. juna 2008. meckin trag.

Galicica: Asandžurska Lokva 10. juna 2008.

Galicica: Asandžurska Lokva 10. juna 2008. meckini tragovi.

Galicica: Asandžurska Lokva 10. juna 2008.

Galičica: lokva Asandjura: tragovi mečke, 10. jun 2008.

Sa zadovoljstvom sam na mapi uočio da je severna Galičica upravo takva – da je sva karstna, bez površinskih potoka i sa izvesnim brojem dobro raspoređenih lokvi/pojila iz vremena kada se tamo gajila stoka. U blizinu većine lokava može da se dođe 4×4 autom. Već sam bio zamislio kako udobno inventarišem sve galičičke ptice, u rekordnom vremenu i s minimumom zamora.

A sve je to počelo u ono davno vreme, pre nego što su ptičari počeli da se udružuju, ali su imali želju i potrebu da se grupišu. Beogradska ornitološka grupa (B.O.G.) je nastala u jesen 1965, kada je potpisnik ovih sećanja, kao beogradski student 3. godine biologije, doneo iz Engleske (gde je proveo leto u ornitološko-prstenovačkim opservatorijama), prva dva mist-neta u Srbiju (i tadašnju Jugoslaviju). Današnji ptičari-prstenovači ne mogu ni da zamisle vreme kada nisu bile poznate nezamenljive vertikalne nevidljive paučinaste mreže? To je tada bila takva novost da je jedan članak o njima objavljen u beogradskoj “Savremenoj biologiji”! Do tada se prstenovalo najviše mladunaca po gnezdima i ponešto odraslih koje bi se uhvatile klopkama i mrežema-preklapačama. Revolucionarne mreže otkrile su nam svet grmuša, voljića, zviždaka, trstenjaka, cvrčića, muharica, brgljeza, puzića, detlića, drozdova i ostalih ptica koje su se do tada samo izuzetno mogle uhvatiti žive.

Oko takvih čudesnih mreža okupilo se nekoliko rođaka, prijatelja, komšija i kolega, većinom studenata biologije, strasno zainteresovanih za ptice i prirodu, a već sa izvesnim prstenovačkim iskustvom. Mreže su testirane u beogradskoj Botaničkoj bašti, koja je bila u komšiluku većine članova. Pokazalo se da je je mali kružni bazen s pokvarenim vodoskokokom neodoljivo pojilo za svaku pticu u tada ornitološki prebogatoj Botaničkoj bašti. Tu su se hvatali i takvi rariteti kao što su španski vrabac, mala muharica i istočni trstenjak.

Raznovrsnost ulova i iznenađenja su bili toliko privlačni da su se članovi Grupe neizlečivo navukli na mrežarenje i sve slobodno vreme provodili zureći netremice u zatalasanu magličastu paučinu, čekajući da se mreža zatrese pa da jurnu da vade uhvaćene ptice, pre no što se iskobeljaju ili se, obrnuto, toliko umrse da mora da se preseče skupocena nit. Ta adukcija neke od nas nije nikad napustila. Potpisnika ovih redova odvela je zauvek u profesionalno bavljenje ornitologijom.

Najaktivniji član Grupe, V, danas je redovni član SANU, profesor univerziteta, botaničar koji vikende provodi u mrežarenju na jednom pojilu u Deliblatskoj peščari. Treći član M, strasni golubar i tartufar u slobodnom vremenu, takođe je postao doktor nauka, ali se bavio sisarima. Od stalnih članova jedino Đ. nije studirao biologiju, a isticao se tehničkim talentima i dovitljivošću u postavljanju mreža. Među članovima Grupe koji su se samo kraće bavili pticama ima i profesora univerziteta-botaničara, i naučnih savetnika opredeljenih za morsko ribarstvo.

Grupa nikad nije bila zvanično registrovana, niti je imala svoju organizaciju, ni formalnog vođu. Nije se širila ni omasovljavala. Nije imala svoje glasilo. Nije imala drugih ciljeva do povećavanja efikasnosti posmatranja ptica i prstenovanja, ornitološkog usavršavanja, međusobnog pomaganja i uživanja u mladalačkom druženju, u pticama i prirodi.

Iako je, zbog pristupačnosti, najviše vremena provodila u Botaničkoj bašti, Grupa je često mrežarila i na levoj obali Dunava iznad Pančevačkog mosta (Krnjača), u Topčideru i na Kalemegdanu, a redovno je odlazila na terene Deliblatske peščare i na druga mesta. Prstenovala je po Beogradu vetruške u gnezdima, skupljala izbljuvke malih ušara na Kalemegdanu i redovno išla da prstenuje rode i laste po Banatu i Sremu.

Beogradska ornitološka grupa je trajala samo nekoliko godina, do kraja šezdesetih, u prošlom veku, kada su članovi redom počeli da završavaju studije, da se žene i udaju, da odlaze u vojsku i da se zapošljavaju…

Danas, posle toliko godina, preda mnom je samo jedna velika, amaterski koričena i rukom išpartana crvena sveska u koju su upisivane hiljade ptica raznim pisaljkama i rukopisima, od 1967. do 1969. Na njoj piše “Terenska knjiga Beogradske ornitološke grupe”. Sva je iskrzana, izbledela i isflekana od kiše, blata, znoja, ali su svoj značajan doprinos mrljama dale i same ptice.

Na Galičici, jedno je plan i dobra ideja, a drugo je stvarnost. Poteralo me je toliko loše vreme, da me je danima kiša vraćala s planine u podnožje, a oblaci nikako da se skinu sa Galičice. Negde su neke jako dobre Dodole tajno obavljale svoje rituale prizivanja kiše. Meteorologija mi je postala glavna tema razmišljanja i bio sam besan što su prognoze na radiju i televiziji užasno šture. Jedino što je televizija opširno prikazivala bile su ohrabrujuće vesti o tome gde je koga u planini tih dana ubio grom, a Galičica u tim izveštajima nije pominjana. Uostalom, tamo jedva da je i bilo ljudi. Ćak i kada bi granulo sunce i ja otišao na lokve, sve je bilo toliko mokro, bilje je bilo orošeno a barice su se nalazile na svakom koraku. Ptice uopšte nisu imale potrebu da lete do lokava da piju i da se kupaju. Naprotiv, tražile su suva mesta da se osuše!

Ohridsko jezero sa Koritskog rida – Ohrid: Trpejca 8. juna 2008.

Prespansko jezero: Konjsko – Resen: Stenje 13. juna 2008.

Prespansko jezero: Konjsko – Resen: Stenje 13. juna 2008. pelikani

Kada sam već počeo da verujem u svoju zlu kob, svanulo je jedno relativno vedro jutro. Popeo sam se sabajle na planinu, obišao neke lokve, popeo se na neke čuke i tempirao da oko 10:30 budem na glavnoj lokvi zvanoj Džafa, u vreme za koje sam proračunao da će, pošto se rosa osuši, da počne ptičji defile. Kao za inat, u planini u kojoj inače nema žive duše, na Džafi zatekoh jednu beogradsku Ladu Nivu sa mešovitom beogradsko-skopskom muzejskom vilinkonjicološkom ekipom, koja je došla pre mene i počela svoje „uzorkovanje“. Oni su odseli, kao i ja, u hotelu „Riva“ u Stenju, ali nisam predpostavio da će istog dana da odaberu istu lokvu kao i ja!

Galicica: Džafa 10. juna 2008.

Galicica: Džafa 10. juna 2008.

Galicica: Džafa 10. juna 2008.

Galicica: Džafa 10. juna 2008.

Lokva Džafa, sa uljezima.

Tehnika hvatanja vilinih konjica ista je kao tehnika teranja zauvek odnosno smrtnog zaplašivanja ptica: vilnkonjicolozi trče unaokolo kao muve bez glave i mlataraju po vazduhu dugačkim motkama sa plašilicama za ptice na kraju (to oni eufemistički zovu entomološkim mrežicama), ispuštajući pri tom neartikulisane zvuke slično kao teniseri pri serviranju. Još i trupkaju nogama, staju na suve grančice, odronjavaju kamenje, sapliću se, dovikuju, kašlju, šuškaju nekim papirićima, treskaju vratima od auta, nikad ne šapuću i rade sve ostalo čime se rasteruju ptice.

Pa ipak, neke od neustrašivih ptica, pravi pernati heroji Galičice, terane žeđu i željom za kupanjem, probijale su se do lokve, potvrđujući i svoju hrabrost i ispravnost mog plana. Za kratko vreme registrovao sam i one vrste ptica koje u prethodnim danima nisam ni video ni čuo. Doduše, zbog uznemiravanja i prekida, nije moglo biti reči o kvantitativnoj strani tih podataka, ali sam rešio da sutra ponovo dođem, da na miru, u samoći, ja obavim svoje propisno uzorkovanje. Jedino što nisam nogao da predvidim, bilo je kakvo će vreme sutra biti. Pa ipak, uveče sam u hotelu optimistički naručio suncobran za plažu. Naime, lokva Džafa je u zoni planinskih pašnjaka – tri livade, nigde lada nema. Jeste da sam imao uskoobodni sešir (širok obod nažalost smanjuje vidno polje) i da sam kožu premazao UV faktorom 25, ali ne bih izdržao da preko podneva satima stojim izložen suncu.

Galicica: Džafa 11. juna 2008.

Galicica: Džafa 11. juna 2008.

Galicica: Džafa 11. juna 2008.

Galicica: Džafa 11. juna 2008.

Galicica: Džafa 11. juna 2008.

Lokvarenje na Džafi 11. juna 2008.

Jutro je osvanulo šućmurasto, ali se brzo preobratilo u divno prepodne. Na pojilu na Džafi razapeh reklamni suncobran Skopskog piva („skopsko, a naše“). Tada nisam ni slutio da će, nekoliko godina docnije, jedan član moje porodice postati generalni direktor Pivare Skopje AD. I tako, za kratko vreme „pokupih“ sve ptice po protokolu. Još sam uspeo da se posle toga popnem i na Emlakon i Tomoros (kakva imena!), dva snegometinasta i vetrometinasta vrha, gde opstaju samo one grane drveta koje su usmerene niz vetar. Posle podne je opet udarilo nevreme. To nestabilno vreme tokom celog mog boravka na Galičici imalo je i svoje dobre strane. Ćesto je davalo izvrsnu tamnu pozadinu za fotografisanje svetlih predmeta, a vetar je ponekad izbistravao vazduh. Kada sam se na kraju ipak vratio u Miročku 2, shvatio sam da u Beogradu jedva da ima šta da se diše…

A pet godina posle svog prvog lokvarenja na Galičici, otišao sam ponovo na ista mesta. Šta me je vuklo? Pa – uživanje, naravno. Ono isto koje sam prvi put okusio kao student i član Beogradske ornitološke grupe. Prilika da se, u ruci, prisno oseti savršenstvo ptice, s malo čim se može uporediti.  Mislim da je naučno istraživanje bio samo moj izgovor da ceo život provedem idući iz jedne u drugu avanturu, u uzbudljivim nadmetanjima s prirodom i nadmudrivanju s pticama.

Ovog puta, asistenciju mi je pružila izvanredna tročlana mlada porodica A. Shvatili ste, zadovoljstvo raste kad se podeli.

Tekst o Beogradskoj ornitološkoj grupi objavljen je, s nešto razlika, pod naslovom KAKO SE I ZAŠTO POJAVIO BOG u Dvogledu br. 3 za jun 2004, magazinu koji je izdavala Liga za ornitološku akciju Srbije i Crne Gore, Beograd.

23.04.2010 04:24

Prijatelj H. mi je još u Antaliji rekao da obavezno odem na dugu večeru „sa dva programa“ u restoran na vrhu kule Galata sa „fantastičnim pogledom“ na ceo Istambul. Nisam sumnjao da je predlog dobar, ali nikako nisam stigao da to učinim tokom ovog boravka u Carigradu. Idući put ću. Ali sam više puta preko ćuprije Galata prelazio Zlatni rog. Čudan je to most i uopšte nije onaj koga pamtim sa svojih prethodnih poseta.

Onaj moj stari bio je plutajući, da ne kažemo pontonski, čiji se središnji deo, šupalj i propustljiv za barke, rastavljao kada je trebalo da prođu veliki brodovi (slično čuvenom novosackom montažno-demontažnom postbombardo-vanjskom mostu). Ovaj novi ima dve glomazne azurne kutijaste kule sa mehanizmima za podizanje rasklopnog srednjeg dela, kako bi brodovi sa višom nadgradnjom i katarkama mogli da ulaze u zapadni deo Zlatnog roga. Most se otvara samo pred zoru svakog dana.

I ovaj je dvospratan, sa kafanicama nad vodom, dok gore tutnji saobraćaj u 6 traka plus dve pešačke. Bio sam iznenađen kada sam video da preko mosta idu teški tramvaji ili laki metroi. Onaj stari je neko zapalio još dok se pored njega gradio novi. Plutajući ostaci odšlepani su dublje u zaliv. Ne znam na čemu leže današnji delovi mosta između kula i obala, da li plutaju ili su na nekim šipovima? U svakom slučaju, sa njih je i dalje odlično pecanje. Padaju krupni cipoli kao i sitna riba pljuckavica. Dok vam ovo pišem, dešava se čudo: stiže mi pismo od Klasičarke N. P. iz Kelna sa priloženom novinskom fotografijom onog prethodnog, izgorelog mosta. Kaum glaublich!

S druge strane zaliva je mlađi, da ne kažem noviji (reda veličina vekova) deo Istambula, koji je doživeo procvat u vreme evropeizacije grada za zemana poslednjih careva. Zvao se grčki Pera [πέρα = preko (Zlatnog roga)] i naselili su ga carigradski hrišćani i stranci, a ubrzo je postao elitni kvart kojim je dominirala Štrafta – Grande rue de Pera, koja se danas zove ulica Istikal, pedestrijanska kao Knez-Mihajilova. Eto i to mi je bilo novo: u moje vreme je to bila prometna ulica sa automobilskim, trolejbuskim i autobuskim saobraćajem, ali bez mnogo zanimljivih lokala koji bi bili vredni zadržavanja, jer je izgubila svoju elitnost posle masovnog odlaska Grka, preseljenja prestonice u Ankaru i doseljavanja miliona turskih seljaka u Istambul.

A sada je to opet najlepša ulica, bar po radnjama, kafićima, restoranima, poslastičarnicama, kinima, galerijama. Što je najsmešnije, kroz gustu pešačku publiku probija se neprestanom zvonjavom mali starinski mileći tramvaj, sličan nekadašnjoj beogradskoj Dvojci (iz dvadesetih do šezdesetih godina 20. veka). Ima jedan kolosek sa mimoilaznicama, kao nekadašnja beogradska Devetka koja je išla od Trga republike do Klanice. Istikalska Trojka ima na oba kraja dodate „spojlere“ (kao na nekim tipovima beogradskih tramvaja iz šezdesetih) za sprečavanje kešanja. Mislim da današnje beogradske generacije i ne poznaju taj termin. A ja sam se, od polovine 2. i u 3. razredu gimnazije, na putu do škole svakog dana kešao o Šesnaestkinju, buduću Sedmicu, od Mosta do Sredačke.

Carigrad 2Apr2010: Trojka, tramvaj iz ulice Istikal.

Tramvaj za Taksim 31Mar2010

Tramvaj za Taksim 31Mar2010

Trojka za Taksim

Ulica Istikal ide hrptom brda sve do vrha, na kom je trg koji se zove Taksim, što je reč koja ima isto značenje kao i beogradske Terazije – uređaj za raspodelu vode za vodovodne podsisteme. Na Taksimu su danas velike kulturne institucije i luksuzni hoteli, među kojima je i Marmara, sa čije sam gornje terase kao opservatorije jednog davnog septembra posmatrao hiljade roda, mišara, osičara, orlova i kobaca kako se jedreći sele i tačno tuda prebacuju iz Evrope u Aziju da bi produžili na Jug, sve držeći se istočnih obala Afrike, kao gelendera.

Ali da bi se stiglo sa ćuprije gore na brdo gde je Štrafta sa tramvajčićem, treba savladati visinsku razliku. Za to služi „Tunel“, saobraćajno sredstvo za koje se tvrdi da je treći najstariji i prvi najkraći metro na Svetu. To je tačno ukoliko se složimo da je to uopšte metro. Meni se čini da je prikladnije nazvati ga podzemnom uspinjačom.

Turci danas Peru zovu Bejoglu, ali je naziv Pera sačuvan u imenima hotela, kafana i institucija. Od takvih je novi privatni Muzej Pera, jedan od najlepših koje sam video. Toliko mi se dopao, da sam dvaput dolazio, ali ne samo zbog izložbe o Hipodromu. Desilo se da je u njemu bila gostujuća izložba Pikasovog ciklusa grafika koju je naručio Volar („Suite Vollard„). Pet su tematskih delova: Minotaur, Slepi Minotaur, Vajarski atelje (pun kopija antičke skulpture), Rembrant i Bataille de l’Amour. Iz prikrajka sam posmatrao buljuk đaka, fasciniranih tumačenjem pikasovih grafika od strane jednog kustosa.

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Carigrad 2Apr2010: Muzej Pere: Picasso.

Muzej Pera 31Mar2010: Picasso

Carigrad 2. apr. 2010: Muzej Pere: Picasso.

Sledeća izložba će biti Botero. Sećate se, onaj što pravi one nabrekle skulpture i takve iste ljude na slikama, kakve sam nalazio na putovanjima u Lisabon, Barselonu i Atinu, zatvarajući jedan od svojih mnogobrojnih trouglastih krugova?

Na Veliki Petak otišao sam na službu u crkvu Svetog Trojstva kod Taksima, kojoj je prisustvovao jedan vladika sedeći na prestolu.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2Apr2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Carigrad 2. apr. 2010: Sveto Trojstvo Taksimsko na Veliki Petak.

Dva dana pre toga, ušao sam u Plavu džamiju. Nisam ušao odmah. U tako velike hramove ne treba ulaziti naglo. Danima sam je gledao izdaleka, pa obilazio okolo. Razgledao turbe sultana Ahmeta Prvog, koji je prvi odustao od običaja davljenja mnogobrojne braće, kao prvog carskog gesta po sedanju na tron. Malo jezivo izgledaju postrojeni ležeći sanduci cele familije sultanove (u različitim dimenzijama, shodno rangu), a sa uspravljenim nišanima obmotanim čistim, snežnobelim čalmama.

Onda sam jednom došao samo u dvorište Sultan-Ahmetove džamije i tu dugo sedeo. Kad se pažljivo pogleda, vidi se da su sivi spoljašnji zidovi u stvari višebojni, a da su arkade sastavljene naizmenično od svetlijih i tamnijih kamenova. Uopšte, sedenje u tom dvorištu sa jednoličnim, mirnim (pravilnim) peristilom i česmom na sredini, i posmatranje svih mogućih uzburkanih, talasasto-stepenastih oblika krovova, kao da podstiče (u svakom slučaju olakšava) razmišljanje i tihi razgovor.

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30Mar2010

Sultan-Ahmetova Dzamija 30. mar. 2010.

Tek iz trećeg cuga sam ušao u džamiju. Uvek se iznenadim njenom veličinom unutra, kao da je veća nego kada se gleda spolja. A nije ni spolja mala, jer je morala da se ravna prema strašnim prethodnicama – Aja-Sofiji i Sinanovoj Sulejmaniji. Debljina stubova koji nose kupolu već je neverovatna. A i sam prostor, prekriven mekim crvenim tepisima stvara naročiti utisak prostranosti – omogućuje da se istovremeno odvijaju razni događaji – ali nudi i osećaj udobnosti. Gledao sam umorne turiste-posetioce sa kolikim olakšanjem i zadovoljstvom, pošto su s bolnih nogu skinuli cipele na ulazu, sedaju na tepih i smiruju se oslonjeni leđima na neki stub. Ostaju satima, buljeći u mamutske svetlucave polileje ili u zavodljiv kalejdoskop pločica kupole. Opuštaju se i počinju spontano da meditiraju, možda prvi put.

Sultan-Ahmetova Dzamija 31. mar. 2010.

Tako se završilo to moje putovanje u Tursku 2010. Ejvala!

23.06.2016 03:59

Davno, davno, moje prvo javljanje internetalno okupljenim Klasičarima bio je u stvari izveštaj s jednog puta u Pizu. Čak sam uz njega dao i srednjevekovni recept za naročitu pizanstvenu paštašutu. Otad sam redovno pisao izveštaje sa svojih dužih i kraćih skitanja. A odlazio sam ponovo, ili vraćao se, i u Pizu. Pre nekoliko godina bio sam za pojas zadenuo. Ne skitanja, nego ta pisanja za Klasičare. Računajući da su se dosad dovoljno odmorili, reših da se ponovo oglasim posle nedavnog povratka iz Monpeljea. Apetit su mi dodatno otvorile i dve nove knjige klasičara Milana Bunjevca, koje sam pročitao u avionima tamo i natrag (a bilo ih je pet, tih aviona), a naročito jedna (knjiga) koja se zove „Jubilej i ostalo“ (Beograd 2015: Svet knjige). Takve avionske knjige uvek utiču na ono što pišem o svojim putovanjima. Kao i knjige uopšte.

Neću međutim pisati o prizorima monpeljeranskim i uobičajenim putnim zgodama. Želim da podelim jedno posebno raspoloženje kakva mi se sve češće javljaju, uz neku vrstu radosti, bezmalo strasti koju osetim kad mi se neki trenuci ili utisci, čak i misli, uostalom i pojedini predmeti ili slike, mirisi i ukusi, ponove na sasvim drugom mestu od prethodnog. Naročito volim kad se to desi neočekivano. Kao da se zatvori neki obruč i postane mi siguran oslonac i potpora. Verujem da mnogi poznaju taj osećaj.

Kako da vam objasnim koji sve filmovi počnu da mi se odmotavaju, kakvi zvuci zabruje kad ponekad u sred Beograda, u Miročkoj, ispred ogledala stavim na glavu pakol iz Avganistana udaljenog nekoliko decenija i isto toliko hiljada kilometara, a kupljen je pre desetak godina u carigradskoj čaršiji, bezmalo hiljadu kilometara dalekoj.

Isto tako volim da na ista mesta odlazim u većim vremenskim razmacima, pa da se događaja ne samo sećam kao uspomene, nego da ponovo živim ono što je samo naizgled prošlost. Mislim da se to zove preživanje, bar u zoologiji. Ja sam dakle jedan strasni preživar, a možda ni vi ostali niste daleko. U stanju sam da isplaniram takav ponovljeni pokušaj putovanja u ista daleka mesta. Možda se sećate mog Poslednjeg Ticijanovog poljupca iz Beluna 2007, koji samo o tome pripoveda.

Ali, evo priče iz Monpeljea, koja naravno ne počinje u Monpeljeu. Početak je u Mesolongiji, na obali Korintskog zaliva, u tamošnjem Svetom gradu – spomen-groblju, na kome se nalazi grob mog pretka Marka Bocarisa, o čemu sam vam pisao 2006. A u tom se izveštaju kaže kako na grobu nema spomenika odnosno portreta Marka Bocarisa. Ne, tamo je jedno remek-delo Davida Anžerskog: Kori Tis Ellados u belom mermeru – „jedna sitna, mršava, ali strašno ljupka devojčica u prirodnoj veličini. U neobičnoj je pozi, kao da se pridigla iz ležećeg položaja posle plakanja na grobu, a prstom pokazuje na ime Markovo uklesano u gornji deo kamenog sarkofaga“.

Pišući svojevremeno o toj svojoj uzbudljivoj poseti grobu svog pretka, našao sam na internetu (i okačio) fotografiju monumentalne Liparinijeve slike „Smrt Marka Bocarisa“ iz Muzeja Sartorio u Trstu. Zamislio sam da još jednom odem u Trst iz više razloga, između ostalih, da vidim tu sliku i da večeram u ozloglašenom restoranu Pepenero-pepebianco.

Nisam od tada još otišao do Trsta (a tu mi je), nego sam se 2012. obreo u Pragu na dve nedelje. Gore na Gradu, hodajući iz sale u salu Galerije slika, odjednom se skamenih, stadoh kao ukopan. Sasvim neočekivano i neznajući da je tamo, našao sam se pred istom onom (skoro istom) slikom Ludovika Liparinija, koju sam znao samo sa fotografije: To je zapravo druga (i po mom mišljenju bolja nego tršćanska) od njegove tri verzije teme Bocarisove smrti (detalj je postavljen kao naslovna slika).

Prag je od onih mesta koja i inače podstiču kontemplacije, maštanja o istorijskim krugovima, prstenovima i lavirintima, s tim što me je usred njih ovaj slučaj, svojom savršenom slučajnošću, neposredno uveo. U tom trenutku, bilo je potpuno svejedno što sam došao iz Beograda, što se nalazim u Pragu i što slika pred kojom stojim prikazuje davni prizor događaja iz daleke Kalavrisije. Ne znam da li me razumete. Sva ta mesta i različita vremena bila su najednom stopljena. I svako od toga i to sve zajedno me se lično ticalo.

Četiri godine posle Praga (4–6 godina je po svoj prilici moj ritam za ovakve avanture spajanja obruča), pre tri nedelje, zabasao sam u Monpelje i otišao u Fabrov muzej. Nemajući pojma šta me tamo čeka. A tamo, tačno 1000 km od Praga, 1300 km od Beograda i 1500 km od Mesolongije, u jednoj od sala, u niskoj vitrini – blistalo je Grčko devojče, umanjena bronzana verzija („redukcija“) Davida Anžerskog za nadgrobni spomenik poginulom Marku Bocarisu (slikano kroz staklo vitrine, pa zato moj aparat nije mogao dobro da „uoštri“).

Šta li me čeka 2020. ili 2022, ako budem dovoljno daleko odavde.

Dobro je što nisam tada znao ni kakva me nova iskustva čekaju na posle pet godina ponovljenom putovanju u Palermo. Da sam znao, možda bih ih propustio.

Saturday, August 22, 2006 8:10 PM

m i nepoznatim umetnicima koji su s njima imali punu slobodu da rade šta hoće. Do septembra će biti na najprometnijim mestima u Atini, a onda će se aukcijski prodavati muzejima, galerijama i komegod. Svakom ko poželi malanu kravu.

Mnogo je bilo zanimljivih izložaba ovog leta u Atini. Jedna mala a čudesna [opet bankarski sponzorisana] u Novom krilu Kikladskog muzeja – Karavađo i Karavađisti [„Caravaggio e Seicento”]! Da se smrzneš. S vrlo dobrom multimedijalnom studijom o Karavađu „Un genio in fuga” [bio je ubica i begunac do kraja kratkog života].

Istovremeno je u istoj kući bila i neobična pretenciozna izložba „Oblikovanje početka”, o paralelama [ponekad nešto nategnutim] morfologije arhaičnih (uključujući i arhajsku) umetnosti i savremene, čak i primenjene umetnosti i industrijskog dizajna. Pikaso, Henri Mur, Matis [viseće trake], Đakometi, Brankuzi, Derain, neki za koje nisam čuo… Na večnu temu spirale, bila je izložena moderna porcelanska činija za masline sa žljebom u vidu puža. Čim sam izašao, kupio sam jednu takvu u radnji u Hermesovoj ulici. Za početak oblikovanja. Kupio ekstra i malecku čašicu za koštice od maslinaka.

Ali mi je glavna egzibicija bio opet Botero, sad kao slikar, u Nacionalnoj galeriji, koja je i sama vredna posete. Pošao sam privučen idejom da ću videti njegovu Mona Lizu iz 1977, koju sam, po reprodukciji, smatrao karikaturom [ogromna detinja naduvana glava na malom telu i s tankim ručicama, potseća na MiraM]. Nije bila izložena, ali je bilo parodiranja drugih poznatih slika.

Dotle sam mislio da je suština u njegovim smirenim, ravnodušnim, beskonfliktnim divovskim skulpturama. Ništa od toga na slikama! Potpuno sam promašio! Ako su mu na slikama figure i mirne, to je zato što će se u sledećem trenutku nešto desiti, nešto strašno, kao let žene preko ograde balkona, ili će, kao na mojoj omiljenoj, bik i banderiljero potrčati jedan prema drugom, svaki iz svoje diagonalno odvojene i suprotno osvetljene polovine platna. U najboljem slučaju, žene i muškarci na Boterovim slikama nadaju se da će se konačno nešto desiti u provincijskoj svakodnevnici koju ne mogu da izmene. I dalje su im lica opuštena, a ako imaju grimasu [žena koja plače], ona je neprirodna [iskežena usta]. Kao naročiti, političko-protestni dodatak, čitava jedna prostorija Galerije bila je prepuna slika torture iz američkog zatvora Abu Graib u Iraku. Krv, batine, zubati psi pušteni na gole muškarce s brushalterima…

A sad vest o nečem sasvim drukčijem. Ima nekoliko godina kako žudim za jednim atinskim predmetom – srebrnom tetradrahmom iz zlatnog doba, onom na čijem je reversu sova kukumavka [Athene noctua]. Kao što već znate, nikako da je nabavim.

Odustao sam od originala i opredelio se za kopiju sa sertifikatom. Nisam nikakav kolekcionar, nisam ni numizmatičar. Jednostavno želim taj predmet koji mi se dopada iz raznih razloga. Ali sve se zaverilo da ga ne dobijem. To je jako tražena stvar, pa valjda je politika da se i ne rade velike serije replika, da im se ne bi oborila cena. Kad god sam bio u Atini, tražio samo u Numizmatičkom muzeju, a i u Arheološkom, i uvek je bio isti odgovor: imali smo do malo pre, nestalo nam je, naručili smo, ne znamo kada će stići, evo vam telefon da pitate, a možete naručiti i preko našeg sajta, itd. Ove godine sam prosto osećao da ću je kupiti, i samouvereno sam krenuo ka Numizmatičkom muzeju. Bio sam poražen kad sam dobio poznati odgovor. Međutim, nisam hteo lako da odustanem.

U istoj ulici je agencija za izdavanje sertifikata za replike. Odem tamo i u kancelariji u prizemlju nađem ljubaznu mladu ženu koja najradije posvećuje pažnju svojoj spoljašnjosti. I ona prodaje te kopije, ali je i njoj nestalo, naručila je, mogu da pogledam katalog pa da izaberem nešto drugo. Imaju i komplet od četiri drahme u različitim apoenima, od kojih je jedna ona moja, ali je cena četiri puta veća. Najljubaznije se ponudila da telefonom proveri kod nekoliko drugih distributera – ali mi je posle toga sa žaljenjem saopštila da ni oni više nemaju. Na moje pitanje da li bi mi izvadila iz kompleta onu jednu, a da posle, kad joj stignu, zameni novom, reče da misli da je to nemoguće, ali da će da telefonom pita svog pretpostavljenog, jer ona radi ovde tek nekoliko meseci.

Naravno da je pretpostavljeni rekao da ne može. Tada Olja, koja je bila sa mnom, dođe na sjajnu ideju da izađe iz kancelarije da bi popušila cigaretu, a ja službenici agencije obnovim i dopunim obrazloženje prednosti rešenja sa vađenjem jedne tetradrahme iz kompleta u pleksiglasu. Na kraju izrazih nadu da će ona ponovo telefonirati šefu i rekoh: da sam ja slučajno njen šef, teško da bih mogao ista da joj odbijem. Odmah se mašila za telefon i, čini mi se, znatno tišim glasom iscvrkutala se u šefovo uvce. Posle dva minuta, došao je šef lično i svojeručno mi bez reči izvadio tetradrahmu iz kompleta.

Kako je to divna para! Teška [20 grama srebra], divno se ugnezdi na dlanu [konkavna joj je kruna, gde je Atina pod šlemom], san snova… Kad je Olja opet ušla, nije mogla da veruje u preokret.

Onda je došlo vreme etapnog opraštanja od atinskih prijatelja, od Atine i od Grčke. Večera na vrhu jednog hotela u bulevaru Singru sa mladim Albandakijevima, s kojima smo se sprijateljili tokom dugogodišnjih poslovnih odnosa preko Prirodnjačkog muzeja. Od njih i njihovih roditelja kupovali smo predmete od plemenitog kamena za Bazar prirode u Galeriji na Kalemegdanu. Ne samo da su oni bili prijatno društvo, i da je večera bila izvrsna, nego je pogled na Atinu odande bio basnoslovan, kako u suton, tako i noću.

U povratku sam, vozeći na Sever, svratio na obavezne lokumades u Kamenoj Vurli. Jedna ogromna plaža naspram gornjeg kraja beskrajno dugačkog ostrva Evije, opervažena je špalirom taverni i kafea. Specijalitet su lokumades, loptasti uštipci zlatne hrskave opne, vrući, preliveni medom, sa sladoledom. Nemoj da bi neko prošao pored Kamene V kao pored turskog groblja. Poslednje zaustavljanje ispod Olimpa u Platamonu, za oproštajno doiskupavanje u toplom moru.

Požar koji me je ispratio kod Soluna nema nikakvu simboliku – nista nisam spalio za sobom.

October 23, 2001, 11:35:53 PM

Pošto je Avganistan ove godine postao najpominjanija zemlja, i otkako se njegovom sadašnjošću, prošlošću i budućnošću bave zvani i nezvani, a budući da mi još nije osporena licenca stalnog izveštača na temu “šta se jede i pije tamo daleko”, reših da vam, uprkos svim bombama, opišem kabulski pilav, i još ponešto što uz njega ide ili ne ide, a što sam video ili čuo lutajući Avganistanom uzduž i popreko tokom dva i po meseca, daleke 1972. Ako se neko bude brinuo da su informacije bajate, neka ima u vidu da se za ovih skoro trideset godina malo stvari tamo promenilo, jer su avganske vođe budućnost svoje zemlje gledale pretežno u retrovizoru.

Retrovizori su uopšte opsesija Avganaca. Vozači pustinjskih šarenih kamiona, koji su jedino dugoprugaško transportno sredstvo (Avganistan nema nijednog metra železničke pruge, niti ga je ikad imao), stave po desetak ogledala sa svake strane i u kabinu. Sva su nameštena tako da vozač može da posmatra svoje obožavano bradato lice iz bezbroj uglova. Jedino što ne može da vidi, to je ono što se nalazi pored i iza kamiona, a pošto ne skida pogled sa ogledala, nema pojma ni šta je ispred njega. To ga obično i ne interesuje, dok stotinama kilometara vozi kroz pustu pustinju. Isto je i sa autobusima. Čak i na guvernalima bicikala Avganci imaju po dva ogromna retrovizora (dostojna starih Ansaldovih trolejbusa), naštelovana tako da biciklista u svakom trenutku može da vidi svoje lice u oba poluprofila!

Čim Avganac siđe s bicikla ili uopšte, kad ima nekoliko minuta slobodnog vremena, odmah vadi iz džepa košulje (do kolena) malu okruglu limenu kutiju išaranu cvetićima i sa poklopcem na kome je ogledalce. U njemu on pažljivo razgleda svoje oči ili zube koji su mu takođe strašno zanimljivi. Onda otvara kutijicu i sa tri prsta uzima malo nažvara i zadovoljno ga stavlja pod jezik. Nažvar je sitno seckan zeleni duvan ponekad pomešan sa nekom psihoaktivnom travkom (po nekima je to kana, a po drugima nešto iz roda Ephedra). Radi ukusa i arome, dodaju se klekinje ili limeta. Posle desetak minuta pljune se nažvar. Stavljen pod jezik, nažvar prvo peče, a zatim stvara kratkotrajnu blagu opijenost ili ošamućenost koja se brzo završava izbistravanjem glave i osećajem odmorenosti i olakšanja.  Nažvar je u stvari sličan burmutu.

Kad bismo međutim imali neki jako jako veliki istorijski retrovizor, našli bismo zapanjujuće mnogo slika i odraza klasične kulture i umetnosti u toj danas tako talibanskoj zemlji. Zato ne dajte da vas prevare šatori, kuće od ćerpiča i i danas anahroni kostimi. Afganistan je ne samo zemlja gde je govorio (i umro) Zaratustra, nego su tamo i vekovima cvetale dve Aleksandrije (Herat = Arijanska Aleksandrija i Kandahar = Arahozijska ili Gandarska Aleksandrija). Tamo je nastala fantastična helenističko-budistička hibridna kultura (tzv greko-budizam, budistički hramovi sa korintskim stubovima i natpisima na nepoznatim jezicima pisanim grčkim slovima). Do juče, dok ih Talibani nisu razlupali, u Bamijanu su bile najveće Bude na Svetu. Herat, Kabul, Balk, Gor, Gazni, a i drugi gradovi za koje niste još čuli jer još nisu bombardovani, bili su velelepne prestonice i stecišta pesnika, umetnika, arhitekata, mislilaca i govornika.

I pored neprestanih razaranja, još uvek je ogroman broj spomenika u Afganistanu, a tek je samo mali broj otkopan. Bolje da vam ne pričam šta sam sve 1972. još nalazio po bazarima Herata, Kandahara, Kabula, Džalalabada, Mazarišarifa, Majmane… Neki od motiva pretrajavali su hiljadu godina, pa sam ih nalazio na divnoj i relativno čuvenoj keramici koja se pravila u Istalifu, selu ili varošici severno od Kabula, gde se vide potpuno paganske figuracije (npr tirkizni pticoglavi konjanik), koje Islam inače ne trpi. Nisam mogao da odolim ni sasvim savremenim motivima: kupio sam i jedan smeđe glazirani tanjir sa nevešto (naivno) pretstavljenom viljuškom i kašikom. Sad je u Londonu, na Mil Hilu. Vic je u tome, što Avganci zapravo tradicionalno i ne upotrebljavaju escajg. Drugi, uobičajeno tirkizni Istalifski tanjir ili plitka činija, sačuvan je u jednoj kući na Karaburmi.

Zato kabulski i svaki drugi pilav (kaže se palao i nema veze s piletom nego s pirinčem) mora da bude malo lepljiv, jer se jede s četiri prsta desne ruke, tako što se vešto napravi grudvica i strpa u usta. Nikako ne levom, jer je leva ruka nečista i služi za obredno intimno pranje. Bio sam jednom u evropskom ženskom društvu koje se služilo obema rukama, na užas okolnih dostojanstvenih bradatih Tadžika, kojima je preseo ručak. Leva ruka apsolutno miruje za vreme obeda i najbolje ju je držati spuštenu sa strane. Jede se takođe vrlo neudobno, na podu (na ćilimu). U Evropi, poslednji put sam tako jeo 1988. na jednoj tradicionalnoj goranskoj svadbi u Restelici, sa istim neprijatnostima koje je izazvao ženski deo zvanica, tom prilikom oslovljavanih u muškom rodu, da bi uopšte mogle da sednu za sofru sa muškarcima.

Palao je obojeni pirinač, obično šafranom, ređe spanaćem. Klot, nebojeni pilav se zove chelao (“ćelav pilav”). Kabuli palao je žut (od šafrana), sa suvim grožđem, štapićima šargarepe, a u finijim verzijama i sa semenjem pinije i mentom (možda i sa još nekim neidentifikovanim začinima i travkama). Odličan je i kada mu se doda malo jezgra od bundevinih semenki (golica). Zamašćen je (kao i sva druga tamošnja hrana) ovčijim lojem. Avganske ovce daju po desetak i više kila loja koji im se nakuplja oko korena repa (poznate pustinjske debeloguze ovce). Uz palao se služi korma, neka vrsta ovčijeg ili kozijeg gulaša od lošijih komada mesa. Obično se servira skrivena (zatrpana) pirinčem.

Međutim, i 1972. mi se dešavalo da dođem u selo ili varošicu i da ne mogu da dobijem ništa od hrane. Čak ni nan – ovalnu tanku lepinju koja se peče tako što se zalepi na unutrašnju stranu lončaste peći ili obične rupe u zemlji. Hrana se najteže nalazila kada bih stizao pošto je prošla vojska koja je krenula da umiri pobunjenike, ili su kroz selo prošli sami pobunjenici. I u ono vreme je stizala humanitarna pomoć, koja se odmah prodavala na pijaci. Dva i po meseca sam najčešće jeo američki buter od kikirikija i neke ruske prevelike konzerve haringi.

Van velikih gradova i nema restorana u našem smislu reči, već su umesto njih čajhane. U njima, na otvorenom ćepenku dominiraju dva monumentalna objekta: crn ogroman kazan (kotao, aranija) na vatri, u kome se kuva palao, i džinovski bakarno-mesingani samovar sa vrijućom vodom za čaj. Možete obično da birate: chaj sija = crni, i chaj sabz (ili saus) = zeleni. Zeleni je odvratan [to nije onaj zeleni sa Bliskog Istoka, odn. Severne Afrike, niti sa Dalekog Istoka, kineski!]. Servirao se u malim kineskim čajnicima i sipao u čašu (2dl) od nesalomivog stakla, made in France. U Džalalabadu su mi dali nešto što se zove kava. Bio je to zeleni čaj sa kardamonom!

Alkoholno piće je bilo zabranjeno i pre Talibana, ali su stranci mogli da ga dobiju u većim hotelima u Kabulu. U apotekama nije mogao da se nađe etilalkohol (da ga ne bi pili), već sam, za potrebe konzervacije zooloških uzoraka, uspevao da kupim samo otrovni metilalkohol – obojen u zeleno!

Pogrešno se misli da su Talibani uveli islamski fundamentalizam u Avganistan. I za vreme Šaha (koji je bio ujedno i verski poglavar) vladao je šarijatski zakon, bez obzira što je pod pritiskom svojih zaštitnika Kralj uvodio mere koje vode ka izvesnoj toleranciji. Npr dozvoljavao je nekim službenicama i učiteljicama da se kreću bez čadora (čadrija, burke). Uostalom, kada dolazite sa Zapada, prvo mesto na granici je Islam Kala (Tvrđava Islama). Godine 1972, tamo je na velikoj tabli na više jezika bio spisak prestupa koji se kažnjavaju smrću. Na prvom mestu je bilo propagiranje druge vere.

Avganci su uopšte jako religiozni i to samo po sebi nije ni naročito dobro ni sasvim loše. Njihov fundamentalizam postaje zaista problematičan onda kada dođe u sukob s drugim agresivnim fundamentalizmom – totalnom zapadnjačkom liberalističkom isključivošću. Ne želim nikome da objašnjavam Avgance u ovom sukobu s Amerikancima, ali treba znati da ogromna većina tamošnjih stanovnika (bar 26.9 od 27 miliona) nema nikakvo obrazovanje osim verskog, odnosno znaju samo ono što čuju od mula, tako da jedino mule imaju uticaj na narod, u svakom slučaju mnogo veći od bilo koje vlasti. Narod im slepo veruje, po tome se vlada i ne može da zamisli neki drukčiji poredak stvari, jer i nema drugih informacija.

Takvom narodu, neukom i nepismenom, a oduvek izloženom patnjama, i ne sme se bez prethodne masovne edukacije, samo tako oduzeti ono na čemu se zasniva njihov svet. Zato je njima, gotovo po prirodi stvari, sve što dolazi iz Belog Sveta – strano, tuđe, neprijatno i neprijateljsko. I obično su u pravu. To što ih mi ne razumemo kada dođemo tamo, govori o našoj sposobnosti shvatanja drukčijeg. I zato tamo slabo prolaze okupatori ili nametnute vlasti.

Ja sam doduše pokušavao da ih razumem, ali je ta moja plemenita namera bila prečesto saplitana i izlagana vrlo teškim ispitima. Pre nego što stignete da pokažete svoje najljubaznije lice, u njega možete dobiti kamen, grumen zemlje, suvi ljudski izmet ili svežu kamilju balegu, hitnutu nejakom ručicom nekog iz bulumente malodobnih lokalnih davida, uz pogrde i večito ruganje “Mistar Kačalu, Mistar Kačalu” (u prevodu Mister Krompir, što među manguparijom izaziva delirijum oduševljenja). U sledećm trenutku, ista ta dečurlija vas opkoli moljakajući bakšiš, bakšiš, gurajući vam ruke u džepove i torbe u nekoj vrsti karitativne samoposluge. Nikakvu violenciju ne smete pokazati, jer će se odmah stvoriti bar dvadeset odraslih zaštitnika nejači.

Može vam se desiti i mnoga druga neprijatnost, pogotovo ako ste navikli da ste kao stranac a priori zaštićeni. Obrnuto je. Zato što ste stranac i nevernik, svako vas može i sme oštetiti. Zapravo, kao neverniku, vaša duša je već izgubljena, vama je Pakao zagarantovan. Uputiti vas tamo što pre, takoreći je bogougodno delo.

Avganci su danas ponovo u nevolji. Gladni su, bosi, napušteni, padaju bombe po njima, a oni veruju da ih to samo Bog i Satana i dalje iskušavaju, a da će se sve srediti ako ostanu dosledni, i ako i ovo otrpe. Mora im se priznati da su sjajno trenirani. Poslednjih nekoliko hiljada godina im se gotovo ništa drugo i ne dešava. Za nomade ili Kuče (= “Oni koji odlaze”, i pazi: isto kao montenegrinski Kuči) život pod šatorima je nešto normalno, a njih je bar nekoliko miliona i oni su najpokretljiviji na izbeglištvo.

U mnogim selima su drugi milioni ljudi koji lako kreću, a takođe nemaju za čim da žale, jer zemlja koju obrađuju i na kojoj žive nije njihova. A svuda po gradovima je još par miliona ljudi bez ikakve imovine, prava i porodice, parija nedodirljivih. Od ostalih mnogo je pečalbara, takođe pokretljivih, kuferaša i trbuhomzakruhaša. Kada tome dodamo lutajuće mule, malange i mistike, švercere i hajduke, dobijamo sliku jedne neverovatno flotantne populacije, koja je i preživela sve strahote jer se ponašala uvek kao rasuta živa, čije je kapljice nemoguće ukrotiti – čas se rasprše, čas se ponovo spajaju. Pomislite da ih nema, a oni se u sledećem trenutku pojave kao plima.

A ja vas pozdravljam, na svim stranama i meridijanima, po svim vasim kućama i stanovima.

13.10.2007 20:23

Treba malo i o crkvama u Pizi, kada ih je već toliko. Kanda je, u vreme kada je osim ratovanja građenje crkava bilo najvažniji oblik kolektivnog i ličnog nadmetanja elita, pizanski stil postigao jedan naročito skladan efekat, kakav izgleda da je u ta vremena malo gde drugde ostvaren. To sam sve nekako naslućivao, a evo kako sam, sticajem okolnosti to osetio na svojoj naježenoj koži.

Ali moram prvo da počnem od trave. Pjaca Del Duomo, na kojoj su sva četiri velelepna pizanska sakralna zdanja, nije uredno popločana, kao svaka druga pristojna pjaca i pjaceta, pa čak nije ni asfaltirana i betonirana kao pjacali. Ne, tamo raste trava, ne baš engleska, ali zelena i donekle negovana, i po njoj se izležavaju severnjački turisti isto kao na svojim grinovima oko škriljastih zavičajnih parohijskih crkava. Kada sam pre nekoliko godina prvi put video tu travu, pomislio sam kako je to lepo i kako je to pogrešno, ne pripada Mediteranu. Proverio sam čituckajući da to nije nekakva novokomponovana trava, za dopast’ se fureštima. Ne, nije, travu na Poljančetu Čudesa pominju opisivači već vekovima. Možda je trava zato što je tamo uvek bilo groblje. I u vreme Rimljana, i Etruraca i Indijanaca. Čak su Krstaši dovozili pune galije svete zemlje sa Golgote, pa ta trava raste na jednoj naročitoj podlozi. Verovalo se da sveta zemlja ima sposobnost instant-maceracije – za 24 sata u grobu od preminulog ostanu samo čiste, bele i sortirane kosti. Ali osećao sam da ima još nešto s tom travom.

Sticajem okolnosti jedne sam se noći kasno vraćao u hotel, a put me je vodio pravo preko Poljančeta, kojim sam inače po danu već prošao mnogo puta. Nije bilo žive duše na ogromnom prostoru sa spomenicima, iako je u podne kao u mravinjaku. Bio sam jedini. Gledao sam u Katedralu, i tada sam prepoznao to majstorstvo pizanskih arhitekata i njihovih današnjih naslednika: velika crkva bila je osvetljena, ali ne jakim reflektorima, nego nežno polivena mesečinom. Veštačkom doduše, električnom, difuznom mesečinom. Svu suvišnu svetlost upijala je trava.

Odjednom sam video da se ono, što je po danu bila dletima klesana stamena crkva od blistavog mermera, spremna da odoleva, ili kao od alabastera rezbarena kruta a lepotom nametljiva katedrala, tokom noći pretvorilo u srebrnu lađu sa umotanim veslima, skoro meku, bez oštrih ivica i jakih senki. Kao da je doletela, ili kao da je rukom pažljivo spuštena u meku travu koja nečujno zapljuskuje njene bokove. Tvrdi pojedinačni arhitektonski detalji su nestali u slivanju crkve u jedno gipko, vilinski sivo telo koje ne računa ni na kakav otpor. Trava je tome dodala tišinu.

Mogao bih da se kladim da su arhitekte imale na umu taj noćni efekat kada su smišljale Duomo i sve okolo njega.

Možda je želja, da održe tu meru i ravnotežu između dana i noći, jave i sna, vodila velike Pizan[c]e dok su pažljivo dodavali na svoje romaničke crkve, i u njih, nakit, figure i dekoracije gotske prekoalpske mode, pazeći da se ne naruši početna elegancija. Gledajući Duomo, a još više Baptisterijum, ne biste odmah prepoznali da nisu građeni po jedinstvenom projektu, teško da biste uočili revolucionarne promene koje je donela smena dva velika stila, a verovatno da vam ne bi palo na pamet da su građeni i dograđivani vekovima. Pizanske crkve i druge zgrade dovršavane ili dorađivane u gotiki nisu onako bodljikave [sem džepne crkve Gospe od Trna]. I nikad u Pizi gotika nije pojela zidove, pa možda zahvaljujući i tome ima onako čudesnih monumentalnih gotskih fresaka u Kamposantu.

Pisa: Lungarno Gambacorti: St. Maria della Spina 10 Sept 2007

Pisa: Santa Maria della Spina 10 Sept 2007

Pisa: Santa Maria della Spina 10 Sept 2007

Pisa: Santa Maria della Spina 10. sept. 2007.

Slobodno, meraklijsko, ali odmereno dodavanje tuđih ideja, pozjmljenih elemenata i čitavih gotovih struktura „koje su nam se dopale kod drugih”, vidi se kao odlika pizanskih crkava već od početaka, od XI veka. Na fasadama mnogih starih crkava u Pizi stoje konkavni okrugli ukrasi u kojima su ili su bile keramičke činije i tanjiri kupljene ili otete od Arapa na Siciliji, u Severnoj Africi, ili drugde na Krstaškim pohodima. Zamislite ozbiljnu crkvu spolja izlepljenu kuhinjskim posuđem! U Muzeju Sv. Matije je vrlo lepa zbirka takvog srednjevekovnog islamskog posuđa sa crkava, ali i pizanske keramike čija je lokalna proizvodnja i krenula pod uplivom orijentalne.

Na zadnjem kraju slemena Duoma, na timpanonu iznad apside, na stubiću sa jonskim kapitelom, prkosno stoji bronzani grifon s petlovsko-orlujskom glavom i ispršenim, dobro uhranjenim telom krilatog recimo bika (šape su mu nekako kučeće). Kao svakom pevcu, pogled mu je usmeren ka istoku, ka izlazećem suncu. Rađen je negde u Iranu ili Severnoj Africi, a donešen najverovatnije kao ratni plen, možda iz balearske ekspedicije Pizanaca, a nije isključeno i da je poklon nekog orijentalskog princa. Svejedno, imponuje samouverenost graditelja koji se usudio da nad najsvetijim mestom hrišćanskog hrama, u XI ili XII veku postavi nekršteno zvere sa sve prorokovim zapisom na boku. To je mogao samo onaj ko je toliko čvrst u veri da se o tome ni ne postavljaju pitanja.

To što sada stoji na Duomu, nije originalni grifon nego njegov dvojnik, lažnjak. U svakom od ratova, nalazio bi se u Pizi poneki izvrsni strelac koji je svoje oštro oko, sigurnu ruku i pušku koja nikad ne izda, proveravao na izazivački napenaljenom volokokotu. Za svaki slučaj, original je sklonjen u Muzej umetničkih dela iz Katedrale, sa nezaceljenim prostrelnim i ustrelnim ranama.

Čini mi se da sam se nekako najzadovoljnije osećao prilikom boravka u Kamposantu, toj čudnoj grobljegaleriji, možda najstarijem modernom muzeju na svetu. Potpuna, ali suštinska odvojenost od prostora ostalog sveta i potiranje važnosti bilo kog i kakvog trenutka, pruža zarobljavajući osećaj oslobađanja, pa je iz Kamposanta vrlo tesko izaći. Kad god se posetioci približe izlazu, tamo se na raznim jezicima začuje „’Aj’mo da obiđemo još jedanput”.

Kada sam prošlog puta bio tamo, restauracija je bila u toku. Konzervatori su predano radili svoj posao, a na zidovima su bile izbledele freske teško vidljivih detalja.

Camposanto 2001. pre dovršene restauracije

Nije bila gotova restauracija čuvenih fresaka, od kojih me je najviše zanimao naravno Trijumf Smrti. Gomila starih, siromašnih, bednih i bolesnih, neuspešno pokušava da privuće pažnju Smrti (čiji  je prikaz uzaludno izbrisan), pokazujući čak i papirna uverenja i spiskove po kojima su oni sad na redu (u desnom donjem uglu levog dela). A Smrt ih ne brenuje nego se ustremila na grupe lepih, mladih, zdravih i bogatih (levo u levom delu i desno u desnom). Najjače što sam od slika u Pizi video.

Kamposanto „neguje tradiciju” sahranjivanja u rasponu od dvadesetak vekova. Među najmlađim grobnicama ima i onih sa vrlo plotskim motivima. Takav je sarkofag Oktavijana Fabricija Mosotija, jednog od velikih talijanskih fizičara, koji je zivot proveo u Argentini kao politički emigrant, a pod stare dane se vratio u Italiju i čak ratovao za njenu slobodu i ujedinjenje. Međutim, odaliska nalakćena na naučne knjige, rad Đovanija Diprea, eksplicitnom senzualnošću može samo da odvuče misli od uspomene na slavnog pokojnika. Možda ipak može da doprinese popularnosti fizike među mladim muškim istraživačima prirodnih sila i studentima.

Piza: Kamposanto: nadgrobni spomenik prof. Oktavijana Fabricija Mosotija (1791-1863) od Ðovanija Diprea,11 Sept 2007

Piza: Kamposanto: nadgrobni spomenik prof. Oktavijana Fabricija Mosotija (1791-1863) 11 Sept 2007

Piza: Kamposanto: nadgrobni spomenik prof. Oktavijana Fabricija Mosotija (1791-1863) od Ðovanija Diprea, 11 Sept 2007

Piza: Kamposanto: nadgrobni spomenik prof. Oktavijana Fabricija Mosotija (1791-1863) od Ðovanija Diprea, 11. sept. 2007.

A studenata je puna Piza, iako se oni noću, radnim danima gotovo i da ne vide. Tek u petak uveče, počinju da se okupljaju oko Garibaldijevog trga, nedaleko od Sveučilišta Sapienza. Onde se tek vidi koliko je Piza veliki univerzitetski centar. A i na skoro svakoj imalo većoj palati u Pizi stoji tabla koja počinje sa „Istituto di…”, „Centro di studi…”, „Scuola superiore…”, „Dipartimento di…” itd.

Studentstvo talijanskih visokih škola je tradicionalno anarhističko, što se vidi po novim grafitima, počev od bezazlenih ili čak privlačnih kao „Spalite banke” (Fuoco alle banche), do zazlenih poput ove: „Ne tražim kuće vaše, ne želim posao vaš, ne trebaju mi kola vaša, ja hoću – vas!“

Piza, sa vrha Krive kule: Piazza del Duomo, 11 Sept 2007