Ako se piše Doderlein, kako se izgovara? Da je to nemačko prezime Döderlein, čitalo bi se kao Dederlajin. Međutim, Pjetro Doderlejin je bio Dubrovčanin iz Palerma, sin francuskog oficira Luja/Luiđija i gosparke Katarine Giorgi-Đurđević, čija slavna patricijska porodica po jednima vuče korene iz Rima, a po drugima je iz Kotora. Shodno tome, Pjetro Doderlejin ima izgleda i da ispadne ili “sin Hrvatskog naroda”, ili Srbin katoličke vere. Dok sam tako razmišljao u krcatom avionu za Palermo, kroz glavu mi je odzvanjao i vojnovićevski povik „Frančezi dohodu!“ koji je najavio kraj Republike Svetog Vlaha.
Ponovo uzeh knjigu koju sam otoič prekinuo da čitam i spustio u krilo, pazeći da nadole budu okrenute korice sa slikom gole žene. Nisam naime želeo da imam potrebu da saputnicima objašnjavam o kakvoj se knjizi radi. Iza izazovnog naslova knjige “Rubin u njenom pupku” ne krije se petparački roman. Ne, to je istorijska drama iz pera ne-beznačajnog pisca Barija Ansvorta (Laguna 2008), zabavna skoro kao kriminalistički roman.
Da bi se razumelo zašto sam baš tu knjigu izabrao za put na Siciliju, treba reći da se radnja romana dešava u Palermu XII veka a da glavni junak već u prvoj glavi polazi u nabavku malih belih čaplji (Egretta garzetta) za dvorsku menažeriju normanskog kralja Ruđera Drugog od Sicilije. A moja najuža specijalnost je baš ornitologija. U stvari, čaplje su bile namenjene dvorskom lovu sa sokolima.
Na jednom ranijem putovanju nosio sam knjigu istog žanra “Soko od Palerma” Marije Bordin (Laguna 2008), o nasledniku sicilijanskog kraljevskog prestola, caru Frederiku ili Federiku ili Fridrihu Drugom Hoenštaufenu (1194–1250). On je bio sin ćerke Ruđera Drugog i jedan od najmarkantnijih vladara svog vremena. Posle silnih vojnih uspeha nazvali su ga Stupor Mundi (Svetsko Čudo).
Eto kakvim sam izborom lake lektire pokušavao da se prebacim u srednjevekovnu atmosferu i oslobodim se slika Sicilije iz “Kuma”, “Ćinema Paradizo” i “Geparda”, sve pripremajući se za Muzej Doderlejin. Nisam tada ni slutio da ću se nekoliko godina docnije, u neposrednoj blizini „Doderlejina“ u Palermu suočiti s jednim sasvim osobenim Gepardom, i još koječim. A “gola ženska” sa naslovne strane putne knjige reprodukcija je jednog od najpoznatijih i najerotičnijih aktova, čuvene Engrove Velike odaliske (1814) iz Luvra, na kojoj se zapravo ništa ne vidi, čak ni pupak.
E pa taj Car Frederik (Fredericus, Federico, Fridrich), pisac je prvog ornitološkog dela, najranije knjige specijalno o pticama, i napisao ju je nešto pre 1248. Knjiga se zove “O veštini lova pomoću ptica (De Arte Venandi cum Avibus)”, ali je mnogo više od sokolarskog priručnika, jer se bavi i pticama uopšte, ne samo na osnovi prethodnih izvora, već i sopstvenih posmatranja i eksperimentisanja.
Frederik je znao Aristotelove zoološke rasprave (Περὶ τὰ Ζῷα Ἱστορίαι), verovatno u latinskoj verziji (Historia Animalium), jer je grčki naučio tek docnije. Takođe je imao i De Scientia Venandi per Aves, arapski udžbenik sokolarstva od Hunaina (Moamina) u prevodu svog dvorskog filozofa Teodora iz Antiohije. Originalni rukopis tog ornitološkog spomenika je izgubljen, ali je sačuvano nekoliko iluminiranih prepisa, od kojih se najstariji, ali nekompletan, čuva u vatikanskoj biblioteci.
Kad sam se ujutro 13. septembra 2013. uputio u simpatični univerzitetski Zoološki muzej „Pjetro Doderlejin“ u ulici Arkirafi 16 u Palermu, nadao sam se da ću tamo možda naći trag nekom od tih prepisa De Arte Venandi cum Avibus. A i hteo sam da vidim taj muzej iz XIX veka i pravog sokola iz Palerma. Ulaz u muzej je sasvim neupadljiv, u sklopu dugačke zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta s mnogim ulazima, a koja se pruža skroz duž jugozapadne strane slavne palermitanske Botaničke bašte. Mislio sam da ću biti jedini posetilac, ali sam se zadržao dovoljno dugo da me zatekne još jedan, valjda sličan meni. Zamalo da stupimo u razgovor.
Muzej imenom nosi uspomenu na svog osnivača, onog Ragužanina Pjetra Doderlejina (1805–1895). Taj „kjarisimo profesore“, savremenik Pančićev, bio je – kao i Pančić u Srbiji – došljak na Siciliji i odigrao je Pančiću sličnu ulogu, samo ovog puta u zoologiji, a ne u botanici. Obojica su u imala ogromne zasluge za svoju novu domovinu i doživela zasluženu slavu. Kao i Pančić, stekao je medicinsko obrazovanju i prva praksa mu je bila lekarska, ali ne u Jagodini, kao Pančiću, nego u Hercegnovom. Taj posao je, opet poput Pančića, ubrzo ostavio zarad univerzitetske i naučne karijere, i postao je profesor u Modeni, gde je osnovao svoj prvi univerzitetski muzej. Pančić je tada na ovoj strani osnovao sličan Jestatsvenički kabinet Velike škole. A iz Modene je Doderlejin došao u Palermo i tamo ostao do kraja života.
Museo di Zoologia P. Doderlein u stvari je univerzitetski muzej, i bio je prvenstveno namenjen da doprinese očiglednijoj visokoškolskoj nastavi i da posluži kao depozitorijum zooloških primeraka koji su (bili) predmet naučnih studija univezitetskih profesora. Bio je to savršeni zoološki kabinet. Kad sam ušao u glavnu salu tog malog muzeja, setio sam se svog davnog, prvog brucoškog ulaska u hodnike i vežbaonice Zoološkog zavoda tadašnjeg beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta: zidovi se nisu videli od zastakljenih ormara iz kojih su buljili stakleni pogledi punjenih ptica i sisara i zamućene mrtve oči bezbrojnih bezbojnih riba i vodozemaca potopljenih u formalin i alkohol. To su bila čuvena nemačka učila dobijena kao ratna reparacija posle Velikog rata (koji se tada zvao Prvim svetskim). Doderlejinski primerci su im vršnjaci a neki su još stariji.
Pjetro Doderlejin je 1862. u Palermu osnovao Zoološko-zootomski muzej što bi odgovaralo Kabinetu našeg univerzitetskog predmeta Taksonomija i anatomija životinja. Bio je od početka podeljen na malakološki (mekušci), ihtiološki (ribe), herpetološki (vodozemci i gmizavci), ornitološki (ptice) i mamološki (sisari) odsek. Takva podela je ostala do danas i tako je grupisano preko 5000 muzejskih primeraka izloženih na dva nivoa jedne sale, na način kakav sam opisao. U tim prostorijama je Muzej od 1913.
Sem što je didaktički, to je i zavičajni zoološki muzej, jer su skoro svi primerci sa Sicilije i iz okolnih mora. Zato su možda najzanimljiviji egzemplari vrsta koje su u međuvremenu istrebljene.
Saznanje da je sve više vrsta kojih ima u muzeju, a nema u prirodi i da su zavičajne zbirke prepariranih životinja raznovrsnije od živuće lokalne faune – bilo je devedesetih godina XX veka ključni činilac u pokretanju svetskog programa očuvanja biodiverziteta. Prirodnjački muzeji, uključujući i takve kao što je „Doderlein“, do tada skoro prezreni, dobili su svoju nezamenjivu ulogu u rekonstruisanju referentnog stanja za praćenje promena biološke raznovrsnosti i procenjivanje uspešnosti preduzetih mera očuvanja. U “Doderleinu” se tako nalaze poslednji sicilijanski primerci jesetre (Accipeser sturio), buljine (Bubo bubo), vuka (Canis lupus) i drugih iskorenjenih i iščezlih vrsta. Muzejski primerci nekih od tih, poput sultanke (Porphyrio porphyrio) i beloglavog supa (Gyps fulvus), bili su potsticaj za velike programe reintrodukcije, tako da su oni danas ponovo deo žive prirodne raznovrsnosti Sicilije.
Nažalost, Doderlejinov muzej nema žuđeno Frederikovo delo De Arte Venandi cum Avibus, o kome sam maštao čitajući knjige po avionima. Za utehu, našao sam primerak sivog sokola (Falco peregrinus) iz Palerma, ali bukvalno ulovljenog u samom gradu. Ni matični Zoološki fakultet u svojoj biblioteci nema ni moderne štampane prevode prvog ornitološkog spisa, iako tamo rade čak dva ornitologa (na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, u vreme kada je ovo pisano, nije bilo nijednog ni drugog, ni rukopisa, ni ornitologa). A i novi štampani prevod na italijanski (L’arte di cacciare con gli uccelli. Roma–Bari: Laterza 2000) našao sam tek u biblioteci palermitanskog Filološkog fakulteta.
U stvari, ornitološko delo cara Frederika Drugog ostalo je do danas nekako skrajnuto, prećutano, kao kozje uši jednog drugog cara. Tome je možda doprinela viševekovna papska zabrana objavljivanja i korišćenja bilo čega što je on napisao. Naime, Frederik Drugi ne samo da je bio vladar Svetog Rimskog Carstva i kralj Sicilije, nego je ženidbom nasledio i tron Jerusalimskog Kraljevstva. To je već bilo dovoljno da bude čas politički trn u oku, čas neposredni ratni neprijatelj nekolikih papa. A budući jak, uticajan, nesavitljiv i nepokolebljiv, zaradio je ne samo da ga Katolička crkva zauvek prokune i anatemiše, nego i zvanično proglasi za jeretika i bezbožnika, odnosno ekskomunicira, i to dva puta. To praktično znači da njegova knjiga nije vekovima imala nikakav uticaj na razvoj ornitologije, pogotovo ne među prirodnjacima pod okriljem crkve, koji su se držali samo Aristotela i Plinija.
Prvi tom knjige De Arte Venandi cum Avibus daje jedan opšti uvod u ornitologiju, koji zadivljuje ne samo preciznošću, naročito ako se uporedi sa klasičnim prirodnjačkim autoritetima, nego i kompletnošću. Tu ništa nije izostavljeno, kao da je pisano u moderno doba. Prema Aristotelu autor je kritičan i demantuje njegovo tvrđenje da ptice koje se sele u uređenim formacijama zauzimaju mesto prema društvenoj hijerarhiji, jer je lično posmatrao kako se ždralovi u letu smenjuju na čelu jata, slično taktici koju koriste današnji biciklisti na trkama. Ptice je sjajno klasifikovao prema staništima i načinu korišćenja staništa, prema izboru hrane i načinu njenog pribavljanja, prema dnevno/noćnoj aktivnosti, tipu seobe i anatomiji. Uz to je dao i zadivljujuće tačne opise ptičjeg leta, perja i mitarenja, razmotrio je rokove i pravce seobe, udaljenosti, meteorološke uslovljenosti. Posvetio je posebna poglavlja parenju, gnezdima, jajima i njihovom broju, dužini inkubacije, mladuncima, roditeljskom staranju. Ništa nije propustio.
Pošto sam video Muzej Doderlein i obavio posao u bibliotekama, uputio sam se jednog poslepodneva, po Maestralu koji je malo raščistio zagušljivost vlažnog i sparnog Palerma, u Katedralu, da se poklonim seni tog prvog velikog ornitologa, Cara Frederika Drugog. Njegov masivni porfirni romanički sarkofag u prvoj kapeli desnog broda, podupiru dva para reljefnih lavova sa upletenim repovima. Postavljen je ispod baldahina koji stoji na šest tankih porfirnih stubova. U istoj kapeli, ali iza Frederikovog, nalazi se sarkofag Kralja Ruđera Drugog, pod šarenim baldahinom sa saracenskim zlatnim intarzijama.
Neko je ispred groba stavio bukete svežeg cveća.
Tekst na sličnu temu je, u različitim verzijama, objavljen 2014. kao „Doderlein“ u ICOM Srbija 4: 134–137, i 2015. pod naslovom „O ranoj ornitologiji i jednom pupku“, u Magazinu za ljubitelje divljih ptica Detlić 9: 26–27.
Putovanja, sasvim lično 
5 mišljenja na “Doderlejinov pupak”