Mesec: avgust 2018

Karmelićanski manastir u Firenci nalazi se u četvrti „Prek(o)Arna” (Oltrarno) a njegova Bogorodičina crkva, iako visoka, ne vidi se dobro ni od preko, sa suprotne strane Arna, ni iz bliza. U samostanskom kvadratnom klaustru posađena su davno, možda prilikom obnove krajem XVIII veka, četiri čempresa, u svakom uglu po jedan. Kao da je trebalo da učvrste ili štite trajnost manastira koji je pre toga bio izgoreo. Danas su to impozantni zreli kiparisi (Cupressus sempervirens) čiji vrhovi bi da se takmiče sa okolnim zvonicima, ali nisam te 2007. njih išao da vidim, nego čuvenu „Malu Sikstinsku kapelu” koja mi je uvek izmicala prilikom ranijih poseta Firenci. Pa ipak, prastari čempresi kraj crkve odjednom su me povukli u rano sećanje na detinjstvo, sećanje na trake sunca provučene između ležećih senki čempresa jedne druge, a istoimene crkve – Gospe od Karmena [vekovima pogrešno izgovarano pa postalo uobičajeno, umesto Gospa od Karmela] na Pelješcu ispod najvišeg vrha, Svetog Ilije (961 m).

Godine 1950. moja porodica je letovala u Orebiću, u bančinom radničkom odmaralištu. To popodne išli smo sa jednom sličnom familijom na polu-planinarski izlet, ne baš na vrh Sv. Ilije, nego kojih tri-četvrt sata uzbrdo, do jednostavne kamene crkve iz 17. veka sa tri zvona na preslicu, koja se vidi na naslovnoj fotografiji. Tamo nas je dočekao lokalni sveštenik i u mirišljavom hladu čempresa parohijske kuće poslužio nam tri lokalna delikatesa koja do tada nisam bio probao: pršut, pelješački sir i prošek. Od svakog sam naravno dobio po malo. Dete od pet godina bilo je ubeđeno da ne postoji ništa lepše, ukusnije i slađe na svetu. Možda se tu krije objašnjenje porekla mog hedonizma.

Malim izletničkim društvom brzo se razlilo blaženstvo, kakvo samo mogu da izazovu čempresi u blizini crkve, basnoslovni pogled na More sa zalaskom Sunca iza Korčule i ostalih otoka, mediteranski planinski vazduh i – čašica prošeka.

Karmelićani su katolički krstaški monaški red koji se nazvao po isposnicima sa primorske planine Karmel u Svetoj Zemlji. Taj se red u XIII veku proširio po Evropi. Monaštvo na Karmelu je međutim mnogo starije, tamo su već jednom boravili prehrišćanski sledbenici Svetog Ilije koji je i živeo i prorokovao na tom svetom brdu. I uopšte nije slučajno što se vrh iznad orebićke Gospe od Karmela zove Sveti Ilija (ili obrnuto). Danas je nevisoka planina Karmel (oko 500 m), između ostalog, Uneskoov rezervat biosfere i obrasla je naravno drvećem, naročito zimzelenim palestinskim hrastom (Quercus caliprinos), bliskim srodnikom našeg prnara (Quercus coccifera). Sa tim hrastom u zajednici tamo raste i rogač (Ceratonia siliqua). Drugi karakterističan hrast je taborski (Quercus ithaburensis), a i alepski bor (Pinus halepensis) je tamo autohton. Ima i lovorika, maslina i oraha.

Ali ulazeći u onaj manastir u Firenci ja uopšte nisam hteo da razmišljam o drveću. Uputio sam se tamo kao prosečni turista zainteresovan za sasvim druge vrednosti, za renesansna slikarska majstorstva. Naime, fjorentinski diplomata Feliće Brankaći najmio je dvojicu majstora-mazala, Mazolina i Mazaća, da slikaju po zidovima njegove nove ktitorske kapele u manastiru. Počeli su 1425, ali iako nisu završili oni, nego Filipino Lipi [Mazačo je umro sa 26 godina], freske su ispale toliko dobre da su postale jedan od „ugaonih kamenova” na kojima se zidalo renesansno slikarstvo (kao ona četiri ugaona čempresa). Bile su slavne već među savremenicima i postale uzor generacijama velikih slikara.

Karmelićanska crkva u Firenci je međutim velika, ali isto tako spolja skromna, od cigala, zapravo bez urađene kamene fasade. Komotno biste prošli pored nje, sa opaskom „aha, još jedna od milijardu crkava…” i ne biste pogodili kakvo se čudo unutra krije. Uopšte, monumentalne fasade se često zidaju nezavisno od samog naosa, ponekad decenijama docnije od njega, ili za dva broja veće [Sv. Katarina u Pizi, na pr], kao da se anticipira naknadna dogradnja i proširivanje crkve, a ponekad se i nikad i ne sagrade.

Na čuvenoj Mazaćovoj slici „Isterivanje iz Raja”, prilikom restauracije je skinuto naknadno dodato smokvino lišće. Na toj slici Adam i Eva izlaze goli, iako im je, po Starom zavetu, Bog dao neke kože da se pokriju, i to je jedno od tolerisanih Mazaćovih otstupanja od Biblije.

A na Mazolinovom Iskušenju Adamovom, Eva umesto očekivane primamljive, crvene, jedre, poput šara globoidne jabuke, u ruci drži nešto malo, bezoblično, sivo, jedva sivkastozeleno.

Kada se slika izbliza bolje pogleda, mnogi tvrde da je to što Eva nudi u stvari ubrana smokva, odnosno da je, bar po Mazolinu ili njegovom naručiocu, smokvino drvo (Ficus carica) samo Drvo Saznanja Dobra i Zla. Zanimljivo je da Stari zavet ne kaže koje je vrste drvo čiji su plodovi bili toliko poučni.

Pitanje je dakle prepušteno fitogeografskom tumačenju – u Sredozemlju je zabranjeno voće sveža smokva, a u kontinentalnoj Evropi je mogla biti i jabuka (Malus), a da se ne protivreči Bibliji [negde u Tropima možda može banana ili mango].

To bi bilo sve u redu, da Stari zavet ne kaže izričito da su se, počinivši greh, Adam i Eva postideli i pokrili smokvinim lišćem. Ne bilo kojim lišćem, nego lišćem drveta smokve. Ne može jabukovim [pitanje je šta bi se jabučnim listićima uopšte moglo pokriti]. Dakle, sloboda tumačenja koja je prihvatljiva za plod, ne dolazi u obzir za list. To nameće teološko-arborikulturne probleme. Kada je drvo saznanja jabuka [ne-mediteranska varijanta], pored njega u raju mora da raste najmanje jedna garderobna smokva. Ili da na jabukovom drvetu bude nakalemljena jedna smokvina lisnata grana? Jer, ako već uspešno raste i rađa smokva, jabukovo drvo je nepotrebno. Kompromis bi mogao biti da rodna jabuka bude iskušenje, a pored nje da raste i jedna listopadna smokva-nerotkinja, kojoj klima ne odgovara… Ali, to bi bilo u suprotnosti sa novozavetnom parabolom: „Jer već i sekira stoji drvetu kod korena; i svako drvo koje dobar rod ne rađa, seče se i u oganj se baca” (po Luki 3:9). Ostaje naravno i problem Adamove jabučice u grlu muškaraca, budući da „Adamova smokvica” ne postoji ni u jednom jeziku.

Ali na toj slici, zanimljivo je i Mazolinijevo kalemljenje zmije. Taj odvratni, lažljivi, zeleni, ljuskavi, od đavola klevetnika gmizavac, ima nasađenu glavu cakane plavuše, smerno spuštenih kapaka. Od njih troje na slici, zmija ima najdopadljiviju facu. Dvaput Hm!!

Mnogo je mastila potrošeno na temu zmije-žene i žene-zmije, a naročito povodom ove slike.

Evo, uprkos mojoj nameri nebavljenja drvetom u jednoj kapeli usred Firence, takva, i neka druga pitanja počela su da mi se vrzmaju po glavi. I bez otvaranja velikih teoloških i antropoloških tema sasvim je jasno da na drvo nalećemo čim u diskurs pustimo pitanja o početku ili saznanju. U tradicionalnoj kosmogoniji, u kulturama kojima pripada najupadljiviji deo čovečanstva, kod rešavanja ključnih pitanja pojavljuje se drvo, a ne neko drugo živo ili neživo biće. Prirodnjak u meni odmah se zapitao koja su od bioloških svojstava bila presudna da se baš drvo (i to možda čak određene vrste) izabere za sredstvo fatalnog testa inicijalne reproduktivne zajednice ljudske vrste u mitskom opisu Postanja svih triju velikih monoteističkih vera.

Čak iako je ceo korpus biblijskog Drveta, Prvih ljudi i Zmije-koja-ima-žensku-glavu-i-govori ili bar simbol drveta preuzet iz ranijih mitova, svejedno ostaje pitanje zašto je drvo odabrano kao najpogodniji, najrečitiji, kao najsnažniji znak, kao nosilac najrazumljivijeg prenesenog značenja, kao oličenje odlučujućeg boga ili duha, a ne recimo pečurka, čarobni izvor, neka ptica, kornjača, planina, stena, ma bilo šta drugo, a ne baš drvo? Strašno je i samo kad se pomisli da je ceo praroditeljski greh, zbog čijeg iskupljenja je Isus razapet na drvenom krstu i zbog koga su se hiljade godina hrišćanska deca rađala grešna (dok se greh ne spere krštenjem) i nastavljala da žive sa zadatom krivicom sklonosti grehu, da je dakle ceo koncept Istočnog greha stavljen u pokret jednim rđavim izborom drveta u parku punom raznovrsnog drveća!

To jedno tabu-drvo, odnosno privlačnost njegovog ploda, odlučilo je da ljudi umiru umesto da večno žive u Raju. Nismo uvek svesni te fatalne uloge koju ima drvo. Drvo života i smrti, najvećih i neprolaznih pitanja. Drvo prve zloupotrebe slobode otvaranjem očiju. Drvo prvog Pada čovekovog.

Prirodnjaka su opet i dalje kopkale lakše i veselije teme: ne samo dilema „jabuka ili smokva”, nego zašto jabuka ili smokva, a ne nešto treće? Zašto ne trešnja? Ili breskva, ili nešto četvrto, peto? Trešanja na primer ima impozantnih, značajnih, izvanrednih i po plodu i po drvetu. Sećam se jedne stogodišnje trešnje (Prunus avium) u dvorištu Prirodnjačkog muzeja u ulici Knjeginje Zorke u Beogradu. Divno zdravo, granato drvo – omiljeno sastajalište ptica (nomen est omen) – koje je svake godine rađalo stotinak kila slatkih tamnih plodova neke starinske sorte. Bivalo je važnih jutarnjih sastanaka kustosa, ručkova, ali i zabavnih soarea, koja su se održavala pod krošnjom te epske trešnje. Nadvisivala je ne samo tri, doduše mlađe, vitke Pančićeve omorike (o njima već ima u Senci koja svetli), nego i svoje vršnjakinje – obe kuće u kojima stanuje Muzej. Velika trešnja – a mala zgrada muzeja, to u jednom trenutku više nije bilo podnošljivo najmanjem od direktora u istoriji Muzeja. Vešta majstor-Borkova ekipa imala je dva dana posla.

Sastanak kustosa pod trešnjom Prirodnjačkog muzeja, Beograd 1989.

Naslućivao sam to možda od detinjstva, još od tanjira sa suvim voćem i slatkišima o Matericama i od obaveznih kompota (ošava) Badnjih večeri, ali tek uz pomoć pulicerovca DŽareda Dajmonda (Mikrobi, puške i čelik, Beograd 2004: Dosije i Službeni list) razumeo sam izuzetnost nekog voća u odnosu na ostalo, a ujedno i značaj biblijskih drveta-voćki sa tako izvanrednim plodovima. Među 100.000 vrsta drveta, koliko se procenjuje da ih ima na Zemlji, veliki je broj divljih vrsta sa jestivim plodovima. Mnogo je međutim manje onih vrsta drveća koje se mogu gajiti, ali opet ih ima na skoro svim kontinentima. Pa ipak, pripitomljavanje prvih drveta, nekoliko hiljada godina pre naše ere, odigralo se na jednom relativno malom geografskom području u istočnom Sredozemlju u jugozapadnoj Aziji, sasvim na domak i Evropi i Africi. Arheolog DŽejms Henri Brestid nazvao je 1905. to područje Plodnim Polumesecom, a obuhvatalo je planinski deo Male Azije, predeono raznovrstan prostor između Sredozemnog mora kod one planine Karmel i Persijskog zaliva, sušnu Palestinu sa dolinom Jordana i natopljenu Mesopotamiju odnosno doline Tigra i Eufrata. Tu je došlo do prvih domestifikacija drveta, ali samo vrlo, vrlo malog broja vrsta: masline (Olea europaea), urmine palme (Phoenix dactylifera), smokve, a nešto kasnije i jabuke, iako su divlja drveta tih pojedinačnih vrsta rasla i na mnogo širem području. Ali su samo ovde rasle sve te četiri vrste.

Dva su osnovna uslova morala biti zadovoljena da bi do pripitomljavanja drveća došlo. Prvi uslov, da je već skitačko, sakupljačko-lovačko nabavljanje hrane zamenjeno stočarstvom i sedelačkom poljoprivredom na bazi gajenja jednogodišnjih trava/žitarica krupnoga semena, bio je u Plodnom Polumesecu ispunjen. Jasno je da ne možete gajiti višegodišnje drvenaste biljke ako ste uvek na putu i nemate stalna naselja.

Drugi uslov je da se gajenje drveća isplati. A isplati se baktati se oko onog koje omogućava dobijanje viška hrane. U prevodu: kandidat za pripitomljavanje mora da bude takva vrsta drveta čiji se bogati rod sastoji od plodova što se beru danas, a troše i danas, i sutra, i iduće nedelje, i idućeg meseca. Jabuke su dobre i tri meseca posle branja, a trešnje trećeg dana bacamo. Taj uslov je izbor vrsta pogodnih za rano pripitomljavanje suzio na one koje jednostavnim tehnologijama u aridnim uslovima mogu da se konzerviraju sušenjem (urme, smokve), ili da uspevaju da se zimi u planinskim dolinama očuvaju u svežem stanju (jabuke), ili opet da se njihove hranljive materije izdvoje ceđenjem (masline). I upravo tih i takvih divljih vrsta biljaka bilo je u ponudi u onom čudesnom području u obliku kifle. Počela je epska istorija gajenja drveća. Zasađeni su zabranjeni vrtovi. Svakoj pridošlici prvi voćnjak je morao izgledati kao Raj na Istoku. On je to i bio.

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.

Još ranije, pod naslovom „Smokvin List”, sasvim svež izveštaj iz Firence objavljen je 19. oktobra 2007. u 21:17 na zatvorenoj klasičarskoj Guglovoj grupi Agora-Ave. Iz njega su preuzeti izvesni delovi teksta.

Svi naši paralelni divlji afrički srodnici primati, zapazivši kako odlomljena grana ostaje čvrsto u krošnji ako se popreči između dva oslonca (račve), naučili su da grade gnezda za noćenje. Vrlo su vešti u tome i to rade svako bogovetno veče. Tako je počela arhitektura i to je jedna od lepih veština koja je starija od čoveka i njegove civilizacije. Drugim rečima, Homo sapiens i svi njegovi neposredni hominidni prethodnici, od početka su znali da grade od drveta, što podrazumeva ne samo veštinu, nego i znanje potrebno za izbor delova drveta po obliku i veličini u skladu sa prethodno razvijenom zamisli (projektom) gnezda. Poznavali su i različit kvalitet drveta, njegovu čvrstinu, elastičnost, dakle razlikovali su vrste drveta.  I umeli su da pronađu mesta gde određena vrsta drveta raste. Malo li je?

Stanovnici Afrike i danas ne samo da razlikuju veliki broj vrsta građevinskog drveta, nego poznaju i sva njihova glavna svojstva. Klasičarka i arhitekta Ivana Golubović to je davno potvrdila onomastičkim istraživanjima u jeziku Joruba i u 16 drugih lokalnih jezika i to objavila u svojim studijama iz 1984. i 1985/1986. Reč je o znanjima o biodiverzitetu, bogatoj nematerijalnoj baštini ili neopipljivim vrednostima bio-kulturnog diverziteta, koje su [vrednosti] srazmerne veličini biološke raznovrsnosti, u ovom slučaju diverzitetu drveća tropskih kišnih šuma i savana Zapadne Afrike. Nije dakle samo zanimljivo što ima tako mnogo raznog drveća u šumama tropske Afrike – uzbudljivo je ono šta sve tamošnji ljudi znaju o raznim vrstama.

Uzorci građevinskog drveta Nigerije, iz knjige I. Golubović.

Vrednost bogatstva znanja o drveću međutim nastaje tek prilikom deljenja blaga, tradicijskim prenošenjem znanja s jednog pokolenja na drugo. To je moguće jedino ako se kreiraju informacije o drveću. Bez obzira da li su informacije usmene ili nošene naprednom IT, one počinju imenom. Bez imenovanja drveta nemoguće je razmenjivati informacije o njemu, kao što se ni bez adrese poruka o drvetu ne može preneti.

Ima i obrnutih slučajeva – da drveće prenosi poruke o ljudima. Znao sam bar jedno takvo drvo. U centru Najrobija u Keniji rasla je džinovska bodljikava najvaška akacija (Acacia xanthophloea) u bašti kafane „Thorn Tree“ u legendarnom hotelu „Novi Stenli“ u kome sam te 1992. bio smešten (pominjao sam taj hotel i to drvo u izveštaju pod naslovom The New Stenye Hotel). U vreme engleske kolonijalne vlasti to je bio najpristojniji hotel tropske Afrike, gde su odsedali veliki beli lovci i čuveni avanturisti, uključujući i neizbežnog Hemingveja, a kafana u hladu akacije bila je omiljeno mesto zakazanih susretanja.

Akacija ima sitno perasto lišće i ne daje baš neku „debelu ‘ladovinu“ ali u tom delu Afrike nešto mnogo bolje se ne može ni tražiti. Međutim, ona ima dugačke, oštre i jake trnove na granama. U doba bez interneta i mobilnih telefona, ne samo da je zakazivanje sastanaka u Africi bilo nepouzdano, nego su, s obzirom na neizvesnost safarija (na svahiliju safari znači putovanje, a ne lov), i vreme i datum randevua uzimani s tolerancijom od ±2 (u nedeljama dana). Ko prvi stigne do kafane „Thorn Tree“ napiše poruku na cedulji i pribode je akacijinim trnom u debelu koru stabla. Vremenom, praksa se ustalila i postala vrlo popularno sredstvo uzajamnog obaveštavanja, naročito među mladim turistima s ruksacima. Na stotine ceduljica svih formata, vrsta hartije i raznih starosti i stepena izbledelosti i ispranosti tiskalo sa na tom drvetu, one 1992.

Više nema tog messenger-drveta. Navodno, škodili su mu izduvni gasovi najropskog saobraćaja. U stvari, 1998. se promenio vlasnik hotela, koji mu je promenio ime u Sarova Stanley Hotel, sproveo dogradnju zgrade, a umesto bašte, sagradio zatvorenu skupu kafanu s luksuznim enterijerom i klimatizacijom. Plašeći se možda kletve drveta kog je nosio na duši, u sred kafane, ispod staklenog zvona, posadio je jednu kržljavu mladu akaciju i pored nje postavio mračne oglasne panoe, kao jadni pokušaj zamene pokojne slavne srodnice. Na tim tablama samuje nekoliko istovetnih, postrojenih i sterilnih cedulja sa urednim štampanim plavim zaglavljem hotela, pričvršćenih jednakim pribadačama s plastičnim glavama. Verujem da ih to kelneri posle fajronta krišom pišu i kače, jer su sve pisane hemijskom olovkom iste debljine i boje mastila. Kome bi uostalom bilo stalo da tamo i danas ostavlja poruke. Jednostavno, to više nije to.

Kao što ni senka akacije nikad nije prava hladovina. Akacijina suncobranasta, široka ali tanka krošnja ne brani prolaz sunčevim zracima i uvek propušta dovoljno svetlosti za bujanje savanske trave ispod nje. Ona samo poremeti, pobrka dotad paralelne zrake, umekša osvetljenost, otupi oštrinu senki, uvede neku treperavu atmosferu i lica žena učini još lepšim. Kad sam jednog sunčanog prolećnog dana 2002. u Valensiji kročio pod lukove novog šetališta iznad parkinga na vodi, zvanog „l’Umbracle“ („‘ladovina“?) shvatio sam da je slavni Santjago Kalatrava imao baš taj ritmični efekat modifikacije svetlosti na umu. To je kao neka ogromna rebrasta zasvođena pergola u vidu džinovskih perastih palminih grana (u stvari listova) nagnutih jedne prema drugima u trijumfalnom poretku. Ispod tog rešetkastog metalnog svoda, pružila se aleja pravih živih palmi, a uz nagnuta bočna rebra puštene su da rastu puzavice, tako da se još ne zna kakve će to nove pulsirajuće svetlosne efekte da ima u budućnosti.

Duguljasta metalna struktura sa drvećem, izdignuta iznad bazena sa vodom u nekadašnjem koritu reke Turije u „Gradu Umetnosti i Nauke“ na periferiji Valensije, podsetila me je na jednu davnu inicijativu one iste klasičarke, Ivane Golubović, na redizajniranju i revitalizaciji železnog železničkog mosta. Naime, grupa od pet beogradskih arhitekata predložila je 1981. pretvaranje, preprojektovanje stogodišnjeg mosta u promenadu, u duhu konkretnog urbanizma, nove arhitekture, odnosno postmoderne, kako se tad govorilo i pisalo. Arhitekta Ivana Golubović je uvela drvorede s obe strane noseće konstrukcione kutije mosta tako da, slično Kalatravi, ali znatno pre njega, „ritam drveća prati čelične rešetke“.

Kalatrava je u svojoj opsesiji skeletnom arhitekturom svakako bio inspirisan drvolikim svodonosećim kosturom gotskih katedrala. Prvi put sam to video na peronima Istočne stanice u Lisabonu građene za Svetsku izložbu EXPO 1998, koja je potvrdila autorovu svetsku slavu. Palmine lukove iz Valensije Kalatrava je ponovio na još monumentalnijim porticima Olimpijske agore u Atini 2004, ali im je udvojio ritam tako što je svaki drugi par perastih grana malo snizio, postigavši efekat sličan otkucajima srca. Kad god se aritektura potrudi da stvori nešto potpuno novo, ona se nađe bliže svom prauzoru – granatom drvetu.

Blizanci Đorđe i Nikola već su kao dvogodišnjaci bili (čini mi se urođeno) opsednuti štapovima od opalih grana nađenih u parku. Rastanak od štapova pri polasku kući uvek je bio toliko bolan, da je često morao biti zamenjen kompromisom: skraćene verzije štapova bivale su dozvoljene za unošenje u kuću. Preistoričari su uobičajili da najranije periode ljudske kulture nazivaju kamenim dobima i granice im određuju stepenom obrađenosti i načinom obrade kamenih predmeta. Videli smo da su arhitekturu poprečenih i ukrštenih grana baštinile prethodne predačke hominidne vrste. U vreme neobrađenog kamena hominidi su, isto tako kao u građenju gnezda, odabirali vrstu drveta za svoje rane štapove i močuge koji su im univerzalno služile i kao alat i kao oružje. Prvo su gledali da li je grana prava ili kriva, a zatim birali po dužini i svojstvima materijala, po težini i obradljivosti, a obrađivali su grane skraćivanjem, kljaštrenjem, oštrenjem vrha. To su sve Nikola i Đorđe radili sa tri godine.

A moj deda Voja Vuković imao je „dedin štap“, sa savijenim gornjim i okovanim donjim krajem, ukrašen, masivan, predebeo i pretežak za moje tadašnje dečije ruke. Bio je jedno od dedinih civilnih statusnih obeležja i bez druge praktične uloge osim za izvlačenje mojih klikera kada se otkotrljaju ispod nameštaja. Prve prave zvanične štapove, skijaške, leskove, tamnocrvenkaste sa sjajnom, kao masnom korom koja je bila zadržana na njima, dobio sam one godine kad sam pošao u školu.

Cela praktična mehanika zasnovana je na iskustvima maštovitih pokušaja upotrebe delova drveta. Nijedan mehanizam na principima pokretne poluge i obrtnog valjka, odnosno osovine, možda nikada i ne bi bio izumljen da nije drveta, odnosno nekog njegovog dela pogodnog da bude pretvoren u štap, motku, letvu, oblicu. Oruđe i oružje od obrađenog kamena dobilo je na efikasnosti tek kad je nasađeno na drvenu držalju, polugu kojom je produžena ruka. I kasnije, metalno oruđe zadržalo je drvene delove. Uvek je drven onaj deo koji ide u ruku, do kože, bez obzira da li se radi o čekiću, motici, vilama, sekiri, srpu, kosiru, kosi, koplju ili nožu. Danas se prave i plastične držalje. Ali one oblikom podražavaju drvene. Niko još nije izmislio bolji oblik.

Onaj stari železnički most bi se možda mogao preurediti u pešačku promenadu. Prvi most je bilo deblo slučajno palo preko potoka ili reke, i njega su oduvek koristile i životinje i ljudi, naravno peške. Čovek je umeo da izazove i nameran pad drveta na mestima gde je hteo da prebrodi vodu, ili da dovuče brvno na mesto koje mu odgovara. U Srbiji, pa tako i u Azbukovici, odakle su poreklom moji Vasići, i danas se prelazi brvnima, kakvo je na primer ono preko Tribuće (sic!), pritoke reke Trešnjice poznate po jedinoj koloniji beloglavih supova u Podrinju.

Od čamovih balvana su bili splavovi na kojima sam 1950. prošao kanjonom Drine, od Višegrada do Bajine Bašte. Za razliku od modernog raftinga, splavarenje u to vreme nije bilo oblik ekstremnog turizma, nego način jeftinog transporta drvene građe od mesta u blizini kojeg je drvo posečeno, do odredišta gde će biti prodato. U konkretnom slučaju, od tarske „eksploatacije“, tamo gde se tresao od jeda jedan Doktor zabrinut za šume, zatim niz točila do Drine, pa Drinom pored moje Azbukovice do Save i onda do savskog Pristaništa, gde sam dolazak velikih splavova kao dete posmatrao s balkona rodne kuće u blizini današnjeg Bluovog murala zvanog Šumožder.

Ti splavovi su bili modularni: kako se reka širila i smirivala, tako su se splavovi spajali u veće, najčešće produžnim nastavljanjem, a njihove dvočlane posade su se udruživale. Noću, splavovi su imali upaljene fenjere, a na većim su bila i ognjišta pa i poneki šatorčić. Specifičan splavarski alat za manipulaciju balvanima bio je capin, klinasto blago zakrivljeno jako a kratko sečivo, pod tupim uglom nasađeno na čvrstu podužu drvenu držalju. Na prednjem i na zadnjem kraju svakog splava bila su dugačka splavarska drvena vesla kojima se splav pomerao bočno prema jednoj ili drugoj obali reke, da bi se uhvatila matica ili izašlo iz nje, izbegavali bukovi, stene, tišaci, limani i čevrntije koje oštećuju ili usporavaju splavarenje.

Monoksili, čunovi od jednog izdubljenog debla poput drvenog korita, kad se malo unaprede usađivanjem nekih drvenih dodataka, mogu postati mnogo stabilniji i pokretlj iviji. Može se njima ploviti i po velikim rekama i jezerima, pa i morima, do susednog ostrva, pa i dalje ako su vetar i struje povoljni. Relativno brzo i rano naseljavanje velikih a udaljenih arhipelaga, pripisuje se upravo dostupnosti vrsta drveta odgovarajućih za gradnju plovila. Daljim dodavanjem drvenih delova dobijani su sve savršeniji brodovi za sve veće i sve riskantnije ekspedicije.

Do dana današnjeg onaj prvobitni monoksil očuvao se u glavnoj gredi, kobilici svakog drvenog broda. Od kakvog će drveta biti koji deo broda od ključne je važnosti. Kad je građen Argo, upotrebljena je naročita pelionska borovina kojoj ni voda ni vatra nisu mogle ništa. Bio je to najbolji i najčvršći brod do tada, a na insistiranje jedne boginje u njega je bio ugrađen i deo od svetog dodonskog hrasta, poznatog po tome što je mogao da predskazuje budućnost. Sa pedeset drvenih vesala bio je i najbrži tadašnji brod, a pritom neverovatno lak, pa su ga Argonauti na rukama prenosili na kritičnim mestima. Bio je i najlepši, ukrašen drvenim figurama.

Mit o Argonautima pokazuje kako su drvenim brodom Grci širili svoj uticaj i kulturu ka Istočnoj Evropi. Kad govorimo o uticajima i prožimanju udaljenih kultura nismo uvek dovoljno svesni da se to sve odvijalo zahvaljujući odvažnim ljudima na drvenim lađama. O značaju povoljnih vetrova, već sam pisao pominjući Meltemi.

Ne zna se od kojih vrsta drveta je bila sagrađena „Santa Marija“, Kolumbov komandni brod. To je svakako bila dragocena građa jer, kada se na Božić, 25. decembra 1492. brod nasukao kod ostrva netom originalno krštenog Hispaniola, Kolumbo je naredio da se pažljivo rastavi i iznese na obalu. Od tog drveta podignuto je utvrđenje nazvano Navidad (šp. Božić). Danas se to mesto nalazi u državi Haiti.

Sergije Matvejev: Lađe na Skadarskom jezeru 1966.

Iako sam odrastao na Savi, od plovila od drveta možda sam najviše vremena proveo u skadarskojezerskom čunu, dok sam tamo decenijama proučavao ptice. Kad sam 1966. prvi put došao, zatekao sam još funkcionalnim arhaično građene duge lađe koje su se kretale pomoću vesala i jedara. Običan čun je međutim simetričan, šiljat na oba kraja i pokreću ga dva veslača sa po jednim veslom, ili samo jedan koji u tom slučaju vesla tehnikom „krmice“. To je uzan čamac, koji gazi samo 15–20 cm. Brz je, što je vrlo važno s obzirom na veličinu jezera i udaljenosti. Bilo je uobičajeno da se prevesla i preko 30 km za jedan dan. Pravljen je obično u dve veličine. Veći, „na tri kolomata“ (tri reda dasaka na kosim stranama visine oko 50 cm), bili su 6–7 m dugački a 1 m široki, i mogli su da nose do 900 kg robe ili 7–8 osoba. Manja verzija imala je dva „kolomata“. Za strane se upotrebljavalo isključivo dudovo (murvovo, Morus) drvo, dok je dno rađeno od tvrde bukovine (Fagus), kao prilagođenost na česte podvodne hridi i nepostojanje marina za vezivanje. Uvek se čunovi izvlače na obalu, čak i kad je od kamenih krša. Ispostavilo se da je „penta“, TOMOS-ov vanbrodski motor od 4 konjske snage idealan pogon kada se na jednom kraju odseče vrh čuna.

Zahvaljujući dudovom drvetu i tom ili sličnom čunu i tim lađama, razvijala se rana srednjevekovna država Zeta oko Skadarskog jezera. Plovidba je omogućavala stalnu komunikaciju na mnogo većem prostoru nego što je to bilo moguće igde u okolnom brdovitom bespuću. Time su bile s jedne strane obezbeđene brze odbrambene intervencije pokretljivim oružanim snagama, a s druge strane se razvijala lokalna trgovina viškovima proizvoda, naročito ribom (dimljena saraga ili ukljeva). To se održavalo do kraja XX veka do kad se tradicionalno petkom čunovima dovozila roba iz svih okolnih sela na pazar u Virpazaru. Sada se sve promenilo. Hrana se kupuje u super-marketima, sela su opustela, na pijaci se prodaje kineska roba, a brodogradnu dudovinu zamenila je plastika. Na dnu Skadarskog jezera leže groblja plastičnih morskih barki na kojima je dno probijeno.

Nema više ni čudne, vetrom šibane prastare košćele (Celtis australis) na Petrovoj ponti koja se, po bistrom vremenu, videla sa daljine od deset kilometara, a bila je poput svetionika jedan od glavnih navigacionih orijentira Skadarskog jezera. To je jedno od onih drveta koja mi nedostaju, pa je i u pesmu turena [„Za svaku krivu ivu i jovu i ovu (što belo izbroja granje) košćelu na Petrovoj ponti, tražim pomilovanje“].

Tekst slične sadržine objavljen je u Beogradu 2012, kao deo autobiografskog eseja „Drvo i život“ u publikaciji „Drvo ili život sam“, koja je pratila istoimenu izložbu Prirodnjačkog muzeja, Beograd u Galeriji SANU.

28.09.2015. u 15:17

Na svečanoj, oproštajnoj večeri u hotelu Lev, Matvejevu su prišli britanski ornitolozi Geoffrey Mathews i njegova žena Janet Kear. Pitali su ga da li je čuo za nekog Vokija, studenta. A onda su ga zamolili za dozvolu da nešto napišu na njegovom jelovniku. Nažvrljali su nešto pohvalno o tom Vockyju. Moguće je da su svi troje bili u raspoloženju koje briški merlot i laški rizling umeju da omoguće. U svakom slučaju, po povratku u Beograd, Matvejev mi je, ponosan na svog učenika, predao taj zapis, iako on po formi nije bio poruka upućena meni. Nisam ga tad bacio, a po svoj prilici, neću ni sad.

A evo kako je počelo:

Dr Džefri M. tih je godina bio naučni mozak i direktor novoosnovanog Zavoda za istraživanje i zaštitu u The Wildfowl & Wetlands Trust (WWT), čuvenom i čudesnom „patkarniku“ Ser Pitera Skota u Slimbridžu blizu Bristola (Glocestershire, UK), a pod Kraljičinim patronatom. To je bila jedna srećna mešavina 4 u 1: (1) rezervata vodenih ptica na reci Severn, (2) žive kolekcije/izložbe svih vrsta pataka, gusaka i labudova iz celog sveta na otvorenom i otvorene za publiku, (3) naučnog instituta za proučavanje vodenih ptica i (4) oglednog programa za očuvanje kritično ugroženih vrsta ex situ i reintrodukciju.

Uz pomoć svoje sestre i zeta dr M. B. i dr B. B, lekara koji su se netom smestili u Londonu, i uz izvesne preporuke, dobio sam priliku da kao student-volonter u Slimbridžu provedem tri nedelje. Imao sam besplatan stan i hranu u opštežiću, plus tri funte nedeljnog džeparca. U toku prve nedelje dana, avanzovao sam od čistača i šintera (skupljao sam uginule ptice) do hranioca (po detaljnim tablicama) + čuvara + čistača + šintera koji ima dužnost i da podnosi podroban dnevni izveštaj o stanju ptica u svom sektoru. Bila je sezona jegulja koje su se lako lovile jeguljolovkama u rukavcima Severna. Sekli smo jegulje na komade i davali roncima i nekim retkim neletećim kormoranima (mislim da su bili oni galapagoški).

Druge nedelje sam opet napredovao i bio proizveden u mlađeg laboranta. Odsecao sam i kuvao glave i vratove onih zamrznutih crknutih ptica koje sam prethodne nedelje sakupljao, a zatim čistio od mesa, izdvajao i spajao (preparirao) kosti glave i dušnike. U to vreme u Slimbridžu se razvijala taksonomska komparativna metoda zasnovana na razlikama u anatomiji glave i kljuna i oblika rezonatorske petlje dušničke cevi za fino razumevanje geografske diferencijacije populacija istih i srodnih vrsta. Treće nedelje sam bio upućen u pojedinosti istraživačkih projekata i bio uključen u analogno sređivanje rezultata (ispisivanje beskrajnih listova protokola i hiljada kartona).

Laboratoriju je vodila dr Dženet K. Ona će docnije, između ostalog, postati prva žena-predsednik Britanskog ornitološkog saveza (BOU) i biti glavni urednik „Ibisa“, ako znate šta to znači. Prema čupavom i smušenom studentu iz Jugoslavije ophodila se s toliko ljubaznosti i pažnje, kao da od brige o njemu nema važnijeg zadatka. Bili su svi vrlo uviđavni i uvek sam imao više vremena nego što mi je potrebno da obavim zadatke. Kad je padala kiša, sedeo sam u biblioteci gde mi je sve bilo na raspolaganju, a inače sam dan provodio napolju. Nosio sam stalno sa sobom skicen-blok i olovke koje mi je kupila sestra, pa su tada nastali neki od mojih najboljih crteža ptica po prirodi. Nikad pre ni posle nisam tako i toliko crtao ptice. Htela me je olovka. A ptice blizu, mirne i poziraju. Posle večere je sva mlađarija išla u pab. Ja sam se ponekad, posle paba, nikad sit, umesto ka frižideru, iskradao do biblioteke.

Nisam to te 1965. znao, ali se kod Džefrija Metjusa počela da uobličuje ideja o mreži najznačajnijih svetskih predela vodenih staništa kao jednom od načina za dugoročno očuvanje vodenih ptica – ideja koja će se nekoliko godina docnije ovaplotiti u međunarodnoj Ramsarskoj konvenciji. A ja sam tad deo svog profesionalnog zanimanja trajno vezao za vodene ptice. Na njima sam i doktorirao. Sa Slimbridžom sam ostao u kontaktu i redovno se viđao sa Slimbridžancima na konferencijama po svetu, naročito sa Džefrijevom desnom rukom Majklom Smartom koji je od početka Ramsarske konvencije bio sekretar njenog Biroa. Sa svoje strane, iako samo mladi asistent, upinjao sam se da, uprkos upornom kontriranju razjedinjenih republika i pokrajina, federativna Jugoslavija 1977. najzad potpiše Ramsarsku konvenciju, u oči mog 32. rođendana. Bio sam mnogo kasnije i prvi i poslednji predsednik Nacionalnog Ramsarskog komiteta Jugoslavije. A sve je počelo onog kišnog jutra 1965. u Slimbridžu, iskrcavanjem jednog pticama zanesenog beogradskog studenta s trofejnim dvogledom oko vrata.

Neko bi možda rekao da je to što sam tamo video, čuo, pročitao i naučio, bilo opredeljujuće za jedan važan pravac mog profesionalnog razvoja. Što je svakako tačno. Ali sam, gledajući ponovovo zapis koji su Džefri i Dženet ostavili na margini menija hotela Lev, razumeo da je na mene možda veći i trajniji utisak imalo nešto drugo i verovatno mnogo važnije. To je bio moj susret sa uljudnošću i civilizovanošću velikih kultura. Takve susrete nažalost nisam nalazio u svojoj zemlji. Nisam mogao da previdim da je tamo sasvim normalno i uobičajeno da veliki ljudi ne budu uobraženi i osorni prema malim i mladim koji žele da uče i koji se raduju osvojenom znanju i umenju. I da je svaka mlada zainteresovana osoba vredna njihovog truda i vremena. I da zaslužuje svaku podršku i pomoć. To viče iz onih jednostavnih redaka pisanih Džefrijevom rukom. I to sam hteo danas s vama da podelim.

Post vrlo sličnog sadržaja postavio je albicilla 28.09.2015. u 15:17 na Blogu B92.

11.10.2007 22:38

Javljam da sam kraj leta proveo motajući se po Toskani i Venetu. Dva su razloga (obratite pažnju, biće i dalje po dva razloga) ili motiva koji su do toga doveli.

Sticajem okolnosti (opet obratite pažnju: ne samo da će biti još sticanja okolnosti, nego će jedan od dva razloga uvek nastajati sticajem okolnosti), sticajem dakle okolnosti, veliki botanički kongres moje supruge Olje odigravao se u prvoj polovini septembra baš u Pizi. A ja sam pre šest godina tamo proveo jedva tri dana i s mukom se od klasične Pize otkinuo, ubedivši sebe da ću joj opet doć’ i to bar na nedelju dana (iako tada nisam baš sebi potpuno verovao…). Ali sam pre šest godina izveštaj završio rečenicom „Povratak iz Pize osetio sam kao nepravdu“.

Eto prilike da se nepravda ispravi i eto zašto me je bilo lako nagovoriti da sednem u auto i da, u ulozi šofera i nosača prtljaga sa potpunom odgovornošću i specijalnim ovlašćenjima, krenem u novu pizanstvenu avanturu, uz dobre izglede i nade da mi Piza ne bude jedina destinacija. Ali najpre Piza.

Poželeo sam da odsednemo u „mom“ hotelu iz aprila 2001, iako taj nije bio na listi koju je ponudio organizator kongresa. Imao sam za to naravno dva razloga: hotel je vrlo zanimljiv – smešten u bivši dominikanski (XIV vek), koji je zatim postao i bivši franjevački samostan (XV) Sv. Križa na Fosabandi (izgovorite: Fosabanda, ne u sebi nego naglas, jako: FOSABANDA! – pa već samo to vredi da se tamo odsedne). A drugo, nalazi se sasvim blizu Kongresnog centra, gde je najavljeno da će da se održi botanički kongres. Zgodno je i što je hotel izvan gradskih zidina [fuori porta], pa je pristup autom i parkiranje dozvoljeno bez ograničenja.

Već potvrđenu rezervaciju nam međutim otkazaše, s motivacijom da će istovremeno tamo biti jedna bučna grupa (ispostaviće se da je to bila neka velika svadba, a venčanje je bilo u crkvi koja nije pretvorena u hotelsku TV-salu, nego je ostala u sakramentnoj funkciji). Nije pomoglo naše uveravanje da nam buka ne smeta. Uprava hotela nas je ‘ladno šutnula i iznajmila hotel „bučnoj grupi“. Pomirili smo se s činjenicom da moramo u neki drugi hotel i prepustili organizatoru kongresa da ga rezerviše. Tako smo dobili sobu u neželjenoj ali suđenoj Vili Kinciki, doduše u srcu Pize, ali daleko od Kongresnog centra i u zoni ograničenog saobraćaja.

Sticajem međutim okolnosti, letos se zapali i izgori do temelja onaj Kongresni centar (moj alibi je bio granitne čvrstine, nikad mi ništa nije dokazano), a održavanje botaničkog kongresa se, drugim sticajem okolnosti, preseli u novu zgradu Univerziteta, na strelomet od našeg novog hotela! Ali, kako će se ispostaviti, to je bila najmanja od pogodnosti Vile Kincike.

Kada smo ušli u sobu i otvorili škure, u glas smo uzviknuli. Poslepodnevno sunce je pojurilo unutra, a sasvim izbliza, ispod krošnje jedne pinije pomaljala se Kula, nagnuta kao da bi da zaviri u našu sobu. Bili smo skoro na obodu Polja mirakula. To je imalo za posledicu da smo katedralu, baptisterijum i krivu zvonaru obilazili svakodnevno najmanje dva puta, pod raznim osvetljenjima, u razno doba dana i po raznim vremenskim uslovima. I slikali, slikali, slikali…

Piza: Piazza Archivescovado: hotel „Kinzica” 9 Sept 2007

Piza: Tenda terase hotela Kincika (levo), tenda Vangogove kafanske terase u Arlu (desno)

Hotelčić je imao i starinsku terasu na trgu, koja me je svojom žutom tendom, a noću i osvetljenjem, potsećala na Van-Gogovu „Terasu kafane uveče“ (u Arlu). Jedna od jedine dve uramljene reprodukcije koje su među originalnim porodičnim slikama visile u kući u kojoj se nisam rodio ali sam u njoj odrastao, bila je ta [druga je bio jedan mali Modiljanijev akt]. Vraćajući se u hotel, svako veče bismo posedeli pod tom noćnom tendom da malo staložimo dnevne utiske, a kelner nam je već posle drugog puta bez pitanja donosio – Olji njen blasfemični ponoćni kapućino, a meni čašicu sambuke, u koju je svakiput dodavao po koje zrno kafe više. Ne znam da li je to radio u znak zahvalnosti za bakšiše, ili mi je naprotiv stavljao do znanja da bih mogao i da mu povećam manću – tek, pred odlazak mi je cela površina zejtinjavog pića bila pokrivena zrncima kafe.

Krivokulni prozor omogućavao je međutim i gornji rakurs. Kada se obori pogled otkriva se red od pet živopisnih i uredno postrojenih kontejnera za đubre, svaki za odabrane otpatke. Do našeg prozora nije dopirala nikakva specifična aroma i dopadalo mi se što je tako čisto, lepo selekcionisano i diverzitetno. Iste noći oko prvih petlova skočio sam iz sna kao oparen kada je došao bučni đubretarski kamion i uz treskanje počeo da prazni sadržaj kontejnera. Da je to u Beogradu, sve bi se završilo za tili čas, odjednom i jednim kamionom. Ali, pošto je to klasifikovano đubre, po svaki kontejner dolazili su posebni kamioni i to u razmacima od po „taman sam opet zaspao“. Na svu sreću, već druge noći sam ih jedva kroz san čuo, a trećeg jutra više nisam ni znao da li su dolazili.

Kopkalo me je zašto se hotel zove Kincika, pa me je recepcioner poveo u hotelski salon da mi na zidu pokaže veliku sliku jedne amazonke, koju je jarkim bojama radio „renomirani lokalni savremeni slikar“. Objasnio mi je da je Kincika neka vrsta pizanske Jovanke Orleanke iz ranog 11. veka. Ona je prema legendi patila od nesanice (ili su je budili đubretari) u vreme kada je cela za rat sposobna Piza bila daleko, u pomorskom pohodu protiv Saracena. Jedan odred tih saracenskih gusara se međutim pod okriljem noći prišunjao i iskrcao spremajući pokolj i razaranje nezaštićene Pize. Ali ih je čula mlada, lepa i od plemenita roda Kincika dei Si(gi)smondi (ima raznih verzija pisanja njenog imena) i počela da besomučno zvoni na uzbunu (ne, nije se onaj zvonik od toga iskrivio, on je građen docnije). Onda se vinula u sedlo i digla starce, žene i decu na oružje, pa su tako udesili nesrećne Saracene, da im više nije padalo na pamet da ničim izazvani napadaju goloruku Pizu.

Amalfi: Pizanci na Regati Četiri pomorske republike CC0.

Otada se Kincika slavi kao gradska heroina i svake poslednje nedelje juna, za vreme velike parade u istorijskim kostimima u okviru Regate Četiri pomorske republike (Venecija, Đenova, Piza i Amalfi), jedna lepa žena na konju predstavlja Kinciku. Ona slika je očigledno pravljena po fotografiji sa jedne takve parade. Na moje pitanje. kakvo je to ime, jer mi zvuči neobično za talijanski, pogotovo što se piše početnom kapom (Kinzica), recepcioner mi je samo rekao da oni u Pizi imaju razna imena i da njemu to ime nije neobično. Posle sam ja malo kopkao, pa sam naišao i na teoriju da ona zapravo i nije bila Talijanka – u Pizi je tada već bilo doseljeničkih trgovačkih porodica, na šta i njeno prezime ukazuje.

Čitava četvrt u južnoj polutki [Mecođorno] Pize zove se Kincika. Na jednoj konzoli na zidu kuće u tom kvartu stoji rimska kamena ženska figura sa nekog groba – a narod misli da je to Kincika. To sam čak zaboravio da slikam – ali sam sliku našao pomoću Googleta.

U Pizi smo ostali skoro deset dana, ne menjajući Vilu Kinziku, produživši boravak i pošto se kongres završio. Mogao bih smrtno da se zaljubim u Pizu, da nije Sijene, Voltere i drugih gradića… Jedna turistkinja se žalila kako je Piza nezanimljiva i da ima previše crkava i manastira. I stvarno, ima ih dosta, ne može da se kaže da nema… A da, videli smo i onu svadbu u hotelskoj crkvi Santa Croce in Fossabanda. I proverili smo da li još radi onaj grčki restoran „Itaka“ – radi i isti je gazda kao pre šest godina.

Ko zna, možda ću da napišem i nastavak o Krivoj kuli u Pizi, ili o Sijeni, Firenci, ili o nečem stotom. A o Volteri, Sanđiminjanu, Veneciji, o poljupcima iz Beluna, već sam vam pisao.

May 28, 2001, 9:28:01 PM

Pošto sam po preporuci portugalskih pescadores bio u Sesimbri, palo mi je na pamet da bih možda mogao opet da vam pustim jedan izveštajčić. Nažalost, bez sopstvenih fotografija. Molim svakog da mi stavi do znanja ako misli da sam postao dosadan, jer postoji opasnost da počnem da se javljam kad god se vratim iz trafike s druge strane ulice.

[Ne bojte se, u mojoj uličici nema nijedne trafike]

Sesimbra (naravno, tako se piše ali se ne čita kako se piše, nego približno Sizimbra) ribarsko je mestašce na atlantskoj obali ispod ušća (estuarije) reke Sado, što znači da je blizu najbogatijih ribolovišta Portugalije. To je jedna plitka uvala sa ogromnom plažom, nešto lukobrana, ribarskom marinom, škverom za popravku ribarskih brodova, fabrikom konzervi, hladnjačom i nekoliko ogromnih hotela na klifu koji opasuje celu uvalu. To su oni naopaki hoteli, gde je ulaz sa recepcijom na mansardi tj. u nivou kolskog prilaza, a sobe su nizbrdo. Ja sam bio u Hotel do Mar (ne čita se tako!) i do sobe sam morao da menjam dva lifta. Pošto je sve naglavačke, gosti se redovno gube po hotelu. Navigaciju dodatno otežava i činjenica da morate uvek znati strane sveta, pošto postoji istočno i zapadno krilo hotela a brojevi soba su isti u oba krila. Ako imate tamo neku konferenciju, nijedna sesija ne može da počne na vreme, jer zadihane i izbezumljene učesnike dovlače spasilačke ekipe i sa po pola sata zadocnjenja. Ali s druge strane, kada se konačno dočepate odredišta, pa makar to bila i najdosadnija konferencija, osetite se spasenim i preplavi vas takvo zadovoljstvo, da nikad više ne poželite da napustite konferencijsku salu.

Osim zbog onih ribara, u Sesimbru (ne, rekao sam, ne čita se Sesimbra!) išao sam na sastanak članova Komiteta za sredozemne vodene ekosisteme (MedWetCom). Svaka zemlja daje jednog državnog i jednog nezavisnog delegata (ja sam bio nezavistan, i ovog puta jedini iz Jugoslavije) i oni se svake godine dogovaraju o neobičnim projektima i programima za očuvanje predela vodenih staništa u Sredozemlju i izveštavaju o rezultatima. Ove godine glavna tema bile su solane. Morska so je čudo i hit, a tradicionalne solane kao tehnologija na bazi prirodnih resursa i čiste sunčeve energije – paradigma su ekološki prihvatljivog, tzv održivog razvoja. So ima i kulturno-istorijski aspekt, tako da je pokrenut veliki program ALLAS (All About Salt), sa štabom u Grčkoj, u kojoj se so danas kaže alati (αλάτι), od klasičnog hals (ἅλς). Naravno, sve to ima veze s pticama koje su najvažnija biološka vrednost solana.

Imao sam i jednu klasičnu narudžbinu – da kupim CD kraljice fadoa (lat. fatum), pokojne Amalije Rodriges. Nju sam slušao kada sam prvi put bio u Lisabonu i Portugaliji, 1986. Posle toga sam tamo odlazio još koji put, ali više nisam mogao da idem u fadžinice. Jednostavno, to je postalo turistički obavezno i nisam hteo da kvarim onaj prvi utisak. Međutim, moj prvi kontakt s nekom vrstom fadoa je na izvestan način vezan za klasičarstvo. Evo te priče, prema mom sasvim nepouzdanom sećanju:

Godine 1963. na biologiju beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta upisalo se rekordnih četvoro brucoša iz Klasične gimnazije. Dakle nas četvoro iz istog razreda. Mislim da nikad pre ni posle toliko klasičara iz jedne generacije nije otišlo na biologiju. Zapravo, čini mi se da ima sasvim malo klasičara među biolozima. I obrnuto.

Ali, četiri klasičara na godini to je takoreći klub. I tako je i bilo, osnovali smo klub s originalnim imenom “Bios” i učlanili naravno i nekoliko neklasičara. Klub je, između ostalih aktivnosti, imao lepo posećene večernje projekcije filmova o prirodi koje smo pozajmljivali iz stranih kulturnih centara u Beogradu (Beograđani su ih i dalje zvali čitaonicama).

Na mene je fatalni utisak ostavio francuski film o zelenortskim kitolovcima. Ne zbog uzbudljivosti poslednjeg tradicionalnog lova na kitove (rukom bacani harpuni), nego zbog pesme, kitolovačke mome, zelenortske verzije fadoa, koja se zvala nešto kao “Najveća smrt na svetu” (ako je kit najveća životinja na svetu, onda je i kitova smrt najveća). Kad ubiju kita, kitolovci u njega pobodu veliku crnu zastavu i, veslajući polako, s postovanjem, vuku ga na obalu. Taj prizor i ta pesma su za nas dvadesetogodišnjake bili nešto vrhunski tužno i romantično-lepo. Mislim da smo se tada, moj najbolji drug i budući kum R. i ja, jedva uzdržali da se ne spakujemo i odemo pravo na Cabo Verde! Da vas sve podsetim, to su bile rane hiljadudevetstošezdesete, i takvi filmovi su bili potpuna retkost. Ne, nije bilo satelitske televizije. A i za fado je tada malo ko bio čuo u Beogradu. O momi da i ne govorim.

Nažalost, nisam uspeo da ponovo nađem ni taj film, ni tu pesmu. Koliko je lepa bol o kojoj  takva muzika peva, osetićete ako poslušate Sodad Sizarije Evure.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Sizimbra: ribolov CC0

Ko zna, možda su to veče i ta portugalsko-kreolska pesma odigrali neku ulogu u pokretanju i razvoju bogate tridesetogodišnje prirodnjačko-biološke produkcije obrazovnog programa beogradske televizije pod uredništvom gospođe I.I, još jedne klasičarke-biologa M63. Kakve to sve ima veze sa Sizimbrom i konferencijom o solanama kao predelima vodenih staništa i pticama? Pa kako da nema, godine 1986, 15 godina pre nego što je na toj konferenciji lansiran onaj veliki međunarodni projekt ALLAS za očuvanje solana, klasičarka i urednica obrazovnog programa RTB gospođa I.I, započela je snimanje emisija o solanama i Ulcinjskom primorju, sa istim tim motivima i porukama. Serija od četiri emisije emitovana je 1988. Te pionirske emisije su sačuvane iako su snimljene analogim tehnikama i mogu se i danas pogledati (Ulcinjsko primorje I, II, III i IV). I neke druge njene emisije su sačuvane, kao na primer o Obedskoj bari I i II, o Geren dvoru itd.

Ulcinjske solane

Što se tiče morskih specijaliteta Sizimbre i okolnih mesta, ne vredi ni da počinjem, jer bi to prethodno zahtevalo čitave ihtiološko-malakološko-krustace-ološke (da ne kažem kancerološke) kurseve. Priznajem da nisam video baš sve ribarske centre Sveta, ali od onog što sam video (a nisam tako malo), Sizimbra i Lisabon su najbogatiji i najraznovrsniji. Mislim da se ni o portugalskim vinima i jelima ne sme ništa započeti u formatu bloga. Samo ću da vam pustim, da vam zagolica radoznalost, ideju o jednom tradicionalnom portugalskom jelu: neverovatni gratinirani bakalar na kelju! I bakalar i kelj odvojeno užasno bazde dok se spremaju, ali kad se zajedno jedu – savrseno im se mirisi potiru, tačnije amalgamišu u jednu potpuno novu i neodoljivu aromu.

Portugalija je sada sva u žutom –svuda cveta brnistra (žutilovka), kao i kod nas na moru, odnosno moru koje produženo osećam kao Nostro).

14-Apr-2010 16:58

Sedeći onomad kod „Florijana“ i gledajući u bronzane konje Lizipove na Svetom Marku, palo mi je na um da se poigram slovima, pa sam vam u izveštaju iz Venecije napisao da su to lizipaneri (aluzija na Lipizzaner, lipicanere). Sekirao sam se što to niko nije primetio u tekstu. U stvari razmišljao sam o čudnoj sudbini tih konja.

Navodno ih je Neron doneo iz Grčke u Rim, a po nekima su bili montirani na Trajanovu kapiju. Onda ih je Konstantin preneo u Carigrad i postavio na svoj hipodrom. Bili su tamo sve do dolaska Krstaša i odneti su u toku najveće pljačke i uništavanja „kulturnog nasleđa“ koje je ikad hrišćanski Zapad počinio nad hrišćanskim Istokom! Pobožni Mlečići su ta četir’ konja debela poperili kao atiku pred najvećom lunetom crkve Svetog Marka. Vekovali su tamo ti zelenci, do dolaska Napoleona, koji ih je maznuo i odneo u Pariz da ih upregne na vrh svoje trijumfalne kapije na Karuselu. Burboni su po povratku tamo postavili kvadrigu Pobedničkog Mira, sa sopstvenom zapregom, doduše po ugledu na lizipanersku, samo što im je hod ispravljen, normalan, a ne ravanaju kao originali, koji su vraćeni u Veneciju. Konj koji ravani na turskom se kaže čapkun. Danas nad trgom Svetog Marka ravanaju replike, a Lisipovi lepotani su sklonjeni u muzej. Do daljnjeg. Ko zna koje im je sledeće odredište? Čudo jedno koliko su moćni carevi, kraljevi, voždovi i duždevi bili opsednuti magičnom i magnetskom privlačnošću tih livenih atova, svejedno da li je tačno da ih je radila Lisipova ruka ili ne. Sličnu kompulzivnost pokazivali su carevi još samo u dovlačenju faraonskih obelisaka.

Nekadašnji carigradski Hipodrom se na turskom zove Atmegdan (Atmeydani) i to je i danas najveći otvoreni prostor u starom Carigradu, zahvaljujući kome se i sa kopna mogu pogledima obuhvatiti stepenasti, kipući obrisi Aja-Sofije i Sultan-Ahmetove džamije sa sve asesuarima. Ne samo onih zelenih mletačkih konja radi, tražio sam da rezervišem hotel koji gleda na taj ključni deo Carigrada, a ujedno je u pešačkom domašaju većine važnih tačaka u gradu. Kad pročitate ostale izveštaje, znaćete da moram iz hotela da imam pogled. Na internetu, te uslove je ispunio trozvezdasti Star Holliday Hotel. U stvari, taj hotel se nalazi u glavnoj ulici, Maršala Tita, koja se na turskom zove Divan Jolu, tj. put kojim se ide na divan Sultanu (i jedan deo Prištine se zove, ili se zvao Divanjol). A to je ista ona vizantijska ulica Mese, glavna gradska arterija još od Konstantinovog doba…

Rezervisao sam dakle sobu u samom srcu (ili bolje, na aorti) Carigrada. Sa aerodroma me je kombi dovezao na sam Atmegdan. Kako sam izašao, zaslepio me je pogled na hipodrom, na veličanstvene pogače Aja-Sofije i Plave Džamije, i nebo isprobadano njihovim gustim minaretima. Moj hotelčić je međutim bio u očajnom stanju, prekriven skelama zbog renoviranja fasade. Enterijer je bio skučeniji nego na internetu, a soba baš tesna. Smatrao sam da je u redu što protestvujem kod recepcionera zbog te obmane i zato što nema lifta i što su stepenice preuske. Soba je gledala na jednu mirnu paralelnu uličicu pretvorenu u bašte restorančića, što je bilo daleko bolje nego da je davala na bučnu Divansku kojom uz zvonjavu tutnje široki brzi tramvaji („laki metro“). Sve je nadoknađivala zastakljena teraso-mansardo-doručkovaonica sa basnoslovnim pogledom na Hipodrom sa severoistočne strane, na Sultan-Ahmetovu džamiju i Mramorno more u pozadini. To sam uvažio, kao i činjenicu da je hotelčić vrlo čist i uredan, što je jedino važno, i što sam uostalom prilikom registracije platio avans. Te ti se ja povinujem i potsetim se da u osnovi svakog pošteno sklopljenog posla na Levantu uvek čuči jedna mala, podnošljiva prevara.

Meni je ovo bio četvrti boravak u Carigradu, u rasponu od bezmalo četrdeset godina. Skoro da bi se moglo reći da mogu da pratim promene u decenijskim koracima. Ako promena uopšte ima… Doduše, imao sam jednu veću pauzu, od 1989. do danas. Nekako sam u Istambul i došao u ne baš precizno definisanu potragu za repovima prohujalih vremena, ne samo smenjivih kultura i istorijskih naroda, nego pomalo i za otiscima sopstvenih stopala… A najviše, ne bih li, bez suviše planiranja i bez žurbe, uživao u prizorima i sopstvenim odgovorima na njih. Bacao sam poglede prema Hipodromu i osluškivao da li se iz daljine čuje topot bronzanih kopita.

Od samog Hipodroma do danas su se in situ očuvala tri nejednaka stuba u liniji spine (oko koje trke i procesije obilaze). Prvi je krnji bronzani trozmijski fitilj. U stvari, to je obezglavljeni osmometarski bronzani deo zlatnog delfijskog tronošca, u vidu tri spletena pitona. Žrtveni tronožac je bio zavetni dar Apolonu, posle pobede nad Persijacima kod Plateje. Konstantin Veliki ga je doneo da ukrasi svoje trkalište, koje je zamislio kao novi, istočni pandan rimskom Koloseumu.

Drugi je Teodosijev stub, obelisk iz Karnaka, jedan od sedam koji slave Tutmesa III. Dva takva je poneo car Konstancije II, jedan ostavio u Aleksandriji, a drugi postavio na spinu Cirkusa Maksimusa u Rimu. Onog iz Aleksandrije je pokupio Teodosije i doneo ga na Hipodrom. Vukli su carevi te granitne monolite po Svetu, kao da su piljci. Teodosije je kako izgleda imao inženjerski maler, pa mu se kamičak malo prebio, tako da je ostao bez donje trećine.

Teodosijev stub

Svejedno, i polovan i polovljen obelisk je dobar obelisk (meni se dopada jer ima puno ornitomorfnih hijeroglifa), pa su mu dodali dva postolja da nadoknade izgubljenu visinu. Na jednom su i reljefom prikazane muke podizača i njegovih carskih inženjeraca, a na drugom, donjem su natpisi na grčkom i latinskom [ili su to podpisi (nisam rekao potpisi), jer su dole, ispod današnjeg nivoa tla trkališta, kao u bunaru]. I jedan i drugi naglašavaju muke oko podizanja obeliska, ali začudo, na različite načine. Grčki govori o stubu u 3. licu i kaže da su za to bila potrebna 32 dana, dok Latinac, u prvom licu, tvrdi da je posao trajao 3 puta po deset dana (?). Da ne zna levica šta radi desnica.

Carigrad 2Apr2010: At-megdan: Teodosijev obelisk

Carigrad 2Apr2010: At-megdan: Teodosijev obelisk

Latinski i grčki podpisi Teodosijevog stuba

Opet su prošli vekovi, a na presto je došao naš Konstantin (VII) Porfirogenet. Navodno je i on zapeo da podigne obelisk, ali su mu rekli, Čestiti Care, nema više monolitnih obelisaka, svi su potrošeni ili zauzeti. Pa je morao da naredi da mu se sazida obelisk od tesanih kamenova i dao je da se presvuče bronzom i pozlati. Čini mi se međutim verovatnijom verzija po kojoj je K7P samo naručio da se popravke na stubu izvrše, a da je sama građevina starija. Svejedno, kad su došli veseli Krstaši, oljuštili su zlaćanu bronzu, pa je danas Carev direk go, bez novog odela.

Kako bilo da bilo, imao sam opet sreću da se na drugoj strani Zlatnog roga, u sjajnom malom Muzeju Pere, održava izložba o Carigradskom hipodromu. Impresionirao me je na toj izložbi, između ostalog, jedan nebeski, dronski snimak Carigrada u vizantijsko doba. Jasno se vidi moja magistralna ulica Mese i naravno Hipodrom, postavljen koso na početak bulevara. Fotografija mi nažalost nije oštra, jer su blic i stativ zabranjeni, a i meni je valjda zadrhtala ruka.

Hipodrom je, ne samo u evropskoj Vizantiji, nego i u doba azijskog Otomanskog carstva bio najvažniji javni prostor društvenih i političkih događaja, uključujući i događanja naroda, kao onomad kada su trkališni navijači bezmalo oborili Justinijana s vlasti, sve s pokličem „Nika!“ Ali i danas, Atmegdan je pupak Carigrada, beleg oko koga se uvek kruži i sa koga se polazi i počinje. To se uostalom vidi i sa mog hotela, čak i po turistima. Naročito ujutro, kao na zvuk trube, oko Hipodroma počinju da se postrojavaju autobusi i da izručuju svoje žive tovare. Obilazak Istambula najčešće počinje odatle i Hipodrom je prva tačka u većini bedekera.

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 30Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 31Mar2010: Sultanahmet

Carigrad 30Mar2010: Sultanahmet

Trkališni galebovi u vreme ručka

Trkalište je centar Sveta i za pogolemu populaciju istambulskih sinjih galebova, koji se, umesto po pučinskim školjima, gnezde po ravnim krovovima kuća i razuđenim olovnim prekrivkama okolnih džamija, tekija, turbeta, medresa, hamama i bazara. Izgleda da postoji i komunalna služba koja te galebove hrani živinarsko-klaničnim otpadom svakog jutra oko 10 sati, tačno ispred mog hotela. Mislim da je mnoštvo krupnih nasrtljivih i krvoločnih galebova u dobroj meri zaslužno što golubovi-lutalice nisu onakva napast u Carigradu, kao što jesu u nekim drugim gradovima pretovarenim istorijskim monumentima. Sećam se da su, kada sam prvi put bio u Carigradu, ulice vrvele od čopora prljavih šugavih i sakatih pasa-lutalica. Kasnije su bili nestali, valjda radikalno uklonjeni u toku okretanja ka Evropi. Sada, na pragu Evrope, vraćene su psine na carigradske ulice, ali su pod kontrolom, očigledno kastrirane, markirane minđušama i dobro hranjene. Toliko su site da se jedva interesuju za galebske gozbe i uopšte ne saleću moljakanjem prolaznike.

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Carigrad 30Mar2010: Cisterna: Meduza

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Carigrad 30Mar2010: Cisterna: Meduza

Carigrad 30Mar2010: Cisterna

Bazilikina cisterna

Kao i svi dovoljno veliki i stari gradovi, Konstantinopolj ima svoje drevno podzemlje (u bukvalnom smislu). U blizini Atmegdana je ulaz u najveću (od nekoliko stotina) carigradsku cisternu, tzv Bazilikinu cisternu, koju Turci s pravom zovu potopljenom palatom (Jerebatan-saraj). Napravio ju je Konstantin Veliki, a proširio Justinijan (posle obračuna sa navijačima) za potrebe Carske palate koja se pružala uz Hipodrom sa jugoistočne strane (i od koje palate nije ostao ni kamen na kamenu). Cisterna je međutim sačuvala svoju carski velelepnost i sjaj, naročito od kako je dobila rasvetu. Voda je stizala akveduktom iz Beogradske šume (koju su čuvali Beograđani kolonizovani pod Sulejmanom Veličanstvenim). Sada je cisterna spektakularna turistička atrakcija u kojoj se gaje šarani od po nekoliko kila i sitne zlatne ribe (znate ono: pusti me za tri želje).

U mraku podzemlja imati dobar vid i nije neka prednost. Pa ipak, malo sam se iznenadio kada sam video jedan par turista sa belim štapovima kako „razgleda“ cisternu. Bio sam istinski potresen kada sam video kako se lepša polovina para, pridržavana od jače, akrobatski naginje nad vodu da bi opipala jednu od dve kamene Meduzine glave, koje su, dovučene ko zna odakle, postavljene kao postolja stubovima u vodi. Toliko sam bio zbunjen, da sam zadocnio da snimim sam dodir ruke i kamena prekrivenog modrozelenim algama! Ono što se vidi na mojoj slici je trenutak kada se Pipačica Gorgone, obavljene inspekcije, vratila u vertikalan položaj. Glavurde su postavljene jedna naopako, druga položeno, da bi se neutralisalo fatalno dejstvo Meduzinog pogleda.

Teško je bilo udaljiti se od Hipodroma. A on je i usred ukrštanja magnetskih sila Aja Sofije i Sultan-Ahmetove džamije. Srećom nudili su se izvrsni restorančići i poslastičarnice u blizini, kao i razne druge zanimljivosti, tako da i nisam morao da često preduzimam ekspedicije u udaljene destinacije. A i tada bih uživao vraćajući se kući.

Nastavljam izveštaj započet kao Poslednji Ticijanov poljubac 1: Venecija:

Belun’ (Belunezi ne izgovaraju poslednje „o”) gradić je (tridesetak hiljada stanovnika) u Dolomitima i ne bi se očekivalo da bude među prioritetima čak ni za zaustavljanje na jednom ovakvom knap-putovanju, pogotovo što nije bio ni usput. Mora da se skrene od Venecije osamdesetak kilometara na Sever, u brda.

Naravno, imao sam dva dobra razloga da odem u Beluno.

Prvi, manje važan, bila je velika, potresna, jedinstvena, čudesna i nepropustljiva izložba „Ticijan: poslednji čin.” Ne pamtim da sam u svom skromnom ali dugotrajnom muzealskom životu video tako jaku izložbu. Prethodio joj je ogroman naučni projekt (međunarodni tim) o poslednjih i, po mišljenju autora, ključnih 20 godina Ticijanovog života. Izložba je donela ne samo nove interpretacije Ticijana, nego i njegova nekolika neobjavljena ili retko iznošena dela iz privatnih zbirki širom Sveta. Palaco Krepadona u Belunu, u kome je smeštena gradska biblioteka, za ovu priliku je projektom “Otkrivanje Ticijana” preadaptiran u sistem galerija i atrijuma sa pastelnim, koralnocrvenkastim zidovima, po ugledu na boju mog auta. Publika se pušta na svakih pola sata. A to je i neka sasvim druga publika, pretežno studenti, eksperti, konoseri i meraklije. Najviše Talijani. Na ulici se i ne primećuju. O toj izložbi govorio sam na jednom predavanju (počev od min 29:58 sec) u Beogradu. 

Mnogo je važniji međutim drugi razlog. Pre četiri decenije mi je u Belunu ostalo nešto, što sam želeo ponovo da nađem. Ne želeo, žudeo. Žarko žudeo. Žudeo žudnjom neutaživom, kao što se samo može žudeti za onim što je davno sa mladošću prošlo, a možda može još jednom, pozno da se okusi.

Svih ovih četrdeset godina žudeo sam za poljupcima, poljupcima iz Beluna. Poljupcima koji se ni s jednim drugim nisu mogli porediti. I krenuo sam tamo u varljivoj nadi da ću ponovo naći ono što se u mojoj glavi i u mom srcu zove baci bellunesi.

Kada sam krajem šezdesetih godina XX veka odlazio u Beluno kao gost familije K, bivao sam poslužen lokalnim kolačima, nekom vrstom velikih kranclica ili vanilica nalik makaronama, koji su se kupovali u jednoj pekaroposlastičarnici u gradu. Zvali su se poljupci zato što su dva kotura bila slepljena filom u poljubac. Obožavao sam te kolače i mislio kako bih mogao da ih jedem dok mi ne pozli. Nažalost, uvek ih je bilo manje nego što je bio moj prag „pozlivanja”, a i bilo me je sramota da ih jedem više i brže od ostalih. Moji odlasci u Belun su se naglo prekinuli i ja sam zauvek ostao željan, jer posle toga nikad ponovo tamo nisam kročio.

Do sada.

U međuvremenu (a proteklo je dosta vremena) izgradio sam mit o baćima iz Beluna. Kada bi me neko pitao koji su kolači ili uopšte slatkiši najbolji koje sam probao – bez kolebanja sam prijavljivao baće. U najgorem slučaju, tvrdio sam, baći spadaju u deset najboljih. Maštajući o njima, urezivao sam u pamćenje i njihov zlatastožućkastosmeđ izgled, i njihov diskretan miris, i nenadmašan, ne suviše sladak, ukus. Pričao sam bajke o baćima. Govorio sam da kad pojedete jedan, poželite da uzmete i drugi. A kad pojedete drugi, onda ne poželite, nego već morate da uzmete i treći… U mašti sam uživao u njihovom produženom ukusu u ustima u kojima su se istopili. Potpuno sam verovao u to što sam pričao. Što sam više verovao – to sam bio bliže odluci da ih, posle toliko godina, još jednom potražim.

I evo sada te prilike. Eto me na autostradi koja vodi od Venecije u pravcu Beluna. Negde na pola puta bio sam uveren da ću ponovo naći baće svoje mladosti. Nemoguće je da prevalim toliki put, uložim trud, prežalim trošak i – da na kraju doživim neuspeh!

Dok sam se približavao Belunu, stalno sam očekivao da ću početi da prepoznajem predeo. U jednom trenutku mi se nešto učinilo poznatim, pa sam čak supruzi najavio da će iza sledeće krivine da se ukaže Beluno na bregu iznad reke Pjave. Okuka je prošla, a ja sam vozio kroz neka bezvezna sela u kojima nikad pre nisam bio. Pa je naišla još jedna krivina, pa još jedna. Iznenada sam se našao na prilazima varoši, a ja ničeg nisam mogao da se setim. Supruga me je učtivo tešila da se Beluno morao jako promeniti za tolike godine. Hteo sam da uđem u istorijski centar varoši i da počnem da nalazim poznata mesta, ali je svuda bilo zabranjeno za saobraćaj bez nekakvih naročitih propusnica, pa su me znaci poslali na veliki parking podno brega na kome se ponosno dizao Beluno.

Pogledao sam gore i sa užasom se osetio kao da ga prvi put vidim. Shvatio sam da sam posle četrdeset godina zapamtio samo informaciju da je grad na brdu, ali ne i njegovu sliku! Ipak, nisam još hteo da popustim. Sa tog parkinga kretale su pokretne stepenice kroz ogromne cevi uzbrdo, savlađujući visinsku razliku od 40 m (bar dvostruko više, po subjektivnom osećaju). Sa stepenica se, kroz Opštinu, izlazi pravo na Katedralski trg, u srce starog grada. U svakom filmu, tu bi trebalo da počnem da se oporavljam od amnezije. A ja, ništa, jamais vu. Mai visto – mai sentito!

Beluno: Duomo (XVI): viseca apsida, Zvonara (66m, 1743), 22. sept. 2007.

Beluno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco (1491), Gradska kula (XI-XII), Auditorijum (Biskupija, XII/XVII), fontana (XV), 22. sept. 2007.

Beluno: Levo: cevi s pokretnim stepenicama, a iznad Duomo (viseca apsida) i Zvonara; desno: Pjaca Del Duomo: Rektorski palaco i Gradska kula, 22. sept. 2007.

Imao sam u sećanju večernju sliku jednog starinskog trga pod snegom, za koji sam mislio da je Beluno, ali to nije ličilo ni na šta što su moje oči gledale. U sebi sam govorio da ne treba da paničim, da će početi sve da se raspetljava, samo što nije. Evo, prepoznao sam i planinu Nevegal, smeđe-zelenu, iako sam je ranije vidjao samo pod snegom. Bar nešto.

Prepoznao sam još nešto: pokretne auto-prodavnice, jer je bila subota, pazarni dan u Belunu. Ali to je bilo sećanje na prizore u drugim varošima, od pre nedelju-dve dana, što sam opisao pod naslovom Večernja senka.

Popivši aperol i kafu na trgu, krenuh ipak u akciju, ali sa poljuljanim samopouzdanjem. Prvo što je bilo obeshrabrujuće jeste činjenica da sam našao samo dve poslastičarnice, iako sam obišao ceo centar grada. U jednoj nije bilo ničega što bi moglo da bude povod za zadržavanje, a u drugoj mi, na moje „Imate li baće?” pokazaše četiri preostale malecke, žućkaste, masnjikave pseudovanilice, ni nalik onom veličanstvenom, savršenom poljupcu iz moje mladosti. Bubnjalo mi je u glavi užasno, neizrečeno pitanje: a šta ako sam to u mašti izmenio, naduvao, u grozničavoj staračkoj potrebi da sve što je bilo kad sam bio mlad, bude najlepše, najveće i sasvim izuzetno? Nisam verovao svojim ušima kada sam čuo sebe kako u očajanju pitam za dozvolu da probam jedan od ona četiri bedna baćića. Nije bio tako loš, ali to naravno nije imalo veze sa mojim mladalačkim poljupcima iz Beluna.

Platih sva četiri, i spremih se da izađem. Već sam smišljao argumentaciju za dostojanstveno podnošenje priznavanja potpunog neuspeha misije. Pa naravno, ko je i mogao pomisliti da se posle toliko godina mogu naći ti mitski kolači. Ako su i postojali, sigurno se više ne prave. Poslednji poslastičar koji ih je pravio sigurno je umro pre 10 godina, odnevši tajnu recepta u grob. Ceo poduhvat je izgledao detinjasto nerealnim. Da li ste čuli da iko drugi takve stvari radi? Uozbiljimo se. Uostalom, dan je bio divan, biće to sjajan izlet, a tu je i Ticijanova izložba kao utešna nagrada. Ipak, zapitah prodavačicu da slučajno nije čula za takve-i-takve baće, ovolike, stari recept…? Nije sigurna, ali možda ima kod Koste, u maloj ulici pored samog trga (prodavci kobajagi nikad nisu sigurni šta ima kod konkurencije). Odjurih tamo i nađoh Kostinu radnju, skrivenu u neobećavajućoj uličici sa ciklamama, zatvorenu. Otvara se u četiri. Zahvaljujući tome sam i otišao da vidim Ticijana.

Zamajao sam se sa Ticijanom, pa nisam stigao na vreme: „Kod Koste“ je već bilo otvoreno, mala radnja, unutra jedna prodavačica. Kako sam zakoračio unutra, ma i pre toga, čim sam otškrinuo vrata – prepoznao sam ga! Miris baća. Ništa tako ne miriše kao sveži baći Belunezi, a odmah mi je pogled odleteo na vitrinu sa uredno poređanim poljupcima iz mojih snova, propisnog prečnika i standardne boje, tačno onakvim kakvih sam se sećao i opisivao ih. Memorija je sav moj mladalački Beluno zatrpala, utapkala i poravnala, samo mi je sačuvala moje baće, u punoj rezoluciji. Onda sam shvatio da me prodavačica čudno gleda, a da mi supruga iza leđa šapuće „eno ih, eno ih,“ supruga, koja za baće zna samo iz mojih egzaltiranih priča.

Mucajući i u strahu da ću da se probudim, glupavo sam pitao kako se zovu ti slatkiši? „Baći“ – s dosadom odgovori prodavačica, i kao da joj zaigra desno oko. Ostala je još jedna provera. Polako i biranim rečima zamolih da probam jedan kolač, a njoj zaigra i drugo oko. U sledećem trenutki su mi usta bila puna ne samo savršenog, nego i potpuno poznatog ukusa mirisnih bademskih mrvica koje se tope pomešane sa pekmeznim filom. Zatekoh sebe kako panično brojim kolače na nevelikom poslužavniku u vitrini i odmah zabrinuto pitam prodavačicu ima li ih još u rezervi. A koliko meni treba? Skoro viknuh: „25“, na šta njeno celo lice protresoše tikovi, a ja shvatih da u potpunoj izbezumljenosti i ushićenju nisam pitao za cenu. Poče da ih ređa u veliku kutiju za svadbenu tortu, a supruga, koja je progutala drugu polovinu probnog poljupca, predloži mi da uzmem i svih 30. Ali mene je bilo sramota da ispoljim toliku alavost, iako sam video da će u kutiji ostati praznog mesta.

Platih i krenuh da u nekom barčiću nadoknadim preskočeni ručak, još nedovoljno svestan da je uspela neverovatna misija kasnog traganja za slastima moje mladosti. U razgovoru o planovima za sutrašnji dan, setih se da treba da kupim nešto prijateljima u Ljubljani kod kojih nameravam da svratim. Ne sećam se ko je od nas dvoje predložio da kupimo fine čokoladne bombone koje sam video kod Koste. A kad sam već opet ušao, pokupih i sve ostale baće – napunih kutiju sa 45 divnih, zlatnih, mirisnih… poljubaca. Uzgred ispričah prodavačici (nije ni pokušavala da kontrološe lice) da sam došao po kolače koje sam probao pre nego što se ona rodila. Koketno me pozva da dođem opet, ali da ovog puta ne čekam toliko dugo.

Pre ponoći se, kao pepeljuga, prebacih preko talijansko-slovenačke granice i tako izbegoh vizni prekršaj. Nadam se da sam bar ostavio staklenu ili pelcanu cipelicu gde treba. Uzeh hotel u Šempetru pri Gorici. Ispred hotela odigravao se lokalni kermes. Muzika je bila isključivo sa jugoslovanskog Bliskega Ishoda. Te noći, ponovo daleko od Beluna, vratile su mi se u sećanje sve one slike koje su mi tamo izmicale, svi zvuci i glasovi umekšani snegom, mirisi zimskog Beluna koji se greje drvima, uhvaćeni u jedan krzneni okovratnik, svi zaboravljeni pogledi i dodiri. Pomislio sam da umirem.

Poljupci su spavali u svojoj kutiji za svadbenu tortu.

27.11.2007 23:47

Jeste li znali da je Ticijan umro u Veneciji, od kuge, navodno u svojoj 104. godini? I slovima: sto četvrtoj! Dobro, neki kažu da je rođen kasnije, tj. da je imao nešto manje godina. Svejedno, da nije naišla ta kuga, ili da nije bio u Veneciji, nego da je ostao u rodnom Pieve Di Kadore u Belunskom okrugu – ne bi ni umro…

Na povratku iz Pize svratih u Mlečiće, ali ne Ticijana radi. Ni Bijenala. Nisam imao ni poseban razlog, ni dovoljno vremena za pravu posetu Veneciji (iscuravala mi je tronedeljna viza), ali ko može da samo tako prođe pored Serenisime? Prosto sam se jednog jutra, ostavivši auto u garaži na Pjacale Roma, pustio lunjanju lavirintima mletačkih rija, kala i korzera, neodređeno se držeći pravca Sunca, ne bih li na kraju stigao na Trg Sv. Marka – na turističko jutarnje kapućino.

Trg je bio pun turista, a terase ispred čuvenih kafana sa muzikom bile su pune praznih stolova. Izabrah jednu u kojoj sam, sa suprugom, bio jedini gost (ocenio sam da je suviše rano?). Bio je to čuveni „Florijan”. Iza nas, u „školjci”, otmeni orkestar je diskretno štimovao instrumente, a pred nama su vanevropski kontinenti besomučno fotografisali trg, golubove, Sv. Marka sa lizipanerima i – nas, kako sedimo i čekamo da livrejisani kelneri, zadubljeni u svoje međusobne razgovore, otkriju da imaju uljeze. Najzad se i to desilo. Nadmeni kamerijere prišao je i bez okolišenja me upozorio koliko su visoke cene bilo čega, plus doplata za muziku, plus kuver, plus 10% servisa. Svestan sam naravno bio i pre toga da sam došavši na jedno od najizuzetnijih mesta, odabrao da još jednom naručim najskuplji kapućino na Svetu, pa nisam dopustio da mi zadovoljstvo pokvari neuljudnost kelnera sa lošim iskustvom. Onda je orkestar zasvirao popularnu bečko-talijansku muziku, što je kao magnet privuklo gomilu sa trga. Na nekoliko metara od našeg stola zaustavio se zid od ozarenih ljudi sa fotoaparatima, koji je posle svake „numere” aplaudirao muzici iza naših leđa.

Mogu da ne odem u Sv. Marka, ali ne mogu da ne uđem u Santamariju Dela Salute. A iz nje sam odmah otišao u kuću pokojne Pegi Gugenhajm. To je kao kada vam u Italiji, uz nekoliko vrsta zrelih (sazrevanih, „stađonatih”) sireva, u čašicama serviraju „mustardu pikante”, neku vrstu slatka od voća sa gorčicom (senfom). Pomalo je uzimate između sireva, da biste mogli u punoj meri da osetite i uživate u novom ukusu i mirisu sledeće vrste sira. Tako isto volim da, između recimo prevrelog ćinkvećenta i zrelog seićenta, uzmem dozu moderne umetnosti iz Zbirke neverovatne Pegi Gugenhajm. Na ulazu nas susrete mlada vodilja D. Upitah je „D. ili Д?” (njeno ime na identifikacionom bedžu moglo je da se pročita u talijanskoj, ali i srpskohrvatskslovenačkoj varijanti, a talijanska imena slovenskog porekla nisu retkost). Tako saznadoh da je Pančevka.

Venecija: Kanal Grande, lavovi Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: Kanal Grande sa terase Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: Kanal Grande, terasa Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Venecija: eksterijeri Zbirke Pegi Gugenhajm, 21. sept. 2007.

Opet je sretoh posle razgledanja Galerija – išla je na pauzu za ručak istim putem kao i ja ka Caterama na Đudečkom kanalu. Postdiplomka je na modernom slikarstvu (diplomirala Istoriju umetnosti u Beogradu), ima 24 godine, a ovde je dobila neku međunarodnu stipendiju, koja joj omogućuje kurseve i praksu u Galeriji Gugenhajm. Ispod miške je na ručak nosila debeli (300+ strana) elaborat o vođenju grupa po Galeriji (to počinje od sutra). Posle sam razmišljao, ima li išta lepše: biti mlad i lep, i učiti o najlepšim umetničkim delima, i raditi u jednoj od najsavršenijih i najposećenijih zbirki moderne umetnosti (i voleti to), i biti okružen ljudima koji vole i poznaju umetnost, i sve to usred jednog od najraskošnijih i umetnošću najbogatijih (najkondenzovanijih?) gradova na Svetu? Da ne kažem ništa o tome kako to dobro zvuči kao početak stručne karijere…

Posle ručka sam otišao da proverim da li još radi Santrovazijski škver. Škver je, kao i u Istri, Dalmaciji i Boki, malo brodogradilište i brodopopravilište, a Santrovazijski je jedan od poslednjih u samoj Veneciji, u kome se popravljaju ali i grade tradicionalne, asimetrične, luksuzne gondole. Slučajno sam ga bio otkrio 1996, lutajući u pauzi jedne konferencije, a zapamtio ga i po alpskoj verandi sa visećim smrdljevcima. Ime je dobio po obližnjoj crkvi San Trovazo, ali sam Sveti Trovazio u stvari ne postoji. Reč je o iskrivljenim i spojenim imenima svetaca blizanaca, Gervasija i Protasija, svetih mučenika iz vremena rimskih careva. Kao novopečeni deda blizanački, zainteresovao sam se za te čudne svece. Kod nas se slave 27. (14.) oktobra i padaju na dan Sv. Petke. Među svecima, jedino još za Kuzmana i Damjana znam da su bili braća blizanci.

Venecija: Santrovazijanski škver, 21. sept. 2007.

Venecija: Santrovazijanski škver, 21. sept. 2007.

Venecija: Santrovazijski škver, 21. sept. 2007.

Na kraju sam, kao deo hodočašća, samo još protrčao (zatvarala se) kroz Veliku školu Sv. Roka. Ona konferencija 1996. koju sam malopre pomenuo, održavala se u Sali Za Dnevni Boravak te Velike škole. Skoro ceo moleraj uradio je Jakov Robusni zvani Tintoreto. Mletačke „škole” bile su svojevrsne kulturno-prosvetno-duhovno-dobrotvorno-potporno-finansijsko-esnafsko-zavičajne bratstveničke institu-cije, povremeno vrlo uticajne. Velika škola Sv. Roka je među malobrojnim koje su preživele od XV veka i imaju živu aktivnost i danas. A na onoj konferenciji, bilo je prilično dosadno slušati referate svih delegacija. Zabavljao sam se prisećajući se u glavi raznih zanimljivih vodenih mesta na kojima sam bio. Dopadala su mi se imena, tzv hidronimi, bilo je baš neobičnih, zvučnih, lepih… U glavi sam počeo da ih ređam i grupišem. Onda sam ih zapisao na marginama konferencijskih papers. Kad sam se, posle svečane završne večere vratio u hotel, uradio sam prvu verziju ZA VODE.

Venecija: Kanal Grande sa Rialta, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto: Maskardžinica, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

Venecija: Rialto, 21. sept. 2007.

U povratku sam prešao preko rijaltovske pijace da pogledam koliko je sati na kažu najstarijoj crkvi u Veneciji, Sv. Đakometu.

Ukrcao sam se zatim u noćni vaporeto i Kanalom Grande stigao do auta, prošavši usput pored osvetljene bijenalske lobanje jednog indijskog umetnika, napravljene od nerđajućeg kujnskog posuđa. Naziv dela je „Bog je vrlo gladan”. Fotografijom sam zabeležio i vibracije vaporetovog dizel-motora.

Sutradan sam krenuo za Belun’. Ali o tome, čitajte u nastavku koji se zove Poslednji Ticijanov poljubac 2: Beluno.

November 03, 2007 16:15

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. sept. 2007.

Kad sam onomad završio s Pizom, krenuo sam prvo u Volteru. Između Pize i Sijene imaju dva toskanska gradića – Voltera i Sanđiminjano, oba vredna Uneskove liste svetske baštine. Njihov je maler sličan onom koji, u prisustvu Bregova svetlosti i Zvezda Afrike, ima stotinak manjih ali bajnih neznamkolikokaratnih dijamanata imperijalne krune – malo ko stigne da i na njih obrati pažnju. To „malo ko“ treba shvatiti uslovno. Proporcionalno Volterinoj veličini, ne bih rekao da po jedinici površine tamo ima manje turista nego u Pizi. A tek u Sanđiminjanu! Da iz neba sitna kiša pa’ne …

Oba gradića su slavna već po svom izgledu izdaleka. Sa kulama, na dominantnom grebenastom brežuljku usred zatalasanog predela, još ako se pogodi naročita osvetljenost (a u Toskani valjda samo takve i ima) i najnetalentovaniji držalac fotoaparata ne može da ne donese kući romantističke fotografije. Ne i Voki Vasić.

Dok sam se, u obe ravni vijugavim, uskim putem približavao Volteri, njena udaljena silueta se svaki čas pomaljala i nestajala. Jutro je bilo promenljivo-kišno, sa dramatičnim prodorima sunca kroz niske oblake koji su povremeno nasedali na oblakoderne kule i tornjeve Voltere. Sve sam to posmatrao kroz naravno biljurnoprozirnu šoferšajbnu, merkajući gde mogu bezbedno da skrenem s druma i da slikam uzbudljive vedute. Italijani voze brzo ali predvidljivo i nisam želeo ni sebi ni njima da priređujem iznenađenja. Lokalni saobraćaj je bio vrlo gust (čemu sam razlog saznao kasnije), a pored puta nije bilo propisnih zastajališta ni odmorišta sa kojih se pruža nezaklonjen pogled na Volteru.

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Voltera: jugozapadni prilaz, 17. Sept. 2007

Kad god sam bezbedno uspevao da zaustavim auto na zgodnom prilazu nekoj seoskoj kući, ispostavljalo bi se da se osvetljenost promenila, da nema ni oblaka koji zaklanjaju vrhove kula, niti sunčevih reflektora, ni boja, niti ičeg uzbudljivog (osim ako neko ne smatra izmaglicu posebno izazovnom). I tako bar deset puta. Čim bih opet poterao auto, počeli bi da se smenjuju prodori sunca sa igrom jutarnjih senki, a na moje – skoro rizično – ponovno zastajanje, sve je u momentu postajalo tamno i sivo. A to je bio tek nagoveštaj moje loše fotografske sreće sa Volterom…

Od obavezna dva razloga za posetu Volteri, prvi je alabaster. Voltera je prestonica alabastra: iz lokalnih alabastroloma dobija se materijal od koga lokalni alabastroresci prave tone ljupkog kiča, a ponekad i ponešto vrednije. Jako volim alabastrovu mutnoću u kojoj se zadržava svetlost, a i njegov neklizav dodir.

Drugi razlog su Etrurci. Voltera ne samo da je jedan od 12 etrurskih gradova, nego je i jedna od 2–3 prestonice etrurologije. U muzejima sam u žurbi često preskakao jedne drugima nalik obavezne početke stalnih postavki sa etrurskim sobama ili vitrinama praistorijskih predmeta. U Volteri je ceo muzej (pristojne veličine) samo o Etrurcima.

A šta ja imam s Etrurcima? Pa, skoro ništa. A ipak, nađoh dva-tri motiva. Prvo, smetalo mi je što moje znanje o Etrurcima gotovo da je ravno nuli. I drugo, otkako sam naveden, i bratom od strica vođen kroz arheoornitologiju počeo da se zanimam za bronzanodobske i gvozdenodobske predstave vodenih ptica, goreo sam od želje da vidim etrurske bronzane patkice, koje su prilično slične onima koje su u impozantnim količinama nađene kod nas u Srednjem Podunavlju, a i šire. U volterskom muzeju Guanaći ništa naravno nije smelo da se slika, ali sam kupio dve replike pataka i jednu majicu zvanu „Pačija skola“.

A kao treći, dopunski razlog, išao sam da bacim pogled i na onaj najčuveniji bronzani žarač, koji je navodno Gavrilo Danuncio nazvao Večernjom senkom, Ombra di sera,  inspirisao je moderne skulptore, naročito Đakometija, što sam video lane u Atini, na izložbi „Oblikovanje početka”, o paralelama morfologije arhaičnih umetnosti i savremene. O smislu stilizacije etrurske Večernje senke iz IV ili II veka pre Hrista, izgleda da za sada ima samo nezgrapnih nagađanja. Možda istezanje tog dečaka-mladića i nema posebnu funkciju, nego se samo majstoru tako dopalo.

Bio je ponedeljak, a nisam znao da ću se, sticajem okolnosti, Etrurcima ponovo baviti već sledećeg dana, u Sijeni. Naime, u naročito preudešenom unutrašnjem prostoru bolnice Santa Maria della Scala, zatekao sam izložbu o Etrurcima, neverovatnu po jedinstvenosti predmeta iz kolekcije Bonći Kazukini (palermitanske zbirke predmeta iz Kjuza), i po naprednosti izlagačkog postupka. Ah taj fatalni Palermo! (o njemu vidi i u Selinunte, ili o poslednjim putovanjima. I o kreminu.)

Tako sam, u samo dva uzastopna dana, Etruraca imao više i jače nego za ceo dotadašnji život. Čini mi se da sve te urne od alabastra, tufa ili pečene zemlje (nekoliko stotina urni) prikazuju etrursku smrt u glavnom na dva načina. Jedna je smrt kao predah na dobro posećenom luksuznom simpozijumu, gde se pokojnici, ne ispuštajući čašu ili tacnu iz opuštene ruke, spremaju da nastave gozbu. A na drugim urnama pokojnike kao da je gotovo iznenadno uhvatio san, pa su se nepripremljeni, malo skupio ispod pokrivača suviše tankog da bi ih sasvim zaštito od hladnoće. Kanda se podrazumeva da će se pokojnici probuditi, možda malo nazimljeni…

Sijena: Pjaca Del Duomo: Bolnica Santa Marija Dela Skala, 19. Sept 2007

Sijena: Bolnica Santanarije Delaskale, 19. Sept 2007.

Sijena: Bolnica Santa Maria della Scala

Ulazeći na tesan i apsolutno srednjevekovni centralni trg Voltere, Pjacu dei Priori, stisnutu visokim strogim palacima sa kulama motriljama, odjednom sam osetio da nesto uopšte nije u redu. Pogledam: trga nema! Nema ni trga, ni partera bilo koje palate na pjaci. Sve je, do poslednjeg centimetra, bilo napunjeno tezgama, zapravo razvijenim pokretnim, samohodnim pazarskim prodavnicama. Stotinama njih! Od tezgi i nadstrešnica se trg niti vidi niti oseća, a mogu da se fotografišu palate tek od drugog sprata naviše, ako uopšte nađete slobodno mesto sa koga biste slikali.

Voltera: Prasence, 17. Sept. 2007

Voltera: Piazza dei Priori: pazar, Palazzo dei Priori 1208-1254 i Torre del porcellino, 17. Sept. 2007

Voltera: pazar, 17. Sept. 2007

Voltera: pazar, Baptisterijum Ðirolda di Jakopa (1283), 17. Sept. 2007

Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, gornji rakurs.

Ponedeljak je volterski pazarni dan, kada se valjda iz celog sveta sjate ti kamioneti koji na krovu imaju hidraulični i daljinski upravljan uređaj za rasklapanje i sklapanje širokih tendi, ispod kojih rasprostiru svoju industrijsku, manufakturnu i prehrambenu robu. Kako je sam trg zbog visokih zgrada i promenljivog vremena i inače mračan, imaju ispod nadstrešnica i sopstvenu rasvetu. Vašar se malo i prelio sa trga u okolne ulice. Masa kupaca iz Voltere i okoline (otuda onoliki saobraćaj od sabajle) tiskala se uskim prolazima. Prvo sam bio besan što ne mogu ne samo da fotografišem – kuda god da sam usmerio aparat, uvek bih u kadru imao i lepo parče tende – nego ni da razgledam fasade palata! Nisam imao sreće da dobro slikam Volteru ni spolja, a evo sad ne uspevam ni iznutra. A onda sam shvatio da je taj i taklav trg usred Voltere, pre hiljadu godina i napravljen samo zato da bi se na njemu ponedeljkom skupljali prodavci i gurali kupci oko doduše nešto drukčijih, ali po nameni istih tezgi…

Voltera: Duomo (XII/XIII), 17. Sept. 2007

Voltera, 17. Sept. 2007

Voltera, 17. Sept. 2007

Voltera: Piazza dei Priori: Palazzo Pretorio (XIII): Torre dei Podestá, 17. Sept. 2007

Voltera: Pijaca na Piaca dei Priori, donji rakurs.

Bio mi je to prvi talijanski moderno-tradicionalni setimanalni pazar. Sticajem okolnosti i kalendarskog hira, u svakom sledećem gradu dočekivaće nas isti takav vašar. Nešto slično sam video i u Grčkoj. Trgovina se promenila i, otkako su klasične robne kuće u izumiranju, sve je veći broj tzv. artikala široke potrošnje koje gotovo da i nemate više gde da kupite do u udaljenim mega-marketima bez prodavaca, ili na sedmičnim pazarima, koji vam sa sve prodavcima i njihovim putujućim kućama, kučićima i mačorima dolaze na noge.

U Sanđiminjano sam se međutim odvezao nekoliko dana kasnije. On pruža još spektakularnije i potpuno vrtoglave prizore: na vrh brda je, a iz njega se dižu menhetenske kule od 40–50 metara, ne jedna, ne dve, nego 14! Što su u normalnim gradovima odžaci na kućama, to su u Sanđiminjanu srednjevekovni tornjevi. Navodno ih je sredinom XIX veka bilo očuvano preko 80, ali mi je u to teško da poverujem, jer je Sanđiminjano vrlo mali. U svakom slučaju, slobodno se za njega može reći da je ekstremni srednjevekovni gradić. A počelo je naivno. U vreme prosperiteta krajem XIII veka, reše Sanđiminjanci da na istom trgu podignu još jednu, novu, veću i lepšu gradsku kuću umesto stare, koju je krasila pedesetmetarska, vitka kamena kula-lepotica sa zvonom. I sagrade je i dodaju joj i novu javnu, gradsku kulu, jos višu od prethodne, a prethodnu odmah prozovu olinjalom, ofucanom i otrcanom (điminjanska posla). Ali je ne sruše, nego ostanu obe. Novu krste Golema kula, s punim pravom.

Sandiminjano: kule Salvucijevih, zvane Bliznakinje (XIII) 48m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Piazza del Duomo: najstarija, kula Monalda zvana Otrcana, 51m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Piazza del Duomo: kule Salvucijevih, zvane Bliznakinje (XIII) 48m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Golema kula (1300) 54m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Golema kula (1300) 54m, 20. Sept 2007

Sandiminjano: Pjaca od cisterne, 20. Sept 2007

Kule sanđiminjanske

Na to, najjača điminjanska porodica – famiglia – da bi pokazala moć, digne svoju, privatnu kulu, što odmah učini i njoj rivalska familija. Je l’ tako? Tako! E ne’š ti! I oni prvi odmah podignu još jednu kulu, bliznakinju. Popnu se na vrh i pogledaju – a po gradu na sve strane majstori samo kuckaju i zidaju kule nebu pod oblake i čardake ni na nebu ni na zemlji… Da biste razumeli tu strast, tu opsesiju kulama, treba da se popnete na Golemu. Nije samo pogled to što je veličanstveno. Više od pogleda – a odozgo se vidi sve, uključujući i gornje strane belih tendi na pazaru – to je jedan meteorski osećaj dostupnosti, dohvatljivosti svega, bilo na nebu, bilo na zemlji. Nije mi bilo dugo potrebno da se zauvek navučem na kule i tornjeve (šteta što nemaju liftove).

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jug, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jugozapad, 20. Sept 2007

Sandiminjano: na Golemoj kuli (54m), 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Jugoistok: pazar na Pjaci od cisterne, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Istok, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Sever, 20. Sept 2007

Sandiminjano sa Goleme kule (54m): Severoistok: dvorište Ostela Perladoventu: 120-150ogodišnji Bagolaro (košcela – Celtis australis), drugi po velicini u Italiji: obim stabla 4,7m, visina 24-25-26m, precnik krošnje 22m, 20. Sept 2007

Sanđiminjano s vrha Goleme kule

Naravno, bio je četvrtak, pazarni dan u Sanđiminjanu, i opet iste pokretne tezgoradnje s tendama. Uspeo sam da se strpim do „večeri“ u 14 sati, kada se, po lokalnom propisu pazar zatvara, odnosno evakuiše, a dotad zaposednuti trgovi ostaju prazni, čak i bez otpadaka. Ni po čemu ne bište mogli da pogodite da je tu jutroš bila onakva gužva. Milina za slikanje.

Kule i pazari na stranu, opet sam imao i dva specijalna razloga da dođem u Sanđiminjano. Prvi je Ornitološki Muzej! U malom Sanđiminjanu postoji ornitološki muzej. Dobro, tako se zove jedna izuzetna zbirka lokalnih ptica poklonjena gradu. Ono što je malo neobično, jeste smeštaj zbirke – u razsveštanoj kapeli ili crkvici Sv. Franje, zaštitnika ptica. Zbirku je 1866–1911. skupljala u blizini, najviše na svom posedu Brdo, fjorentinska markiza Marijana Pancatiki Himenes d’Aragona Paolući, rođenjem ruskinja, strasna lovica, ali i učena poznavalica ptica i skupljačica školjaka. Ona je bila tetka grofu Hektoru Arigoniju Deljiodiju, najvećem talijanskom ornitologu XX veka, pa je možda baš ona presudno uticala na njegovo opredelenje. Lako moguće, jer je on često boravio na Brdu, pa su deo zbirke zajedno skupljali loveći nesrećne ptice puškama, mrežama i klopkama. Kolekcija je zadivljujuće kompletna, uključujući i neke sasvim retke vrste, a taksidermija prvoklasna (Rikardo Manjeli iz firentinskog prirodnjačkog muzeja i čuveni veronski majstor Dal Nero) i u dobrom je stanju. Sačuvana dokumentacija. Pravo otkrovenje.

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI), 20. Sept 2007

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI), 20. Sept 2007

Sandiminjano: Ornitološki muzej u kapeli Sv. Franje (XVI): Zbirka ptica (1866-1911) markize Marijane Pancatiki Himenes d’Aragona Pavlovic, 20. Sept 2007

Sanđiminjano: Ornitološki muzej.

Drugi razlog je vernaćija. Vernaćija sanđiminjanska je jedno od najvećih i najfinijih italijanskih vina, a pravi se od endemske loze koja raste po vinogradima oko samog grada (i nigde više) na peskovitoj pliocenskoj ilovači, što se sve vidi sa kule. To je i prvo vino koje je dobilo oznaku DOC (kontrolisano geografsko poreklo) 1966, a 1993. su mu dodali i garanciju DOCG. Mislite li da sam mogao da prođem blizu Sanđiminjana, a da ne svratim?

Imao sam i malo sreće: u gradskom muzeju je bila nestala struja, tako da nisam morao da vidim još jednu, treću uzastopce, izložbu o Etrurcima.

Posetom Sanđiminjanu završio sam sa Toskanom i uputio se u Veneto. Ali je u međuvremenu bila jedna Sijena.

02.02.2009 03:26

Evo raporta o nekim zanimljivostima iz klasične starine, sa nastavka mog ptičarskog puta u Makedoniju.

Jos iz prošlog veka znam za jedan ćuvik na malom poluostrvu istočne obale Ohridskog jezera, s koga se odlično posmatraju jezerske ptice. To mesto se zove Gradište, a gazi se po šutu i lomljenim crepovima za koje sam nekako mislio da su srednjevekovni. Letos sam primetio vrlo živu arheološku aktivnost na čitavom prostoru poluostrva, i nije se moglo prilaziti.

Pre nedelju dana sam tamo bio i ne malo se zadivio. Uređeno je pristojno arheološko nalazište sa rekonstrukcijama i muzejčetom. Vrlo je posećeno iako nije turistička sezona, a otvoreno je tek pre mesec i po dana.

Gradište: lokalitet i Kastrum

Ispostavilo se da je gradište na onom ćuviku u stvari rimski kastrum. Rekonstruisano je nešto zidina, kula i kapija sa prilaznim stazama i stepenicama. Unaokolo su i dalje antički crepovi i šut ali poravnat. Posađene su svuda razređene mladice tuja. Ali kastrum nije glavna atrakcija.

Kada ograđenom „objektu“ pešačkom stazom prilazite (silazite) sa džade, nailazite na monumentalni ulaz sa palisadnom firmom na kojoj su zbunjujuće reči: MUZEJ NA VODA / ZALIV NA KOSKITE / PLOČA MIЌOV GRAD (!?). Ima i paralelni engleski tekst, ali ni on ne pomaže mnogo (Museum on Water, Bay of the Bones, Plocha Michov Grad). Od poslednje tri reci tog dela natpisa čini mi se da samo zadnja može nešto da znači u engleskom jeziku kao skraćenica od graduate, graduation, gradient…

Unakrsnim ispitivanjem čuvara, biletara i dveju ljubaznih prodavačica suvenira i keramičkih replika, posle dve uzastopne posete uspeli smo da dokonamo približno značenje zagonetke koju kao da je sama Sfinga smislila da bi zaprečila prolaz putnicima.

Od onog ulaza, vrlo brzo se stiže u muzejčić spolja obložen grubo tesanim raznobojnim kamenom. On nije na vodi ni na vodu, ali se u njemu nalaze arheološki predmeti izvađeni iz vode zaliva. Gnjurci-arheolozi su u tom zalivu našli vrlo mnogo životinjskih kostiju (većinom jelenskih) pa su po tim koskama krstili zaliv. Izvadili su i prilično bronzanodobske grnčarije. Sve to se nalazi u tom kamenom Muzeju na vodi, u vitrinama i u akvarijumima i bazenima, da se dočara uzbudljivi trenutak otkrića. Našli su i oko 1200 u dno ukopanih osnova drvenih stubova, soja, kolja, koje svedoči o postojanju sojenica, naselja na kolju. Sa trpeze njegovih stanovnika i potiču oglodane kosti i grnčarija.

Muzej vode

Ronilački instruktor Milutin Mića Sekulović je tamo toliko popularan, da je po njemu prozvana rekonstrukcija jednog sela na platformi (ploči) na kolju, pa otuda onaj natpis PLOČA MIЌOV GRAD. Tamo su ronioci prisutni stalno, a tokom leta turisti mogu da iznajme gnjuračku opremu i da sa Mićom tragaju za preteklim kostima i keramikom.

Selo na kolju

To rekonstruisano nakoljsko selo i jeste prava atrakcija. Glavni arheolog Pasko Kuzman je po onom čuvenom Herodotovom (V:16) opisu peonskog naselja na kolju usred jezera Prasijas (ono gde su vezivali decu za nogu da ne upadnu u vodu) podigao platformu sa sojenicama od pruća, blata i trske, kakve su bile u ta doba. Unutra, u muzejčetu su postavljene dve velike sjajne mesingane ploče sa opširnim citatom Herodota na makedonskom i engleskom. Pošto nema nikakvog komentara uz taj citat, turisti obično pogrešno zaključuju da se Herodotov tekst odnosi na to selo, platformski Mićingrad, na mesto gde su oni sada. U stvari, Peonci i nisu živeli na Ohridskom jezeru, a jezero Prasijas koje spominje Herodot, izjednačava se obično sa Dojranskim jezerom ili nekim danas presušenim jezerom u koje se ulivala reka Struma (sve je to u istočnoj Makedoniji, a ne u zapadnoj gde je Ohrid).

Svejedno, rekonstrukcija je vrlo zanimljiva, a meni naročito, jer su naselja na vodi najranija mesta intenzivnog i bliskog dodira ljudi sa pticama, tu je pripitomljena prva evropska živina (patke) i tu je počela prva razmena virusa između ptica i ljudi.

Ne samo da je na makedonskim jezerima bilo više takvih naselja na kolju, nego su se ona zadržala hiljadama godina. O tome svedoči ime današnjeg sela Nakolec na sunčanoj strani Prespanskog jezera, a i slično postavljeno (uvek na prisojnoj obali) selo na Dojranskom jezeru koje se danas zove Nikolič. Etimologija tog imena mi je vrlo sumnjiva, pogotovo što se na Dojranskom, Herodotovom jezeru, i danas ribari služe tradicionalnim kolibama na kolju dok love ribu pomoću ptica. A u senci Mićine platforme surogatskih sojenica, sada se okupljaju sitne ribe, sto neodoljivo privlači vodene ptice.

Liske okupljene oko sela na kolju u Zalivu Kostiju

Na odlasku, u suvenirnici smo kupili vrlo skupu repliku predmeta koji se zvanično ali nemaštovito zove „mali sud“. Prva pomisao mi je da to ne može da bude ništa drugo do čaša, krigla za primitivno, bezhmeljsko, neproceđeno pivo koje se pilo kroz slamku. Uostalom, čemu bi drugom služio koso postavljen otvor-pipak pri gornjem rubu čaše? Otkako sam od jednog Deda-Mraza dobio „Istoriju sveta u 6 pića“ Toma Stendidža, počeo sam da se smatram ekspertom za te stvari.

Jedan prijatelj je međutim uneo nove i zanimljive poglede na moju zagonetnu zemljanu kriglu sa Michine skele u Gradistu ohridskom. Po njemu, fluidi kroz cudesni pipak putuju suprotnim smerom, dakle ne srču se kako sam ja nagadjao, nego uduvavaju, proizvodeći pritom glasan treperav zvuk, po modelu vodenih svirajki (u kosturskom ili vašarskom dizajnu).

Moram da priznam da mi je i takva ideja padala na pamet. Ne samo da postoji orkestarski instrument vodena pištaljka (zvuk se modulira regulisanjem protoka mehurica vazduha), nego se prave razne loncarske svirajke slicne mom tajanstvenom predmetu.

Vodene pištaljke, razni oblici

U svom daljem i sasvim slobodnom nagađanju, razmišljao sam međutim i o svetiljci sa pipkom taman toliko tesnim da kroz njega prođe fitilj natopljen zejtinom ili lojem iz posude (recipijenta). Za slučaj da je lampa čarobna, besomučno sam je trljao, ali ništa duhovno nije iz nje izašlo. Uostalom, nikakav duh spreman na čarolije ne bi mogao da se unutra sakrije, a da ga ja prethodno ne vidim, jer je otvor širok. Tako su mi i dalje mnoge želje ostale neispunjene…

Sad se neki arheolog ili istoričar grnčarstva naglas smeje mojoj neukosti. Međutim, da vidimo šta kažu arheolozi i šta su napisali na sertifikatu koji sam kupio uz lonče. „Mal sad (dakle nije golem sud, prim. VV) / Keramika / XII–VII vek pred n.e. / Ima edna držalka, izlivnik i četiri arkadi plastično izvedeni / Zaliv na Koskite… „ itd. Drugim rečima, sud je nepoznate namene, odnosno, arheolozi nisu hteli da se zaleću poput ornitologa koga baš briga da li greši malo ili mnogo. One arkade koje se spominju, ja sam doživeo kao jezerske talase (branovi), i ti ukrasi su bili važan faktor mog odlučivanja za baš ovo lonče. Dakle, pipak je identifikovan kao izlivnik, za precizno izlivanje (bez rastura) neke skupocene tećnosti. Svakako ne vode, jer je naselje nasred vodurine. Koja bi to tečnost mogla biti? Mislite o tome.

Moja ideja o pivskoj srkaljkokrigli je zaista malo verovatna. Jedino što može da bude još manje verovatno je da je to žižak ili da je svirajka. Čini mi se da su svetiljke već u ta doba mogle imati oblike slične standardnim preistorijskim svetiljkama, a osim toga, suviše je veliko za lampu. U ovu moju čašu staje 350 ml, tri frtalja pinte! To je previše svetljenja, pa sve i da gori celu noć. Osim toga, na svim lampama je drška na suprotnom kraju od plamenika. Ovde je sa strane. Dakle, teško da je svetiljka.

A šta fali da bude svirajka? Pa opet je prevelika. Tolika količina vode, tri i po deci, suvišna je, a pipak je pri gornjem rubu, tako da se mehurići prave samo ako je posuda do vrha puna. Kako je gornji otvor vrlo širok, kao što jeste na mom lončetu, voda bi prskala na sve strane dok vazduh izlazi, gubila se, a nivo bi spao ispod kanala kojim se uduvava vazduh. Sve glinene pištaljke su mnogo manje i većinom zatvorene, sem oduške. One su u stvari vodene okarine. Osim toga, pištaljke nemaju dršku kao na šolji. Ali glavna mana je pisak koji stvara vazdušni vrtlog i trenje koje daje zvuk. On se dobro i lako pravi od gline. Takve su sve keramicke svirajke koje sam video. Ne treba dodatni drveni pisak. A i grlić izlivnika je tako uzan (i na originalu) da se u njega ne moze da utisne ništa deblje od slamke za srkanje. Uostalom, sklon sam da verujem da je omiljeni instrument Kostanih Zalivaca bila siringa od trske, koje je uokolo bilo u izobilju.

E pa onda šta nam ostaje? Ne insistiram na pivskoj čaši, ali sam našao modernu keramičku pivsku čašu-šolju iste zapremine, sa dodatnim pipkom za srkanje kroz slamku (za one koji ne vole da im pena ostane na brkovima). Pogledajte je na sličici desno.

Pomagajte da rešimo ovu sudbonosnu nedoumicu!

Nije čudo što ponešto iznikne na neobičnom mestu pa nas iznenadi.

Tako nas je još na kapiji presreo čuvar g. S. S. s markantnom frizurom. Brzo smo se sprijateljili i drugog dana smo ušli gratis i dobili besplatne kafe od tipično makedonski ljubaznih domaćica koje su zapravo bile prodavačice suvenira (od njih sam i kupio onu misterioznu pipak-čašu). G. S. nije obučavan da daje infor-macije, ali je sa oduševljenjem pričao o nalazištu, onoliko koliko je pohvatao u letu… On je naravno služio vojsku u gardi u Beogradu, kao i skoro svi ostali ponositi Makedonci koje na svojim putovanjima srećem. Kad sam se vratio u Beograd, ispostavilo se da on u Ohridu preko zime čuva i staru porodičnu kuću jedne moje školske drugarice, poreklom od ohridskih Grka.

Imam sklonost, ili možda potrebu, da na mesta koja ostave utisak na mene – dolazim ponovo. Kroz nekoliko godina. Ili decenija. Volim da istim putem prolazim još jednom. To je onda putovanje i kroz vreme i materijalizacija uspomena. Potvrda njihove autentičnosti. Na neki način opovrgavam Heraklitovo tvrđenje da je nemoguće zagaziti dvaput u istu reku.

I volim da povedem nekog biskog. Tako sam se, nekoliko godina kasnije, našao ponovo u Zalivu kostiju, s jednom prijateljskom tročlanom mladom porodicom. Veličanstveni natpis na propilejima dobio je doduše svoju patinu, ali je enterijer koliba na sojama obogaćen s nešto rekonstrukcija mobilijara. Tu sam video i ne najsrećniji izbor životinjskih koža. Poznato osoblje nisam zatekao, a i kroz prozore kućica izvirivali su neki novi klinci.